Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен.

Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо.

Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи.

У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност."

Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора.

Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља.

Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова.

У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва.

Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини.

Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част.

Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву.

Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом.

Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године.

Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић.

извор

Зуроф је најавио да ће операција "Последња шанса", чији је циљ привођење правди нацистичких ратних злочинаца, бити ускоро спроведена и у Србији. Он је упозорио и на јачање неофашизма свуда у ЕУ, а посебно у појединим њеним источним чланицама, попут Хрватске, где се ситуација, према његовој оцени, погоршала откад Стјепан Месић није више председник.

"Три су разлога за моју посету (Београду): први је да се припреми терен за покретање операције 'Последња шанса', пројекта проналажења нацистичких ратних злочинаца, у оквиру које ће бити понуђена награда за информације, што нам може помоћи да надјемо те злочинце у наредна три месеца у Србији", рекао је Зуроф у интервјуу Танјугу.

"Последња шанса", вероватно последњи велики напор за извођење нацистичких злочинаца пред лице правде, досад је, како је наведено на вебсајту Центра "Симон Визентал", спроведена у Немачкој, Литванији, Летонији, Естонији, Пољској, Румунији, Аустрији, Хрватској и Мађарској. Операција је заједнички пројекат центра "Симон Визентал" у Јерусалему и фондације Таргум Шлиши.

Зуроф је објаснио да борави у Београду и ради промоције своје књиге "Операција последња шанса", која је објављена на српском језику, као и да би обишао стратиште на Старом Сајмишту, које, како је истакао, има важно место у историји Другог светског рата и историји холокауста и злочина почињених у Србији. Примећујући да места на којима су људи страдали у прошлости нису ваљано обележена, он је изразио наду да ће се то променити.

Коментаришући недавне инциденте у региону, Зуроф је оценио да је неофашизам у порасту и да о томе треба повести рачуна. "За то има много разлога: економска рецесија, глобализација, страх од губитка националног идентитета, али део проблема јесте и то што Брисел спава", рекао је он и додао да се од нових чланица ЕУ очекивало да су пре пријема у Унију прихватиле европске вредности.

"Али, оно што видјамо по свим земљама ЕУ, а посебно у земљама попут Словеније, Летоније, Естоније, Хрватске и другде, јесу покушаји промене историје холокауста у Другом светском рату, јачање неофашизма, гласање за десничарске представнике са ултранационалистичким програмом", казао је Зуроф.

Осврнувши се на недавни инцидент на загребачком стадиону Максимир, када је фудбалер Динама и хрватске репрезентације Јосип Шимунић поздравио публику усташким поздравом "За дом!", на шта су му навијачи одговорили "Спремни!", Зуроф је оценио да је то срамно, али да је од Шимунићевог испада много горе то што су му хиљаде људи отпоздравиле и што се државни врх Хрватске није дистанцирао од фудбалера.

"Мислим да је инцидент сам по себи сраман. Али желим да нешто буде јасно: Јосип Шимунић је појединац, и то што је учинио јесте ужасно, првенствено због тога ко је он - а верујем да је херој за многе младе у Хрватској", рекао је Зуроф.

"Али оно што сматрам 100 пута горим јесте чињеница да су му хиљаде људи на стадиону Максимир отпоздравиле усташким поздравом 'За дом спремни' и то је апсолутно нечувено", додао је он.

Зуроф је приметио и да се ниједан хрватски политички лидер није позабавио тим питањем, што, како је казао, није први пут, и подсетио је на случај Марка Перковића Томпсона.

"Када је Томпсон, вероватно најпопуларнији певач у Хрватској, певао 'Јасеновац и Градишка Стара', био сам прва особа која је протестовала и осудила то и тек онда је уследила осуда хрватских лидера", рекао је он. "Мислим да се ситуација погоршала откад Месић није више председник. Председник Месић је у више наврата говорио о том проблему, што му служи на част, и наставља и даље да говори, али, наравно, више не као председник. Проблем је што се руководство Хрватске не дистанцира од људи попут Шимунића", истакао је Зуроф.

Он је оценио да су хиљаде људи који узвикују "За дом спремни" "озбиљан проблем, не само за Хрватску, већ би и ЕУ требало то да сматра озбиљним проблемом".

На питање какви су његови утисци када борави у Србији, Зуроф је одговорио да је Србија вероватно једна од ретких земаља источне Европе где се цени рад центра "Симон Визентал". "Није у питању само сарадња с властима, већ рад Центра подржавају и Српска православна црква и локалне групе, казао је он и изразио захвалност због 'пуне подршке и огромне помоћи' у вези са случајем Шандора Кепира, оптуженог за учешће у убиствима током новосадске рације 1942. године.

