Основан у XVII веку, Стратфорд, који се налази у држави Кентаки (САД), посебно привлачи раскошним пејзажима и богатом историјом. Сматра се постојбином америчке производње хеликоптера. Овде је 1939. године руски имигрант, млади конструктор Игор Сикорски, тестирао свој први хеликоптер и на периферији града изградио прве погоне будуће фабрике. Касније ће његово име постати познато у целом свету, а корпорација «Сикорски Еркрафт» ће постати империја производње хеликоптера и снабдеваће хеликоптерима комерцијалне превознике и војске.

Данашњих дана, као и средином прошлог века, «код Сикорског» ради добра половина мушког рускојезичног становништва Стратфорда. Али, ван граница «руског» Стратфорда, мало коме је познато да је знаменити авиоконструктор, некада студент Кијевског политехничког института Игор Иванович Сикорски, који се прославио својим авионима «Иља Муромец» и «Руски витез», био дубоко верујући човек. Емигрирао је после револуције у Сједињене Државе, тамо написао и издао књигу о Господњој молитви, много се ангажовао у време оснивања прве православне парохије у граду – Николајевског храма, – који је 15. децембра 2009. године обележио своју 90-годишњицу.

***

– Игор Сикорски је био веома скроман човек. Претпоставимо да стоји 15 људи у групи, Игор Иванович би био најнезапаженији међу њима.Такође и у разговору, не знајући његов лик, Американци би га питали чиме се бави. А он би скромно одговарао: «Радим “код Сикорског”».

Сикорски није био превише разговорљив, више је слушао него говорио. Али, када би га питали, причао је о себи, о свом искуству.

Он се «заразио» хеликоптерима почетком прошлог века, када је авијација била тек у повоју. Али, сви, па чак и Американци су сматрали да та идеја не заслужује пажњу и предлагали да се узалуд не губи време на хеликоптере, него да се одмах пређе на конструисање авиона.

Ипак, Сикорски је у Стратфорду изградио фабрику – тада још скромно предузеће – и почео да окупља руске раднике. Сви наши парохијани-мушкарци су радили код Сикорског, у том моменту најкрупнијег послодавца у граду.

– За име Сикорског се везује и оснивање Николајевске парохије…

Игор Сикорски

– Парохија је успешно организована захваљујући залагањима Игора Ивановича. Крајем 1920-их година око ње се у Стратфорду сабрала руска општина. 15. децембра 1929. године је основана парохија, а храм је саграђен 12. октобра 1941. године и посвећен светитељу Николају Чудотворцу.

У почетку се парохија налазила у приватној кући у Лејк Стриту. Већина парохијана су били имигранти, тек пристигли у Америку из Немачке, Аустрије, Југославије, већином врло интелигентни људи. Скоро сви, а међу њима и мој отац, Иван Иванович Шевцов, су сматрали себе избеглицама. Нису веровали да отпочињу трајни живот у Америци, маштали су и надали се да ће се пре или касније вратити у Русију. Без обзира на то, где год би се населили, прво су оснивали цркве.

Сам Игор Иванович у то време није био корифеј авиоконструкције, није имао велика средства, али није одустајао од изградње храма. Први настојатељ, тада још кућног храма је био јеромонах Пантелејмон (Нижњик), а помагао му је отац Јосиф (Колос). Касније су се они преселили у Џорданвил, где су 1930. године на пустом пољу основали монашку општину и почели да граде манастир. Изградња Николајевског храма је завршена 1941. године, а тада већ «зрео» Сикорски је узео значајно учешће у изградњи. Већини парохијана су зараде, наравно, биле мале, али су прилагали за општину. Игор Иванович је био члан парохије до своје смрти. У храму је имао «своје» место, слева од олтара, и он је свих година стајао на истом том месту.

– Оче Теодоре, да ли сте Ви већ тада прислуживали у олтару?

– Да, имао сам већ солидно искуство прислужитеља, од пете-шесте године. Још као дете у Сремским Карловцима сам прислуживао у цркви митрополиту Антонију (Храповицком).

Почев од 1922. године, тамо је било веома много Руса, од којих је већина отишла из Русије после револуције захваљујући митрополиту Антонију и генералу Пјотру Врангељу.

Имали смо скромну цркву, али су сви стајали и молили се са страхопоштовањем, нико није говорио гласно у храму. Још тамо сам учио како се треба понашати у олтару, односити према Богослужењу. 1948. године, после задржавања у избегличком логору у Немачкој, допутовали смо у Америку. Тада ми је било 18 година.

После оца Пантелејмона од 1931. до 1969. године настојатељ храма је био протојереј Стефан Антоњук. Сећам се, замолио ме је да му помогнем, да постанем чтец на клиросу. Хтео сам да помогнем, али нисам знао да читам на црквенословенском, и он је почео да ме учи. У то време сам радио као хемичар, о свештенству нисам помишљао, сматрао сам се недостојним тога. Био сам, може се рећи, активан парохијан. Но, 1971. године митрополит Филарет (Вознесенски) ме је приметио и посветио за чтеца, а након три године рукоположио у чин ђакона. И након још око 14 година митрополит Иларион ме је рукоположио у јереја. Служио сам у Магопаку, у Јовано-Претечском храму у Вашингтону и истовремено радио у струци као хемичар.

Шест година служим у Николајевском храму у Стратфорду, где је и започео мој црквени живот у Америци.

– Оче Теодоре, ваш класични руски језик изненађује не само америчке Русе, него и Русе у Русији, и изазива сумњу у то да је ваша домовина Краљевина Југославија, а да сте у домовини својих предака били, како често истичу, тек 2003. године. Тај Ваш долазак је већ био у свештеничком чину. А Ваш сусрет са тада још совјетском државом се десио далеко раније, зар не?

– Моји преци су пореклом из града Бутурљиновка у Вороњешкој области. Тамо сам заиста први пут био 2003. године. Онда је уследио други одлазак – 2007. и трећи – 2008. године.

А мој први прави долазак у СССР је крајем 1950-их година у својству члана делегације америчких хемичара. Дуго су тражили преводиоца за ту делегацију, при чему не обичног преводиоца, него баш хемичара, који влада не само руским језиком него и стручном терминологијом.

Двоје од старих емиграната, којима су понудили да путују, су одбили да иду у СССР, где је по њиховим речима , «био терор и мирисало на крв».

И онда су у картотеци удружења америчких хемичара организатори путовања пронашли Теодора (Феодора) Шевцова, младог специјалисту за пластичне масе, једне од највећих хемијских компанија у САД. Понудили су да путујем. Прихватио сам.

Допутовали смо по позиву Министарства хемијске индустрије.У Москви је наша група од девет људи – председници и потпредседници водећих хемијских компанија, одсела у хотелу «Украјина». Тада сам био сасвим млад, још «зелен» хемичар. Примио нас је лично министар хемијске индустрије СССР Тихомиров.

Током шест недеља, боравили смо у предузећима у Владимиру, Орехово-Зуеву, Лењинграду, Тбилисију и – мање од недељу дана у Москви.

