Теолошко псеудо-лакановска рецепција Дилана Дога

Абстракт: Овај сажети рад се бави психолошко-философском анализом хорор стрип јунака Дилана Дога (Д.Д) са призвуком лагане теолошке дијалектике. Аутор има за циљ да кроз лакановска оптику докучи и експликује унутрашњи хабитус већ поменутог субјекта и на један специфичан начин представи систем егзистенције у geworfenheit (Хајдегер) чија је главна копула песимистичко настројење у коме ДД бивстује.Осврћући се на стрип, јунака дефинишемо као тубистовање и служећи се лакановским достигнућима у психоанализи ДД третирамо као егзистет дехармонисаног језгра које је у потрази из дана у дан за смислом постојања у хронометрији живљења. Иако имагинаран ДД има јако инспиративну психолошку рефлексију и рецепцију која може послужити као водич, односно ДД је сигнификантна личност која опстаје и методом феникса (аналогија са Христом) увјек изнова васкрсава над амбисом апсурдизма живљења у таквом депримирајуци свету стрипа (он) кохабитира са злом у оваполоћеном облику.

Кључне речи: Дилан Дог, егзистеницја, песимизам, Велики Други

Како да експликујемо у дефиницијској форми субјективацијски апсурдизам, али у амбигуативној сколиози дилан-договску психолошку панлогијску пенетрацију у срж проблема сензивитизације песимизма. Песимистичка конотација егзистентне сепарације у сингуларитету пластификације соматозе онтолошке синтезе лукелентно апстрахује способност субјекта (Д.Д.) да пронађе смисао у етеричном бесмислу. Покушај опстанка у сеизмичком архиву измишљене стварности повлачи за собом лажно оличностњење и ресетује десензивитирајући корпус елемената хлорофила его дистрикта, односно има за циљ као невидљиви покретач покрета механизма Великог Другог да индивидуацију деиндивидуализује у креативном хаосу супстрата метафизичког остварења. У перикопи бивствујуће синтетике између сна и сублимације, борбе и комултативне продаје субверзације ега ка сопству-модуларизацији и десупстанизацији Ја које подлеже друштвеној систематизацији супер его пада у сферу дематеријализације да би его у ефективном Ја, самопостојало преживјевши исценирано метафизичко самоубиство кроз константне метаморфозисе у циљу у исто време опстанка али и активне инфериорности која се протеже у геворфенхеиту субјекта (ДД). Симбиоза geworfenheit-a у копуларном једињењу бивствене оптике у времену симболички манифестује  seinswergesenheit као труизма ампулафикацијског егоцентризма и дефинише опстанак. Распарчавање, бол, али и первертитна природа субјекта (Д.Д.) сажима натурлистичку етику по којој ван канонских оквира стимулише егзистенцијску антропофилију према супротном полу који чини поновно-увјек наглашено сондирано враћање у неизбежно сабирно сочиво едиповског хабитуса. Смрт или губитак тек завољене особе или фалацијски облик заљубљености експликује тачније херменеутикује момент истргнутости из мајчиног загрљаја које хронометријски поново доживљава. Субјекту (Д.Д.) нешто односно увјек изнова даје смисао постојања. У песимистичком емпиријски подчињеном депресивном плуралитету (ДД) увјек изнова проналази смисао постојања као механизам интроспекцијског самочувања, али сегментарно анхармонично тубивствено одрастање. Разни случајеви и поновни сусрети са субјективацијском формом жене у Лаканову смислу објекта жеље Дилан Дог, али у исто време стигматична апорија која разлаже у датом моменту, а никада егземпларно каузира апокатастазу датог субјекта. Сам Дилан Дог поред субверзивне кулминације која га прати константно, постепено осцилира ка примеру Dasein-ског облика постојања agenklickeit момент који треба кохерентно обрадити у индивидуацијској копули која је још у фази развоја. У класичној коегзистенцији са разумом и смислом бесмисла егзистентума односно бивствовања (Д.Д.) остаје индиректни заступник активне конструкције амбиваленце која јасно дефинише карактерну сложеност субјектове есенцијалности. Запажамо патолошки облик "буђења" који је евидентан у свакој спознаји односно сваком броју стрипа (ДД) .Субјекат бива пробуђен не у класичној форми него као процес дугогодишње индивидуације ка натуралном Сопству, опет остаје субјект понављајуће конклузије која извире у домену ретроспективирајућег механизма асцелерације.Тај механизам порађа нову ставарност у коју се субјекат (ДД) опет ресетује и растапа у инертно пасивни контигент контрапозиције. Темпорална дестабилизација је конвергентна процесу индивидуације или пак неког вида усавршавања, остаје утамељена и детерминисана сила која утиче на тубивствујућу инерцију.Та сила покреће трансфигурације селф слободе ван просторне етичке валоризације по којој је Дилан Дог системетично рашчлањен у масивној рецепцији тиранског Великог Другог. Освјешћујућа хетерологика која кохабитирају у елементарном постојању умањене вредности систематске апсорбције структуре хорорног сагледавања света еластично симболизује препород митске структуре поретка, односно мита који је центар психологике реалитета, те управо тај мит транспонује ентитетско поимање аудијенције развоја Сопства.Коегзистенција два ентитета које сабирно прожимјају уводне пасусе у сам ток приче на почетку сваке стрип епизоде нужно не објединују сагласност каталепсије, илузорно се представљујући као сарадници што емпирјиски и јесу али на психолошкој дистанци актуелизацијски су у процесу алтруиматичног стигматизма. Други етнитет или субјектна јединца је Гручо[1]. Гручо Маркс је дежурни забављач или архетипски алијенацијски Трикстер који служи да своју појаву потркепи неком шалом која садржи хуморексну алогију са нуклеусном дозом анархо-анафоре сабијања ауторативног поретка са темпоралним минорним дисбалансом. Гручове шале су као интермецо пред увод у још једну конфузну дистрибуцију разочарења или пеимистичке структурализације дате материје односно радње коју субјекат ДД мора да изнесе до краја. Други ентит је персонификација у некој форми злокобног гаврана, који некад сагледава реалност и даје праву интерпретацију исте у облику јуродивца, али и субјекта херојског ендосклета који у моментима кохерентне кризе у омега тачки сабирања ембрионира круцијалну коњукцију спасења помажући ДД да оконча агонију у којој се налази са остатком вршилаца радње. Д.Д. некад самоиницијативно, а некад подвргнут страним факторима сигнализира процес самоиспитаивања у систематском једињењу аутодеструкције повређеног едиповца који чезне за правом љубављу, а у исто време логосно бивствено самоочување терети sui generis.Поставимо питање страхова и одбарамбених механизама, али и питање не поверења које се односи на искуствено сагледавање одређених форми постојања субјеката, или чак тубиствених јединица које ДД емпиријски познаје и деградиурајуће се односи ка њима као елементима субверзивне костобоље разграђујуће симболике чија симптоматика као плуралитет егзистира и настоји да онтолошки ресетује у фундамнету постојање ентитетске грађе које сматра за сходно да нису вриједене форме живљења и бивствовања у дименезији релитета. Субјектова рецепција реалности која га окружује симптоматично делује на његову функцију егзистирајућег фактора у потрази за проналажењем сопства и разрјешења енигматичног стигматизма који носи на себи као постуларни систем вредности у композицији са харизмом коју поседује у проналажењу свјесног Ја.У скоро свакој епизоди он се среће са губитком некога, (углавном дјевојке, или пак зрелије жене) за коју је током те авантуре у gewofernheitu симболички стекао афинитет или евенуално поверење што (Он) у каснијој аутоконклузији види као слабост или круцијалну грешку. Стална вешто масикрана у хладни оклоп или сколопедричну орбиту потреба за љубављу превасходно мајчинској субјекта ДД увјек изнова поставља на почетну тачку кретања, у центар баланаса између самоће и бесмисла, саркастичне проницљивости и алогијског идентитета. Управо та субветритајућа онтологија и след патолошких околности чини ДД условно експликовано депресивним субјектом у песимистичком руху.Требамо и споменути крајње чудан сплет околности везан за ДД мајку где је присутна инцестуозна конотација њиховог односа која није крунисана реалитетном едиповском коначницом у смислу коитусног спајања, али је сам однос прожет интердимензионалним преплитањем сна и реалности, у коме ДД тражи своју мајку, чезне, а у исто вријеме га она чува у некој другој форми, што можда указује на чињеницу да одређене стварни из наше свакодневне реалности када више нису у оперативном модулу, или смо их изгубили проналазимо начин да их компенмзујемо у виду идентификације са неким другим предметима или особама.

