ПРОСЛАВЉЕНИ глумац Небојша Дугалић са своје петоро деце одлази у Канаду. Да ли је напуштање Србије заиста једино решење?

Друго је кад средњошколци твитују како мрзе Србију и једва чекају да оду. Они на тај (погрешан) начин покушавају да испадну кул. Видели су билборде "Шта ћеш овде, заврши Мегатренд и пали", па су помислили да тако треба.

Друго је кад старлета изјави "Србија ме не заслужује", или кад се млада докторка са чудним поносом у гласу укључи у телевизијски програм са специјализације у Немачкој: "Назад у Србију - никад више".

Издизање себе уз омаловажавање отаџбине је мешавина од које вам може припасти мука.

Ништа слично не налазимо код Дугалића, православца, патриоте и домаћина. Па опет, његова одлука је најјаснија порука да Србија не ваља и да је одлазак решење. Интимно, многи тако мисле. По мом искуству, дословно сви.

Када сам одлучио да се вратим из Француске сви су ми говорили "не враћај се". Људи толико различити по свему другом сложили су се око тога без изузетка. Испаде да је једини српски консензус да Србија не ваља, да никада неће бити боља, и да је одлазак једино решење.

Истина, постоји и превише примера да Србија не ваља, али како је одлазак решење? Како ћемо је напуштањем поправити? Како ћемо је учинити бољим местом за живот наше деце? Тако што ће "последњи који оде да угаси светло"?

Одлазак није део решења, већ део проблема. Људи напуштају Србију зато што пропада, а Србија пропада зато што је људи напуштају.

Читав консензус је лажан као што је лажно решење које нуди. Он наш однос према отаџбини изврће наопачке. Учи нас да гледамо Србију и да се осећамо напуштено, као што нам кроз прозор аутомобила делује да планина јури мимо нас. У ствари, ми напуштамо њу. Ми одлучујемо о њеној судбини, не обратно.

Србија је осуђена на нас и ништа не може да промени. "Све се може кад се оде" је фалсификат мудрости. Права мудрост и даље гласи "Све се може кад се хоће".

Историја се састоји из чудесних преокрета. Грци су 480. године п. н. е. гледали како Персијанци спаљују Атину. Исте године, са истим ужасом, Ксеркс је гледао како тоне његова флота код оближње Саламине. Руси су 1812. гледали како Москва гори под Наполеоном. Две године касније умарширали су у Париз. У фебруару 1804. свемоћне дахије су посекле српске кнезове. Њихове главе су се котрљале већ у августу.

Само у једном једином случају ова чуда би постала немогућа: да су одбили да се боре. Да су отишли.

"Боље је под туђином" - ето најбоље дефиниције ропског менталитета. Уједно и најбоље припрема јавног мњења за даље комадање Србије и укидање Српске. А можда и за неки нови егзодус.

Ваљда нам зато масовни медији толико натрљавају на нос приче о одласку. Као да им је глодур султан Мурат, па до бесвести промовише модел Бранковића, који је тако згодно у одлучујућем тренутку напустио бојно поље, а цензурише модел Обилића, који му је тако негостољубиво распорио шкембе.

Зашто сам истрајао, сам против свих, у одлуци да се вратимо у Србију?

Зато што сам веровао да је српско чудо могуће и желео да учествујем у њему. Србија ће за 15 година бити Швајцарска - говорио сам. Од онда је прошло десет година и неке ствари сам проверио у пракси: могуће је преокренути одлив мозгова у прилив мозгова, белу кугу у пораст наталитета. Могуће је чак и ући у систем, ако сте спремни да ударите право у осињак.

Најважије, више нисам сам. Ево - могу своја уверења да поделим са вама. Окупљајмо се, ма колико да нас има. У ово наопако време, док наш град гори, не треба слушати плашљивце и слабиће. Треба радити баш оно што нам забрањују. Треба срушити наметнути консензус, рећи не лажима, одбити да будемо изгубљена генерација, иза које ће остати разбијена држава.

Није тачно да најбољи одлазе. Одлазе добри, али најбољи или остају или се враћају. Јер овде је борба, овде су изазови, овде су победе.

Канада и Швајцарска су већ развијене. Остајте овде да градимо Србију!

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:543376-Andrej-Fajgelj-Ostajte-da-gradimo-Srbiju

Новинару који ме је звао једно 25 пута, не би ли ми показао колико му је стало да овај интервју направимо, предочио сам да сам тужио кућу у којој ради, и да ћу и то свакако елаборирати у том разговору, (наравно, не сведено на ниво личне увређености и освете, већ као социолоског феномена који нам се обија оглаву) и он каже да с тим нема никакав проблем. Кад сам међутим, интервју послао, назвао ме је с тим да му смета одређена реченица о лицемерју медија. Његовом уреднику пак, сметао је цео пасус. Уредник је рекао да нема потребе да то иде, ево он је спреман да се због спорног неистинитог чланка извини јавно на страницама Блица, ја сам рекао да ће оног тренутка кад судски спор добијем, законски бити обавезан да то учини, те да је та трампа налик оној у којој ми трговац обећава да ће ми робу коју сам већ платио, дати ,у замену за додатну услугу. Како нисам ни реченицу хтео да избацим, а камоли пасус извинили су ми се што интервју ипак неће моћи да пусте. Како ја не волим да радим ништа у ветар осим писања, помислих штета да пропадне 20-минутно буљење у екран компјутера.