"То је важно јер без подршке локалних група веома је тешко за неког ко дође са стране да оствари жељени циљ", напоменуо је Зуроф.

На питање шта мисли о оптужници у Француској против америчког певача Боба Дилана због интервјуа у којем је Хрвате упоредио с нацистима и Кју клукс кланом, Зуроф је одговорио да је то "апсолутно смешно".

Зуроф је данас обишао некадашњи логор Старо Сајмиште и одао пошту жртвама геноцида, а током боравка у Београду разговараће и с представницима власти и одржати јавно предавање на којем ће говорити о лову на злочинце широм света.

Стратиште су, заједно са Зурофом, обишли и викарни епископ Патријарха Иринеја Јован, оснивач удружења "Српски код" Млађан Ђорђевић и виши научни сарадник Института за савремену историју Милан Коњанин. Зуроф ће, током боравка у Београду у организацији удружења "Српски код", Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве и Института за европске студије, разговарати и с представницима власти и касније данас одржати јавно предавање на којем ће говорити о лову на злочинце широм света.

Према подацима Државне комисије за утврђивање ратних злочина, у нацистичком концентрационом логору Старо Сајмиште од 1941. до 1944. године било је интернирано око 100.000 људи, жена, деце и стараца, од којих је скоро 40 одсто убијено. Већина заточеника били су Срби, Јевреји и Роми.

Историчари се, међутим, не слажу око тачног броја логораша и убијених, и сматрају да је та бројка преувеличана и да је у логору било укупно интернирано око 40.000 људи, од којих је скоро половина убијена.

Извор: Танјуг

Са малом већином од 334 против 327 гласова одбијен је њен предлог о сексуалном и репродуктивном праву жена. Таква иницијатива је одбијена и због вишеструких формалних погрешки у процедури подношења иницијативе, као и начина на који је до њега дошло, односно којим је стављен на агенду (дневни ред) рада пленума Европског парламента.

Што се садржине ове иницијативе тиче, он је би високо проблематичан у етичком смислу. Као црвена нит провлачи се кроз овај „Естрела-извештај“ постојано довођење у питање, односно маргинализација људских права као што су људско достојанство, право на живот и слобода савести. У њему се пропагира наводно право на абортус (чедоморство), сужење права родитеља при сексуалном васпитању деце и омладине, као и слобода пропагирања хомосексуалности омладине. Ове тачке те иницијативе се у тој мери тешке повреде хришћанског морала да су за многе чланове Парламента биле a priori неприхвативе. Пленум Европског парламента је овај „Естрела-извештај“ још у октобру већином гласова одбио. Но иницијативнa група је настојала да закулисним махинацијама и непрозирним „о-рук-притиском“ са незнатно модификованим текстом прокрчи себи пут до пленума.

И Немачка бискупска конференција са надбискупом Робертом Цолићем и Аустријска бискупска конференција са кардиналом Кристофом Шенборном је пастирским саветом заснованим на фундаментима хришћанског морала предложила члановима Европског парламента да категорички одбију такву иницијативу, што је данашњим вотумом, на срећу, пошло за руком да такве, саблажњиве идеје изникле из патоса феминистичких слобода и псевдолибертинизма, надамо се, заувек ad acta одложи и препусти заслуженом забораву.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен

СПЦ

Пројекат је подржан од стране Управе за заштиту животне средине Новог Сада а семинар, као једну од најважнијих активности у оквиру пројекта “Оживимо периферију града” ће водити Снежана Огњеновић, дугогодошњи промотер и предавач на тему органске производње и аутор неколико књига на ову тему. Семинару, који ће бити одржан 21. и 22. децембра 2013. године od 11-17. часова могу да присуствују сви заинтересовани за ову тему, а број полазника је ограничен.

Семинар је бесплатан, а биће одржан у клубу “Зрно” (Трг Марије Трандафил 11, бивши “Прометеј”).

Пројекат се бави учешћем група људи у креирању и реализацији еколошких активности у локалној заједници Нови Сад, како би се боље позиционирале и усмериле своје активности остварењу циљева радне дисциплине и унапређењу локалне заједнице.

