Поводом ове изјаве веома је важно имати у виду да појава наоружаних лица са исламистичком литературом у гепеку дефинитивно није обичан случај незаконитог поседовања оружја. Засигурно није реч о туристима и полиција треба да разјасни шта су они радили у близини манастира са оружјем. Будући да се инцидент десио испред манастира, ми смо и те како заинтересовани да се истина о овом догађају у потпуности објави. Исхитрена изјава да вехабије са оружјем у колима немају везе са тероризмом је увреда за здрав мозак и руши углед Косовске полиције.
Такође није тачна информација да је Косовска полиција зауставила возило. На снимку са безбедносних камера око манастира јасно се види да су исламисти у возилу сами зауставили возило пред манастиром и да је полиција тек после дошла, легитимисала их и извршила претрес. Данас смо локалном шефу Косовске полиције који је до јуче био на одсуству показали видео снимке и жалосно је да гласноговорник полиције г. Келани даје нетачне изјаве а да се претходно није упознао са чињеницама нити је ико из полиције након инцидента тражио увид у видео материјал. Изношењем непроверених чињеница ствара се утисак покушаја заташкавања случаја из непознатих разлога, што није на корист грађанима Косова без обзира на њихово порекло јер тероризам је опасност за све. Такође тиме се нарушава већ пољуљано поверење наше Цркве у Косовску полицију у вези заштите објеката СПЦ који више нису под заштитом КФОР-а.

Искрено се надамо да ће полиција у циљу транспарентности и професионалности свога рада јавност упознати са свим детаљима овог случаја и да овај случај неће бити један од многих нерешених случајева.

Архимандрит Сава Јањић
Игуман манастира Високи Дечани

Мотиви за ову скандалозну одлуку су следећи: Крштавањем деце крши се члан 16 Европске конвенције у вези са чланом 22 који каже да дојенчад, будући, још увек не могу да разумеју и поступају по слободној вољи у позицији су да прихвате одређену веру без да су тога свесни. Крштење је чин којем треба свесно да се приступи, а не да се намеће од стране религиозне организације. Вршење ове свете тајне угрожава дететова основна права по члану 3 Конвенције о правима детета, која је ратификована 25. маја 1992. године. Ово право гарантује личну слободу.
Ватикан се још увек није огласио по овом питању, али у недељу се очекује конфенренција за новинаре на којој ће бити коментарисана ова одлука.

преузето са: www.vesnik.mk

Реакције су стигле и из СПЦ, као и од многих људи посредством новина, телевизије, радија и друштвених мрежа. Коначну одлуку о ревидирању верске наставе доноси Национални просветни савет, који ће заседати ових дана, први пут у новом мандату.

Овим поводом гости емисије биће Миодраг Рибић из Покрета за просвећено друштво и Александар Милојков, вероучитељ, уз тежњу да се више дискутује о томе како осмислити наставу која би обухватила и познавање религија као део опште културе, уместо најчешћих расправа да ли верујемо или не верујемо у Бога и шта је дефиниција секуларне државе.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2016/01/18/26499619/Povi%C5%A1en%20ton%2019.01.2016.mp3

Извор: РТС

Зорица Кубурић, Александар Милојков и Србијанка Турајлић

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2016/01/14/26471296/sedmica1701.mp3

Како је основана Српска православна опћа гимназија?

- Дуго времена постојала је идеја покојног загребачког митрополита Јована Павловића о оснивању школе, али обзиром да је најприје требало исходити поврат имовине Српске православне цркве у Хрватској, постављало се питање адекватног простора. Митрополитову идеју подржало је неколико угледних интелектуалца, загребачких Срба, с којима се 2004. године кренуло у реализацију оснивања школе, да би она на концу била регистрирана и започела с радом 2005. године. Православна гимназија првотно је замишљена не само као образовни, него и као социјални пројект. Иначе, ваља рећи да је почетком деветнаестог стољећа у Загребу дјеловала Основна српска школа, која је с прекидима и уз одређене проблеме радила све до 1941. године. Била је смјештена у Боговићевој улици, на броју 7, а 1941. године је затворена, наравно – насилно, и на мјесту школе је отворен уред за расно обиљежавање Срба и Жидова.

У школи имате четири разреда, која похађају углавном дјеца из провинције, из повратничких обитељи.

- Да, њихово школовање замишљено је као пуни аранжман. Све им је осигурано, од џепарца, преко смјештаја у средњошколским ђачким домовима Града Загреба, до уџбеника, путовања и културне понуде Загреба: кина и казалишта.

Сваке године, дакле, уписујете по један разред. Интерес је већи или мањи од тога?