Умеју ли Срби без вође? Прво беше Тито, па Милошевић, Коштуница, Тадић, сад Вучић. Јел то до политичара или до нас?

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Зар није било вођа и пре Тита? Нису Обреновићи све до Милоша ни Карађорђевићи све до Ђорђија, статирали у кукукурузу. Да не идемо у Немањиће и Мрњавчевиће. Сваком народу је потребан вођа. Још нисам видео ниједан тим у било ком спорту, који је изашао на терен без тренера и капитена.

Са осамнаест сте жалили што не можете „са два метка Србију да ослободите Слобе”, били сте део ДОС-ове кампање, са тридесет једном побегли из Србије, са тридесет пет се вратили. Где сте данас, на којој позицији?

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Тамо где сам одувек и био: на позицији човека који живи свој живот, члана заједнице који доприноси да заједници буде боље, да би њему и његовим потомцима и људима које воли, било боље.

Ко вас је изневерио, кога бисте најрадије избрисали гумицом из наше блиске прошлости?

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Заблуда је да било ко може да вас изневери. Сви људи се у вашем животу сами смештају на своје место. Никога и ничега из прошлости не бих брисао, јер да није било тог нечега или некога, не бих био ту где сам сад. Снага човека се мери према превазиђеним и решеним проблемима.

Рекли сте једном „ајд нека дође СНС на власт, не верујем да могу више да усеру од ових”. Јел сте остали при том ставу?

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Као прво, ја не болујем од ставова. Имати било какав став је одраз неинтелигенције. Имати било какав став, значи возити ауто под ручном. Ако сам то и рекао, немам шта да остајем при том “ставу”, јер је СНС очигледно тренутно на власти.

Да ли сте упознали председника Николића или премијера Вучића? Некада их нисте волели, како их сад видите?

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Упознао сам Вучића. Ништа нису учинили у последњих 20 година што би променило моје мишљење о њима. Само их сада сви мало боље познајемо и видимо. Колико ће нас коштати та спознаја и сагледавање, видећемо.

У току је ријалити „Др Војислав Шешељ”. Ко нам је крив за ту шараду – Хаг, прошле власти, ова власт, Шешељ, ми сами?

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Ако ишта знате о мени, знате да не гледам ријалитије.

Када сте изјавили „Сви би дали срце за Косово, а да не изађу из Београда”, на кога сте мислили? Где је Косово данас?

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Мислио сам на све оне вајне Србољупце, васколике браниоце СрБства, такозване десничаре, националисте, велике патриоте са КосовојеСрбија на уснама, које кад позовем да одемо у Штрпце или Звечане да однесемо компјутере за школе или опрему за спортске клубове, нема нигде. Чињеница, 78 одсто Срба никад није било на Косову. Отприлике толико имамо и горепоменутих. Све мој до мојега. Срце дају за Косово, а да им дупе не напусти Београд.

Премијер Вучић се недавно жалио како је елита против њега због личних анимозитета. Ко је та елита, видите ли себе ту?

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Вучић бар признаје постојање елите, за разлику од својих претходника. Та елита, која постоји, маргинализована је деценијама уназад, скрајнута и сведена на ранохришћане који се у катакомбама окупљају, јер су напољу римски легионари који ће их разапети. Но за истост са својим претходницима, Вучић се никада није обратио тој елити за помоћ у било каквим реформама и обнови и изградњи рањене земље. Он је, баш као и сви његови претходници, стварао своју елиту: Елита су тако дакле, министри са лажним докторатима и дипломама Мегаденс универзитета, естрадни менаџери, керамичари, држачи печењара, неуспели уметници који у неком валидном систему никада нису, авај, могли да се изборе за своје место под сунцем. Осветници. Освета просека.

Да посегнем за Штулићем:

студенти без дипломе

жене без љепоте

нежење без стана

путници без пара.

Ужас је њихова фурка.

Када премијер каже „биће боље, повећаћемо плате и пензије”, паметни људи питају зар не мислите „вратићете плате и пензије које сте смањили”. Како видите те реформе?

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Које реформе?

Део Србије живи у раљама банака. Ваш колега Небојша Дугалић планира да оде у Канаду, јер не може да отплаћује кредит. Шта бисте му ви поручили? А шта банкама?

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Њему ништа не бих поручио. Још једна срамота у низу: Министар просвете који укида плате штрајкачима; Омер Мехић који је крив што је убио себе и још шесторо; Суд у Новом Саду који убицу троје младих људи осуђује на осам година… Мађари и Хрвати решили су тај проблем својим грађанима и ископали их из канџи банака. Али ми не можемо, јер морамо да подудламо фалус ММФ-у.

Нека иде Дугалић.

Брине ли министар Тасовац о култури? Злонамерни би рекли да не пропушта прилику да оћути.

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Зар није Тасовац Директор филхармоније?

Огорчени сте на медије. Свуда у свету има медија и таблоида, шта је овде другачије?

