У сарадњи са Одбором за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, Мисионарско одељење АЕМ покреће серијал стручних предавања и трибина на тему родитељства, који ће се одржавати при заинтересованим основним школама у Београду. Цео серијал ће уређивати и оперативно водити клинички психолог Влајко Пановић, стални члан Одсека за апологетску мисију Мисионарског одељења АЕМ и један од највећих српских стручњака из домена родитељства и кризе савремене породице.

Српске породице су вековима обликоване хришћанским етосом и вредностима које су, истовремено, биле основа нашег друштва. Поштовање родитеља, јасна хијерархијска устројеност, брачна верност, висок породични морал, вишедетност као норма, искреност-оданост-марљивост-правичност… све су то биле вредности које је породица на овим просторима некада неговала и препознавала као аутентичне. После револуционарног преврата који је уследио након Другог светског рата и прогона свега што има везе са хришћанском цивилизацијом, породицама у српском друштву се намећу туђе идеолошке вредности. Усвајање тог наметнутог модела се, попут какве аутоимуне болести, окреће против породице као такве и већ после неколико деценија чини да српски народ почиње вредносно да деградира, а биолошки да нестаје. После слома комунистичког система, дошао је споља другачији, али ништа мање погубан идеолошки утицај лево-либералних концепција, корпоративне мас-медијске сфере и примитивног облика капитализма. Тај утицај је још више урушио институцију брака и породице. Коначно, у наше време су се појавили изазови савремених дигиталних технологија, који су довели до тога да се суочимо са породичним проблемима који су само пре пар деценија били незамисливи.

Таква ситуација налаже систематичну делатност на пољу афирмације теме родитељства ради оздрављења тренутног стања. С тим у вези, Мисионарско одељење, у сарадњи са Одбором за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, покреће серију предавања и трибина на тему родитељства у београдским основним школама које желе да су укључе у ту иницијативу. Идеја је да се једном месечно, у салама основних школа намењеним предавањима, организују дијалошка предавања – не за ученике, већ за њихове родитеље. Предавачи би били интелектуалци хришћанске провенијенције који су стручњаци из области психологије, педагогије, социологије, медицине… и који би из аспекта своје струке говорили на одређену тему. У предавања би, по потреби, као модератори били укључени и професори верске наставе који предају у датој школи.

Прва школа која се одазвала позиву за сарадњу је Основна школа „Ослободиоци Београда“ , чија је директорка, госпођа Радица Каровић, свесрдно подржала ову иницијативу, а тема првог предавања у овом циклусу је „Како одгајати аутентично, а не copy-paste дете“. Ово предавање ће бити одржано у уторак 21. октобра у 17 часова, у Основној школи „Ослободиоци Београда“ (ул. Прерадовићева 2, Карабурма). Поменуто предавање за родитеље ће одржати:

– Спец. мед. психологије Влајко Пановић, клинички психолог са преко четири деценије радног искуства и покретач концепта школи родитељства у Србији

–Др Оливер Суботић, свештеник, информатичар и социолог, аутор више књига на тему утицаја информационо-комуникационих технологија на човека, породицу и савремено друштво.

Извор: ТВ Храм

Шта све спада у физичко кажњавање

– Говорећи о физичком кажњавању морамо признати сами себи да су речју „бити (тући)“ обухваћени не само стварно тешки ударци, него и шамари, заушке и сличне „лаке“ мере вршења родитељског притиска. Стручњаци из области васпитања издвајају непосредно физичко кажњавање и такозвано педагошко насиље. Физичко кажњавање је када родитељ, нпр. на силу затвара у купатило разиграно трогодишње дете коме је време за спавање, притом га грди и галами на њега зато што не слуша. У ситуацији педагошког насиља, уопште, дешава се потпуно то исто, само што родитељ притом саосећа са дететом и покушава да га утеши.

Сви ми знамо како је тешко саосећати са дететом које, што се каже, „неће да слуша“. Чак и они који веома добро схватају недопустивост физичких кажњавања, нису потпуно имуни и могу им се десити „жуте минуте“ и појединачни изливи гнева, па да ударе дете по глави.

Зашто се ми свађамо, зашто кажњавамо децу? Основа практично свих „негативних“ осећања: гнева, агресије, несигурности у себе итд. јесте једно исто, оно најстарије осећање – страх. Ми се бојимо. Пре свега се бојимо не за дете већ за саме себе. Бојимо се да будемо лоши родитељи, да добијемо лошу оцену за своје педагошке способности. На тој фрази многи читаоци могу узвикнути: „А ко су судије?“ – имајући у виду то да они не зависе много од мишљења других (окружења).

Али најважнији судија је увек поред нас – то је наш унутарњи родитељ. Све потцењивачке и увредљиве фразе које смо чули у детињству, а такође кажњавања од стране наших најближих, формирају наш унутрашњи страх од неуспеха, страх да ћемо учинити нешто погрешно – па ће нас опет грдити. Ми у себи носимо те страхове кроз цео живот и преносимо их на нашу децу.

Ето зашто је корисно сваки пут кад се спремамо да викнемо на дете да се зауставимо и ослушнемо шта се у том моменту с нама дешава. Али, ма колико да се трудимо, нећемо успети да се у потпуности ослободимо тих ствари и да потпуно избегнемо негативне реакције на нашу децу, из простог разлога што смо и ми живи људи и немамо ту моћ (нисмо способни) да потпуно контролишемо своја осећања.

