”Аутизам је целоживотни поремећај. Неко ко је дете са аутизмом постаје одрасла особа са аутизмом. То не смемо да заборавимо.” – упозорио је недавно професор доктор Ненад Глумбић, гостујући на Newsmax Balkans.

Истиче да, упркос томе, кад погледамо чак и научне радове, публикације које се баве децом доминирају – различита питања скрининга, раних интервенција, дијагностике, школовања, инклузивне едукације. А како се иде ка темама које су релевантне за адолесценте и старију популацију, тих публикација је све мање.

”У пракси је ситуација још лошија. Потребе одраслих и остарелих особа са аутизмом јако су занемарене, тако да ту идемо у велику диспропорцију.” – објаснио је проф. др Глумбић.

Да ли постоји епидемија аутизма?

Професор Глумбић каже да се тај термин пре извесног времена појавио и да се свакако мисли на епидемију у метафоричком смислу, јер аутизам није инфективна болест.

”Али, епидемија у смислу наглог пораста преваленце аутизма, она је евидентна. Прве студије које показују колико има деце са аутизмом у општој популацији, вршене су шездесетих година прошлог века и тада је установљено да је аутизам редак поремећај, да се појаве 2 до 4 случаја на 10.000 деце. Онда, пошто се та истраживања спроводе на отприлике 10 година, оно из осамдесетих показало је учесталост 4 на 10.000, док је већ деведесетих било 16 на 10.000 деце. А онда, постаје потпуно непрактично говорити шта се дешава на 10.000, па чак и на 1.000, већ се број у односу на који се мери преваленца смањио на 100 јер преваленција непрекидно расте. Сада смо на томе да је глобална процена да 1% светске популације има аутизам.” – открива др Глумбић.

Говорећи о разлозима за овакав скок у броју дијагностикованих случајева, каже да се најчешће помињу повећана свест, боља дијагностика и бољи дијагностички критеријуми.

Неретко се, тврди др Глумбић, дешава да после неких већих криза или траума у животу, одрасли људи који имају блаже форме аутизма, а да им то никад није дијагностиковано, почињу да се питају шта је то што се с њима дешава и зашто не могу да се уклопе.

”Када онда почну да читају и траже информације о томе шта им се дешава, у неким ситуацијама заиста се испостави да је реч о некој форми аутизма који није препознат. И онда то препознавање доноси олакшање код људи. Они на тај начин добију идентитет, разумевање од своје породице, посложе им се коцкице. Имао сам такве ситуације да те одрасле особе породица убеђује да само треба да се понашају у складу с нормама, да је с њима све у реду, него само треба да се уклопе. Кад добију дијагнозу, често добију и разумевање породице, па самим тим и олакшање” – тврди др Глумбић.

Каже да ми врло често говоримо о аутизму као стању које карактерише неспособност да се разумеју други људи, али да, ако будемо искрени, морамо да признамо да ни који немамо аутизам у ствари не разумемо аутизам.

”Ми никад нисмо били у њиховој кожи и не разумемо њихов свет и онда долазимо до тог појма двоструке емпатије, односно двоструког неразумевања или паралелног живљења у световима који су некад паралелни, некад се укрштају, али се никад не поклопе у потпуности.” – истиче проф. др Ненад Глумбић.

Објашњава и због чега је толики проблем то што Србија нема регистар особа са аутизмом који би нам омогућио да пратимо детаљно превеленцу у нашој земљи и разумемо којим путем идемо као друштво.

”Ви кад знате колико деце са аутизмом се рађа, ви онда знате и колико ће вам бити потребно психолога, педагога, дефектолога, логопда, планирате колико их морате школова, колико запослити. Планирате и друге услове за живот за ту популацију која уопште није мала јер је аутизам један од најчешћих поремећаја.” – каже др Глумбић.

Има ли помоћи деци са аутизмом?

На ово питање није лако дати одговор а професор Глумбић каже да постоје неке методе које научно доказано могу да помогну у одређеној мери и оне се углавном односе на конкретне области развоја – на комуникацију, игру или нешто треће. Ипак, постоји и јако велики број метода које се нуде, а да не постоје баш никакве студије које су доказале њихову ефикасност.

”Оно што родитељима треба да буде аларм јесте кад им неко нуди брзо ’излечење’. А по правилу су то и најскупљи третмани. Дакле, ако вам неко каже да треба да се преселите или да шаљете негде анализу крви у иностранство, па ће вам они помоћи. То је врло сумњиво, често кошта десетине хиљада евра, па људи продају некретнине и задужују се јер су им обећане нагле промене у понашању, до излечења. То је, да будем отворен, превара. Увек се треба опредељивати за праксе које јесу засноване на доказима. Аутизам није болест, то је стање, неуроразвојни поремећај. По правилу, особе које су исправно дијагностиковане у детињству имају аутизам читавог живота. Постоји могућност, око 10% популације особа са аутизмом губе дијагнозу. Али они је заправо само промене јер аутизам личи на друге развојне поремећаје. Али шансе да неко буде исправно дијагностикован, а да после кроз живот изгуби аутизам, то је врло тешко, практично немогуће.” – објаснио је др Глумбић.

С децом са аутизмом треба радити, а трошак тог рада није увек сразмеран резултатима, како тврди овај стручњак. Понекад најскупљи третмани не дају добре резултате и обрнуто. Потребно је, такође, прилагодити и окружење и друштво особама са аутизмом.

https://zelenaucionica.com/prof-glumbic-ako-vam-neko-nudi-brzo-resenje-za-autizam-vaseg-deteta-a-to-resenje-puno-i-kosta-u-pitanju-je-prevara/

Ових дана ћете можда отићи на пијацу да свом мезимцу купите ону плаву кутију пуну зелених петарди, баш као што је вама куповао ваш отац. Лепе успомене на детињство, где се ништа лоше није догодило. Срећом.

„Па ја сам исто бацао као мали, ништа ми није било“, помислите.