Едукација се ради због:

а) промоције бављења органском производњом хране и зачетком идеје о социјалном предузетништву у овој области,

б) скретања пажње јавности на важност заштите животне средине и одрживог развоја

Заинтересовани могу да се пријаве на број телефона 021/544-708 понедељком, средом и петком од 19 до 21 или на имејл адресу spc.zemljazivih@gmail.com. Приоритет приликом пријаве имају лица која живе на периферији или у приградским местима општине Нови Сад.

Земља живих

По првом новембарском снегу, на раскрсници између два села, тек неких сат времена вожње од Београда, дешава се чудна сцена. Група људи, окупљена око аутомобила паркираних на сред друма, препречила је пут другој групи, из једног аутобуса. Група из аутобуса, упадљиво другачија, видно је уплашена. Плаше се неизвесне будућности, која их чека ко зна где и ко зна кад; плаше се прошлости и беде из које су побегли; плаше се тмурне и нејасне садашњости. Друга група, коју чине мештани околних села, такође је, на свој начин, уплашена. Њихов страх је страх од другачијег, страх од нарушавања познатог света, страх од онога што би се могло десити ако би се непознато, макар на кратко, уселило у познато.

Присутна је и трећа група људи. Шаролик скуп неснађених службеника Комесаријата за избеглице, понеки локални функционер који је дошао да политички профитира на страху својих суграђана и неколико полицајаца који „само обављају своју дужност“. Сви они збирно персонификују српску државу у својој неефикасности и неспособности, у својим поделама, свађама и у свом политичком калкуланству. За ову причу, међутим, трећа група је небитна, иако је њено (не)чињење свакако повод за догађаје о којима причамо.

Ово није прича ни о другој групи, о оним другачијим људима који су из беде и ратова далеких земаља кренули ка неком бољем животу. Они ће доћи и проћи. Ово је прича о нама, који, по првом новембарском снегу стојимо на тој раскрсници између два села, недалеко од Београда.

Да ли смо ово заиста ми? (Фото: Зоран Главоњић, RFE/RL)

Па нисмо то ваљда ми? Стојимо у блокади и спречавамо неке невољнике да дођу до крова над главом, да им се достави храна и вода?

Нисмо то ваљда ми? Нација која је пола своје историје провела у прогнанству и збеговима, која зна шта је рат и шта је немаштина. Која се својих избеглих и прогнаних итекако нагледала у претходне две деценије. Ми ваљда знамо шта је мука и шта је солидарност.

Нисмо то ваљда ми? Друштво које је најодлучније устало да осуди антицивилизацијске догађаје који се последњих недеља као на траци ређају у једној суседној земљи.

Нисмо то ваљда ми? Народ који се дичи традиционалним гостопримством као најпознатијом националном особином и предањем истканим причама о сиромасима који ће последњу кору хлеба поделити са незнанцем у невољи.

Немогуће да смо то ми. Ми имамо универзално основно образовање и кабловске телевизије са 50, 70, 100 канала, немогуће да је ико од нас у страху да „неће знати шта да ради ако му дете види црнца“.

Немогуће да смо то ми, ми имамо приступ свом знању овог света у виду интернета, немогуће да неко од нас мисли да су азиланти „терористи потплаћени да подметну нешто“ у оближњу термоелектрану.

Ма немогуће да смо то ми. Ми живимо у цивилизованој држави у којој влада закон, немогуће да ми ноћу палимо бараке предвиђене за смештај неких несрећника.

Мржња према непознатом (у овом случају азилантима) није свесни расизам или шовинизам. Она не долази из политике и идеологије, већ из незнања и страха – самим тим узроке јој је теже искоренити.

згледа да је могуће. То смо некако постали. Залутали смо током година ратова, пропаганде, испирања мозга и теорија завера, затворености и страха од света, занемаривања образовања и знања, таблоидизације и естрадизације јавног простора, урушавања друштвених вредности, институција и конвенција. Колективни поглед на свет нам се драстично изменио.

Кажу да је први корак ка решавању проблема признање да исти постоји. Овај проблем, међутим, није могуће решити краткорочним мерама: некаквом едукационом кампањом, подзаконским актом или просто премештањем азиланата. Јер, питање азиланата је тек илустрација стања свести читаве нације, а стање свести се поправља годинама и деценијама. Општим друштвеним напретком и развојем. Друштвеним консензусом за решавање „крупних“ проблема. Економским просперитетом. Политичким слободама.

Ефикасним институцијама и добрим законима. Отвореношћу према свету. Цветањем знања, културе и уметности. Великим националним победама. Али и индивидуалним успесима и врлинама појединаца. Делањем сваког од нас понаособ.

