Војска Стојиљковића са једанаесторо деце

Домаћица Мануела и војни пилот, пуковник Зоран, одгајају многочлану породицу уз помоћ многобројних пријатеља и СПЦ

Породица пуковника Зорана Стојиљковића

Пуковник командује збор, али му се „војска” разбежала. Зоран Стојиљковић је прави тата, са ауторитетом према ћеркама који се лагано круни. Клинци избегавају фотографисање. Кажу, задиркиваће их у школи.

Тата опет командује збор. Сада је већ успешнији. Једанаесторо деце Стојиљковића позира, са смешком. Мама Мануела, домаћица, и тата Зоран (45), пуковник, контролишу дечји строј. Зоран, активни војни пилот, ради на Војној академији у Школи националне одбране, као професор на катедри тактике. Припрема будуће кадете за официре, официре спрема за генерале, али је у свом дому – класични десетар!

Гомила дечјих ципела поред улазних врата, на тераси поређане гајбе поморанџи које пуковник купује на кванташкој пијаци, кад стигне. Купује најмање по четири, пет килограма банана, недељом одлази на пијацу „Зелени венац”, да купи 10 до 12 литара домаћег млека.

Мама Мануела је спремила доручак и коначно може да се опусти. Савршено обична породица, њих тринаесторо!

Рођени Београђанин са Врачара, увек је желео да постане војни пилот. Као потпоручнику, прво постављење било му је на словеначком аеродрому „Церкље”. Мануелу је упознао надомак аеродрома. Она лепа студенткиња из Словеније, он пилот потпоручник.

Да ли су, тада, размишљали да имају толико деце?

Мануела рафално одговара:

– Ма, не. Као студенткиња у Љубљани, размишљала сам да ли ћу се уопште удати – каже она.

Зоран претпоставља да поседује генетску предиспозицију. Прадеда му је имао баш – једанаесторо малишана.

– Наишле су ратне недаће, па смо обоје схватили да је једини смисао – у великој породици – смеши се мајка храброст. Како је другачије назвати?

Тако је кренуло: где је једно, ту је и друго. Где је друго, ту је и треће... И тако редом. Ану су добили 1991. године. Она сада живи у Источном Сарајеву, са мужем Давидом. Недавно су добили сина Луку.

– Постали смо баба и деда. Ана и Давид имају рок-џез бенд, па сам мислила сам да ће се посветити музици – смеше се Мануела и Зоран.

Када је почео рат у Словенији, Зоранова ескадрила је летела по задатку. Потом је пребачен у Бањалуку. Међутим, вратио се у Брежице, није заборавио на Мануелу. Довео ју је код својих у Београд, па назад у Бањалуку. Опет је упао у вртлог грађанског рата.

Прекомандован је 1992. у Лађевце. Тада су већ имали Ану. У Краљеву су добили Тању.

– Из Краљева сам тражио прекоманду за Београд. Стигао сам на Батајницу 1994. и остао до 2001. Летео сам на „јастребовима”, па прешао на „супергалеб”, сада летим у „орлу” – прича Зоран. Пробијајући се кроз облаке борбеним авионом, посматрајући градове и села, питао се – која то идеја човеку даје снагу да издржи све напоре и тешкоће који га у животу вребају иза сваког угла.

Посветио се породици и вери. Није било лако, селили су се најмање десет пута за прве три године брака. После нису ни бројали. У новобеоградским блоковима ушли су у заједничку просторију.

Деца из краја су мале Стојиљковиће прозвала – „деца из излога”. Био је то нужни смештај. И ту су провели 11 година.

Чак и када је Зоран од Војске добио стан, у њега је морао да се усели –као илегалац! Зграда у Кумановској улици на Врачару је незавршена. Породица стрепи, јер је струја „некако” уведена. То „некако” нема дефиницију, али лампе светле, пећ греје.

Највише му помажу људи из Цркве и хуманитарна грчка организација. Зоран познаје неколико владика, пријатељ је са јерејем Владимиром из Верског добротворног старатељства СПЦ.

Породичне славе су посебна прича: у стан им дође око 90 одраслих и око 50 деце. Стан није мали, 150 квадрата. У собама спавају по троје, четворо.

– Од 2010. до 2012. био сам војнодипломатски изасланик Србије у БиХ. Имали смо десеторо деце и живели у Источном Сарајеву – прича пуковник који савршено говори грчи и енглески језик.

У Грчкој је завршио ратну школу. Уписао је 1996. Богословски институт, када је то била велика јерес, и по звању је вероучитељ. На Факултету политичких наука у Београду треба да одбрани специјализацију у Центру за америчке студије. Људи се често зачуде када чују да такав интелектуалац и официр са таквом каријером има чак – једанаесторо деце.

– Оваква породица се сматра аномалијом у друштву које је болесно. Ствари су окренуте наопачке – са горчином каже Зоран.

Нису социјални случајеви, није им ни сјајно. Деца иду у музичке школе, тренирају гимнастику.

Мали Стојиљковићи некада кажу:

– Да нас има једно или двоје, не би нас приметили!

Али, сви их примећују! Боре се за своје место под сунцем, имају три рачунара. Мобилне телефоне тек понеко. Да би тата имао контролу над „јединицом”. Стојиљковићи су таленти за гимнастику. Али, ко ће да плати тренинге толикој деци? Таленти су и за музику, али ко ће купити толике инструменте?

И, заиста, има ли икога у Србији да стварно чује Стојиљковиће?

-----------------------------------------

Најмлађи Лазар

Најстарија ћерка породице Стојиљковић је Ана (1991). Потом следе Тања (1993), Даница (1995), Ђорђе (1996), Софија (1998), Милица (1999), Јелена (2001), Димитрије (2002), Дуња (2004), Божидар (2006) и најмлађи Лазар (2012).

Како је дошло до тога да постанеш бескућник?

- Кад сам био мали, родитељими, старија браћа Саша и Сциле и ја живели смо Далматинској улици, у стану који је мој тата Душко наследио од свог покојног оца. Ишао сам у основну школу “Вук Караџић” и једног дана, када сам се вратио са наставе, у дворишту зграде затекао сам све ствари из куће. Мама Весна ми је рекла да нас исељава Центар за социјални рад. Имао сам тада осам година и нисам баш разумео зашто се исељавамо, али када сам видео огољене зидове у празном стану који напуштам, схватио сам да остајем без дома. Било ми је тада много тешко и тога ћу се увек сећати.

Зашто сте избачени из тог стана?

- Касније сам схватио да у ствари нисмо били истерани, него су мајка и брат Сциле били за то да се тај стан прода да би, као, купили нешто боље. Отац је већ тада много пио, био је алкохоличар, па су га лако на то наговорили. Међутим, од тога ништа није било. Видео сам да мајка и брат много троше паре и ја сам се опростио од тога да ћемо опет имати дом.

Шта се потом десило?