Шта да радите ако нисте успели да се савладате него сте ипак ударили своје дете, нпр. уплашивши се за њега у опасној ситуацији? Важно је знати правилно с њим попричати о томе и извинити му се. Ипак су уобичајене фразе типа „Опрости ми!“ или загрљаји – у таквим случајевима недовољни.

Зашто? То веома лако можете осетити ако замислите нпр. да имате веома нервозног супруга. И ето, као и обично, дошао је кући напет, нашао је нешто што је изазвало његово незадовољство и почео да галами на вас. А онда је рекао: „Опрости ми, то је све због проблема на послу. Ти се нећеш увредити?“ Тај контекст не даје сувише наде уколико не садржи јасно алтернативно понашање којег увредилац планира да се придржава убудуће. Сложићете се са мном да није требало приговарати што судови нису опрани, могао је отићи до судопере и опрати их. Није требало галамити због нове јединице које је дете добило – боље би било видети шта му то прави потешкоће и потрудити се да га заинтересује за учење.

Како се треба правилно извињавати

– Општа формула извињавања за случајеве када родитељ експлодира на децу може да гласи овако: „Опрости ми што сам се на тебе истресао/ла, сада схватам да сам уствари требао/ла само да ти помогнем“.

У тежњи да сасвим одбацимо физичко кажњавање детета често нас спутава и збуњује нејасност властите позиције у односу на ту тему. У многобројним чланцима и књигама из психологије често сусрећемо излизане фразе типа „Кажњавање није најбољи начин!“ или „Најпре пробајте да се договорите са дететом“, које нам дозвољавају да себе у сваком случају убројимо у ненасилне родитеље.

Ипак, позиција се руши када у акцију ступа следећа тврдња: „А шта ако он не разуме ако му се каже на леп начин (док не добије по…)?“ Зато, ако сте чврсто решили да се одрекнете насиља, једина исправна одлука ће бити да заузмете следећи став: кажњавати и грдити дете је неправилно у било којој ситуацији и на било који начин. С једне стране том максималистичком ставу нећете успети да будете доследни у 100% случајева, али с друге – с њим ћете имати чврст оквир који ће вам помоћи да се орентишете у најразличитијим ситуацијама.

Сетите се да није дете лоше, већ је њему самом лоше. И наш родитељски задатак јесте – помоћи, не заборављајући притом на себе и своје властите ресурсе. Ми не бирамо своје детињство и своју историју. Бескрајно самоокривљавање за наше рецидиве и изливе гнева не могу да прекину порочни круг агресивности – далеко ефикаснија стратегија у датој ситуацији ће бити брига о томе да се родитељ осећа испуњен и задовољан и да прихвата сам себе.

психолог Александар Колмановски

poznajsebe

У супермаркету је било загушљиво упркос мирису освеживача. Стајала сам у реду и покушавала да смирим у глави придике своје љутите мајке. Испратила ме је “да докупим материјал” за торту, оцу је рођендан, зашто ми је тешко да сиђем четири спрата и купим? Она све ради и једну ствар нас замоли, а нама је тешко! Све нам је мало!

Иако нисам рекла да нећу да идем, она је свакако одржала свој говор мученице и напунила ми цегер и главу тежином. Чика Тома је стајао у реду иза мене са једном векном хлеба у корпи, па му се јавих да га пропустим.

– А Ана како је? – питала сам више из учтивости, кад већ стојимо у истом реду. Добро сам знала са друштвених мрежа шта Ана ради и где се проводи.

– Моја Ана? Знаш шта је урадила? Уписала два мастера! Ма није нормална! Знаш ли како јој добро иде?! Све моје ћерке су увек биле одлични ђаци, али она ће, богами, далеко да догура! То, путује, учи, полаже, само десетке уписује! Не знам на кога је онако паметна. Да ти чика Тома у поверењу каже, ја сам био много блесав као млад. А Ана? Она као да ми се с факултетом родила!

Није чика Тома био лош, али ме је до коске нервирао. Годинама ме је подбадао том његовом “родитељском љубављу” и “пуних уста хвале”! Моја Ана ово, моја Ана оно. Као да само он има ћерке. Није ми он био крив што сам одрасла другачије – без трунке подршке.

Прва жаока те поносне очинске љубави убола ме је у петом основне, кад је чика Тома пред целом школом на крај годишње приредбе Ани донео букет цвећа. Поклонила се као права балерина! Моји нису ни дошли да чују шта рецитујем. Мајка се баш тог јутра плачним гласом жалила комшиници како “није ни хтела да роди друго дете, а он навалио, ‘ајде, ‘ајде, и тако је цео живот остала обична радница у фабрици и домаћица!”

Друго дете што није хтела да роди била сам, наравно, ја.

Знала сам ја да треба да скинем те окове вечитог жртвеног јарца, да не кажем козе – у породици. Нисам била глупа, нисам ишла као мува без главе кроз живот. Али јаче је од мене, има то што ме не пушта и не да се ослободим тог осећаја да никад нисам жељена и цењена. Да не вредим.

Прође неко време, умине бол, али има тако дана и људи који ме жацну баш у то незалечено место и још мало дубље засврдлају у месо. Као чика Тома. Његова је Ана била богиња на пиједесталу – и са 11 година кад рецитује песму о другарству и са 24 кад као прва у класи уписује два мастера!