А онда – један погрешан покрет, један секунд непажње, једно подрхтавање од узбуђења или страха или једна петарда са фабричком грешком и ваше дете је у хитној помоћи са ампутираним прстима. То није сценарио из филмова. Током новогодишњих и божићних празника 2024-2025. године, у Србији је повређено 54 особе, од чега је 30 деце, а десеторо са тешким телесним повредама.

Физичке повреде које прате петарде

Повреде шака и прстију чине 30-40% свих озледа, док повреде главе, врата и очију такође заузимају значајан проценат. Половина повређених је млађа од 16 година, а најчешће страдају дечаци узраста од 10 до 14 година.

Хирург др Александар Влаховић са Института за мајку и дете описује свакодневну реалност у сезони празника: повреде се дешавају најчешће код деце јер она држе петарде близу лица или ока, што може довести до тешких озледа које угрожавају чак и виталне функције. Дечаци узимају петарде са улице да провере зашто нису експлодирале, а онда оне активирају у њиховим рукама.

У последњој деценији најмање 102 деце је тешко повређено од петарди, а већина је завршила на операционом столу. Трауматске ампутације, оштећења ока, губитак слуха – то нису само медицински термини. То су трајне последице које ће пратити ваше дете цео живот.

Невидљиве ране које остају

Али физичке озледе нису једине које остављају траг. Пиротехника може изазвати озбиљне психолошке трауме. Деца која преживе несреће са петардама често развијају посттрауматски стресни поремећај, анксиозност, страх од гласних звукова, кривицу или се повлаче у себе. Сведочење нечијој повреди или сопствена траума могу имати дуготрајне ефекте на ментално здравље детета.

Посебно рањиве групе

Деца са аутизмом и сметњама у развоју посебно тешко подносе прасак петарди због преосетљивости на звук. Један родитељ је то описао овако: дете ставља руке на уши, говори „нећеш петарде“, потпуно се укочи и не може ни да изађе из зграде ни да се врати у стан. За многе породице, празници нису весеље – то је агонија.

Животиње такође страдају

Током празника, многе животиње такође пролазе прави мали пакао.

Питајте власнике паса на који начин се припремају за новогодишњу ноћ. Своје мезимце многи затварају у купатила, пуштају музику, дају им седативе.

Све зарад неколико минута забаве за неког другог.

Животиње чују много боље од људи, не разумеју шта се дешава и доживљавају то као животну опасност. Код паса може доћи до парализе, обимног лучења пљувачке, убрзаног рада срца, неконтролисаног мокрења – то су знаци велике трауме.

Закони постоје, али се не примењују

Није било ниједне пријаве за коришћење петарди током протеклих празника, иако је продаја пиротехнике малолетницима законом забрањена. Казне су до 100.000 динара или рад у јавном интересу, али то очигледно није довољно да спречи трагедије.

Шта ви можете да урадите?

Као родитељ, ви сте та особа која има моћ да заштити своје дете. Не говорите себи „мени се није десило па неће ни њему“. Свака од ових повреда је дете чији су родитељи рекли исто.

Не купујте петарде својој деци. Тачка. Ниједна секунда узбуђења не вреди ризика од трајне инвалидности.

Причајте са децом о последицама. Покажите им фотографије озледа (са медицинских сајтова), разговарајте са њима о стварним случајевима.

Предложите алтернативе. Лед лампице, бучне играчке, конфете, прскалице (али уз потпуни надзор одраслих).

Пратите шта деца раде на друштвеним мрежама. Неопходно је проверити да ли су укључени у куповину или продају пиротехнике.

Један тренутак је довољан

Један тренутак непажње, један погрешан покрет, једна неисправан петарда са црног тржишта – и живот вашег детета се мења заувек. Или што је још горе, прекинут. Родитељи деце која су остала без прстију, ока или слуха, сви кажу исто: „Мислио сам да се нама неће десити.“

Не будите још једна таква прича. Ваше дете зависи од вас да донесете мудру одлуку. Петарде нису безазлена забава – то је озбиљна опасност. И време је да то схватимо колективно, као друштво које брине о својој деци.

https://zelenaucionica.com/roditelji-pobogu-ne-kupujte-deci-petarde-ako-ih-volite-jedna-neispravna-sa-crnog-trzista-i-decji-zivot-je-unisten/

Хуманитарна организација "Српска солидарност" позива вас да 18. децембра 2025. године дођете у Културни центар "Чукарица" (Тургењевљева улица број 5) и присуствујете извођењу представе "Земља Недођија" по тексту св. Владике Николаја охридског и жичког. Представу изводе драмски уметници Александар Ристановић и Марко Недељковић, а организатори најављују да ће на крају вечери, посебну ауторску песму извести Анђела Пиљак, члан "Српске солидарности". Улаз је слободан, уз добровољни прилог који је намењен за стипендирање деце са Косова и Метохије, а почетак је у 20 часова. "Наше мало је некоме много!", поручују организатори.

У складу са цитатом св. Владике Николаја да је добро дело чудо које два срца чини срећним, позвани сте на заједничко чињење доброг дела - да се неком од малишана из јуне српске покрајине омогући бар једна годишња стипендија.

Уколико желите да подржите стипендирање деце са Косова и Метохије, динарски жиро рачун за уплате: 160-0000000560970-19

PayPal: srpskasolidarnost@gmail.com

Инструкције за уплате на девизни рачун:

Currency tag (EUR,$,CHF, CAD)
SWIFT CODE: DBDBRSBG
IBAN:
35160005400004999186
NAME: Srpska solidarnost
ADDRESS: Beograd, Skerliceva 12

Подршку можете пружити и слањем СМС-а на хуманитарни број 1389.

За правна лица постоји могућност склапања уговора о донацији.

Више информација о ХО "Српска солидарност", чији је оснивач био сада почивши Бранко Антић, можете видети на званичној интернет-страници ове организације, а препоручујемо да чујете и емисију у којој је о раду организације говорила Ивана Петровић.

