По првом новембарском снегу, на раскрсници између два села, тек неких сат времена вожње од Београда, дешава се чудна сцена. Група људи, окупљена око аутомобила паркираних на сред друма, препречила је пут другој групи, из једног аутобуса. Група из аутобуса, упадљиво другачија, видно је уплашена. Плаше се неизвесне будућности, која их чека ко зна где и ко зна кад; плаше се прошлости и беде из које су побегли; плаше се тмурне и нејасне садашњости. Друга група, коју чине мештани околних села, такође је, на свој начин, уплашена. Њихов страх је страх од другачијег, страх од нарушавања познатог света, страх од онога што би се могло десити ако би се непознато, макар на кратко, уселило у познато.

Присутна је и трећа група људи. Шаролик скуп неснађених службеника Комесаријата за избеглице, понеки локални функционер који је дошао да политички профитира на страху својих суграђана и неколико полицајаца који „само обављају своју дужност“. Сви они збирно персонификују српску државу у својој неефикасности и неспособности, у својим поделама, свађама и у свом политичком калкуланству. За ову причу, међутим, трећа група је небитна, иако је њено (не)чињење свакако повод за догађаје о којима причамо.

Ово није прича ни о другој групи, о оним другачијим људима који су из беде и ратова далеких земаља кренули ка неком бољем животу. Они ће доћи и проћи. Ово је прича о нама, који, по првом новембарском снегу стојимо на тој раскрсници између два села, недалеко од Београда.

Да ли смо ово заиста ми? (Фото: Зоран Главоњић, RFE/RL)

Па нисмо то ваљда ми? Стојимо у блокади и спречавамо неке невољнике да дођу до крова над главом, да им се достави храна и вода?

Нисмо то ваљда ми? Нација која је пола своје историје провела у прогнанству и збеговима, која зна шта је рат и шта је немаштина. Која се својих избеглих и прогнаних итекако нагледала у претходне две деценије. Ми ваљда знамо шта је мука и шта је солидарност.

Нисмо то ваљда ми? Друштво које је најодлучније устало да осуди антицивилизацијске догађаје који се последњих недеља као на траци ређају у једној суседној земљи.

Нисмо то ваљда ми? Народ који се дичи традиционалним гостопримством као најпознатијом националном особином и предањем истканим причама о сиромасима који ће последњу кору хлеба поделити са незнанцем у невољи.

Немогуће да смо то ми. Ми имамо универзално основно образовање и кабловске телевизије са 50, 70, 100 канала, немогуће да је ико од нас у страху да „неће знати шта да ради ако му дете види црнца“.

Немогуће да смо то ми, ми имамо приступ свом знању овог света у виду интернета, немогуће да неко од нас мисли да су азиланти „терористи потплаћени да подметну нешто“ у оближњу термоелектрану.

Ма немогуће да смо то ми. Ми живимо у цивилизованој држави у којој влада закон, немогуће да ми ноћу палимо бараке предвиђене за смештај неких несрећника.

Мржња према непознатом (у овом случају азилантима) није свесни расизам или шовинизам. Она не долази из политике и идеологије, већ из незнања и страха – самим тим узроке јој је теже искоренити.

згледа да је могуће. То смо некако постали. Залутали смо током година ратова, пропаганде, испирања мозга и теорија завера, затворености и страха од света, занемаривања образовања и знања, таблоидизације и естрадизације јавног простора, урушавања друштвених вредности, институција и конвенција. Колективни поглед на свет нам се драстично изменио.

Кажу да је први корак ка решавању проблема признање да исти постоји. Овај проблем, међутим, није могуће решити краткорочним мерама: некаквом едукационом кампањом, подзаконским актом или просто премештањем азиланата. Јер, питање азиланата је тек илустрација стања свести читаве нације, а стање свести се поправља годинама и деценијама. Општим друштвеним напретком и развојем. Друштвеним консензусом за решавање „крупних“ проблема. Економским просперитетом. Политичким слободама.

Ефикасним институцијама и добрим законима. Отвореношћу према свету. Цветањем знања, културе и уметности. Великим националним победама. Али и индивидуалним успесима и врлинама појединаца. Делањем сваког од нас понаособ.

Песник је једном написао: „Домовина се брани књигом… И чашћу и знањем… И лепим васпитањем“. Градови Тутин и Сјеница, који су се понудили да приме азиланте, као и групе грађана које скупљају помоћ у одећи и другим потрепштинама, ову одбрану су већ започели. Чекају нас остале да им се придружимо.

*Насловна фотографија преузета од: Весна Анђић, RFE/RL

http://akademskikrug.rs/ogled-o-ljudskosti/

Епархија рашко-призренска, уз подршку ЈКП „Инфостан“, прикупља средства преко уплатница које се грађанима у Београду почетком децембра месеца достављају уз новембарске рачуне за комуналије. Београђани ће уплатом обезбедити нормално функционисање шест народних кухиња на Косову и Метохији и најчешће једини оброк у току дана за преко 2000 Срба који живе у енклавама. Детаљније у наставку.

Захваљујући средствима која су до сада прикупљена кроз бројне хуманитарне акције, број народних кухиња и корисника је утростручен са две на шест кухиња и са 600 на преко 2000 људи, а и поред тешке ситуације отворене су нове кухиње и пекаре у Витини и Клини. Проблем народних кухиња је што немају континуитет у снабдевању намирницама а свакодневно прехрањују социјално најугроженије из енклава Ново Брдо, Косовска Каменица, Гњилане, Косовска Витина, Клина и Исток.

Помоћ најугроженијима на Косову и Метохији се осим хуманитарних уплатница може послати и директним уплатама преко жиро рачуна на број 360-0012622700003-39, на име Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, Манастир Грачаница, 38205 Грачаница, помоћ за Народне кухиње. Такође, помоћ се може донирати и слањем смс порука на број 1033 у мрежама Мт:с, Вип и Теленор, по цени од 50 динара.

С поштовањем,

Епархијa рашко–призренска и косовско–метохијска

Слово Љубве

Извор: РТС

Породица Дрча

Непосредно после њиховог венчања (2004), Саша је добио службу у Обровцу код Задра, у њему добро познатом крају где је рођен и одрастао. Од тада је обновио шест православних цркви у Далмацији. Ивани није било лако што је толико удаљена од своје породице и пријатеља. Међутим, када је стигло прво дете, девојчица Доротеа (6), млада мама је била толико срећна да никакве даљине нису више биле важне, посебно што су прву бебу чекали готово три године. После мезимице Доротеје, убрзо је стигла и Андреа, па ни Василије (2) није дуго чекан...