- Интерес је отприлике увијек једнак, с тим да је 2005. године, кад је школа кренула с радом, био најмањи. Тад смо у један разред уписали свега десет ученика. Школу су уписивала углавном дјеца српске националности из свих хрватских регија па и из сусједних држава. Требало је помало и храбрости за одлуку да се дијете упише у српску православну гимназију. Почетак нашег рада био је медијски изузетно попраћен и сваког је занимало зашто се у Загребу отвара баш та школа, иако су већ тада постојале и мађарска и талијанска гимназија. Наравно, у нашу школу су се од прве генерације уписивала и дјеца која нису српске националности и православне вјероисповијести.

Јесте ли, радећи с дјецом тих првих година, осјетили њихову трауму јер долазе из једне стигматизиране заједнице.

- Наравно. Школу су уписивали дјечаци и дјевојчице рођени 1991. или 1992. године. Тих првих година ми смо можда више били посвећени раду с дјецом у смислу рехабилитације, терапије тих младих душа. С временом, кад би се створило повјерење у интеракцији наставници - ученици, дјеца би се отворила. Кад видите да дијете упада у неку кризу, у неко озбиљније депресивно стање, онда би се отварала та мјеста, те такозване двоструке биографије. С једне стране то је млад човјек пред којим је у потпуности отворена нека животна перспектива, а с друге стране толико је терета на тим појединим младим душама; терета свакаквих ружних и страшних успомена. Имали смо једног ученика који је у школској задаћи написао је селио преко двадесет пута. Нагледао се сцена које не знам да бих нашла у филму Сама Пецкинпацха и Емира Кустурице. Голи натурализам.

Нешто од тих ружних и страшних успомена дјеца која похађају вашу школу скупила су и у Загребу. Недавно смо могли прочитати да су их вршњаци каменовали.

- Да. Док је школа била смјештена у центру града, у Боговићевој улици, ми смо били у жижи свих градских збивања, одлично лоцирани и умрежени. Од пресељења на Свети дух, 2012. године, мало смо се дислоцирали. Наша нова зграда, заједно с духовним центром и капелом која се тамо налази, чине један овећи комплекс, који једноставно упада у очи. Преко пута имамо једну струковну школу, трогодишњу. С појединим ученицима те школе имамо проблем од кад смо се преселили, зато што дјеца чекају исти аутобус, путују у истом смјеру сваког јутра у исто вријеме. Они виде наше ученике када изађу из аутобуса, виде у које двориште улазе. Струковна школа о којој говорим, колико знам, има доста проблема с хулиганским, насилничким понашањем, као и с говором мржње, али нитко не зна како то ријешити. На нама је то ескалирало. Дакле, то каменовање није никакав издвојени инцидент или нова прича. То је прича која нам се догађа од пресељења. Након задњег каменовања о томе сам разговарала са својим ученицима, на њихову иницијативу. Они имају изразито добру вољу да се проблем ријеши, јер јако им је стало да их нетко не перципира као некакве негативце, што нас опет враћа на проблем стигматизираности грађана српске националности. Једна ученица је предложила заједничке радионице с ђацима струковне школе, односно организирање дружења на којима би се дјеца упознала и повезала.

Недавни инцидент био је први пут кад је о каменовању Ваших ђака дознала шира јавност. Зашто?

- Наша школа то није хтјела медијски експонирати, како се опет не би нешто криво перципирало. Дакле, сматрали су да су то некакве пролазне појаве и да се томе може стати на крај. Зато сам скептична према заједничким пројектима приближавања дјеце, јер ми се чини да на другој страни напросто нема добре воље. Мислим да је тај национализам, којим су напади мотивирани, напросто уграђен у образовни сустав ове земље.

Могу ли се напади на дјецу из српске гимназије повезати с динамиком дневне политике? Догађају ли се напади чешће кад на дневни ред друштва дођу питања попут ћирилице у Вуковару?

- Апсолутно. Потпуно и намјерно се форсира негативна перцепција цијеле једне заједнице у јавности и друштву. С времена на вријеме истура се некакав догађај да би се потврдиле све антивриједности које живимо у континутету од 25 година. Ми смо два пута остали без двојезичне плоче на којој стоји назив школе. Испод наше стоји још једна плоча, међународна школе која се такођер налази у нашој згради. Плоча је латинична и нитко је није разбио. Ми своју плочу више нисмо ни стављали. И сама сам једном доживјела напад дјеце из сусједне струковне школе. Читала сам тједник Новости, који дио садржаја објављује на ћирилици. Двојица су ми преко тих новина хтјела сјести у крило па је скоро дошло до физичког обрачуна, али момци су одустали. Ако Устав свима осигурава иста права, ако су мањине наше богатство, зашто ја не би могла јавно читати новине на ћирилици или на било којем другом писму?