Извор: Радио "Слово љубве"

Малој Еми се десила једна смрт у новембру. Неочекивана и бесмислена. Умрла јој је сестра.

И одједном се живот бацио на пар дана апсолутног метежа у коме Ема стварно није знала шта се дешава. Осећала је шта треба да ради и како да се понаша, без обзира што је била мала, али то никако није ишло. Није могла да процени да ли је довољно тужна, није могла да плаче, осим на силу, ако се сети неких стварно тешких ствари. Није успевала да се сети довољно трагичних речи. Једноставно, није знала ништа. Имала је осећај као да некога вара, и да ће све то ускоро проћи, и опет ће се наставити онај стари живот, без свих тих људи около, кукњаве и збрке. Мада… није ни морала толико да се брине. Нико то није ни примећивао. Сви су је нешто склањали од себе или су себе склањали од ње. Сви су крили очи као да лажу, као да не знају шта да јој кажу јер су дани који следе неизрециви и њима. Стидели су се немоћи и онога што ће доћи кад се тишина поново врати у свој својој тренутној пустоши.

Ема је ишла у тим данима около као сабласт за коју се зна да постоји, али је треба избегавати. Сви су се нешто трзали када се појави, брисали лице и престајали да говоре, као да су ухваћени у нечему недоличном. То је било лице лопова у тренутку када је украо, и то је толико очигледно, да не може рећи: нисам ја… а мора да пориче.

Ти дани са пуно људи свуда су прошли и кућа је утонула у тишину. Ема је помислила: коначно, али та тишина је била густа као тек замешено тесто које ти се толико лепи за руке да га не можеш скинути. Она је ишла кроз све то покушавајући да удахне и било је све теже. Та оморина од тишине је блокирала сваки звук, нису се чули ни гласови из комшилука, ни улица, нису се чуле ни сопствене мисли, све се расплињавало на ужареној тачки иза потиљка и спуштало низ леђа, цурило и нестајало у земљи.

Успевала је да удахне тек кад изађе напоље. А могла је сада да излази кад год је хтела јер је нико није ни питао где иде и кад се враћа. Зато је била ван куће, шетала по граду и смрзавала се, али то је била благодет. Јер напољу се спремала Нова година. А она је Нову годину толико волела, сав онај сјај и раскош и ужурбаност, смех и одсуство задњих мисли, туге и размишљања шта следи када се славље заврши. Волела је препуштање том једном једином срећном тренутку, млазу радости који те понесе у шаренило обећања, када је све могуће и нико не сумња да ће све бити добро.

И ту у граду је Ема била сама. Никога није звала јер није смела показати колико се радује. Није јој то сметало да бесконачно шета, да гледа осветљене и украшене излоге, да поред уличних тезги застаје и бира најлепше честитке са јелкама и Деда Мразовима који се смеју, румени и обасјани. Улазила је у продавнице и узимала из меког папира сјајнотанке, шаренокрте лампионе, мазила их, не дишући од среће и страха да се не сломе. Ишла је улицама и гледала у искићене прозоре станова и кућа и замишљала шта сад раде та деца унутра, колико су срећна, о чему причају и какву музику слушају.

А онда се враћала у своје царство ледене тишине да се прикаже, да ништа не каже, да је нико ништа не пита, да преноћи и да почне нови дан. И нико је није дочекивао ни лако ни радо. Нико јој се није радовао што је дошла, нико је није давио питањима како је било у школи и да није учитељица нешто поручила и има ли оцена и тако то. А како јој је то сад недостајало! Како не знамо да уживамо у свему што нам се дешава, размишљала је. Како смо некада бесни и обесни и како лако кажемо да нам је нешто досадно. А ево сад јој бар то треба, бар нешто јој треба, па да осети да уме да говори. Ништа. Она је била дете које је преостало и које је сада само подсетник да је ту било још једно дете и више га нема.

Ема је затим почела да краде. Узимала је из маминог новчаника мале суме и спајала их са новцем за ужину или за неке измишљене потрепштине и журила у град. Дуго и марљиво је бирала најлепше украсе, разгледнице, креп траке, златне звезде, златне птице и зечеве…све је морало бити златно и сјајно. Тако су њене шетње добиле смисао. Више није само бесциљно и чежњиво ходала, сада је сабирала своје благо, сакривала га у џепове и рукаве, испод јакне или капе и доносила кући. Увече, када се све смири, када су сви легли и не прети опасност од упада у собу, вадила је своју кутију и дуго и пажљиво све разгледала. Износила је једно по једно, плела траке од креп папира, ређала по столу и кревету и у неко доба ноћи враћала у кутију испод кревета.

Једног дана је купила гранчицу јелке и то је била велика грешка. То је одало. А морала је, није могла да одоли мирису јелке који се тако чудесно уклапао са златном бојом њеног блага. И ту гранчицу је држала испод кревета, дубоко, сасвим до зида, али су неке иглице отпале по тепиху и она их је заборавила. Када се вратила из школе, мама је сачекала у соби. Сав њен нови накит је био напољу, обешчашћено је лежао по столу и Ема се следила.

– Шта је ово?

Мамино питање је изашло из облака језиве тишине и Ема је отварала уста, али није могла ништа да одговори. И није ништа ни одговорила, јер шта и да каже, а да то буде разумљиво. Да каже да она воли Нову годину? Да каже да воли да се спрема за празнике? Да каже да ништа не разуме и да јој није јасно зашто није тужна? Да каже да она није ништа крива? Да каже да она не жели да све буде овако, него онако како је било?

Не. Ема је ћутала. Јер коме се ишта може објаснити, а да он то стварно разуме? Ко може да кроз речи осети сву дубину из које те речи долазе? Није се могло објаснити, нити било шта рећи и Ема није ни покушавала. Била је мала, али је некако знала да се душа не да испричати. Ћутала је и сачекала да мама изађе из собе.

