Свештеник Драгослав Ћорковић, Штутгарт

У панел дискусији која ће се одржати након пројекције филма учествују:

- Драган Пјевач, адвокат и председник Координације српских удружења породица несталих лица са простора бивше Југославије,

- о. Александар Ђаковац, СПЦ,

- Владимир Коларић, теоретичар филма и уметности и

- Никола Кнежевић, аутор филма.

Модератор: Сергеј Беук

Документарни серијал "Религије, национализам и култура сећања" кроз више получасовних епизода обрађује сложене односе између Религије, сукоба у бившој Југославији, те конструкције културе сећања у пост-конфликтном периоду на просторима Западног Балкана. Серијал укључује сведочанства жртава, ветерана/бранитеља и стручна мишљења људи из академског, цивилног и религијског света. Филм се бави конструкцијом националних и верских идентитета који проистичу из јачања утицаја религије у јавној сфери у годинама које су претходиле распаду СФРЈ, те улогом религија током ратних сукоба, као и утицајем Религија на културу сећања у пост-конфликтном друштву. Филм указује и значај РЕКОМ-а као највећег регионалног процеса Транзиционе правде, као и на неке историјске примере улоге Религија у Комисијама за истину и помирење. Нека од сведочанстава жртава биће по први пут изнесена у јавност.

По доласку у Свету Гору председник Путин је посетио Кареју, административно седиште Атоса, где се налази Свештена управа (Протат). Овде је присутвовао молебну у саборној цркви; између осталих, ту се налазио и прот Свете Горе старац Павле уз многе монахе светогорских обитељи. По окончању молебна председник Руске Федерације се обратио присутнима поздравним речима и казао: -Овде се налазим други пут и осећам нарочиту топлоту, благост, најлепше односе не само према мени као председнику руске државе, него и према руском народу у целини. На Светој Гори се данас одвија за православни народ најважније и најпотребније дело. А то дело је везано за очување моралних стубова нашега друштва. У значајној мери ви сте овде источници те побожности и благодати, изјавио је председник Путин.

У нставку се В. В. Путин сусрео с члановима Свештене општине; сусрету и разговорима присуствовао је председник Грчке Прокопис Павлопулос, као и Митрополит волоколамски Иларион. У свом обраћању председник Путин је истакао изванредну улогу Атоса у очувању диховних традиција Православља, и рекао: -Уважени господине Председниче! Ваша преподобија! Уважени оци! Веома се радујем што поново посећујем Свету Гору Атонску. У православном предању она се, као што је познато, сматра овоземаљским уделом, Пресвете Богородице, из разлога што сваки онај који ступи на ову земљу молитве, безусловно испитуј своја осећања.

Господин Председник (Грчке) већ је нагласио да је Света Гора јединствено огњиште Православља и хришћанства: -Већ дуже од хиљаду година овде се чувају и негују духовне традиције и наше друштвене вредности. Потпуно сам сагласан с тиме да је улога Атоса изуразито значајна данас када Православље, које исповедамо, јача у Русији и у другим земљама. Православље јача и помаже огромном броју људи да нађу унутарњи ослонац, а у том броју и људима који живе у нашој земљи, Русији.

Први писмени спомен о Русима на Светој Гори од пре хиљаду година још једном истиче важност овог особитог места и за данашњу Русију. Кроз  многа столећа су православни верници наше земље црпели на Атосу духовне снаге и знања.

Радећи  данас на препороду вредности патриотизма, историјског спомена и традиционалне културе, ми рачунамо с јачањем наших односа са Атосом. Радује нас што из године у годину Атос посећује све више поклоника из Русије, више од једанаест хиљада годишње. Овим желим да вам заблагодарим на великодушности и добром односу на које наши људи наилазе овде.

Значајно сведочанство све јачих веза између Русије и Атоса јесу светогорске светиње које се доносе у нашу земљу на поклоњење верних. Међу њима, Појас Пресвете Богородице из Ватопедског манастира и десница Светог Георгија Победоносца из манастира Ксенофонта. Њима су се могли поклонити стотине хиљада православних Русије. И за ово желим да вам посебно багодарим. Надам се да ће се наставити ова висока, благородна мисија светогорских манастира.

Током столећа заједништво вере и узајамна симпатија обједињују народе наших земаља и, како је овде већ речено, помажу нашим народима да превладају невоље и да победе. То се показало и у ослободилачким покретима на Балкану и у многим другим етапама светске историје. Ова дубока осећања у пуној мери баштини садашњи нараштај наших грађана.

Уверен сам да ће везе Русије и са Светом Гором Атонском, и са Грчком у целини, све више јачати, а да ће духовно сродство и разумевање и убудуће опредељивати карактер наших традиционално тесних духовних односа. Христос васкрсе!“.