Своједобно сте у тексту под насловом "Школовање под шљемом" описали своја искуства из школа у којима сте радили, од Белог Манастира преко Вировитице до више загребачких школа. На темељу чега сте закључили да је национализам уграђен у школски сустав?

- Један од доказа је и отпор да се грађански одгој и образовање као један интердисциплинарни предмет уведе у наставничку праксу у хрватским школама. Ја бих га, рецимо, увела већ од првог разреда основне школе, као предмет који младе људе подучава што је то грађанска држава, која су права и обавезе грађанина, односно која и каква права и обавезе имају не само националне, него све мањине.

Говорили сте и о проблематичном наставном кадру. Дио наставника пред дјецом афирмативно говори о најцрњим идејама минулог стољећа.

- Апсолутно. Таквих наставника има и данас. Дакле, јако пуно тога овиси о натавном кадру, о томе колико сами наставници разумију ту проблематику, колико су сами индоктринирани, колико су заправо истински образовани и колико воле то што раде и чиме се баве. Ми у друштву имамо проблема с елемнтарним одгојем, све је прожето насиљем, а у суставу нема мјера и педагошких модела који би на прави начин могли одговорити на проблем вршњачког насиља. А данас имамо толико тога: насиље на друштвеним мрежама, исмијавање због радикално различитих социјалних статуса неких ученика. Морате знати да ми у школама имамо гладне дјеце. Имамо дјецу која немају што обући.

Дословно?

- Да, дословно. Кад се догодио један од напада на нашу дјецу, а ја сам му била свједок, њихов вршњак из струковне школе викао је: погледај какву су зграду добиле Србенде, а види како изгледа наша школа. Дакле, у питању је, између осталог, социјална фрустрација која се онда промеће у насиље. Таквог насиља у нашем руштву има колико желите, а у понашању младих људи оно је највидљивије. Ми у школама данас имамо дјецу с неуобичајеним понашањем, јер није баш природно да је млади човјек насилан, да мрзи, да је ултра-традиционалистички расположен. Оданост домовини, нацији, вјери – то је легитимација какву дјеца смарају најважнијом. Нетко вјерује да је то конзервативизам, али то није конзервативизам. То је примитивизам, то је дословно затуцаност.

Може ли то школа исправити? Кад говорите о грађанском одгоју, замишљам ученике првог разреда средње како напамет бубају права и дужности грађанина.

- Да, тако то у реализацији отприлике изгледа, али наравно не свугдје. Постоје докази да се на дјецу може утјецати, јер они јесу у формативној доби, у годинама када постављају питања на различите начине. Дакле, траже се. Ако их се добро упути у нека подручја и ако се с њима ради на тим подручјима гдје постоје проблеми, помаци и резултати се виде. Иначе, проблематично је што школа функционира као засебан елемент у одгоју. Слаба је та повезаност с родитељима, који су такођер у данашњим временима осјетљива и рањива популација. С ученицима који имају проблема у пакету врло често долазе и обитељи тешког социјалног стуса, гдје су међуљудски односи катастрофални, гдје су та дјеца заиста препуштена себи. Требало би прво том родитељу пружити неку подршку, јер људи губе посао, разводе се, дјеца живе мало с једним родитељем мало с другим, не добивају оно најосновније што им треба. Гдје је ту здрав разговор с дјететом? Нема га. Дакле, нити родитељи немају неку подршку у овоме друштву. Мислим да смо ми доживјели тај опћи распад обитељског живота. Наставници то све уочавају и колико се може помоћи – помажу, али не може то бити бог зна како велика помоћ, јер дијете се враћа дома, у ситуацију која није најбоља. Не можете га измјестити.

Извор

Разговарао МИЛОРАД ВУЧЕЛИЋ Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ

У сусрет Божићу, празнику рођења Христовог, Његово преосвештенство епископ бачки Иринеј Буловић за „Печат“ промишља и говори не само о питањима вере и приликама у Српској православној цркви већ и о низу других важних тема које одређују живот, будућност и судбину српског народа данас. Са нашим уваженим саговорником разматрамо овдашње, али и прилике у свету који нас окружује, и чија економска, политичка, геополитичка и укупна цивилизацијска померања дају јединствен историјски печат нашем времену.