Младен Цимеша

Јосиф је Јевреје увео у Египат као једну велику сточарску породицу која је бежала од глади. Током столећа, они су нарасли до размера великог народа, који се више није бавио напасањем својих стада, већ је ропски радио грађевинске послове. (Обратите пажњу на етнички састав грађевинских радника на московским здањима и уочите још једну црту сличности). Потом је дошао Излазак и године лутања током којих Јевреји више нису били ни пастири ни грађевинари. Постали су луталице и војници. Оне који су изашли из Египта стизала је природна смрт као казна за роптање. Рађали су се нови људи уместо умрлих. Њима је био намењен улазак у Ханан. Људи, који су у време Исуса Навина заузели Обећану земљу, нису марили за културно стваралаштво и седелачки начин живота. Нису градили, нису сејали нити су сакупљали летину, нису се бавили рукодељом. Само су лутали и ратовали. Неколико покољења људи сасвим је заборавило шта значи сточарство или грађевинарство!

протојереј Андреј Ткачов

Међутим, предодређено им је било да се населе у земљу у којој су постојале куће и путеви, вртови и виногради, базени и бунари. То јест, испоставило се да је дојучерашњи скитница и странац добио од Бога заповест да освоји земљу у којој су до тада вековима живели сточари и земљорадници, ковачи и ткачи, лекари и трговци.

Истина, Јевреји су имали нешто чега није било у Ханану. Јевреји су имали верски закон који су добили на Синају, имали су заповест да се боје Господа дан и ноћ, да се труде да испуне све што је написано у књизи Закона. Међу Хананејцима је цветао разврат; колико год су били културно издигнути, толико су били и искварени. Практиковали су ритуалну проституцију, како женску, тако и мушку. Приносили су жртве демонима; имали су касте жречева, празнике које су обележавали оргијама. Упражњавали су и содомију, и враџбине, и призивање мртвих. Мрачни шумарци су били места ритуалних разврата, на ливадама су спаљивали децу. Тамо је било свега оног о чему је Господ у Светом Писму говорио Јеврејима: „Не поступајте по обичају народа те земље. Не понављајте гадости њихове јер ћу их због тих гадости отерати од лица вашег. Не шарајте и не сеците своја тела. Мртве не призивајте. Магијом се не бавите. Немојте легати са мушкарцима као са женама. Не спарујте се са животињама. Ако будете и ви чинили такве ствари, догодиће се неизбежно, истераћу и вас из земље којом тече мед и млеко. Бојте се Господа. А сада, пођите и освојите земљу. Живите у кућама које нисте саградили, једите плодове које нисте посадили.“ Ето, та слика свештене историје у неким јарким цртама прети да се понови и већ се понавља у бившем хришћанском Старом свету.

Какве год да су грешке и заблуде у вери муслиманских миграната, далеко од тога да је све у њиховом веровању лажно. Њихова лаж је видљива само када се упореди са Јеванђељем. Али у поређењу са либералним катехизисом и моралним схватањима савременог Запада видљива је једино лаж ових последњих. Муслимани изгледају привлачније. Муслиман верује у будући живот, у рај и пакао. То су за њега тренутно невидљиве реалности. Европљанин се готово увек подсмева оваквој „архаичности“. Муслиман сматра да ће тело васкрснути у Последњи дан. Тело се не сме скрнавити за живота и спаљивати после смрти. Европљанин сматра управо супротно: разврат за живота је норма, а после смрти — у огањ и без мисли о васкрсењу. Муслиман не вреднује свој биолошки живот изнад свега, а тим пре ни биолошки живот свог идеолошког непријатеља. За њега су закони Свевишњег, онакви каквим је научен, изнад свих закона. Зато се он не боји ни умрети нити убити. А Европљанин других вредности осим биолошког постојања не познаје. Сусрет лицем у лице са културом која не скреће поглед од смрти за Европљанина је страшан и неиздржив. При том сусрету он је губитник већ на самом почетку.

Дабоме, потом следи још више. Иза тога тек долазе теме сексуалности, наталитета, абортуса, нудистичке плаже и жене без стида. Све то изазива код миграната мржњу и религиозни гнев. Да, дошли су у страну земљу. Они су „дошљаци“. Али то заборавите. Сасвим. Они су већ ту. „Нема сунчања без гаћица у јавности“, — објављује бучна руља која се са хладним оружјем у рукама изненада појављује на нудистичкој плажи. И пред очима нам се свађају нем и глув. Европљанин у бесу диже обрве: „Како се усуђујете да нас учите? Па ми смо вам дали кров над главом.“ На то Јусуф или Али без икакве недоумице одговара: „Ви радите оно што се не сме. Немате ни вере ни стида нити савести. Нисте нас ви само позвали у госте. Прво сте бомбардовали наше градове. Чекајте само, тек ћемо вас научити да поштујете Бога“. Ма колико да нам је жао Курта или Фрица, морамо да признамо да има некакве истине у Јусуфовим или Алијевим речима.

Рашчупане и испипане жене на тргу испред катедрале у Келну — то није само хулиганство. Жена је први трофеј освајача. Најпрепознатљивији, иконични трофеј. „Пред очима побеђеног непријатеља силовао сам његове жене — то је право задовољство“ — говорио је Џингис-кан. Од тог времена, мало шта се изменило у психологији победника. А то што су Немице дирали за груди у центру града и то у присуству мушкараца, треба тумачити као поруку: „Ви сте слабићи. Урадићемо са вама све што пожелимо. Имамо право на то.“ Генерално, „обесправљене жене Истока“ — то су жене о којима брине много мушкараца: отац, стриц, браћа, муж (ако га има), затим — синови. За европску жену нико не мари. Како се испоставило, чак ни полиција и чак ни у Немачкој. Жене су, као и увек, прве које осете пропаст своје цивилизације. Осете на својој кожи.