Захвални Богу на овим даровима, Ивана и Саша се нису надали још једном - две године после Василија, Ивана је поново чекала бебу. Девет месеци касније, баш на дан рођења свога оца, дошао је на свет и Стефан, а радост у породици Дрча поводом његовог рођења су забележиле и наше камере.

Режија: Мирослав Живановић

Продуцент: Небојша Неле Гарић

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2013/04/26/16035894/Vreme%20je%20za%20bebe%20280413.flv

Међународни дан борбе против насиља над женама у Србији се обележава низом манифестација. Протекле године 45 жена биле су жртве породичног насиља, показују подаци Саветовалишта против насиља у породици.

Низом манифестација у Србији ће бити обележен 25. новембар - Међународни дан борбе против насиља над женама, а у Београду ће тим поводом бити организована национална конференција "Дужна пажња у борби против насиља над женама у Србији".

Подстаћи жртве да пријаве насиље

Државна секеретарка у Министарству рада запошљавања и социјалне политике Бранкица Јанковић каже за РТС да је повећање броја откривених случајева насиља у породици очекивано.

До недавно породица је била приватна сфера, у коју се држава није мешала па се за многа случајеве насиља није ни знало, објашњава Јанковићева.

Циљ свих до сада усвојених закона из те области и медијских кампања јесте био да се жртве подстакну да пријаве насилнике и да они буду кажњени јер је, каже Јанковићева, важно истицати да је насиље у породици кривично дело.

Сматра да су локалне заједнице место где најуспешније може да се делује против породичниг насиља, као и приликом пружања помоћи жртвама. Поред тога, важно је радити и са насилницима како, после одслужења казне, не би поновили кривично дело.

На конференцији ће учествовати министар правде и државне управе Никола Селаковић, министар рада, запошљавања и социјалне политике Јован Кркобабић и министар просвете Томислав Јовановић.

На конференцији ће бити додељене донације за СОС телефоне за жене жртве насиља, а биће представљени резултати и достигнућа у области превенције и заштите жена од насиља у породици и у интимним партнерским односима.

Како је најављено, на конференцији ће говорити и државни секретари министарства рада, запошљавања и социјалне политике и здравља Бранкица Јанковић и Владимир Ђукић, стална коордiнаторка Уједињених нација у Србији и представница Програма Уједињених нација у Србији Ирена Војачкова - Солорано, директор УНИЦЕФ-а у Србији Мишел Сен-Ло, председник Одбора за људска и маљинска права и равноправност полова Мехо Омеровић, као и директор полиције Милорад Вељовић.

Координаторка Саветовалишта против насиља у породици у Београду Весна Станојевић је поводом Међународног дана борбе против насиља над женама рекла Танјугу да је током ове године у Србији у породичном насиљу, према подацима Саветовалишта који су узети из штампе и полицијских извора настрадало 76 особа, од чега 45 жена, а да је било и пет случајева чедоморства.

"Прошле године убијено је 28 жена, а сада 45, тако да је сваки коментар сувишан", истакла је Станојевић.

Станојевић је рекла да у Београду има три сигурне куће које имају капацитет да приме 75 жена и деце и да за сада не постоји потреба да буде већи број сигурних кућа, јер се не јавља више жена од постојећих капацитета.

Осим у Београду, Сигурне куће постоје у Новом Саду, Сомбору, Зрењанину, Панчеву, Крагујевцу, Нишу, а у међувремену затворене су у Лесковцу, Зајечару и Смедереву.

Директорка УНДП-а Србија Ирена Војацкова Солорано рекла је да се процењује да су око 60 одсто жена и девојчица у свету биле жртве насиља било физичког или психичком.

Када је у питању Србија, она је истакла да према статистици УНДП-а са подацима из 2010. године, 54 одсто жена трпи насиље, односно да је свака друга жена коју срећемо на улици жртва насиља.

Аутономни женски центар ће поводом Међународног дана борбе против насиља над женама организовати акцију "Потписујем да ....", док ће се обележавању прикључити и политичке странке.

Градски одбор Социјалистичке партије Србије Нови Сад и Форум жена СПС Нови Сад ће Међународни дан борбе против насиља над женама обележити акцијом "Није у реду ћутати", док ће Социјалдемократска партија Србије организовати акцију "Безбедан Вождовац за жене и девојке". Женска мрежа УРС-а организоваће конференцију за новинаре у Свилајнцу.

РТС

Земља живих

Драге браћо и сестре- гледамо се и даље.

На већу Божију славу!

У биоскопској сали Андрићграда представљен је пројекат „Земља живих", који се бави ресоцијализацијом и рехабилитацијом зависника.

Уводну реч је одржао свештеник Средоје Андрић, који је поздравио госте, представио предаваче и најавио пројекцију документарног филма о заједници. После филма о раду заједнице „Земља живих" у Епархији шумадијској, говорио је свештеник Александар Новаковић, укратко изложивши типик заједнице и хронологију дешавања у њој од 2008. године до сада. Најупечатљивија су била сведочења штићеника заједнице, Срђана Репића и Владимира Мишковића, који су многобројној публици, међу којима је био присутан велики број младих, говорили о свом болном искуству наркоманског живота. Ова трибина је поред публиковања пројекта „Земља живих" имала и превентивни карактер, управо због присуства великог броја основаца који су посетили предавање.

Земља живих

- Поред двоспратног објекта пронађена је и велика фуруна пречника седам метара – каже Марин Брмболић, руководилац археолошких истраживања у Манасији. – То је досад једина откривена средњовековна фуруна на нашим просторима. До овог открића, у нашој стручној литератури, само се претпостављало како су изгледале тадашње кухиње. Изглед овог објекта указује да је био важан у животу монашке заједнице.

Зидови кухиње су, по речима нашег саговорника, изузетно очувани. Њихова висина премашује и три метра.

