Некада је брак био биолошко-правна категорија. Људи су улазили у брак да би добили децу и да би их држава признала као заједницу. Данас људи улазе у брак јер им је пријатно, када постане непријатно они излазе из брака, објашњава психотерапеут Зоран Миливојевић.

Најчешћи разлози због којих се бракови данас распадају су превара и мешање породице у брак. 

Зашто мешање породице доводи до развода?

Природан део одрастања је одвајање од родитеља, што се у породичној терапији назива сепарација -индивидуација. То значи да се дете не само одваја од заједнице у којој је живело, већ постаје индивидуа за себе. 

Када особа улази у озбиљну везу или брак веома је важно да је прошла овај процес са својом породицом. 

“На пример девојка се уда и постаје жена свом момку. Он је својим родитељима син. То значи да има улогу у два система, једна је улога мужа, друга улога сина. Некада тај мушкарац мора да одлучи шта му је важније да буде син или муж. Ако је пречесто бољи син него муж, онда ту нешто није у реду”, наводи Миливојевић. 

Људи морају знати да повуку границу између примарне и секундарне породице, да би сачували свој брак.

Ако мама има “безазлене” коментаре попут “а ова твоја, где је? Ах отишла, знала сам” или каже “мој син је диван, где је нашао ову, ја сумњам да ће да га вара, да она њега искоришћава” и слично, важно је имати на уму да то никако није безазлено и да може нанети много штете вези или браку. У овом примеру мама трује однос свог сина и ствара му сумњу. 

Миливојевић је објаснио могуће узроке оваквог понашања.

Један од њих може бити посесивност. Већина родитеља који се овако понашају су незадовољни властитим односом са својим партнером. Када људи имају децу они поред тога што имају улоге мужа и жене, имају и улоге маме и тате. Па ако имају проблем у улогама мужа и жене, они проводе време као мама и тата. А да би били мама и тата, потребно им је дете, које је у овом нашем случају одрасло и има своју породицу. 

Другим речима, систему мама и тата је потребан проблем који треба да решавају детету. У овом примеру, ако им се не свиђа снаха, они “измисле проблем” тј несвесно убеде себе да постоји проблем или претња њиховом детету, па у поступцима снахе виде ствари којих потенцијално нема. Па се чују реченице попут “Сине, рећи ћу ти нешто, не мораш да ме послушаш, али ја сам дужна да ти кажем…”. 

Да би се ово избегло веома је важно да приликом уласка у озбиљну везу или брак гледамо какви су односи нашег партнера са примарном породицом, напомиње стручњак.

извор

Једна кинеска фирма је на тржиште избацила апликацију са бизарним називом „Јеси ли мртав“ и достигла рекордан број корисника. Корисници су усамљени људи старије доби о којима нема ко да брине, али и они млађи, забринути за могућност смрти или озбиљне повреде за коју нико неће знати. Апликација функционише тако што корисник свакога дана мора стиснути зелено дугме, чиме потврђује да је жив. Уколико то не уради узастопно два дана, систем обавештава особу која је наведена у профилу.

Апликација постаје популарна и у другим деловима света јер проблем усамљености достиже глобалне размере чега нисмо ни свесни све док ми сами или неко наш не дође у такву ситуацију. И не треба да мислимо како је то нешто далеко од нас. Догађа се свуда. У нашем окружењу живи мноштво људи потребитих за разне врсте старања, али су невидљиви и за ту околину, и за систем у целини.

Нема много дана од велике бруке са неусвајањем закона о родитељу неговатељу. Дакле, припремљени закон није усвојен у скупштини, чак је забележен и један глас против, али је гласно, и за медије пробитачно, најављена израда новог нацрта истог тог закона. Протести родитеља су занемарени, њихове приче и недаће стављени на чекање. Прецртана су деца. Шта онда треба да очекују старији?!

Ми смо стара нација. Немамо решена питања социјалне заштите. Осим на папиру. Али од шаре у обрасцу се не живи. Када стигне старост или болест, помоћи нема. Осим тога, нерешено нам је и питање прихватања болесних и старих. У време породичних задруга, он је био окружен виталним члановима, од њих добијао неопходну помоћ и своје дане приводио крају уз извесну дозу достојанства. Данас он најчешће остаје сам, са мизерним пензионим примањима, зависан од добре воље деце која ни свој лични живот не могу да носе јер су суочени са борбом за голи опстанак. Искочили смо из фамилије, фаворизовали самосталност основног породичног гнезда, али нисмо створили поуздане механизме за заштиту рањивих јединки. Зато сваки старатељ живи у стању непрекидне менталне подељености, између личне обавезе која му је колективном свешћу наметнута и очекивања да од друштва добије било какву подршку.

Свако ко је имао несрећу да се стара о болесним и немоћним родитељима, зна каква је то мука удружена са немањем излаза и грижом савести. Дакле, родитељ живи сам. Приходи су му мали. Док му ви не отворите врата, нико му се неће обратити, питати да ли му нешто треба, поседети, донети нешто из маркета. У селу је ситуација можда нешто боља, али у градовима је отуђење достигло немогуће размере. Комшије су престале да постоје осим као сметачи у лифту и непозната лица у хаустору. Онда се родитељ разболи. Не може сам, треба му и медицинска и свака друга помоћ. Ту настаје једна јурњава, од болнице до социјалног, од апотеке до разних шалтера, печата, потврда, мољења за услуге које постоје, али не раде, или се чекају, бистрења лекарских извештаја, давања бесмислених података за анамнезу, чашћавања сваког ко може помоћи…али, на крају сваког дана си сам…са тешким болесником.

Живиш подељен између своје куће и родитеља који те чека, између личног живота који је прекинут и обавезе коју треба да испуниш, између своје деце и сажаљења према немоћном. Желиш своју укинуту слободу, али те гризе савест због тога. Чиниш све да помогнеш, али си стално суочен са затвореним вратима. Размишљаш како је тренутна смрт дар од бога, јер болест одузима достојанство. Гледаш свог родитеља намученог и измењеног и молиш се да тебе то не задеси. А онда се стидиш, страшно се стидиш због сваке такве мисли. Покушаваш да нађеш решење. Разматраш могућност дома за старе, али то не чиниш јер су услови у домовима лоши. Желиш нешто боље, али то не можеш да платиш. Окрећеш бројеве по огласима који нуде негу старих болесника, заказујеш разговоре и опет не урадиш ништа. Или је особа коју си нашао неадекватна, или услугу не можеш да платиш. Значи, зачарани круг…из кога се спасеш када смрт дође по своје. Али, тек тада наступа агонија јер заборављаш све непроспаване ноћи, сузе од немоћи, јурњаву, изнуривање. Остане ти само чист губитак и самокажњавање за све оне мисли у којима си хтео да побегнеш.