- Одатле сам са мајком отишао да живим код неког човека у једном риту у предграђу Панчева, где живе Роми. После неког времена више нисам могао да се шверцујем по возу да бих ишао у своју школу, па сам једном после наставе ушао у неку зграду и ту остао да преспавам. Тако је било месец дана, док ме није приметио комшија, станар те зграде, и позвао полицију. Одвели су ме у дом за малолетнике “Васа Стајић” на Вождовцу, али сам одатле кроз неколико месеци побегао. Нисам се слагао са осталом домском децом. За разлику од њих, ја сам био миран, нисам крао нити се тукао по улици. Ишао сам у школу, тамо се хранио јер је моја разредна плаћала за мене, знала је у каквој сам ситуацији. Тако је било док ме после четвртог разреда нису пребацили у специјалну школу “Бошко Буха”.

Како си и где све живео од како си напустио мајку и дом?

- Живео сам свуда помало. Схватио сам да мајка не може ништа да уради јер је још тада била инвалид, од шлога јој је цела страна тела одузета, а брат Сциле није желео ништа да помогне. Отац алкохоличар нестао је на своју страну, а други брат, Саша, отишао је да живи уз подршку организације за ментално недовољно развијене особе. Схватио сам да сам сам, препуштен сам себи. Почео сам да се борим, шта ћу да поједем, да обучем. Одлазио сам у школу, а кад изађем, лутам... Спавао сам по разним зградама док ме не избаце, био сам се уселио у једну стару трафику код стадиона ОФК, а последњих неколико година сам у општинској напуштеној згради у Вишеградској улици, без струје и воде, а малтер са зидова се гули.

Од чега си се за све то време издржавао?

- У почетку су ми помагали другови из школе, давали ми неке ствари и храну, књиге и новац за свеске. Међутим, они сад сви раде и имају породице и своје обавезе, па се ретко виђамо. Радио сам разне послове, и на грађевини и у перионици, али све је то много тешко, поготову кад после тога немаш где ни да се истушираш. Онда сам неко време волонтирао у хуманитарној организацији “Каритас” и, пошто је њима стизала одећа, постељина, пешкири и слично, нешто од тога сам добјао да продајем на пијаци и мало зарадим. Продавао сам и кинеске парфеме на улици, али не вреди, јури те инспекција и одузима робу. Недавно сам нашао нови посао и сада продајем часопис “Лице улице” са братом Сашом и његовим другарима. Зарадим од тога некад 100, некад 500 или 600 динара дневно, зависи како иде продаја. Од тог новца се храним. Кад је баш хладно, идем у играоницу да се угрејем.

Да ли си се обраћао неким државним институцијама за помоћ?

- Обраћао сам се Центру за социјални рад, ишао код њих и сам и са мајком, али су ми увек говорили да не можемо добити нити стан нити било какву социјалну помоћ јер смо већ имали стан и продали га. Тражио сам им једнократну помоћ од 7.000 динара да преживим. Жељан сам да се наједем, макар неку паличинку да купим, нешто да скувам на плинској боци коју сам добио. Нису ми одобрили, а зашто, не знам. Ништа ми тамо није јасно, а они се и не труде да ми објасне. Социјална радница све ради на брзину, издекламује шта ми све треба и ћао. А ја немам ни личну карту, ни здравствену књижицу, нити примам икакву социјалу да бих могао то да извадим. Зато у Центар за социјални рад више не идем, нећу никога да молим.

Могу ли ти бар неки пријатељи још помоћи?

- Имам комшиницу која је добра према мени и зими ме некад пусти да се окупам код ње. Добар сам и са другим комшијама, дају ми да наточим балоне са водом или лек кад се разболим. А пре четири године сам имао и шугу, добио сам због прљавштине у тој згради где живим. Било је лето и прашина, а ја нисам могао да одржавам хигијену као нормалан човек. Страшно ме је то сврбело, а отишао сам код доктора тек када сам видео живе ране.

Виђаш ли некад родитеље и браћу?

- Са Сашом се виђам јер заједно продајемо часопис, а код Сцилета не идем, он живи са девојком. Отац и мајка су већ неко време у дому у Кумодрашкој и одем понекад викендом да их обиђем, али није то то. Одрастао сам и знам шта су ми родитељи урадили. Љут сам на њих, цео живот су ми упропастили. Криво ми је што су тако поступили, продали наш стан и отерали ме на улицу. Да нису то урадили, можда бих и ја сада имао ко свака друга деца макар неку своју собу из које нико не би могао да ме избаци.

Имаш ли бар неку наду да ти се живот може побољшати?

- Не може мени више нико да помогне. Кад Центар за социјални рад више од десет година није хтео ништа за мене да уради, немам ја више никакву наду. Определио сам се да трпим и ћутим. На много сам великој нули и човеку треба баш много да се из тога ишчупа.

Аутор: Сања Ђорђевић

Извор: АЛО

СПО(Ј)И на турниру у знак сећања на страдале у Мартовском погрому

У недељу, 17. марта 2013. на дан када се навршавало 9 година од Мартовског погрома на Косову и Метохији у којем је убијено 19 особа, протерано 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, запаљено 35 цркава, а порушено, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа и 10 друштвених објеката, КСУД „Братство“ из Инсбрука је организовао турнир у футсалу на којем је учествовала и фудбалска секција Српске православне омладине Инсбрук - СПО(Ј)И, „ФК Споји!“.

Турнир је на предлог Омладинске организације СПО(Ј)И почео минутом ћутања, а домаћа екипа „Братства“ је на првој утакмици носила црне траке у знак сећања на све страдале Србе током мартовског погрома, док су екипе „Мики транспорт“ и „ФК Споји!“ траке носили током читавог турнира.

Током минута ћутања су учествовали сви гости тунира, како на терену, тако и на трибини. Стајали су у миру и тишини из поштовања према српским жртвама, док је једино гостујућа хрватска екипа „НК Зрињски“ одбила да устане током минута ћутања.

Што се спортског дела тиче, млада екипа „ФК Споји!“ је на овом турниру наступала у мало ослабљеном саставу, мада ипак није била за потцењивање.

Стигла је до четвртфинала као прва у својој групи са максималним учинком и 12 освојених бодова из 4 утакмице.

У четвртфиналу „ФК Споји!“ је наишао на хрватску екипу „НК Зрињнски“ и доминирао је током читаве утакмице. Нажалост пропуштене су неколико шансе, како би се постигао гол, док противничка екипа није такорећи ни пришла голу младе српске екипе „ФК Споји!“, тако да се утакмица након 12 одиграних минута завршила са 0:0 и ишло се на пенале, где није погодио ни један од играча обе екипе. Голмани су одлично бранили, док је голман „НК Зринњски“ својој екипи донео победоносни гол, те је на крају овог четвртфиналног сусрета слабија екипа прошла даље.

Турнир је освојила екипа „ФК Обилић“, која је за ову прилику допутовала из Прњавора, победивши екипу „НК Зрињнски“ са 7:3!

Дан раније, на 3. Конгресу Савеза Срба у Аустрији, који је одржан у Инсбруку, приказане су слике и филм „Злочин без казне“ о мартовском погрому на Косову и Метохији у оквиру акције коју је покренула Канцеларија за дијаспору Владе Републике Србије, а коју су подржале Српска православна омладина Инсбрук - СПО(Ј)И, организација „28. јун“ из Канаде, Српски институт из Вашингтона, КУД „Бранко Радичевић“ из Беча, Заједница Срба Тирол и други.