Уз тако обиман програм, није било могућности да се одвојим од групе и одем у храм. Само сам у Владимиру рано ујутро успео да одем на Богослужење у Успенски храм – те године су обележавали његову 850-годишњицу. Био сам задивљен величином храма.То ми је био најзначајнији утисак о црквеном животу са тог путовања.

У Москви сам ипак замолио за одсуство и уместо посете изложби хемијске производње, узео такси и отишао у Старо-Коњушенују уличици где се родила моја мајка Вера Митрофановна Павловскаја, рођака композитора Александра Димитријевича Кастаљског.

Било је ограничено време, тако да сам без журбе, овом уличицом могао да прошетам тек после пола века – 2007. године.

А 2003. године сам открио да ми у Вороњежу живи сестра од стрица – Марија Степановна Шевцова, професорка руског језика са 34-годишњим стажом. Дописивали смо се и 2007. године сам допутовао у Вороњеж. Тамо сам имао част да служим у Васкресењском храму, а тада сам и много шетао по граду мојих предака.

– Оче Теодоре, имали сте срећу да се дружите и служите са познатим и уважаваним људима: свештенослужитељима, научницима, привредницима – са људима који су ушли у руску историју ван граница Русије. Ко Вам је дао животну поуку за памћење?

– Већ сам говорио о задивљујућој скромности Игора Ивановича Сикорског. Желео бих да испричам још једну поучну причу, нешто што ми се догодило непосредно пред почетак мог ђаконског служења.

То се догодило у Магопаку. Завршила се служба, а служио је митрополит Филарет (Вознесењски). Владика је почео да држи проповед. У томе долази код мене протођакон Никита Чакиров и прича ми следећу причу. Посрећило му се једном да служи са светитељем Јованом (Максимовичем) управо на овом месту – у Магопаку. Светитељ је казивао проповед. А сви су већ негде журили, разговарали… Придружио се и отац Никита општој ужурбаности и размишљао: «Ваљда ће владика ускоро завршити казивање». На крају је светитељ завршио и обратио се оцу Никити речима: «А ти, Никита, шта лоше размишљаш о мени?»

«Када будете служили као ђакон, – наставио је отац Никита, – никада у олтару ни о чему са стране не размишљајте и ни у ком случају ни о коме не мислите лоше». То је једна од најзначајнијих поука коју сам добио.

Извор:

Православие.RU

Русија.RS

Прекид сарадње са Хагом била би одлука достојна оних који су стварали државу чијих се делова многи од нас тако олако одричуПоштоване колеге,

Од самог почетка свог рада Хашки трибунал је деловао као продужена рука западних елита и њихове политике према грађанском рату у бившој Југославији. Ако погледамо против кога су подизане оптужнице, како су вођени процеси и какве су пресуде изрицане, лако је видети да је криминализација политичких и војних лидера српских земаља била основни задатак Трибунала. Радећи с тим циљем, Трибунал није могао доћи до непристрасних пресуда, ни истински расветлити крваве догађаје којима се бавио, па отуда ни допринети помирењу завађених народа који су некада живели у истој држави.

Али тек су ослобађајуће пресуде Готовини, Маркачу и Харадинају показале колико Хашки Трибунал има мало везе са непристрасношћу, истином и правдом. Једнодушно огорчење које су те срамне пресуде изазвале у Србији требало би да наведе све политичке факторе у земљи, а пре свега Народну скупштину, да преиспитају непромишљену и штетну политику безрезервне сарадње са Трибуналом, која се спроводи већ више од десет година. У прилог прекиду сваке сарадње са Хашким Трибуналом (изузимајући материјалну и правну помоћ оптуженима) говоре и морални, и политички, и историјски разлози.

Државу у чијој спољној политици нема нимало самопоштовања – а таква је била Србија последњих година – не поштује нико: ни велике силе, ни мале земље, ни међународне организације, ни њени сопствени грађани. Прекидајући сарадњу са Хашким Трибуналом, Србија би показала да је ништа не може натерати да заборави недужне српске жртве из деведесетих година, којима се данас ругају циничне хашке пресуде; да до помирења са суседним народима може доћи само на основу равноправности, а не по диктату великих сила; да српски народ још има довољно снаге да се у спољној политици руководи својим, а не туђим интересима. Таква одлука била би достојна оних који су пре сто година – памећу и знањем, борбом и жртвом – стварали државу чијих се делова многи од нас данас тако олако и неразумно одричу.

Говор на протесту против одлука Хашког трибунала студената Београдског универзитета 4. децембра 2012. године

Извор: Нови Стандард

Хрватски адвокат Жељко Олујић сматра да је Међународни суд за бившу Југославију политички суд који је кажњавао у складу са ставом политике која је говорила да су Срби највише криви, па Хрвати, а затим сви остали.

"Политика је стално била присутна и у суду, а не само у тужиаштву, које због правичности и објективног утврђивања материјалне истине није смело бити. Управо ти недостаци довели су правду до ругла, па овај суд неће остати у историји уписан као суд правде. У њему су одлучивали политички ставови велесила" каже Олујић. Он истиче да је на исход суђења утицало и то што су ангажоване судије из целог света које нису довољно познавале специфичност догађања на простору бивше Југославије, а да је суђење додатно отежавало дислоцираност од места злочина и службени језик суда.

Хрватски адвокат Анте Нобило, који је заступао генерала ХВО Тихомира Блашкића, изјавио је да се у сваком од процесуираних предмета Међународног суда за бившу Југославију може наћи 101 замерка.

"Хашки суд је кренуо од процене ЦИА-е да су Срби криви 70 посто, Хрвати 20, а Бошњаци 10 и да су одржавали тај баланс који су требали покрити тројица хрватских генерала, али није испало како су архитекти то замислили по проценама ЦИА-е. Али, те процене нису проблематичне с обзиром на то да су Срби водили рат у РХ и БиХ преко марионетских држава и највећа одговорност је објективно на њима" наводи Нобило.

Од укупо 1.380 година затвора и 89 осуђених особа

- 67 Срба, укупно 1125 година затвора

- 14 Хрвата, 183 године затвора

- петорица Бошњака, 41 годину затвора

- двојица Албанаца на 19 година

- један Македонац на 12 година

Извор: Пресс

Право Палестинаца на формирање властите државе никада није било спорно. Раније Југославија а сада и Србија залажу се за право палестинског народа на формирање властите државе. У Београду столује и палестински амбасадор и то никоме не може сметати.

Оно што смета је слепо занемаривање елементарних чињеница да се у светској политици Србија мора руководити властитим интересима. Израел није признао квазидржаву Косово. Ту ни САД нису могле да учине превише. Принципијелан став Израела је да до евентуалног признавања Косова може доћи тек када се окончају преговори који нам предстоје и у коме ће обе стране усагласити властите интересе и крунисати их споразумом. Тек након тога Израел ће заузети властити став.

И већина арапских земаља није признала квазидржаву Косово и то треба ценити. Али и знати да су Саудијска Арабија, Кувајт, Бахреин, Оман па и пријатељски Јордан то већ учинили.

Многе земље укључујући и наше суседе одлучиле су да буду уздржане, да препусте онима који су далеко више уплетени у овај конфликт да га и реше. Само је Србија поново пожурила да се изјасни, истовремено очекујући да једног дана истом овом процедуром квазидржава Косово неће, на мала врата, добити своју „хоклицу“ у УН.