Када старог родитеља више нема, неминовно је размишљање о сопственом крају. Када ми је умрла мајка, после тешке болести, једина жеља ми је била да то не дочекам. Боже, говорила сам стално, када дође време, нека буде брзо. Не желим да доживим понижење немоћи. Не желим да будем терет својој деци. Хоћу да ме памте у солидном издању. Забранићу им да ме посећују ако будем болесна. Али, када је прошло време бурних осећања, пробудио се рацио. Шта ако…? У дом? Болнички услови и сумњива нега. Прерачунавам колика ће ми бити пензија. Распитујем се колике су услуге дома. На граници сам. Онда се јави сажаљење. Зар тако да завршим? Тражим решење, али га нема. Остаје немоћ и самоћа. Остаје понижење као последње исходиште.

Јер, не треба се заносити. Одлазак у пензију у нашим условима је крај нормалног живота. За већину. Повлачење у немаштину, одрицање и седење по чекаоницама. Лагање деце како си одлично. Наш систем ти не дозвољава часну старост. Друштвено отуђење те затвара. Стигма према старим лицима те гура у сенку. Остаје само страх од неизвесности. Самоћа. Сазнање шта нећеш и несигурно уверење да ћеш истрајати.

Зато апликација „Да ли си жив“ јесте нека утеха. Јер, свуда је исто. Али, у неким другим земљама иза те понуде стоји решени статус немоћног лица. Код нас ће то бити само обавештење да повређено тело, или само тело, треба превести од тачке А до тачке Б. За остало се мора побринути породица. И, ето нас опет на почетку. Јер, друштво које је несређено у великом броју својих испољавања, не може бити исправно на пољу социјалне заштите. Оно не види своје мане, већ позива породице на жртву у име хуманости, декларативно се залаже, али оставља сваки овакав проблем као нерешен, јер је ова структура људи, и болесних, и немоћних, невидљива, савијена у себе и изнурена проблемима са којима се суочава. Мален им је маркетиншки домет, а посао и улагања велики.

Зато су нам родитељи неговатељи на улици са криком очајања. Зато нам у домовима за старе избијају епидемије и пожари. Зато нам болесни умиру сами. Зато се породице сатиру да све проблеме реше. Зато живимо у страху од неизвесности, молимо се за брзи крај. Зато нам ни зелено дугме за аларм није решење.

Аутор: Биљана Васић, проф. српског језика и књижевности

https://zelenaucionica.com/kad-roditelj-ostari-ili-se-razboli-onda-zivis-sa-grizom-savesti-podeljen-izmedju-sopstvene-dece-i-obaveze-i-sazaljenja-prema-ocu-ili-majci/

Пре него што се посветимо емоционално незрелим родитељима, потребно је да утврдимо на чему почива емоционална зрелост. Емоционално зреле особе добро се осећају у својој кожи; свесне су себе и својих слабости. Имају развијену емпатију, умеју да контролишу осећања, да разговарају о емоционалнимпроблемима и да их директно решавају. Са стресом се боре на реалистичан начин. Знају шта желе и како до тога да стигну а да не искоришћавају друге. Интересују се за осећања других људи; могу бити дубоко емоционално повезани са њима, а да ипак функционишу независно. Kао родитељи су емоционално поуздани – доследно се брину о својој деци и интересују се за њих.

Емоционалну незрелост пак одликује понављање аутоматизованих понашања, при чему такви људи уопште нису свесни ни шта раде, ни утицаја који могу имати на друге. Стога немају потребу да се извињавају и не жале због својих поступака. Њихова емоционална интелигенција је крајње неразвијена. Не показују интерес за успостављањем узајамнекомуникације. Сувише су заокупљени собом и траже искључиву пажњу, па као родитељи не региструју осећања своје деце. Невешти су у успостављању блискости, тачније – имају страх од ње, а сопствене емоционалне потребе им изазивају нелагоду; зато не умеју ни да пруже „подршку на емоционалном нивоу. Такви родитељи могу постати нервозни и љути ако се њихова деца узнемире, кажњавајући их уместо да их утеше.”

Линдзи Гибсон детаљно објашњава читав низ особина емоционално незрелих особа, међу којима су субјективност, егоцентричност (која је у ствари маска испод које се крију анксиозност и суштинска несигурност), импулсивност, непопустљивост, нетолеранција на стрес, непоштовање туђег мишљења, неспособност за саморефлексију, ограничена емпатија (упркос вештини „читања” туђих осећања и намера), недоследност и контрадикторност, склоност ка буквалном размишљању и опсесивној интелектуализацији. Довољан је само летимичан поглед на ову листу особина емоционално незрелих родитеља па да схватимо да је одрастање уз њих истовремено усамљено, фрустрирајуће и разочаравајуће искуство. Па ипак, иако тај однос може бити изузетно тегобан, „када смо далеко или одвојени од њих, осећамо као да нешто битно недостаје”, примећује ауторка. „Наши најранији инстинкти гурају нас да им се изнова и изнова обраћамо у потрази за негом и разумевањем.”

Ограничења односа са емоционално незрелим родитељима

На основу вишегодишњег проучавања, Гибсонова је установила да емоционално незреле особе у односима са другима примењују извесне устаљене обрасце. Између осталог, за изражавање својих потреба и осећања, уместо речима користе се тзв. емоционалном заразом. Тако на своју децу (и на све око себе) преносе оно што они сами осећају, нарочито када су узнемирени; то углавном резултира спремношћу деце да учине све да би им се родитељи осећали боље. Услед недостатк емпатије, емоционално незрели родитељи се не баве емоционалним радом – не труде се да разумеју друге, сматрајући да су „умови других људи непрозирни”. Они такође очекују од других да искажу забринутост у вези с њиховим проблемима; штавише, очекују да им други читају мисли и предвиде потребе, па се љуте ако се то не деси. Према ауторкиним речима, њихов класични неизговорени захтев је: „Да ме стварно волиш, знао би шта хоћу да учиниш’.”

Осећајни родитељи одражавају емоције своје деце на својим лицима. Тако уче децу о осећањима и о повезивању, а она заузврат добијају потврду да их неко разуме и познаје. У породицама са емоционално незрелим родитељима ситуација је управо обрнута; долази до замене улога, па се од деце очекује да одражавају родитеље, али она немају психолошке способности за то. У везама, емоционално незрели људи доследно инсистирају на улогама, јер оне поједностављују живот. У том смислу, и од своје деце траже да играју одговарајућу улогу, да их поштују и да буду послушни. За овакве родитеље породична блискост исто је што и тзв. уплетеност, која се манифестује кроз интензивну везу, а може имати облик зависности или идеализације. „У зависној уплетености дете је неприлагођено и родитељ има улогу спасиоца или жртве. Kада је реч о идеализованој уплетености, родитељ удовољава свом фавориту као да то дете заслужује више од друге деце. Међутим, ово заробљава идеализовано омиљено дете у гвоздени кавез, тако да ни оно не доживљава било какву истинску емоционалну блискост.”