– Што си толико љубоморна на Ану? – питала ме је мајка. – Видиш како дете лепо учи, нема јој равне! Не чека она сигурно мајку да је пита је л’ спремила испит! – рекла би подсмешљиво, јер ја сам била та. Вечита студенткиња која учи и ради, која не може и не уме да се окрене и каже: али Ана има Тому! Њен отац није њена подршка, него тепих, летећи ћилим! Где она оком, ту он скоком! А ви…

Ал’ кажи ти мојој мајци да се нису довољно трудили, да нам нису довољно дали и ето одмах новог предавања, нове тираде, новог очајничког поглавља у породичној “идили”. Све вам је мало, знала је да заврши. Годинама сам се истренирала да само ту једну кратку, упозоравајућу а јалову назови-претњу чујем. Све вам је мало!

У то једноставно “све вам је мало” стали би сви рани и касни јади мојих родитеља, мајке превасходно. Све оно како се она патила, како је кроз живот гурала, како смо сестра и ја незахвалнице неудате, нереалне, како не умемо да ценимо што се жртвовала за нас.

А жртва је била увек у исту кућну хаљину одевена. На посао је одлазила уредна, али недотерана – тек да покаже како нема времена, а можда ни воље ни разлога да се среди. Радила је и жалила се – како је тешко, слабо плаћено, ал’ мора се, сви тако… Код куће нас је сустизала крпом за прашину, говорила како од мушкараца ионако вајде нема. Кад је нарочито “за срце уједемо” тиме што смо деца, а после девојке – знала је да дрекне: “иста си к’о онај твој отац”!

Ниси могао таквој жени да објасниш, па чак ни да покушаш – да постоје породице које живе другачије. Очеви који доносе цвеће ћеркама и супругама на важан дан. Мајке које раде и не кукају. Жене које с поносом кажу: а ова моја мала, ама иста је као отац!

За њу су сви ти људи били измишљени, нестварни, они што “глуме неку финоћу, а исто се овако пате као ми, ма ‘ајде!”. Ако нису глумци, а онда “лако је њима”. Временом је пренела на мене “незадовољство животом” као заразу. Шта год да сам радила, на крају би се свело на то да је она у праву и да се узалуд копрцам.

– Да ти чика Тома у поверењу каже, ја сам био много блесав као млад. А Ана? Она као да ми се с факултетом родила!

– Па добро, немамо сви ту срећу. – рекла сам горко.

– Ма какви срећа! То је само како на живот гледаш! Могла је и моја Ана да се потроши безвезе, ал’ не дам ја то! Не треба човек да је дрчан, ал’ кад је већ жив – што да не буде срећан, ха?

Стварно, шта има лоше у томе?

https://zelenaucionica.com/mama-se-tog-jutra-placnim-glasom-zalila-komsinici-kako-nije-ni-htela-da-rodi-drugo-a-on-navalio-to-drugo-sto-nije-htela-bila-sam-naravno-ja/

Ко је и зашто прошле недеље послао претеће поруке и лажне дојаве о постављеним бомбама у готово хиљаду основних и средњих школа у Србији, показаће истрага. Међутим, поставља се и питање – може ли се томе стати на пут и имају ли школе јасна упутства како да поступају и комуницирају са децом и родитељима током евакуације.

Зна се да су претње стигле мејлом, и да су коришћени сервиси за анонимно слање – што полицији отежава посао, јер је у том случају теже утврдити са које локације су претеће поруке дошле.

„Оно што представља проблем су компаније регистроване широм света које пружају различите услуге – од сервиса електронске поште до сервиса за анонимизацију. Одређене компаније у појединим државама, нажалост, не сарађују ни са домаћим, ни са страним органима, што знатно отежава брзу идентификацију оваквих починилаца“, наводи за РТС Никола Чучиловић, заменик начелника Управе за технику МУП-а.

Осим што изазивају страх, овакве дојаве доводе до значајних губитака.

„Ове школске године је око 65.000 првака уписано. Замислите само да је 30.000 родитеља тог дана морало да дође по децу због евакуације. Ако су изгубили два до три сата радног времена – замислите колики је то укупан економски губитак“, указује професор Горан Мандић са Факултета за безбедност.

Евакуација у пракси – паника, страх и питање одговорности

Губитак наравно трпе и ученици – не само због прекида наставе, већ и због страха који доживљавају. Упућени кажу да би школе требало да имају и прецизне правилнике о поступању приликом евакуације – са којим сви морају бити упознати.

„Оно што треба знати, јесте да се код стварне евакуације у пракси, догађају одређени проблеми, односно родитељи морају бити синхронизовани са школом. Дешавало се да се уради евакуација, да родитељ дође по своје дете, узме га, а не јави учитељици или наставнику да га је одвео кући, и сад ви замислите панику просветног радника који на списку има 25 деце, а кад прозове има 24. То изазива панику, јер се не зна где је дете“, каже проф. Мандић.

Ко стоји иза лажних дојава?

Стручњаци наводе да мотиви за лажне дојаве могу бити различити — од геополитичких разлога, као што је рат у Украјини, када су мете биле авио-компаније, амбасаде и државне институције, па све до случајева у којима иза таквих претњи стоје ученици.

„Треба едуковати ту децу да се ради о кривичном делу и које последице све могу да произађу из тога. Имали смо тринаестогодишњег дечака. Нудио је ‘услугу’ слања дојава у школама у Србији и окружењу – и то наплаћивао“, открива Никола Чучиловић, заменик начелника Управе за технику МУП-а.

Казне и законске мере

Иако је законом за ово кривично дело прописана максимална казна до пет година затвора коју ће санкцију суд изрећи зависи од многих околности.