Истог дана, председник Путин се састрао са Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије г. Кирилом у светогорском манастиру Светог Пантелејмона. После молебана у Сабоном храму Светопантелејмонског манастира, беседили су патријарх Кирил и председник Путин.

Извор: Патриархиа,ру (превод Радомира Ракића)

Годишњице и рођендани су прилике за осврт на протекло време и "свођење рачуна", те постављање питања о испуњености неких очекивања. Ја та питања нећу постављати. Ту сте ви, наши форумаши...

За седам година смо успели јасно да се профилишемо као највећа православна интернет заједница на говорном подручју српског језика. Покренули смо многе пројекте и акције. Многи знани и незнани су у својеврсним базама знања пронашли одговоре на многа питања, првенствено из богатог наслеђа наше православне вере. Покренули смо пројекат за упознавање момака и девојака ради ступања у брачну заједницу. Покренули смо друштвену мрежу Црква.нет. Постали смо део Мисионарског одељења СПЦ. Заједно са вама...

Преко 18000 регистрованих чланова Форума, уз 5000 њих регистрованих на Црква.нет, оставило је на овом Форуму преко 1500000 порука, питања, коментара,... "Покривене" су све богословске науке и дисциплине, са обиљем текстова и огледа, огромном базом књига у електронском формату,... Такође, на Форуму се дискутује о готово свим областима које интересују наше чланове, можда и превише, нарочито о политичким темама, али просто, времена су таква... 

Нећу више дужити, знате све  

Идемо даље!

  Срећан нам рођендан свима. Живи и здрави били на многаја лета!!!

АУТОР: МИРОЈЕ ЈОВАНОВИЋ

          На Западу ћете ретко срести чак и крајње либералног или левог мислиоца који никада није чуо за Псалтир, или који не познаје историју хришћанства.

          Тамо се то сматра питањем образовања, цивилизованости и нивоа познавања односа у друштву. Српска политичка пракса готово да не познаје ситуацију у којој је одређени политичар на било какав начин (чак и погрешан) покушао да промовише традицију, али тако да не буде сведен на „клеро“ призвук, односно често се о Цркви говори кроз политизирање и митоманију, и неретко супротно самом учењу Српске Православне Цркве. Ово има своје разлоге и историјску позадину, пре свега у догађајима трагичног страдања српског народа у Првом и Другом светcком рату.

          Сатирање Срба, које је уследило одмах након успостављања НДХ у пролеће 1941. године, као свој саставни део имало је подразумевано уништавање Српске Православне Цркве, и то како на територији коју је контролисао усташки режим, тако и готово свуда где је СПЦ била активна на просторима поражене Краљевине. Хапшења великодостојника, ликвидација владика, свештенства и монаштва није престало формирањем „Нове“ Југославије, већ је у прво време репресије сасвим личила на Павелићеве принципе обрачуна са Православљем у Срба. И ма колико Српска Православна Црква пострадала заједно са народом, многи епископи који су претекли усташки нож, нашли су се под разним облицима тортуре бољшевизираног југословенства (Никанор горњокарловачки, Дамаскин у Пакрацу, Иринеј у Новом Саду), и то тако да су поједини платили главом или здрављем, без обзира на часно држање под окупацијом и по ослобођењу. Овде је владало правило да је Православље „унутрашњи непријатељ“, и у складу са тим су поступали органи принуде Титовог режима.

          Последица прогона, репресије и дехристијанизације српског народа била је ваљда логичан одраз политике симетрије у односу на Римокатоличку Цркву, која је, што је опште познато, усташки режим протежирала и помагала. Тако се дошло у ситуацију да српско Православље прође горе од хрватског римокатолицизма, што за један од узрока има свакако и чињеницу да су Хрвати били наслоњени на Ватикан, а Срби, након октобра 1917. године, нису имали заштиту „међународног“ православног фактора. Најтужније од свега јесте то што су предводници удара на Православље били махом Срби, нова елита, у заносу доказивања новој религији. У таквој атмосфери декапитације Православље је наизглед била завршена ствар, али „дух дише где хоће“, па су 70-е и 80-е године прошлог века обележене појавом младих, образованих и честитих свештеника, са немалим искуством на престижним институтима широм Европе. Обнова литургијског живота овде се појавила као логика, јер је повратак изворном, представљао гарант пуних плућа Цркве.

          Садашњост, ослоњена на описане проблеме који су постојали у прошлости, представља логичан след обнове, наравно ако се изузму прогони Владике Охридског Јована, страдање Цркве на Космету, као и у крајевима који су били захваћени ратом. И колико год духовни живот СПЦ напредовао, тако је напредовао и концепт систематског и системског напада на Цркву, праћен одређеним бројем „аналитичара“, који по принципу трговачких помоћника и провинцијских кочијаша, описују и анализирају црквене прилике. Приче су различите, али као да они сваке године пред Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве само преписују прошлогодишње текстове, па тако налазимо опетоване приче о аутомобилима, сјају, луксузу и томе слично.