- Истраживања се приводе крају. То је огроман комплекс. У нашим манастирским целинама још није пронађен сличан објекат, тако да не можемо да га поредимо. И пећ је засад јединствена код нас. Најближа аналогија у свету може бити манастир Јована Богослава на Патмосу у Грчкој. Ту је откривена слична, пречника три метра. Наша пећ је два пута већа. Зато смо ми, археолози, сада у проблему. Не можемо да пронађемо било какве аналогије, па да је упоредимо на основу сличних налаза. Јер, такви налази не постоје.

Кухиња, као и трпезарија, указује на бројну монашку заједницу која је тамо боравила.

- Трпезарија је прављена за најмање 300 монаха. Требало је негде направити храну за њих – каже Брмболић. – Откривено је и много покретних археолошких налаза, попут кухињске керамике, изузетно луксузне трпезне керамике, археолошких предмета од метала, који су коришћени у разне сврхе. Пронађена је и занатска пећ, такође невиђена на овим просторима.

Археолошка истраживање Манасије започета су 2005. и трају до данас.

- Предвиђено је да се 2014. заврше истраживања у порти манастира. Тиме ће Манасија, која је на прелиминарној листи за светску баштину, бити једини средњовековни манастир у нашој земљи који је у потпуности археолошки истражен – истиче Брмболић. – Посао потом преузимају архитекте, који ће конзервирати и покушати да врате првобитни изглед трпезарије, коју још зову Ресавска школа.

Брмболић тврди да Ресавска школа није била смештена у трпезарији, већ је то била цела Манасија.

- Не можемо поистоветити Ресавску школу са једним објектом. Монаси нису седели у клупама и преписивали богослужбене књиге, већ су то радили у својим ћелијама. Али, трпезарија, димензија 16х32 метра, спада у највеће досад откривене код нас. Приземље је коришћено као магацински простор, док су монаси јели на спрату.

Иначе, у протеклих неколико година Манасији је враћен изглед изузетно утврђеног манастира. Северни и западни бедеми су реконструисани, као и улазне куле.

И живопис манастира, у ком се истичу „Свети ратници“, једна од најлепших средњовековних фресака, је обновљен. Враћен је и стари камени иконостас, а све иконе и остали покретни материјал су конзервирани…

СНАЖНО УТВРЂЕЊЕ

- Манасија и Раваница су једини наши утврђени манастири – подсећа Брмболић. – Када су Турци заузели Манасију 1456, нису је доживели као духовно средиште српског народа, већ као снажну фортификацију, смештену на добром стратешком положају. За њих је била изузетно важна све до 1516. године. У војном утврђењу, прилепљеном уз бедем манастира, сместили су јак одред од осамдесетак војника.

Извор: novosti.rs

Џамију је од уништења покушао сачувати Ненад Тодоровић, који српским војницима није желио дати кључеве од овог вјерског објекта муслимана. Након пријетњи и увреда Ненад је убијен.

"Тодоровићи су одржавали џамију и држали њене кључеве. Џамију су запалили неки Срби са стране, те постоје приче да је један од локалних Срба, у намјери да заштити џамију од уништења, у сукобу са другим војницима Србима, био и убијен", појаснио је за агенцију Анадолија имам чаршијске џамије у Варешу и главни имам Меџлиса Исламске заједнице Вареш Саџид еф. Рамић.

Између Исламске заједнице и породице Тодоровић прије рата постојао је уговор према којем су, заједничким улагањима, направили и водовод који је овој породици и џамији служио за снадбијевање питком водом. Тодоровићи су о џамији бринули као о својој кући, а са џематлијама џамије у Карићима годинама су складно живјели, све док зло није надвладало.

Ово ипак, није био први случај да је локално православно становништво стало у одбрану чувене џамије, коју годишње посјете хиљаде вјерника муслимана из свих крајева Босне и Херцеговине. Остала је легенда да је и за вријеме Другог свјетског рата православно становништво заштитило ову џамију од најезде четника.

"Оно што знам и што ми је речено јесте да је још у Другом свјетском рату, локално православно становништво заштитило ову џамију од насртаја српске војске које су хтјеле да запале ову џамију. Према причама локалних Срба, џамија није хтјела да гори", појаснио је Рамић.

Ипак, џамија је уништена и запаљена у септембру. 1993. године када је убијен њен чувар Ненад Тодоровић.

Мјесто Карићи специфично је и по томе што на његовом ширем подручју не живи муслиманско становништво, а џамија је смјештена на доминантном мјесту платоа Звијезде.

“Џамија је изграђена на мјесту у чијој близини нема нити једног муслиманског насеља, само неколико насеља у којем је живјело претежно православно становништво”, појаснио је Рамић.

На платоу планине Звијезде, тачније на простору гдје се налази џамија, али и у околини, постоји велики број стећака, али и нишана који упућују да је овдје некада живјело муслиманско становништво.

"Наиме, у посљедњој четвртини 18 стољећа у БиХ владала је куга. Тада је велики број становника био погођен овом болешћу, док се други дио одселио на друга подручја. Обзиром да је дошло до одсељавања, ово подручје је остало ненасељено, па је досељено православно становништво како би обрађивало земљу и живјело на том подручју", испричао је имам чаршијске џамије у Варешу, ефендија Рамић.

Још једна занимљивост везана за ово подручје је да се уназад неколико стотина година ту одржавала традиционална дова у посљедњој седмици јула, а муслимани ово довиште називају и Малом Ајватовицом, по узору на Ајваз-дедино довиште у Прусцу.

Према предањима, након рушења џамије у Карићима четрдесетих година прошлог стољећа, нагло је почела оболијевати стока, па су се тадашњи становници обратили свештенику који им је казао да на том мјесту има богомоља, да је морају обновити и бринути се о њој.

Џамија је поново саграђена, а легенда каже да су темељи од храстовине били краћи него што је требало, али да је дрво толико омекшало да су могли растегнути темеље колико им је била воља. Џамија је направљена без ексера. Градитељи су користили само велике челичне спојнице, све остало је уклапано, тако да мјештани у шалу кажу да "кад би неко џамију ухватио из зрака за мунару, у цјелости би је подигао без да се раздвоји иједан њен дио".

Мистерија везана за дрвену џамију у Карићима

Не постоје сигурни хисторијски подаци о томе када је изграђена џамија на Карићима. Према информацијама које су се преносиле с кољена на кољено, џамија је изграђена у првом периоду доласка ислама на ове просторе, а за градњу је заслужан Хајдар дедо Карић.