„Имали смо случај запосленог у једном ланцу супермаркета који је пријавио лажну дојаву о бомби само да би могао да одмори. Суд му је изрекао условну казну и новчану казну од 100.000 динара“, наводи Бранка Гајић, портпаролка Првог основног тужилаштва.

У намери да се стане на пут лажним дојавама, укључило се и Министарство правде. У предложеним изменама закона разматра се пооштравање кривичне одговорности за оне који шаљу такве дојаве.

Извор: РТС

Мисионарско братство при Манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима позива све људе добре воље да учествују у новој акцији "Банка хране" - од 10. до 12. октобра, када ће у 9 објеката "Максија" у Београду, али и у Чачку, Ужицу и Пироту, моћи да у посебно означене кутије донирају храну за потребите (уље, шећер, пиринач, брашно, некварљиве производе, конзерве, шпагете итд.), најавио је у Јутарњем програму Радија Слово љубве Владимир Јовановић, члан Братства и Музичког састава Метох при Манастиру. Списак трговинских објеката је на плакату поред, а у тим продавницама се кутије за донирање хране налазе од данас, 10. октобра, па све до 12. октобра поподне. Волонтери ће дежурати на тим местима у време које је означено на плакату.

Кратак извод из разговора о храни коју можемо да донирамо:

Your browser does not support the audio element.

Цео разговор са Владимиром, о "Банци хране", а од 8. минута о Хуманитарном турниру у шаху:

Your browser does not support the audio element.

Владимир је најавио и - ХУМАНИТАРНИ ТУРНИР У ШАХУ - Мисионарско братство Сланаца организује овај турнир 1. новембра 2025. у крипти Храма Светог Пантелејмона у Миријеву у 14 часова. Пријаве за учешће врше се смс  поруком на број 060 320 15 99 (главни судија Бранислав Јаблановић). Сав прикупљени новац намењен је помоћи потребитим породицама.

Извор: Радио Слово љубве

Ако сте приметили да ваша девојчица пре осмог или дечак пре деветог рођендана показује знаке пубертета, можда вас обузима забринутост. Нова истраживања потврђују да та забринутост није безразложна – рани пубертет може значајно утицати на ментално здравље детета.

Шта каже наука?

Недавна студија немачких истраживача са Универзитетске болнице у Есену показала је да деца са раним пубертетом имају скоро 50% већи ризик за развој психичких поремећаја у поређењу са вршњацима који у пубертет улазе у уобичајено време.

Истраживачи су пратили скоро 1.100 пацијената (више од 91% су биле девојчице) током више од деценије и упоредили их са готово 5.500 вршњака са нормалним пубертетом. Резултати су објављени у престижном научном часопису JAMA Network.

Који су конкретни ризици?

Деца са раним пубертетом показују повећан ризик за следеће проблеме:

Депресија

Анксиозни поремећаји

АДХД (поремећај пажње са хиперактивношћу)

Поремећаји понашања

Самоповређивање

Поремећаји везани за злоупотребу супстанци

Добра вест је да већина деце, чак и са раним пубертетом, неће развити менталне проблеме. Међутим, стопе су забрињавајуће: 25% деце са раним пубертетом развило је неки психички поремећај током периода праћења, у поређењу са 17% деце без раног пубертета.

Што је најзначајније – проблем не нестаје брзо

Истраживачи су открили да се повећане стопе депресије и АДХД настављају чак и осам година након дијагнозе раног пубертета. То значи да није реч о пролазној фази – ово је нешто што захтева пажњу и праћење на дуже стазе.

Како препознати рани пубертет?

Рани пубертет се јавља пре 8. године код девојчица и пре 9. године код дечака. Ево на шта треба обратити пажњу:

Код девојчица:

Развој груди

Појава длачица на пубису и под пазухом

Изненадни скок у расту

Акне и телесни мирис

Код дечака:

Повећање тестиса (више од 4 мл)

Појава длачица на пубису и под пазухом

Развој мишића

Акне и телесни мирис

Продубљивање гласа

Чак и емотивно понашање може да се промени код деце са раним пубертетом. Девојчице могу постати ћудљиве и раздражљиве. Дечаци могу постати агресивнији и развити сексуални нагон неприкладан за њихов узраст.

Зашто се ово дешава?

Истраживања показују да анксиозност и депресија повезане са раним пубертетом могу више утицати на девојчице него на дечаке, јер рани физички развој може деловати као социјална предност за дечаке. Али дечаци могу доживљавати осећаје агресије и изненадног сексуалног нагона које можда не знају како да управљају.

Студија сугерише да физичке и друштвене промене које резултирају из раног пубертета, у комбинацији са ограниченим капацитетима суочавања који су природни за тај узраст, могу довести до психолошког стреса.

Додатно, вршњачко малтретирање због физичких разлика може погоршати ситуацију. Такође, хормоналне промене саме по себи могу играти улогу.

Шта ви као родитељ можете да учините?

Будите опрезни и пажљиви
Студија јасно препоручује да старатељи деце са раним пубертетом треба да буду опрезни када је реч о појави симптома како би започели психијатријску негу у раној фази.

Не чекајте да проблеми ескалирају
Деца и адолесценти са проблемима у понашању или емоционалним проблемима често су нелечени јер никад није установљена дијагноза, али рана интервенција може направити значајну, позитивну разлику, ублажавајући терет болести и дугорочне негативне психосоцијалне последице укључујући лош школски успех.