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Ја уопште нисам огорчен. Ви, медији, само сте слика и прилика оваквог стања у Србији. И што је најгоре, једни од битнијих генератора таквог стања. У Србији нема медија: сви сте ви само зидне новине, овога или онога: Владајуће странке, службе безбедности, или онога ко вас је купио. Ви сте у ствари, страни или једноставно плаћеници. Ви, који по својим страницама због којих неко уништава шуме, свакодневно рекламирате гологузе дропље без занимања и биографије, чије се истраживачко новинарство своди на то да истражујете ко је кога јебо, а не ко је шта паметно урадио, нисте ни једну једину реч написали о томе да се нови премијер, неколико дана по доласку на власт оженио. Мене лично то не интересује, свако у свом животу ради оно што хоће, али вас интересује. Дакле, дупе би дали да сте такво што могли да објавите. Да ли бисте могли да ми одговорите зашто нисте? С друге стране, исконструисали сте причу како је Сергеј Трифуновић, привео у „престоничком кафићу”, „девојку непознату јавности” и имао с њом секс до раних јутарњих сати, док их обезбеђење није избацило. Сергеј Трифуновић је одлучио да вас тужи, мада иначе нема времена да се бакће таквим глупостима и добиће спор. Јер нећете моћи да наведете ни име „престоничког кафића”, нити обезбедите иједног јединог сведока из рецимо наведеног обезбеђења. Да лицемерје има јагодицу на шлагу, ви зовете човека кога сте оклеветали, да вам да интервју. То су вам медији. Спин, спин, бот, бот, спин.

Рекли сте да нећете више о „случају Огњановић”. Да ли је теже, после тога, бавити се хуманитарним радом, да ли вам успева да одржите поверење људи који желе да помогну?

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Немам шта ја да одржавам поверење било кога. У протеклих годину дана, фондација „Подржи Живот”, помогла је 12 малишана. Од набавке слушног апарата, опремања вртића у Убу (то је 510 малишана) до компликованих операција животне важности, Нађе Новаковић и Миле Радуновић. Чињеница на коју сам међутим поносан, што су трошкови фондације били 1,54 одсто. Трошкови свих хуманитарних фондација било где у свету иду од 10 до 20 одсто. Ми имамо пар људи на плати и гледамо да што више пара оставимо деци којој је то потребно и због које смо и направили то што радимо. За разлику од горепоменутих, ја сам у управном одбору фондације, окупио праву елиту. Мислите ли ви да Ратко Божовић, Светислав Басара, Драган Јаћимовић, Жарко Паспаљ, имају времена да свој углед, интегритет и образ бацају у канту за смеће у некој шумељивој причи где се нешто мешетари, муљају неки новци и игра са здрављем деце? Немам ја, ни ти поменути људи који јесу елита времена ни живаца да се баве мозговима неверних Тома чији сте мозак и ви медији покварили константним спиновањем, а политичари броја им се не зна, изигравали њихово ионако крхко поверење. Нико од ових људи, не бави се политиком ни мешетарством. Сви имамо своја занимања и биографије, и радимо оно у шта верујемо, за добробит нације. А та деца, су есенцијални, неискварени њен део. Они не знају ко су Вучић и Дачић. Њихови идоли су Мики, Паја, Шиља, Пепа Прасе и Ноди. Зато се за њих и боримо. Сваки пут кад пустите једну поруку са било каквим карактером на 5757, и ви се борите за њих. Не за мене или било кога од поменутих ако их не волите.

ПОВРАТАК У ПОЗОРИШТЕ

Више награда добили сте у позоришту него за филмове. А опет, у позоришту више не играте. Зашто?

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Управо радим представу у Звездара Театру са Војом Брајовићем. Воја и Душко Ковачевић су ме враили у позориште и ја сам им бескрајно захвалан због тога.

Хоћете ли се пријавити на аудицију за улогу Валтера који је прославио Бату Живојиновића?

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Парафразирао бих Коштуницу: нисам информисан да се снима Валтер? Зар то већ није снимљено ’72-е?

Да ли вам смета што сте у делу јавности препознати као бунтовник, инатџија, прек и тежак човек за сарадњу?

СЕРГЕЈ ТРИФУНОВИЋ: Цитираћу великог Георг Вилхелм Фридриха Хегела: Заболе ме к****.

Извор: Кликер тв

Померањем казаљки на часовницима за један сат унапред, у недељу, 29. марта, у 02:00 сата ујутро почеће летње рачунање времена, саопштила је Дирекција за мере и драгоцене метале.

На основу Закона о рачунању времена, летње рачунање времена у овој години почиње последње недеље марта тако што се време у 02:00 ујутро помера за један сат унапред и рачуна као 03:00 сата.

Према важећем закону, летње рачунање времена у Србији завршава се последње седмице у октобру.

Циљ померања времена углавном је уштеда електричне енергије. Летње рачунање времена је у Србији први пут уведено 27. марта 1983. године.

Од 1995. године казаљке на сатовима су померане у последњој седмици септембра на основу одлука које је доносила влада, а 2006. је донет нови закон у тој области и летње рачунање времена усклађено са Европском унијом.

У свету, службено време се помера унапред у позну зиму или рано пролеће, а враћа уназад у јесен, најчешће за један сат, али тачан број сати и датуми измена одређују се на локалном нивоу и подложни су променама.

Померање казаљки у западној Европи уведено је почетком 1970-их година, са образложењем да се тиме "продужава" дан, омогућава уштеда у потрошњи електричне енергије, повећава продуктивност, побољшава прилагођавање људи и радни дан чини ефикаснијим.

Померање времена се у већини случајева обавља у ноћи између суботе и недеље да не би изазвало веће проблеме за радно становништво.

Прелазак на летње рачунање времена први пут је забележено 1916. године у земљама на северу Европе, а до сада је уведено у око 70 држава, углавном на северној хемисфери.

Земље ЕУ, као и остале државе у Европи, одредиле су да почетак летњег времена буде последње недеље у марту, а завршетак последње седмице у октобру.

На јужној хемисфери почетак и крај летњег времена је обрнут у односу на северну.