Да би опстала током болног одрастања, занемарена деца почињу да смишљају исцељујуће фантазије о томе да ће њихове потребе за љубављу и пажњом бити задовољене једног дана. То им даје снагу за преживљавање болног одрастања. Такође, уколико родитељи не прихватају дететово истинскога, оно се окреће проналажењу посебне породичне улоге, коју Линдзи Гибсон назива селф-улогом. Да би осетило припадност и приврженост, дете почиње да се понаша онако како то његовим родитељима одговара, потискујући своју праву личност. Kао одрасла особа, често наставља да игра селф-улогу, надајући се да ће коначно добити ту прекопотребну пажњу. Међутим, кад-тад ће праве склоности избити на површину и ако их дотична особа буде пригрлила, моћи ће да води растерећенији живот.

https://zelenaucionica.com/deca-nezrelih-roditelja-imaju-specificna-ogranicenja-kada-odrastu/

Код деце се личност и формирање осећања личне вредности још граде и увреде од најближих токсично делују на њихов развој, а када отац или мајка то често раде, реч је о психичком злостављању детета.

Деца наслеђују многе наше особине, и то нарочито оне које нас највише нервирају

Где сам погрешила па моје дете не воли да чита?!
Шта радим наопако па је моје дете тако плашљиво?
Како сам допринела његовој претераној педантности?
Нема родитеља који се данас не осећа кривим и забринутим због неке особине свог детета. Зашто је тако?
Раније су родитељи имали и по десеторо деце. Подижући толико потомство, кроз живот би пуно научили о томе колико је наш утицај на децу ограничен. Она се рађају са “личношћу” и сваки покушај да их моделујемо по својој замисли, као да су од пластелина, на крају се заврши неуспехом. Знали су и да та личност са којом се рађају има доста тога заједничко са личношћу њих самих, да “ивер не пада далеко од кладе” и да деца наслеђују многе наше особине, и то нарочито оне које нас највише нервирају.
Данас родитељи немају толико искуства, а народне мудрости су заборављене. Гутамо књиге о родитељству и интравенски смо прикључени на савете са интернета. Са толико информација и теорија, како да не поверујемо да се деца заиста могу обликовати као пластелин? Као да је све могуће и оствариво, ако само довољно научимо и студиозно применимо на нашим чедима.
То је са једне стране добро. Свесни смо да је важно какви смо родитељи и да можемо да начинимо приличну штету својим немаром или суровошћу. Са друге стране, ствара веома нереална очекивања код родитеља, што изазива осећај кривице (шта радим погрешно?) или се ломи преко леђа деце која испадају крива што нису онаква каквом су их мама и тата замислили.
Тако, на пример, када дете из породице у којој се пуно чита – воли књиге, сви мисле да је то искључиво резултат труда родитеља, а ником не пада на памет да је можда само “повукло” на њих, и да они нису радили ништа другачије него на хиљаде других родитеља, који нису успели да заинтересују своју децу за читање. И који криве себе за свој неуспех. Или, што је још горе, криве своју децу.
Ни празан лист, ни уклесано у камену
Иако је питање да ли смо ми више плод наших гена или нашег одгајања предмет сталне вишедеценијске дебате у науци, неки концензус је да је однос највероватније пола-пола. Литература је препуна невероватних примера тога, колику сличност испољавају једнојајчани близанци који су раздвојени на рођењу и усвојени у различите породице, одрасли у другим градовима и другачијем окружењу. Иако се никад нису упознали, њихови идентични гени чине да често заврше са истим бројем деце, супружницима који се исто зову, радећи исте послове, пушећи исту марку цигарета, возећи исте аутомобиле. имајући исте тикове, исте хобије:
“Близанци мушкарци, који живе у Њу Џерзију, први пут су се упознали као одрасли. Открили су да обојица волонтирају као ватрогасци, воле лов, оженили су девојке које се исто зову, обојица пију Бадвајзер пиво и то тако што мали прст подметну испод кригле. ‘Носимо исте бркове,’ каже један, ‘исте зулуфе, чак и исте наочаре’. Други пар близанаца упознао се са деветнаест година. Обојица су освојили боксерско првенство, и бавили се уметношћу. Чак су имали каријес на истим зубима. Трећи пар близанаца, који се упознао касније у животу, делио је екстремну склоност камелеонском подражавању других – иако међусобно различити, били су невероватно слични најближима у свом окружењу. Четврти пар је открио да воле да практикују исту бизарну шалу на другима. Пети пар близанаца делио је исту фобију од воде и на исти начин су излазили на крај са њом – у море су улазили унатрашке, окренути леђима води,” само су неки од примера наведених у књизи: “Бецоминг Attached: Фирст Релатионсхипс анд how they схапе оур capacity фор лове.”
Шта у пракси значи тих “пола-пола” за родитеље?
Значи да се деца не рађају као празан лист папира на коме ми можемо да испишемо шта нам је по вољи, али ни као уклесани натпис у камену на који родитељи немају никаквог утицаја. Свако дете је јединствена комбинација гена које наслеђује, и који значајно утичу на његову будућу личност, али који се и различито испољавају у зависности од утицаја окружења.
То ће добро илустровати још један пример из литературе: идентични близанци су раздвојени на рођењу, усвојени у различите породице, и обојица су патили од неких опсесивно-компулсивних црта, између осталог, имали су потребу да стално рибају своје руке “до крви”. И што је посебно занимљиво, обојица су за ову особину кривили своје помајке – први је сматрао да је опседутост чистоћом и тачношћу његове, утицала да и он постане опсесивац, а други је кривио екстремни немар и неуредност своје помајке, која је у њему провоцирала супротно понашање. Истина је вероватно у томе да су ова два екстремна окружења утицала да се њихови већ постојећи гени испоље у екстремном облику. Дакле, да су неким умереним родитељским приступом њихове урођене неуротичне склоности могле бити ублажене, али врло вероватно не и потпуно поништене.
Да ли сва деца реагују на претерано уредне или неуредне родитеље тако што постају чистунци? НЕ. То знају сви родитељи који открију да исти приступ који је код првог детета имао одличне резултате, код другог уопште не ради, и да није ствар у томе да они “кидају” родитељство, већ да су на генетској лутрији прво извукли дете блажег и прилагодљивог темперамента.
Суштина је: крајњи исход није нешто што можемо само да одлучимо, испланирамо и спроведемо. Деца наслеђују многе наше особине, и то нарочито оне које нас највише нервирају, а не наследе баш оно што желимо – а тада следи обрнута прича – неуредно дете које излуђује педантног родитеља, разбашурени сањар и романтичар ког његови трезвени и савесни родитељи не могу да схвате.
Да ли то значи да не треба уопште да се трудимо, већ да се препустимо природи и кажемо – такво је – какво је? Не. Не знамо шта наше дете све може или не може. Зато је на нама да пружимо подстицајно и подржавајуће окружење, али и да прихватимо да то просто не мора да буде пресудно. Сурова истина је да деца често више личе на нас – него на наше жеље.

https://www.detinjarije.com/surova-istina-deca-vise-lice-na-nas-nego-na-nase-zelje/

Одвели сте дете у паркић и током игре оно је бесно гурнуло друго дете у песак, отело другару играчку или рекло нешто ружно. Осећате тај тренутни талас непријатности, сви вас гледају и аутоматски имате потребу да задовољите очекивања која други имају од вас.

„Хајде, извини се. Одмах. Реци секи ‘извини’.“

А шта се заправо десило у том тренутку?