Песник је једном написао: „Домовина се брани књигом… И чашћу и знањем… И лепим васпитањем“. Градови Тутин и Сјеница, који су се понудили да приме азиланте, као и групе грађана које скупљају помоћ у одећи и другим потрепштинама, ову одбрану су већ започели. Чекају нас остале да им се придружимо.

*Насловна фотографија преузета од: Весна Анђић, RFE/RL

http://akademskikrug.rs/ogled-o-ljudskosti/

Епархија рашко-призренска, уз подршку ЈКП „Инфостан“, прикупља средства преко уплатница које се грађанима у Београду почетком децембра месеца достављају уз новембарске рачуне за комуналије. Београђани ће уплатом обезбедити нормално функционисање шест народних кухиња на Косову и Метохији и најчешће једини оброк у току дана за преко 2000 Срба који живе у енклавама. Детаљније у наставку.

Захваљујући средствима која су до сада прикупљена кроз бројне хуманитарне акције, број народних кухиња и корисника је утростручен са две на шест кухиња и са 600 на преко 2000 људи, а и поред тешке ситуације отворене су нове кухиње и пекаре у Витини и Клини. Проблем народних кухиња је што немају континуитет у снабдевању намирницама а свакодневно прехрањују социјално најугроженије из енклава Ново Брдо, Косовска Каменица, Гњилане, Косовска Витина, Клина и Исток.

Помоћ најугроженијима на Косову и Метохији се осим хуманитарних уплатница може послати и директним уплатама преко жиро рачуна на број 360-0012622700003-39, на име Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, Манастир Грачаница, 38205 Грачаница, помоћ за Народне кухиње. Такође, помоћ се може донирати и слањем смс порука на број 1033 у мрежама Мт:с, Вип и Теленор, по цени од 50 динара.

С поштовањем,

Епархијa рашко–призренска и косовско–метохијска

Слово Љубве

Извор: РТС

Породица Дрча

Непосредно после њиховог венчања (2004), Саша је добио службу у Обровцу код Задра, у њему добро познатом крају где је рођен и одрастао. Од тада је обновио шест православних цркви у Далмацији. Ивани није било лако што је толико удаљена од своје породице и пријатеља. Међутим, када је стигло прво дете, девојчица Доротеа (6), млада мама је била толико срећна да никакве даљине нису више биле важне, посебно што су прву бебу чекали готово три године. После мезимице Доротеје, убрзо је стигла и Андреа, па ни Василије (2) није дуго чекан...

Захвални Богу на овим даровима, Ивана и Саша се нису надали још једном - две године после Василија, Ивана је поново чекала бебу. Девет месеци касније, баш на дан рођења свога оца, дошао је на свет и Стефан, а радост у породици Дрча поводом његовог рођења су забележиле и наше камере.

Режија: Мирослав Живановић

Продуцент: Небојша Неле Гарић

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2013/04/26/16035894/Vreme%20je%20za%20bebe%20280413.flv

Међународни дан борбе против насиља над женама у Србији се обележава низом манифестација. Протекле године 45 жена биле су жртве породичног насиља, показују подаци Саветовалишта против насиља у породици.

Низом манифестација у Србији ће бити обележен 25. новембар - Међународни дан борбе против насиља над женама, а у Београду ће тим поводом бити организована национална конференција "Дужна пажња у борби против насиља над женама у Србији".

Подстаћи жртве да пријаве насиље

Државна секеретарка у Министарству рада запошљавања и социјалне политике Бранкица Јанковић каже за РТС да је повећање броја откривених случајева насиља у породици очекивано.

До недавно породица је била приватна сфера, у коју се држава није мешала па се за многа случајеве насиља није ни знало, објашњава Јанковићева.

Циљ свих до сада усвојених закона из те области и медијских кампања јесте био да се жртве подстакну да пријаве насилнике и да они буду кажњени јер је, каже Јанковићева, важно истицати да је насиље у породици кривично дело.

Сматра да су локалне заједнице место где најуспешније може да се делује против породичниг насиља, као и приликом пружања помоћи жртвама. Поред тога, важно је радити и са насилницима како, после одслужења казне, не би поновили кривично дело.

На конференцији ће учествовати министар правде и државне управе Никола Селаковић, министар рада, запошљавања и социјалне политике Јован Кркобабић и министар просвете Томислав Јовановић.