Уважени и цењени Владико, разговори са вама које „Печат“ објављује у бројевима штампаним о Божићу традиција су до које наш лист, и ја, посебно држимо и сматрамо је драгоценом. Разматрајући садржај наших протеклих празничних разговора, сада увиђам да – због тешких и веома опасних историјских и геополитичких прилика које су се над светом надвиле – многе духовне, политичке, културне, те и верске теме, из године у годину, бивају једнако актуелне. Предстојећи Божић, међутим, дочекујемо у досад најтежим и најозбиљније заоштреним односима у свету. Колико можемо бити оптимисти и чему се можемо надати?

И ове године сте ми учинили велику част дајући ми могућност да поделим своје скромне мисли и осећања са читаоцима вашег угледног недељника. Настојаћу да, колико могу, одговорно дам одговоре на ваша питања.
Ваше прво питање је дубоко смислено. Оно се, у крајњој линији, тиче смисла људског живота, смисла било какве делатности, а поготову смисла чињења добра. То питање себи постављају не само теолози и филозофи него, кад-тад у животу, сваки човек, без обзира на то у каквим условима живи. Оно се нарочито поставља када наиђу искушења, лична или општа, која су опет актуелна, како сте и приметили.
Најпре бих се осврнуо на уводни део питања. Истина је да сличне – пре свега политичке – теме заокупљају нашу пажњу прилично дуго и често се понављају. Ради се о универзалним, дуготрајним, непрекидним, да не кажем вечним историјским процесима, својственим човечанству као целини.
Уколико бисмо пренебрегли древност и универзалност, заправо историјски континуитет тих антагонистичких процеса, упали бисмо у заблуду и самообману, у старинском аскетском вокабулару Цркве познату као прелест, да сопственом времену и простору, самим тим и себи, припишемо особиту важност, а да то суштински уопште није тако. На делу је велико и озбиљно искушење гордости, које у себи крије огромно самозадовољство и, ако хоћете, извештачену, привидну побожност. Уосталом, савременост или оно што нас непосредно окружује треба увек да сагледавамо sub specie aeternitatis, очима вечности, са аспекта онога што Бог од нас очекује и жели, а не онога што о себи и свом времену сами мислимо. По смиреној, једноставној побожности, по радиности, скромности, окренутости својој породици и ненаметљивом патриотизму српски сељак је архетип на који треба да се угледамо.
Одговор на питање да ли можемо бити оптимисти, чему се можемо надати, заправо шта ми треба да радимо, потражићемо у једном писму које је, у новембру 1939. године, епископ бачки др Иринеј Ћирић, са места председника Светског савета за међународно пријатељство помоћу Цркава, упутио Црквама чланицама. Напомињем да се ради о архијереју беспрекорно врлинског и светог живота, исповеднику вере, страдалнику за Христа и за Цркву Његову, који је преминуо пре тачно шездесет година од последица страховите тортуре борбених безбожника тога времена којој је био подвргнут. Навешћу неке одељке из тог писма:
„Откако сам изабран за председника Савеза за међународно пријатељство спомоћу Цркава, моја прва порука на вас пада у једно посве трагичко доба. Највећи народи су у рату. У јубиларној години нашега Светскога савеза не само да ратна дрека надвикује идеале, као што су: међународно пријатељство, добра воља, споразумевање и мир, већ они се чине као да су без самога смисла за стварност, а њихова мисаона садржина тек пусти сан. Не може нас изненадити ако маловеран рече: после 25-годишњег рада Светског савеза догађаји су порекли могућност да се примљени задаци остваре. Наместо међународног пријатељства ми имамо за 25 година два велика рата у Европи.
Заиста је потребно поставити отворено и јасно питање: има ли одиста разлога за продужење рада Светског савеза? Има ли одиста наде на успешну борбу са мржњом, бруталном силом, непријатељством и ратом, са свима злима, која већ хиљадама година угњетавају људе? Да ли ће се моћи чути и кроз рику топова глас који заступа међународно пријатељство и добру вољу? Неће ли остати глас који виче у пустињи?
Ја мислим да нема разлога да се клоне; ми не смемо губити наде. Чак и да се не бисмо могли више надати, дужност би нам била, без наде, веровати у наду, јер ми ваља да смо свесни о томе: залагати се за мир, пријатељство и добру вољу међу људима значи радити да буде Божја воља на земљи; боримо се за чисто Божју ствар и тада ми морамо успети.
Могло би се приговорити: ако је идеал Светског савета пријатељство међу народима, рат има да престане. Али ратова је било од како је људства, а хришћанство ово стање није изменило. Ако до сада то није учинило, не само да је могуће већ је и вероватно да ће то учинити у будућности. Наравно, била би узалудна нада очекивати да једно зло, које је људе кроз столећа притискивало, савладано, престане на један магични начин. Велика подузећа захтевају дуга времена; ми нисмо сигурни да ћемо доживети зреле плодове наших настојања. Ми радимо за будућа поколења. Одиста, колики племенит задатак, пожртвовано радити за добро других!“