Шта дете учи када га терамо да се извини

Кад децу приморамо на извињење, ми их у ствари не учимо ни емпатији ни томе да није у реду ударати друге. Учимо их послушности. Дете не размишља о томе како се друга особа осећа. Оно размишља о томе како да се извуче из непријатне ситуације што је брже могуће. Учи да су речи магична формула која задовољава одрасле и да ни најмање није битно шта оно мисли или осећа, већ шта изговара.

Извињење постаје казна, нешто што се ради под притиском, аутоматски рефлекс без значења. Срећете одрасле људе који брљају „извини“ за сваку ситницу, не зато што им је заиста жао, већ зато што су кондиционирани да то буде њихова излазна стратегија. Или обрнуто – људе који никада не могу да изговоре извини јер им је то цео живот био чин понижења.

А ту је и питање интегритета. Када терамо дете да каже нешто што не мисли, шаљемо поруку да је лицемерје прихватљиво, па чак и пожељно у друштвеним ситуацијама. Да је важније како ствари изгледају споља него шта заиста осећамо изнутра.

Шта заправо желимо да постигнемо?

Пре него што реагујемо, вреди се запитати шта је циљ. Желимо ли тренутно извињење које ће смирити другу страну и омогућити нам да се осећамо као добри родитељи? Или желимо да дете временом научи да препозна туђ бол, да осети жаљење и да спонтано поправи оно што је покварило?

Другачији приступ

Уместо аутоматског инсистирања на извињењу, можемо стати поред детета и помоћи му да разуме шта се десило. Не лекцијама, већ питањима и описивањем: „Видиш како Сара плаче? Ударио си је и сад је боли рука.“ Није оптужба, није предавање – само опис реалности.

Понекад дете треба да се смири пре него што може ишта да обради. Ако је узрујано, бесно или уплашено, емпатија му је биолошки недоступна. Префронтални кортекс му је практично искључен. Можемо да га одведемо са стране, да седнемо са њим, да му помогнемо да удахне неколико пута. Тек када изађе из режима претње, може да размишља о другима.

Кад су спремни, можемо да истражујемо заједно: „Шта мислиш како се она осећа? Како би се ти осећао да те неко гурне?“ То нису реторичка питања којима тражимо одређени одговор, већ искрена радозналост. Понекад деца изненаде. Четворогодишњак може да каже „Сигурно јој је тешко“, док осмогодишњакиња може да призна „И ја сам била љута кад ме нико није хтео у игру“.

Онда долази најважнији део: „Шта мислиш да можемо да урадимо да се она осети боље?“ Можда ће хтети да јој да играчку. Можда ће хтети само да седи поред ње. Можда ће рећи „Извини“ – али сада из сопствене потребе, а не наше команде. А можда још није спремно и то је такође у реду. Можемо да кажемо „У реду, можда касније. Ја ћу јој рећи да си и ти тужан што се ово десило.“

Зашто је тешко одустати од присиљавања

Не заваравајмо се, овај приступ је неугодан. Захтева да издржимо туђ суд, погледе других родитеља, можда чак и коментар: „Зар неће да се извини?“ Осећамо се као да не радимо свој посао, као да наше дете ‘пролази’ без последица.

Али последице су ту. Дете мора да се суочи са туђим болом, да седне са сопственим осећањима, да размишља о свом понашању. То су праве последице, много дубље од принудне фразе. Само нису тако видљиве споља.

Плус, нема гаранције да ће све ово одмах упалити. Можда ћете три, пет, десет пута проћи кроз овај процес пре него што видите промену. Али та промена, када дође, биће аутентична. Биће њихова.

Када деца спонтано почну да се извињавају

Најлепши моменат је када након месеци овог рада приметите да ваше дете само каже „извини“ у природној ситуацији. Не зато што сте му ви то тражили, већ зато што је видело да је некоме тешко и осетило је сопствену улогу у томе. То извињење звучи другачије. Има тежину и значење.

https://zelenaucionica.com/kazi-seki-izvini-odmah-ili-kako-decu-ucimo-da-budu-licemeri/

Људи често искаљују бес на недужне особе, а не на оне који су узроковали њихову фрустрацију. Ова појава, позната као дислоцирана агресија, чешћа је код особа са ниским нивоом задовољства или високим степеном нарцизма

Дислоцирана агресија јавља се када неко искаљује свој бес на недужну особу, уместо на онога ко је узроковао фрустрацију. Особе са ниским нивоом задовољства или високим степеном нарцизма чешће показују овај облик агресије. Друштвени трендови, попут пораста стопе самоубистава и зависности, могу такође, бити знак дислоциране агресије.

Када људи након неке конфликте ситуације постану лоше расположени, често „искаљују“ свој бес на невиним особама попут чланова породице или пријатеља. Овакво понашање познато је као дислоцирана агресија, психолошки феномен који подразумева усмеравање љутње на недужне особе, док се прави узрок фрустрације избегава. Често се дешава да се жртве агресије не суочавају са правим узрочником (провокатором), већ малтретирају слабије од себе како би смањиле стрес који носе.

Неки истраживачи верују да је ово еволутивна особина. На пример, код агресивних пастрмки смањује се ниво стреса када уоче социјално подређене рибе – потенцијалне лаке мете – што их на неки начин смирује.

Где се дислоцирана агресија често може уочити?

Уобичајени примери дислоциране агресије укључују породично насиље (отприлике 1 од 3 жене и 1 од 10 мушкараца старијих од 18 година доживело је породично насиље) и агресивно понашање у саобраћају ( где је 82% људи признало је да је починило акт саобраћајне агресије у претходној години, а број пријављених случајева се повећао за 500% у последњих 10 година). Дакле, ако ваш партнер или пријатељ изненада бесни или вас претекне опасан возач, размислите о дислоцираној агресији.

Које особе су склоне дислоцираној агресији?

Особе са особином „благости” ређе искаљују свој бес на другима. Ова особина укључује људе који су емпатични, саосећајни, искрени и кооперативни. Супротно томе, особе које су сумњичаве, себичне, непријатељски настројене или неосетљиве чешће искаљују свој бес на невиним особама. Ове особе су мање флексибилне у свом размишљању, због чега не могу лако да отпусте бес, па га усмеравају на слабије од себе.

Такође, склони су импулсивном понашању. Недавна истраживања показала су смањену повезаност између кључних регија мозга задужених за контролу импулса. Алкохол је још један окидач за дислоцирану агресију.

Улога нарцизма у дислоцираној агресији

Нарцисоидне особе представљају прототип контрадикторности – с једне стране су доминантне и самопоуздане, а с друге стране несигурне и реактивне. Када им је его угрожен, често нападају слабије од себе како би игнорисали или умањили претњу.

Теза о друштвеним трендовима

Данас живимо у свету политичке, научне и социо-економске поларизације. У корену овог тренда може бити нарцистичка потрага за потчињенима, као начин за искаљивање агресије. Свака страна види другу као инфериорну и тиме искаљује бес, уместо да реши сопствену психолошку бол.