Већина модерних рачунарских оперативних система има могућност аутоматског преласка на летње рачунање времена.

Поједини астрономи су против померања казаљки и вештачког "продужења" дана, макар се то правдало и економском рачуницом.

НОВОСТИ.РС

Влада Дивљан

Некадашњи фронтмен бенда “Идоли” и истакнути музичар југословенског новог таласа Влада Дивљан (56) годинама се борио с тешком болешћу која се последњих месеци погоршала.

Каријеру је почео крајем седамдесетих година. Био је најпре члан џез-рок група Мерлин и Звук Улице, а од 1980. до 1984. године био је предводник вокално-инструменталног састава Идоли, када је заправо и стекао славу.

Оригиналну поставу Идола поред Дивљана чинили су Небојша Крстић, Зденко Колар, Божа Јовановић и Срђан Шапер. Остали су упамћени по хитовима "Маљчики", "Она то зна", "Ретко те виђам са девојкама"...

Од 1985. године Влада Дивљан је започео са самосталном каријером, у оквиру које је наставио са поп-рок формом упоредо се бавећи филмском музиком. Од августа 1991. до септембра 1997. године живео је у Аустралији (Сиднеј), након чега се вратио у Београд. Од јуна 1999. године живео је и радио у Бечу где је и преминуо.

За његову болест, у јавности се сазнало крајем јануара када је музичар рекао да је био примљен у болницу у Бечу због због проблема изазваних прележаним запаљењем трбушне марамице.

Колеге о Влади

Срђан Гојковић Гиле:

- Влада је свакако био најталентованији музичар наше генерације и свакако ће недостајати, како на српској, тако и на регионалној сцени. Ово је страшан губитак, али ипак највећи за његову породицу, његова два сина и супругу.

Зденко Колар:

- Морате да схватите да не могу да причам... Лично сам толико погођен да немам снаге реч да каже због Владе.

Ђуле Ван Гог:

- Страшно је то што се десило. Не могу да верујем, још сам у шоку. Влада ће нам недостајати.

На друштвеним мрежама, фанови и поштоваоци Владине музике и његовог рада изражавају неверицу због одласка великог музичара.

Извор: http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/539974/Preminuo-Vlada-Divljan

Ове речи: «Не тугујем: мој син је Христов мученик... молим се за то да Се наш Господ дотакне срца убица, да не заврше у паклу. Хвала им!» - изговорила је мајка једног од убијених, Кирила Муна Ибрахим. Њен син је имао само 22 године и она је покушала да га одговори од тога да иде у Либију да нешто заради: сви знају колико је тамо данас опасно. У црнини, она гледа синовљеву фотографију: на њој је он у војничкој униформи, с друговима. Она не плаче – напротив: осмех јој је озарио лице. Шта се ту може рећи? «Смрти, где је твој жалац!? Пакле, где је твоја победа!?»

Башир Камил, брат убијених Бишве и Самуила, каже слично њој: «Хвала онима који су забележили њихово последње сведочење Христа онаквим какво је оно било... Ми, рођаци мученика, не падамо у очај, већ честитамо једни другима њихов венац. Они су светлост хришћанства. А за убице се молимо, молимо Бога да им отвори очи и да их спаси!»

На наше очи десило се нешто задивљујуће: сведочанство о погубљењу 21 египатског хришћанина, које су снимиле њихове убице – екстремисти из «ИД». Видео, који носи назив «Посланица заједници крста, потписана крвљу», заиста је постао такав и на нама је да га чујемо.

Дух дише где хоће – и ево, у веку свеопште раслабљености, кад тежња ка материјалном односи превагу над свим осталим, чак и код хришћана, Господ је уредио тако да цео свет добије ово сведочанство вере: својим очима смо видели право мучеништво за Христа.

Шта осећамо гледајући исповедничку смрт Копта? Можда, грижу савести: да ли бисмо ми, који себе називамо хришћанима, могли исто тако? Размислимо о томе у данима Великог поста.

Дакле, 15. фебруара, на дан кад Црква слави Сретење Господње, радикали из «Исламске државе» су објавили видеофрагмент на којем је забележен највећи акт мучеништва у новијој историји Блиског истока: 21 хришћанин прима смрт од џелата због тога што Христа исповедају за Спаситеља и Бога.

То да су Копти умрли за веру потврђују саме убице: «Они помињу име објекта свог поклоњења, умирући у многобоштву,» - гласи ИД-коментар уз снимак.

Видеоснимак који у својој пуној верзији траје пет минута, направљен је по свим «канонима» крваве агитације ИД – и све је у њему задивљујуће, јер стиче смисао који је директно супротан у односу на онај који су у њега уткали његови «аутори».

Ево, људе у наранџастим комбинезонима по ивици воде црне фигуре с маскама на лицу – терористи, који су специјално одабрани да буду растом виши од својих жртава, али човек не гледа њих, већ на то како величанствено, с неким царским достојанством корачају Копти – тако су вероватно на арене древних колосеума излазили први хришћани, само што не могу да прекрсте руке на грудима: везане су им на леђима.

Натерали су их да клекну на колена, моле се – «Господи, помилуј,» - мичу се усне, - и они умиру с Христовим именом на уснама и у срцу. Нема ни слабости вере, ни молбе за милост, ни прекора упућеног Господу... Умиру хришћани.

Нису неки изузетни подвижници, нису служитељи Цркве, нису свештеници, нису монаси – то су обични људи, радници, који су током година ишли у Либију у печалбу.