Није далеко дан када ће Арапи и Африканци пожелети да живе, не у избегличким камповима и миграционим центрима, већ у становима данашњих власника. Прохтеће им се да живе као некадашњи власници, али не поред њих, већ уместо њих. Наравно, да би се одржао европски комфор, неопходни су знање и труд. Нужни су електричари, лекари, инжењери, пилоти. Нужне су стотине професија и континуитет поретка и власти. Зато је будућност пољуљане Европе мрачна. Већина миграната неће желети да учи и да ради. Већина ће хтети на силу да узме туђе, да разбије минијатурни вештачки рај као што је некада Атила срушио и опљачкао Рим. Шта ће се потом десити, њих не занима. Они су само секира у руци дрвосече, а секира није научила да размишља. Шта буде, биће. До тада, мигранти представљају исти онакав „бич Божји“ за Европу, какав су били варвари у односу на Вечни град. Чак иако се одају разврату на европски начин (јер то раде у Европи), дошљаци неће постати толерантнији. Остаће религиозно мотивисани странци, који мистично мрзе беле безбожнике, одебљале и раслабљене.

У Европи је могућ и очекиван десничарски талас. Свакакви хулигани и неофашистичка омладина, свакакво кључање расизма, који настају макар и на трибинама стадиона. Али, само по себи, то неће спасити ситуацију. То ће бити агонија. Ситуацију може да исправи само враћање Европе исконској хришћанској побожности. Победа се мора добити духом. А баш тај једини противотров видимо да је немогућ. Снаге за хришћанску ренесансу Европа нема.

Бели човек Старог света и даље ће бити уверен да има право да живи и да греши како год му се прохте. Опаки бедници с Кураном у рукама ће, као кад ступају из пустиње у оазу, корак по корак, заузимати животни простор, откидаће за себе кварт за квартом, област по област. У некој од етапа опште пропасти, престаће да се стиде и крију, да објашњавају своје поступке и да се извињавају. Просто ће почети да изгоне Европљане из њихових домова с оружјем у руци, наметнуће им харач, као порез за невернике, формираће шеријатске судове, силом ће покривати главе женама и још више од тога. Радиће постепено и логично. Процес ће бити потпуно неповратан.

Све се ово тиче и Русије. Морамо преосмислити нашу културну зависност од Запада. За задах разврата које удишемо, а који нам долази са западних страна, неопходан је хришћански респиратор. Све што је изнедрила хришћанска Европа треба да волимо и да усвајамо, а све што је плод постхришћанске Европе треба да држимо на дистанци и да испитујемо са опрезом. Већину тога, после испитивања, мораћемо да одбацимо. Усвајајући дегенерисану културу новотарења, ми сами, као и Европљани, постајемо рањиви. Православна Русија умела је да изгради добросуседске односе са муслиманима унутар земље и у суседству. Ње се нису само бојали већ су је и уважавали, а имали су због чега. Постхришћанска Русија ће бити исто тако слаба и рањива колико је слаб било који егоиста и безбожник пред лицем религиозно мотивисаног противника са вишим циљем.

Наши муслимани нису дошљаци. Они су аутохтони. Између нас нема језичке баријере, а и културне разлике су углавном изнивелисане. Нама предстоји да у нашем дому радимо оно у чему Европљани не успевају, а како изгледа, неће ни успети. Муслимани ХХІ века имају непријатељске претензије према хришћанима ХХІ века. Суштина тих претензија је проста: где је ваша светост? Где су вам молитва и пост? Где вам је поштовање према старијима и послушност жене према мужу? Где вам је омладина: у задимљеним клубовима или у спортским салама? Где вам је милосрђе? Не само милостиња, већ баш милосрђе? А, ако ми уместо одговора стидљиво оћутимо, они ће рећи: угледајте се на нас. Показаће нам своје најбоље црте, прећутаће најгоре, а ми ћемо још више занемети. Дакле, не смемо да ћутимо. Наш одговор мора да буде животан и религијски.

„Ево нашег поста и наше молитве. Ево наше солидарности. Ево наше омладине. Ево наше породице. Све што је наше ми памтимо, а према другима се односимо с уважавањем. Ране прошлости лечимо и резултати су већ видљиви.“ Ако овакав одговор буде утемељен и поткрепљен неспорним чињеницама, биће и мира и узајамног уважавања. Немогуће је не поштовати људе који чувају своју породицу, помажу једни другима, клањају се Богу у Духу и истини, уважавају комшије и који једу зарађени, а не украдени хлеб. Али је могуће гнушати се оних који ништа од овога немају. И тада земља под ногама бивших власника неприметно престаје да бива њихова. Још су важећи сви документи и тестаменти, али се нешто већ пореметило у темељима и почело да клизи према амбису. То је, заправо, оно што се дешава у Европи и не постоји вероватноћа да ће се ситуација поправити. То је, заправо, оно што не смемо допустити у Русији, а за шта још увек имамо и ресурсе и време.

„Dijalog, praštanje, pomirenje – tri su načela koja ću nastojati da primenim u praksi”. Ove reči, izgovorene prilikom inauguracije novog mitropolita zagrebačko – ljubljanskog, gospodina Porfirija, zvučal su kao zavet i pre dve godine su u hrvatskim medijima izazvale vrlo pozitivan odjek. Vrsni novinar i teolog Drago Pilsel (odnedavno i kolumnista Ekspresa) tada je iskreno napisao da se jako raduje vladici Porfiriju: “jer sam Hrvat, a imam brata Srbina, pastira kojem mogu otvoriti dušu”.

Mitropolit Porfirije (svetovno Prvoslav Perić), rođen je u Bečeju. Osnovnu školu je završio u Čurugu, a gimnaziju u Novom Sadu. Godine 1986. završio je Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu. Godinu dana ranije zamonašio se u manastiru Dečani. Postdiplomske studije završio je u Atini gde je ostao do 1990. godine. Po blagoslovu episkopa bačkog Irineja, otišao je u manastir Kovilj i 1990. godine rukopoložen u čin jeromonaha. Sveti arhijerejski sabor SPC ga je 1999. izabrao za vikarnog episkopa jegarskog pri Eparhiji bačkoj. Odbranio je doktorsku disertaciju „Mogućnost poznanja Boga kod apostola Pavla po tumačenju Svetog Jovana Zlatousta” na Bogoslovskom fakultetu u Atini (2004). Bio je član RRA, a od jula 2008. i predsednik Saveta. U periodu 2010 – 2011. bio je episkop vojni, a zatim koordinator za saradnju Srpske pravoslavne crkve i Vojske Srbije.

Našem narodu rasutom po selima i gradovima Hrvatske potrebni su hrana, sredstva za higijenu, bela tehnika, poljoporivredne mašine. Oni žive u uslovima humanitarne krize

Vaš život se ciklično preobražava u misije. Najnovija je pomoć siromašnom srpskom življu u Hrvatskoj. Ko su ti ljudi i kako vidite razmere njihove patnje?

-Pre svega, želim da zahvalim uredništvu uglednog „Ekspresa” i Vama lično na mogućnosti da misiju vršim, ovoga puta, zajedno sa Vama. Kao i svakog sveštenika i moj život treba da bude neprekinuta misija i to upravo u duhu Hristovih reči: Kao što je mene Otac poslao i ja šaljem vas. Dakle, ja treba da svoju misiju vršim svedočeći onoga ko me je poslao, a to je sam Hristos i Njegova Crkva. Način svedočenja, odnosno misije, zavisi i od potreba onih kojima sam poslan. Nesumljivo je da je svim ljudima na svakom mestu i u svako vreme potrebna Reč Božja kao osnovni vaspitač, čuvar savesti, duhovna uteha i pravac kroz život. Ali, zajedno sa Rečju Božjom, ljudi kojima sam ja poslan u Mitropoliji zagrebačko-ljubljanskoj žive u specifično složenim okolnostima i njima je zajedno sa duhovnom utehom potrebna pomoć zbog nemaštine. Ekonomska kriza u Hrvatskoj pogađa sve, ali nešto više pravoslavne Srbe, najviše zbog posledica rata, okončanog, Bogu hvala, pre dvadeset godina. Meriti, pak, njihovu patnju ili je upoređivati sa patnjom nekih drugih koji žive u izobilju, ali bez ljubavi bližnjeg ili su oprhvani sebičnošću, nije jednostavno. Na primer, sa blagoslovom vladike gornjokarlovačkog Gerasima, posetio sam i banijsko selo Mali Gradac. Sirotinja, gorštaci, ali vredni, ponosni, znaju ko su i šta su. To što znaju ko su i šta su nadvladava svaki strah, svaku patnju.