Опрезно и уздржано али и принципијелно држање и ослонац на пријатеље могао би бити пут за јачање капацитета за властиту одбрану. А до тада не глумимо да смо „већи католици од Папе“.

Српски либерални савет

Данас је крст живота постао тежак

Вратимо се себи!

- Требало би да имамо на уму речи патријарха Павла: „Понижавати нас може свако, али да нас понизи не може нико. Само ми сами себе, својим делима и својим поступцима, можемо понизити и осрамотити.“ У конкретном случају међународна заједница себе је понизила када је донела овакву срамну и неправедну пресуду - каже у интервјуу за Курир епископ јегарски др Порфирије одговарајући на питање да ли је пресуда хашког суда хрватским генералима и Рамушу Харадинају још једно у низу понижења за Србе.

Како ће се прославити 1.700 година Миланског едикта? Имате ли информацију да би папа Бенедикт XВИ ипак могао да дође у Србију?

- Прослава Миланског едикта, пре свега, протећи ће у литургијском слављу, сабирању свих нас око Христа, који нам је тим едиктом био дат у слободи. Такође, очекујемо бројне догађаје духовне, културне и научне садржине. О евентуалној посети папе немам никакву информацију.

После смрти бугарског патријарха Максима испоставило се да је од личних ствари имао само неколико ситница. Неки наши црквени великодостојници возе најлуксузније аутомобиле, своје одаје оковали су златом...?

- Људи гледају лица, а Бог срца. Ни богатство ни сиромаштво не обезбеђују улазницу за Царство Божје. Постоје наизглед сиромашни, а изнутра, својим егом, пребогати људи, као и обрнуто. Није ли једна Студеница, као центар српске духовности и културе, такође била златан луксуз свог времена? И није ли и Свети Сава истовремено био потпуно сиромашан духом? За неку лекарску интервенцију потребан је чак и хеликоптер, за другу - само утешна реч. Страна ми је филозофија паланке. Моје духовно и теолошко образовање и савест не дозвољавају ми да говорим конкретно о конкретним појединцима. Наиме, немам увид у унутрашњи однос и расположење према ономе што неко има или ствара. Бог је једини срцезналац. Њему ћемо сви дати одговор за све што јесмо и што чинимо. Патријарх Максим и наш патријарх Павле јесу дивни примери, које нисам достојан да коментаришем.

Ништа боља ситуација није ни на личном плану свакога од нас. Велики број људи у кредитима, раде по цели дан и немају времена за породицу. Како онда васпитавати децу?

- Данас је крст живота заиста постао тежак. Он снажно притиска плећа људи свих узраста. Међутим, појаве које помињете одвајкада постоје. Никада није било лако рађати, па ни васпитавати децу, чувати их од улице, па и искушење дроге. Суштина васпитања почива у центру човекових груди, у изразу његовог лица на крсно-васкрсном путу живота; јер те знаке млади много боље разумеју од сваког ударног наслова, од сваког без напора стеченог луксуза, који их може навести на привидно лакши пут живота. Без дубинског опредељења за јеванђелске вредности нема здравља ни појединца ни заједнице. Стога се морамо вратити провереним вредностима, онима које би се данас могле сматрати чак и анахроним. Постоје вредности које су трајне. У праву је Стојан Новаковић, који каже да без традиционализма и извесне дозе конзервативности нема ни новог, ни правог напретка у будућности. Морамо се вратити себи!

Пре свега, будимо људи

Пре неколико дана навршиле су се три године од упокојења српског патријарха Павла. Шта вам је од онога што је говорио најупечатљивије?

- Још као млад монах, у ђаконски чин уведен сам руком блаженопочившег патријарха Павла, који је на мене остављао снажан утисак самом својом појавом, громогласнијом од сваке речи. Када ме већ питате за речи, сматрам да његов кратак и јасан позив „будимо људи“ погађа суштину Јеванђеља Христовог, по којем је патријарх живео. Хајде пре свега да будемо људи и као такви опходимо се према свету који нас окружује! Будимо и постанимо људи и према мери оног Човека који нам је дат у личности Христовој.

Нађимо се у лику белог анђела

Како СПЦ гледа на европске интеграције?

- Ако останемо верни сопственом духовном и народном бићу, испунићемо најбитнији принцип било каквог интегрисања, иначе нам никаква застава неће осигурати идентитет унутар мултикултурног мноштва. Дакле, сви ми, а најпре народне вође треба да препознајемо свој лик у белом анђелу из Милешеве или на сопоћанским фрескама. Верујем да тако јесте.

Извор: Курир

"Црква треба да охрабри Владу да проналази путеве афирмације својих спољнополитичких циљева у које улази и чланство у ЕУ као приоритет, а не да обесхрабрује", казао је Туцић агенцији Бета.

Патријарх Иринеј је јуче у Саборној цркви у Београду на парастосу српским жртвама ратова деведесетих година, који је организовала Коалиција удружења избеглица, позвао Србе на слогу и јединство и рекао да подршку траже од Русије, а да Србија неће прихватити позив у европску заједницу народа уколико ће Србију условљавати Косовом.

Туцић је навео да је Иринеј показао "изразити евроскептицизам" и оценио да се ради о његовом личном ставу, а не о ставу целокупне СПЦ.

Према његовим речима, ниједан од православних народа који су постали члан ЕУ није морао да се одрекне језика, обичаја, културе или вере.

"Српски архереји су непотпуно обавештени о томе шта је ЕУ, не зове нико из Уније неког да постане члан него се државе саме кандидују", казао је Туцић.

Туцић је навео да ЕУ не тражи од Србије да призна независност Косова, већ да се створе такви услови који би олакшали живот људи и трансфер добара.

"Може се говорити о ставовима појединих земаља Уније о косовском признању, а не о ставу целокупне ЕУ", оценио је Туцић.

Туцић је навео и да је у данашње време депласирано говорити о словенству, јер, како је рекао, то није решење, народи не сарађују на основу тога што припадају блиској групи језика.

Изјаву патријарха коментарисали су и лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић, који је рекао да црква не треба да се меша у политику, као и Борко Стефановић из ДС-а, који тврди да власт неће послушати патријархов савет.

Извор: Б92

Држава је потпуно отворена за активно учешће Српске православне цркве у решавању судбинских проблема Србије у јужној српској покрајини, истакао је приликом састанка са патријархом Иринејем председник Србије Томислав Николић.

Састанку су присуствовали и митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ бачки Иринеј. Како је наведено у саопштењу прес-службе председника, представници СПЦ изразили су дубоку забринутост због ситуације на Косову и Метохији и одлука Хашког трибунала о ослобађању Рамуша Харадинаја, Анте Готовине и Младена Маркача.

Политичари треба да раде свој посао и да сами дају предлоге и проналазе решења, а Црква има сасвим другачију улогу, сматра верски аналитичар Живица Туцић.

