У априлу 2024. године Пољска је донела одлуку која је одјекнула – драстично мењање правила о домаћим задацима у основним школама. Као неко ко већ годинама прати образовне реформе и ради са родитељима и наставницима, морам рећи да ме је ова вест и обрадовала и навела на озбиљно размишљање о стању нашег образовног система.

Шта се тачно променило у Пољској?

Министарка образовања Барбара Новацка је увела нова правила која су јасна и конкретна. За ученике од првог до трећег разреда, наставници више не смеју да задају обавезне домаће задатке. Потпуно укидање. За старије ученике, од четвртог до осмог разреда, ситуација је другачија али једнако револуционарна – домаћи задаци постају опциони. То значи да ученици могу да их раде, али њихово неизвршавање не утиче на оцене и не може бити разлог за дисциплинске мере.

Ово је кључна дистинкција коју многи пропуштају у дебатама: Пољска није забранила домаће задатке, бар не након 3. разреда. Она их је само учинила необавезним. Наставници и даље могу да их задају, деца и даље могу да их раде ако желе или ако родитељи сматрају да им то користи. Променила се само природа обавезе и казне.

Министарка Новацка је објаснила да је циљ реформе био да се деци да „више времена да учврсте знање, припреме се за тестове, читају књиге и, што је важније, да се баве својим хобијима и одмарају.“ Један од кључних разлога била је и једнакост – немају сви родитељи компетенције или време да помажу деци са сложеним задацима из математике, језика или природних наука, што аутоматски ставља неку децу у подређен положај.

Зашто је ова мера толико важна?

Овде долазимо до сржи проблема који постоји и у Пољској и код нас. Током година бављења образовањем разговарала сам са безброј родитеља који породичне вечери описују као праве мале ратове. Мајка која ради две смене покушава у десет увече да објасни детету разломке. Отац који није завршио гимназију осећа се неадекватно јер не може да помогне са граматиком. Дете плаче јер не разуме задатак, а сутра мора да га преда.

И шта се дешава? Дете добија лошу оцену. Не зато што није способно. Не зато што није жељно да учи. Него зато што систем претпоставља да свако дете има код куће приватног учитеља у лику родитеља.

То није образовање – то је системско репродуковање друштвених неједнакости.

Како то изгледа у Србији?

Наш систем је, речено без улепшавања, заглављен у парадигми 20. века. Домаћи задаци су обавезни за све разреде основне школе. Њихово редовно извршавање утиче директно на закључну оцену из предмета. Неизвршавање може резултирати дисциплинским мерама – укори, позиви родитеља, разговори са педагогом.

Обим домаћих задатака варира зависно од наставника и школе, али није ретка ситуација да деца четвртог или петог разреда проводе два до три сата дневно радећи домаће. Саберите то са шест часова наставе и добијате дете које ради као одрастао човек – само без плате и са већим притиском.

И овде долазим до онога што ме највише забрињава: ми у Србији ни не преиспитујемо ову праксу. Прихватамо је као датост, као нешто што „мора тако да буде јер је одувек било.“ Колико пута сам чула „Па ми смо тако учили и ништа нам није било“? Превише пута. А да ли је заиста све било у реду? Да ли смо заборавили ноћи проведене у сузама над хемијом или страх од наставнице која није хтела да чује да ниси имао помоћ код куће?

Реакције на пољску реформу: подељено јавно мњење

Искреност налаже да споменем да пољска јавност није једногласно подржала ову меру. Анкета из фебруара 2024. показала је да 51% Пољака сматра укидање домаћих задатака лошом идејом, док их 44% подржава. Ученици су, очекивано, претежно одушевљени. Наставници и родитељи су подељени.

Али хајде да се запитамо шта стоји иза тог противљења. Често је то страх од промене, осећај да ће се деца „улењити“ ако немају обавезе код куће, бојазан да ће се знање изгубити. Све то су легитимне бриге, али оне не узимају у обзир једну кључну ствар: ако дете не може да научи нешто током шест часова у школи, уз стручно вођење наставника, како ће научити код куће, само, често без помоћи?

Овде долазимо до незгодног питања које многи не желе да поставе: да ли домаћи задаци прикривају лош квалитет наставе? Да ли наставници пребацују свој посао на родитеље? Не кажем да је тако у свим случајевима, али у некима – дефинитивно јесте.

Шта каже научна литература?

Као неко ко прати истраживања у области образовања, могу вам рећи да докази о ефикасности домаћих задатака, посебно у млађим разредима, нису тако јасни како многи мисле. Фински систем, који се редовно налази међу најбољима на ПИСА тестирањима, минимизује домаће задатке. Студије показују да у млађим разредима домаћи задаци имају минималан или никакав утицај на академски успех, али значајан негативан утицај на ментално здравље и однос према учењу.

Скандинавске земље генрално, оне које су далеко испред Србије, имају много блажи приступ него ми на Балкану. Можда је време да престанемо да игноришемо ове сигнале.

Лекције за Србију: шта можемо да урадимо?

Прво, морамо разликовати узрасте. Деца у првом, другом, трећем разреду можда не би требало да имају домаће задатке, или они би требало да буду симболични – процитај причу, нацртај нешто што ти се допало данас. Ова деца треба да се играју, да развијају социјалне вештине, да изграде љубав према учењу. Умор и фрустрација које домаћи задаци изазивају у овом узрасту могу створити доживотни отпор према школи.

Друго, ако већ инсистирамо на домаћим задацима за старије разреде, они морају бити промишљени и смислени. Не решавање педесет истих задатака механички. Домаћи задатак треба да буде прилика да дете примени знање, да размисли креативно, да истражи. Квалитет уместо квантитета.

Треће, морамо признати реалност различитих породичних околности. Можда опциони домаћи задаци, као у Пољској, нису лоша идеја. Можда би „пројекти“ које деца раде у школи били ефикаснији од задатака који се раде код куће. Можда би продужени боравак са менторском подршком био решење.

Храброст за промену

Пољска реформа ће вероватно требати прилагођавања током година. Видећемо да ли ће резултати бити позитивни или ће бити потребне корекције. Али сама чињеница да су поставили питање и имали храброст да изазову статус qуо је нешто што очајнички недостаје српском образовању.

Ми живимо у систему где сви знају да нешто не функционише – наставници се жале на преоптерећеност, родитељи на стрес, деца су несрећна – али нико нема политичку вољу или храброст да покрене стварну реформу. Лакше је наставити по старом.

Видела сам сувише деце која су почела да мрзе школу не зато што не воле да уче, него зато што је систем учинио учење мучењем.Видела сам родитеље очајне јер не знају како да помогну свом детету. Видела сам наставнике који су сами фрустрирани системом у којем морају да функционишу.