Српска православна омладина Инсбрук - СПО(Ј)И се још једном захваљује свим члановима, пријатељима и саборцима, који су нас подржали на турниру и подсећа да се до краја априла врши упис нових фудбалера, који желе да играју добар фудбал и да представе српски народ и Србију у најбољем и најпозитивнијем светлу на спортским теренима у Аустрији и шире!

Уколико и Ти желиш да постанеш део једног новог и успешног спортског пројекта јави нам се путем е-поште на: fcspoji@gmail.com

Слава и вечни спомен свим српским жртвама мартовског погрома на Косову и Метохији!

Српска православна омладина Инсбрук - СПО(Ј)И

Снага народа се у прошлости мјерила бројем њихових припадника. Број је некад био одлучујући у скоро сваком погледу. Виталнији народи су имали већу радну снагу и односили су побједе на бојном пољу. Тако је било све до интензивнијег развоја технике, када су машине увелико замијениле рад човјека, а наоружање велике разорне моћи бројне војне формације. Међутим, властодршци су већ одавно схватили да није све у сировој моћи и да је тешко држати у покорности незадовољан народ. Они траже какав-такав легитимитет за своје управљање. Из те жеље за легитимношћу власти рађа се од краја 18. вијека демократија. Прво мушкарци, а касније и жене, добијају право гласа. Сталежи више не прегласавају појединце. Али опет се човјек посматра као број.

Српски народ имао је у прошлости доста проблема са Турцима Османлијама који су га на бојном пољу побјеђивали захваљујући својој бројности. Уосталом, он у томе није био изузетак међу свим народима региона, па и знатно шире. Не треба заборавити да је до коначног ослобођења дошло прије тачно стотину година, што и није неки временски размак. Прије тачно стотину година, љути непријатељи нашег народа постају германски народи. Довољан је само летимичан поглед на српску историју па да се стекне утисак како су разни освајачи чекали у реду једни иза других како не би дозволили српском народу да се имало опорави. Можда је за то крив наш положај, можда непристајање на полуслободу. Једно је тачно – тешко је навести неки сукоб у коме су Срби били неутрални. Такође, странака, фракција, идеологија, династија, регионалних трвења, подјела по различитим основама никада нам није недостајало, а и са нашим словенским сусједима никада нисмо могли да нађемо заједнички језик, иако је степен линвистичког разумијевања од Црног до Јадранског мора и данас, а у прошлости поготово, био изузетно висок.

Постављамо питање: Какав је положај обичног човјека у српском друштву? Гдје је његово мјесто у свим овим заврзламама? Да ли је ико икад марио за његову срећу, или је код нас заједница прогутала човјека? Прије свега, питање је: Да ли код нас има обичних људи и шта је обичан човјек? Ако је обичан човјек онај чија егзистенција прође незапажено, онда ми таквих скоро и немамо, јер нам наша историја, или наша географија, а можда и наш менталитет, нису дозвољавали да се ико на уобичајен начин роди, проживи и умре. Бар нешто од тога је морало да буде необично. Људи су се рађали у збјеговима, избјеглиштима и пећинама, по колективним центрима. Бебе су умирале због недостатка кисеоника. Ако је све ово неког Србина заобишло, дуг је живот, па ће имати времена да искуси како је бити Србин. Проћи ће му у патњи, муци, понижењу, а ако му тога буде доста, онда у шуми, са звијерима, у хајдучији, разним владиним и невладиним организацијама, смицалицама, трвењима, странчарењима, револуцијама, подрумима. Ако је неког срећника све ово заобишло до старости, онда ће морати бар тада да осјети мало „драж“ своје националне припадности. Видјеће како је све оно у шта се уздао у животу пропало, како његово искуство не важи, како ће и његова дјеце имати исте муке као и његови родитељи. Све у свему, врло нездрава клима за један обичан живот.

Црква нас учи да је човјек личност и да је свака личност велика у Божијим очима, да ниједна није заборављена, да ниједан њен покрет није незапажен од Свевидећег, да ниједна мисао није пропала. Сваки човјек је један велики свијет. Заиста, тако је то у очима нашег благог Господа, једине наше Узданице у свим свјетовима, једине Наде у свим недаћама. Да нам није још и Њега, одавно бисмо завршили као Картагињани, као Трачани, Хуни, Авари и сви они којима се данас ни трага не зна. Али, даће Бог да опстанемо, па макар се на нас обрушиле све силе ове планете. У ствари, оне су се већ обрушиле. По стоти пут се обистињавају оне Његошеве ријечи да нема никога „да пожали, ка` да би помога`“. Иван Мажуранић каже: „Бој с` онога ко је свик`о без голема мријет` јада“. Можда нас се неко и боји, али да смо заиста свикли умирати без престанка, то је жива истина. Ово није афоризам. Шта ћемо кад нам стварност има призвук сарказма?

Но, пустимо историју крају. У њој и тако нећемо пронаћи ништа што не можемо видјети на неком мјесту гдје данас живимо. Жеља највећег Србина 20. вијека, св. Николаја Жичког, и његова молитва Богу била је да се Срби обоже, сложе и умноже. Заиста, у три ријечи изражен национални програм за вијекове. Можемо забити главу у пијесак и мислити како смо ми већ небески народ и како нам ништа не недостаје. То нам нико не брани. Многи ће се и обрадовати тој нашој умишљености. Можемо мислити и да смо сложни само зато што се дичимо паролом: „Само слога Србина спашава“, иако нигдје регионална припадност није толико истицана и подржавана као битна и, чак, одлучујућа, како од стране Цркве, тако и од стране наших држава. (Мислио сам написати државе, али сам се сјетио да је још немамо. Тачније, имамо их неколико, па можемо да бирамо, ако је то нека предност.) Можемо и пуцати кад нам се роди син и мислити како смо урадили нешто велико, иако нам ни у лудилу не пада на памет да тај син има браће и сестара. Ако би Бог неког и послао, ми га убијамо не дајући му ни да угледа свјетлост дана.

Како изгледа једна обична српска породица? Једна просјечна српска породица не уђе више од двадесет пута у животу у цркву. Ипак, њени чланови још од малих ногу су научени да се ни у једном крају Бог не поштује као код њих и да су сви други Срби изроди, осим њихових земљака, јер не знају никакве обичаје. Они чине неопростив гријех што за славу износе прво ово, а не оно јело и слично. Нема везе то што ни они, ни ови други, не знају ни Символ вјере и што им до краја живота остаје недокучива тајна ко је био светац кога славе. Једно је јасно – био је велики Србин, вјероватно баш из њиховог краја, и побио је вјероватно доста Турака, а можда је волио понекад да оде и у Цркву. Тако говоре ако славе неког војводу, а ако славе неког епископа, калуђера, или пустињака, онда је јасно да је он довољан да се за сва кољена моли Богу и да нема потребе да то чине и они који га славе. Такође, једна просјечна српска породица, има максимално двоје дјеце и бар двоје убијених по разним клиникама.