– Њена улога није да даје политичке савете, него да духовно збрињава људе. Не треба тражити од цркве да учествује у изналажењу политичких решења, то није мисија ниједне од њих. Она може молитвено или хуманитарно да делује, да охрабри и подржи људе, али не треба да се меша око изналажења политичких решења, не треба у то да буде укључена – каже Туцић.

Он такође додаје да је са српске стране за решења за Косово и Метохију сада касно и да их је требало предлагати пре пет или десет година.

– Можда се сада тражи што шира база подршке, па је у том смислу позвана и Српска академија наука и уметности и српска црква да помогну, али подршку треба тражити у политичком спектру. Црква има духовну димензију и са те стране може да помогне, али не и са политичке – наводи Туцић.

Извор: Политика

- Жртве су невине и свете, самим тим што су жртве. Без обзира на националност и верску припадност. Задатак верских заједница је да на то подсећају. Читање историје треба препустити историчарима, а не фудбалским навијачима, а цркве треба јасно да се ограде од појединаца који, позивајући се на вероисповест, чине недела - истакао је свештеник Српске православне цркве Вукашин Милићевић. Он је додао да све жртве заслужују поштовање, које треба изразити „тако што ћемо омогућити да се истина о њиховом страдању чује и сведочи“.

Теолог Александар Нинковић, из Београдске надбискупије, критиковао је позивање на толеранцију наводећи да тај термин, који се често чује у друштву, значи трпети неког поред себе.

- Потребно је живети у љубави, а на толеранцији. То је оно око чега се све цркве слажу, а дијалог међу њима на овим просторима је све бољи - истакао је Нинковић.

Уз констатацију да су у бројним међународним комисијама за помирење успешну улогу одиграле цркве, чланови трибине су закључили да би такву улогу требало да имају и верске заједнице на нашим просторима. Свештеник Вукашин Милићевић у своје име дао је подршку Регионалној комисији за утврђивање истине о ратним злочинима - РЕКОМ, а председница Фонда за хуманитарно право Наташа Кандић, која је присуствовала трибини, оценила је да је подршка цркве значајнија од подршке политичара.

- Многи чланови цркве дали су подршку Рекому. Та подршка је значајнија од оне коју дају политичари, а која је варљива, вербална и никад конкретна - рекла је Наташа Кандић. Она је додала да је сувише очекивати да ћемо сви имати исти поглед на прошлост.

Према њеним речима, РЕКОМ долази до чињеница које нико не може интерпретирати, а то је именовање свих жртава ратова, без обзира на националност и верску припадност.

Извор: Данас

Додао је да се одлуке о реституцији "одлажу" и навео да је Римокатоличка црква "јако мало тога" добила назад у последњих шест година.

Бискуп је изразио наду да ће се тај процес убрзати, заједно са процесом приближавања Србије Европској унији.

Немет је казао да проблем већ годинама представља и немогућност плаћања осигурања за римокатоличке свештенике у Србији.

"Свештеници су део друштва и потребно је обезбедити средства за осигурање, тим пре што се ради о максимално 250 људи", казао је зрењанински бискуп.

Навео је да је Римокатоличка црква успоставила контакт са Канцеларијом Владе Србије за сарадњу са црквама и верским заједницама, али је додао да још није јасно које су све надлежности прешле у друга министарства, након што је укинуто Министарство вера.

"Немамо јасну слику како ће се надлежности даље поделити, а сама владина канцеларија засад нема ни свој интернет сајт", казао је Ладислав Немет.

Папа ће доћи у Србију ако буде позван

Зрењанински бискуп Ладислав Немет изјавио је да је папа Бенедикт XVI спреман да дође у Србију ако буде позван, јер, како је рекао, "он иде тамо где га позову".

"Врх Србије је раније позивао Светог оца, али је потом Српска православна црква (СПЦ) блокирала тај процес", рекао је Немет на конференцији за новинаре у Бискупској резиденцији сремског бискупа у Петроварадину.

Сремски бискуп Ђуро Гашпаровић рекао је да је патријарх СПЦ Иринеј, у време док је био нишки епископ, изјавио да би позвао папу да дође у Србију, али да данас каже да постоје "неки проблеми" у вези с тим и да још "има времена" за позив.

"Али, треба знати да Света столица програмира папине посете три, четири или пет година унапред. И сигурно сада папа неће рећи: 'Хајде, молим вас, позовите ме'", казао је Гашпаровић.

Обележавање Миланског едикта

Ладислав Немет је рекао да је раније постојала много већа отвореност за сарадњу СПЦ и Римокатоличке цркве у вези са обележавањем 1700. годишњице Миланског едикта, 2013. године у Нишу.

"Нажалост, због различитих догађаја, та сарадња више није најбоља", рекао је Немет и најавио да ће Римокатоличка црква у Србији са своје стране организовати неке догађаје поводом те велике црквене годишњице.

Најавио је да ће бити организовано неколико конференција у Београду и Сремској Митровици, на које ће бити позвани и представници СПЦ, и додао да ће и на конференције које буде организовала СПЦ бити позвани и представници Ватикана.

"Али, чини се да неће бити сарадње у оном обиму у којем је било очекивано. До деведесетих година прошлог века та сарадња је мање-више била добра, али од деведесетих није баш тако јака на овим нашим теренима", казао је зрењанински бискуп.

Најавио је да ће почетком децембра у посету Србији допутовати ватикански министар образовања Зенон Грохолевски, с циљем да две државе потпишу уговор о међусобном признавању високошколских диплома.

У Петроварадину је данас одржано заседање Међубискупске конференције (МБК) светог Ћирила и Методија, на којој су учествовали и београдски надбискуп Станислав Хочевар, као и апостолски нунциј у Србији Орландо Антонини.

Заседању су присуствовали и барски надбискуп и председник МБК Зеф Гаши, суботички бискуп Јанош Пензеш, которски бискуп Илија Јањић, гркокатолички егзарх за Србију и за Црну Гору Ђура Џуџар, скопски бискуп Киро Стојанов, као и призренски апостолски управитељ Доде Ђерђи.

РТВ

Трагична смрт Тамаре Пап

Очајна, мајка преминуле девојке покреће блог у сећање на своју мезимицу у коме открива све детаље њене трагичне смрти.

Трагично преминула девојка - Тамара Пап

„Моја ћерка Тамара Пап је на послу, након наглог окрета главе на леву страну, осетила јак бол на десној страни врата и у пределу потиљка и вртоглавицу. Попила је Диклофенак и мало јој је било боље, али се други дан увече бол поново појавио у потиљку, врату и чеоном делу“, почиње своју тешку причу мајка.

Она је болесну ћерку водила код лекара опште праксе али они, према њеним речима, иако је Тамара повраћала и имала јаке главобоље нису упутили девојку на даље лечење.

Умрла са само 33 године - Тамара Пап

Следећег јутра, Тамарино стање постаје драматично. Дезоријентисана је, трпи јаку главобољу и једва хода, након чега колима Хитне помоћи бива превежена у Клинички центар Војводине.

Она је по приспећу толико лоше да је на носилима!

Др. Мирослав Илин, чији је Тамара пацијент је, како прича мајка, врло нељубазан и оптужује њену ћерку да се претвара и да само жели да скрене пажњу на себе!