Не тврдим да треба сутра да копирамо пољски модел. Свака земља има своје специфичности, свој контекст, своју културу. Али тврдим да морамо да покренемо искрену, отворену, стручну расправу о сврси домаћих задатака у српском образовању.

Морамо да укључимо наставнике, родитеље, педагоге, психологе, али и саму децу. Када смо последњи пут питали ученике седмог разреда шта они мисле о систему? Њихов глас је легитиман и важан.

Образовање није непромењива догма. То је жив систем који мора да се прилагођава потребама деце и времена у којем живимо.

https://zelenaucionica.com/poljska-je-zabranila-domace-zadatke-do-3-razreda-a-od-4-su-neobavezni-da-li-je-vreme-da-se-i-kod-nas-nesto-promeni/

Према важећим прописима, за прво и друго дете родитељима припада годину дана одсуства, а за треће и свако наредно две године. Међутим, то би ускоро могло да буде и дуже јер и у Србији, како каже министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, „влада демографска зима“.

„У току је такозвани ‘твининг’ пројекат који спроводимо са партнерским земљама – Грчком, Словенијом, Шведском и Француском, и трудимо се да применимо најбоља искуства. Уз консултацију са нашим партнерима сада разговарамо о могућем продужењу одсуства ради неге детета за рођење другог детета. Сви демографи кажу да је кључна борба сада око рођења другог детета“, каже министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милица Ђурђевић Стаменковски.

Важан корак у тој борби је и увећање родитељског додатка за друго дете на 735.000 динара, што је већ дало добре ефекте. Разматра се и продужење породиљског за мајке близанаца, јер су њихове обавезе знатно веће.

Чекање на место у вртићима и даље велики проблем

Ипак, поједина удружења родитеља истичу да дужи боравак код куће није једино решење – многи родитељи немају где да оставе децу у периоду између истека породиљског и уписа у вртић, јер се на место у вртићу често чека месецима.

„Хајде да појачамо вртиће, да упис не буде само у септембру и да повећамо капацитете постојећих вртића. Друго решење које видимо – ако већ постоји простор да се продужи породиљско – јесте да то време буде искључиво намењено татама и да буде обавезно“, каже Јована Ружичић из Центра за маме.

Да очеви све чешће преузимају бригу о деци показују подаци – 2018. године породиљско је користило само 27 очева, а ове године скоро 340. Та опција често је најбоља за мајке предузетнице које имају право на породиљско, али им је накнада знатно нижа од жена запослених за стално и не укључује доприносе за социјално осигурање, због чега им остаје „рупа“ у радном стажу.

Предузетнице приморане да бирају између материнства и посла

„Маме предузетнице нису у обавези да обуставе делатност док користе породиљско одсуство. Имају могућност да ангажују пословођу. Али, шта то за њих значи? Поред тога што остају конкурентне на тржишту, настављају са делатношћу, али имају додатни трошак – обавезне су да плате зараду и доприносе за тог пословођу. Већ смо рекли да су у финансијски тешкој ситуацији, а сада добијају још један терет“, каже Теодора Томић Лазаревић, адвокатица и предузетница.

Због тога су многе предузетнице приморане да бирају између материнства и посла. И многе стално запослене жене, након годину дана сигурности, по повратку на радно место добијају отказ.

Изазова је много, истичу удружења, и зато је неопходно да се чују све стране.

Из Министарства најављују разговоре са синдикатима и послодавцима како би се у оквиру новог Закона о раду дошло до најбољег решења за родитеље.

Извор: РТС

Постоји једно старо истраживање које, додуше, није спроведено код нас, али опет много говори о промени коју је наше друштво доживело.

То истраживање вршено је осамдесетих година у САД и показало тад да око 60% америчких тинејџера чита из задовољства сваког дана. Дакле, не зато што им је неко обећао видео-игре или сладолед, не зато што имају лектиру коју морају да прочитају, већ зато што ЖЕЛЕ, зато што им то причињава ЗАДОВОЉСТВО.

Данас, тај проценат је испод 20%. Близу половина одраслих не чита ни четири књиге годишње. Укратко, одгајамо цивилизацију која НЕ ЧИТА.

Ово јесу подаци са другог континента, али једна мала анкета у само једном одељењу школе у неком граду показаће сличне резултате. То они који раде са децом веома добро знају.

Читање није само забава. Оно је основ културе и критичког мишљења. Оно нас учи стрпљењу, тренира меморију, развија емпатију, подстиче машту. Без читања, оног правог и свакодневног, једно друштво постаје површно и плитко. И то нам је историја и доказала. Резултати су увек исти: колапс меморије, критичког мишљења, културе.

Након пада Рима библиотеке су уништене, а писменост се свела на манастире. Вековима је Европа губила свој пут у погледу развоја науке, филозофије, инжењеринга… Да, говоримо о Средњем веку и он има и други назив. Мрачно доба. А мрачно је било јер су људи престали да читају.

Кад је Франческо Петрарка пронашао Цицеронова изгубљена писма, 1345. године, почео је да јеца. „Као да могу да му чујем глас.”, написао је. И то откриће је, кажу, било искра од које се распламсала Ренесанса. Цивилизација се поново родила онда кад су се ”вратиле” књиге.

Исти образац поновио се са штампарском машином. Чим су књиге почеле да се шире, стигла је и револуција.

Десила се тад Реформација у хришћанству, када је Мартин Лутер имао храбрости да критикује ”продају опроштаја” која је у католичкој цркви била уобичајена.

Потом, Научна револуција, која је заузела период од 16. до 18. века. Коперникус је изнео став да је Земља та која се окреће око сунца, а дешава се и убрзани развој на пољу физике и механике. Речју, формирани су темељи модерне науке.

А у 17. и 18. веку формиран је покрет под називом Просветитељство који је истицао разум, науку, слободу и људска права. Филозофи попут Волтера, Русоа, Монтескјеа назирали су идеје које ће касније обликовати модерну демократију.

Тамо где су књиге славили, и мисао се развијала. Тамо где су их забранили, мисао је венула.

Сваки ауторитарни режим ово је јако добро знао и разумео. Књиге су опасне јер чувају меморију, развијају мисао, терају нас на преиспитивање. Показују разлику између добра и зла, части и бешчашћа, достојанства и похлепе.

Давне 1933. године, нацисти су са бакљама марширали немачким градовима, спаливши 25.000 књига. Фројда. Мана. Маркса. Ајнштајна.

Нису они палили папир. Они су палили знање и разум.

Хајнрих Хајне, чије су књиге такође гореле, читав век раније је написао: ”Тамо где пале књиге, палиће и људе.” Испоставило се да је био у праву.

А ево и најтужније ироније. Не требају нам више нацисти да пале књиге. Својевољно их напуштамо. Дубоку мисао која долази са читањем замењујемо бескрајним фрагментима кратког, често бесмисленог садржаја. Скролујемо, уместо да учимо. Бирамо дистракцију уместо дубине.