"Према неким хисторијским доказима, на овом платоу планине Звијезде, један велики дио овог подручја је био вакуф Гази Хусрев-бега. Писар Гази Хусрев-бега звао се Хајдар, тако да постоји могућност да је управо та особа направила џамију у Карићима", испричао је ефендија Рамић.

Џамија у Карићима код Вареша данас поносно стоји на платоу планине Звијезде и 300 година након што је подигнута. Локално православно становништво чувало ју је кроз хисторију, по цијену живота, а упркос томе војне хорде су је рушиле и палиле. Трагична судбина Ненада Тодоровића, који је је убијен јер није хтио предати џамијске кључеве српским војницима 1993. године, остат ће запамћена као доказ да у Босни живе часни и поштени људи, који су упркос свему спремни чинити добра дјела.

Џамија у Карићима поново је изграђена 2001. године и изгледа исто као прије три стољећа.

(Агенција Анадолија)

(Фото: Вести-онлајн)

.

Без хране и лекова

Као да се стиди беде која ће искочити пред наше очи, отворио је подозриво приземна капијска врата, стара и крива, која још с улице указују на немаштину. Запуштена кућа од ћерпића у улици Медина, некада познате и богате призренске породице, у фази је распадања. Део фасаде уз улицу готово је обрушен. Мало, по мало, унутрашњи део куће слегао се до пода, греде се спустиле, степениште покривило. Малтер је добрано отпао, кроз кров киша сипи као кроз решето, а влага је дебелим слојем тамнозелене буђи обојила готово све зидове. Ту сем Драганових мачака нико не иде. Откључава полако и друга врата, једине дворишне просторије у којој живи и сања нормалан живот.

Кућа није на продају!

Драган Бабарогић живи у самом центру Призрена, где су куће на цени. Његова беда, трагање за храном, борба да купи сестрине лекове траје више од деценију, али уз све сиромаштво, каже да му никада није пало на памет да свој скромни иметак прода.

„Кућа није на продају“, одсечно каже Драган, а затим правећи шалу додаје:

„Ма, нудили су, нудили! Али, мале паре нуде, па нећу да прихватим.“

„Ништа ми нису дали. Чак су ми неке ствари из куће и нестале. Једем шта стигнем. По контејнерима тражим“, прича показујући на свој иметак који се од прљавштине већ стопио са учађалом зидном браон бојом.

Зар један од ретких Срба који је остао у Призрену да копа по контејнерима?

„А шта да радим за опстанак? Нема никог да ми помогне. Добијао сам једно време помоћ, али сада опет ништа. А коме се све нисам обраћао за помоћ. Од српских институција нема вајде. Болестан јесам. Немам ни за лекове, а требају ми за плућа. Не набављам их. А где и да их набавим… Док су Немци били овде они су ми доносили, али сада нема. Живим од онога што се нађе. Не знам зна ли неко да уопште постојим. Чуо сам да је на интернету чак писало и да сам умро. Неко је ваљда такву изјаву дао, да сам погинуо“, наставља причу несрећни човек.

Кауч са једином постељином, на коме је набацано пар мајица и гуњ, сва гардероба која поседује, заузима већи део просторије. Крај узглавља је стари шпорет, који више дими него што греје. Ту је и стари транзистор, којег је Драган наштеловао да ухвати по неку станицу, и телевизор старији од власника, тренутно бескористан.

Неким чудом, програм има само ујутру. За гледање српских канала потребан је кабловски прикључак. На зиду идилични пејзаж шуме, језера и веселих кошута, потпуни контраст старом, окрњеном и прљавом Драгановом покућству. Крај у злато офарбаног рама је и фотографија беле лађе – Јадролиније и на централном месту бронзани полупрофил Јосипа Броза Тита. Сећање на оно време.

„Некада сам радио у Металцу и Елану у Призрену. Радио сам 20 година. Пре неколико месеци су дошли из Штрпца и узели ми радну књижицу и ето, нема ни њих ни моје књижице. Раније сам имао социјално, али ни то нема више.“

Кажњен што је остао

Купатило је старо и налази се у предњем небезбедном делу куће. Биће да је када зато завршила у два квадратна метра бетонског дворишта, у коме је једини извор воде – чесма.

„Да несрећа буде гора, цеви су зимус попуцале, па сам морао да копам и поправљам сам“, показује Бабарогић готово нестварни призор.

Човек и у немаштини вапи за лепим. Око чесме, уредно је посадио пластично цвеће, које је довукао са разних сметлишта, пажљиво их сложио у букете и заденуо у отворене цеви, тек да подсећа на право двориште.

Добар комшија

Недалеко од Драганове куће је продавница прехрамбене робе. Комшија Турчин, понекад га позове да причува радњу и робу. Каже, има поверења у њега.

„Драган је сјајан човек. Сви га ценимо и чувамо“, причају његове комшије које га понекад и угосте за својом трпезом.

Бабарогићи су имали још једну породичну кућу која је спаљена и уништена до темеља.

„Како је изгледало 1999. године, три-четири дана бих могао да ти причам и нећеш да верујеш. Сестра Весна и ја се нисмо плашили. Комшије су нас чувале и нисмо имали проблема. Тако је било и 2004. године. Тих дана нигде нисам излазио. Дошле су комшије и рекле да не идемо никуд. И тако смо ми седели у четири зида данима, а после смо опет изашли напоље. Ми смо једини Срби у овом делу града. У нашој улици има и Албанаца и Турака и никада нисам имао проблема. Овде сам од рођења, па ми и данас помогну када могу“, каже Драган.

У граду Призрену све укупно живи 17 Срба. Већина њих никуда није отишла из града, и тако остала ван система помоћи, јер нису повратници. Тако и Драган, према строгим прописима, нема право на помоћ нити за обнову своје куће, нити право на нову, па чак ни за најосновније апарате за домаћинство. Власти су се Србијом смењивале, кампање су биле и на Косову, а нико на врата Бабарогића није покуцао да пита треба ли нешто.

Живот са мачкама

И оно мало хране што успут нађе, Драган често подели са својим мачкама, које су се настаниле у његовом дому.

„Оне су стално ту. Временом су постале моји пријатељи. Дам им нешто када имам, а и оне се саме снађу за храну“, прича Драган.