Србија и шири простор на којем живи српски народ, данас као и увек у прошлости, јесу једно од важних попришта сукоба и преламања интереса водећих светских сила, место судара чак и супротстављених цивилизацијских становишта. Бивајући на „линији ватре“ – како опстајати и усмеравати „национални брод“, а да се он потпуно, и за дуже време непоправљиво, не „насуче“, одређујући судбину нације и државе у смеру који већина апсолутно не жели? Јесмо ли са „европским интеграцијама“ на добром путу?
„Линију ватре” је констатовао већ наш Свети Сава; већ је његово време било поприште сукобâ Истока и Запада, не мањих од данашњих. Да ли ће сенаш„брод” насукати,зависи понајвише од нас самих. Уствари, нањему ми имамо светога„крманоша“ који је једном, у своје време,тај брод одржао на површини увек узбурканог мора. Следујући његовом примеру, можемо бити „оптимисти”.Свети Сава, Стефан Првовенчани и Свети Симеон Мироточиви су умели да воде брод наше Цркве и наше државе између Истока и Запада. Парафразирао бих и светога Владику Николаја. Он је говорио да треба да будемо изнад Истока и Запада, али да нећемо бити Буриданов магарац који је угинуо зато што није могао да се определи према ком ће пласту сена кренути. Владика Николај није хтео да истакне неку нашу посебну узвишеност него, једноставно, да поручи како Православље има снагу да свету подари одговор на егзистенцијални безизлаз.
Национални пак брод треба суптилно водити. Чини ми се да су таква настојања и актуелне власти. Хришћанин се одликује реалистичким погледом на свет. И Европска унија је данас у превирању. Чују се различити гласови европских политичара, чак међусобно дијаметрално супротстављени. Таква су и предвиђања теоретичарâи аналитичарâ. Ми Срби желимо јединствену Европу,али Европу од Лисабона до Владивостока, јер – духовно и културно, мада не и географски – сва Евроазија јесте Европа, захваљујући великој мисији најпре Византије, а потом Русије.
Ништа природније нема од европских интеграција. Препознаје се та племенита тежња и у нашој политици. Европа је моћан геополитички простор, а и аксиолошки њено дубоко корење јесте – или је доскора било – у хришћанству. Хришћанство је увек за јединство. И ми смо за јединство и за „Европу”, али не по сваку цену, нарочито не по цену Косова и Метохије, истинске и изворне Старе Србије. Недавно сам у једној телевизијској емисији рекао да Србија која би извршила такав харакири не заслужује да постоји. То сам увек мислио, мислим и мислићу.

Мислиоци народа нама блиског цивилизацијског круга (одређење које и Ви понекад јавно наглашавате, издвајајући тако, пре свих других народа , Русе, Грке и још неке православне народе!) не устручавају се од изјава попут ове:Глобалне претензије савременог материјалистичког технократског Запада, сâм глобализам, нису случајност него суштина оне силе са којом ми имамо посла. Наивно је сматрати да се сађаволом може договорити или га преварити. Њега је могуће само победити. То је закон духовног боја.Разумемо да наведено није тек литерарни „занос” већ суштинска стратешка поставка. Откуда данас толика снага и надмоћ „ђавола”, а таква слабост и „наивност” врлине и добра?
Снага речи које сте цитирали може да наведе читаоца на погрешан пут. Подвућићу последње речи из цитата: то је закон духовног боја. Не другачијег. Шекспир каже: „Нема под сунцем ничег толико злог да корист дало не би”. Скоро хиљаду година пре њега, свети Дијадох из Фотике пише: „Јача је природа добра од власти зла јер добро јесте, а зла нема осим и само кад га људи чине.” А још хиљадама година раније, стара грчка пословица каже: нема зла без имало добра. Једном речју, Добро је апсолутно јер је Бог апсолутно добар; зло није апсолутно јер не постоји бог мимо Јединога Бога. Тако је и са глобализмом. Крупним корацима прескачући терминолошка разјашњења између глобализације као неминовног процеса, заснованог на драгоценом технолошком напретку, и глобализма као доктрине или погледа на свет, подсећам да се свет не сусреће први пут са овим феноменом. Вратимо се у доба Христовог Рођења, када је добар део античкога света био под влашћу велике и моћне римске државе која се простирала од Северног мора до јужних граница Египта и од Атлантског океана до реке Еуфрата.
По Промислу Божјем, тада су се остварили услови да се Pax Romanaпретвори у Pax christiana. Дакле, глобална величина Римске Империје била је идеални оквир за мисију хришћанске вере и ширење Цркве Христове. Црква ни данашње глобалне процесе економских и политичких интеграција не одбацује a priori. Баш зато што жели да се сви људи спасу, Црква је у обавези да користи све могућности које јој глобализација пружада Христова блага реч стигне до сваког човека. Ми православни уместо речи глобализација радије користимореч васељенскост. Васељенскостили икуменичност јестеједна од примарних особина Православне Цркве, а извире из њене саборности или католичности. И као што се у римско време Црква увећавала преко крви мученика за веру, тако је и данас. Знамо шта се дешава са хришћанима (не само православнима) у Сирији, или у Украјини, или,доскора,код нас. То је духовна борбакоју сте споменули.