А резултати? Нисмо у стању да одгледамо ни снимак дужи од два минута, а камо ли да прочитамо текст од 1000 речи. Истина нам постаје нејасна, не умемо да је препознамо јер не знамо критички да мислимо. Историја је заборављена. Дебата се своди на увреде и бесне испаде.

Тачно оно што се дешавало у друштвима у којима су палили књиге. На начин који је у складу са тим временом.

Цивилизација која престане да чита, постаје лака мета манипулације. Постаје плитка на пољу културе, сиромашна кад треба да машта, слепа за сопствену историју.

Преживљава на спектаклу, не бринући о суштини.

Ето зашто је читање УВЕК било много више од личног раста и богаћења сопственог духа.

Читање је АКТ ОТПОРА. Читање књига значи јачање способности које све друго око нас покушава да на ослаби. Свака генерација која је пригрлила књиге цветала је. А свака која их је заборавила вратила се уназад. Овај образац није случајност, он је правило.

https://zelenaucionica.com/sta-ce-se-dogoditi-ako-nase-drustvo-prestane-da-cita/

Није лако бити мајка, каже моја кума. Али бити мајка кад имаш строгу мајку – е то је тек изазов! Знате оно, шта год да урадите мора да буде савршено, али некако никад није довољно добро. Све петице у ђачкој књижици, редовно се тренира спорт, учи се музички инструмент, све по ЈУС-у. Али „браво, свака част!“ – нису у речнику очекивања родитеља.

Растеш, надрастеш, мислиш – и прерастеш – родиш своје дете и кажеш: ја ћу, вала, другачије!

Ал’ нећеш, јер иза сваке мајке која је рекла: „Ја ћу другачије“, стоји њена мајка која прети прстићем симболично и говори: „Грешиш, није ти ово добро.“ Моја је отишла корак даље и без пардона, између два срка кафе рекла: „Само га пусти да ти се попне на главу, још то није урадио.“

Е сад, како објаснити жени којој никад нисам могла одговорити ни на једну наредбу да ја са својим дететом разговарам? Да допуштам да каже како се осећа. Да га нећу пустити напоље без јакне кад је температура у минусу, али да ћу свакако пустити да се љути. Или – како моја мајка каже – да ми се попне на главу.

– Ја не знам што ово допушташ! Ја те тако нисам учила!

– Добро, мама. – обично бих тако одговарала.

Било је ситуација раније, где бих погла главу и послушала је. Смешно, зар не? Мајка си, а у ствари си дете. Јер док покушаваш да изградиш здрав однос и будеш особа на коју се твоје дете угледа, ти си под будним оком своје мајке и даље она девојчица у грчу. Она што стрепи од маминог мишљења. Она што чека на мамину дозволу. За шта? За све. И онда дрекнем на Павла. „Натерам га“ да ме послуша. Једном сам га уштинула, јер није хтео да покупи играчке, а мама је само вртела главом у стилу: рекла сам ти ја.

Свака њена посета била је у истом знаку – замерање, приговарање, критика. Увек би морала да каже како нешто не радим како треба, како ће нам то „допуштање свега и свачега“ главе доћи, како детету не можеш да верујеш, мораш да га контролишеш у сваком погледу. „И ја сам тебе држала строго, па шта ти фали, кажи ‘ајде!“ или она друга, још боља: „Није ми јасно, као да те ништа нисам научила. Да уопште немаш ауторитет над овим дететом!“

А зашто? Зато што га загрлим кад се расплаче.

Зато што му кажем: разумем да си љут на маму, али један цртани је довољан. Хајмо сада да наместимо кревет и прочитамо причу.

Зато што не урлам на дете које плаче да бих га тако „смирила“.

Прво сам се бранила од тих маминих стрелица. Правдала се, објашњавала. После сам бунтовно иступала: „Добро је, мама, ја радим овако и готово!“ – само то се никако није примило,  јер сам говорила једно, а мислила друго. „Ја радим овако, зашто то не прихватиш? Зашто ти није довољно добро?“

Врхунац је био кад је рекла: упропастићеш ово дете. Изговорила је те речи наглас као неопозиву пресуду. И одједном, опет сам била други основне, а она огромна изнад мене са претећим погледом: „Како си добила тројку?!“

Хтела сам да питам: чиме ћу га упропастити? Љубављу?

Али сам гутала кнедле, јер сам унапред знала одговор: „Дете не треба да се мази толико, мислиш да ће га живот мазити?“

Дете од три године.

Отплакала сам ту њену посету. Тад сам схватила. Нешто мора да се промени. Само нисам знала како, па сам ишла линијом мањег отпора и правила се глува. За то је требало психички се припремити за сваки разговор с њом. Моја кума није психотерапеут, али има чаробне моћи доброг слушаоца:

– Чујеш ли себе? Припремаш се за разговор с мајком? Као да родитељство није довољно тешко, него ћеш још да отежаш себи тако што ћеш да будеш велико дете своје мајке?! Ма ‘ајде, молим те! Знаш шта, хоћу следећи пут кад ти мама дође да јој будеш равна. Да јој одговориш као мајка свог детета, а не као њено дете. Разумеш шта ти причам?

 – Ништа ми није јасно. Шта причаш? Ко је дете?

– Па ти си дете.

– Па знаш како моја мајка каже: ја ћу увек бити њено дете.

– Ма то је тачно и нико то не оспорава, само треба бити свестан. Имаш 34 године, знаш? Одрасла си жена. Бићеш ти њено дете и кад прославиш 60. рођендан, али то важи само за ваш однос, не и за твоје друге улоге и одлуке. Одрасла си, сети се. Није ти потребна мамина дозвола. И све док се понашаш тако срамежљиво и чекаш да ти она одобри све што радиш, она ће да те критикује и да ти замера. Твој задатак је да будеш одрасла сада, разумеш?

Нисам је одмах разумела. Превише је то било замршено за моју главу – јер сам, наравно, размишљала као ћерка.

***

Дан је био леп, сунчан и леден. Мама је дошла да попијемо кафу и да види Павла.

– Мамице, кад ћемо у парк?

– После, љубави. Сложи коцкице и идемо.

– Али ја хоћу саааааад.

– Разумем те, али не можемо сад. Сложи све коцке, скупи аутиће, спреми свој ранчић. Касније ћемо у шетњу.

Игнорисала сам мамин поглед овог пута – иако сам знала да је укључила свој „строги радар“. Кратко се накашљала. Опет сам се правила да не примећујем, да је „случајно“. Можда и искључи радар, помислила сам.

– Видим, код вас и даље по истом?

– На шта мислиш?

– Па пуштате да вам дете диктира живот.

– Мама, дете је дете и жели у парк. Ја сам му мајка и разумем га. Ићи ћемо у парк касније. Као што сам му лепо и рекла. Као што и сад теби лепо кажем.