„Пред њом говори да уколико не устане из колица и не престане да се тако понаша, да ће је послати на психијатрију“, открива мајка чији је муж са 47 година настрадао од шлога. Када је доктору испричала ову информацију његово једино питање је било – да ли Тамара има момка.

Мајка почела блог у сећање на њу - Тамара Пап

„Након доласка кући Тамара почиње јако да плаче, говори како је др Илин један манијак, да ју је малтретирао и да јој је свашта рекао. Смирујем је да ће ми касније испричати, али на жалост, никад није успела да ми исприча шта се десило у ординацији“, пише очајна мајка.

Мучила се 6 дана, па преминула - Тамара Пап

Након преписане терапије стање се само привремено побољшало, а три дана касније, опет постаје алармантно. Мајка је поново одводи у Клинички центар Војводине где је девојка, којој је све лошије и лошије, остављена да чека док је полако губила осећај у рукама и ногама.

Докторка радила рад на ту тему, па погрешила дијагнозу

- Др. Тамара Жикић је, као стручњак са групом лекара, радила 2003. године рад под називом „Фактори ризика исхемичног можданог удара код младих људи“, али када је пред собом имала таквог пацијента она то није препознала и то је за њу ,,мала грешка - пише Марија Пап.

На преглед код докторке Тамаре Жикић – Раби стиже са скоро потпуно одузетом моћи говора. Мајка поново покушава да објасни кроз шта су прошле али јој докторка каже да ће је избацити.

„Тамара и даље покушава да нам нешто каже и закључујемо да мора да пишки. Обраћамо се сестри за тоалет која бесно говори да не може у тоалет на Одељењу и да се снађемо. Изводимо је испред зграде, момак, ћерка, још један наш пријатељ и ја држимо Тамару да би пишкила у траву испред клинике, крајње понижавајуће“, даље каже Марија.

Тамару пребацују у Сремску Каменицу и тек четири дана касније откривају да је девојка имала шлог. Сада је њен доктор Слободан Гвозденовић који мајци саопштава праву озбиљност Тамарине ситуације:

„Он говори да је Тамарино стање веома озбиљно, да може да се деси да она остане одузета и без моћи говора и да морамо да је поново водимо на магнету резонанцу“, каже Марија и додаје да је нагласила да јој је дете већ било подвргнуто стресној резонанци и да не зна треба ли поново да пролази кроз то.

Њена мајка је тужила докторе - Тамара Пап

„У међувремену долази докторица Тамара Жикић-Раби и каже нам: ’Ето дошло је до мале грешке“, прича Марија која каже да је након поновне магнетне резонанце коју је Тамара врло тешко поднела прво питање доктора Гвозденовића било – да ли су регулисали рачун.

„На паркингу испред ординације питам доктора, који држи налаз у рукама да ли је Тамарин живот угрожен, на шта ми он одговара ’Ма није, сада имамо све налазе, добиће терапију и биће све у реду, ма договорићемо се’. Тада нисам схватила шта то треба да се договарамо“, наставља Марија своју трагичну исповест.

Када је следећег јутра мајка дошла да посети ћерку није је затекла у соби. Била је на Интензивној нези. Када је поново угледала своје дете, било је на апаратима, тела прекривеног црвеним флекама.

Нико није одговарао за њену смрт - Тамара Пап

У паници, Марија пита доктора Гвозденовића због чега је већ не пребацују на Неурохирургију, „а он лежерно са шољицом кафе у рукама одговара: ’Па морамо да откуцамо отпусну листу.“

Када је Тамара коначно пребачена на одељење Неурохирургије, Марији је саопштен страховит податак – Тамара је доведена јако касно, стање јој је врло критично, а шансе да преживи минималне.

„Оперисана је тај дан, није долазила свести и након 6 дана, 29. јануара преминула“, завршава Марија изношење околности које су довеле до смрти њеног детета.

Недељу дана касније

Када су, недељу дана од трагичног догађаја, Марија и њена друга ћерка дошле да од Слободана Гвозденовића траже образложење аљкавог поступања лекара према Тамари, Гвозденовић се прво правио да их не познаје, да би на крају рекао како не треба ни да покушавају да суоче лекаре јер ће се они држати заједно, те породица нема никакве шансе.

„Због не пружања скоро никакве медицинске помоћи мом детету је одузето право на живот“, каже Марија која је против свих доктора из овог текста поднела тужбу, која је одбијена јер „не постоји основана сумња да су осумњичени учинили наведено кривично дело.“

"Ало!" је покушао да контактира докторе Слободана Гвозденовића, Тамару Жикић и Мирослава Илина, али нам је прво речено да друго двоје, по знању особља више не раде на тим радним местима, да би нам касније из две здравствене установе "Клиничког центра Војводине" и "Института за кардиоваскуларне болести Војводине" рекли како они тренутно нису доступни за коментар.

Аутор: Нина Гавриловић

"Ето дошло је до мале грешке"

Извор: АЛО

Опширније на форуму

ВИДЕО: Убиство и сахрана Александра Првог Карађорћевића

Одавање почасти на Опленцу

Одавањем државних и војних почасти у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу ће бити обележена 78. годишњица смрти краља Александра Првог Карађорђевића, саопштио је владин Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије који организује церемонију.

Том приликом, ловорове венце на саркофаг краља положиће представници Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, Министарства одбране и Војске Србије, Општине Топола, већег броја градова и општина у Србији, као и удружења грађана опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Церемонија одавања државних и војних почасти, како је наведено у саопштењу, почеће у 11.30.

На пут у Француску југословенски владар је кренуо са железничке станице Топчидер возом до Косовске Митровице, а затим аутомобилом преко Цетиња, где је краљ Александар посетио кућу у којој је рођен. Из луке Зеленика је разарачем Југословенске краљевске морнарице "Дубровник" испловио за Француску.

Француска је приредила величанствен дочек Краљу Александру о чему сведоче и филмски записи на којима је забележена читава посета, од уласка у марсељску луку југословенског брода до атентата који се одиграо двадесетак минута касније.

У уторак, 9. октобра 1934. године, тачно у 16 часова краљ је напустио палубу југословенског разарача и наставио моторним чамцем до Белгијског кеја. Званичан дочек по протоколу био је предвиђен у Паризу, где је требало да га дочека председник Републике, док су га у Марсељу дочекали министар иностраних послова Луј Барту и генерал Жозеф Жорж, члан Високог ратног савета.

Свечана поворка је нешто иза 16 часова кренула из луке и упутила се према центру бурно поздрављана од великог броја грађана Марсеља.

Када су краљева кола стигла на трг испред палате Берзе, око 16 часова и 20 минута, један човек искочио је из гомиле, носећи у десној руци букет цвећа и на француском викнуо: "Живео краљ"!

Изненада је скочио са десне стране на папучицу аутомобила, одбацио букет цвећа и из револвера испалио више хитаца у правцу краља.

Француски пуковник Пиоле, који је био најближи догађају, са коња је сабљом убицу оборио на земљу. Атентатор је и у паду, са земље, наставио да пуца на све око себе. Затим су два полицајца испалила неколико хитаца у атентатора, који је већ био оборен.