Потражите стручну помоћ
Ако приметите знаке раног пубертета, разговарајте са педијатром. Рано откривање и могућност третмана (у неким случајевима постоје медицински третмани који могу да успоре процес) могу значајно помоћи.

Пружите емоционалну подршку
Ваше дете пролази кроз нешто што његови вршњаци не пролазе. Осећа се другачије, можда је изложено задиркивању. Будите ту за разговор, разумевање и безусловну подршку.

Будите проактивни око менталног здравља
Не чекајте да се проблеми појаве. Разговарајте са дететом о његовим осећањима, охрабрите отворену комуникацију и размислите о превентивним разговорима са дечјим психологом или терапеутом.

Закључак

Рани пубертет није само физичка промена – то је процес који може дубоко утицати на психолошко благостање вашег детета. Разумевање ризика и рано реаговање могу направити огромну разлику. Ваше дете не пролази кроз ово само, и не морате ни ви. Са правом подршком, информацијама и стручном помоћи, можете помоћи свом детету да успешно навигира кроз ове изазовне године.

Напомена: Овај текст има информативни карактер и не замењује консултацију са лекаром. Ако имате било какве забринутости око развоја вашег детета, контактирајте педијатра.

https://zelenaucionica.com/rani-pubertet-nosi-i-znatno-veci-rizik-za-mentalno-zdravlje-evo-kako-da-ga-prepoznate-kod-dece/

– Мама, могу ли нешто да ти прочитам? – пита моја деветогодишњакиња.

– Можеш, слушам. – одлажем своју књигу.

Чита ми из дечје енциклопедије о јеленима, роговима, цврчцима и сваки пут кад заврши са неком чињеницом, пита ме: је л’ си знала то? Искрено одговорим и кад знам и кад не знам. Очи ми се склапају, већ сам ГО ТО ВА, али знам да јој је важно, па останем још мало крај ње. И тад каже:

– Знаш, мама, сад ћемо учити „Природу и друштво“ и ту има свега новог, а ја ћу да читам и ове моје енциклопедије и да ми све буде лако.

– Па да. Све је лако. – кажем, готово несвесно, неспремна на оно што ћу чути следеће:

– Све је лако кад се потрудиш.

Каже то као своју највећу истину. Као оно: вода је без боје, укуса и мириса или два и два су четири. Наставља да чита, овог пута у себи, а ја не могу да склоним очи с ње. Ја сам је родила, има девет година и она већ ЗНА да је све лако кад се потрудиш. Она је негде, успут, док је расла ПОВЕРОВАЛА у то. Знам да смо добрим делом за то заслужни њен тата и ја, јер одувек причамо и њој и њеном брату исто.

Трудите се, труд је важан, грешке постоје да из њих учимо како следећи пут другачије, сваки проблем има најмање три решења, које ти предлажеш? Труд се исплати.

Изнова и изнова. У свакој прилици где је то могуће, кад их исфрустрира домаћи, кад се уморе од трчања, кад се посвађају међусобно – увек и опет једно те исто: важно је да се потрудимо и онда постане лако. Само сад није лако – још! Постаје лакше…

Нисам знала да се то „семе“ примило.

Осунчале су ме њене речи и дошле као прави мелем, баш онда кад треба. Јер сам читав претходни дан провела у преиспитивању: да ли их ја припремам добро за овај строг и туробан свет?

– Потпуно је погрешно учити децу да је све лако. Није, брате! Правимо од њих будале! Тетошимо их ту, све нешто циле миле и онда кад наиђу на прву потешкоћу не знају да се снађу! Зна се, бре! Лепо је наш народ рекао: Без муке нема науке! – познаница се разгаламила на рођендану.

Без муке нема науке!

Одрасли смо, и то не само ми, већ и наши родитељи, и њихови родитељи са тим: без муке нема науке. Мора да је мучно, да је тешко. А где пише?

Мени је некако одувек све ишло од руке, а кад наиђем на тешки задатак у школи, терало ме просто, да рашчивијам, да разумем, да схватим. Гањала сам саму себе све док не би постало лако. Тад сам мислила да се „гањам“, а у ствари – улагала сам труд и веровала, ако се трудим, онда мора да постоји нека награда за то.

Данас разумем да је награда управо та лакоћа! Нема везе да ли је наука, да ли је школа, савладавање новог језика или неке вештине, хеклања или плетења, на пример! Није награда за труд да нема више изазова, напротив! Награда је веровање у то да какав год изазов да наиђе – моћи ћеш да се суочиш са њим. У почетку можда не буде лако, али то само значи да није лако – још! Временом постаје.

– Али то кад ти детету кажеш да је све лако, то није добро за дете. – упорна је. – Правиш мекушца од њега!

– Нисмо се разумеле. Не говорим ја деци да је све лако, само не говорим да је све тешко и мучно. Кажем им да се труде и да онда постане лако! – борим се, очигледно, с ветрењачама.

– Е, онда постане лако?! Ко ти гарантује?!

– Па, да нема гаранције. Боље да се труде и мисле да морају да се муче, него да се труде и да верују да ће постати лакше. У праву си.

– Наравно да сам у праву! – чула је само моје последње речи.

Одустајем од даље расправе. Не желим у то да улажем свој труд – а опет, мислим цело поподне, можда су сви ти људи у праву, можда стварно без муке нема науке.

Како беше оно: „Ако верујеш да можеш и ако верујеш да не можеш – у праву си“.

И онда моје деветогодишње дете каже како је све лако само треба да се потрудиш.