Опет, постављамо питање: Шта је са човјеком који хоће нормално да живи у овоме не баш нормалном друштву? Он не треба да се брине. Можда је рођен у заиста црквеној породици. Можда воли и Романинце и Крајишнике и Херцеговце и Србијанце и Црногорце и све остале. Можда има доста браће и сестара и можда у његовој породици и није било убијања дјеце. Можда чак буде и такав срећник да га и рат заобиђе, али ту су данас политичке партије. Он је ипак број. Мора да се опредијели да буде нечији пријатељ, а нечији непријатељ. Како мисли успјети у животу, ако воли све Србе? Зар он не зна да су само једни прави, а остали издајници? Ако му баш ништа од овога није јасно, постаће онда кад не буде могао нигдје да се запосли, или се запосли, па буде остао без посла зато што се „прави лудим“. Не брани њему нико да се и даље дичи српском слогом, али нек мрзи бар 70 % Срба. Ваља се. Много нас је да се баш сви волимо. Нема везе што он ни не познаје већину тих које мрзе. Његова фракција ће му рећи да то тако треба, а он, ако је прави патриота, треба то да прихвати без размишљања. Такође, не мисли ваљда да се бави политиком само ван радног времена. Он мора да је унесе у фирму, у породицу, у кафану. Не смије ниједан сегмент друштва да остане незаражен.

Ето једне слике нас виђене од оних који се још увијек праве невјешти, који не разумију да смо ми сви свети само зато што смо Срби. Неко ће рећи: Па ни наши сусједи нису бољи. Нису, али ми можемо мијењати само себе. Млад човјек има само три избора. Један је да оде одавде, да напусти све ове ужасе, да побјегне на пусто острво и дружи се са животињама. Други избор је да покуша нешто да промијени, што се овдје изједначава са сигурним страдањем. Таквоме већ дижу вјешала, а они смиренији га сажаљевају као малоумног. Трећи избор је да трпи. За њега се већина одлучује. Једино за то треба имати добре живце и челичну вољу. Трпљењем својим спасавајте душе своје. (Лк 21, 19)

Човјек је личност. Човјек није број. Ако је и Србин човјек, онда се то односи и на њега. Потрудимо се да бар у Цркви човјек буде личност, бар до црквених врата. Толико бар можемо, а ако шта претекне и ван тих врата, онда Срби почињу нагло да се мијењају. Шаљивџије би рекле: Нешто са њима није у реду. Чврсто вјерујем, иако немам ниједног разлога за то, да ће Срби некад да се охристове и да охристове и друге, па можда некад и писац ових редова дође на свој ред. Има још доста да се ради, свако на себи. Нисмо још ни при крају почетка. Користимо вријеме, јер су дани зли. (Еф 5, 16)

Давор Арнаут

Основан у XVII веку, Стратфорд, који се налази у држави Кентаки (САД), посебно привлачи раскошним пејзажима и богатом историјом. Сматра се постојбином америчке производње хеликоптера. Овде је 1939. године руски имигрант, млади конструктор Игор Сикорски, тестирао свој први хеликоптер и на периферији града изградио прве погоне будуће фабрике. Касније ће његово име постати познато у целом свету, а корпорација «Сикорски Еркрафт» ће постати империја производње хеликоптера и снабдеваће хеликоптерима комерцијалне превознике и војске.

Данашњих дана, као и средином прошлог века, «код Сикорског» ради добра половина мушког рускојезичног становништва Стратфорда. Али, ван граница «руског» Стратфорда, мало коме је познато да је знаменити авиоконструктор, некада студент Кијевског политехничког института Игор Иванович Сикорски, који се прославио својим авионима «Иља Муромец» и «Руски витез», био дубоко верујући човек. Емигрирао је после револуције у Сједињене Државе, тамо написао и издао књигу о Господњој молитви, много се ангажовао у време оснивања прве православне парохије у граду – Николајевског храма, – који је 15. децембра 2009. године обележио своју 90-годишњицу.

***

– Игор Сикорски је био веома скроман човек. Претпоставимо да стоји 15 људи у групи, Игор Иванович би био најнезапаженији међу њима.Такође и у разговору, не знајући његов лик, Американци би га питали чиме се бави. А он би скромно одговарао: «Радим “код Сикорског”».

Сикорски није био превише разговорљив, више је слушао него говорио. Али, када би га питали, причао је о себи, о свом искуству.

Он се «заразио» хеликоптерима почетком прошлог века, када је авијација била тек у повоју. Али, сви, па чак и Американци су сматрали да та идеја не заслужује пажњу и предлагали да се узалуд не губи време на хеликоптере, него да се одмах пређе на конструисање авиона.

Ипак, Сикорски је у Стратфорду изградио фабрику – тада још скромно предузеће – и почео да окупља руске раднике. Сви наши парохијани-мушкарци су радили код Сикорског, у том моменту најкрупнијег послодавца у граду.

– За име Сикорског се везује и оснивање Николајевске парохије…

Игор Сикорски

– Парохија је успешно организована захваљујући залагањима Игора Ивановича. Крајем 1920-их година око ње се у Стратфорду сабрала руска општина. 15. децембра 1929. године је основана парохија, а храм је саграђен 12. октобра 1941. године и посвећен светитељу Николају Чудотворцу.

У почетку се парохија налазила у приватној кући у Лејк Стриту. Већина парохијана су били имигранти, тек пристигли у Америку из Немачке, Аустрије, Југославије, већином врло интелигентни људи. Скоро сви, а међу њима и мој отац, Иван Иванович Шевцов, су сматрали себе избеглицама. Нису веровали да отпочињу трајни живот у Америци, маштали су и надали се да ће се пре или касније вратити у Русију. Без обзира на то, где год би се населили, прво су оснивали цркве.

Сам Игор Иванович у то време није био корифеј авиоконструкције, није имао велика средства, али није одустајао од изградње храма. Први настојатељ, тада још кућног храма је био јеромонах Пантелејмон (Нижњик), а помагао му је отац Јосиф (Колос). Касније су се они преселили у Џорданвил, где су 1930. године на пустом пољу основали монашку општину и почели да граде манастир. Изградња Николајевског храма је завршена 1941. године, а тада већ «зрео» Сикорски је узео значајно учешће у изградњи. Већини парохијана су зараде, наравно, биле мале, али су прилагали за општину. Игор Иванович је био члан парохије до своје смрти. У храму је имао «своје» место, слева од олтара, и он је свих година стајао на истом том месту.

– Оче Теодоре, да ли сте Ви већ тада прислуживали у олтару?

– Да, имао сам већ солидно искуство прислужитеља, од пете-шесте године. Још као дете у Сремским Карловцима сам прислуживао у цркви митрополиту Антонију (Храповицком).

Почев од 1922. године, тамо је било веома много Руса, од којих је већина отишла из Русије после револуције захваљујући митрополиту Антонију и генералу Пјотру Врангељу.

Имали смо скромну цркву, али су сви стајали и молили се са страхопоштовањем, нико није говорио гласно у храму. Још тамо сам учио како се треба понашати у олтару, односити према Богослужењу. 1948. године, после задржавања у избегличком логору у Немачкој, допутовали смо у Америку. Тада ми је било 18 година.