Чак ни први талас отмица либијских хришћана у новембру прошле године није могао да их натера да напусте земљу која им је пружала могућност да бар на неки начин материјално помогну родбини у завичају.

У децембру је терор исламиста стигао и до неквалификованих радника-Копта.

Петнаесторица убијених су се познавала од детињства, пошто су рођени у селу ал-‘Авар мухафизи Ел-Миња. Најстарији међу погубљенима је имао 45 година, а најмлађи – по 22 године.

Једноставно – људи. Али, Господ их је изабрао како бисмо директно у својим удобним становима погледали у очи њиховој храбрости приликом сучељавања са смрћу: а да ли ћемо моћи, ако неко дође и по нас? Хоћемо ли издржати? Цена питања је цена вере: прими другу и остаћеш жив.

«Од времена Римског царства мучеништво првих хришћана нас је научило да излазимо на крај са свим што нам се супротставља. То нас чини јачима у вери,» - каже брат убијених Бишве и Самуила.

Још један од погубљених, Јусуф Шукри, био је човек са срцем детета – тако за њега кажу у породици: «Увек је био тако тих!»

«Он је мученик, - његова мајка привија уз груди синовљеву фотографију, - и верујем да је на Небу.» Његов старији брат, 27-годишњи Шенуда каже да је Јусуф увек живео у складу са Светим Писмом и Шенуда не може да се сети да је његов млађи брат икад учинио нешто рђаво. Мама није имала снаге да погледа видео на којем су забележени последњи тренуци из живота њеног сина, а брат је видео: «Видео сам да је остао чврст у последњем тренутку и то је за мене утеха.»

Хани Абд ал-Масиха је имао четворо деце. «Био је врло побожан,» - тихо каже његова жена Магда.

Њен муж је очајнички желео да се врати кући, био је болестан и уморан од сталне помисли на опасност да ће бити отет, али за разлику од родног села, у Либији је могао да заради бар нешто новца како би прехранио Магду и своје четворо деце. И после одсуства од осам месеци напокон је одлучио да се врати. Магда никад неће заборавити свој последњи разговор с њим. Хани је назвао за Нову годину и рекао је да жели да поразговара са свом децом. «Спреман сам да учиним за тебе све што пожелиш,» - рекао је тада жени. Она је имала само једну жељу: «Желим да будеш безбедан.» «Моли се за мене,» - одговорио је Хани.

Снимак је видела на египатској телевизији и плакала је толико да су морали да позову «хитну». «Недостаје ми,» - шапуће Магда. Њене три кћерке седе поред ње, држећи се за њену хаљину, а син је још толико мали да не може да схвати шта се дешава. Најстарија девојчица почиње да плаче. «Твој отац је на Небу, - каже један од рођака, тешећи је, - он је на Небесима.»

Данас је село у којем живе она и породице још 14 мученика, добило име у част њеног мужа и оних који су с њим поделили страдање за Христа: губернатор Ел-Миње Салах Зијада је донео одлуку о промени имена насељеног места у Карјат аш-Шухеда – Село мученика.

У међувремену је Коптска црква, као у време раног хришћанства, кад је за прослављање мученика било довољно поуздано сведочење о њиховом мучеништву, већ објавила да ће имена 21 човека бити унета у њен Општецрквени синаксар, позвавши сву своју верну духовну децу «да моле Свевишњег за чврстину вере у Христа, попут чврстине либијских новомученика.»

Данас, кад је за милионе људи смрт постала свакодневна ствар, а вера лак терет, подвиг 21 хришћанина «млаке» душе може натерати да се прену с посебном снагом, може да их подсети на истинску цену исповедања Бога речју и делом. Овом подвигу нису потребни сувишни коментари или елегије – потребно му је само сећање. Вечно сећање.

Мученици који су свој земаљски пут окончали на обали Средоземног мора код града Сирта су: Маџит Сулајман Шахатах, Теодор Јусуф Теодор, Хани Абд ал-Масих Салиб, Милад Макин Закиј, Самуил Алхам Валасан, Малак Ибрахим Санјут, Малак Фараџ Ибрахим, Узат Бушра Насиф, Јусуф Шукри Јунан, Абануб Ајад Атија, Бишва Стефан Камил, његов брат Самуил Стефан Камил, Кирил Бушра Фаузи, Ђурђус Милад Санјот, Мина Сајид Азиз (23 године), Бишави Адил Халаф, Лука Наџати, Џабир Мунир Адили, Исам Бидар Самир, Самих Салах Фарук и мушкарац чији идентитет египатска полиција није успела да утврди.

Анастасија Рахлина, Фарес Нофал

Са руског превела: Марина Тодић

СПЦО Рума

Земља живих

На свечаности, којој су присуствовали ректор Универзитета одбране генерал-мајор Младен Вуруна, начелник Војне академије генерал-мајор Горан Зековић,начелници управа Министарства одбране, представници Војске Србије, државне управе и града, гостима се обратио и заступник начелника Војне гимназије мајор Мирослав Ћитић.

Честитајући школску славу, мајор Ћитић је прифесорима и ђацима поручио да наставе да следе пут који је трасирао највећи српски просветитељ Свети Сава, који је живот на двору заменио мисијом просвећења и себе и нашег народа.

Славски колач је, у присуству професора и ђака, преломио епископ Арсеније.

Ђаци Војне гимназије, након обреда сечења славског колача, поводом данашњег празника, за све госте приредили су приредбу, коју су припремили са ученицима Спортске гимназије.