Краљ је лежао непомичан на задњем седишту аутомобила, министар Барту је био погођен у десну надлактицу, а генерал Жорж погођен је са више зрна у грудни кош, надлактицу и стомак.

Због гужве на улици, аутомобил са рањеним краљем милео је до полицијске станице, где је краљу пружена прва помоћ. Међутим, лекари ништа нису могли да учине јер су ране биле смртоносне. Неколико минута после 17 часова краљ Александар Први Карађорђевић издахнуо је не долазећи свести.

Министар Барту превезен је у операциону салу болнице "Божји дом" где је издахнуо. Тешко рањен генерал Жорж успешно је оперисан.

Атентатор, Владимир Георгијев Керин, звани Владо Черноземски, погођен са више метака у тело, исечен ударцима сабље и линчован од гневне масе. Пребачен је у канцеларију марсељске службе безбедности, где је и умро.

Испраћај од Сплита до Опленца

Ковчег са телом убијеног југословенског краља је, истим бродом којим је отпутовао Француску, најпре стигао у Сплит, а потом је транспортован специјалним возом, преко Загреба, у Београд.

Краљ Александар је сахрањен 18. октобра на Опленцу у задужбини његовог оца Петра Првог Карађорђевића.

Стотине хиљада људи целим путем је одавало почаст убијеном владару, а у станицама где је воз стајао интонирана је, троделна, југословенска химна (Боже правде–Љепа наша–Напреј заставе славе).

Права верзија трагичне судбине краља Александра, који је био стуб јединствене државе јужних Словена и новог европског поретка на југоистоку Европе, остала је неразјашњена.

Mноги историчари и познаваоци тог времена тврде да иза атентата стоје тајне службе земаља које су тежиле ревизији Версајског поретка (Италија, Немачка, Мађарска), док су извршиоци били чланови усташке организације коју је предводио Анте Павелић и чланови пробугарске струје ВМРО.

Извор: РТС

За заслуге и лични допринос у развоју међуконфесионалне сарадње, верске толеранције и представљање Републике Србије у иностранству, нарочито у муслиманским земљама, Сретењским орденом првог степена одликован је почасни реис Исламске заједнице у Србији и бивши београдски муфтија Хамдија Јусуфспахић, објављено је у најновијем броју "Службеног гласника".

За заслуге и лични допринос у развоју међуконфесионалне сарадње и верске толеранције, Сретењским ореденом другог степена одликовани су архимандрит Српске православне цркве Јован Радосављевић, жупник оџачки и архипрезбитер подунавски Католичке цркве у Србији Јакоб Пфајфер, бискуп Реформатске хришћанске цркве у Србији Иштван Чете-Семеши и дугогодишњи председник Савеза јеврејских општина у Србији Аца Сингер.

Извор: Танјуг/Блиц

Екселенције, даме и господо,

Република Србија нарочиту важност придаје јачању сарадње у оквиру Уједињених нација. Повеља Уједињених нација која нас уједињује, вредности и принципи који из ње извиру и међународни систем који је на њој заснован, представљају једину основу за развој међународних односа, унапређење људских права и очување мира и безбедности. Ови циљеви не застаревају, остају увек актуелни, и самим тим захтевају од нас да будемо одлучни у намери да ујединимо своје снаге и напоре како бисмо обезбедили светлију и сигурнију будућност за читаво човечанство.

Свет у коме живимо и промене које из дана у дан доноси развој у многим областима, намећу потребу да се заједно прилагођавамо и да се суочавамо са бројним изазовима чијем решавању нико од нас појединачно није дорастао. Зато морамо у сваком тренутку да будемо свесни одговорности коју носимо представљајући државе, као и последица које наше одлуке собом носе.

Изазове са којима се свет суочава додатно је отежала глобална криза, која има тенденцију да се настави и да остави трајније последице него што смо очекивали. Данас је сарадња и разумевање свих потребна као никада раније, како би се проблеми превазишли и остварили миленијумски циљеви.

Ми немамо избора, морамо да се ухватимо у коштац са проблемом и окончамо период рецесије, који може да се мери са кризом тридесетих година прoшлог века и да се надамо да неће потрајати дуже од ње. Криза, од банкарске до платно-билансне, хипотекарне и дужничке, погађа све земље без разлике, али највећи терет подносе они најрањивији - сиромашне земље и земље у процесу транзиције, земље које нису ни створиле.

Суочени смо са озбиљним искушењем за међународне процесе интеграције и за даље дефинисање националних и наднационалних политика. Проблем није нерешив, решење је у већој одговорности, усаглашености међународних активности, као и одговорајућем односу између деловања држава и њихових националних интереса.

Растуће сиромаштво у многим земљама, као повећање јаза између богатих и сиромашних, све више забрињава и постаје нежељено и недопустиво обележје великог научно-технолошког напретка савременог света.

Смањење сиромаштва је један од миленијумских циљева. У том смислу, желим да нагласим важност подршке и солидарности са неразвијеним земљама и земљама у развоју. Потребна нам је солидарност, имајте у виду чињеницу да сиромаштво и глад данас нису одлика само неразвијених земаља, с обзиром на то је глобална економска криза, која не јењава, подсетила на проблем сиромаштва, недостатка хране и воде и неке развијене, до недавно добростојеће земље.

Ове појаве представљају и реалан извор озбиљних безбедносних ризика, зато користим ову прилику да упутим позив богатим и моћним земљама, које имају посебну корист од глобализације, да усмере део свог богатства у сврху економског и друштвеног напретка неразвијених земаља. Праведнија расподела богатства, солидарност и подршка неразвијеним земљама и земљама у развоју, требало би да буду заједнички договорени и решавани системски планирано и организовано.

Договор о томе треба да буде постигнут у оквиру организације Уједињених нација. На тај начин ће принципи утемељени у Повељи Уједињених нација наћи примену у стварном животу.

Економија заснована на обновљивим изворима енергије, енергетској ефикасности, одговорном коришћењу ресурса, друштвено одговорном пословању, може значајно да допринесе смањењу сиромаштва и глади у свету.

Наглашавам политичку приврженост идеји одрживог развоја и поздрављам иницијативу генералног секретара Уједињених нација о „обновљивим изворима енергије за све". Надам се да ће и то, као и остала поглавља усвојене декларације „Рио + 20" бити теме којима ће се 67. скуштина Уједињених нација посебно посветити. Сматрам да је обавеза свих нас да планету Земљу, чувамо на начин како она то заслужује. Идеја о бољем свету је идеја о планети коју ћемо очувати за будуће генерације. Ми у Србији живимо од земље и схватамо да је треба третирати као живи организам, и можемо се надати добром само уколико будемо свакодневно водили рачуна о њој.

Србија ће у оквиру својих могућности дати допринос истраживањима о одрживим изворима енергије, и посебно посветити пажњу образовању младих нараштаја о начинима остваривања склада између очувања планете, развоја и профита.

Климатске промене су један од проблема са којима се данас сусрећемо, а којих раније нисмо били довољно свесни. Оне су, по мишљењу многих, директна последица неодговорног понашања човека према природи и свом непосредном окружењу. Желим да нагласим принципијелан став да је заједничка обавеза свих нас да се против негативних климатских промена изборимо кроз сарадњу, неуморна истраживања, размену знања и искустава, као и кроз дефинисање и стриктно спровођење мера прилагођавања на нове климатске услове. Опстанак и напредак човечанства су вечити идеали сваке људске заједнице, а одрживи развој је неопходан предуслов за достизање тог идеала.