– Ја не знам што ово допушташ! Ја те тако нисам учила!

– Мама, хвала ти, али ову лекцију не можеш да ме научиш. Ти си била мајка мени, а ја сам мајка Павлу.

– Ништа ја тебе не разумем!

– Нема везе, мама. Ја разумем. Каква ти је кафа?

https://zelenaucionica.com/kako-je-biti-majka-a-imati-strogu-majku/

Ми живимо у времену опште кризе ауторитета и система вредности, а све институције друштва озбиљно су уздрмане сталним и брзим променама кроз које већ годинама пролазимо. Такође, сви осећамо да је највећи и најтежи ударац претрпела институција породице. Довољно је само погледати у суморну статистику која нам говори како се сваки четврти брак у нашој земљи оконча разводом, а да се преко тридесет процената грађана Србије до своје педесете године није ни усудило да заснује своју личну породицу. Стопа поремећаја личности и психичких обољења је у порасту, а струка нам каже како је главни разлог за овакво стање општа либерализација моралних начела и криза система вредности. Чињеница је да већ више од пола века живимо у постпатријархалном друштву, у доба постмодерне. Главни медијско-интелектуални наратив нас и даље упорно убеђује како је патријархално друштво било извор најгоре могуће oпресије жена и деце. За њих су протекли векови патријархата били мрачна доба породичног ропства у коме је отац био зли тиранин, жена апсолутна жртва, а деца колатерална штета сурове мушке доминације. Биле су потребне да прођу хиљаде година како би се кроз друштвене револуције 20. века жене и деца коначно ослободили мушке опресије и успоставило „ново, праведније и здравије“ друштво. И поред ових злонамерних тврдњи већина нас јасно уочава колико је савремена породица у озбиљној кризи и да ствари не функционишу онако природно како би требало када су породични односи у питању.
Морамо се запитати како је могуће да пoродица као основна ћелија сваког друштва и њена примарна институција, из које су се развиле све остале друштвене институције и организације, данас доживљава такву кризу која доводи у питање саму будућност и биолошки опстанак нашег и многих других народа у свету. Свакако, много је различитих фактора који су нас довели до овог стања, али ми ћемо се задржати на оном главном и суштинском разлогу – кризи ауторитета оца породице.
Треба поћи од најбаналније чињенице. Када сте последњи пут чули да се неко дете у нашој земљи свом рођеном оцу обраћа са „оче“!? Тешко је да сте тако нешто могли приметити у својој околини, осим ако је којим слушајем родитељ детета уједно и свештеник. Још је и добро када чујете децу која се свом оцу обраћају са „тата“. Нажалост, све је учесталије да деца свог оца зову по имену, или по надимку, а најчешће са чује оно чувено: „ћале!“ Такође, више се не може ни од наших жена чути оно древно и лепо: „мужу мој“, већ се усталило правило да се жена свом човеку обраћа по његовом личном имену или неком надимку. Не треба бити философ па закључити да људски говор итекако сведочи о стању духа оних који се њиме служе. Нажалост, једна овако важна тема као што је питање очевог идентитета јасно указује да наш свакодневни говор изриче дубоку кризу његовог ауторитета. Ми смо сведоци времена у коме се изгубило оно поштовање, али и страхопоштовање, које је некада красило међуљудске односе у породици и друштву као целини.
Данас јасно можемо уочити колико је „савремени“ отац развлашћен од свих друштвених привилегија које је вековима уживао, уз све његове обавезе да буде примарни заштитник породице и главни стуб развоја друштва. Конкретно, од онога тренутка када је успостављен систем да једна плата није довољна за живот обичне породице ауторитет оца се нагло урушио. Муж од тада постаје партнер са којим се деле трошкови, а отац слепи сарадник у обавезама подизања деце. Идентитет оца се примарно везао за материјални сегмент задовољавања потреба породице уз све веће занемаривање васпитне улоге очевог ауторитета. Нажалост, у времену у коме живимо и сами очеви су подлегли духу конформизма. Многи од њих заборавили су древну мудрост да постати прави отац подразумева велику људску жртву за добробит целе породице.
Важан сегмент растурања патрхијархалног система породичних односа представљала је либерална идеологија равноправности полова која се већ читав век директно имплементира у колективну свест нашег друштва. Захваљујући деловању те идеологије нарушен је изворни и природни принцип хијерархије породичних односа у коме је отац представљао реалну главу сваке породице. Многи ће данас рећи да је то превазиђен концепт и поставити питање зашто би жена уопште била дужна да буде послушна свом мужу, а деца оцу, када су индивидуална права појединца и личне слободе неприкосновене вредности, а равноправност свих „јединки“ темељно начело организације природе и друштва. Такве коментаре је довољно пропустити кроз основна начела биологије и социјалне науке које се баве темама организације животињских заједница и друштвених структура, а које све од реда почивају на хијерахији односа у којима мужјаци воде чопор, а старешине и шефови руководе јавним и приватним организацијама. И поред тога што нас биологија и друштвене институције јасно уче како је нормално да постоји мушка глава која руководи чопором, предузећем или јавном установом и која очински (бар би тако требало да буде) брине о члановима својих дружина и колектива, ми живимо у доба једног наратива који оца развлашћује дужности и обавезе да буде главни ауторитет саме породице. Ми данас живимо у друштву које више не васпитава своје синове шта значи бити отац и старешина породице и које обавезе, али и привилегије из тога за њега произилазе. Зашто привилегије!? Па зато што без привилегија је тешко било кога мотивисати да испуњава своје дужности и обавезе. То је бар лако видети на терену неке јавне установе или фирме које итекако знају да награде и привилегују своје вредне или високопозициониране чланове.
Шта Црква може да понуди нашем друштву које се како сви видимо налази у озбиљној кризи очевог идентитета!? Црква нам нуди небески идентитет и своје Свете Оце. И то не само оне Оце из Светих књига које читамо, него и видљиве иконе Небескога Бога Оца, наше епископе и свештенике, којима се и обраћамо са „оче“ указујући им тиме дужно поштовање. Заиста, Црква је вековни чувар изворног очевог ауторитета и његовог идентитета. Бог Отац и Христос, који нам открива Небеског Оца, суштински су извор сваког земаљског очинства, како оног у породици, тако и оног у држави, у којој је отац нације краљ или председник, а патријарх отац отаца Цркве Божије.
Зато, ако се усудимо да постанемо активни чланови Цркве, или ако неки од нас то већ јесу, ми можемо спознати да је свако литургијско богослужење наше директно обраћање и приношење целокупне сабране заједнице Богу Оцу, кроз Његовог Сина, у Духу Светоме. Богослужење је најбољи показатељ тога како је Црква једна велика породица која има свог Небеског Оца, који нас сабира око трпезе Сина свога, да преко Њега сви постанемо усиновљена деца Божија. Ипак, морамо указати и на то да Црква није неко овоземно друштво у коме свако ради оно што хоће. Црква је место реда и поретка где један отац руководи богослужењем, а остали га слушају, прате и подражавају у слављењу Небескога Бога Оца. У Светој Литургији се најбоље огледа и сама лепота небеске хијерархије. Па тако епископ иконизује Бога Оца и Христа, који је глава Цркве. Свештеници и ђакони су са једне стране верни синови свог духовног оца епископа, а са друге стране су оци вернога народа. Народ Божији су духовна деца којом руководе од Бога постављени Оци Цркве.
Заиста, Црква је у најбољем смислу те речи једно изворно и од Бога установљено патријархално друштво где главну реч држи један Отац који носи титулу патријарха (реч која се буквално преводи са „отац властодржац“) и Оци епископи (надзиратељи) који заједно са њим руководе повереном им Црквом. Из ових разлога у Цркви без благослова епископа ништа не бива. Дужност епископа је да све надгледа, да свиме руководи и да о свима брине. Зато не треба да нас чуди ни то што епископа називамо и владиком (деспотом), из простог разлога што је њему од Бога дато право да влада и управља Црквом. И поред тога, ми епископа требамо доживети и као оца коме је поверен задатак да молитвено и делатно брине о свима. Најпре о својим свештеницима и ђаконима, а онда и о сабраном народу Божијем. Такође, и сами свештеници, као оци својих парохија, имају дужност да очински брину о повереном им верном народу. Кроз све наведено у Цркви ми заиста можемо видети сву вредност једног истински патријархалног друштва у коме постоји ред, предак, старешинство и међусобна брига и служење, за разлику од савременог егоистичног и индивидуалистичког друштва у коме важи чувена парола: „Снађи се!“
Да закључимо. Ми данас као да убрзано улазимо у неко постпородично друштво слободних грађана где се свако пита, а нико не уме да слуша. Неке „силе“ нам намећу нову концепцију брака која више не подразумева природну заједницу мушкарца и жене. Многи у свету говоре како је класична породица превазиђен концепт живота, а да слобода у „љубави“ и невезивању за „партнера“ нема цену. Такви гласови су само весници опште пропасти света у коме се налазимо. И поред тога, постоји нада за наше друштво и наш народ. Постоји нада и за наше младиће који већ сутра треба да постану мужеви и очеви. Зато, ако су у нашем животу заказале наше породице и наши очеви, ту су Оци Цркве, ту су Свети Оци, ту је и сам Бог Отац који је Творац и Сведржитељ целокупног света. Вера у право очинство и нада у здрав породични живот увек је сијала и даље ће сијати у Цркви Христовој.