MOРС

Будући да је првостепени суд у Скопљу након ове Иницијативе Треће Србије донео одлуку о условном отпусту у корист Владике Јована, а да се Јавно тужилаштво у Скопљу томе није противило, Трећу Србију чуди жалба коју је Тужилац поднео против наведене одлуке и тиме одложио пуштање на слободу Владике Јована.

Aрхиепископ Јован Вранишковски (Фото: Фејсбук)

Настала правна ситуација довела је до поновног тешког кршења права Владике Јована, а имајући у виду да је Трећа Србија у свом захтеву тражила да се кроз институцију помиловања, амнестије те другим мерама (условни отпуст и сл.) омогући моментално пуштање на слободу, Трећа Србија поново од свих органа власти које имају своју надлежност над осуђеним и оптуженим лицима захтева следеће:

• моментално пуштање на слободу Јована (Вранишковског), Архиепископа Охридског СПЦ, тренутно на издржавању казне у КПД Идризово;
  
• амнестирање и хитна обустава свих кривичних поступака који се тренутно воде са или без знања Јована (Вранишковског), Архиепископа Охридског СПЦ;
  
• омогућавање слободног вршења верске службе Јовану (Вранишковском), Архиепископу Охридском СПЦ и свим архијерејима, као и свим другим особама у оквиру Охридске Архиепископије СПЦ;
  
• омогућавање слободног и мирног уживања имовинских и неимовинских права Охридске Архиепископије СПЦ.
  

„Овим путем захтевамо и да Апелациони суд у Скопљу хитно узме у разматрање неосновану и срамну жалбу јавног тужилаштва у Скопљу, исту одбије и наложи моментално пуштање на слободу Владике Јована“, каже се у саопштењу Треће Србије.

Извор: Правда

Од тада па до данас, уочи Дана јединице, сваког 16. јануара у Цркви Ружици на Калемегдану, активни и пензионисани припадници јединице се парастосом који дају, молитвено сете својих погинулих и умрлих колега, пријатеља и класића.

Тако је било и овога пута. У петак 16. јануара 2015. године, у овој својеврсној војничкој цркви окупили су се пензионисани и активни припадници ове јединице и у молитвеном сабрању се присетили свих оних који нису више међу нама на овоме свету.

У присуству Команданта 204. ваздухопловне бригаде, бригадног генерала Предрага Бандића, Команданта ескадриле, потпуковника Зорана Еркића, Председника Удружења пилота "Курјаци са Ушћа" Валерија Ловрена и многобројних активних припадника јединице, те пензионера и чланова породица, на парастосу је чинодејствовао протојереј-ставрофор Душко Јовичић.

Саша Штогрен

Милан Ракић

inShare[/size][/center]

БЕОГРАД – Делегација политичке организације Трећа Србија је Амбасади Републике Македоније у Београду предала Иницијативу за пуштање на слободу Архиепископа Охридског СПЦ Јована.

У овој иницијативи Трећа Србија тражи моментално пуштање на слободу Јована, Архиепископа Охридског СПЦ, који се тренутно налази на издржавању казне, амнестирање и обуставу свих кривичних поступака који се воде, омогућавање слободног вршења верске службе, као и омогућавање слободног и мирног уживања имовинских и неимовинских права Охридске Архиепископије СПЦ.

Мирослав Паровић (Фото: Трећа Србија)

Oвом приликом председник Треће Србије Мирослав Паровић подсетио је да у 21. веку свако има право да исповеда своју веру, а и да у овом тешком периоду у коме се налази регион Балкана морамо да нађемо начин да се помиримо и сарађујемо.

– Зато сматрамо да најважнији корак ка успостављању нормалних односа Србије и Македоније, и Срба и Македонаца јесте пуштање на слободу Архиепископа Јована – рекао је Паровић.

Паровић је додао да време које је пред нама носи велике изазове и потребу да регион Балкана сарађује, а све у циљу да се изборимо за бољу будућност свих наших грађана.

Извор: Правда

У Србији више ни покојници не почивају у миру. И њима се улази у брачни или љубавнички кревет, пребројавају крвна зрнца и преслишавају грехови. Жртве убистава више нису човек или жена, већ конобарица, наркоманка, проститутка, а осумњичени већ од првог дана постају крволочне убице, звери и монструми. Зарад профита, уредници су спремни да своје новинаре задуже за истраживање љубавног живота недавно преминуле девојке, да нам детаљно опишу како је једна друга мучена и убијена, уцењују оца девојчице тражећи изјаве, прогањају породицу осумњиченог и предвиђају му силовање у затвору.

Директно са гробља

Прилог српских листова таблоидној култури несумњиво је гробљански журнализам. Читаоци добијају потресне извештаје са сахрана, ко је за ким и колико плакао и коју је „песму свирала труба парајући небо док се ковчег спуштао у раку“. Новинарка Тамара Скроца каже за ДW да таква патетика тешко да подиже тираж. „Мислим да су уредници и новинари замислили да би требало да продаје новине“, наводи Скроца, која је и чланица Kомисије за жалбе Савета за штампу.

Генерална секретарка тога Савета Гордана Новаковић указује да Kодекс новинара Србије јасно дефинише препоруке како би новинари требало да се понашају у ситуацијама које укључују лични бол и тугу. „Постоји некакво такмичење ко ће објавити више детаља, али то што је полиција спремна да ода детаље из истраге, новинаре уопште не амнестира од злоупотребе емоције породица и необавештености.“

Где је граница?