Када је реч о Православном комонвелту, очи и пажња не само православног света упрте су према предстојећем великом догађају – Свеправославном, Осмом васељенском сабору у Цариграду 2016. године. Одавно се, у расположењу и атмосфери високог узбуђења и великог ишчекивања, говори о том великом догађају. Хоће ли Сабор, с обзиром на познате нарасле проблеме и међу православнима и њиховим црквама, испунити ова сложена очекивања? Патријарх московски и све Русије Кирил је, наиме, још почетком 2015., говорећи о припремама Свеправославног сабора, најавио да „предстојећи Сабор треба да пројави јединство Православља.” Хоће ли се то заиста и догодити?
Надом праћена очекивања свих православних хришћана идентична су са очекивањима Светејшега патријарха Кирила: свеправославни сабор је заиста дужан да пројави јединство Православне Цркве и да позове на јединство дубоко подељени свет данашњице. Већ деценијама, још од шездесетих година прошлог столећа, састају се свеправославне припремне комисије и предсаборске конференције са циљем да се створе потребне претпоставке да Сабор буде сазван и, што је важније, да оствари свој циљ и смисао. На многима од тих свеправославних скупова имао сам част и благослов да, у име наше помесне Цркве, и лично учествујем. Последњи у низу била је специјална припремна комисија, одржана половином децембра 2015.
По општераширеном мишљењу међу православним епископима и богословима Сабор треба и да упути свету поруку наде, сотириолошку поруку која би представљала недвосмислено аутентичан јеванђелски одговор на изазове нашега времена, изазове са којима нису суочени само православни или само хришћани него и сви људи без разлике. Укратко речено, Сабор треба да упути поруку која би бар делимично утолила духовну жеђ човека 21. века, жеђ за животом и спасењем, за миром, правдом и истином. Текстови са том поруком одавно се припремају да би их саборски оци, када дође дан, узели за полазиште, евентуално побољшали и допунили, и онда саборно, у духу свецрквеног сагласја, упутили Цркви и свету.
Почетни и основни циљ – манифестација јединства Цркве – није само превасходни садржај вишедеценијског рада припремних комисија и предсаборских конференција него, пре свега, велики дар Божји. Данас, наиме, не постоје догматски проблеми или разлике у вери унутар православнога света. Нема богооткривених истина вере које би биле спорне за било кога међу православним хришћанима. Разлике у мишљењима које се тичу организационог устројства, мисије и одређених аспеката канонског поретка условљене су реалним историјским околностима у којима су помесне Православне Цркве живеле и различитим утицајима под којима су се развијале. Упркос свим условима и утицајима, понекад крајње опасним, јединство вере и суштинска неизмењивост богочовечанске структуре бића Цркве најбољи је доказ да саборно устројство, засновано на слободи, одговорности, љубави и консензусу, има несумњиво преимућство над монархистичким моделом који одозго, декретима, обезбеђује јединство Цркве или, понекад, само привид њеног јединства. Ово није тек самодопадљива сладуњава еклисиолошка теорија православних теолога него опипљива реалност, проверена историјским искуством. Покаткад односи међу Православним Црквама одају утисак дубоке кризе, чак анархије, али се на крају увек – не нашом врлином и заслугом него силом, дејством и благодаћу Духа Светог, Утешитеља, Онога Који конституише Цркву као Тело Христово – достигне до јединства вере у свези мира и љубави. Ток и процес зна бити болан, али то и јесте цена слободе и одговорности.
Ово, потпуно или делимично, увиђају и поједини истакнути римокатолички богослови, што знам не само из литературе него и непосредно, из личних братских и искрених разговора са некима од њих. Мислим, штавише, да је и данашњи римски папа, Фрања Ι, на овом трагу јер није само истицао православно начело саборности као пример за углед него је и практично једном делу свога кардиналскога колегијума дао елементарне прерогативе Синода у православном смислу. Пошао је и корак даље у самоограничавању недавном изјавом да има ствари које су изван или изнад његове надлежности, као што је, например, давање одобрења за евентуалну интеркомунију са лутеранском заједницом. Таква изјава импресионира – па и задивљује, макар како моје речи протумачили поједини самозвани „суперправославци” – јер не одговара ни духу ни слову званичног римског учења о папској претензији на апсолутну власт (potestas) и непогрешивост, формулисаног на првом (1870.), а потврђеног на другом ватиканском сабору (1961. – 1965.). Да закључим: уверен сам да ће се саборни дух и јединство Православне Цркве у вери и поретку пројавити и на предстојећем великом свеправославном Сабору.
На крају овог маратонског одговора осврнуо бих се и на први део Вашег питања. Мислим да православним верницима није својствена „атмосфера високог узбуђења”. Она је вероватно својствена „салонским (читај: нецрквеним, литургијски пасивним, немолитвеним) православцима”, а још више делатницима средстава јавног извештавања, међу којима, нажалост, има много духовних аналфабета, а још више недобронамерних и инструисаних људи који добро знају шта, зашто и пошто раде. Тираж се, како ми изгледа, може увећавати и на оваквим питањима. Немојте ме погрешно схватити: не мислим да је код нас све ружичасто, да нема тешкоћа. Штавише, лично сматрам да није реално очекивати да Сабор буде сазван већ идуће године, што због општих неповољних прилика у свету (рат и страдања хришћана на Блиском и Средњем Истоку, фактичко ратно стање између Русије и Турске, у којој је седиште Васељенске Патријаршије, и тако даље), што због још нерешених спорних питања међу појединим Црквама (спор Антиохије и Јерусалима око јурисдикције у Катару, спор око неканонских упада Румунске Цркве у јурисдикцију Српске, Руске и других Цркава и слично), што због потребе да се неки, већ застарели, припремни текстови допуне и побољшају. Ако и дође до неког одлагања, то неће бити трагедија ни повод за узбуђење. Како год Бог дâ и благослови, биће добро и најбоље!
Још једна мала, последња напомена: Сабор се не сазива као васељенски већ као свеправославни Свети и Велики Сабор. Ни древни васељенски сабори нису унапред и зајемчено могли да претендују на васељенски карактер – тек накнадна и коначна рецепција или прихватање од стране пуноће Цркве обезбеђивала је то својство. Али тема је огромна за ову прилику и изискивала би или засебну ауторску студију или засебан опширан разговор. Засад оволико!