На конференцији ће бити додељене донације за СОС телефоне за жене жртве насиља, а биће представљени резултати и достигнућа у области превенције и заштите жена од насиља у породици и у интимним партнерским односима.

Како је најављено, на конференцији ће говорити и државни секретари министарства рада, запошљавања и социјалне политике и здравља Бранкица Јанковић и Владимир Ђукић, стална коордiнаторка Уједињених нација у Србији и представница Програма Уједињених нација у Србији Ирена Војачкова - Солорано, директор УНИЦЕФ-а у Србији Мишел Сен-Ло, председник Одбора за људска и маљинска права и равноправност полова Мехо Омеровић, као и директор полиције Милорад Вељовић.

Координаторка Саветовалишта против насиља у породици у Београду Весна Станојевић је поводом Међународног дана борбе против насиља над женама рекла Танјугу да је током ове године у Србији у породичном насиљу, према подацима Саветовалишта који су узети из штампе и полицијских извора настрадало 76 особа, од чега 45 жена, а да је било и пет случајева чедоморства.

"Прошле године убијено је 28 жена, а сада 45, тако да је сваки коментар сувишан", истакла је Станојевић.

Станојевић је рекла да у Београду има три сигурне куће које имају капацитет да приме 75 жена и деце и да за сада не постоји потреба да буде већи број сигурних кућа, јер се не јавља више жена од постојећих капацитета.

Осим у Београду, Сигурне куће постоје у Новом Саду, Сомбору, Зрењанину, Панчеву, Крагујевцу, Нишу, а у међувремену затворене су у Лесковцу, Зајечару и Смедереву.

Директорка УНДП-а Србија Ирена Војацкова Солорано рекла је да се процењује да су око 60 одсто жена и девојчица у свету биле жртве насиља било физичког или психичком.

Када је у питању Србија, она је истакла да према статистици УНДП-а са подацима из 2010. године, 54 одсто жена трпи насиље, односно да је свака друга жена коју срећемо на улици жртва насиља.

Аутономни женски центар ће поводом Међународног дана борбе против насиља над женама организовати акцију "Потписујем да ....", док ће се обележавању прикључити и политичке странке.

Градски одбор Социјалистичке партије Србије Нови Сад и Форум жена СПС Нови Сад ће Међународни дан борбе против насиља над женама обележити акцијом "Није у реду ћутати", док ће Социјалдемократска партија Србије организовати акцију "Безбедан Вождовац за жене и девојке". Женска мрежа УРС-а организоваће конференцију за новинаре у Свилајнцу.

РТС

Земља живих

Драге браћо и сестре- гледамо се и даље.

На већу Божију славу!

У биоскопској сали Андрићграда представљен је пројекат „Земља живих", који се бави ресоцијализацијом и рехабилитацијом зависника.

Уводну реч је одржао свештеник Средоје Андрић, који је поздравио госте, представио предаваче и најавио пројекцију документарног филма о заједници. После филма о раду заједнице „Земља живих" у Епархији шумадијској, говорио је свештеник Александар Новаковић, укратко изложивши типик заједнице и хронологију дешавања у њој од 2008. године до сада. Најупечатљивија су била сведочења штићеника заједнице, Срђана Репића и Владимира Мишковића, који су многобројној публици, међу којима је био присутан велики број младих, говорили о свом болном искуству наркоманског живота. Ова трибина је поред публиковања пројекта „Земља живих" имала и превентивни карактер, управо због присуства великог броја основаца који су посетили предавање.

Земља живих

- Поред двоспратног објекта пронађена је и велика фуруна пречника седам метара – каже Марин Брмболић, руководилац археолошких истраживања у Манасији. – То је досад једина откривена средњовековна фуруна на нашим просторима. До овог открића, у нашој стручној литератури, само се претпостављало како су изгледале тадашње кухиње. Изглед овог објекта указује да је био важан у животу монашке заједнице.

Зидови кухиње су, по речима нашег саговорника, изузетно очувани. Њихова висина премашује и три метра.

- Истраживања се приводе крају. То је огроман комплекс. У нашим манастирским целинама још није пронађен сличан објекат, тако да не можемо да га поредимо. И пећ је засад јединствена код нас. Најближа аналогија у свету може бити манастир Јована Богослава на Патмосу у Грчкој. Ту је откривена слична, пречника три метра. Наша пећ је два пута већа. Зато смо ми, археолози, сада у проблему. Не можемо да пронађемо било какве аналогије, па да је упоредимо на основу сличних налаза. Јер, такви налази не постоје.