          Ту „пљувачи“ Цркве долазе на терен таблоидизације свега што се у вези с Црквом дешава, и наравно, пошто су аматери и незналице (изузетак нисам имао прилике да уочим) долазе у колизију са елементарним принципима, те, још увек далеке Европе, на коју се позивају. Ствар је веома једноставна. Српска Православна Црква представља верску организацију, и то ону која је у периоду одсуства националне државе била и остала стуб окупљања и преживљавања. Последично, народ који је извела из „Египта бездржавља“, ни у слободи такву улогу не заборавља и негује „Православље слатко“. Имајући у виду да Црква јесте и постоји у овоме свету, али по вери Отаца није од овога света, јасно је да је она стање петовековног робовања преживела управо захваљујући вери народа и народних вођа. То је основна теза. Али овде се не говори о заслугама, већ о у пракси описаном стању, да се у најтежој ситуацији остане посвећен народу, па је и логика ситуације у слободи таква да се несметано постоји и служи и у ослобођеној држави. Пошто у тако слободној држави верска организација има одређена права и прописане обавезе, а једно од права представља уставом гарантовано право слободе вероисповести, односно забрањена је свака дискриминација по том основу. На жустру критику у вези с аутомобилима, наводним луксузом итсл. лако се одговара животном праксом сваког Епископа, где је одређени ниво безбедности и квалитета возила условљен сталним путовањима и посетама у оквиру Епархије. Такође, полуписмено делује навођење завета сиромаштва, где се „обзерватори“ баве монашким заветима, јер и лаици знају да постоји одређена разлика у правима и дужностима владика и монаштва, па и у погледу поседовања имовине.

          Разуме се, сигурно да постоји и један број архијереја који за данашње прилике живе чак раскошно, али и овде важе уставна начела о гарантовању имовинских права, што не даје за право да се вређа и омаловажава свако свештено лице. Сензација до умоболности и без мере ствара митове о богатству, као да се припрема терен за нови прогон и мучеништво. Постоји у народу изрека „какво село – такав поп“, која указује на чињеницу да су свештеници заправо наше огледало, и да заједница из које потичу има великог утицаја на врлине односно мане, као и на контекст ангажовања у црквеним пословима, уз ону потребну дозу „светлости у свету“.

          Вратимо се на тезу о томе да „западњаци“, и то ма колики атеисти или агностици били, познају хришћанство, макар на нивоу историјских чињеница, и често због свести о припадности савременом европском концепту. Код „западњака“ је познавање вере цивилизацијско питање, а код нас је и то, али и још више, егзистенцијално питање. У прилог овоме дајем скицу ситуације на југу Бачке, као малог примера лако примењивог на сва страдала подручја где се писало ћирилицом. Наиме, позната је ствар да је народ у тешко пострадалим селима Шајкашке области (подручје данашњих општина Тител, Жабаљ, Србобран и Града Новог Сада) после II светског рата већином и радо прихватао и примао свештенике у кућу, без обзира на протесте комитета, другова и кожних мантила. Ту је однос према Цркви, која је у зиму 1942. страдала са народом, заправо потврђен у мучеништву хиљада рођака бачених под лед. Крв невиних је отварала врата мантији, и тако ни најцрвенија директива није била у могућности да затре црквени живот. Слика брата под ледом те проклете године, сачувала је свест о томе да кад страда народ страда и његово Православље.

          Због тога је код нас свест о томе да се кад куршуми крену ка српској глави, истог часа динамит креће ка храму, само показала да Свеце и славе не обележавају „Црква и верници“ већ слави Црква, јер су верници њен неодвојиви део. Овај наизглед безазлен плеоназам у ширем смислу (и неопростиво непознавање основних постулата хришћанства), јесте шема покушаја стварања мини-раскола на линији СПЦ – верник, па тако и правац удара на Цркву бива представљен као удар на богате и корумпиране „попове“, ваљда у нади да ће народ мирно гледати неко следеће клање свештеника. Пошто данашњег дана нема без јучерашњег, а готово јуче (у перспективи века) су у истом дану овде у Новом Саду страдали свештеници, адвокати, лекари, радници и сељаци, сасвим је извесно да ће кад, и ако неки наредни пут, неке зиме у Новом Саду, неком падне на памет да баца под лед, опет као једно страдати Црква и народ као део Цркве. Стога је посао „просвећених“ неписмењака углавном лако препознати, јер медијски маљ у главу Цркве заболи већину народа. Зато ми се понекад и чини да самозвани „аналитичари религије“ ипак нису толике незналице, и да врло добро знају ко падне, кад отровна стрела погоди Цркву.

*Аутор је помоћник градоначелника Новог Сада и потпредседник Треће Србије

Вест је преузета из дневног листа Данас, 19. маја 2015. године

Највише одличје које епархија Српске православне цркве може доделити, данас је у Храму Светог Пантелејмона на Дивчибарама команданту 126. бригаде ВОЈИН уручио епископ ваљевски Милутин.