Обожавам њено „у праву си“.

https://zelenaucionica.com/mi-nasi-roditelji-njihovi-roditelji-odrasli-smo-verujuci-da-bez-muke-nema-nauke-mora-da-je-mucno-da-je-tesko-a-gde-to-pise/

Задужбина Симе А. Игуманова, чији је главни старатељ Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије, оглашава конкурс за доделу стотину годишњих стипендија за ученике и студенте са сталним пребивалиштем на простору Аутономне покрајине Косово и Метохија. Опширније у наставку.

Право учешћа на конкурсу имају ученици средњих школа и студенти са местом пребивалишта на подручју Аутономне Покрајине Косово и Метохија. Фонд за доделу стипендија износи 14.400.000,00 динара. Износ једне стипендије је 144.000,00 динара, а биће исплаћена у 12 једнаких месечних рата у износу од по 12.000,00 динара. Право на доделу стипендије имају ученици и студенти који су уписали нову школску/академску 2025/26. годину. Предност имају кандидати из самохраних породица, вишечланих породица слабијег материјалног стања, као и породица чији чланови имају трајно или привремено смањене радне способности.

Услови за учешће на конкурсу:

• Држављанство Републике Србије;
• Пребивалиште на територији Аутономне Покрајине Косово и Метохија;
• Похађање средње школе или више школе/факултета.

Уз пријаву је потребно доставити следећу документацију:

• Изводе из Матичне књиге рођених за подносиоца захтева и чланове његове породице;
• Уверење о пребивалишту на подручју Аутономне Покрајине Косово и Метохија за све чланове породице;
• Потврду о упису школске/академске 2025/26. године;
• Потврду о висини новчаних примања подносиоца захтева и чланова његовог домаћинства;
• Потврду о незапослености чланова домаћинства;
• Име, презиме и број телефона парохијског свештеника, као и његову препоруку;
•Молбу кандидата.

Пријава на конкурс се врши искључиво електронски преко интернет странице Задужбине (https://simaigumanov.rs/pages/news), на којој се можете детаљније информисати о условима конкурса. Резултати конкурса биће објављени на званичним интернет страницaма Српске Православне Цркве и Задужбине Симе Игуманова крајем новембра текуће године.

Извор: Информативна служба СПЦ

Борба за излечење петогодишњег Војина Милорадовића се наставља, а подршку овом малом диву и његовој породици пружиће млади дивови са светог српског Косова и Метохије уз помоћ Удружења "Радост на дар". У петак 3. октобра 2025. године од 19 часова ће у Руском дому у Београду (улице Краљице Наталије број 33) за Војина певати и свирати Павлина и Слободанка Радовановић из Ораховца, Симонида Ракочевић из Грачанице и Певачка група "Мансије Цонић" из Горњег Кусца. Улаз је слободан, а сви су позвани да према жељи и могућностима дају новчани прилог.

Војин Милорадовић болује од акутне монобластне/моноцитне леукемије и до сада је прошао кроз 4 циклуса хемиотерапије. Слањем СМС поруке 1873 на број 3030, помоћи ћемо, сви заједно, Војинов одлазак на трансплантацију коштане сржи у иностранству.

Помозимо малом Војину да победи у бици за живот, пошаљимо 1873 на број 3030.

Извор: Радио "Слово љубве"

Да сам јуче умро...не бих знао да деци када нешто добро ураде не треба причати да су паметна...

А онда ми је бриљантни Влада Боровница...један од најбољих српских психолога и психотерапеута...и човек кога сматрам својим пријатељем...и то гледам као једно од својих највећих животних достигнућа...објаснио да није никакав проблем у тој реченици док деци иде...али да је скривена имплицитна порука те реченице...да ако ниси нешто добро урадио и не иде ти...онда мора да си глуп...и никакав...

А ником не иде заувек...

И стално...

Човече...

Никад ми то не би пало напамет... 

Много је боље децу похвалити за труд...и рећи...браво ти га баш си се потрудио...или добро...следећи пут ће бити боље...само мораш више да се потрудиш...

А да не причамо о томе како рад и дисциплина на дуге стазе увек побеђују таленат и урођене способности...

Јер деци је лако...

Контролни из математике је предвидљив...поштен и генерално највише зависи од тога колико је неко учио...

Живот обично није...

Да ли ће неко успети да се оствари у нечему што му је важно...

Да ли ће неки мушкарац зарадити новац...

Да ли ће се нека жена удати и родити децу...

Да ли ће неко уписати глуму...или бити добар у неком спорту...

То зависи од сто фактора...

Понекад и од обичне среће и случајности...

Зато је битно да код деце од малих ногу усадимо то...да оствареност на неком појединачном животном пољу...а поготово то да ли им се остварила нека жеља никада није и неће ни бити показатељ тога колико су вредни као људи и колику љубав заслужују...

Па замислите само ове реченице...

Волим те сине зато што имаш пара...

Волим те ћеро зато што си се удала...

Волим те зато што добро шутираш на кош... 

Волим те зато што студираш глуму...

Јака љубав...онолико...

И добро родитељство...кад би се шалили...

Јасно вам је да ту нешто није како треба...

И питање је онда да ли се воле баш та деца или благодети које њихови успеси доносе у живот родитеља...макар то било и само да се похвале пред познаницима и комшилуком...

А деца ће увек мислити о себи управо оно што им је сто пута поновљено...шта год то било...

Ту реалност није много битна...

Нити анатомија...

Нити било које објективно постигнуће...

Али зато...

Волим те што си мој...