Ko ih je zapostavio: Bog ili ljudi?

– Drugo ime za Boga je Ljubav. I Bog Ljubavi nikoga ne zaboravlja. A mi ljudi, ukoliko i zaboravimo naš narod rasut po selima i gradovima Hrvatske, prilika je da Vi i ja sada zajedno pozovemo vlasti Srbije, privrednike i sve druge, da ih se sete i uključe se u humanitarnu akciju koju vodi Crkva u Hrvatskoj. Potrebni su im hrana, sredstva za higijenu, bela tehnika, poljoporivredne mašine. Već sam rekao da oni žive u uslovima humanitarne krize!

Pre dve godine, ustoličenjem za mitropolita rekli ste: “Spreman sam za dijalog sa svima koji nisu saglasni sa mojim idejama, ali su otvoreni za njihovo razmatranje i razgovor”. Kakvo je sa ovim u vezi Vaše dvogodišnje iskustvo iz Hrvatske I Slovenije?

-Upoznao sam nove prijatelje: novinare, reditelje, glumce, muzičare, slikare, političare, ali najviše običan drag svet, sa kojima delim temeljna humanistička načela koja treba da vladaju u međuljudskim odnosima. Oni su, pored pravoslavnih, velikom većinom rimokatolici, ali ima i onih koji za sebe kažu da su agnostici. Ja ih, prepoznajem u stihu Matije Bećkovića: pojedini nevernici Boga lepše zamišljaju. Prirodno, upoznao sam najviše Zagrepčana – finu, dostojanstvenu gospodu i dame, bez obzira na socijalni status. Život je nametnuo da sa njima više razgovaram i sarađujem, ali ne izbegavam ni one sa kojima nisam saglasan.

Ekumenizam je za mene sinonim za misiju: svedočenje, dijalog kao suštinska pretpostavka normalnog života, priroda Crkve. Naravno da među katoličkim sveštenicima imam valjane sagovornike. Sa nekima delim bliske stavove, a sa drugima uporno razgovaram i o onome u čemu se ne slažemo

Vreme je takvo da duhovnici moraju biti i psiholozi. Naučili ste da prilagođavanje može biti i pričom i ćutanjem. Šta je danas pogubnije po Vašu pastvu – govor ili ćutanje?

-Ćutanja ima različitih. Ukoliko mislite na ćutanje zbog straha da izraze svoj identitet, zbog neizvesnosti, straha kao očekivanja zla kako kaže Aristotel, onda je takvo ćutanje, po mom mišljenju i iskustvu pogubnije. Takva vrsta ćutanja vodi u duhovni i psihološki bezizlaz: getoizaciju, apatiju, depresiju, samoponištavanje. To nije rešenje. Od prvog dana, zajedno sa braćom episkopima i sveštenicima, nastojim da srpsku pravoslavnu zajednicu izvedem iz stanja geta. Da ih ohrabrimo, da ponovo uspostave vertikalu svog pravoslavnog duhovnog identiteta i dostojanstva. Manji je problem u selima, kao u pomenutom Malom Gradcu, ali preostali urbani Srbi, zbog različitih, ponekad i utilitarnih razloga, zatomljujući samosvest, gube i psihološku stabilnost. Mada razlozi za strah nisu uvek neosnovani, do sada sam se uverio da, pored evropskih zakona ovde propisanih i hrvatsko društvo ima kapacitet da, uprkos glasnim pojedincima, u potpunosti prihvati pravo na ravnopravan život pravoslavnih Srba. A nama ništa drugo i ne treba.

Kad ste rekli da Vašu novu dužnost ne doživljavate samo kao novo poslušanje i zaduženje proizišlo iz crkvene hijerahije, već istovremeno i kao ličnu misiju i odgovornost, koliko ste za ove dve godine zadovoljni prilikama da ove dve dužnosti povežete.

-Kao što na početku rekoh, moj život treba da bude jedinstvena misija: poslušanje, zaduženje, lična misija i odgovornost. Sve zajedno čini život jednog sveštenika, pa tako i moj. Prilike ne biramo. Da potsetim na reči blaženog spomena Patrijarha Pavla da od čoveka ne zavise vreme i mesto na kome će da se rodi, ali zavisi da li će postupati kao čovek ili nečovek. Nisam u potpunosti zadovoljan koliko sam učinio na afirmaciji srpske zajednice u Hrvatskoj. Čini mi se, ponekad, dva koraka napred tri nazad. Ali, niti hoću niti mogu da odustanem.

Vaš ekumenizam je bio velika preporuka za dužnost u Zagrebu. Imate li valjane sagovornike među duhovnicima Katoličke crkve i njihovu pomoć?

-Ekumenizam je za mene sinonim za misiju: svedočenje, dijalog kao suštinska pretpostavka normalnog života, priroda Crkve. Naravno da među katoličkim sveštenicima imam valjane sagovornike. Sa nekima delim bliske stavove, a sa drugima uporno razgovaram i o onome u čemu se ne slažemo.

Sebe vidite i u ulozi pomiritelja. Danas je to nezahvalna uloga u Vašem okruženju. Da li je moguće pomirenje ako jedna strana manipuliše iracionalnom mržnjom i pokušava je pretvoriti u kolektivnu?

-Biti pomiritelj uvek je zahvalno. Najzahvalnije. Nijedna sredina nije monolitna. Moje zagrebačko okruženje pogotovo. Ima, ne malo, i onih koji iz svojih koristoljubivih ciljeva manipulišu osećanjima, stvarajući od Srba dežurne krivce za sve, ekonomske nedaće i slično. Kao u starom vicu o Jevrejima i biciklistima. Londonski „Ekonomist” je prošle nedelje pisao o politici zamrznutoj u osamdesetim ili čak četrdesetim godinama prošlog stoleća. Pojedinci za koje se činilo da gledaju unapred, daju autogolove otkrivajući biračkom telu ustaške pretke. Zamislite da se nemački političar hvali dedom esesovcem iz Aušvica. Ali, dovoljno je ovde ljudi koji znaju da je svaka mržnja iracionalna sama po sebi.

Frojdova teorija o „narcizmima malih

razlika” verodostojno potvrđena u srpsko-hrvatskim odnosima

Tokom Vaše inauguracije komentator HRT-a je na kraju ceremonije istakao da će se „Porfirijev govor dugo pamtiti i prepričavati”. Šta je ostalo od tog oduševljenja od pre dve godine?

-Odgovor je jednostavan: posle reči prelazi se na dela. Na rad, strpljiv i uporan. Nadam se da će takav rad, kada dođe punoća vremena, Gospod blagosloviti odgovarajućim plodovima.

Kad ste citirali mudrog Salomona: ‘Bolje komšija blizu, nego brat daleko’, na koga ste mislili?