Епископ Милутин је рекао да су војници чувари вере и народа и да је током 1999. године ова јединица чувала небо над нашом земљом и нашим народом као што то ради и данас. Он је истакао значај храма, који је настао љубављу и вером ове јединице и њених припадника.

Изражавујући захвалност на високом одличју, командант 126. бригаде ВОЈИН пуковник Предраг Ђорђевић поручио је да ће јединица и убудуће чувати традиције и сећање на хероје који су положили животе за слободу.

Након уручења ордена, епископ Милутин је у Храму Светог Георгија на Краљевом столу служио литургију за погинуле поручнике Синишу Радића и Жељка Савичића. 

МОРС

Са руског Марина Тодић

26 / 04 / 2016

Са Светима упокој Господе душу уснуле слушкиње своје Катарине и учини јој вечан спомен.

Хвала свима који су помагали Катарини, не заборавите је у вашим молитвама.

Катаринини пријатељи

Како је и било најављено, у подгоричком саборном храму одржана је трибина под називом „Памтимо“, коју је пратила истоимена изложба фотографија из периода НАТО агресије над Савезном републиком Југославијом. Скуп су организовали Мировни покрет „Не у рат не у НАТО” из Подгорице и Евроазијски безбједносни форум из Београда.

„Власти Црне Горе као да су избрисале 1999. годину из свог памћења, и непреболне ране задобијене од дејства НАТО пакта. Режимски медији пишу да се двојица владика Српске православне цркве укључују у анти НАТО кампању. Ја то не доживљавам тако. Ми смо слободни људи са правом на свој суд и мишљење“ – казао је владика Јоаникије.

„Пребројимо дане и сате колико је простора ТВЦГ дала кампањи којом се промовише НАТОо“ – предложио је владика, поновивши да све то плаћа народ.

Владика будимљанско-никшићки је рекао да ће „прича“ о НАТО-у имати огромне нежељене последице, „а не дај Боже тек ако се деси улазак…“
„Када говоримо о НАТО-у овдје, ми имамо тај свјежи доживљај. Памтимо жртве. Троје дјеце, њихова света имена – Јулију Брудар, Оливеру Максимовић и Мирослава Кнежевића из Мурине. Представници црногорске васти никад нису дошли да им одају пошту“ – нагасио је владика. Он је подсјетио и да је насиљем створена, како је река, натовска квази држава коју зову „Косово“.
„Тамо су спаљене светиње хришћанске, православне, спаљене светиње, поргнан народ, и такву творевину ова пронатовска власт је признала. То није у складу са вољом народа, и то власт зна. Зато су окрутни и бахати. На срамоту Црне Горе и свих нас власт је гласала у Унеско-у да се шиптарским окупаторским властима предају српске светиње на Косову и Метохији – Пећка Патријаршија, Дечани, Љевишка…, за које је подједнако везан народ Црне Горе и Србије, а да би угодили налогодавцима из НАТО пакта. Отишли су и даље властодршци овдашњи, па стадоше на страну руских непријатеља, увођењем санкција Русији. Та срамота пада на све нас и ми се томе морамо супротставити“ – ријечи су владике Јоаникија.

И издаја, како је навео, има свој континуитет, једнако као и отпор према непријатељима код народа Црне Горе. Никад, истакао је владика, нико са Запада није ни хранио, ни бранио, нити штитио Црну Гору, али зато јесте братска Русија, без чије помоћи не би било ни државе Црне Горе, као ни православља. На свако помињање Русије прекидан бурним аплаузима публике, владика Јоаникије је обраћање завршио поруком да је на дјелу покушај уласка НАТО-а у Црну Гору, а не Црне Горе у НАТО, те да доношење било какве одлуке по том питању мимо одлуке народа неће произвести ништа добро ни Црној Гори, нити НАТО-у.