Њено благо је лежало и даље на столу. Било је мртво. Ужасно празно, неповратно и коначно мртво. Хладно. Није га могла таћи. Стајала је поред њега тако угашеног и раширила завесу. У собу је ушло сунце и златни лампиони су засијали. Њихов млаз се прелио преко зелене јелове гранчице и десило се нешто чудно. У Еминим засењеним очима измешала се златножута и зелена и створила се једна нова боја, плава, какву она до тада није никада видела. Све се замутило и стопило у том плаветнилу, хладном и очајном, границе су се избрисале и Ема је почела да плаче. Она не воли плаво. Она не воли тишину. Она не воли када се нешто дешава изненада, нарочито пред Нову годину.

Живот је, наравно, наставио по свом. Текле су године и биле су неке друге Нове године, Ема је порасла, али никада није волела ништа плаво. Та боја јој је каменила срце и мрзнула чело, изазивала жеђ и потребу да побегне и дуго хода док не заборави тај хладни одсјај. Јер та плава је боја губитка и понора у који упадаш без своје кривице, ношен судбином и туђим ћудима, неспособан да се одбраниш и преживиш неповређен.

Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца

https://zelenaucionica.com/maloj-emi-se-desila-jedna-smrt-u-novembru-umrla-joj-je-sestra/

Хајде да одмах разбијемо једну од најтврдокорнијих родитељских заблуда: дете које се не расправља није нужно васпитано дете. Врло често је то дете које је научило да ћути – јер је ћутање сигурније.

Ако се ваше дете расправља с вама, брани своје ставове, говори „то није фер“ или „не слажем се“, а притом не вређа и не понижава – то није знак пропалог ауторитета. То је знак да сте створили простор у ком дете сме да говори без страха.

Расправа није безобразлук (ма колико нас тако учили)

Генерације родитеља одрастале су уз поруку да се са одраслима „не расправља“. Али расправа није исто што и непоштовање.

Безобразлук су увреде, омаловажавање и агресија. Расправа су аргументи, неслагање и изражавање емоција. Дете које каже „Мислим да грешиш“ или „Ово ми није у реду“, па чак и ”ти никад ниси фер!” или ”волео бих да имам другу маму!” не руши ауторитет родитеља – оно гради себе. Учи да препозна неправду, да именује осећања и да се заузме за сопствене границе.

Зашто је „мирно и послушно дете“ често црвена заставица

Родитељи често с поносом кажу да им се дете не супротставља, да је мирно и да „зна ред“. Али тишина врло често нема везе с поштовањем. Много чешће има везе са страхом: од казне, од вике, од разочарања родитеља или од поруке да његово мишљење није важно.

Таква деца јесу послушна, али често по цену сопственог унутрашњег света. Потиснута љутња не нестаје – она се само пресели у анксиозност, повлачење, телесне симптоме или касније у нагли бунт.

Како изгледа дете које се у породици осећа сигурно

Дете које одраста у емоционално безбедном окружењу слободно износи мишљење, чак и када зна да се родитељ неће сложити. Оно се расправља, али не вређа. Показује љутњу, тугу и разочарање без страха и поставља питања јер зна да ће бити саслушано, чак и када одговор остане „не“.

Такво дете уме да буде напорно, гласно и тврдоглаво, али зна једну важну ствар: да љубав родитеља не зависи од његове послушности.

А како изгледа дете које се боји да каже шта мисли

С друге стране, дете које се не осећа сигурно често ћути и повлачи се, аутоматски се слаже и крије грешке или проблеме. Често говори родитељима оно што мисли да желе да чују, а бунт испољава тамо где је сигурније – у школи, међу вршњацима или на интернету.

То су деца која „не праве проблеме“ – све док проблеми не постану велики.

Имате дете које се стално расправља? Ево шта помаже

Живот са дететом које се стално расправља уме да буде исцрпљујући. Ипак, гушење расправе готово никада не доноси добар резултат. Много је корисније научити како да се расправа води.

Важно је да родитељи раздвоје поруку од тона: прво да чују шта дете говори, а тек онда да се баве начином на који говори. Границе су неопходне – неслагање је дозвољено, вређање није. Расправу не треба схватати као лични напад, већ као покушај детета да освоји аутономију и осећај контроле.

Једна од најједноставнијих, а најмоћнијих родитељских вештина јесте именовање емоција. Реченица „Видим да си љут“ или „Разумем зашто ти је ово важно“ често смирује више него дуга објашњења или казне.

Порука за крај

Родитељство без расправа често не почива на поштовању, већ на страху. А страх јесте ефикасан – али само краткорочно и уз високу цену.

Циљ није дете које ћути пред ауторитетом, већ дете које уме да говори, да мисли и да се заузме за себе – без вике, без увреда и без страха да ће изгубити љубав. Ако се ваше дете расправља с вама, могуће је да сте му дали оно најважније: слободу да буде оно што јесте.

https://zelenaucionica.com/ako-se-vase-dete-svadja-s-vama-vrlo-je-verovatno-da-radite-dobar-posao/

Србија, и то условно речено, засад има само једног добитника Нобелове награде. Ипак, можда извесну утеху доноси реална могућност да један државни орган, Министарство просвете (у даљем тексту: Министарство), односно његов заслужни тим, добије сатирично-комичну варијанту те награде – Иг Нобелову награду – и то, можда, у чак две области.