„То је велика неправда. Немаш право ни на шта. Ко да си кажњен што си остао у Призрену“, додаје он.

Драган је у тим страшним нехигијенским условима неговао и тешко болесну сестру Весну. Тог времена се сећа са великом тугом, јер често за њу, нервно оболелу, није имао да купи лекове. Ако се може назвати срећом у читавој трагедији, због лоших услова живота Весну је Центар за социјални рад из Штрпца одвео у рехабилитациони центар Горња Топаоница.

Од цењене и велике фамилије Бабарогић, тако у Призрену остаде само Драган. На рођаке је каже и заборавио. Не сећа се да су га скоро обилазили.

„Од родбине ми је остала само сестра. Све је побегло, не знам ни где, ни куд. Знамо само за једнога, био је зубар. Он је за Нови Сад побегао. Сестра је сада у болници. Ни она ни ја се нисмо венчавали, тако да немамо никог.“

http://www.vaseljenska.com/vesti/srbin-u-prizrenu-trazim-hranu-po-kontejnerima-necu-da-prodam-kucu/

Војска Стојиљковића са једанаесторо деце

Домаћица Мануела и војни пилот, пуковник Зоран, одгајају многочлану породицу уз помоћ многобројних пријатеља и СПЦ

Породица пуковника Зорана Стојиљковића

Пуковник командује збор, али му се „војска” разбежала. Зоран Стојиљковић је прави тата, са ауторитетом према ћеркама који се лагано круни. Клинци избегавају фотографисање. Кажу, задиркиваће их у школи.

Тата опет командује збор. Сада је већ успешнији. Једанаесторо деце Стојиљковића позира, са смешком. Мама Мануела, домаћица, и тата Зоран (45), пуковник, контролишу дечји строј. Зоран, активни војни пилот, ради на Војној академији у Школи националне одбране, као професор на катедри тактике. Припрема будуће кадете за официре, официре спрема за генерале, али је у свом дому – класични десетар!

Гомила дечјих ципела поред улазних врата, на тераси поређане гајбе поморанџи које пуковник купује на кванташкој пијаци, кад стигне. Купује најмање по четири, пет килограма банана, недељом одлази на пијацу „Зелени венац”, да купи 10 до 12 литара домаћег млека.

Мама Мануела је спремила доручак и коначно може да се опусти. Савршено обична породица, њих тринаесторо!

Рођени Београђанин са Врачара, увек је желео да постане војни пилот. Као потпоручнику, прво постављење било му је на словеначком аеродрому „Церкље”. Мануелу је упознао надомак аеродрома. Она лепа студенткиња из Словеније, он пилот потпоручник.

Да ли су, тада, размишљали да имају толико деце?

Мануела рафално одговара:

– Ма, не. Као студенткиња у Љубљани, размишљала сам да ли ћу се уопште удати – каже она.

Зоран претпоставља да поседује генетску предиспозицију. Прадеда му је имао баш – једанаесторо малишана.

– Наишле су ратне недаће, па смо обоје схватили да је једини смисао – у великој породици – смеши се мајка храброст. Како је другачије назвати?

Тако је кренуло: где је једно, ту је и друго. Где је друго, ту је и треће... И тако редом. Ану су добили 1991. године. Она сада живи у Источном Сарајеву, са мужем Давидом. Недавно су добили сина Луку.

– Постали смо баба и деда. Ана и Давид имају рок-џез бенд, па сам мислила сам да ће се посветити музици – смеше се Мануела и Зоран.

Када је почео рат у Словенији, Зоранова ескадрила је летела по задатку. Потом је пребачен у Бањалуку. Међутим, вратио се у Брежице, није заборавио на Мануелу. Довео ју је код својих у Београд, па назад у Бањалуку. Опет је упао у вртлог грађанског рата.

Прекомандован је 1992. у Лађевце. Тада су већ имали Ану. У Краљеву су добили Тању.

– Из Краљева сам тражио прекоманду за Београд. Стигао сам на Батајницу 1994. и остао до 2001. Летео сам на „јастребовима”, па прешао на „супергалеб”, сада летим у „орлу” – прича Зоран. Пробијајући се кроз облаке борбеним авионом, посматрајући градове и села, питао се – која то идеја човеку даје снагу да издржи све напоре и тешкоће који га у животу вребају иза сваког угла.

Посветио се породици и вери. Није било лако, селили су се најмање десет пута за прве три године брака. После нису ни бројали. У новобеоградским блоковима ушли су у заједничку просторију.

Деца из краја су мале Стојиљковиће прозвала – „деца из излога”. Био је то нужни смештај. И ту су провели 11 година.

Чак и када је Зоран од Војске добио стан, у њега је морао да се усели –као илегалац! Зграда у Кумановској улици на Врачару је незавршена. Породица стрепи, јер је струја „некако” уведена. То „некако” нема дефиницију, али лампе светле, пећ греје.

Највише му помажу људи из Цркве и хуманитарна грчка организација. Зоран познаје неколико владика, пријатељ је са јерејем Владимиром из Верског добротворног старатељства СПЦ.

Породичне славе су посебна прича: у стан им дође око 90 одраслих и око 50 деце. Стан није мали, 150 квадрата. У собама спавају по троје, четворо.

– Од 2010. до 2012. био сам војнодипломатски изасланик Србије у БиХ. Имали смо десеторо деце и живели у Источном Сарајеву – прича пуковник који савршено говори грчи и енглески језик.

У Грчкој је завршио ратну школу. Уписао је 1996. Богословски институт, када је то била велика јерес, и по звању је вероучитељ. На Факултету политичких наука у Београду треба да одбрани специјализацију у Центру за америчке студије. Људи се често зачуде када чују да такав интелектуалац и официр са таквом каријером има чак – једанаесторо деце.

– Оваква породица се сматра аномалијом у друштву које је болесно. Ствари су окренуте наопачке – са горчином каже Зоран.

Нису социјални случајеви, није им ни сјајно. Деца иду у музичке школе, тренирају гимнастику.

Мали Стојиљковићи некада кажу:

– Да нас има једно или двоје, не би нас приметили!

Али, сви их примећују! Боре се за своје место под сунцем, имају три рачунара. Мобилне телефоне тек понеко. Да би тата имао контролу над „јединицом”. Стојиљковићи су таленти за гимнастику. Али, ко ће да плати тренинге толикој деци? Таленти су и за музику, али ко ће купити толике инструменте?