И ту сам за тебе...

Какав год да си...

И како год ти тренутно ишло...

Честитам на успеху...исплатило се сво твоје одрицање...труд и рад...

Или биће боље други пут...само се потруди више...

И немој себе обезбређивати што нешто немаш...или ти жеља није остварена...

Само настави да се бориш...

Једноставно никад не могу да изгубе...

Навијати за свој омиљени клуб само када побеђује је интелектуално...морално и људски наиван манир...

И шта је ту уопште и поента...

А то је само клуб...

Колико смо ми сами већи и битнији од тога?

Стога...

Живео ти мени Ђурићу...

А вероватно вам је јасно да то важи и за буквално сва остала презимена на свету...

Само упишите своје на крају...

Почните да навијате за себе из петиних жила...

А поготово онда када вам не иде...

И само напред...

Живели и ви...

И нек вам је са срећом...

др Владимир Ђурић

Српска Православна Црква, Архиепископија београдско-карловачка – Сектор малопродаје, покренула је акцију прикупљања помоћи за домове за децу без родитељског старања, са циљем да се пружи подршка најмлађима којима је најпотребнија. Прикупљају се очувана и чиста одећа и обућа, школски прибор и књиге, играчке, хигијенске потрепштине, као и некварљиви прехрамбени производи. Свој прилог можете донети у продавницу Српске Православне Цркве на Теразијама 22, најкасније до 10. октобра 2025. године. „Сваки прилог значи осмех више! Будимо заједно разлог да деца осете да нису сама“, поручују организатори акције. За више информација доступан је број телефона 064 800 1898.

https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=47157

На ТВ Euronews гостовао је др Ранко Рајовић, аутор НТЦ програма и говорио о развоју деце, утицају видеоигрица, објаснио механизам развоја зависности, границама који родитељи (не) постављају, шта урадити, које су алтернативе, колико кретања је детету потребно...

Кинеској деци испод 18 година биће дозвољено да играју онлајн видеоигре један сат петком, викендима и током празника. На нивоу државе су смањили количину времена коју малолетници могу да проведу играјући онлајн игре као одговор на све већу забринутост о проблему зависности од таквог садржаја.

"Њихово искуство указало је на то да родитељи на време не препознају да су им деца зависна од играња видеоигара, јер углавном дуготрајно седење испред екрана не схватају као болест и аларм да треба да реагују. То није проблем само у Кини, већ и широм света укључујући и Европу", каже за Euronews ТВ др Ранко Рајовић, доцент на Педагошком факултету у Копру где предаје неуронауке у васпитању и образовању.

Објаснио је да деца брзо постану зависна, и да чак ни најмлађа нису поштеђена. Др Рајовић објашњава да до зависности брзо дође тако што се јако брзо смењују допаминско ендорфински циклуси (ендорфински рецептори су заправо и морфијумски рецептори) и јавља се брза смена осећања  - од среће до узбуђења,  од туге до радости. Тако нешто, каже он, није природно и здраво, пре свега за развој мозга.

Како се ствара зависност?

"Када пређе први ниво, дете доживи одређену награду и срећно је. За минут иде нови ниво игре и оно ишчекује нову дозу среће (ендорфини), а пре тога има ишчекивање (допамин) да ли ће прећи нови ниво и доживети успех. Та осећања се смењују више пута за период од 10 минута, што је кратко и није природно стање. Управо тако се ствара зависност", објашњава Рајовић.

Он наводи управо "млађа деца могу јако брзо и лако и да постану зависници од онлајн игрица".

"Детету од шест година је довољно око недељу дана да се створи зависност. Они знају и да се закључавају у WC или у собу и да играју пола сата дуже од договореног са родитељима. Умеју лако их преваре. То да их  родитељи тешко контролишу и то није ништа ново", каже он.

Наводи да је у једном истраживању са проф. М.Ружић,  проверавао у ком периоду су деца у тинејџерском периоду активна на интернету, на телефону.

"Инсталирали смо програм у телефоне деце како бисмо видели када су активни. Показало се да га већина деце користи од један до три ујутру, а то је период када родитељи спавају. Због тога је и тешко контролисати их", објашњава он.

Рајовић додаје да је још једно светско истраживање показало да пасивност утиче на то да се мозак спорије развија и да је то уско повезано са сатима и сатима проведеним у игрању игрица.

"Једно америчко истраживање је показало да се током играња видеоигрица кроз дужи период  смањују дубоке регије мозга, а оне су везане за когнитивне, сазнајне, процесе. На тај начин се мозак оштећује или успорава развој, нарочито код деце која су у развоју. Не само то, деца су због играња игрица слабија и моторички, падају им и пажња и концетрација. Појављује се и нови когнитивни проблем, то је хиперпажња и недостатак дубоке пажње, што постаје све већи проблем", додаје он.

Др Рајовић даље каже да родитељи треба да буду свесни да су они ти који уводе правила, а не деца.

"Родитељи морају да се едукују. Ми морамо да будемо свесни да окружење утиче на развој мозга, а не да га родитељи форсирају тако што желе да га што пре информатички описмене или га воде на низ активности. Мозак се највише  развија до пете, седме и 12 године и то углавном кретањем, не претераним едуковањем. Ако нема кретања, слабије се повезују регије мозга. Потребно је водити децу у паркове, где има узбрдица, низбрдица, препрека (слика испод показује део НТЦ парка у НТЦ клубу Дедиње у Беогад).