Предлажем да ово признање за економију добије решење Министарства да се уштеде буџетска средства тако што ученици са сметњама у развоју похађају наставу у (пре)великим одељењима с ученицима без сметњи, при чему им наставу држе наставници који немају одговарајуће високо образовање за рад с њима, а помажу им педагошки асистенти који такође не морају имати такво образовање. Истичем: једини стручњаци који имају одговарајуће високо образовање за рад с ученицима са сметњама у развоју јесу дефектолози и само настава коју претежно изводе дефектолози, и то у посебним, врло малим одељењеима, може бити прикладна за те ученике, бар кад су у питању ученици с интелектуалним сметњама (ментална ретардација). Ипак, економске и ине необичне теорије однеле су превагу и нанеле велику штету деци са сметњама у развоју, али су, с друге стране, отвориле могућност за добијање разних престижних признања и позамашних средстава. На полице препуне пехара можда се попне и Иг Нобел, мада би могло да дође и до сукоба око ауторства изложеног (не)научног решења између страних и домаћих истраживача.

Још је интересантнија (и невероватнија!) прича због које се Министарству смеши Иг Нобел за медицину. Наиме, у одговору на једну моју притужбу Министарство предлаже да се, уместо ангажовања медицински стручних лица, наставници који раде у одељењима за ученике са сметњама у развоју при редовним школама едукују за реаговање (читај: пружање медицинске помоћи) када ученици доживе епилептички напад или напад агресије и/или аутоагресије у вези с њиховим поремећајем. Спрам таквог решења су и најмаштовитије идеје разних алтернативних медицинских покрета пука сиротиња у погледу креативности. Уосталом, нико од њих зато и није добио Иг Нобела. Министарство је овим предлогом јасно истакло да нема потребе компликовати живот перипетијама у виду ангажовања медицинских стручњака, пошто медицинску помоћ могу пружати и „едуковани“ лаици. Тиме је оно доказало нешто што досад нико није успео: да медицина у ствари и није баш нека струка и наука јер смо сви ми, уз мало „едукације“, медицински стручњаци. Такав доказ јамачно треба наградити.  

У наведеним идејама Министарства крије се потенцијал и за добијање Иг Нобелове награде за филозофију, педагогију, психологију, политикологију и демагогију, али, авај, такве награде се не додељују.

Због овакве посвећености Министарства добијању Иг Нобелове награде обратио сам се притужбом и Влади Републике Србије. Одговор још чекам и не знам какав ће бити. Претпостављам да председнику Владе, као изузетном медицинском стручњаку, не би пријало добијање Иг Нобела, али ипак стрепим да ће одговор Владе бити основ за још једну кандидатуру за ту престижну награду.

Да није тужно, штетно и опасно, било би смешно.

Аутор: Др Слободан Р. Мартиновић, дипл. правник и дипл. дефектолог-олигофренолог, Лазаревац

https://zelenaucionica.com/jedini-strucnjaci-koji-imaju-odgovarajuce-obrazovanje-za-rad-s-ucenicima-sa-smetnjama-u-razvoju-jesu-defektolozi/

У априлу 2024. године Пољска је донела одлуку која је одјекнула – драстично мењање правила о домаћим задацима у основним школама. Као неко ко већ годинама прати образовне реформе и ради са родитељима и наставницима, морам рећи да ме је ова вест и обрадовала и навела на озбиљно размишљање о стању нашег образовног система.

Шта се тачно променило у Пољској?

Министарка образовања Барбара Новацка је увела нова правила која су јасна и конкретна. За ученике од првог до трећег разреда, наставници више не смеју да задају обавезне домаће задатке. Потпуно укидање. За старије ученике, од четвртог до осмог разреда, ситуација је другачија али једнако револуционарна – домаћи задаци постају опциони. То значи да ученици могу да их раде, али њихово неизвршавање не утиче на оцене и не може бити разлог за дисциплинске мере.

Ово је кључна дистинкција коју многи пропуштају у дебатама: Пољска није забранила домаће задатке, бар не након 3. разреда. Она их је само учинила необавезним. Наставници и даље могу да их задају, деца и даље могу да их раде ако желе или ако родитељи сматрају да им то користи. Променила се само природа обавезе и казне.

Министарка Новацка је објаснила да је циљ реформе био да се деци да „више времена да учврсте знање, припреме се за тестове, читају књиге и, што је важније, да се баве својим хобијима и одмарају.“ Један од кључних разлога била је и једнакост – немају сви родитељи компетенције или време да помажу деци са сложеним задацима из математике, језика или природних наука, што аутоматски ставља неку децу у подређен положај.

Зашто је ова мера толико важна?

Овде долазимо до сржи проблема који постоји и у Пољској и код нас. Током година бављења образовањем разговарала сам са безброј родитеља који породичне вечери описују као праве мале ратове. Мајка која ради две смене покушава у десет увече да објасни детету разломке. Отац који није завршио гимназију осећа се неадекватно јер не може да помогне са граматиком. Дете плаче јер не разуме задатак, а сутра мора да га преда.

И шта се дешава? Дете добија лошу оцену. Не зато што није способно. Не зато што није жељно да учи. Него зато што систем претпоставља да свако дете има код куће приватног учитеља у лику родитеља.

То није образовање – то је системско репродуковање друштвених неједнакости.

Како то изгледа у Србији?

Наш систем је, речено без улепшавања, заглављен у парадигми 20. века. Домаћи задаци су обавезни за све разреде основне школе. Њихово редовно извршавање утиче директно на закључну оцену из предмета. Неизвршавање може резултирати дисциплинским мерама – укори, позиви родитеља, разговори са педагогом.

Обим домаћих задатака варира зависно од наставника и школе, али није ретка ситуација да деца четвртог или петог разреда проводе два до три сата дневно радећи домаће. Саберите то са шест часова наставе и добијате дете које ради као одрастао човек – само без плате и са већим притиском.

И овде долазим до онога што ме највише забрињава: ми у Србији ни не преиспитујемо ову праксу. Прихватамо је као датост, као нешто што „мора тако да буде јер је одувек било.“ Колико пута сам чула „Па ми смо тако учили и ништа нам није било“? Превише пута. А да ли је заиста све било у реду? Да ли смо заборавили ноћи проведене у сузама над хемијом или страх од наставнице која није хтела да чује да ниси имао помоћ код куће?