Кухиња, као и трпезарија, указује на бројну монашку заједницу која је тамо боравила.

- Трпезарија је прављена за најмање 300 монаха. Требало је негде направити храну за њих – каже Брмболић. – Откривено је и много покретних археолошких налаза, попут кухињске керамике, изузетно луксузне трпезне керамике, археолошких предмета од метала, који су коришћени у разне сврхе. Пронађена је и занатска пећ, такође невиђена на овим просторима.

Археолошка истраживање Манасије започета су 2005. и трају до данас.

- Предвиђено је да се 2014. заврше истраживања у порти манастира. Тиме ће Манасија, која је на прелиминарној листи за светску баштину, бити једини средњовековни манастир у нашој земљи који је у потпуности археолошки истражен – истиче Брмболић. – Посао потом преузимају архитекте, који ће конзервирати и покушати да врате првобитни изглед трпезарије, коју још зову Ресавска школа.

Брмболић тврди да Ресавска школа није била смештена у трпезарији, већ је то била цела Манасија.

- Не можемо поистоветити Ресавску школу са једним објектом. Монаси нису седели у клупама и преписивали богослужбене књиге, већ су то радили у својим ћелијама. Али, трпезарија, димензија 16х32 метра, спада у највеће досад откривене код нас. Приземље је коришћено као магацински простор, док су монаси јели на спрату.

Иначе, у протеклих неколико година Манасији је враћен изглед изузетно утврђеног манастира. Северни и западни бедеми су реконструисани, као и улазне куле.

И живопис манастира, у ком се истичу „Свети ратници“, једна од најлепших средњовековних фресака, је обновљен. Враћен је и стари камени иконостас, а све иконе и остали покретни материјал су конзервирани…

СНАЖНО УТВРЂЕЊЕ

- Манасија и Раваница су једини наши утврђени манастири – подсећа Брмболић. – Када су Турци заузели Манасију 1456, нису је доживели као духовно средиште српског народа, већ као снажну фортификацију, смештену на добром стратешком положају. За њих је била изузетно важна све до 1516. године. У војном утврђењу, прилепљеном уз бедем манастира, сместили су јак одред од осамдесетак војника.

Извор: novosti.rs

Џамију је од уништења покушао сачувати Ненад Тодоровић, који српским војницима није желио дати кључеве од овог вјерског објекта муслимана. Након пријетњи и увреда Ненад је убијен.

"Тодоровићи су одржавали џамију и држали њене кључеве. Џамију су запалили неки Срби са стране, те постоје приче да је један од локалних Срба, у намјери да заштити џамију од уништења, у сукобу са другим војницима Србима, био и убијен", појаснио је за агенцију Анадолија имам чаршијске џамије у Варешу и главни имам Меџлиса Исламске заједнице Вареш Саџид еф. Рамић.

Између Исламске заједнице и породице Тодоровић прије рата постојао је уговор према којем су, заједничким улагањима, направили и водовод који је овој породици и џамији служио за снадбијевање питком водом. Тодоровићи су о џамији бринули као о својој кући, а са џематлијама џамије у Карићима годинама су складно живјели, све док зло није надвладало.

Ово ипак, није био први случај да је локално православно становништво стало у одбрану чувене џамије, коју годишње посјете хиљаде вјерника муслимана из свих крајева Босне и Херцеговине. Остала је легенда да је и за вријеме Другог свјетског рата православно становништво заштитило ову џамију од најезде четника.

"Оно што знам и што ми је речено јесте да је још у Другом свјетском рату, локално православно становништво заштитило ову џамију од насртаја српске војске које су хтјеле да запале ову џамију. Према причама локалних Срба, џамија није хтјела да гори", појаснио је Рамић.

Ипак, џамија је уништена и запаљена у септембру. 1993. године када је убијен њен чувар Ненад Тодоровић.

Мјесто Карићи специфично је и по томе што на његовом ширем подручју не живи муслиманско становништво, а џамија је смјештена на доминантном мјесту платоа Звијезде.

“Џамија је изграђена на мјесту у чијој близини нема нити једног муслиманског насеља, само неколико насеља у којем је живјело претежно православно становништво”, појаснио је Рамић.

На платоу планине Звијезде, тачније на простору гдје се налази џамија, али и у околини, постоји велики број стећака, али и нишана који упућују да је овдје некада живјело муслиманско становништво.