Велику претњу здрављу људи представљају сиромаштво, глад и ограничен приступ пијаћој води. Здравом човеку је достижан сваки циљ и он може да има много проблема, а болестан има само један, да буде здрав. Зато желим посебно да нагласим важност квалитетне здравствене заштите деце и мајки, као и значај континуиране борбе против свих преносивих и непреносивих болести.

Када говоримо о напретку човечанства свакако не смемо заборавити ни значај образовања. Улагање у образовање представља најбољи начин улагања у развој. У времену које долази, приступ знању и образовању не сме да буде привилегија одабраних, већ стандард доступан свима. Тек када рачунар и књига у рукама младих људи замене пушку, почеће да се исписују срећније странице људске историје.

Моја земља већ више деценија не штеди напоре да, у оквиру својих могућности, допринесе мултинационалним операцијама са мандатом Уједињених нација. Хиљаде српских војника било је распоређено у мисијама на свим континентима. И данас, на новим унутрашње-правним основама и у складу са модерним стратегијама одбране и националне безбедности - од Демократске Републике Конго, Либерије и Обале Слоноваче, преко Либана и Кипра, до Хаитија - припадници Војске Србије и српске полиције део су међународних напора за достизање мира. Наше активно учешће у наредном периоду биће још бројније и приметније.

Упркос великим напорима који готово све земље улажу, тероризам и даље стоји као претња међународној стабилности. Ту појаву не карактеришу више само спорадични напади, данас су они опасност по суштинске вредности Уједињених нација, претња међународном миру, безбедности и владавини права. Тероризам представља атак на основна људска права, укључујући право на живот, као и индивидуална грађанска, политичка, економска, социјална и културна права. Осим тога, он подрива развој земаља у сваком смислу. Чињеница је да су све земље света рањиве на различите појавне облике тероризма и зато само заједничким снагама можемо да се боримо против тог зла.

Србија је прилагодила своје прописе међународним актима који регулишу област безбедности, а кроз регионалну сарадњу настојимо да допринесемо глобалним и регионалним напорима да се тероризму стане на пут. У том смислу је од суштинског значаја постизање напретка у циљу усвајања свеобухватне конвенције о међународном тероризму.

Истовремено, Србија предузима различите активности на сузбијању организованог криминала, који је често у спрези са тероризмом, као и борбу против трговине дрогом, људима и кријумчарења оружја.

Подстицање дијалога између различитих култура и религија добија све већи значај у савременом свету. Република Србија је земља верујућих људи, који Бога траже у хришћанским црквама и катедралама, џамијама, синагогама. Са поносом могу да истакнем да је моја земља место где се преплићу утицаји различитих култура и религија, где се у духовном и материјалном наслеђу комбинују традиције и елементи потпуно различитих верских и етничких припадности, чије мешање траје и даље, и чије богатство остављамо будућим генерацијама.

Нико не сме да испашта или да буде понижаван зато што припада својој религији, његова верска осећања су узвишена и заштићена као основна људска права. Ниједан живот не сме да буде изгубљен у обрачунима мотивисаним верским неслагањем. Неодговорни појединци извргавају руглу светиње у које људи верују, али неки, који се осете повређеним, реагују непримерено. Зато снажно осуђујемо нападе на недужне људе који треба да буду посебно заштићени. У име српског народа изјављујем саучешће САД поводом убиства амбасадора Америке у Либији.

Србија има активну улогу у регионалним организацијама међу којима је Организација за црноморску економску сарадњу. Механизам регионалне сарадње је базиран на разумевању и међусобном уважавању, и то је један од основних принципа за остварење заједничких циљева. Србија је успешно председавала регионалним иницијативама: Организацијом за црноморску економску сарадњу, Централноевропском иницијативом, Регионалном иницијативом за миграције, азил и избегла лица, Процесом сарадње у југоисточној Европи и Јадранско-јонском иницијативом.

Србија искрено жели да постане равноправна чланица Европске уније и стрпљиво гради однос поверења и мира у региону који је оптерећен тешком историјом. Србија жели да иде напред у бољу и просперитетнију будућност, равноправно са свим народима света.

До сада смо учинили доста тога на спровођењу реформи, борбе против криминала и корупције, усаглашавању Закона са прописима Европске уније. Србија је у том смислу учинила чак и више од земаља које су већ чланице Европске уније.

Нажалост, упркос снажном залагању за стриктно поштовање међународног права и свих темељних докумената на којима почива рад Уједињених нација, Република Србија се данас суочава са кршењем основних принципа Повеље Уједињених нација и то на делу своје територије. Наиме, 17. фебруара 2008. године органи самопроглашене Републике Косово једнострано су прогласили независност на територији јужне покрајине Републике Србије. Нисам пророк али морам да констатујем да једнострано проглашена независност Косова представља опасан преседан и дугорочну претњу по стабилност у региону западног Балкана и шире.

Овим једностраним актом повређени су и основни принципи Хелсиншког завршног акта, као и Резолуција Савета безбедности 1244 из 1999. године. Хоћу да нагласим да се већина држава чланица Уједињених нација уздржала од признања једнострано проглашене независности Косова, остајући на тај начин доследна поштовању суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије, обавези која произилази из Повеље.

Искористио бих ову прилику да изразим захвалност тим земљама за исказану подршку и солидарност, као и очекивање да, упркос свим притисцима, у циљу очувања мира и стабилности, неће признати ниједно решење које није резултат преговора и јасно утврђеног договора српске и албанске стране.

Србија је мирољубива земља, отворена према истоку, западу, северу и југу и има пријатеље широм света. Србија је спремна да разговара са свима о свим отвореним питањима, и учиниће максималне напоре да сви грађани живе добро. Овде укључујем и Косово и Метохију.

Косово и Метохија је према нашем Уставу саставни део Србије, а територијални интегритет и суверенитет чланица Уједињених нација чине темељ кључних међународних докумената. Србија је суверена и независна држава, чланица Уједињених нација са дефинисаним и међународно признатим границама и делом територије који је на управљање препустила својој породици, Уједињеним нацијама.

Србија је као чланица Уједињених нација жртва примене двоструких стандарда. Принцип поштовања територијалног интегритета подразумева спречавање промовисања сецесије и спречавање залагања за промену граница у другим међународно признатим државама. За земљу коју представљам- мир и поштовање међународног права пречи су од свих других интереса и циљева а политичко, баш као и оружано насиље нису, нити ће икада бити, прихватљиво средство за остваривање интереса у међународним односима. Наша борба против једнострано проглашене независности Косова и Метохије је истовремено и борба за очување принципа поштовања територијалног интегритета. Борба за територијални интегритет Србије данас је борба за мир у свим земљама света и владавину права у међународним односима.