капетан-јереј Владан Вуковић,

Извор: Жички благовесник

Документарно-играни филм Бојане Крстић под називом "Небо у душу", снимљен по књизи "Свештеномученик Недељко Стреличић" ђакона Александра Аздејковића, који је урадио и сценарио овог остварења, биће приказан у Дому омладине Београда 22. новембра 2025. године, на дан спомена св. Нектарија егинског чудотворца, од 19 часова и 30 минута. Улаз је слободан, али је потребно подићи бесплатне карте на билетарници Дома омладине. Ово филмско вече посвећено је борби за излечење дечака Јанка Марића који болује од Вилсонове болести, те су сви позвани да те вечери, према могућностима, оставе прилог у посебно означеним кутијама. Добро дошли у Дом омладине, 22. новембар у 19 часова и 30 минута!

Извор: Радио "Слово љубве"

Већ неко време родитељи децу подижу у уверењу да ће права комбинација дисциплине и љубави, награде и последица, бити гарант за то да ће они подићи ”савршено дете”. Доктор Расел Беркли, међутим, тврди другачије.
Нема гаранције.
”Морате разумети нешто што су данашњи родитељи, изгледа, заборавили. И мораће да науче поново. Ваше баке су то знале, али делује да данашњи родитељи не знају. А то је да ви НИСТЕ дизајнер своје деце. Немате право да то будете. Природа вам то никад не би дозволила. Еволуција никад не би дозволила да једна генерација било које врсте буде ТОЛИКО под утицајем претходне генерације. То се није никад дешавало и не сме се дешавати, а посебно не код деце.” – рекао је Беркли у једном од својих предавања.
Професор доктор Расел Беркли (Russell A. Barkley) је психијатар, професор психијатрије и неурологије на Универзитету у Масачусетсу, интернационално признат стручњак за област недостатка пажње и поремећаје хиперактивности, али и једна од 100 најутицајнијих личности у области психологије на свету.
На својим предавањима увек испред себе има огроман број родитеља јер је начин на који с њима разговара такав да га може разумети свако, без обзира на социјални статус и степен образовања.
Беркли тврди да дете није ”празна шерпа”. Оно на овај свет долази биолошки предодређено, са својим темпераментом, осетљивошћу, карактером. То не значи да родитељство није важно и да нема своју сврху. Значи да је важно на другачији начин него што смо ми мислили.
”И да поновим – ви НИСТЕ дизајнер своје деце. Али опет, имамо Моцарт ефекат, то веровање да ако детету у стомаку пуштате класичну музику, родићете генија. Веровање да ако му напуните креветац стимулативним играчкама, неурони ће експлодирати синапсама, а ваша беба израшће у бриљантног математичара. Али ви НЕМАТЕ такву моћ. Значи ли то да стимулација није важна? Апсолутно не. Стимулативно окружење боље је од нестимулативног. Али не значи да што више стимулације додајете, ваше ће дете бити паметније.“ – открива овај чувени психијатар.
Он тврди и да смо у претходних 20 година истраживања у области неуропсихологије, психијатрије, развојне психологије, генетике понашања, може свести на један, веома важан закључак.
”Ваше дете рађа се са више од 400 психолошких особина које ће се мењати и развијати како дете буде сазревало. И те особине немају НИКАКВЕ везе с оним што ви радите. Тако да, идеја да ћете ви изградити личност и IQ и академска постигнућа и све остало чему можда стремите, једноставно није могућа. Ваше дете није празан лист по ком ви треба да пишете. Ваше дете је генетски мозаик ваше шире породице.” – казао је Беркли.
А шта то тачно значи? Па, значи да је ваше дете једна јединствена комбинација огромног броја особина које круже у вашој породици. Све чему су нас до сада учили некако је увек указивало на то да је највећа моћ у родитељским рукама. Да су родитељи одговорни за све што дете постане – и добро и лоше.
”Зато нам тако често родитељи долазе са огромним осећајем кривице. Више него иједна генерација пре. Јер родитељи данас верују да је све до њих и онога што они ураде. А ако не ураде како треба или ако дете није онакво какво би друштво волело да буде, верују да су они погрешили. А заправо је сасвим другачије.“ – појаснио је овај професор додавши да би волео да родитељи мало мљње себе посматрају као инжењере који треба да креирају децу, а више као ”пастире” чији је задатак да им буду вође.
”Пастир води своје овце, он брине о њима, бира пашњак за њих, води рачуна јесу ли нахрањене, да ли им је окружење прилагођено… Речју, он дизајнира окружење за своје овце. Окружење је важно, али оно не дизајнира овцу. Нити један пастир није своју овцу претворио у пса. То се не дешава. А управо то је оно што видимо да родитељи покушавају. Непрестано. Зато, повуците се и дизајнирајте пашњак. А кад то успете, осетићете слободу родитељства и коначно ћете моћи да уживате у ономе што ваша деца постају. Молим вас, дизајнирајте им окружење, али никако не покушавајте да дизајнирате њих.” – поентирао је професор доктор Расел Беркли.
Укратко, каже овај надалеко чувени стручњак – ваш посао није да обликујете дете како би постало оно што ви видите и мислите да треба да постане. Ваш посао је да им помогнете да постану најбоља верзија онога што они већ јесу.