-Solomonove reči su univerzalne, važe uvek i svuda. Ali, jednom sam o tome govorio: treba biti sposoban razumeti i prihvatiti drugog, drugačijeg, u ovom slučaju suseda. Za to je preduslov samosvest, ukorenjenost u sopstveni identitet, kako bi sa ljubavlju prihvatio drugačije darove koje poseduje komšija i pomogao mu da on prihvati tebe.

Nedavna poruka engleske grupe “Masiv atak” u Puli: “Hrvati i Srbi su sijamski blizanci koji se ne podnose”! Surov pogled sa strane, ili istina?

-Već sam govorio da je Frojdova teorija o „narcizmima malih razlika” verodostojno potvrđena u srpsko-hrvatskim odnosima.

TRAJNA POMOĆ

Nakon Siska, Gline i Malog Gradca, Mitropolija zagrebačko-ljubljanska je srpskom stanovništvu slabijeg materijalnog stanja koje živi u karlovačkoj županiji podelila humanitarne pakete i u selu Krnjak. Prethodno je pomoć podeljena i stanovnicima slunjskog područja, Vojnića, Tušilovića, Donje Dubrave, Plaškog, Barilovića, Saborskog. Mitropolit Porfirije se nada da će biti više donatora:
„Crkva uvek pokušava da bude uz ljude koji imaju duhovne probleme. Međutim, duhovno nije odvojeno od materijalnog. Najveći deo naših ljudi je otišao, a i oni koji su ostali, isto su otišli – otišli su u sebe, zatvorili se i u Hrvatskoj žive teško, mnogi na rubu egzistencije. Želja nam je, ne samo da ostanemo na ovoj inicijativi, nego da omogućimo konstantnu pomoć našim najugroženijim ljudima, pa da to postane trajan proces”.

http://www.ekspres.net/drustvo/intervju-porfirije-srbi-u-hrvatskoj-zive-u-uslovima-humanitarne-krize

„Дијалог, праштање, помирење - три су начела која ћу настојати да применим у пракси”. Ове речи, изговорене приликом инаугурације новог Mитрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, звучала су као завет и пре две године су у хрватским медијима изазвале врло позитиван одјек. Врсни новинар и теолог Драго Пилсел (однедавно и колумниста Експреса) тада је искрено написао да се јако радује владици Порфирију: “јер сам Хрват, а имам брата Србина, пастира којем могу отворити душу”.

Митрополит Порфирије (световно Првослав Перић), рођен је у Бечеју. Основну школу је завршио у Чуругу, а гимназију у Новом Саду. Године 1986. завршио је Православни богословски факултет у Београду. Годину дана раније замонашио се у манастиру Дечани. Постдипломске студије завршио је у Атини где је остао до 1990. године. По благослову Епископа бачког Иринеја, отишао је у манастир Ковиљ и 1990. године рукоположен у чин јеромонаха. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве га је 1999. изабрао за викарног Епископа јегарског при Епархији бачкој. Одбранио је докторску дисертацију Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу Светог Јована Златоуста на Богословском факултету у Атини (2004). Био је члан РРА, а од јула 2008. и председник Савета. У периоду 2010-2011. био је Епископ војни, а затим координатор за сарадњу Српске Православне Цркве и Војске Србије.

Ваш живот се циклично преображава у мисије. Најновија је помоћ сиромашнима. Ко су ти људи и како видите размере њихове патње?

Пре свега, желим да захвалим уредништву угледног „Експреса“ и Вама лично на могућности да мисију вршим, овога пута, заједно са Вама. Као и сваког свештеника и мој живот треба да буде непрекинута мисија и то управо у духу Христових речи: Као што је мене Отац послао и ја шаљем вас. Дакле, ја треба да своју мисију вршим сведочећи онога ко ме је послао, а то је сам Христос и Његова Црква. Начин сведочења, односно мисије, зависи и од потреба оних којима сам послан. Несумљиво је да је свим људима на сваком месту и у свако време потребна Реч Божја као основни васпитач, чувар савести, духовна утеха и правац кроз живот. Али, заједно са Речју Божјом, људи којима сам ја послан у Митрополији загребачко-љубљанској живе у специфично сложеним околностима и њима је заједно са духовном утехом потребна помоћ због немаштине. Економска криза у Хрватској погађа све, али нешто више православне Србе, највише због последица рата, окончаног, Богу хвала, пре двадесет година. Мерити, пак, њихову патњу или је упоређивати са патњом неких других који живе у изобиљу, али без љубави ближњег или су опрхвани себичношћу, није једноставно. На пример, са благословом Владике горњокарловачког Герасима, посетио сам и банијско село Мали Градац. Сиротиња, горштаци, али вредни, поносни, знају ко су и шта су. То што знају ко су и шта су надвладава сваки страх, сваку патњу.

Ко их је запоставио: Бог или људи?

Друго име за Бога је Љубав. И Бог Љубави никога не заборавља. А ми људи, уколико и заборавимо наш народ расут по селима и градовима Хрватске, прилика је да Ви и ја сада заједно позовемо власти Србије, привреднике и све друге, да их се сете и укључе се у хуманитарну акцију коју води Црква у Хрватској. Потребни су им храна, средства за хигијену, бела техника, пољопоривредне машине. Већ сам рекао да они живе у условима хуманитарне кризе!

Пре две године, приликом устоличења за митрополита рекли сте: “Спреман сам за дијалог са свима који нису сагласни са мојим идејама, али су отворени за њихово разматрање и разговор”. Какво је са овим у вези Ваше двогодишње искуство из Хрватске и Словеније?

Упознао сам нове пријатеље: новинаре, редитеље, глумце, музичаре, сликаре, политичаре, али највише обичан драг свет,  са којима делим темељна хуманистичка начела која треба да владају у међуљудским односима. Они су, поред православних, великом већином римокатолици, али има и оних који за себе кажу да су агностици. Ја их, препознајем у стиху Матије Бећковића: поједини неверници Бога лепше замишљају. Природно, упозано сам највише Загребчана - фину, достојанствену господу и даме, без обзира на социјални статус. Живот је наметнуо да са њима више разговарам и сарађујем, али не избегавам ни оне са којима нисам сагласан.

Време је такво да духовници морају бити и псхолози. Научили сте да прилагођавање може бити И причом И ћутањем. Шта је данас погубније по Вашу паству – говор или ћутање?

Ћутања има различитих. Уколико мислите на ћутање због страха да изразе свој идентитет, због неизвесности, страха као очекивања зла како каже Аристотел, онда је такво ћутање, по мом мишљењу и искуству погубније. Таква врста ћутања води у духовни и психолошки безизлаз: гетоизацију, апатију, депресију, самопоништавање. То није решење. Од првог дана, заједно са браћом епископима и свештеницима, настојим да српску православну заједницу изведем из стања гета. Да их охрабримо, да поново успоставе вертикалу свог православног духовног идентитета и достојанства. Мањи је проблем у селима, као у поменутом Малом Градцу, али преостали урбани Срби, због различитих, понекад и утилитарних разлога, затомљујући самосвест, губе и психолошку стабилност. Мада разлози за страх нису увек неосновани, до сада сам се уверио да, поред европских закона овде прописаних и хрватско друштво има капацитет да, упркос гласним појединцима, у потпуности прихвати право на равноправан живот православних Срба. А нама ништа друго и не треба.