И, заиста, има ли икога у Србији да стварно чује Стојиљковиће?

-----------------------------------------

Најмлађи Лазар

Најстарија ћерка породице Стојиљковић је Ана (1991). Потом следе Тања (1993), Даница (1995), Ђорђе (1996), Софија (1998), Милица (1999), Јелена (2001), Димитрије (2002), Дуња (2004), Божидар (2006) и најмлађи Лазар (2012).

Како је дошло до тога да постанеш бескућник?

- Кад сам био мали, родитељими, старија браћа Саша и Сциле и ја живели смо Далматинској улици, у стану који је мој тата Душко наследио од свог покојног оца. Ишао сам у основну школу “Вук Караџић” и једног дана, када сам се вратио са наставе, у дворишту зграде затекао сам све ствари из куће. Мама Весна ми је рекла да нас исељава Центар за социјални рад. Имао сам тада осам година и нисам баш разумео зашто се исељавамо, али када сам видео огољене зидове у празном стану који напуштам, схватио сам да остајем без дома. Било ми је тада много тешко и тога ћу се увек сећати.

Зашто сте избачени из тог стана?

- Касније сам схватио да у ствари нисмо били истерани, него су мајка и брат Сциле били за то да се тај стан прода да би, као, купили нешто боље. Отац је већ тада много пио, био је алкохоличар, па су га лако на то наговорили. Међутим, од тога ништа није било. Видео сам да мајка и брат много троше паре и ја сам се опростио од тога да ћемо опет имати дом.

Шта се потом десило?

- Одатле сам са мајком отишао да живим код неког човека у једном риту у предграђу Панчева, где живе Роми. После неког времена више нисам могао да се шверцујем по возу да бих ишао у своју школу, па сам једном после наставе ушао у неку зграду и ту остао да преспавам. Тако је било месец дана, док ме није приметио комшија, станар те зграде, и позвао полицију. Одвели су ме у дом за малолетнике “Васа Стајић” на Вождовцу, али сам одатле кроз неколико месеци побегао. Нисам се слагао са осталом домском децом. За разлику од њих, ја сам био миран, нисам крао нити се тукао по улици. Ишао сам у школу, тамо се хранио јер је моја разредна плаћала за мене, знала је у каквој сам ситуацији. Тако је било док ме после четвртог разреда нису пребацили у специјалну школу “Бошко Буха”.

Како си и где све живео од како си напустио мајку и дом?

- Живео сам свуда помало. Схватио сам да мајка не може ништа да уради јер је још тада била инвалид, од шлога јој је цела страна тела одузета, а брат Сциле није желео ништа да помогне. Отац алкохоличар нестао је на своју страну, а други брат, Саша, отишао је да живи уз подршку организације за ментално недовољно развијене особе. Схватио сам да сам сам, препуштен сам себи. Почео сам да се борим, шта ћу да поједем, да обучем. Одлазио сам у школу, а кад изађем, лутам... Спавао сам по разним зградама док ме не избаце, био сам се уселио у једну стару трафику код стадиона ОФК, а последњих неколико година сам у општинској напуштеној згради у Вишеградској улици, без струје и воде, а малтер са зидова се гули.

Од чега си се за све то време издржавао?

- У почетку су ми помагали другови из школе, давали ми неке ствари и храну, књиге и новац за свеске. Међутим, они сад сви раде и имају породице и своје обавезе, па се ретко виђамо. Радио сам разне послове, и на грађевини и у перионици, али све је то много тешко, поготову кад после тога немаш где ни да се истушираш. Онда сам неко време волонтирао у хуманитарној организацији “Каритас” и, пошто је њима стизала одећа, постељина, пешкири и слично, нешто од тога сам добјао да продајем на пијаци и мало зарадим. Продавао сам и кинеске парфеме на улици, али не вреди, јури те инспекција и одузима робу. Недавно сам нашао нови посао и сада продајем часопис “Лице улице” са братом Сашом и његовим другарима. Зарадим од тога некад 100, некад 500 или 600 динара дневно, зависи како иде продаја. Од тог новца се храним. Кад је баш хладно, идем у играоницу да се угрејем.

Да ли си се обраћао неким државним институцијама за помоћ?

- Обраћао сам се Центру за социјални рад, ишао код њих и сам и са мајком, али су ми увек говорили да не можемо добити нити стан нити било какву социјалну помоћ јер смо већ имали стан и продали га. Тражио сам им једнократну помоћ од 7.000 динара да преживим. Жељан сам да се наједем, макар неку паличинку да купим, нешто да скувам на плинској боци коју сам добио. Нису ми одобрили, а зашто, не знам. Ништа ми тамо није јасно, а они се и не труде да ми објасне. Социјална радница све ради на брзину, издекламује шта ми све треба и ћао. А ја немам ни личну карту, ни здравствену књижицу, нити примам икакву социјалу да бих могао то да извадим. Зато у Центар за социјални рад више не идем, нећу никога да молим.

Могу ли ти бар неки пријатељи још помоћи?

- Имам комшиницу која је добра према мени и зими ме некад пусти да се окупам код ње. Добар сам и са другим комшијама, дају ми да наточим балоне са водом или лек кад се разболим. А пре четири године сам имао и шугу, добио сам због прљавштине у тој згради где живим. Било је лето и прашина, а ја нисам могао да одржавам хигијену као нормалан човек. Страшно ме је то сврбело, а отишао сам код доктора тек када сам видео живе ране.

Виђаш ли некад родитеље и браћу?

- Са Сашом се виђам јер заједно продајемо часопис, а код Сцилета не идем, он живи са девојком. Отац и мајка су већ неко време у дому у Кумодрашкој и одем понекад викендом да их обиђем, али није то то. Одрастао сам и знам шта су ми родитељи урадили. Љут сам на њих, цео живот су ми упропастили. Криво ми је што су тако поступили, продали наш стан и отерали ме на улицу. Да нису то урадили, можда бих и ја сада имао ко свака друга деца макар неку своју собу из које нико не би могао да ме избаци.

Имаш ли бар неку наду да ти се живот може побољшати?