После оца Пантелејмона од 1931. до 1969. године настојатељ храма је био протојереј Стефан Антоњук. Сећам се, замолио ме је да му помогнем, да постанем чтец на клиросу. Хтео сам да помогнем, али нисам знао да читам на црквенословенском, и он је почео да ме учи. У то време сам радио као хемичар, о свештенству нисам помишљао, сматрао сам се недостојним тога. Био сам, може се рећи, активан парохијан. Но, 1971. године митрополит Филарет (Вознесенски) ме је приметио и посветио за чтеца, а након три године рукоположио у чин ђакона. И након још око 14 година митрополит Иларион ме је рукоположио у јереја. Служио сам у Магопаку, у Јовано-Претечском храму у Вашингтону и истовремено радио у струци као хемичар.

Шест година служим у Николајевском храму у Стратфорду, где је и започео мој црквени живот у Америци.

– Оче Теодоре, ваш класични руски језик изненађује не само америчке Русе, него и Русе у Русији, и изазива сумњу у то да је ваша домовина Краљевина Југославија, а да сте у домовини својих предака били, како често истичу, тек 2003. године. Тај Ваш долазак је већ био у свештеничком чину. А Ваш сусрет са тада још совјетском државом се десио далеко раније, зар не?

– Моји преци су пореклом из града Бутурљиновка у Вороњешкој области. Тамо сам заиста први пут био 2003. године. Онда је уследио други одлазак – 2007. и трећи – 2008. године.

А мој први прави долазак у СССР је крајем 1950-их година у својству члана делегације америчких хемичара. Дуго су тражили преводиоца за ту делегацију, при чему не обичног преводиоца, него баш хемичара, који влада не само руским језиком него и стручном терминологијом.

Двоје од старих емиграната, којима су понудили да путују, су одбили да иду у СССР, где је по њиховим речима , «био терор и мирисало на крв».

И онда су у картотеци удружења америчких хемичара организатори путовања пронашли Теодора (Феодора) Шевцова, младог специјалисту за пластичне масе, једне од највећих хемијских компанија у САД. Понудили су да путујем. Прихватио сам.

Допутовали смо по позиву Министарства хемијске индустрије.У Москви је наша група од девет људи – председници и потпредседници водећих хемијских компанија, одсела у хотелу «Украјина». Тада сам био сасвим млад, још «зелен» хемичар. Примио нас је лично министар хемијске индустрије СССР Тихомиров.

Током шест недеља, боравили смо у предузећима у Владимиру, Орехово-Зуеву, Лењинграду, Тбилисију и – мање од недељу дана у Москви.

Уз тако обиман програм, није било могућности да се одвојим од групе и одем у храм. Само сам у Владимиру рано ујутро успео да одем на Богослужење у Успенски храм – те године су обележавали његову 850-годишњицу. Био сам задивљен величином храма.То ми је био најзначајнији утисак о црквеном животу са тог путовања.

У Москви сам ипак замолио за одсуство и уместо посете изложби хемијске производње, узео такси и отишао у Старо-Коњушенују уличици где се родила моја мајка Вера Митрофановна Павловскаја, рођака композитора Александра Димитријевича Кастаљског.

Било је ограничено време, тако да сам без журбе, овом уличицом могао да прошетам тек после пола века – 2007. године.

А 2003. године сам открио да ми у Вороњежу живи сестра од стрица – Марија Степановна Шевцова, професорка руског језика са 34-годишњим стажом. Дописивали смо се и 2007. године сам допутовао у Вороњеж. Тамо сам имао част да служим у Васкресењском храму, а тада сам и много шетао по граду мојих предака.

– Оче Теодоре, имали сте срећу да се дружите и служите са познатим и уважаваним људима: свештенослужитељима, научницима, привредницима – са људима који су ушли у руску историју ван граница Русије. Ко Вам је дао животну поуку за памћење?

– Већ сам говорио о задивљујућој скромности Игора Ивановича Сикорског. Желео бих да испричам још једну поучну причу, нешто што ми се догодило непосредно пред почетак мог ђаконског служења.

То се догодило у Магопаку. Завршила се служба, а служио је митрополит Филарет (Вознесењски). Владика је почео да држи проповед. У томе долази код мене протођакон Никита Чакиров и прича ми следећу причу. Посрећило му се једном да служи са светитељем Јованом (Максимовичем) управо на овом месту – у Магопаку. Светитељ је казивао проповед. А сви су већ негде журили, разговарали… Придружио се и отац Никита општој ужурбаности и размишљао: «Ваљда ће владика ускоро завршити казивање». На крају је светитељ завршио и обратио се оцу Никити речима: «А ти, Никита, шта лоше размишљаш о мени?»

«Када будете служили као ђакон, – наставио је отац Никита, – никада у олтару ни о чему са стране не размишљајте и ни у ком случају ни о коме не мислите лоше». То је једна од најзначајнијих поука коју сам добио.

Извор:

Православие.RU

Русија.RS

Прекид сарадње са Хагом била би одлука достојна оних који су стварали државу чијих се делова многи од нас тако олако одричуПоштоване колеге,

Од самог почетка свог рада Хашки трибунал је деловао као продужена рука западних елита и њихове политике према грађанском рату у бившој Југославији. Ако погледамо против кога су подизане оптужнице, како су вођени процеси и какве су пресуде изрицане, лако је видети да је криминализација политичких и војних лидера српских земаља била основни задатак Трибунала. Радећи с тим циљем, Трибунал није могао доћи до непристрасних пресуда, ни истински расветлити крваве догађаје којима се бавио, па отуда ни допринети помирењу завађених народа који су некада живели у истој држави.

Али тек су ослобађајуће пресуде Готовини, Маркачу и Харадинају показале колико Хашки Трибунал има мало везе са непристрасношћу, истином и правдом. Једнодушно огорчење које су те срамне пресуде изазвале у Србији требало би да наведе све политичке факторе у земљи, а пре свега Народну скупштину, да преиспитају непромишљену и штетну политику безрезервне сарадње са Трибуналом, која се спроводи већ више од десет година. У прилог прекиду сваке сарадње са Хашким Трибуналом (изузимајући материјалну и правну помоћ оптуженима) говоре и морални, и политички, и историјски разлози.

Државу у чијој спољној политици нема нимало самопоштовања – а таква је била Србија последњих година – не поштује нико: ни велике силе, ни мале земље, ни међународне организације, ни њени сопствени грађани. Прекидајући сарадњу са Хашким Трибуналом, Србија би показала да је ништа не може натерати да заборави недужне српске жртве из деведесетих година, којима се данас ругају циничне хашке пресуде; да до помирења са суседним народима може доћи само на основу равноправности, а не по диктату великих сила; да српски народ још има довољно снаге да се у спољној политици руководи својим, а не туђим интересима. Таква одлука била би достојна оних који су пре сто година – памећу и знањем, борбом и жртвом – стварали државу чијих се делова многи од нас данас тако олако и неразумно одричу.

Говор на протесту против одлука Хашког трибунала студената Београдског универзитета 4. децембра 2012. године

Извор: Нови Стандард

Хрватски адвокат Жељко Олујић сматра да је Међународни суд за бившу Југославију политички суд који је кажњавао у складу са ставом политике која је говорила да су Срби највише криви, па Хрвати, а затим сви остали.