Реакције на пољску реформу: подељено јавно мњење

Искреност налаже да споменем да пољска јавност није једногласно подржала ову меру. Анкета из фебруара 2024. показала је да 51% Пољака сматра укидање домаћих задатака лошом идејом, док их 44% подржава. Ученици су, очекивано, претежно одушевљени. Наставници и родитељи су подељени.

Али хајде да се запитамо шта стоји иза тог противљења. Често је то страх од промене, осећај да ће се деца „улењити“ ако немају обавезе код куће, бојазан да ће се знање изгубити. Све то су легитимне бриге, али оне не узимају у обзир једну кључну ствар: ако дете не може да научи нешто током шест часова у школи, уз стручно вођење наставника, како ће научити код куће, само, често без помоћи?

Овде долазимо до незгодног питања које многи не желе да поставе: да ли домаћи задаци прикривају лош квалитет наставе? Да ли наставници пребацују свој посао на родитеље? Не кажем да је тако у свим случајевима, али у некима – дефинитивно јесте.

Шта каже научна литература?

Као неко ко прати истраживања у области образовања, могу вам рећи да докази о ефикасности домаћих задатака, посебно у млађим разредима, нису тако јасни како многи мисле. Фински систем, који се редовно налази међу најбољима на ПИСА тестирањима, минимизује домаће задатке. Студије показују да у млађим разредима домаћи задаци имају минималан или никакав утицај на академски успех, али значајан негативан утицај на ментално здравље и однос према учењу.

Скандинавске земље генрално, оне које су далеко испред Србије, имају много блажи приступ него ми на Балкану. Можда је време да престанемо да игноришемо ове сигнале.

Лекције за Србију: шта можемо да урадимо?

Прво, морамо разликовати узрасте. Деца у првом, другом, трећем разреду можда не би требало да имају домаће задатке, или они би требало да буду симболични – процитај причу, нацртај нешто што ти се допало данас. Ова деца треба да се играју, да развијају социјалне вештине, да изграде љубав према учењу. Умор и фрустрација које домаћи задаци изазивају у овом узрасту могу створити доживотни отпор према школи.

Друго, ако већ инсистирамо на домаћим задацима за старије разреде, они морају бити промишљени и смислени. Не решавање педесет истих задатака механички. Домаћи задатак треба да буде прилика да дете примени знање, да размисли креативно, да истражи. Квалитет уместо квантитета.

Треће, морамо признати реалност различитих породичних околности. Можда опциони домаћи задаци, као у Пољској, нису лоша идеја. Можда би „пројекти“ које деца раде у школи били ефикаснији од задатака који се раде код куће. Можда би продужени боравак са менторском подршком био решење.

Храброст за промену

Пољска реформа ће вероватно требати прилагођавања током година. Видећемо да ли ће резултати бити позитивни или ће бити потребне корекције. Али сама чињеница да су поставили питање и имали храброст да изазову статус qуо је нешто што очајнички недостаје српском образовању.

Ми живимо у систему где сви знају да нешто не функционише – наставници се жале на преоптерећеност, родитељи на стрес, деца су несрећна – али нико нема политичку вољу или храброст да покрене стварну реформу. Лакше је наставити по старом.

Видела сам сувише деце која су почела да мрзе школу не зато што не воле да уче, него зато што је систем учинио учење мучењем.Видела сам родитеље очајне јер не знају како да помогну свом детету. Видела сам наставнике који су сами фрустрирани системом у којем морају да функционишу.

Не тврдим да треба сутра да копирамо пољски модел. Свака земља има своје специфичности, свој контекст, своју културу. Али тврдим да морамо да покренемо искрену, отворену, стручну расправу о сврси домаћих задатака у српском образовању.

Морамо да укључимо наставнике, родитеље, педагоге, психологе, али и саму децу. Када смо последњи пут питали ученике седмог разреда шта они мисле о систему? Њихов глас је легитиман и важан.

Образовање није непромењива догма. То је жив систем који мора да се прилагођава потребама деце и времена у којем живимо.

https://zelenaucionica.com/poljska-je-zabranila-domace-zadatke-do-3-razreda-a-od-4-su-neobavezni-da-li-je-vreme-da-se-i-kod-nas-nesto-promeni/

Према важећим прописима, за прво и друго дете родитељима припада годину дана одсуства, а за треће и свако наредно две године. Међутим, то би ускоро могло да буде и дуже јер и у Србији, како каже министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, „влада демографска зима“.

„У току је такозвани ‘твининг’ пројекат који спроводимо са партнерским земљама – Грчком, Словенијом, Шведском и Француском, и трудимо се да применимо најбоља искуства. Уз консултацију са нашим партнерима сада разговарамо о могућем продужењу одсуства ради неге детета за рођење другог детета. Сви демографи кажу да је кључна борба сада око рођења другог детета“, каже министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милица Ђурђевић Стаменковски.

Важан корак у тој борби је и увећање родитељског додатка за друго дете на 735.000 динара, што је већ дало добре ефекте. Разматра се и продужење породиљског за мајке близанаца, јер су њихове обавезе знатно веће.

Чекање на место у вртићима и даље велики проблем

Ипак, поједина удружења родитеља истичу да дужи боравак код куће није једино решење – многи родитељи немају где да оставе децу у периоду између истека породиљског и уписа у вртић, јер се на место у вртићу често чека месецима.

„Хајде да појачамо вртиће, да упис не буде само у септембру и да повећамо капацитете постојећих вртића. Друго решење које видимо – ако већ постоји простор да се продужи породиљско – јесте да то време буде искључиво намењено татама и да буде обавезно“, каже Јована Ружичић из Центра за маме.

Да очеви све чешће преузимају бригу о деци показују подаци – 2018. године породиљско је користило само 27 очева, а ове године скоро 340. Та опција често је најбоља за мајке предузетнице које имају право на породиљско, али им је накнада знатно нижа од жена запослених за стално и не укључује доприносе за социјално осигурање, због чега им остаје „рупа“ у радном стажу.