Аутор: Александра Цвјетић

https://zelenaucionica.com/cuveni-psihijatar-roditeljima-vi-niste-dizajneri-svoje-dece-priroda-vam-to-nikad-ne-bi-dozvolila-da-budete/

У свету у коме се речи често расипају, а дела понекад губе своју тежину, постоје људи који својим животом, радом и пожртвовањем врате веру у хуманост, истрајност и снагу знања. Једна од њих је и Проф. др Даница Грујичић — чувена српска лекарка, жена која је свој живот положила на бранику медицине и у служби својим пацијентима.
Њен пут није био лак, али је био испуњен смислом. Студије медицине започела је у Москви, а завршила у Београду са импресивном просечном оценом 9,60 — доказ не само интелектуалне бриљантности већ и упорности која ју је пратила целе каријере. Магистрирала је 1987. године, а докторирала девет година касније, градећи паралелно своје научно, педагошко и клиничко звање.
Од 1984. године је део тима Института за неурохирургију Клиничког центра Србије. Од тада до данас, на хиљаде живота је прошло кроз њене руке — више од десет хиљада операција, више од десет хиљада борби са најтежим болестима, више од десет хиљада шанси које је некоме подарила. Са сваком од тих операција, она није само спасавала животе — она је враћала наду, сачувала породице, и изнова доказивала колико је храброст важна у белом мантилу.
Проф. др Грујичић није само лекар. Она је борaц. Срчана и директна, каква само жена са снагом духа може да буде. Не плаши се истине, нити је избегава. Она гледа болест у очи, чак и када су дијагнозе најтежи терети које човек може понети. Њена борба против канцера, не само у сали већ и у јавности, улази у анале модерне српске медицине.
Од 2007. године, као начелница Одељења за неуроонкологију, унапредила је не само квалитет лечења, већ и достојанство пацијената. Њено знање није остало затворено у операционим салама. Као редовна професорка Медицинског факултета Универзитета у Београду, преноси га на младе генерације — са жаром и посвећеношћу која од професора прави узор, а од учионице мисију.
Ауторка је и коауторка више од 250 научних радова, поглавља у књигама и монографијама. Њен допринос науци признају и у земљи и у иностранству, као чланицу Удружења неурохирурга Србије, Српског лекарског друштва и Европске асоцијације неурохируршких друштава.
Али изнад свега, Проф. др Даница Грујичић је човек. Човек који разуме туђу патњу, који се не мири са судбином, и који верује да је сваки живот вредан борбе. Њена енергија, посвећеност и бескомпромисна истрајност чине је не само лекарком, него и хероином нашег времена.
У времену површности, она је дубина. У времену сензације, она је истина. И зато је њено име више од титуле. То је симбол наде. Бритког језика и великог срца.
Професорка Грујичић не лечи само болест — она лечи и поверење у човека, и представља све чувене лекаре нашега народа од Батута до др Лазића

извор

За мушкарца који жели да БУДЕ муж и отац или оног који жели да ИМА жену и децу? Није исто.

Верујте да није.

На први поглед, можда звучи као да цепидлачимо и да претерујемо с феминизмом. Али када мало дубље размислите, схватићете да су то два потпуно различита типа.

А он? Он се врати, седне, вечера и каже: „Само реци шта треба да урадим, ту сам да помогнем.“

То НИЈЕ довољно.

Ментално оптерећење: Невидљиви посао који исцрпљује

Ево проблема: Ви нисте менаџер породице. Ви нисте та која треба да делегира задатке, прави листе, подсећа, контролише, планира.

Родитељство није посао где једна особа има титулу шефа, а друга извршава задатке који јој се делегирају.

Равноправно родитељство значи да обоје знате када је следећи преглед код лекара. Обоје знате који број ципела деца носе. Обоје проверавате да ли има довољно чистих чарапа у фиоци. Обоје знате да Лена не воли паштету, а Лука не пије млеко осим ако није тачно одређене температуре.

То није „помоћ“. То је родитељство.

Постоји термин за ово—ментално оптерећење. И истраживања показују да је управо оно исцрпљујуће једнако, ако не и више, од физичких послова. Јер док један родитељ пере судове, други у глави прави списак шта све треба сутра, следеће недеље, следећег месеца. Док један слаже веш (што је претходно морало да му се каже да уради), други се сећа да треба заказати офталмолога, купити нов ранац, проверити да ли има пара на рачуну за екскурзију.

И онда кажу: „Али ја помажем! Само ми реци шта треба!“

Не, драги. То није помоћ. То је пребацивање менталног оптерећења на њу—јер сад она мора да се сети, планира, организује и онда још да ти објашњава.

Мушкарац који жели да буде отац

Знате како изгледа мушкарац који ЖЕЛИ да буде отац?

Он не чека инструкције. Он види да је кеса са прљавим пеленама пуна и однесе је. Погледа у фрижидер и сам види да фали млеко па купи успут. Примети да су Лани панталоне кратке и купи без да га неко пита.

Он зна када су редовни прегледи код педијатра јер и он води дете тамо—не само када ви не можете, већ зато што је то подједнако и његова одговорност.

Он не „чува“ деце док ви идете код фризера. Он је родитељ. Он је код куће са својом децом, а ви имате време за себе—не као поклон од њега, већ као нешто што вам природно припада.

Он не пита „шта да спремиш за вечеру?“—већ гледа шта има у фрижидеру и прави план. Или пита децу шта желе и сам решава.

Разлика која мења све

Ова разлика—између „имати“ и „бити“—одређује како ће ваш брак изгледати за десет, двадесет година.

Јер ако сте се удале за човека који „помаже“, бићете исцрпљени. Бићете она која носи сав терет—организацију, планирање, бригу. Он ће сматрати да је одрадио свој део јер је „помогао“ када сте тражили. А ви ћете се осећати усамљено, преоптерећено.