Кад сте рекли да Вашу нову дужност не доживљавате само као ново послушање и задужење произишло из црквене хијерахије, већ истовремено и као личну мисију и одговорност, колико сте за ове две године задовољни приликама да ове две дужности повежете?

Као што на почетку рекох, мој живот треба да буде јединствена мисија: послушање, задужење, лична мисија и одговорност. Све заједно чини живот једног свештеника, па тако и мој. Прилике не бирамо. Да потсетим на речи блаженог спомена Патријарха Павла да од човека не зависе време и место на коме ће да се роди, али зависи да ли ће поступати као човек или нечовек. Нисам у потпуности задовољан колико сам учинио на афирмацији српске заједнице у Хрватској. Чини ми се понекад два корака напред три назад. Али, нити хоћу нити могу да одустанем.

Ваш екуменизам је био велика препорука за дужност у Загребу. Имате ли ваљане саговорнике међу духовницима Католичке Цркве и њихову помоћ?

Екуменизам је за мене синоним за мисију: сведочење, дијалог као суштинска претпоставка нормалног живота, природа Цркве. Наравно да међу католичим свештеницима имам ваљане саговорнике. Са некима делим блиске ставове, а са другима упорно разговарам и о ономе у чему се не слажемо.

Себе видите и у улози помиритеља. Данас је то незахвална улога у Вашем окружењу. Да ли је могуће помирење ако једна страна манипулише ирационалном мржњом и покушава је претворити у колективну?

Бити помиритељ увек је захвално. Најзахвалније. Ни једна средина није монолитна. Моје загребачко окружење поготово. Има, не мало, и оних који из својих користољубивих циљева манипулишу осећањима, стварајући од Срба дежурне кривце за све, економске недаће и слично. Kao у старом вицу о Јеврејима и бициклистима. Лондонски „Економист“ је прошле недеље писао о политици замрзнутој у осамдесетим или чак четрдесетим годинама прошлог столећа. Појединци за које се чинило да гледају унапред, дају аутоголове откривајући бирачком телу усташке претке. Замислите да се немачки политичар хвали дедом есесовцем из Аушвица. Али, довољно је овде људи који знају да је свака мржња ирационална сама по себи.

Током инаугурације коментатор ХРТ-а је на крају церемоније истакао да ће се Порфиријев говор “дуго памтити и препричавати”. Шта је остало од тог одушевљења од пре две године?

Одговор је једноставан: после речи прелази се на дела. На рад, стрпљив и упоран. Надам се да ће такав рад, када дође пуноћа времена, Господ благословити одговарајућим плодовима.

Кад сте цитирали мудрог Саломона: 'Боље комшија близу, него брат далеко', на кога сте мислили?

Соломонове речи су универзалне, важе увек и свуда. Али, једном сам о томе говорио: треба бити способан разумети и прихватити другог, другачијег, у овом случају суседа. За то је предуслов самосвест, укорењеност у сопствени идентитет, како би са љубављу прихватио другачије дарове које поседује комшија и помогао му да он прихвати тебе.

Порука проšлонедељна енглеске групе “Масив атак” у Пули: “Хрвати и Срби су сијамски близанци који се не подносе!” Суров поглед са стране или истина?

Већ сам говорио да је Фројдова теорија о „нарцизмима малих разлика“ веродостојно потврђена у српско-хрватском односима.

Интервју објављен у листу Експрес 9. септембра 2016. године

Комплетан интервју погледајте у наставку:

Вечерње новости

Данас смо сведоци незапамћеног страдања народâ на Блиском Истоку. Жртве рата су хришћани, муслимани и следбеници других религија. У овом тренутку када нема назнака да ће ова трагедија ускоро да ишчезне у корист мира, велику наду улива новост коју је пренела Agenzia fides о хришћанима који су усред битке у северносиријском граду Алеп за време овогодишњег муслиманског поста Рамазана снадбели неопходним намерницама своје сиромашне сународнике муслиманске вероисповести ујутру и увече сваког дана током поста. Реч није о случајном догађају, него о организованој акцији Епархије алепске Сиријске Православне Цркве, која се побринула о најугроженијим муслиманима у градској четврти Сулејманија.

Иницијатори из Епархије алепске сматрају да је то само гест солидарности са следбеницима друге религије, док на терену њихова акција сведочи о правим верским вредностима. Ипак, они не крију наду да ће по завршетку рата да се обнови атмосфера мирног суживота између различитих етничких и верских заједница, што је било карактеристично за друштво у Сирији пре почетка рата. Упркос идеолошкој инструментализацији рата на штету међурелигијских односа, многи хришћани и муслимани у Сирији су показали знаке међурелигијске солидарности, према изјави Епархије алепске, коју је пренела Agenzia fides. У том контексту наведен је пример како су многа муслиманска сирочад нашла уточиште у црквеним заједницама пошто су сиротишта у којима су раније боравила уништена у јеку рата.

Недавно је новинска агенција РИА Новости објавила податке који укрепљују горенаведене наводе о међурелигијској солидарности, која се пројављује у конкретним случајевима. Наиме, при храму Светог Илије у сиријском рејону Виљал отворен је центар за пружање помоћи избеглицама из квартала 1070 (југозападни део града Алеп). Преко 50 муслиманских продица, избеглих из тог квартала, пошто је обухваћен ратним сукобом, примило је помоћ у најнеопходнијим стварима. По речима Самира Самана, директора Одељења за јавну помоћ при недељним православним школама у Алепу, а које преноси агенција РИА Новости, ова организација, у коју су укључени искључиво волонтери разних професија, почев од лекара, инжењера и наставника, труди се да избеглицама пружи најпотребније у храни и лековима. По његовим речима, Епархија алепска Сиријске Православне Цркве води сталну бригу о 4.000 породица од којих су половина муслимани, док су остали хришћани.

У хуманитарној мисији у овом граду су укључене и организације из Маронитске и Римокатоличке Цркве. Упечатљива је изјава једне жене избеглице, која се представила као хаџи Зејнаб, која је изјавила: „Ми смо пребегли из (квартала) 1070 пре три дана. Овде, у Виљалу, наша хришћанска браћа су нам помогла у првим данима. Опремили су простор за живот, дају нам храну, ћебад и нешто лекова. Ми, становници Алепа, никада се нисмо делили на верској основи“.

У суштини, хришћани су призвани да увек сведоче својим делима јеванђељску причу о милостивом Самарјанину јер увек се сусрећемо са питањем, ко је наш ближњи? Свети владика Николај Охридски и Жички је беседио: „А права мера сродства, која људе - људе и народе - истински срођава и зближава није толико крв колико милосрђе. Беда једног човека и милосрђе другог срађа и зближава два човека више него крв рођене браће. Јер свака крвна веза јесте привремена и има неког значаја само у овом временом животу служећи као слика трајне и вечне везе сродства духовнога. А духовни близанци, који се роде при сусрету беде и милосрђа, остају само браћа за вечност. Крвној браћи, рођеној по крви, Бог је само Створитељ; а духовној браћи, рођеној од милосрђа, Бог је Отац“.

припремио ђакон др Александар Прашчевић

Свештеник Драгослав Ћорковић, Штутгарт

У панел дискусији која ће се одржати након пројекције филма учествују:

- Драган Пјевач, адвокат и председник Координације српских удружења породица несталих лица са простора бивше Југославије,

- о. Александар Ђаковац, СПЦ,

- Владимир Коларић, теоретичар филма и уметности и

- Никола Кнежевић, аутор филма.