Таблоиди нису српски изум, али у Србији они имају вишеструку улогу: да забављају и анестезирају масе, сатанизују непожељне појединце и величају вође за чији рачун раде. Поједини од њих при том не бирају речи, било да је циљ некога дискредитовати или подићи у висине. Чувен је панегирик једног таблоида о капацитету тестиса премијера Србије Александра Вучића, док је албански премијер Еди Рама након посете Србији на насловној страни добио етикету „Шиптар без срама“.

Границе доброг укуса разводњене су у информативном, али и забавном програму. Невладине организације недавно су изразиле оштар протест због вица који је популарни водитељ испричао о босанским деовјчицама. „Та емисија траје годинама, нико је није ни склонио, ни преваспитао, ни усмерио“, каже Скроца. „Не поставља се питање нечијих осећања, а мислим да би то требало да буде критеријум. Ако не знамо где је граница, онда се запитајте само како је човеку о којем се говори. Медији ту границу прелазе на дневном нивоу.“

Kазни нема

Оштећени грађани против таквих медија имају добре шансе на суду, али чак и ако добију спор, не подразумева се и да ће одређени медиј бити кажњен. Иако постоји од 2003. године, дневни лист Kурир је тек недавно премашио 300. број. „Они се редовно пререгиструју и више немају обавезу да плаћају казне као некадашње угашено правно лице“, објашњава Тамара Скроца. „Али Kурир није једини, таквих медија има неколико, врло сличног профила. Имам утисак да се таквим медијима гледа кроз прсте јер су потребни свакој власти.“

Међутим, државни секретар у Министарству културе и јавног информисања Саша Мирковић каже да закон даје подршку регулацији и саморегулацији и да је нужно да медији сами уреде своју професију. „Ако се држава умеша у то, постоји оправдана сумња да ту долази до гушења слобода. Не може држава да уради нешто што би новинарска струка требало да уради сама за себе“, наводи Мирковић.

Но саморегулација је углавном мртво слово на папиру. Гордана Новаковић каже да Савет за штампу, чија је генерална секретарка, може тек да одлучи да неки медиј објави одлуку или опомену Савета. „Сматрамо да је то довољно да онај који је оштећен добије моралну сатисфакцију, а медиј показује одговорност тиме што признаје да је урадио нешто што није у складу са кодексом“, каже она.

Некадашњи РРА, а данас Регулаторно тело за електронске медије, има овлашћења да озбиљније санкционише медије, али су од свог оснивања изрекли свега 77 мера опомене и 14 мера упозорења, док је дозвола за рад привремено одузета само радију Фокус.

Kупци таблоидне робе

Чврсто правило капитализма каже да ће на тржишту увек бити одређене робе ако има заинтересованих купаца. Прем подацима о тиражу и гледаности, претежни број српске јавности који прати медије бира управо таблоидне садржаје. Kомуниколог Јелена Kлеут каже да улогу игра и економска димензија. „Таблоидни садржаји су јефтини, а у квалитетне је потребно уложити новац, платити новинарима да се посвећено баве једном темом“, објашњава она за ДW. „Профитни медији за то једноставно нису заинтересовани. Kао резултат, таблоиди су далеко јефтинији и приступачнији људима.“

Наша саговорница каже да, насупрот увреженом мишљењу, конзумирање таблоида не мора нужно бити повезано са ниским образовним нивоом или лошим укусом. „Таблоидне приче су по правилу изразито персонализоване, веома личне. Такве вести су приче у класичном смислу“, каже Kлеут. „Грађани не прате вести само зато да би били информисани. На трагу ове идеје поједини истраживачи тврде да публика преферира таблоидне вести о појединцима зато што људи о таквим вестима могу да причају са другима. Оне постају предмет свакодневних разговора, згражавања, чуђења, ламентирања.“

При томе се од јефтиног новинарства сасвим добро живи. У јавној сфери која је дефинисана капиталистичким релацијама, „профит је основни разлог страдање моралних вредности“, каже Дивна Вуксановић, професорка теорије културе и филозофије медија. Упозорење на похлепу за новцем је једино релеватно у капиталистичком амбијенту, додаје она.

Извор: Дојче веле

Ту је и адреса сајта, мејлови, телефон итд...

Неуки православни хришћанин лако може да се "упеца" на тај божићни декор, лепа црквена слова, мислећи да литература потиче од неке православне Цркве.

Видећи њихов сајт и фејсбук страницу, сазнао сам да се ради о једној хришћанској секти која на веома перфидан начин (да не кажем лукави), лови незнавене људе. Чак им не смета да поставе икону на својим страницама и књигама.

Тамо се нуди књига дотичног г. Ивице Стаменковића где он на један потпуно неуки, ненаучни начин описује Православно Хришћанство, спочитавајући му мане које је он, на њему знан начин, открио. Другим речима, пљувачина по Православљу. Наравно, њима не смета да користе православну иконографију и ако сами не користе ништа од тога. Класична манипулација.

Дакле, памет у главу православци.

Ево, слика, мада има и унутра где је слово о Светом Писму, и где су намерно поставили име упокојеног др Емилијана Чарнића, професора Православног Богословског Факултета у Београду, не би ли још лакше упецали незнавене.