Али ако сте се удале за човека који ЖЕЛИ да буде отац и муж, имате партнера. Имате некога ко стоји поред вас—не иза вас, не испред вас—већ поред вас. Ко носи оптерећење са вама. Ко види шта треба урадити и уради то јер је и његова кућа, његова деца, његов живот.

Питање за крај

Зато, ево питања које свака од нас треба себи да постави:

За кога сте се удале?

За оног који жели да ИМА жену и децу—некога ко води рачуна о свему о кући, планира, организује, носи одговорност, а он половину или чак мање испланираног ”одради”?

Или за оног који жели да БУДЕ муж и отац—некога ко живи за своју породицу, не само у њој?

https://zelenaucionica.com/za-koga-ste-se-udale-za-muskarca-koji-zeli-da-bude-muz-i-otac-ili-onog-koji-zeli-da-ima-zenu-i-decu-nije-isto/

Са једне стране као да се од мушкарца очекује да буде груб и не показује емоције да би “био мушко”, са друге стране изостане да чврстина и постојаност када је потребно да поставити границу својој родбини која се меша у његов брак.

Бити мужеван не значи плашити се своје нежније стране и онда бежати од емоција које се у се буде и не загрлити своју супругу када јој је тешко и када плаче. 

Бити мушко значи осећати се довољно сигурно да се открију и она најосетљивија осећања у себи, која нам омогућавају да се повежемо за женом. 

Да, мушкарац осећа емоције као и жена, само што друштво често очекује од њега да их не покаже. 

И докле год се води очекивањима друштва како би био прихваћен, мушкарац не открива себе какав заиста јесте, него опонаша друге мислећи да је “и он такав као и остали”.

Да би могао открити себе као мушкарца у односу са својом супругом неопходно је да постави здраве границе својим родитељима уколико се они уплићу у његов брак, јер докле год остаје у сенци родитеља он остаје заглављен у сопственој улози вечитог дечака. Темом како поставити здраве границе бавимо се опширније на програму Како да помогнем себи.

Самосталност и поузданост које би требало да красе мушкарца у његовом односу са породицом из које је потекао, некако су се извитопериле у саможивост и неодговорност према сопственој жени и деци… а на крају крајева и према себи самом.

Као да смо заборавили на храброст да се мушки суочимо са болом и страховима од којих бежимо у нама јер “не знамо како то да променимо”?

Да би мушкарац постао сигуран у себе, неопходно је да себе добро упозна и суочи се са сопственим недостацима јер тек тада може пружити сигуран зарљај и супрузи, са свим њеним манама. Тада се његова сигурност излива и на његове ближње.

Племенитост, пожртвованост, дарежљивост и саосећајност вековима су красиле мушки пол. 

Хладна глава и топло срце били су темељ и кров српске куће које су у зноју зидале снажне руке очева и мужева.

др Данило Михајловић

Окупљени у племенитости, са жељом да помогну ближњем, ђаци Земунске гимназије позивају на Хуманитарни вашар за прикупљање помоћи у лечењу девојчице Вање Мићановић - у среду 29. октобра у Земунском парку, 12 до 17 часова. Како ће изгледати ово сабрање иза кога су стали сви ученици и колектив школе, говоре у Јутарњем програму Радија Слово љубве ученице 3. године, Нађа Мастиловић, Марија Дивац и Кристина Илић, и професор Петар Ацковић.

Средњошколка Вања Мићановић из Панчева ученица је четвртог разреда Средње школе "Ушће“, болује од акутне лимфобластне леукемије, а до 10. новембра 2025. потребно је сакупити 130.000 евра да би могла да оде у Италију на трансплантацију коштане сржи. 

Подсећамо да се помоћ Вањи може упутити и слањем смс поруке 1888 на број 3030, као и путем рачуна који можете да видите на ОВОМ линку.

Извор: Радио Слово љубве

Сећате ли се како се енглески учио у школи кад сте ви били ђак? Глаголске таблице, преписивање реченика, тестови који су више изазивали стрес него интерес. А онда, када сте први пут отпутовали или покушали да разговарате са неким ко говори енглески – стид. Научили сте језик, али нисте знали да га користите.

То је због тога што дечји мозак није програмиран да на тај начин учи.

Како дете може да научи језик не знајући да учи?

Звучи превише добро да би било истинито, али постоји научно објашњење. Дечји мозак учи језик на исти начин на који је научио матерњи – кроз понављање, контекст и интеракцију. Не кроз граматичка правила која ће заборавити за месец дана, већ кроз природну комуникацију.

Школе које примењују овај приступ заправо враћају учење језика у његов оригинални облик. Уместо да дете учи о језику, оно једноставно комуницира на језику. Разлика је огромна.

Шта то значи у пракси?

Замислите час где предавач од првог тренутка говори само енглески. Нема превода, нема објашњења на српском, нема „а шта ова реч значи?“ питања. Звучи застрашујуће, зар не? Али деци то уопште не смета.

Кроз игру, песму, приче из дечјих магазина и креативне радионице, деца природно повезују речи са радњама, ситуацијама, емоцијама. Када предавач покаже јабуку и каже „apple“ десет пута у различитим контекстима, дете то запамти боље него да је прочитало у уџбенику.

Berlitz метода, која се користи више од 140 година широм света, заснива се управо на овом принципу. Потпуно урањање у језик, без иједне речи на матерњем језику током часа. Прво делује немогуће, али након неколико седмица деца спонтано почињу да одговарају на енглеском – и то им је потпуно природно.

”У Berlitz-у је фокус на конверзацији и активној употреби језика. Граматика се не учи на сувопаран начин као у школама, где деца само пишу правила и уче их напамет, већ кроз практичне ситуације и природан контекст. Часови су забавни и осмишљени тако да деца уче кроз игру, док највећи део часа заправо проводе користећи језик. Професор је ту да их усмерава, исправља и подстиче да се изразе самостално.” – каже Нина Николић из ове школе.

Она додаје и да се у Berlitz школи страних језика не учи само енглески језик.

”Поред енглеског, најчешће се уче немачки, шпански и италијански, али Берлитз у својој понуди има курсеве свих језика, у зависности од интересовања и потреба полазника. За децу су нам тренутно у понуди енглески и немачки, два најважнија развојна језика.” – каже наша саговорница.

Када почети?

Идеално време за почетак учења страног језика је између 4. и 11. године. У том периоду деца имају највећу способност да усвоје изговор скоро идентичан матерњем говорнику, а језик им постаје „други матерњи“ уместо „страног“ који уче из књига.

Али то не значи да је после касно – само значи да је ово период када учење иде најлакше и када деца могу да стекну предност коју ће носити кроз цео живот.

А што се тиче резултата?