Модератор: Сергеј Беук

Документарни серијал "Религије, национализам и култура сећања" кроз више получасовних епизода обрађује сложене односе између Религије, сукоба у бившој Југославији, те конструкције културе сећања у пост-конфликтном периоду на просторима Западног Балкана. Серијал укључује сведочанства жртава, ветерана/бранитеља и стручна мишљења људи из академског, цивилног и религијског света. Филм се бави конструкцијом националних и верских идентитета који проистичу из јачања утицаја религије у јавној сфери у годинама које су претходиле распаду СФРЈ, те улогом религија током ратних сукоба, као и утицајем Религија на културу сећања у пост-конфликтном друштву. Филм указује и значај РЕКОМ-а као највећег регионалног процеса Транзиционе правде, као и на неке историјске примере улоге Религија у Комисијама за истину и помирење. Нека од сведочанстава жртава биће по први пут изнесена у јавност.

По доласку у Свету Гору председник Путин је посетио Кареју, административно седиште Атоса, где се налази Свештена управа (Протат). Овде је присутвовао молебну у саборној цркви; између осталих, ту се налазио и прот Свете Горе старац Павле уз многе монахе светогорских обитељи. По окончању молебна председник Руске Федерације се обратио присутнима поздравним речима и казао: -Овде се налазим други пут и осећам нарочиту топлоту, благост, најлепше односе не само према мени као председнику руске државе, него и према руском народу у целини. На Светој Гори се данас одвија за православни народ најважније и најпотребније дело. А то дело је везано за очување моралних стубова нашега друштва. У значајној мери ви сте овде источници те побожности и благодати, изјавио је председник Путин.

У нставку се В. В. Путин сусрео с члановима Свештене општине; сусрету и разговорима присуствовао је председник Грчке Прокопис Павлопулос, као и Митрополит волоколамски Иларион. У свом обраћању председник Путин је истакао изванредну улогу Атоса у очувању диховних традиција Православља, и рекао: -Уважени господине Председниче! Ваша преподобија! Уважени оци! Веома се радујем што поново посећујем Свету Гору Атонску. У православном предању она се, као што је познато, сматра овоземаљским уделом, Пресвете Богородице, из разлога што сваки онај који ступи на ову земљу молитве, безусловно испитуј своја осећања.

Господин Председник (Грчке) већ је нагласио да је Света Гора јединствено огњиште Православља и хришћанства: -Већ дуже од хиљаду година овде се чувају и негују духовне традиције и наше друштвене вредности. Потпуно сам сагласан с тиме да је улога Атоса изуразито значајна данас када Православље, које исповедамо, јача у Русији и у другим земљама. Православље јача и помаже огромном броју људи да нађу унутарњи ослонац, а у том броју и људима који живе у нашој земљи, Русији.

Први писмени спомен о Русима на Светој Гори од пре хиљаду година још једном истиче важност овог особитог места и за данашњу Русију. Кроз  многа столећа су православни верници наше земље црпели на Атосу духовне снаге и знања.

Радећи  данас на препороду вредности патриотизма, историјског спомена и традиционалне културе, ми рачунамо с јачањем наших односа са Атосом. Радује нас што из године у годину Атос посећује све више поклоника из Русије, више од једанаест хиљада годишње. Овим желим да вам заблагодарим на великодушности и добром односу на које наши људи наилазе овде.

Значајно сведочанство све јачих веза између Русије и Атоса јесу светогорске светиње које се доносе у нашу земљу на поклоњење верних. Међу њима, Појас Пресвете Богородице из Ватопедског манастира и десница Светог Георгија Победоносца из манастира Ксенофонта. Њима су се могли поклонити стотине хиљада православних Русије. И за ово желим да вам посебно багодарим. Надам се да ће се наставити ова висока, благородна мисија светогорских манастира.

Током столећа заједништво вере и узајамна симпатија обједињују народе наших земаља и, како је овде већ речено, помажу нашим народима да превладају невоље и да победе. То се показало и у ослободилачким покретима на Балкану и у многим другим етапама светске историје. Ова дубока осећања у пуној мери баштини садашњи нараштај наших грађана.

Уверен сам да ће везе Русије и са Светом Гором Атонском, и са Грчком у целини, све више јачати, а да ће духовно сродство и разумевање и убудуће опредељивати карактер наших традиционално тесних духовних односа. Христос васкрсе!“.

Истог дана, председник Путин се састрао са Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије г. Кирилом у светогорском манастиру Светог Пантелејмона. После молебана у Сабоном храму Светопантелејмонског манастира, беседили су патријарх Кирил и председник Путин.

Извор: Патриархиа,ру (превод Радомира Ракића)

Годишњице и рођендани су прилике за осврт на протекло време и "свођење рачуна", те постављање питања о испуњености неких очекивања. Ја та питања нећу постављати. Ту сте ви, наши форумаши...

За седам година смо успели јасно да се профилишемо као највећа православна интернет заједница на говорном подручју српског језика. Покренули смо многе пројекте и акције. Многи знани и незнани су у својеврсним базама знања пронашли одговоре на многа питања, првенствено из богатог наслеђа наше православне вере. Покренули смо пројекат за упознавање момака и девојака ради ступања у брачну заједницу. Покренули смо друштвену мрежу Црква.нет. Постали смо део Мисионарског одељења СПЦ. Заједно са вама...

Преко 18000 регистрованих чланова Форума, уз 5000 њих регистрованих на Црква.нет, оставило је на овом Форуму преко 1500000 порука, питања, коментара,... "Покривене" су све богословске науке и дисциплине, са обиљем текстова и огледа, огромном базом књига у електронском формату,... Такође, на Форуму се дискутује о готово свим областима које интересују наше чланове, можда и превише, нарочито о политичким темама, али просто, времена су таква... 

Нећу више дужити, знате све  

Идемо даље!

  Срећан нам рођендан свима. Живи и здрави били на многаја лета!!!

АУТОР: МИРОЈЕ ЈОВАНОВИЋ

          На Западу ћете ретко срести чак и крајње либералног или левог мислиоца који никада није чуо за Псалтир, или који не познаје историју хришћанства.

          Тамо се то сматра питањем образовања, цивилизованости и нивоа познавања односа у друштву. Српска политичка пракса готово да не познаје ситуацију у којој је одређени политичар на било какав начин (чак и погрешан) покушао да промовише традицију, али тако да не буде сведен на „клеро“ призвук, односно често се о Цркви говори кроз политизирање и митоманију, и неретко супротно самом учењу Српске Православне Цркве. Ово има своје разлоге и историјску позадину, пре свега у догађајима трагичног страдања српског народа у Првом и Другом светcком рату.

          Сатирање Срба, које је уследило одмах након успостављања НДХ у пролеће 1941. године, као свој саставни део имало је подразумевано уништавање Српске Православне Цркве, и то како на територији коју је контролисао усташки режим, тако и готово свуда где је СПЦ била активна на просторима поражене Краљевине. Хапшења великодостојника, ликвидација владика, свештенства и монаштва није престало формирањем „Нове“ Југославије, већ је у прво време репресије сасвим личила на Павелићеве принципе обрачуна са Православљем у Срба. И ма колико Српска Православна Црква пострадала заједно са народом, многи епископи који су претекли усташки нож, нашли су се под разним облицима тортуре бољшевизираног југословенства (Никанор горњокарловачки, Дамаскин у Пакрацу, Иринеј у Новом Саду), и то тако да су поједини платили главом или здрављем, без обзира на часно држање под окупацијом и по ослобођењу. Овде је владало правило да је Православље „унутрашњи непријатељ“, и у складу са тим су поступали органи принуде Титовог режима.