Предузетнице приморане да бирају између материнства и посла

„Маме предузетнице нису у обавези да обуставе делатност док користе породиљско одсуство. Имају могућност да ангажују пословођу. Али, шта то за њих значи? Поред тога што остају конкурентне на тржишту, настављају са делатношћу, али имају додатни трошак – обавезне су да плате зараду и доприносе за тог пословођу. Већ смо рекли да су у финансијски тешкој ситуацији, а сада добијају још један терет“, каже Теодора Томић Лазаревић, адвокатица и предузетница.

Због тога су многе предузетнице приморане да бирају између материнства и посла. И многе стално запослене жене, након годину дана сигурности, по повратку на радно место добијају отказ.

Изазова је много, истичу удружења, и зато је неопходно да се чују све стране.

Из Министарства најављују разговоре са синдикатима и послодавцима како би се у оквиру новог Закона о раду дошло до најбољег решења за родитеље.

Извор: РТС

Постоји једно старо истраживање које, додуше, није спроведено код нас, али опет много говори о промени коју је наше друштво доживело.

То истраживање вршено је осамдесетих година у САД и показало тад да око 60% америчких тинејџера чита из задовољства сваког дана. Дакле, не зато што им је неко обећао видео-игре или сладолед, не зато што имају лектиру коју морају да прочитају, већ зато што ЖЕЛЕ, зато што им то причињава ЗАДОВОЉСТВО.

Данас, тај проценат је испод 20%. Близу половина одраслих не чита ни четири књиге годишње. Укратко, одгајамо цивилизацију која НЕ ЧИТА.

Ово јесу подаци са другог континента, али једна мала анкета у само једном одељењу школе у неком граду показаће сличне резултате. То они који раде са децом веома добро знају.

Читање није само забава. Оно је основ културе и критичког мишљења. Оно нас учи стрпљењу, тренира меморију, развија емпатију, подстиче машту. Без читања, оног правог и свакодневног, једно друштво постаје површно и плитко. И то нам је историја и доказала. Резултати су увек исти: колапс меморије, критичког мишљења, културе.

Након пада Рима библиотеке су уништене, а писменост се свела на манастире. Вековима је Европа губила свој пут у погледу развоја науке, филозофије, инжењеринга… Да, говоримо о Средњем веку и он има и други назив. Мрачно доба. А мрачно је било јер су људи престали да читају.

Кад је Франческо Петрарка пронашао Цицеронова изгубљена писма, 1345. године, почео је да јеца. „Као да могу да му чујем глас.”, написао је. И то откриће је, кажу, било искра од које се распламсала Ренесанса. Цивилизација се поново родила онда кад су се ”вратиле” књиге.

Исти образац поновио се са штампарском машином. Чим су књиге почеле да се шире, стигла је и револуција.

Десила се тад Реформација у хришћанству, када је Мартин Лутер имао храбрости да критикује ”продају опроштаја” која је у католичкој цркви била уобичајена.

Потом, Научна револуција, која је заузела период од 16. до 18. века. Коперникус је изнео став да је Земља та која се окреће око сунца, а дешава се и убрзани развој на пољу физике и механике. Речју, формирани су темељи модерне науке.

А у 17. и 18. веку формиран је покрет под називом Просветитељство који је истицао разум, науку, слободу и људска права. Филозофи попут Волтера, Русоа, Монтескјеа назирали су идеје које ће касније обликовати модерну демократију.

Тамо где су књиге славили, и мисао се развијала. Тамо где су их забранили, мисао је венула.

Сваки ауторитарни режим ово је јако добро знао и разумео. Књиге су опасне јер чувају меморију, развијају мисао, терају нас на преиспитивање. Показују разлику између добра и зла, части и бешчашћа, достојанства и похлепе.

Давне 1933. године, нацисти су са бакљама марширали немачким градовима, спаливши 25.000 књига. Фројда. Мана. Маркса. Ајнштајна.

Нису они палили папир. Они су палили знање и разум.

Хајнрих Хајне, чије су књиге такође гореле, читав век раније је написао: ”Тамо где пале књиге, палиће и људе.” Испоставило се да је био у праву.

А ево и најтужније ироније. Не требају нам више нацисти да пале књиге. Својевољно их напуштамо. Дубоку мисао која долази са читањем замењујемо бескрајним фрагментима кратког, често бесмисленог садржаја. Скролујемо, уместо да учимо. Бирамо дистракцију уместо дубине.

А резултати? Нисмо у стању да одгледамо ни снимак дужи од два минута, а камо ли да прочитамо текст од 1000 речи. Истина нам постаје нејасна, не умемо да је препознамо јер не знамо критички да мислимо. Историја је заборављена. Дебата се своди на увреде и бесне испаде.

Тачно оно што се дешавало у друштвима у којима су палили књиге. На начин који је у складу са тим временом.

Цивилизација која престане да чита, постаје лака мета манипулације. Постаје плитка на пољу културе, сиромашна кад треба да машта, слепа за сопствену историју.

Преживљава на спектаклу, не бринући о суштини.

Ето зашто је читање УВЕК било много више од личног раста и богаћења сопственог духа.

Читање је АКТ ОТПОРА. Читање књига значи јачање способности које све друго око нас покушава да на ослаби. Свака генерација која је пригрлила књиге цветала је. А свака која их је заборавила вратила се уназад. Овај образац није случајност, он је правило.

https://zelenaucionica.com/sta-ce-se-dogoditi-ako-nase-drustvo-prestane-da-cita/

Није лако бити мајка, каже моја кума. Али бити мајка кад имаш строгу мајку – е то је тек изазов! Знате оно, шта год да урадите мора да буде савршено, али некако никад није довољно добро. Све петице у ђачкој књижици, редовно се тренира спорт, учи се музички инструмент, све по ЈУС-у. Али „браво, свака част!“ – нису у речнику очекивања родитеља.