Повеређивање себе кроз дислоцирану агресију

У протекле две деценије, стопа самоубистава порасла је за 33 процента. Према подацима Светске здравствене организације, самоубиство је други водећи узрок смрти међу младима, узрокован несигурношћу у вези са животом. Такође, расте број аутоимуних болести и смрти повезаних са опиоидима.

Сви ови феномени, иако се чине неповезани, можда имају заједнички фактор – повређивање себе. Поларизација у друштву није толико заштитна колико се чини, и можда је најопаснији облик дислоциране агресије заправо усмерен ка себи.

Шта се може предузети?

Први корак је препознати дислоцирану агресију као склоност и запитати се да ли повређујемо себе али и друге, игноришући је. Други корак је одустати од идентификовања са поларизованим групама, како бисмо се поново повезали са сопственом индивидуалношћу. На крају, уместо да се боримо против сопствене трауме, треба тежити досезању својих највећих могућности.

извор

Да би развили социјалне вештине и суочили се с реалношћу на прави начин, деци љубав није довољна: родитељи морају да их дисциплинују и да се поставе као ауторитет који изговара: „не смеш” и „мораш”

„Њихова највећа предност је и њихова највећа мана: лекови који су веома ефикасни и делују скоро моментално након узимања веома лако изазивају зависност.“

Овим речима др Наташа Шиканић, психијатар и психотерапеут, сажима суштину проблема са којим се Србија суочава када је реч о бензодиазепинима – лековима за смирење који су постали део нашег свакодневног живота.

Сваки грађанин Србије просечно потроши две кутије седатива годишње. Налазимо се у самом врху по потрошњи лекова за смирење у Европи. Мајке узимају пилулу пре родитељског састанка. Очеви „само мало смире живце“ након посла. Баке имају бенседин у ташни „за сваки случај“.

Оно што је некада било хитна медицинска интервенција, данас је постало рутина. А највећи проблем је у томе што колективно – не видимо проблем.

Како смо дошли до врха листе

Србија је данас међу европским рекордерима по потрошњи бензодиазепина – лекова који укључују бенседин, бромазепам, ксалол и сличне препарате.

Тренд је почео деведесетих. Ратови, санкције, инфлација, НАТО бомбардовање – све је то оставило дубок траг на ментално здравље целе нације. Људи су посезали за седативима да преживе. Проблем је што никад нисмо престали.

Економски шокови из деведесетих прерасли су у економску несигурност двехиљадитих. Стрес је постао хроничан. Седативи су постали део свакодневице. И што је најгоре – постали су социјално прихватљиви.

Шта деца уче гледајући нас

Дете које одраста у кући где мама узима „нешто за нерве“ пре сваког важног догађаја учи важну лекцију: анксиозност се не осећа, не обрађује, не разуме – она се гаси.

Дете које види оца како сеже за таблетом након сваке свађе или стресне ситуације учи да су непријатне емоције нешто што треба хитно уклонити, а не симптом што нам нешто говори. Који нам шаље поруку да дубоко у себи имамо проблем који чека да буде решен, не маскиран.

И најважније: деца уче да је решење за стрес ван нас, у фиоци кухињског елемента, а не у нама самима.

Ово није само теорија. Истраживања показују да деца родитеља који користе бензодиазепине имају већу вероватноћу да и сама посегну за њима касније у животу. Не зато што је зависност генетска, већ зато што је научена као образац понашања.

Самопрописивање: када је све дозвољен лек

У Србији постоји још један феномен који проблема чини још тежим: самопрописивање и дељење лекова.

„Узми од мене, имам ја.“
„Јавићу мојој сестри да ти остави рецепт, па узми. Она ради у апотеци.“
„Иди код докторке Ане, она одмах да.“

Седативи се деле као бомбоне. Родитељи их препоручују једни другима. Баке их носе у ташнама и дају коме треба. Људи чувају старе рецепте и понављају их годинама без контроле.

И поново – деца све то гледају. Уче да лек није нешто озбиљно, што захтева стручну процену. Лек је решење које је увек при руци, које се може делити, препоручивати, узимати „кад затреба“.

Зашто је ово опасно?

Бензодиазепини нису безопасни. Могу изазвати физичку и психичку зависност већ након неколико недеља редовне употребе. Код старијих особа повећавају ризик од падова и губитка меморије. Код младих могу ометати емоционални развој.

Али можда највећа опасност није ни медицинска – она је психолошка. Када се генерације одгајају у уверењу да се са емоцијама не живи већ их се елиминише, губимо нешто битно: способност да осећамо, да се носимо са тешким стварима, да растемо кроз изазове.

Подижемо генерацију која зна како да затвори проблем у фиоку, али не зна како да га реши.

Можемо ли да променимо сценарио?

Да, могуће је. Али захтева храброст – не хероизам, већ свакодневну, тиху храброст да радимо другачије.

Као родитељи, можемо:

Бити свесни своје поруке. Када узимате седатив пред дететом, објасните контекст. „Доктор ми је прописао ово за одређено време због специфичног проблема.“ Немојте то чинити свакодневно, лежерно, као рутину.

Разговарати о емоцијама као о нормалним стварима. „Мама је данас анксиозна због састанка на послу. То је нормално. Знаш како то обично прође? Направим чај, удахнем дубоко неколико пута и присетим се колико сам пута већ успешно прошла кроз сличне ствари.“

Моделовати здраве стратегије суочавања. Шетња, разговор са пријатељем, вежбање дисања, физичка активност, писање – све су то вештине које деца могу научити гледајући вас.

Не делити лекове. Никада. Чак и када вам се чини да неко „стварно треба нешто да узме“, упутите га лекару. Не нормализујте идеју да се лекови деле као савети.

Тражити помоћ на време. Ако стрес постаје превише, ако се осећате као да не можете без седатива, разговарајте са лекаром о другим опцијама: психотерапији, променама животног стила, другим облицима подршке.

Србија има висок ниво стреса – то је чињеница. Али уместо да га загушујемо пилулама, требало би да разговарамо о његовим узроцима: економској несигурности, системској корупцији, недостатку перспективе за младе.

Не, нећемо елиминисати стрес. Али можемо променити начин на који га преносимо.

Живимо у земљи високог стреса. То је реалност са којом се суочавамо сваки дан. Економска несигурност, политичка нестабилност, друштвена транзиција која као да никад не престаје – све то су стварни изазови.

Али то не значи да смо осуђени да наставимо низ зависности од седатива, генерацију за генерацијом.

Промена почиње малим стварима. Почиње питањем: „Шта ће моје дете научити гледајући ме данас?“

Можда неће научити да живот није стресан. Можда неће одрастати у земљи без проблема.

Али може научити да постоје начини да се са тим носи. Начини који не укључују фиоку пуну кутија.

И то је вредно борбе.