Лидер Нове српске демократије Андрија Мандић назвао је актуелног црногорског пемијера Мила Ђукановића велеиздајником каквог човјечанство не памти.
„У децембру 1998.године предсједник СРЈ и врховни командант Слободан Милошевић,сазвао је Врховни савјет одбране који су уз њега чинили предсједници Србије и Црне Горе. Том приликом донијета је одлука како да се поступи у случају НАТО агресије. Одлуке се доносе конснезусом, тако да је тадашњи предсједник Црне Горе Ђукановић гласао исто што и предсједник Србије. Онда се десио 24.март и почетак агресије НАТО над СРЈ. Истог дана, Ђукановић је првим авионом полетио у сједиште агресора и ставио се на располагање за борбу против властитог народа и државе. Такав чин велеиздаје се не памти у историји савременог човјечанства“ – казао је Мандић. Први човјек Нове српске демократије је рекао да Црној Гори није мјесто у НАТО-у, те да је срећан и поносан што су он и предсједник Демократске народне партије Милан Кнежевић послије дуго времена добили снажну подршку званичне Москве за своју политику.
Он је подвукао да је у Црној Гори проблем што нема правог дијалога, посебно на тему (не)приступања НАТО-у. Народ је, каже он, изложен најмонструознијој кампањи власти која користи методе притиска на медије и манипулише својим медијима, „а све новцем грађана, пљачкајући грађане, не водећи ни најмање рачуна о народном осјећању и памћењу“.
„Нисмо ничија агентура, не радимо за ничију државу, већ за добро потомства овог народа, слиједећи Светог Петра Цетињског, свјесни ко је наш историјски заштитник, ослоњени на велику и снажну Русију.Дуго се чекала наша заштитница. Ми се залажемо за неутралност када је у питању однос према војним савезима, као и већина грађана у Црној Гори. А ако бисмо морали да бирамо између Русије и НАТО-а, онда смо, наравн, прије за војни савез са Русијом“ – казао је Мандић. Наводећи да данашна дјеца морају бити упозорена да не смију ићи путем велеиздајника Секула Дрљевића и Мила Ђукановића, Мандић је изразио увјерење да ће бити побијеђени и заустављени они који, како је рекао, на преваран начин желе да уведу Црну Гору у НАТО.

Предсједник Демкратске народне партије Милан Кнежевић је казао да се добијањем позивнице за чланство у НАТО Црна Гора нашла на корак од провалије, брисања историје, Царевог лаза, рушења Цетинсјког манастира, минирања Острога, и свега оног што је кроз вјекове била.
„Нико од нас нема дилему да је НАТО бомбардовао Србију и Црну Гору да би отео неотуђиви дио наше територије, нашег сјећања, наше историје и трајања – Косово и Метохију.
„Већ 17 година доручкујемо, ручамо и вечерамо сваког дана осиромашени уранијум и лежемо са туморима које је посијао НАТО. И данас, као што их је било и кроз истрију, имао издајника, али је ипак више хероја који знају да се одупру окупаторима и џелатима, као што су знали наши преци за вријеме отоманске, аустрогарске, њемачке и других окупација. Злочинци проистекли НАТО дејством данас су почасни грађани Улциња, дочекују их црвеним теписима и одликовањима, а потомци оних који су гинули за Црну Гору овдје су постали непожељни“ – истакао је Кнежевић.

Оптужујући режим да непријатељством према Руској Федерацији Црну Гору води у политички и сваки други ћорсокак и амбис, Кнежевић је рекао да евентуалним уласком у НАТО Црна Гора не само да не би била равноправна чланица те агресорске асоцијације, „већ миш испод стола, а никако ни пас ни мачка…“.

„Била би само пуко топовско месо, чланица која своју дјецу враћа мртву у сандуцима са ратишта широм свијета. Из свајачких ратова које НАТО сам производи и води.Као што је Русија након 25 година вратила Крим, ја Вам се кунем, тако ми Бог помогао, прва одлука Владе Црне Горе коју будемо ми чинили, биће повлачење признања лажне државе ‘Косово’, а друга – укидање санкција нашој заштитници Русији, рекао је Кнежевић.

Генерал –мајор Митар Ковач из београдског Евроазијског безбједносног форума , казао је да је на сцени покушај распарчавања српских етничких простора, са тенденцијом да се они национално означе другим именом.

„Српски народ је успио да створи Републику Српску као пијемонт слободе и отпора према окупатору, и као таква она одолијева 20 година, упркос напорима да је унитаризују и затру српско име и српску ријеч.

И Црној Гори настоје дати друге културне прерогативе, и увести је у НАТО као институцију САД, чијим интересима ратна и освајачка Алијанса и служи.
„Није ништа готово чином слања позивнице за чланство у НАТО, као ни чином евентуалног увођења Црне Горе у Алијансу мимо воље народа, јер то значи да народ Црне Горе није пристао да се бори против слободних народа и посебно не против своје браће – оцијенио је Ковач, наводећи да је „очигедно да неко припрема регионалне ратове и сукобе, а можда и трећи свјетски рат, који се могуће не би водио на америчком континенту“.

Ковач је процијенио да ће у наедном периоду све три српске земље Црна Гора, Србија и Република Српска, бити изложене безбједносним изазовима.
„НАТО зна став јавног мњења. Знају да су омражена организација. Знају да и поред све пропаганде немају подршку грађана на српским прострима. То зна и Европска унија, која је суштински тамница за мале државе, са маринетским режимима“ – закључио је генерал Ковач.

Гојко Раичевић, предсједник Мировног покрета „Не у рат – Не у НАТО“, казао је да је порука скупа јасна и јединствена : Црна Гора не жели да буде злочиначког и антицивилизацијског ратног савеза, не жели да буде у фронту против себе, против Србије, против Русије – и против здравог разума.