"Наиме, у посљедњој четвртини 18 стољећа у БиХ владала је куга. Тада је велики број становника био погођен овом болешћу, док се други дио одселио на друга подручја. Обзиром да је дошло до одсељавања, ово подручје је остало ненасељено, па је досељено православно становништво како би обрађивало земљу и живјело на том подручју", испричао је имам чаршијске џамије у Варешу, ефендија Рамић.

Још једна занимљивост везана за ово подручје је да се уназад неколико стотина година ту одржавала традиционална дова у посљедњој седмици јула, а муслимани ово довиште називају и Малом Ајватовицом, по узору на Ајваз-дедино довиште у Прусцу.

Према предањима, након рушења џамије у Карићима четрдесетих година прошлог стољећа, нагло је почела оболијевати стока, па су се тадашњи становници обратили свештенику који им је казао да на том мјесту има богомоља, да је морају обновити и бринути се о њој.

Џамија је поново саграђена, а легенда каже да су темељи од храстовине били краћи него што је требало, али да је дрво толико омекшало да су могли растегнути темеље колико им је била воља. Џамија је направљена без ексера. Градитељи су користили само велике челичне спојнице, све остало је уклапано, тако да мјештани у шалу кажу да "кад би неко џамију ухватио из зрака за мунару, у цјелости би је подигао без да се раздвоји иједан њен дио".

Мистерија везана за дрвену џамију у Карићима

Не постоје сигурни хисторијски подаци о томе када је изграђена џамија на Карићима. Према информацијама које су се преносиле с кољена на кољено, џамија је изграђена у првом периоду доласка ислама на ове просторе, а за градњу је заслужан Хајдар дедо Карић.

"Према неким хисторијским доказима, на овом платоу планине Звијезде, један велики дио овог подручја је био вакуф Гази Хусрев-бега. Писар Гази Хусрев-бега звао се Хајдар, тако да постоји могућност да је управо та особа направила џамију у Карићима", испричао је ефендија Рамић.

Џамија у Карићима код Вареша данас поносно стоји на платоу планине Звијезде и 300 година након што је подигнута. Локално православно становништво чувало ју је кроз хисторију, по цијену живота, а упркос томе војне хорде су је рушиле и палиле. Трагична судбина Ненада Тодоровића, који је је убијен јер није хтио предати џамијске кључеве српским војницима 1993. године, остат ће запамћена као доказ да у Босни живе часни и поштени људи, који су упркос свему спремни чинити добра дјела.

Џамија у Карићима поново је изграђена 2001. године и изгледа исто као прије три стољећа.

(Агенција Анадолија)

(Фото: Вести-онлајн)

.

Без хране и лекова

Као да се стиди беде која ће искочити пред наше очи, отворио је подозриво приземна капијска врата, стара и крива, која још с улице указују на немаштину. Запуштена кућа од ћерпића у улици Медина, некада познате и богате призренске породице, у фази је распадања. Део фасаде уз улицу готово је обрушен. Мало, по мало, унутрашњи део куће слегао се до пода, греде се спустиле, степениште покривило. Малтер је добрано отпао, кроз кров киша сипи као кроз решето, а влага је дебелим слојем тамнозелене буђи обојила готово све зидове. Ту сем Драганових мачака нико не иде. Откључава полако и друга врата, једине дворишне просторије у којој живи и сања нормалан живот.

Кућа није на продају!

Драган Бабарогић живи у самом центру Призрена, где су куће на цени. Његова беда, трагање за храном, борба да купи сестрине лекове траје више од деценију, али уз све сиромаштво, каже да му никада није пало на памет да свој скромни иметак прода.

„Кућа није на продају“, одсечно каже Драган, а затим правећи шалу додаје:

„Ма, нудили су, нудили! Али, мале паре нуде, па нећу да прихватим.“

„Ништа ми нису дали. Чак су ми неке ствари из куће и нестале. Једем шта стигнем. По контејнерима тражим“, прича показујући на свој иметак који се од прљавштине већ стопио са учађалом зидном браон бојом.

Зар један од ретких Срба који је остао у Призрену да копа по контејнерима?

„А шта да радим за опстанак? Нема никог да ми помогне. Добијао сам једно време помоћ, али сада опет ништа. А коме се све нисам обраћао за помоћ. Од српских институција нема вајде. Болестан јесам. Немам ни за лекове, а требају ми за плућа. Не набављам их. А где и да их набавим… Док су Немци били овде они су ми доносили, али сада нема. Живим од онога што се нађе. Не знам зна ли неко да уопште постојим. Чуо сам да је на интернету чак писало и да сам умро. Неко је ваљда такву изјаву дао, да сам погинуо“, наставља причу несрећни човек.