Србија је поносна због одличних и садржајних односа са великим бројем држава у свету, поносна на своју историју. Поједини припадници нашег народа су, а не постоје народи без таквих, чинили грешке, неки и злочине. Своје грађане, за које је постојала сумња да су се огрешили о међународно право, препустили смо међународној правди. Зато с правом очекујемо правду за земљу и народ који су били на страни правде и права у оба светска рата. Платили смо страховиту цену борбе против фашистичких и тоталитарних идеологија, губитком готово половине становништва, а борили смо се раме уз раме са нашим савезницима са којима смо потом утемељили ову организацију. Било каква заједница се заснива на правди, а она подразумева помирење и поверење. Да ли је могуће да се тако наруше правила међународног права, али и правде, да се у случају срба и Србије може основано говорити о дискриминацији?

Амерички председник Двајт Ајзенхауер је у свом говору од 31. октобра 1956. r. истакао(цитирам): „Не може бити мира без закона, а закона не може бити ако једно правило међународног понашања примењујемо на оне што нам се супротстављају, а друго на наше пријатеље".

Да ли се у преговорима једној страни може дати све, територија, чак и део сопственог народа, а заузврат не добити ништа осим даљих притисака и условљавања?

Све чешће нас неки јаки и моћни суочавају са тешким избором да одустанемо од Косова и Метохије или од чланства у Европској унији. Да ли је то уопште могућност избора? Зар да нашим грађанима кажем да ће живети боље ако се одрекну себе? Да ли је Србија то тражила од било кога? Не желим да ико од вас у сали буде суочен са таквом одлуком.

Екселенције, Даме и господо,

Србија жели трајно, одрживо и прихватљиво решење за све проблеме, жели да иде напред у сусрет европској будућности и у потпуности је привржена процесу чији резултат би требало да буде трајни мир између Срба и Албанаца. Република Србија и ја, као њен демократски изабрани председник, спремни смо да конструктивно учествујемо у преговарачком процесу зато што Србија без Косова и Метохије не може напред, а грађани Косова и Метохије не могу напред без Србије. Ми имамо снажну жељу да се разговори наставе у доброј вољи и доброј намери, имајући у виду, поред осталог, и чињеницу да је важно одржати динамику евроинтеграција Србије и Западног Балкана како би се дугорочно обезбедили напредак и стабилност читавог региона.

Србија се обавезала и испуниће све обавезе које је као држава преузела договорима постигнутим до сада, мада их оцењујем као испуњавање списка жеља албанске стране и попуштање нашег тадашњег руководства под тешким притисцима.

Истовремено, дозволите ми да будем јасан: Србија није спремна, не може и никада, ни под којим условима, неће да призна, ни експлицитно, ни имплицитно, једнострано проглашену независност своје јужне покрајине Косова и Метохије.

Проблем Косова и Метохије може да буде решен и биће решен на миран начин.

У наставак преговора Србија ће ући потпуно спремна да помогне свим грађанима Косова и Метохије да живе боље, у демократским и безбедним условима, али неће да преговара о спровођењу независности такозване државе Косово. Томе је дошао крај, мада стално слушамо да о статусу Косова нема преговора и да се ми о томе ништа не питамо.

Шта то онда може да буде предмет преговора и ко је уопште меродаван да то одреди?

Србија нуди конкретан предлог: Директне преговоре на највишем политичком нивоу.

Договор се може постићи само на бази консензуса, без једностраних одлука и акција.

Користим ову прилику да најоштрије осудим и покушај тзв. Републике Косово да присвоји материјалну заоставштину српске средњевековне државе, духовну заоставштину српског народа и власништво Српске православне цркве на територији јужне српске покрајине Косово и Метохија. Покушај превођења четири манастира СПЦ у културну баштину тзв. „Косова" могу да видим само као покушај грубог фалсификовања историје, историјског ревизионизма и затирања трага о постојању српског народа на Косову и Метохији.

Посебно ме чини забринутим то што се у 21. веку овакав покушај фалсификовања историје и отимања културне баштине једног народа дешава на очиглед читаве међународне заједнице. Ово може да представља веома опасан преседан који би у будућности дао за право свакој сецесионистичкој групи да након протеривања 220.000 лица, припадника различитих етничких група, и нелегалног отцепљивања територије, преузме и историју протераног народа.

Србија тражи истрагу поводом навода садржаних у извештају Дика Мартија, известиоца Парламентарне скупштине Савета Европе. Некима остаје на савести чињеница да су протекле две године од објављивања извештаја у коме су детаљно описани случајеви вађења и трговине људским органима, пре, током и након дешавања 1999. године. Захтевамо само истину. Да се открије судбина стотина несталих Срба са Косова и Метохије, за које се оправдано претпоставља да су били жртве нелегалне трговине људским органима и других злочина почињених на Косову и Метохији. У име свог народа тражим правду за невине жртве.

Ради истине треба спровести истрагу, с обзиром на то да су Срби неправедно представљени као једини који су чинили злочине, а никада нису представљени као жртве.

Србија тражи исте обавезе и права за себе и за друге; исту љубав за себе и за друге, исто толико пажње...Како не бисмо били недостојни предака, Како не бисмо остали дужни нашој рођеној и нерођеној деци...

На крају, наглашавам да ће Република Србија дати несебичан допринос остварењу свих циљева које Генерална скупштина Уједињених нација постави пред државе чланице. Уверен сам да је остварење тих циљева могуће једино уз поштовање основних принципа Повеље Уједињених нација и уз активно ангажовање свих чланица на унапређењу мултилатералне сарадње.

Хвала

Извор: Поуке.орг/РТС

Филип је вероватно једини поштар који не дели само писма и рачуне. Он свакодневно прикупља и односи помоћ за око 40 породица у селима уз административну линију с Косовом и Метохијом. Захваљујући њему, прошле године је деветоро ученика школе у Кушумлијској Бањи први пут било на екскурзији до Крушевца и Јагодине.

Ове године прве школске дане деветоро ученика основне школе истуреног одељења „Дринка Павловић“ упамтиће по поклонима које им је даривао поштар Филиповић, а за наредну годину им је обећао и пут на море.

- Ови малишани немају услова као њихови вршњаци широм Србије. Углавном преживљавају тешке тренутке заједно са својим породицама. Многи од њих пешаче и по десетак километара до школе и назад. Покушао сам да им макар мало олакшам, па сам успео да од своје плате издвојим и купим им ранчеве, свеске, бојице, фломастере и лопте - прича поштар Филип и додаје да је за њега највећа радост када види осмех на дечјим лицима.

Радећи као поштар, Филип се, каже, свакодневно сусреће са усамљеношћу и бедом у овдашњим старачким домаћинствима, али и у вишечланим породицама с децом. То га је и нагнало да нешто предузме.

- Уз помоћ познаника и пријатеља, покрено сам акцију прикупљања помоћи за куповину основних животних намирница, средстава за хигијену и других потрепштина за најугроженија домаћинства. Реч је углавном о људима које су сви заборавили, а који не могу сами да се носе с теретом проблема. Живе без воде, струје, а често и без основних животних намирница. Најтеже је што је реч о старцима који нису у стању да се брину о себи - истиче Филип, који пошту до најудаљенијих села куршумлијске општине носи половним скутером.

Извор: Блиц онлајн