- Не може мени више нико да помогне. Кад Центар за социјални рад више од десет година није хтео ништа за мене да уради, немам ја више никакву наду. Определио сам се да трпим и ћутим. На много сам великој нули и човеку треба баш много да се из тога ишчупа.

Аутор: Сања Ђорђевић

Извор: АЛО

СПО(Ј)И на турниру у знак сећања на страдале у Мартовском погрому

У недељу, 17. марта 2013. на дан када се навршавало 9 година од Мартовског погрома на Косову и Метохији у којем је убијено 19 особа, протерано 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, запаљено 35 цркава, а порушено, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа и 10 друштвених објеката, КСУД „Братство“ из Инсбрука је организовао турнир у футсалу на којем је учествовала и фудбалска секција Српске православне омладине Инсбрук - СПО(Ј)И, „ФК Споји!“.

Турнир је на предлог Омладинске организације СПО(Ј)И почео минутом ћутања, а домаћа екипа „Братства“ је на првој утакмици носила црне траке у знак сећања на све страдале Србе током мартовског погрома, док су екипе „Мики транспорт“ и „ФК Споји!“ траке носили током читавог турнира.

Током минута ћутања су учествовали сви гости тунира, како на терену, тако и на трибини. Стајали су у миру и тишини из поштовања према српским жртвама, док је једино гостујућа хрватска екипа „НК Зрињски“ одбила да устане током минута ћутања.

Што се спортског дела тиче, млада екипа „ФК Споји!“ је на овом турниру наступала у мало ослабљеном саставу, мада ипак није била за потцењивање.

Стигла је до четвртфинала као прва у својој групи са максималним учинком и 12 освојених бодова из 4 утакмице.

У четвртфиналу „ФК Споји!“ је наишао на хрватску екипу „НК Зрињнски“ и доминирао је током читаве утакмице. Нажалост пропуштене су неколико шансе, како би се постигао гол, док противничка екипа није такорећи ни пришла голу младе српске екипе „ФК Споји!“, тако да се утакмица након 12 одиграних минута завршила са 0:0 и ишло се на пенале, где није погодио ни један од играча обе екипе. Голмани су одлично бранили, док је голман „НК Зринњски“ својој екипи донео победоносни гол, те је на крају овог четвртфиналног сусрета слабија екипа прошла даље.

Турнир је освојила екипа „ФК Обилић“, која је за ову прилику допутовала из Прњавора, победивши екипу „НК Зрињнски“ са 7:3!

Дан раније, на 3. Конгресу Савеза Срба у Аустрији, који је одржан у Инсбруку, приказане су слике и филм „Злочин без казне“ о мартовском погрому на Косову и Метохији у оквиру акције коју је покренула Канцеларија за дијаспору Владе Републике Србије, а коју су подржале Српска православна омладина Инсбрук - СПО(Ј)И, организација „28. јун“ из Канаде, Српски институт из Вашингтона, КУД „Бранко Радичевић“ из Беча, Заједница Срба Тирол и други.

Српска православна омладина Инсбрук - СПО(Ј)И се још једном захваљује свим члановима, пријатељима и саборцима, који су нас подржали на турниру и подсећа да се до краја априла врши упис нових фудбалера, који желе да играју добар фудбал и да представе српски народ и Србију у најбољем и најпозитивнијем светлу на спортским теренима у Аустрији и шире!

Уколико и Ти желиш да постанеш део једног новог и успешног спортског пројекта јави нам се путем е-поште на: fcspoji@gmail.com

Слава и вечни спомен свим српским жртвама мартовског погрома на Косову и Метохији!

Српска православна омладина Инсбрук - СПО(Ј)И

Снага народа се у прошлости мјерила бројем њихових припадника. Број је некад био одлучујући у скоро сваком погледу. Виталнији народи су имали већу радну снагу и односили су побједе на бојном пољу. Тако је било све до интензивнијег развоја технике, када су машине увелико замијениле рад човјека, а наоружање велике разорне моћи бројне војне формације. Међутим, властодршци су већ одавно схватили да није све у сировој моћи и да је тешко држати у покорности незадовољан народ. Они траже какав-такав легитимитет за своје управљање. Из те жеље за легитимношћу власти рађа се од краја 18. вијека демократија. Прво мушкарци, а касније и жене, добијају право гласа. Сталежи више не прегласавају појединце. Али опет се човјек посматра као број.

Српски народ имао је у прошлости доста проблема са Турцима Османлијама који су га на бојном пољу побјеђивали захваљујући својој бројности. Уосталом, он у томе није био изузетак међу свим народима региона, па и знатно шире. Не треба заборавити да је до коначног ослобођења дошло прије тачно стотину година, што и није неки временски размак. Прије тачно стотину година, љути непријатељи нашег народа постају германски народи. Довољан је само летимичан поглед на српску историју па да се стекне утисак како су разни освајачи чекали у реду једни иза других како не би дозволили српском народу да се имало опорави. Можда је за то крив наш положај, можда непристајање на полуслободу. Једно је тачно – тешко је навести неки сукоб у коме су Срби били неутрални. Такође, странака, фракција, идеологија, династија, регионалних трвења, подјела по различитим основама никада нам није недостајало, а и са нашим словенским сусједима никада нисмо могли да нађемо заједнички језик, иако је степен линвистичког разумијевања од Црног до Јадранског мора и данас, а у прошлости поготово, био изузетно висок.

Постављамо питање: Какав је положај обичног човјека у српском друштву? Гдје је његово мјесто у свим овим заврзламама? Да ли је ико икад марио за његову срећу, или је код нас заједница прогутала човјека? Прије свега, питање је: Да ли код нас има обичних људи и шта је обичан човјек? Ако је обичан човјек онај чија егзистенција прође незапажено, онда ми таквих скоро и немамо, јер нам наша историја, или наша географија, а можда и наш менталитет, нису дозвољавали да се ико на уобичајен начин роди, проживи и умре. Бар нешто од тога је морало да буде необично. Људи су се рађали у збјеговима, избјеглиштима и пећинама, по колективним центрима. Бебе су умирале због недостатка кисеоника. Ако је све ово неког Србина заобишло, дуг је живот, па ће имати времена да искуси како је бити Србин. Проћи ће му у патњи, муци, понижењу, а ако му тога буде доста, онда у шуми, са звијерима, у хајдучији, разним владиним и невладиним организацијама, смицалицама, трвењима, странчарењима, револуцијама, подрумима. Ако је неког срећника све ово заобишло до старости, онда ће морати бар тада да осјети мало „драж“ своје националне припадности. Видјеће како је све оно у шта се уздао у животу пропало, како његово искуство не важи, како ће и његова дјеце имати исте муке као и његови родитељи. Све у свему, врло нездрава клима за један обичан живот.