Уз кретање важне су игре за развој дубоке пажње (Човече не љути се, шах, а развили смо и НТЦ шах за који смо добили награду у оквиру једног ЕУ пројекта, за најбољу игру), јер на тај начин им побољшавамо когнитивне способности" на крају наглашава Рајовић.

https://ntcucenje.com/gde-prestaje-granica-zabave-zavisnosti-od-video-igara-nisu-postedjena-ni-najmladja-deca/

У подкасту ”На кафи са психологом” гостовао је, пре извесног времена, др Александар Димитријевић, клинички психолог и психоаналитичар Међународног института за психоанализу у Берлину. Испричао је, том приликом, једну необичну причу о веома успешном човеку ком је помогао да се избори са депресијом.

”Код мене је пре, отприлике, годину и по дана био један мушкарац из Енглеске, имао је тад 42 године. Јако успешан. Ако сте чули за Candy crush, он је један од људи који цртају ту игрицу. Веома је успешан, зарађује огроман новац, има жену и ћерку и живи у Берлину. Дошао је код мене и после неколико минута разговора, он почиње неконтролисано да плаче. Надам се да вам није тешко то да замислите. Јер, да мушкарац на психотерапији у Београду заплаче, треба да прође годину дана. Да се деси нека катаклизма. Али овај човек плаче после неколико минута, као мало дете… – почиње причу др Димитријевић.

Признаје и да у том тренутку није био сигуран шта треба да уради, а да је пацијент, који је носио наочаре почео да брише сузе и заклонио лице рукама.

”Ја сам му тад изговорио само једну реченицу – не мораш да скриваш лице. И он тек онда почиње да плаче. Тај човек има 42 година. Кад је имао 17, у саобраћајној несрећи изгубио је најбољег пријатеља и 25 година није успео ни са ким о томе да разговара. За то време он је у себе унео огромне количима MDMA-а, екстазија, најразличитијих врста дрога. Он живи са осећајем да је он крив што је тај друг погинуо и за њега је једини излаз био да узима дроге и да заборави.” – прича овај психолог.

Каже да је пацијент о коме говори код њега дошао јер му је супруга запретила да ће се развести због тога што он, кад заврши са послом и дође кући, буде потпуно искључен. Не игра се с дететом, не проводи време са породицом, већ је апсолутно одсутан.

”Мој фокус у тој ситуацији није ни да га убеђујем да престане да се дрогира ни да он није био крив за смрт пријатеља. Мој фокус био је да заједно дођемо до тога да размисли о томе зашто жели нешто да узме ПРЕ него што узме, да да себи простора. Тренутак у ком сам осетио да се у животу тог човека нешто драматично поправило десио се кад ми је на једној сеанси испричао како се викенд пре тога играо са својом малом ћерком која га је загрилила, што је њега дирнуло. То је за мене био показатељ да је усамљеност почела да се повлачи и да тај човек почиње заиста да не избегава свој ум и своја осећања, већ да их размењује с другим људима.” – испричаи је др Димитријевић.

Он се осврнуо и на велики значај и симболику коју има веома популаран цртани филм, Inside out, који се заправо цео одвија у души једне девочице и прати пут њених осећања: радости, туге, беса љубоморе…

”Туга нам је неопходна. Ако се сећате, у овом филму, кад се изгубе радост и туга, испоставља се да је туга прочитала све приручнике и она је та која зна где се шта дешава и важна је да бисмо пронашли прави пут. Захваљујући туги можемо да научимо неке ствари о себи које иначе не бисмо могли. Само је важно, туга мора да се држи под контролом.” – објаснио је овај доктор.

Када говори о антидепресивима, овај клинички психолог доста је скептичан, па каже да, иако они великом броју младих помажу, много је и оних на које немају никакво дејство.

”У последњих десетак година нисмо имали студије које би показале да антидепресиви имају бољи ефекат на мемтално здравље од фитнеса. Ако идете редовно на неке, било какве вежбе, врло је могуће да ће то бити једнако ефикасно. Нема доказа ни да антидепресиви помажу више од психотерапије, а вероватно је њихова комбинација најбоље решење.” – каже др Димитријевић.

Упозорава и на то да осећања у нама која смо заробили, не могу да нестану и да се томе узалуд надамо.

”Цела идеја.о несвесном је да осећања, мисли, доживљаји не нестају. Само их ми можда не видимо. И колико их дуже невидимо, тим моћнији они постају.” – истиче овај психолог.

Говорећи о разумевању ума, он каже да то почиње већ у раном узрасту када децу треба подстицати да разумеју како наш мозак функционише. Зашто је овај лик у књизи коју читате пре спавања нешто урадио? Како се осећао? Ум и осећања су фасцинантни и треба да буду тема током одрастања, никако да се схвате само здраво за готово.

”Рећи ћу вам једну ствар која ми се много свиђа у Берлину. Кад неко дете у школи на било који начин повреди друго – удари, понижава исмева… добије казну. А та казна је да мора да напише текст, састав о томе како мисли да се тај неко према коме се он ружно понео осећао. Дакле, нема ћошак, код директора или ово или оно, већ те терају да пробаш да будеш емпатичан и да замислиш унутрашњи свет друге особе и како то боли. Па се надамо да, ако замислиш како то боли, да то више нећеш понављати.” – испричао је др Димитријевић.

https://zelenaucionica.com/klinicki-psiholog-ono-sto-mi-se-veoma-dopalo-u-skolama-u-berlinu-je-kazna-koju-oni-praktikuju-kad-neko-dete-povredi-drugo/