"Политика је стално била присутна и у суду, а не само у тужиаштву, које због правичности и објективног утврђивања материјалне истине није смело бити. Управо ти недостаци довели су правду до ругла, па овај суд неће остати у историји уписан као суд правде. У њему су одлучивали политички ставови велесила" каже Олујић. Он истиче да је на исход суђења утицало и то што су ангажоване судије из целог света које нису довољно познавале специфичност догађања на простору бивше Југославије, а да је суђење додатно отежавало дислоцираност од места злочина и службени језик суда.

Хрватски адвокат Анте Нобило, који је заступао генерала ХВО Тихомира Блашкића, изјавио је да се у сваком од процесуираних предмета Међународног суда за бившу Југославију може наћи 101 замерка.

"Хашки суд је кренуо од процене ЦИА-е да су Срби криви 70 посто, Хрвати 20, а Бошњаци 10 и да су одржавали тај баланс који су требали покрити тројица хрватских генерала, али није испало како су архитекти то замислили по проценама ЦИА-е. Али, те процене нису проблематичне с обзиром на то да су Срби водили рат у РХ и БиХ преко марионетских држава и највећа одговорност је објективно на њима" наводи Нобило.

Од укупо 1.380 година затвора и 89 осуђених особа

- 67 Срба, укупно 1125 година затвора

- 14 Хрвата, 183 године затвора

- петорица Бошњака, 41 годину затвора

- двојица Албанаца на 19 година

- један Македонац на 12 година

Извор: Пресс

Право Палестинаца на формирање властите државе никада није било спорно. Раније Југославија а сада и Србија залажу се за право палестинског народа на формирање властите државе. У Београду столује и палестински амбасадор и то никоме не може сметати.

Оно што смета је слепо занемаривање елементарних чињеница да се у светској политици Србија мора руководити властитим интересима. Израел није признао квазидржаву Косово. Ту ни САД нису могле да учине превише. Принципијелан став Израела је да до евентуалног признавања Косова може доћи тек када се окончају преговори који нам предстоје и у коме ће обе стране усагласити властите интересе и крунисати их споразумом. Тек након тога Израел ће заузети властити став.

И већина арапских земаља није признала квазидржаву Косово и то треба ценити. Али и знати да су Саудијска Арабија, Кувајт, Бахреин, Оман па и пријатељски Јордан то већ учинили.

Многе земље укључујући и наше суседе одлучиле су да буду уздржане, да препусте онима који су далеко више уплетени у овај конфликт да га и реше. Само је Србија поново пожурила да се изјасни, истовремено очекујући да једног дана истом овом процедуром квазидржава Косово неће, на мала врата, добити своју „хоклицу“ у УН.

Опрезно и уздржано али и принципијелно држање и ослонац на пријатеље могао би бити пут за јачање капацитета за властиту одбрану. А до тада не глумимо да смо „већи католици од Папе“.

Српски либерални савет

Данас је крст живота постао тежак

Вратимо се себи!

- Требало би да имамо на уму речи патријарха Павла: „Понижавати нас може свако, али да нас понизи не може нико. Само ми сами себе, својим делима и својим поступцима, можемо понизити и осрамотити.“ У конкретном случају међународна заједница себе је понизила када је донела овакву срамну и неправедну пресуду - каже у интервјуу за Курир епископ јегарски др Порфирије одговарајући на питање да ли је пресуда хашког суда хрватским генералима и Рамушу Харадинају још једно у низу понижења за Србе.

Како ће се прославити 1.700 година Миланског едикта? Имате ли информацију да би папа Бенедикт XВИ ипак могао да дође у Србију?

- Прослава Миланског едикта, пре свега, протећи ће у литургијском слављу, сабирању свих нас око Христа, који нам је тим едиктом био дат у слободи. Такође, очекујемо бројне догађаје духовне, културне и научне садржине. О евентуалној посети папе немам никакву информацију.

После смрти бугарског патријарха Максима испоставило се да је од личних ствари имао само неколико ситница. Неки наши црквени великодостојници возе најлуксузније аутомобиле, своје одаје оковали су златом...?

- Људи гледају лица, а Бог срца. Ни богатство ни сиромаштво не обезбеђују улазницу за Царство Божје. Постоје наизглед сиромашни, а изнутра, својим егом, пребогати људи, као и обрнуто. Није ли једна Студеница, као центар српске духовности и културе, такође била златан луксуз свог времена? И није ли и Свети Сава истовремено био потпуно сиромашан духом? За неку лекарску интервенцију потребан је чак и хеликоптер, за другу - само утешна реч. Страна ми је филозофија паланке. Моје духовно и теолошко образовање и савест не дозвољавају ми да говорим конкретно о конкретним појединцима. Наиме, немам увид у унутрашњи однос и расположење према ономе што неко има или ствара. Бог је једини срцезналац. Њему ћемо сви дати одговор за све што јесмо и што чинимо. Патријарх Максим и наш патријарх Павле јесу дивни примери, које нисам достојан да коментаришем.

Ништа боља ситуација није ни на личном плану свакога од нас. Велики број људи у кредитима, раде по цели дан и немају времена за породицу. Како онда васпитавати децу?

- Данас је крст живота заиста постао тежак. Он снажно притиска плећа људи свих узраста. Међутим, појаве које помињете одвајкада постоје. Никада није било лако рађати, па ни васпитавати децу, чувати их од улице, па и искушење дроге. Суштина васпитања почива у центру човекових груди, у изразу његовог лица на крсно-васкрсном путу живота; јер те знаке млади много боље разумеју од сваког ударног наслова, од сваког без напора стеченог луксуза, који их може навести на привидно лакши пут живота. Без дубинског опредељења за јеванђелске вредности нема здравља ни појединца ни заједнице. Стога се морамо вратити провереним вредностима, онима које би се данас могле сматрати чак и анахроним. Постоје вредности које су трајне. У праву је Стојан Новаковић, који каже да без традиционализма и извесне дозе конзервативности нема ни новог, ни правог напретка у будућности. Морамо се вратити себи!

Пре свега, будимо људи

Пре неколико дана навршиле су се три године од упокојења српског патријарха Павла. Шта вам је од онога што је говорио најупечатљивије?

- Још као млад монах, у ђаконски чин уведен сам руком блаженопочившег патријарха Павла, који је на мене остављао снажан утисак самом својом појавом, громогласнијом од сваке речи. Када ме већ питате за речи, сматрам да његов кратак и јасан позив „будимо људи“ погађа суштину Јеванђеља Христовог, по којем је патријарх живео. Хајде пре свега да будемо људи и као такви опходимо се према свету који нас окружује! Будимо и постанимо људи и према мери оног Човека који нам је дат у личности Христовој.

Нађимо се у лику белог анђела

Како СПЦ гледа на европске интеграције?

- Ако останемо верни сопственом духовном и народном бићу, испунићемо најбитнији принцип било каквог интегрисања, иначе нам никаква застава неће осигурати идентитет унутар мултикултурног мноштва. Дакле, сви ми, а најпре народне вође треба да препознајемо свој лик у белом анђелу из Милешеве или на сопоћанским фрескама. Верујем да тако јесте.

Извор: Курир

"Црква треба да охрабри Владу да проналази путеве афирмације својих спољнополитичких циљева у које улази и чланство у ЕУ као приоритет, а не да обесхрабрује", казао је Туцић агенцији Бета.