Ако ви или неко кога познајете имате проблем са седативима, потражите помоћ. Разговарајте са лекаром о безбедном смањивању дозе. Није касно да промените образац – за себе и за оне који вас гледају.

https://zelenaucionica.com/sta-uce-deca-dok-gledaju-mamu-i-tatu-kako-svaku-nervozu-ili-nesanicu-resavaju-bromazepamom/

И нека ове речи које ти ја заповедам данас буду у срцу твом. И често их напомињи синовима својим и говори о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, и кад лежеш, и кад устајеш (5 Мојс. 6, 6-7)

Порука празника

Ова недеља, која се код нас зове Недеља Очева, празнује се непосредно пред Божић – празник Божије Породице. Овај дан опомиње сваку хришћанску породицу да је она „домашњаја церков“ – домаћа црква. Поздрављајући своје сараднике у Риму, Свети апостол Павле поздравља Приску и Акилу „и цркву у њиховом дому“ (Рим. 16, 5), јер је то њихова породица.

У нашим школама, почевши од обданишта до универзитета, нема ништа што би могло да помогне религиозном васпитавању деце и омладине. Напротив, чини се све да млади прихвате атеистички поглед на свет и живот. Веома често, средина ван дома и Цркве утиче негативно на религиозно и морално васпитање омладине и деце. Ипак, две су најважније божанске установе које могу помоћи. То су Црква и породица. Црква то чини благодатном Божијом силом преко Свете литургије, Светих богослужења, Светог Причешћа и осталих Светих Тајни. Исто тако је важна мисионарска делатност Цркве проповедањем Божије речи, ширењем Јеванђеља, празновањем хришћанских празника, организовањем црквених скупова, духовних сусрета и друго. Црква чини много, али улога куће и породице је посебна. То наглашава данашњи празник својом поруком.

Дом је најзначајнија школа. Родитељи су ту најважнији, јер управо од њих зависи каква ће бити та школа са којом се не могу упоредити ни најславнији универзитети по значају свога утицаја и своје моћи. Многи познаваоци питања из области духовног живота и васпитавања деце мисле да су родитељи у најранијем детињству „божанства“ за своју децу. Ако су родитељи рђави, онда је и њихов утицај на децу разоран.

,,Живи ли овде Христос?“

Један наш мисионар, обилазећи домове на своме подручју, улазећи у куће имао је обичај да пита: „Живи ли овде Христос?“ Дошао је он једном тако у једну кућу, постављајући на вратима ово питање, а домаћин му одговори: „Идемо у цркву празницима, дајемо прилоге, причешћујемо се, крштавамо децу, славимо Крсну славу“. „Знам да ви то чините“, рече овај мисионар. „То није одговор на моје питање. Ја сам питао да ли сте ви Христа пустили да уђе у ваш дом и живи са вама заједно. Да ли међу вама живи Његова љубав, Његово стрпљење, Његово милосрђе, опраштање, искреност? Живи ли у вама Његова вера у вечни живот, нада у милост Божију, Његова доброта? Да ли своју децу поред овог трошног хлеба храните и хлебом Вечнога Живота? Да ли тако живите и да ли тако радите, да ваша деца гледајући у вас увек виде да у вашој кући присуствује Христос?“ Ова питања су упућена свакодневно свакоме хришћанском дому, особито данас, када славимо празник Очева.

Чиме дарујемо децу

Код нас је обичај да на празник Очева дарујемо поклонима децу. Многи греше купујући скупоцене играчке и слично. Родитељи такође често мисле да ће учинити за своју децу највише ако их обезбеде са што више и боље хране, што више намештаја, машина, разних транзистора, радија, телевизора и сличним стварима. Многи мисле да ће тако највише учинити за своју децу и своју породицу – да ће унети у кућу на тај начин више среће, благостања и задовољства. Ово је све важно и корисно до извесне границе, али када се иде у овом правцу толико далеко да се у дому створи култ према стварима, онда ствари постају господари уместо да служе дому и породици.

Изузетно је важно какви су људи који улазе у ваш дом, каквог су понашања и каквога карактера. Слушајући њихове разговоре и гледајући њихова понашања деца несвесно падају под њихов утицај. Данас највећи број „посетилаца“ улази у наше домове преко телевизора, радија, магнетофона, касета, грамофонских плоча. Нарочито огроман број „гостију“ улази у наше домове преко екрана наших телевизора. Није нам свеједно шта деца гледају преко телевизора. Да ли су ти примери за угледање, или примери какви не бисмо смели да будемо. Телевизори би могли много да помогну да у наше домове уђу многи племенити, образовани, учени, вредни и честити људи. Исто тако и они који својим вештинама, музиком, игром, песмом, уметношћу, могу да унесу у наше домове много разоноде, корисне забаве, утицај лепог понашања, подстицаја на стваралаштво, на лепу песму и игру, на уметност и уметничко стваралаштво. На жалост, изгледа да је код нас већи број негативних примера, који улазе путем телевизора у наше домове. Неки човек је водио статистику колико само за једну недељу дана уђе у домове негативних и опасних људи. Ту је веома велики број убица, насилника, киднапера, раубера, блудника, који такође улазе масовно у домове преко разних филмова, путем драмских представа, слика, штетних књига и слично.

Такви „гости“ тренутно забаве нашу децу. Чак и многим родитељима се чини да им је телевизор помогао да се деца окупе и умире у кући. Но далеко су од сазнања колико такви жалосни примери утичу несрећно и штетно на дечије душе.

Колико сцена саблажњивих филмова разарају осећања младих срца? Када се дрво обреже, порашће нове гране. Ако му одсеку и стабло до корена, избиће нове младице. Али ако се ишчупа и корен, дрво неће више ни постојати. Тако ни дете неће узрасти као права и племенита људска личност, ако му се у детињству ишчупају из срца и душе сви корени племенитости и човештва.

Шта би требало да чинимо? Ако би могло да се најкраће каже, могли бисмо рећи: потребно је да затворимо врата наших домова пред свима, који на било који начин штетно утичу на васпитавање и образовање наше деце. Потребно је да затворимо врата и прозоре свима који ускачу у наше домове да саблазне и да разоре. Потребно је да отворимо наша врата што већем броју племенитих и добрих људи, било непосредно или посредно, преко добрих књига, телевизије, радија и других средстава. То су прави поклони и дарови којима би требало да родитељи даривају своју децу свакодневно, а нарочито на празник Очева, који данас славимо. Још вреднији су дарови ако им свакодневно поклањају свој добар пример у честитости, племенитости, моралности, побожности, човечности и неограниченој родитељској љубави. Међу најдрагоценијим даровима биће ако отворе врата и прозоре својих домова, да са сунчаним зрацима у њих свакодневно уђе Господ наш Исус Христос, који ће највише учинити својом благодаћу, својим примером, својим јеванђелским начелима, да Његова светлост уђе у срца и душе наше деце.

Остало све ће узрасти у њима на славу Божију, на радост родитеља, на корист свих људи, а на њихово сопствено спасење, сада и вазда – кроз све векове. Амин!

Епископ жички Стефан (Боца) на Очеве, 5. јануара 1980. г. у манастиру Жича

Преузето из књиге: Владика жички Стефан „Четредест омилија“, Краљево, 1998. г. 

https://mitropolija.com/2026/01/03/cime-darujemo-decu/

Када дете покаже страх, нелагоду или одбијање, то није „неваљалство” нити „пролазне фазе”. То је јасан сигнал да дете осећа нарушавање својих граница.