Православље – од такозваних светских владара препознато и именовано као суштинска сметња остварењу планова за потпуно покоравање човечанства – данас је на великом је удару и у огромним искушењима. Односи међу Црквама и ситуације у самим помесним и аутокефалним Црквама не уливају превелики оптимизам. Ако се изузму персоналне „несавршености” у редовима клира, која је то слабост која Православље чини неотпорним на јавна и тајна непријатељска деловања и како је (да ли унутар саме вере!?) омогућено подривања његове несумњиво огромне духовне снаге и дејствене моћи?
Да се нашалим: кроз поједина Ваша питања мање упућени читалац може помислити да међу православнима, како на васељенском тако и на помесном плану, бесни борба некаквих супротствљених група и да је питање тренутка када ће све отићи бестрага, и то без превеликог утицаја злих светских владара.
У реалности, сигурно је да постоје, постојали су и постојаће неки кругови којима сметају Православље и Истина коју оно носи кроз историју, а та Истина јесте Богочовек Исус Христос и Царство Његово. На ум ми пада снажна мисао Владимира Соловјова да управо зато што Царство Христово није од овога света, оно има право да управља и влада њиме. У крајњој линији, чак и Мефисто у Гетеовом „Фаусту” признаје: део сам оне силе што жели зло, а вечно чини добро. Царство Христово увек побеђује, па, напослетку, и влада светом јер надвладава зло у којем свет лежи. Стога, не бих толико изоштравао однос Цркве и световних владара. Црква је сачињена од људи и, како каже отац Јован Мајендорф, зна да живи у несавршеном свету.
Ништа није под стакленим звоном. Секуларизација је озбиљан проблем који нагриза све конфесије. Она прети и Православљу, споља, а – по свему судећи – већ и изнутра. Хришћани јесу несавршени, али то не значи да хришћанство није савршено, ако је веровати Николају Берђајеву, а мислим да му по овој ствари треба веровати. Чак и фамозне „персоналне несавршености”, односно, отворено говорећи, греси, падови и промашаји појединих клирика, па и епископâ, нити су историјска новост ни нешто што треба „стављати под тепих”. Напротив, сама Црква те проблеме прва решава, не чекајући лажно моралисање медијских делатника који иначе, када се не ради о Цркви, величају сваки неморал. Треба прочитати канонске зборнике Православне Цркве бар у деловима, па видети шта значи борба за светост и јеванђелски начин живота.