Патријарх Иринеј је јуче у Саборној цркви у Београду на парастосу српским жртвама ратова деведесетих година, који је организовала Коалиција удружења избеглица, позвао Србе на слогу и јединство и рекао да подршку траже од Русије, а да Србија неће прихватити позив у европску заједницу народа уколико ће Србију условљавати Косовом.

Туцић је навео да је Иринеј показао "изразити евроскептицизам" и оценио да се ради о његовом личном ставу, а не о ставу целокупне СПЦ.

Према његовим речима, ниједан од православних народа који су постали члан ЕУ није морао да се одрекне језика, обичаја, културе или вере.

"Српски архереји су непотпуно обавештени о томе шта је ЕУ, не зове нико из Уније неког да постане члан него се државе саме кандидују", казао је Туцић.

Туцић је навео да ЕУ не тражи од Србије да призна независност Косова, већ да се створе такви услови који би олакшали живот људи и трансфер добара.

"Може се говорити о ставовима појединих земаља Уније о косовском признању, а не о ставу целокупне ЕУ", оценио је Туцић.

Туцић је навео и да је у данашње време депласирано говорити о словенству, јер, како је рекао, то није решење, народи не сарађују на основу тога што припадају блиској групи језика.

Изјаву патријарха коментарисали су и лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић, који је рекао да црква не треба да се меша у политику, као и Борко Стефановић из ДС-а, који тврди да власт неће послушати патријархов савет.

Извор: Б92

Држава је потпуно отворена за активно учешће Српске православне цркве у решавању судбинских проблема Србије у јужној српској покрајини, истакао је приликом састанка са патријархом Иринејем председник Србије Томислав Николић.

Састанку су присуствовали и митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ бачки Иринеј. Како је наведено у саопштењу прес-службе председника, представници СПЦ изразили су дубоку забринутост због ситуације на Косову и Метохији и одлука Хашког трибунала о ослобађању Рамуша Харадинаја, Анте Готовине и Младена Маркача.

Политичари треба да раде свој посао и да сами дају предлоге и проналазе решења, а Црква има сасвим другачију улогу, сматра верски аналитичар Живица Туцић.

– Њена улога није да даје политичке савете, него да духовно збрињава људе. Не треба тражити од цркве да учествује у изналажењу политичких решења, то није мисија ниједне од њих. Она може молитвено или хуманитарно да делује, да охрабри и подржи људе, али не треба да се меша око изналажења политичких решења, не треба у то да буде укључена – каже Туцић.

Он такође додаје да је са српске стране за решења за Косово и Метохију сада касно и да их је требало предлагати пре пет или десет година.

– Можда се сада тражи што шира база подршке, па је у том смислу позвана и Српска академија наука и уметности и српска црква да помогну, али подршку треба тражити у политичком спектру. Црква има духовну димензију и са те стране може да помогне, али не и са политичке – наводи Туцић.

Извор: Политика

- Жртве су невине и свете, самим тим што су жртве. Без обзира на националност и верску припадност. Задатак верских заједница је да на то подсећају. Читање историје треба препустити историчарима, а не фудбалским навијачима, а цркве треба јасно да се ограде од појединаца који, позивајући се на вероисповест, чине недела - истакао је свештеник Српске православне цркве Вукашин Милићевић. Он је додао да све жртве заслужују поштовање, које треба изразити „тако што ћемо омогућити да се истина о њиховом страдању чује и сведочи“.

Теолог Александар Нинковић, из Београдске надбискупије, критиковао је позивање на толеранцију наводећи да тај термин, који се често чује у друштву, значи трпети неког поред себе.

- Потребно је живети у љубави, а на толеранцији. То је оно око чега се све цркве слажу, а дијалог међу њима на овим просторима је све бољи - истакао је Нинковић.

Уз констатацију да су у бројним међународним комисијама за помирење успешну улогу одиграле цркве, чланови трибине су закључили да би такву улогу требало да имају и верске заједнице на нашим просторима. Свештеник Вукашин Милићевић у своје име дао је подршку Регионалној комисији за утврђивање истине о ратним злочинима - РЕКОМ, а председница Фонда за хуманитарно право Наташа Кандић, која је присуствовала трибини, оценила је да је подршка цркве значајнија од подршке политичара.

- Многи чланови цркве дали су подршку Рекому. Та подршка је значајнија од оне коју дају политичари, а која је варљива, вербална и никад конкретна - рекла је Наташа Кандић. Она је додала да је сувише очекивати да ћемо сви имати исти поглед на прошлост.

Према њеним речима, РЕКОМ долази до чињеница које нико не може интерпретирати, а то је именовање свих жртава ратова, без обзира на националност и верску припадност.

Извор: Данас

Додао је да се одлуке о реституцији "одлажу" и навео да је Римокатоличка црква "јако мало тога" добила назад у последњих шест година.

Бискуп је изразио наду да ће се тај процес убрзати, заједно са процесом приближавања Србије Европској унији.

Немет је казао да проблем већ годинама представља и немогућност плаћања осигурања за римокатоличке свештенике у Србији.

"Свештеници су део друштва и потребно је обезбедити средства за осигурање, тим пре што се ради о максимално 250 људи", казао је зрењанински бискуп.

Навео је да је Римокатоличка црква успоставила контакт са Канцеларијом Владе Србије за сарадњу са црквама и верским заједницама, али је додао да још није јасно које су све надлежности прешле у друга министарства, након што је укинуто Министарство вера.

"Немамо јасну слику како ће се надлежности даље поделити, а сама владина канцеларија засад нема ни свој интернет сајт", казао је Ладислав Немет.

Папа ће доћи у Србију ако буде позван

Зрењанински бискуп Ладислав Немет изјавио је да је папа Бенедикт XVI спреман да дође у Србију ако буде позван, јер, како је рекао, "он иде тамо где га позову".

"Врх Србије је раније позивао Светог оца, али је потом Српска православна црква (СПЦ) блокирала тај процес", рекао је Немет на конференцији за новинаре у Бискупској резиденцији сремског бискупа у Петроварадину.

Сремски бискуп Ђуро Гашпаровић рекао је да је патријарх СПЦ Иринеј, у време док је био нишки епископ, изјавио да би позвао папу да дође у Србију, али да данас каже да постоје "неки проблеми" у вези с тим и да још "има времена" за позив.

"Али, треба знати да Света столица програмира папине посете три, четири или пет година унапред. И сигурно сада папа неће рећи: 'Хајде, молим вас, позовите ме'", казао је Гашпаровић.

Обележавање Миланског едикта

Ладислав Немет је рекао да је раније постојала много већа отвореност за сарадњу СПЦ и Римокатоличке цркве у вези са обележавањем 1700. годишњице Миланског едикта, 2013. године у Нишу.

"Нажалост, због различитих догађаја, та сарадња више није најбоља", рекао је Немет и најавио да ће Римокатоличка црква у Србији са своје стране организовати неке догађаје поводом те велике црквене годишњице.

Најавио је да ће бити организовано неколико конференција у Београду и Сремској Митровици, на које ће бити позвани и представници СПЦ, и додао да ће и на конференције које буде организовала СПЦ бити позвани и представници Ватикана.