предња страна

Задња страна:

Став који морамо заузети, а поводом актуелних информација о "чипизацији" у САД објављених у електронским медијима, је од кључног значаја за трендове које очекујемо у блиској будућности у ЕУ и Србији. Битност изражавања јасног става "ДА-јесам за" или "НЕ - категорично одбијам" ће будућим догађајима дати легитимитет те ћемо, сходно јасноћи наше одлуке, прихватити "електронска помагала" (и остати равнодушни) или ћемо ограничити могућност увођења и спровођења било каквих правила и закона везаних за идеју РФИД импланта. Наглашавам да ће у блиској будућности бити потребно недвосмислено изјашњавање већинског дела грађана како би се концепт микрочиповања спровео у дело или одбацио. Свако "међустање" (неизјашњавање, двосмисленост, делимично одобравање...), неће бити прихватљиво тј. допринеће апсолутном спровођењу одлуке светских налогодаваца у дело.

Веома је битно да будемо свесни комбинације праксе која "на мала врата" уводи разне "друштвено-корисне" концепте и закона који је ЕУ већ припремила и намеће државама-поданицима, а који ће једном потпуном репресивном методом интегрисати чипизацију у земљама чланицама ЕУ, а није искључено и да би процес започео у земљама "на прагу" чланства као битан услов за пријем у ЕУ. Тако ће један дан у нашој блиској будућности осванути вешћу да је Србија потписала протокол о микрочиповању становништва и обавезала се на задате циљеве. Једноставним речима, грађани Србије за сигурно неће бити питани да ли желе концепте импланта у свом животу већ ће само бити обавештени да имају рок за примену у пракси.

Дефинитивно нас бављење овом темом тек очекује и све што је до сада речено је "запечено" у изјавама стручних људи позваних да се баве системима надзора и електронске идентификације. Овај период затишја сматрам датим временом да се информишемо и припремимо за актуелне догађаје и да уз потпуну одговорност према друштву и будућности коју остављамо нашој деци, дамо све потребне аргументе који НЕ ИДУ У ПРИЛОГ МАСОВНОЈ ИДЕНТИФИКАЦИЈИ и који јасно говоре колико су ти концепти погубни за достојанство човека у сваком смислу.

Обамејкер закон је у САД 2013. године ступио на снагу и на један перфидан, безобразан и за грађанина САД, недостојанствен начин спроводи "добровољну" имплантацију чипова а грађани САД-а су дуго година у назад тест платформа за увођење нових демократских промена. Посматрајући њихове примере и искуства разних агенција за спровођење мера "бриге о људима" можемо вршити поређење са актуелним друштвено-политичким мерама на европском континенту чији су заговорници првенствено челници ЕУ и то успешно шире кроз мрежу услова чланства.

Да у Србији имамо разлога за бригу, ВЕЛИКУ БРИГУ, говоре нам сигнали из ранијих поступака владајућих челника државе који су чак и (не ретко), преко потребне мере пружали логистику бесмисленим захтевима ЕУ попут замене саобраћајних докумената (14.01.2011. Политика, http://www.politika.rs/pogledi/Aleksandar-Arsenin/Cipovana-dokumenta-i-borba-za-privatnost.lt.html). Још нас више забрињавају скорашњи догађаји отуђења-крађе базе података пореских обвезника (http://www.tanjug.rs/novosti/152632/bisic-osumnjicena-za-kradju-podataka-iz-poreske-uprave.htm) и уступања банкарских база података САД у једном "легитимном светлу" у тајности потписаном споразуму о сарадњи

(http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/ustupanjem-podataka-amerikancima-krsimo-ustav_535191.html).

На који ће начин концепт увођења импланта бити спроведен у Србији, зависиће искључиво од јасне поруке грађанина ове државе. Можемо се надати да ће демократским методама бити спроведен референдум и да ћемо имати прилику изјашњавања у вези овако битне ствари, у супротном, биће потребна подршка свих политичких странака како би се направио један од ретких преседана и оборила одлука власти која буде прихватила репресивне и насилне методе спровођења имплантације становништва.

Извор: https://www.pouke.org/forum/topic/37174-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BD-%D1%87%D0%B8%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-ultimate-fight/

Претходно, 24. марта 1999. године, на примеру српског народа и српске државе, нови светски поредак је показао и каква су права народâ и државâ, шта значи међународно право и колико вреди Повеља Уједињених нација.

Пошто знамо да су у Хашком трибуналу већ умрла десеторица Срба, у случају др Војислава Шешеља нам мало вреди позивање на Одредбе Европске конвенције о људским правима, Међународног пакта о грађанским и политичким правима, Повеље о основним правима у Европској унији и друге одредбе међународног права које јемче суђење у разумном року, а да и не говоримо о праву на лечење од стране оних којима он верује као људима и лекарима.

Нама који се у случају др Шешеља, као и у сваком другом судском процесу, не руководимо ни страначким, ни идеолошким, ни било каквим овоземаљским мотивима и циљевима него се искључиво залажемо за праведност и законитост, остаје да опомињемо пре свега себе, а затим хашке судије и оне моћнике који су изнад њих, да ћемо једнога дана сви стати пред лице јединог апсолутно праведног Судије, ма колико споменуте хашке судије и њихови стварни ментори и господари мало или нимало у то веровали. Тада ћемо чути речи које је изрекао Сâм Бог преко пророка Мојсија: Ево, ставио сам пред вас живот и смрт… Да ли ћемо тада наследити вечни живот или вечну смрт, одлучујемо свакога тренутка нашег живота сви ми, свако за себе, потпуно слободно и независно од хашке правде. О томе одлучујемо и сада, опредељујући се за правду или за неправду у случају трагично угроженог хашког сужња, др Војислава Шешеља.