Родитељи често нису сигурни да ли њихово дете заиста напредује када се на часовима „само игра“. Онда крену на путовање и чују своје седмогодишње дете како самостално наручује храну на енглеском или разговара са инструктором скијања – без стида, без размишљања, потпуно природно.

То је прави тест. Не оцена у школи, већ способност да се дете служи језиком у реалној ситуацији.

Где се одржавају часови?

Berlitz у Србији има центре у Београду (Славија, Нови Београд, Баново Брдо, Дедиње) и Новом Саду. Поред тога, нова локација на Београду на води – у чуваоници Kinderland – омогућава родитељима да комбинују боравак детета у модерном простору са часовима енглеског.

Часови се одржавају једном недељно (суботом или током радних дана, зависно од групе), трају 2 сата и прилагођени су узрасту и нивоу знања детета. Групе су мале – максимално 4-6 деце – што значи да свако дете добија довољно пажње и времена да активно учествује.

Више од језика

На крају, учење страног језика у раном узрасту није само о томе да дете научи да каже „hello“ и „thank you„. То је о развијању самопоуздања, отворености према другим културама, способности комуникације и, наравно, о стварању могућности које ће им користити цео живот.

Сваки велики циљ заиста почиње малим кораком. А тај први корак може бити много лакши него што мислите – када дете кроз игру, осмех и дружење спонтано почне да говори нови језик.

https://zelenaucionica.com/mogu-li-deca-da-nauce-engleski-jezik-samo-u-osnovnoj-i-srednjoj-skoli-i-zasto-je-to-veoma-tesko/

Логика је следећа: несигурност у себе, страх од одговорности, страх да ће ме ухватити у лажи,

да ће ме грдити, да ће ме исмејати – вуче се од нашег детињства као и сваки други страх.

Испоставља се да је животно искуство које је у детињству формирало овај страх у нама један

тужан неспоразум. Када су родитељи грдили дете, оно је, природно, сматрало да су такви односи

нормални и да тако мора бити у животу.

Ако сам закаснио, ако сам нешто разбио, слагао, добио јединицу, наравно да ће ме грдити. А како

другачије?

Може и другачије! То је лако схватити ако замислимо да су наши родитељи у том моменту,

приликом истог нашег поступка, приликом исте те јединице, приликом исте разбијене шоље

једноставно били  у много бољем расположењу, они би, очигледно, на исти тај догађај реаговали

много добродушније и стрпљивије.

А даље, како би рекли математичари, ако усмеримо ту мисао до крајњих граница, добићемо

следеће: да су родитељи били у сасвим добром стању, реаговали би на исту ту ситуацију са

максималним разумевањем.

Испада се да је сва родитељска негативност, држање придика, критиковање због чега смо ми у

детињству патили, било само манифестација њиховог стања, а не наше кривице. То није био

показатељ њиховог односа према нама нити тога какви су генерално односа међу људима.

Ако на прави начин схватимо то о својим родитељима, испоставља се да је њима било лоше, а не

да су они лоши или да смо ми лоши. На такав начин схваћено, прихватање себе се значајно

повећава. Наша психа престаје да родитељску негативност прима на свој рачун.

Да бисте заиста схватили ово о својим родитељима, активно то вежбајте, а не само мислено.

Треба се понашати према њима исто онако како се понашамо према људима којима је очигледно

нелагодно, којима се види да им је лоше, којима то „на челу пише“. А како се ми понашамо

према таквим људима? Ми почињемо да их подржавамо, тешимо, штитимо, учествујемо у

њиховим проблемима.

Цео тај комплекс мера треба усмерити на родитеље. У психологији се то назива „усиновити

родитеље“. Ако на тај начин будемо поступали довољно дуго, без икакве сумње – прихватање себе

ће се драстично поправити.

Александар Колмановски

У сарадњи са Одбором за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, Мисионарско одељење АЕМ покреће серијал стручних предавања и трибина на тему родитељства, који ће се одржавати при заинтересованим основним школама у Београду. Цео серијал ће уређивати и оперативно водити клинички психолог Влајко Пановић, стални члан Одсека за апологетску мисију Мисионарског одељења АЕМ и један од највећих српских стручњака из домена родитељства и кризе савремене породице.

Српске породице су вековима обликоване хришћанским етосом и вредностима које су, истовремено, биле основа нашег друштва. Поштовање родитеља, јасна хијерархијска устројеност, брачна верност, висок породични морал, вишедетност као норма, искреност-оданост-марљивост-правичност… све су то биле вредности које је породица на овим просторима некада неговала и препознавала као аутентичне. После револуционарног преврата који је уследио након Другог светског рата и прогона свега што има везе са хришћанском цивилизацијом, породицама у српском друштву се намећу туђе идеолошке вредности. Усвајање тог наметнутог модела се, попут какве аутоимуне болести, окреће против породице као такве и већ после неколико деценија чини да српски народ почиње вредносно да деградира, а биолошки да нестаје. После слома комунистичког система, дошао је споља другачији, али ништа мање погубан идеолошки утицај лево-либералних концепција, корпоративне мас-медијске сфере и примитивног облика капитализма. Тај утицај је још више урушио институцију брака и породице. Коначно, у наше време су се појавили изазови савремених дигиталних технологија, који су довели до тога да се суочимо са породичним проблемима који су само пре пар деценија били незамисливи.

Таква ситуација налаже систематичну делатност на пољу афирмације теме родитељства ради оздрављења тренутног стања. С тим у вези, Мисионарско одељење, у сарадњи са Одбором за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, покреће серију предавања и трибина на тему родитељства у београдским основним школама које желе да су укључе у ту иницијативу. Идеја је да се једном месечно, у салама основних школа намењеним предавањима, организују дијалошка предавања – не за ученике, већ за њихове родитеље. Предавачи би били интелектуалци хришћанске провенијенције који су стручњаци из области психологије, педагогије, социологије, медицине… и који би из аспекта своје струке говорили на одређену тему. У предавања би, по потреби, као модератори били укључени и професори верске наставе који предају у датој школи.

Прва школа која се одазвала позиву за сарадњу је Основна школа „Ослободиоци Београда“ , чија је директорка, госпођа Радица Каровић, свесрдно подржала ову иницијативу, а тема првог предавања у овом циклусу је „Како одгајати аутентично, а не copy-paste дете“. Ово предавање ће бити одржано у уторак 21. октобра у 17 часова, у Основној школи „Ослободиоци Београда“ (ул. Прерадовићева 2, Карабурма). Поменуто предавање за родитеље ће одржати:

– Спец. мед. психологије Влајко Пановић, клинички психолог са преко четири деценије радног искуства и покретач концепта школи родитељства у Србији

–Др Оливер Суботић, свештеник, информатичар и социолог, аутор више књига на тему утицаја информационо-комуникационих технологија на човека, породицу и савремено друштво.

Извор: ТВ Храм