Пише: Владимир Пауновић, социјални радник Центра за несталу и злостављану децу

Полако се приближава време које сва деца обожавају, а то је време новогодишњих празника, посебан период за децу, који са собом носи неку своју магију. Атмосфера се тада битно мења. Приметићете да је град много осветљенији него иначе, више украшен, а репертоар у радњама, у неку руку, постаје богатији производима са много више шећера у себи и бојама и изгледом који су просто неодољиви за све, а посебно за децу. Све одише неком позитивном енергијом лаганог испраћаја текуће и дочека Нове године, у којој ћемо себи обећати остваривање неких нових победа и промена у односу на претходну. И, наравно, ништа то не би било могуће без Деда Мраза.

Може ли четбот заиста да буде друг вашем детету

Деда Мраз је неизоставни део новогодишње атмосфере, посебно за децу. Он је тај мистични чикица, који доброј деци доноси поклоне које су у претходној години пожелела и због чега су деца у стању да измене своју аутентичност и понашање. „Буди добар дечак или добра девојчица и стићи ће ти поклон!” је главна порука коју Деда Мраз носи. Али шта је поред тога потребно да би Деда Мраз некоме уручио жељени поклон? Тај део постаје тек интересантан. Да би дете добило поклон, потребно је да Деда Мразу седне у крило. У птактиковању тога постоји мали проблем, а он умногоме утиче на понашање деце у будућности. Да ли је ово нешто што заиста желимо – да зарад поклона или слике верују непознатој особи коју мејнстрим медији представљају као највећег пријатеља деце? Питање за размишљање за садашње родитеље: Колико пута сте водили дете на сликање са Деда Мразом, а да дете то није желело? И да ли би дете заиста село Деда Мразу у крило да му није обећан поклон?

Питање личних граница код деце је и даље табу тема у нашем друштву, с обзиром на то да у васпитном дискурсу нашег друштва и даље владају оне старе: „Ти све слушаш, ти си баш добар дечак или добра девојчица” или „Пољуби деду, бабу, стрица, кума, немој бити неваљао” или „Мораш да слушаш, буди добро дете”, наставите низ.

Овај културолошки феномен у нашем друштву није усамљен, постоји свуда у свету, и сам циљ оваквог облика васпитања је пре свега стварање подлоге за друштвено прихватљиво и предвидљиво понашање, а не развијање дететове личности и ставова. Несвесно, родитељи на овај начин стварају код детета личност која ће занемаривати своје потребе, границе и инстинкте и створити особу која неће лако рећи „не” и која ће удовољавати другима. Удовољавајући захтевима родитеља или пак очекујући награду, дете несвесно у свој простор може да пусти особу чије намере могу бити зле. Овде се стварају услови који од једног детета потенцијално у будућности могу направити жртву вршњачког насиља, предатора, насилног партнера.

Управо зато је важно да се запитамо: шта дете заправо учи из ситуације у којој га одрасли наговарају да седи у крилу особи коју не познаје, само зато што тако „треба”?

Можда ми одрасли у томе видимо само празничну традицију и симпатичан обичај, али дететов унутрашњи свет функционише другачије. За дете је осећај сигурности важнији од ритуала, а поверење не може да се изгради у неколико минута, уз светлуцаве сијалице и обећање поклона.

Како (не)свесно ломимо дечаке: „Немој да плачеш, ниси девојчица“

Када дете покаже страх, нелагоду или одбијање, то није „неваљалство” нити „пролазне фазе”. То је јасан сигнал да дете осећа нарушавање својих граница. Дете још нема речник да каже: „Не осећам се безбедно” или „Не желим ово”, зато говори кроз сузе, грчење тела, одвраћање погледа или одбијање. А наш задатак као одраслих је да те сигнале чујемо.

Ако дете научимо да игнорише сопствене границе зарад традиције, поклона или лепе фотографије, шаљемо поруку да су његова осећања мање важна од очекивања околине. То може имати дугорочне последице: дете расте у особу која теже каже „не”, која сумња у сопствене инстинкте, која лакше прећуткује непријатност и која постаје рањивија на манипулацију.

Ритуал Деда Мраза можемо створити на безбеднији и здравији начин, тако што ће дете можда само стајати поред Деда Мраза, а не у крилу, и то је сасвим довољно. А можда не жели да се уопште слика. И све је то у реду.

На нама је да деци покажемо да се границе поштују, да се тело никада не даје „по аутоматизму” и да ни поклон ни празник не смеју да буду условљени физичком блискошћу са непознатом особом. Тиме их не лишавамо магије празника, напротив, учимо их да је права магија у томе да се осећају сигурно, чујно и поштовано.

На крају, можда је најважније да се запитамо у какве одрасле особе желимо да наша деца израсту? Оне који пристају на нешто што им је непријатно само зато што „тако треба” или особе које знају да слушају себе, своје тело и своје границе? Ако желимо ово друго, онда је право време да кренемо од малих, свакодневних ситуација, па чак и оних које се скривају иза шљаштећих лампица, новогодишњих поклона и чувеног црвеног одела.

https://www.detinjarije.com/necu-da-sedim-kod-deda-mraza-u-krilu-niti-u-icijem-krilu/

Не верујем у политичке покрете, верујем у лични покрет, у покрет душе, када се човек загледан у себе толико постиди да пожели да промени нешто у самом себи, не у спољашњем свету. Уместо тога предлажу нам јефтин и крајње опасан сурогат унутрашњој човековој тенденцији за променом: овај или онај политички покрет. Јер сваки политички покрет представља средство избегавања личне одговорности за оно што се догодило. А човек који се споља бори против Зла, аутоматски себе поистовећује са Добром, почиње себе да сматра његовим носиоцем. То је само форма самооправдавања, self-comfort, и у Русји је она распорстањена ништа мање него било где у свету, можда се само испољава на други начин, јер тамо има опипљивију основу, више је детерминисана у дословном смислу. Заједништво у сфери идеја по правилу ништа посебно добро није донело. Чак ни у сферама веома високих идеја: сетимо се Лутера. Шта рећи о чисто политичким идејама! „Свет је рђав, треба га променити. На такав и такав начин.“ Свет уопште није рђав, може се чак рећи да је добар. А истина је да су га искварили његови становници. И ако нешто треба мењати, нису то детаљи пејзажа, треба мењати саме себе. У политичким покретима је глупо то што они одлазе сувише далеко од свог полазишта; што њихове последице понекад тако унаказе свет да га можемо сматрати рђавим, чисто визуелно; што људску мисао усмеравају у ћорсокак. Напон политичких страсти директно је пропорционалан растојању од извора проблема.