Растеш, надрастеш, мислиш – и прерастеш – родиш своје дете и кажеш: ја ћу, вала, другачије!

Ал’ нећеш, јер иза сваке мајке која је рекла: „Ја ћу другачије“, стоји њена мајка која прети прстићем симболично и говори: „Грешиш, није ти ово добро.“ Моја је отишла корак даље и без пардона, између два срка кафе рекла: „Само га пусти да ти се попне на главу, још то није урадио.“

Е сад, како објаснити жени којој никад нисам могла одговорити ни на једну наредбу да ја са својим дететом разговарам? Да допуштам да каже како се осећа. Да га нећу пустити напоље без јакне кад је температура у минусу, али да ћу свакако пустити да се љути. Или – како моја мајка каже – да ми се попне на главу.

– Ја не знам што ово допушташ! Ја те тако нисам учила!

– Добро, мама. – обично бих тако одговарала.

Било је ситуација раније, где бих погла главу и послушала је. Смешно, зар не? Мајка си, а у ствари си дете. Јер док покушаваш да изградиш здрав однос и будеш особа на коју се твоје дете угледа, ти си под будним оком своје мајке и даље она девојчица у грчу. Она што стрепи од маминог мишљења. Она што чека на мамину дозволу. За шта? За све. И онда дрекнем на Павла. „Натерам га“ да ме послуша. Једном сам га уштинула, јер није хтео да покупи играчке, а мама је само вртела главом у стилу: рекла сам ти ја.

Свака њена посета била је у истом знаку – замерање, приговарање, критика. Увек би морала да каже како нешто не радим како треба, како ће нам то „допуштање свега и свачега“ главе доћи, како детету не можеш да верујеш, мораш да га контролишеш у сваком погледу. „И ја сам тебе држала строго, па шта ти фали, кажи ‘ајде!“ или она друга, још боља: „Није ми јасно, као да те ништа нисам научила. Да уопште немаш ауторитет над овим дететом!“

А зашто? Зато што га загрлим кад се расплаче.

Зато што му кажем: разумем да си љут на маму, али један цртани је довољан. Хајмо сада да наместимо кревет и прочитамо причу.

Зато што не урлам на дете које плаче да бих га тако „смирила“.

Прво сам се бранила од тих маминих стрелица. Правдала се, објашњавала. После сам бунтовно иступала: „Добро је, мама, ја радим овако и готово!“ – само то се никако није примило,  јер сам говорила једно, а мислила друго. „Ја радим овако, зашто то не прихватиш? Зашто ти није довољно добро?“

Врхунац је био кад је рекла: упропастићеш ово дете. Изговорила је те речи наглас као неопозиву пресуду. И одједном, опет сам била други основне, а она огромна изнад мене са претећим погледом: „Како си добила тројку?!“

Хтела сам да питам: чиме ћу га упропастити? Љубављу?

Али сам гутала кнедле, јер сам унапред знала одговор: „Дете не треба да се мази толико, мислиш да ће га живот мазити?“

Дете од три године.

Отплакала сам ту њену посету. Тад сам схватила. Нешто мора да се промени. Само нисам знала како, па сам ишла линијом мањег отпора и правила се глува. За то је требало психички се припремити за сваки разговор с њом. Моја кума није психотерапеут, али има чаробне моћи доброг слушаоца:

– Чујеш ли себе? Припремаш се за разговор с мајком? Као да родитељство није довољно тешко, него ћеш још да отежаш себи тако што ћеш да будеш велико дете своје мајке?! Ма ‘ајде, молим те! Знаш шта, хоћу следећи пут кад ти мама дође да јој будеш равна. Да јој одговориш као мајка свог детета, а не као њено дете. Разумеш шта ти причам?

 – Ништа ми није јасно. Шта причаш? Ко је дете?

– Па ти си дете.

– Па знаш како моја мајка каже: ја ћу увек бити њено дете.

– Ма то је тачно и нико то не оспорава, само треба бити свестан. Имаш 34 године, знаш? Одрасла си жена. Бићеш ти њено дете и кад прославиш 60. рођендан, али то важи само за ваш однос, не и за твоје друге улоге и одлуке. Одрасла си, сети се. Није ти потребна мамина дозвола. И све док се понашаш тако срамежљиво и чекаш да ти она одобри све што радиш, она ће да те критикује и да ти замера. Твој задатак је да будеш одрасла сада, разумеш?

Нисам је одмах разумела. Превише је то било замршено за моју главу – јер сам, наравно, размишљала као ћерка.

***

Дан је био леп, сунчан и леден. Мама је дошла да попијемо кафу и да види Павла.

– Мамице, кад ћемо у парк?

– После, љубави. Сложи коцкице и идемо.

– Али ја хоћу саааааад.

– Разумем те, али не можемо сад. Сложи све коцке, скупи аутиће, спреми свој ранчић. Касније ћемо у шетњу.

Игнорисала сам мамин поглед овог пута – иако сам знала да је укључила свој „строги радар“. Кратко се накашљала. Опет сам се правила да не примећујем, да је „случајно“. Можда и искључи радар, помислила сам.

– Видим, код вас и даље по истом?

– На шта мислиш?

– Па пуштате да вам дете диктира живот.

– Мама, дете је дете и жели у парк. Ја сам му мајка и разумем га. Ићи ћемо у парк касније. Као што сам му лепо и рекла. Као што и сад теби лепо кажем.

– Ја не знам што ово допушташ! Ја те тако нисам учила!

– Мама, хвала ти, али ову лекцију не можеш да ме научиш. Ти си била мајка мени, а ја сам мајка Павлу.

– Ништа ја тебе не разумем!

– Нема везе, мама. Ја разумем. Каква ти је кафа?

https://zelenaucionica.com/kako-je-biti-majka-a-imati-strogu-majku/