Немам претензије да одређујем векторе и приоритете спољне политике Русије, поебно имајући у виду пред каквим се све изазовима наша заштитница налази у Украјини и Сирији. Подсјетићу, међутим, да уколико има било какавих геостратешких интереса на Балкану, најлакше би их остварила заустављањем уласка Црне Горе у НАТО, завјетне земље царске Русије и народа који са Русима веже вјековно братство, пријатељство и позитивне емоције, чврсто уобличене аманетом Св.Петра Цетињског. Стога охрабрују последње иницијативе које долазе из Русије, и позив вдећим државама НАТО-а, да заједно гарантују војну неутралност Црне Горе“ – казао је Раичевић.

Свештеник Миајло Бацковић, предсједник Братства православне омладине Црне Горе, казао је да је за балканске народе у овом тренутку најбоље рјешење да издигну знад Истока и Запада, и Западу буду Исток, а Истоку – Запад, у војном смислу бирајући неутралност.

„Тако ћемо се одбранит западног силовања и сачувати аманет нашег светог владике и владара Св.Петра И Петровића – ‘ Моли се Богу и држи се Русије“ – казао је Бацковић.

Програм трибине којој је претходило емотивање докуменатрног филма са сценама из НАТО агресије над СРЈ и мартовском погрома 2004. на Космету, водио је новинар и предсједник Матице Боке – Жељко Комненовић.

Извор:
Ин4С

Поводом ове изјаве веома је важно имати у виду да појава наоружаних лица са исламистичком литературом у гепеку дефинитивно није обичан случај незаконитог поседовања оружја. Засигурно није реч о туристима и полиција треба да разјасни шта су они радили у близини манастира са оружјем. Будући да се инцидент десио испред манастира, ми смо и те како заинтересовани да се истина о овом догађају у потпуности објави. Исхитрена изјава да вехабије са оружјем у колима немају везе са тероризмом је увреда за здрав мозак и руши углед Косовске полиције.
Такође није тачна информација да је Косовска полиција зауставила возило. На снимку са безбедносних камера око манастира јасно се види да су исламисти у возилу сами зауставили возило пред манастиром и да је полиција тек после дошла, легитимисала их и извршила претрес. Данас смо локалном шефу Косовске полиције који је до јуче био на одсуству показали видео снимке и жалосно је да гласноговорник полиције г. Келани даје нетачне изјаве а да се претходно није упознао са чињеницама нити је ико из полиције након инцидента тражио увид у видео материјал. Изношењем непроверених чињеница ствара се утисак покушаја заташкавања случаја из непознатих разлога, што није на корист грађанима Косова без обзира на њихово порекло јер тероризам је опасност за све. Такође тиме се нарушава већ пољуљано поверење наше Цркве у Косовску полицију у вези заштите објеката СПЦ који више нису под заштитом КФОР-а.

Искрено се надамо да ће полиција у циљу транспарентности и професионалности свога рада јавност упознати са свим детаљима овог случаја и да овај случај неће бити један од многих нерешених случајева.

Архимандрит Сава Јањић
Игуман манастира Високи Дечани

Мотиви за ову скандалозну одлуку су следећи: Крштавањем деце крши се члан 16 Европске конвенције у вези са чланом 22 који каже да дојенчад, будући, још увек не могу да разумеју и поступају по слободној вољи у позицији су да прихвате одређену веру без да су тога свесни. Крштење је чин којем треба свесно да се приступи, а не да се намеће од стране религиозне организације. Вршење ове свете тајне угрожава дететова основна права по члану 3 Конвенције о правима детета, која је ратификована 25. маја 1992. године. Ово право гарантује личну слободу.
Ватикан се још увек није огласио по овом питању, али у недељу се очекује конфенренција за новинаре на којој ће бити коментарисана ова одлука.

преузето са: www.vesnik.mk

Реакције су стигле и из СПЦ, као и од многих људи посредством новина, телевизије, радија и друштвених мрежа. Коначну одлуку о ревидирању верске наставе доноси Национални просветни савет, који ће заседати ових дана, први пут у новом мандату.

Овим поводом гости емисије биће Миодраг Рибић из Покрета за просвећено друштво и Александар Милојков, вероучитељ, уз тежњу да се више дискутује о томе како осмислити наставу која би обухватила и познавање религија као део опште културе, уместо најчешћих расправа да ли верујемо или не верујемо у Бога и шта је дефиниција секуларне државе.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2016/01/18/26499619/Povi%C5%A1en%20ton%2019.01.2016.mp3

Извор: РТС

Зорица Кубурић, Александар Милојков и Србијанка Турајлић

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2016/01/14/26471296/sedmica1701.mp3

Како је основана Српска православна опћа гимназија?