Кауч са једином постељином, на коме је набацано пар мајица и гуњ, сва гардероба која поседује, заузима већи део просторије. Крај узглавља је стари шпорет, који више дими него што греје. Ту је и стари транзистор, којег је Драган наштеловао да ухвати по неку станицу, и телевизор старији од власника, тренутно бескористан.

Неким чудом, програм има само ујутру. За гледање српских канала потребан је кабловски прикључак. На зиду идилични пејзаж шуме, језера и веселих кошута, потпуни контраст старом, окрњеном и прљавом Драгановом покућству. Крај у злато офарбаног рама је и фотографија беле лађе – Јадролиније и на централном месту бронзани полупрофил Јосипа Броза Тита. Сећање на оно време.

„Некада сам радио у Металцу и Елану у Призрену. Радио сам 20 година. Пре неколико месеци су дошли из Штрпца и узели ми радну књижицу и ето, нема ни њих ни моје књижице. Раније сам имао социјално, али ни то нема више.“

Кажњен што је остао

Купатило је старо и налази се у предњем небезбедном делу куће. Биће да је када зато завршила у два квадратна метра бетонског дворишта, у коме је једини извор воде – чесма.

„Да несрећа буде гора, цеви су зимус попуцале, па сам морао да копам и поправљам сам“, показује Бабарогић готово нестварни призор.

Човек и у немаштини вапи за лепим. Око чесме, уредно је посадио пластично цвеће, које је довукао са разних сметлишта, пажљиво их сложио у букете и заденуо у отворене цеви, тек да подсећа на право двориште.

Добар комшија

Недалеко од Драганове куће је продавница прехрамбене робе. Комшија Турчин, понекад га позове да причува радњу и робу. Каже, има поверења у њега.

„Драган је сјајан човек. Сви га ценимо и чувамо“, причају његове комшије које га понекад и угосте за својом трпезом.

Бабарогићи су имали још једну породичну кућу која је спаљена и уништена до темеља.

„Како је изгледало 1999. године, три-четири дана бих могао да ти причам и нећеш да верујеш. Сестра Весна и ја се нисмо плашили. Комшије су нас чувале и нисмо имали проблема. Тако је било и 2004. године. Тих дана нигде нисам излазио. Дошле су комшије и рекле да не идемо никуд. И тако смо ми седели у четири зида данима, а после смо опет изашли напоље. Ми смо једини Срби у овом делу града. У нашој улици има и Албанаца и Турака и никада нисам имао проблема. Овде сам од рођења, па ми и данас помогну када могу“, каже Драган.

У граду Призрену све укупно живи 17 Срба. Већина њих никуда није отишла из града, и тако остала ван система помоћи, јер нису повратници. Тако и Драган, према строгим прописима, нема право на помоћ нити за обнову своје куће, нити право на нову, па чак ни за најосновније апарате за домаћинство. Власти су се Србијом смењивале, кампање су биле и на Косову, а нико на врата Бабарогића није покуцао да пита треба ли нешто.

Живот са мачкама

И оно мало хране што успут нађе, Драган често подели са својим мачкама, које су се настаниле у његовом дому.

„Оне су стално ту. Временом су постале моји пријатељи. Дам им нешто када имам, а и оне се саме снађу за храну“, прича Драган.

„То је велика неправда. Немаш право ни на шта. Ко да си кажњен што си остао у Призрену“, додаје он.

Драган је у тим страшним нехигијенским условима неговао и тешко болесну сестру Весну. Тог времена се сећа са великом тугом, јер често за њу, нервно оболелу, није имао да купи лекове. Ако се може назвати срећом у читавој трагедији, због лоших услова живота Весну је Центар за социјални рад из Штрпца одвео у рехабилитациони центар Горња Топаоница.

Од цењене и велике фамилије Бабарогић, тако у Призрену остаде само Драган. На рођаке је каже и заборавио. Не сећа се да су га скоро обилазили.

„Од родбине ми је остала само сестра. Све је побегло, не знам ни где, ни куд. Знамо само за једнога, био је зубар. Он је за Нови Сад побегао. Сестра је сада у болници. Ни она ни ја се нисмо венчавали, тако да немамо никог.“

http://www.vaseljenska.com/vesti/srbin-u-prizrenu-trazim-hranu-po-kontejnerima-necu-da-prodam-kucu/