          Последица прогона, репресије и дехристијанизације српског народа била је ваљда логичан одраз политике симетрије у односу на Римокатоличку Цркву, која је, што је опште познато, усташки режим протежирала и помагала. Тако се дошло у ситуацију да српско Православље прође горе од хрватског римокатолицизма, што за један од узрока има свакако и чињеницу да су Хрвати били наслоњени на Ватикан, а Срби, након октобра 1917. године, нису имали заштиту „међународног“ православног фактора. Најтужније од свега јесте то што су предводници удара на Православље били махом Срби, нова елита, у заносу доказивања новој религији. У таквој атмосфери декапитације Православље је наизглед била завршена ствар, али „дух дише где хоће“, па су 70-е и 80-е године прошлог века обележене појавом младих, образованих и честитих свештеника, са немалим искуством на престижним институтима широм Европе. Обнова литургијског живота овде се појавила као логика, јер је повратак изворном, представљао гарант пуних плућа Цркве.

          Садашњост, ослоњена на описане проблеме који су постојали у прошлости, представља логичан след обнове, наравно ако се изузму прогони Владике Охридског Јована, страдање Цркве на Космету, као и у крајевима који су били захваћени ратом. И колико год духовни живот СПЦ напредовао, тако је напредовао и концепт систематског и системског напада на Цркву, праћен одређеним бројем „аналитичара“, који по принципу трговачких помоћника и провинцијских кочијаша, описују и анализирају црквене прилике. Приче су различите, али као да они сваке године пред Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве само преписују прошлогодишње текстове, па тако налазимо опетоване приче о аутомобилима, сјају, луксузу и томе слично.

          Ту „пљувачи“ Цркве долазе на терен таблоидизације свега што се у вези с Црквом дешава, и наравно, пошто су аматери и незналице (изузетак нисам имао прилике да уочим) долазе у колизију са елементарним принципима, те, још увек далеке Европе, на коју се позивају. Ствар је веома једноставна. Српска Православна Црква представља верску организацију, и то ону која је у периоду одсуства националне државе била и остала стуб окупљања и преживљавања. Последично, народ који је извела из „Египта бездржавља“, ни у слободи такву улогу не заборавља и негује „Православље слатко“. Имајући у виду да Црква јесте и постоји у овоме свету, али по вери Отаца није од овога света, јасно је да је она стање петовековног робовања преживела управо захваљујући вери народа и народних вођа. То је основна теза. Али овде се не говори о заслугама, већ о у пракси описаном стању, да се у најтежој ситуацији остане посвећен народу, па је и логика ситуације у слободи таква да се несметано постоји и служи и у ослобођеној држави. Пошто у тако слободној држави верска организација има одређена права и прописане обавезе, а једно од права представља уставом гарантовано право слободе вероисповести, односно забрањена је свака дискриминација по том основу. На жустру критику у вези с аутомобилима, наводним луксузом итсл. лако се одговара животном праксом сваког Епископа, где је одређени ниво безбедности и квалитета возила условљен сталним путовањима и посетама у оквиру Епархије. Такође, полуписмено делује навођење завета сиромаштва, где се „обзерватори“ баве монашким заветима, јер и лаици знају да постоји одређена разлика у правима и дужностима владика и монаштва, па и у погледу поседовања имовине.

          Разуме се, сигурно да постоји и један број архијереја који за данашње прилике живе чак раскошно, али и овде важе уставна начела о гарантовању имовинских права, што не даје за право да се вређа и омаловажава свако свештено лице. Сензација до умоболности и без мере ствара митове о богатству, као да се припрема терен за нови прогон и мучеништво. Постоји у народу изрека „какво село – такав поп“, која указује на чињеницу да су свештеници заправо наше огледало, и да заједница из које потичу има великог утицаја на врлине односно мане, као и на контекст ангажовања у црквеним пословима, уз ону потребну дозу „светлости у свету“.

          Вратимо се на тезу о томе да „западњаци“, и то ма колики атеисти или агностици били, познају хришћанство, макар на нивоу историјских чињеница, и често због свести о припадности савременом европском концепту. Код „западњака“ је познавање вере цивилизацијско питање, а код нас је и то, али и још више, егзистенцијално питање. У прилог овоме дајем скицу ситуације на југу Бачке, као малог примера лако примењивог на сва страдала подручја где се писало ћирилицом. Наиме, позната је ствар да је народ у тешко пострадалим селима Шајкашке области (подручје данашњих општина Тител, Жабаљ, Србобран и Града Новог Сада) после II светског рата већином и радо прихватао и примао свештенике у кућу, без обзира на протесте комитета, другова и кожних мантила. Ту је однос према Цркви, која је у зиму 1942. страдала са народом, заправо потврђен у мучеништву хиљада рођака бачених под лед. Крв невиних је отварала врата мантији, и тако ни најцрвенија директива није била у могућности да затре црквени живот. Слика брата под ледом те проклете године, сачувала је свест о томе да кад страда народ страда и његово Православље.

          Због тога је код нас свест о томе да се кад куршуми крену ка српској глави, истог часа динамит креће ка храму, само показала да Свеце и славе не обележавају „Црква и верници“ већ слави Црква, јер су верници њен неодвојиви део. Овај наизглед безазлен плеоназам у ширем смислу (и неопростиво непознавање основних постулата хришћанства), јесте шема покушаја стварања мини-раскола на линији СПЦ – верник, па тако и правац удара на Цркву бива представљен као удар на богате и корумпиране „попове“, ваљда у нади да ће народ мирно гледати неко следеће клање свештеника. Пошто данашњег дана нема без јучерашњег, а готово јуче (у перспективи века) су у истом дану овде у Новом Саду страдали свештеници, адвокати, лекари, радници и сељаци, сасвим је извесно да ће кад, и ако неки наредни пут, неке зиме у Новом Саду, неком падне на памет да баца под лед, опет као једно страдати Црква и народ као део Цркве. Стога је посао „просвећених“ неписмењака углавном лако препознати, јер медијски маљ у главу Цркве заболи већину народа. Зато ми се понекад и чини да самозвани „аналитичари религије“ ипак нису толике незналице, и да врло добро знају ко падне, кад отровна стрела погоди Цркву.

*Аутор је помоћник градоначелника Новог Сада и потпредседник Треће Србије

Вест је преузета из дневног листа Данас, 19. маја 2015. године

Највише одличје које епархија Српске православне цркве може доделити, данас је у Храму Светог Пантелејмона на Дивчибарама команданту 126. бригаде ВОЈИН уручио епископ ваљевски Милутин.

Епископ Милутин је рекао да су војници чувари вере и народа и да је током 1999. године ова јединица чувала небо над нашом земљом и нашим народом као што то ради и данас. Он је истакао значај храма, који је настао љубављу и вером ове јединице и њених припадника.

Изражавујући захвалност на високом одличју, командант 126. бригаде ВОЈИН пуковник Предраг Ђорђевић поручио је да ће јединица и убудуће чувати традиције и сећање на хероје који су положили животе за слободу.

Након уручења ордена, епископ Милутин је у Храму Светог Георгија на Краљевом столу служио литургију за погинуле поручнике Синишу Радића и Жељка Савичића. 

МОРС

Са руског Марина Тодић

26 / 04 / 2016