Сви се ми понашамо у животу као да нам је неко некада негде рекао да ће живот бити леп, да можемо рачунати на хармонију, на рај на земљи. Хоћу да кажем да за душу – за човечју душу – има нечег увредљивог у проповеди раја на земљи. И нема ничег горег за људску свест од замене метафизичких категорија прагматичним, естетским и социјалним. Но, остајући у сфери практичног, ако се потрудимо да се присетимо ко нам је и када говорио нешто слично, у нашој подсвести се јављају родитељи у тренутку када само болесни и лежимо у кревету, наша бака, учитељица у школи, наслов у новинама или просто реклама за киселу воду. Ако је, заправо, неко нешто и говорио човеку, то је Господ Бог – Адаму, о томе како ће зарађивати свој хлеб и какви ће му бити дани и ноћи. И то највише личи на истину и још треба захвалити Творцу за то што нам с времена даје одушак. Живот – такав какв је – није борба између Добра и Зла, него пре између Зла и Ужаса. И човеков задатак се данас своди на то да остане добар у царству Зла, а не да и сам постане носилац тога Зла. Услови живота на земљи су се изузетно брзо закомпликовали и човек, очито неспреман на тако силовиту промену, чак и биолошки, сада је наклоњенији пре хистерији него храбрости. Али, ако не вери, управо га томе треба позивати – на личну храброст, а не на наду да ће неко (други режим, други председник) олакшати његов задатак.

У томе ја видим можда и основни задатак литературе: да човеку прикаже праву размеру онога што се догађа. А што се средстава тиче, она су увек индивидуална, за сваког писца другачија…

извор

„Ево ти, знам да пушиш”, мој отац ми пружа 2 пакле америчког L&М-а.

„Али не пушим”, кажем ја (14 година).

„Ма ‘ајде, молим те…”

Узела сам пакле у руке и ништа ми није било јасно. Никад нисам ни запалила цигарету.

То вече сам изнела једну кутију да поделим са оних пар другарица које су већ пушиле. Довукла сам другове кући само да би им мој отац потврдио то што ми они нису веровали – он зна да ја пушим и дао ми је цигаре!

Ускоро су после нас и моји другови пропушили.

Мој отац је урадио одличну ствар: пробала сам оно лоше у кући, не кријући се од родитеља. И није ми се свидело, па сам цигарете углавном разделила.

Али тај распуст смо нас неколико биле најјаче рибе на базену са запаљеним цигаретама. У старкама. Причале сленгом и мислиле да се проводимо много боље од наших матораца који нису чак ни покушавали да импресионирају било кога око себе! Изгледале смо тако кул пред другима.

За децу и младе вршњачко прихватање је непроцењиво

Већ у обданишту група вршњака диктира правила. Са само 4 године можете да будете јадник ако немате хаљину са шљокицама или бејблејд.

А дете жуди да га други воле, наравно да ће хтети да импресионира другу децу.

Вршњачка група је незаменљива – она припрема децу за живот одраслих. У њој дете учи како да комуницира и понаша се како група каже. Ту учи да сарађује и да се такмичи. Да реши сукоб. У њој дете спознаје где је његово место у друштву. Стога, самопоуздање детета, емоционални и социјални развој зависе од његових односа са децом истог узраста.

Шта утиче на прихватање вршњака?

Колико смо друштвени зависи од гена, али и од окружења:

Интеракције детета са другима треба да су разнолике и јаке: унутар породице, у школи, на спорту, на игралишту, итд. Што више добрих веза дете има у различитим срединама, то је оно боље прихваћено.

Које особине имају популарна деца?

Она разумеју понашање друге деце – имају саосећање.
Знају да адекватно одговоре на друштвену ситуацију – да зову другу децу по имену, одржавају контакт очима и додирују их да привуку пажњу.
Добро умеју да објасне шта раде и осећају.
Флексибилна су са другом децом – чак и када хоће да промене ток догађаја у групи, деца коју вршњаци воле се подређују групи и слушају друге.

Како вршњачко прихватање утиче на каснији живот

Ако су вас вршњаци прихватали у детињству, срећнији сте и успешнији као одрастао човек. Може да звучи чудно за балканске услове, али вршњаци одбацују децу која су агресивна.

Деца која су популарна имају мање проблема касније у школовању, а тинејџери који су прихваћени у друштву се лакше прилагођавају својој средини кад одрасту, наводи амерички сајт

Енциклопедија раног дечијег развоја.

Други амерички сајт, Здравље деце, тврди да деца коју вршњаци прихватају пре свега знају да добро комуницирају. Таква деца могу бити или асертивна или стидљива. са друге стране, деца коју вршњаци одбацују су или превише агресивна (антисоцијално понашање) или превише повучена (депресивно понашање):

“Деца са антисоцијалним понашањем прекидају људе, доминатна су над другом децом или их нападају вербално или физички. Депресивна или повучена деца могу да буду претерано резервисана, послушна, анксиозна и инхибирана.”

Деца која су популарна су најчешће дружељубива и имају спортски дух – она једноставно воле да се такмиче са другима.

Шта са децом која не могу да буду део групе?

Ако је дете на било који начин различито у односу на осталу децу у групи, оно може да буде несигурно – ако припада другој раси, култури или има неку физичку или менталну сметњу. Тада родитељи и наставници треба да пруже додатну подршку оваквом детету.

Наставници могу да ураде следеће:

• да дају детету важну улогу у играма са замишљеним улогама,
• да наглашавају дететове таленте како би се оно мање поредило са другима на негативан начин,
• да хвале сваки дететов труд, што ће му помоћи да напредује у друштвеном понашању.

Родитељи могу да утеше своје дете овако:

• Причајте и запишите посебне таленте које има ваше дете,
• Причајте о томе зашто је лепо бити онакав какав јеси. За инспирацију нађите познате узоре који се разликују од других људи (као што је певачица Пинк својој ћерки направила презентацију са великим именима који су били необични у односу на друге људе),
• Објасните му: „Нећеш бити срећнији ако се мењаш да би задивио неког другог”,
• Реците свом детету: „Деца те задиркују зато што не могу да разумеју да постоји неко другачији од њих“,
• Охрабрите га: „Буди веран себи и буди добра особа. Тешко је, али на овај начин ћеш постати најбољи што можеш да будеш.“ (извор – амерички сајт „Инспириши моју децу“)

Такође, треба учити сву децу да не реагују лоше на дете која је другачије. Када вршњаци одбаце дете, оно се осећа усамљено. Вршњачко одбацивање може да доведе до каснијег напуштања школе, злоупотребе дрога и проблема са менталним здрављем.

Сви волимо да нас хвале и да нам потврде да смо добри. Пружите детету прилику да се развије у различитим окружењима – подстакните га да комуницира. Причајте са њим о томе шта му се десило – тако ћете му помоћи да обради своја искуства. Дајте му подршку како би постало отпорније и израсло у стабилног човека. Обрађујте са њиме негативна осећања. Дајте му простора да развије своје таленте. Са оваквим практичним знањем човек је задовољнији него када прави профит. Свет је пун богатих несрећних људи. Они најсрећнији живе без много пара на Тибету.

Аутор: Мариа Милојковић – аутор дечије књиге „Један обичан кос – Прича о одрастању“

https://zelenaucionica.com/evo-ti-znam-da-pusis-rekao-je-moj-otac-pruzajuci-mi-dve-paklice-i-uradio-odlicnu-stvar/