Црква нас учи да је човјек личност и да је свака личност велика у Божијим очима, да ниједна није заборављена, да ниједан њен покрет није незапажен од Свевидећег, да ниједна мисао није пропала. Сваки човјек је један велики свијет. Заиста, тако је то у очима нашег благог Господа, једине наше Узданице у свим свјетовима, једине Наде у свим недаћама. Да нам није још и Њега, одавно бисмо завршили као Картагињани, као Трачани, Хуни, Авари и сви они којима се данас ни трага не зна. Али, даће Бог да опстанемо, па макар се на нас обрушиле све силе ове планете. У ствари, оне су се већ обрушиле. По стоти пут се обистињавају оне Његошеве ријечи да нема никога „да пожали, ка` да би помога`“. Иван Мажуранић каже: „Бој с` онога ко је свик`о без голема мријет` јада“. Можда нас се неко и боји, али да смо заиста свикли умирати без престанка, то је жива истина. Ово није афоризам. Шта ћемо кад нам стварност има призвук сарказма?

Но, пустимо историју крају. У њој и тако нећемо пронаћи ништа што не можемо видјети на неком мјесту гдје данас живимо. Жеља највећег Србина 20. вијека, св. Николаја Жичког, и његова молитва Богу била је да се Срби обоже, сложе и умноже. Заиста, у три ријечи изражен национални програм за вијекове. Можемо забити главу у пијесак и мислити како смо ми већ небески народ и како нам ништа не недостаје. То нам нико не брани. Многи ће се и обрадовати тој нашој умишљености. Можемо мислити и да смо сложни само зато што се дичимо паролом: „Само слога Србина спашава“, иако нигдје регионална припадност није толико истицана и подржавана као битна и, чак, одлучујућа, како од стране Цркве, тако и од стране наших држава. (Мислио сам написати државе, али сам се сјетио да је још немамо. Тачније, имамо их неколико, па можемо да бирамо, ако је то нека предност.) Можемо и пуцати кад нам се роди син и мислити како смо урадили нешто велико, иако нам ни у лудилу не пада на памет да тај син има браће и сестара. Ако би Бог неког и послао, ми га убијамо не дајући му ни да угледа свјетлост дана.

Како изгледа једна обична српска породица? Једна просјечна српска породица не уђе више од двадесет пута у животу у цркву. Ипак, њени чланови још од малих ногу су научени да се ни у једном крају Бог не поштује као код њих и да су сви други Срби изроди, осим њихових земљака, јер не знају никакве обичаје. Они чине неопростив гријех што за славу износе прво ово, а не оно јело и слично. Нема везе то што ни они, ни ови други, не знају ни Символ вјере и што им до краја живота остаје недокучива тајна ко је био светац кога славе. Једно је јасно – био је велики Србин, вјероватно баш из њиховог краја, и побио је вјероватно доста Турака, а можда је волио понекад да оде и у Цркву. Тако говоре ако славе неког војводу, а ако славе неког епископа, калуђера, или пустињака, онда је јасно да је он довољан да се за сва кољена моли Богу и да нема потребе да то чине и они који га славе. Такође, једна просјечна српска породица, има максимално двоје дјеце и бар двоје убијених по разним клиникама.

Опет, постављамо питање: Шта је са човјеком који хоће нормално да живи у овоме не баш нормалном друштву? Он не треба да се брине. Можда је рођен у заиста црквеној породици. Можда воли и Романинце и Крајишнике и Херцеговце и Србијанце и Црногорце и све остале. Можда има доста браће и сестара и можда у његовој породици и није било убијања дјеце. Можда чак буде и такав срећник да га и рат заобиђе, али ту су данас политичке партије. Он је ипак број. Мора да се опредијели да буде нечији пријатељ, а нечији непријатељ. Како мисли успјети у животу, ако воли све Србе? Зар он не зна да су само једни прави, а остали издајници? Ако му баш ништа од овога није јасно, постаће онда кад не буде могао нигдје да се запосли, или се запосли, па буде остао без посла зато што се „прави лудим“. Не брани њему нико да се и даље дичи српском слогом, али нек мрзи бар 70 % Срба. Ваља се. Много нас је да се баш сви волимо. Нема везе што он ни не познаје већину тих које мрзе. Његова фракција ће му рећи да то тако треба, а он, ако је прави патриота, треба то да прихвати без размишљања. Такође, не мисли ваљда да се бави политиком само ван радног времена. Он мора да је унесе у фирму, у породицу, у кафану. Не смије ниједан сегмент друштва да остане незаражен.

Ето једне слике нас виђене од оних који се још увијек праве невјешти, који не разумију да смо ми сви свети само зато што смо Срби. Неко ће рећи: Па ни наши сусједи нису бољи. Нису, али ми можемо мијењати само себе. Млад човјек има само три избора. Један је да оде одавде, да напусти све ове ужасе, да побјегне на пусто острво и дружи се са животињама. Други избор је да покуша нешто да промијени, што се овдје изједначава са сигурним страдањем. Таквоме већ дижу вјешала, а они смиренији га сажаљевају као малоумног. Трећи избор је да трпи. За њега се већина одлучује. Једино за то треба имати добре живце и челичну вољу. Трпљењем својим спасавајте душе своје. (Лк 21, 19)

Човјек је личност. Човјек није број. Ако је и Србин човјек, онда се то односи и на њега. Потрудимо се да бар у Цркви човјек буде личност, бар до црквених врата. Толико бар можемо, а ако шта претекне и ван тих врата, онда Срби почињу нагло да се мијењају. Шаљивџије би рекле: Нешто са њима није у реду. Чврсто вјерујем, иако немам ниједног разлога за то, да ће Срби некад да се охристове и да охристове и друге, па можда некад и писац ових редова дође на свој ред. Има још доста да се ради, свако на себи. Нисмо још ни при крају почетка. Користимо вријеме, јер су дани зли. (Еф 5, 16)

Давор Арнаут