"Али, чини се да неће бити сарадње у оном обиму у којем је било очекивано. До деведесетих година прошлог века та сарадња је мање-више била добра, али од деведесетих није баш тако јака на овим нашим теренима", казао је зрењанински бискуп.

Најавио је да ће почетком децембра у посету Србији допутовати ватикански министар образовања Зенон Грохолевски, с циљем да две државе потпишу уговор о међусобном признавању високошколских диплома.

У Петроварадину је данас одржано заседање Међубискупске конференције (МБК) светог Ћирила и Методија, на којој су учествовали и београдски надбискуп Станислав Хочевар, као и апостолски нунциј у Србији Орландо Антонини.

Заседању су присуствовали и барски надбискуп и председник МБК Зеф Гаши, суботички бискуп Јанош Пензеш, которски бискуп Илија Јањић, гркокатолички егзарх за Србију и за Црну Гору Ђура Џуџар, скопски бискуп Киро Стојанов, као и призренски апостолски управитељ Доде Ђерђи.

РТВ

Трагична смрт Тамаре Пап

Очајна, мајка преминуле девојке покреће блог у сећање на своју мезимицу у коме открива све детаље њене трагичне смрти.

Трагично преминула девојка - Тамара Пап

„Моја ћерка Тамара Пап је на послу, након наглог окрета главе на леву страну, осетила јак бол на десној страни врата и у пределу потиљка и вртоглавицу. Попила је Диклофенак и мало јој је било боље, али се други дан увече бол поново појавио у потиљку, врату и чеоном делу“, почиње своју тешку причу мајка.

Она је болесну ћерку водила код лекара опште праксе али они, према њеним речима, иако је Тамара повраћала и имала јаке главобоље нису упутили девојку на даље лечење.

Умрла са само 33 године - Тамара Пап

Следећег јутра, Тамарино стање постаје драматично. Дезоријентисана је, трпи јаку главобољу и једва хода, након чега колима Хитне помоћи бива превежена у Клинички центар Војводине.

Она је по приспећу толико лоше да је на носилима!

Др. Мирослав Илин, чији је Тамара пацијент је, како прича мајка, врло нељубазан и оптужује њену ћерку да се претвара и да само жели да скрене пажњу на себе!

„Пред њом говори да уколико не устане из колица и не престане да се тако понаша, да ће је послати на психијатрију“, открива мајка чији је муж са 47 година настрадао од шлога. Када је доктору испричала ову информацију његово једино питање је било – да ли Тамара има момка.

Мајка почела блог у сећање на њу - Тамара Пап

„Након доласка кући Тамара почиње јако да плаче, говори како је др Илин један манијак, да ју је малтретирао и да јој је свашта рекао. Смирујем је да ће ми касније испричати, али на жалост, никад није успела да ми исприча шта се десило у ординацији“, пише очајна мајка.

Мучила се 6 дана, па преминула - Тамара Пап

Након преписане терапије стање се само привремено побољшало, а три дана касније, опет постаје алармантно. Мајка је поново одводи у Клинички центар Војводине где је девојка, којој је све лошије и лошије, остављена да чека док је полако губила осећај у рукама и ногама.

Докторка радила рад на ту тему, па погрешила дијагнозу

- Др. Тамара Жикић је, као стручњак са групом лекара, радила 2003. године рад под називом „Фактори ризика исхемичног можданог удара код младих људи“, али када је пред собом имала таквог пацијента она то није препознала и то је за њу ,,мала грешка - пише Марија Пап.

На преглед код докторке Тамаре Жикић – Раби стиже са скоро потпуно одузетом моћи говора. Мајка поново покушава да објасни кроз шта су прошле али јој докторка каже да ће је избацити.

„Тамара и даље покушава да нам нешто каже и закључујемо да мора да пишки. Обраћамо се сестри за тоалет која бесно говори да не може у тоалет на Одељењу и да се снађемо. Изводимо је испред зграде, момак, ћерка, још један наш пријатељ и ја држимо Тамару да би пишкила у траву испред клинике, крајње понижавајуће“, даље каже Марија.

Тамару пребацују у Сремску Каменицу и тек четири дана касније откривају да је девојка имала шлог. Сада је њен доктор Слободан Гвозденовић који мајци саопштава праву озбиљност Тамарине ситуације:

„Он говори да је Тамарино стање веома озбиљно, да може да се деси да она остане одузета и без моћи говора и да морамо да је поново водимо на магнету резонанцу“, каже Марија и додаје да је нагласила да јој је дете већ било подвргнуто стресној резонанци и да не зна треба ли поново да пролази кроз то.

Њена мајка је тужила докторе - Тамара Пап

„У међувремену долази докторица Тамара Жикић-Раби и каже нам: ’Ето дошло је до мале грешке“, прича Марија која каже да је након поновне магнетне резонанце коју је Тамара врло тешко поднела прво питање доктора Гвозденовића било – да ли су регулисали рачун.

„На паркингу испред ординације питам доктора, који држи налаз у рукама да ли је Тамарин живот угрожен, на шта ми он одговара ’Ма није, сада имамо све налазе, добиће терапију и биће све у реду, ма договорићемо се’. Тада нисам схватила шта то треба да се договарамо“, наставља Марија своју трагичну исповест.

Када је следећег јутра мајка дошла да посети ћерку није је затекла у соби. Била је на Интензивној нези. Када је поново угледала своје дете, било је на апаратима, тела прекривеног црвеним флекама.

Нико није одговарао за њену смрт - Тамара Пап

У паници, Марија пита доктора Гвозденовића због чега је већ не пребацују на Неурохирургију, „а он лежерно са шољицом кафе у рукама одговара: ’Па морамо да откуцамо отпусну листу.“

Када је Тамара коначно пребачена на одељење Неурохирургије, Марији је саопштен страховит податак – Тамара је доведена јако касно, стање јој је врло критично, а шансе да преживи минималне.

„Оперисана је тај дан, није долазила свести и након 6 дана, 29. јануара преминула“, завршава Марија изношење околности које су довеле до смрти њеног детета.

Недељу дана касније

Када су, недељу дана од трагичног догађаја, Марија и њена друга ћерка дошле да од Слободана Гвозденовића траже образложење аљкавог поступања лекара према Тамари, Гвозденовић се прво правио да их не познаје, да би на крају рекао како не треба ни да покушавају да суоче лекаре јер ће се они држати заједно, те породица нема никакве шансе.

„Због не пружања скоро никакве медицинске помоћи мом детету је одузето право на живот“, каже Марија која је против свих доктора из овог текста поднела тужбу, која је одбијена јер „не постоји основана сумња да су осумњичени учинили наведено кривично дело.“

"Ало!" је покушао да контактира докторе Слободана Гвозденовића, Тамару Жикић и Мирослава Илина, али нам је прво речено да друго двоје, по знању особља више не раде на тим радним местима, да би нам касније из две здравствене установе "Клиничког центра Војводине" и "Института за кардиоваскуларне болести Војводине" рекли како они тренутно нису доступни за коментар.

Аутор: Нина Гавриловић

"Ето дошло је до мале грешке"

Извор: АЛО

Опширније на форуму