- Дуго времена постојала је идеја покојног загребачког митрополита Јована Павловића о оснивању школе, али обзиром да је најприје требало исходити поврат имовине Српске православне цркве у Хрватској, постављало се питање адекватног простора. Митрополитову идеју подржало је неколико угледних интелектуалца, загребачких Срба, с којима се 2004. године кренуло у реализацију оснивања школе, да би она на концу била регистрирана и започела с радом 2005. године. Православна гимназија првотно је замишљена не само као образовни, него и као социјални пројект. Иначе, ваља рећи да је почетком деветнаестог стољећа у Загребу дјеловала Основна српска школа, која је с прекидима и уз одређене проблеме радила све до 1941. године. Била је смјештена у Боговићевој улици, на броју 7, а 1941. године је затворена, наравно – насилно, и на мјесту школе је отворен уред за расно обиљежавање Срба и Жидова.

У школи имате четири разреда, која похађају углавном дјеца из провинције, из повратничких обитељи.

- Да, њихово школовање замишљено је као пуни аранжман. Све им је осигурано, од џепарца, преко смјештаја у средњошколским ђачким домовима Града Загреба, до уџбеника, путовања и културне понуде Загреба: кина и казалишта.

Сваке године, дакле, уписујете по један разред. Интерес је већи или мањи од тога?

- Интерес је отприлике увијек једнак, с тим да је 2005. године, кад је школа кренула с радом, био најмањи. Тад смо у један разред уписали свега десет ученика. Школу су уписивала углавном дјеца српске националности из свих хрватских регија па и из сусједних држава. Требало је помало и храбрости за одлуку да се дијете упише у српску православну гимназију. Почетак нашег рада био је медијски изузетно попраћен и сваког је занимало зашто се у Загребу отвара баш та школа, иако су већ тада постојале и мађарска и талијанска гимназија. Наравно, у нашу школу су се од прве генерације уписивала и дјеца која нису српске националности и православне вјероисповијести.

Јесте ли, радећи с дјецом тих првих година, осјетили њихову трауму јер долазе из једне стигматизиране заједнице.

- Наравно. Школу су уписивали дјечаци и дјевојчице рођени 1991. или 1992. године. Тих првих година ми смо можда више били посвећени раду с дјецом у смислу рехабилитације, терапије тих младих душа. С временом, кад би се створило повјерење у интеракцији наставници - ученици, дјеца би се отворила. Кад видите да дијете упада у неку кризу, у неко озбиљније депресивно стање, онда би се отварала та мјеста, те такозване двоструке биографије. С једне стране то је млад човјек пред којим је у потпуности отворена нека животна перспектива, а с друге стране толико је терета на тим појединим младим душама; терета свакаквих ружних и страшних успомена. Имали смо једног ученика који је у школској задаћи написао је селио преко двадесет пута. Нагледао се сцена које не знам да бих нашла у филму Сама Пецкинпацха и Емира Кустурице. Голи натурализам.

Нешто од тих ружних и страшних успомена дјеца која похађају вашу школу скупила су и у Загребу. Недавно смо могли прочитати да су их вршњаци каменовали.

- Да. Док је школа била смјештена у центру града, у Боговићевој улици, ми смо били у жижи свих градских збивања, одлично лоцирани и умрежени. Од пресељења на Свети дух, 2012. године, мало смо се дислоцирали. Наша нова зграда, заједно с духовним центром и капелом која се тамо налази, чине један овећи комплекс, који једноставно упада у очи. Преко пута имамо једну струковну школу, трогодишњу. С појединим ученицима те школе имамо проблем од кад смо се преселили, зато што дјеца чекају исти аутобус, путују у истом смјеру сваког јутра у исто вријеме. Они виде наше ученике када изађу из аутобуса, виде у које двориште улазе. Струковна школа о којој говорим, колико знам, има доста проблема с хулиганским, насилничким понашањем, као и с говором мржње, али нитко не зна како то ријешити. На нама је то ескалирало. Дакле, то каменовање није никакав издвојени инцидент или нова прича. То је прича која нам се догађа од пресељења. Након задњег каменовања о томе сам разговарала са својим ученицима, на њихову иницијативу. Они имају изразито добру вољу да се проблем ријеши, јер јако им је стало да их нетко не перципира као некакве негативце, што нас опет враћа на проблем стигматизираности грађана српске националности. Једна ученица је предложила заједничке радионице с ђацима струковне школе, односно организирање дружења на којима би се дјеца упознала и повезала.

Недавни инцидент био је први пут кад је о каменовању Ваших ђака дознала шира јавност. Зашто?

- Наша школа то није хтјела медијски експонирати, како се опет не би нешто криво перципирало. Дакле, сматрали су да су то некакве пролазне појаве и да се томе може стати на крај. Зато сам скептична према заједничким пројектима приближавања дјеце, јер ми се чини да на другој страни напросто нема добре воље. Мислим да је тај национализам, којим су напади мотивирани, напросто уграђен у образовни сустав ове земље.

Могу ли се напади на дјецу из српске гимназије повезати с динамиком дневне политике? Догађају ли се напади чешће кад на дневни ред друштва дођу питања попут ћирилице у Вуковару?

- Апсолутно. Потпуно и намјерно се форсира негативна перцепција цијеле једне заједнице у јавности и друштву. С времена на вријеме истура се некакав догађај да би се потврдиле све антивриједности које живимо у континутету од 25 година. Ми смо два пута остали без двојезичне плоче на којој стоји назив школе. Испод наше стоји још једна плоча, међународна школе која се такођер налази у нашој згради. Плоча је латинична и нитко је није разбио. Ми своју плочу више нисмо ни стављали. И сама сам једном доживјела напад дјеце из сусједне струковне школе. Читала сам тједник Новости, који дио садржаја објављује на ћирилици. Двојица су ми преко тих новина хтјела сјести у крило па је скоро дошло до физичког обрачуна, али момци су одустали. Ако Устав свима осигурава иста права, ако су мањине наше богатство, зашто ја не би могла јавно читати новине на ћирилици или на било којем другом писму?

Своједобно сте у тексту под насловом "Школовање под шљемом" описали своја искуства из школа у којима сте радили, од Белог Манастира преко Вировитице до више загребачких школа. На темељу чега сте закључили да је национализам уграђен у школски сустав?

- Један од доказа је и отпор да се грађански одгој и образовање као један интердисциплинарни предмет уведе у наставничку праксу у хрватским школама. Ја бих га, рецимо, увела већ од првог разреда основне школе, као предмет који младе људе подучава што је то грађанска држава, која су права и обавезе грађанина, односно која и каква права и обавезе имају не само националне, него све мањине.

Говорили сте и о проблематичном наставном кадру. Дио наставника пред дјецом афирмативно говори о најцрњим идејама минулог стољећа.

- Апсолутно. Таквих наставника има и данас. Дакле, јако пуно тога овиси о натавном кадру, о томе колико сами наставници разумију ту проблематику, колико су сами индоктринирани, колико су заправо истински образовани и колико воле то што раде и чиме се баве. Ми у друштву имамо проблема с елемнтарним одгојем, све је прожето насиљем, а у суставу нема мјера и педагошких модела који би на прави начин могли одговорити на проблем вршњачког насиља. А данас имамо толико тога: насиље на друштвеним мрежама, исмијавање због радикално различитих социјалних статуса неких ученика. Морате знати да ми у школама имамо гладне дјеце. Имамо дјецу која немају што обући.

Дословно?

- Да, дословно. Кад се догодио један од напада на нашу дјецу, а ја сам му била свједок, њихов вршњак из струковне школе викао је: погледај какву су зграду добиле Србенде, а види како изгледа наша школа. Дакле, у питању је, између осталог, социјална фрустрација која се онда промеће у насиље. Таквог насиља у нашем руштву има колико желите, а у понашању младих људи оно је највидљивије. Ми у школама данас имамо дјецу с неуобичајеним понашањем, јер није баш природно да је млади човјек насилан, да мрзи, да је ултра-традиционалистички расположен. Оданост домовини, нацији, вјери – то је легитимација какву дјеца смарају најважнијом. Нетко вјерује да је то конзервативизам, али то није конзервативизам. То је примитивизам, то је дословно затуцаност.

Може ли то школа исправити? Кад говорите о грађанском одгоју, замишљам ученике првог разреда средње како напамет бубају права и дужности грађанина.

- Да, тако то у реализацији отприлике изгледа, али наравно не свугдје. Постоје докази да се на дјецу може утјецати, јер они јесу у формативној доби, у годинама када постављају питања на различите начине. Дакле, траже се. Ако их се добро упути у нека подручја и ако се с њима ради на тим подручјима гдје постоје проблеми, помаци и резултати се виде. Иначе, проблематично је што школа функционира као засебан елемент у одгоју. Слаба је та повезаност с родитељима, који су такођер у данашњим временима осјетљива и рањива популација. С ученицима који имају проблема у пакету врло често долазе и обитељи тешког социјалног стуса, гдје су међуљудски односи катастрофални, гдје су та дјеца заиста препуштена себи. Требало би прво том родитељу пружити неку подршку, јер људи губе посао, разводе се, дјеца живе мало с једним родитељем мало с другим, не добивају оно најосновније што им треба. Гдје је ту здрав разговор с дјететом? Нема га. Дакле, нити родитељи немају неку подршку у овоме друштву. Мислим да смо ми доживјели тај опћи распад обитељског живота. Наставници то све уочавају и колико се може помоћи – помажу, али не може то бити бог зна како велика помоћ, јер дијете се враћа дома, у ситуацију која није најбоља. Не можете га измјестити.

Извор