Ако има истине у тврдњама које се и код нас могу чути , а према којима „историјско преимућство Константинопољ не користи за заштиту Православља већ за капитулацију пред Западом”, да ли је „фантазија” или изгледна могућност да Русија – као земља у којој живи највећи број православних верника – у догледно време постане ценатр православне Васељене, седиште Васељенске патријаршије?
Одговор је једноставан. У тим тврђењима нема ни зрнца истине. Онaсу изразитoзлонамернaи потичу из антицрквених кругова. Са друге стране, највећа православна земља и најмногољуднија помесна Црква, Московска Патријаршија, на различите начине, кроз саборни карактер Православне Цркве, даје свој изразити и данас незаменљиви допринос васељенском Православљу, поштујући вековни канонски поредак Цркве и ранг патријарашких седишта.

Колико је ситуација у односима Православних Цркава – пре свега на релацији Московске и Цариградске патријаршије – сложена, чини се да она није мање компликована и „замућена” ни у редовима наше Цркве. Није тајна да СПЦ потресају унутрашњи сукоби и да се, још увек без јасног исхода, одвија жестока „борба мишљења” чак и врху Цркве, међу епископима! То је разлог за збуњеност и велику бригу, не само међу православним верницима, у Србији. Наслућује ли се „добар крај” томе?
Помало су, рекао бих, претерани изрази као што је „компликована, замућена ситуација”, као да се ради о сукобу сила које се боре око расподеле светског богатства. Ради се о пастирским питањима, о бризи за спасење човека. Сасвим је нормално да постоје разлике и различити приступи проблемима. Када се сложеност и компликованост преувеличавају, поготову кроз медије, смућује се верни народ. Неки то чине нехотице, из незнања, а неки не. И у нашој Цркви Сабор има последњу реч. Одлуку Сабора поштују и они којима она иначе није по вољи. Има и таквих случајева – и то није никакво чудо.

Напади из овдашњих медија на СПЦ несумњиво су усмеравани и чак брижљиво режирани. Циљ је – знамо – удар на Ауторитет цркве и њених посленика. Наслућује се вешта и утицајна рука која све то контролише. Може ли Црква учинити нешто довољно енергично и ефикасно да ово штетно деловање убудуће онемогући? Јасно је, и несумњиво, да извесне слабости унутар самих црквених редова чине унеколико успешнијом медијску харангу! Шта је, према вашем виђењу, у прошлости и данас, „одгајило” све оне „проверене изворе из врха СПЦ”, на које се медијско сеирење иначе увек позива?
Врхунски сте зналац функционисања медијâ. Стога Вам морам веровати да су напади на Цркву режирани вештом и утицајном руком. Црква не може да спречи злонамерност у медијима. Може само да апелује на добронамерност и професионалан приступ новинарâ и уредникâ. Моје уверење гласи: слободна Црква у слободној држави. Али, како лепо рече свети Јустин Поповић, добро иде на страдајућим ногама.
O„провереним изворима из врха СПЦ” већ сам се више пута оглашавао. О тим нечасним људима – када стварно постоје, а нису само стилска фигура неког несавесног новинара – мислим све најгоре. Не бих желео да будем у њиховој кожи на Суду Божјем.

Данас се много говори о сукобу „тврдолинијаша” и „модерниста” у нашој Цркви, а да се при том никада јасно не разграничи у чему су све разлике међу њима , колико су оне непремостиве, и да ли се заиста своде на проблеме форме и богослужбених правила. Како та ситуација изазива много недомица, па и брига у јавности, било би добро да нам разјасните о чему је стварно овде реч.
Лично не познајем никога коме могу приписати један од два понуђена епитета. Такву поделу измишљају они који не живе црквеним животом. Још мање ми је јасно ко и зашто треба да постави границу између свештенослужитељâ. Христос је један и исти данас, јуче и увек. Он је Први и Последњи, Алфа и Омега. Могуће је да поједини секуларизовани људи интуитивно чезну за Црквом и спасењем, па кроз маглу траже личности у Цркви које су им по нечему сличне и називају их модернистима, а друге конзервативцима. Ипак је то духовни далтонизам, сагледавање најширег духовног спектра у црно-белој техници. Црква није ни конзервативна ни модернистичка. Она је Црква Светог Предања, а Предање, Традиција, јесте начело живота, а не музејских експоната или пак помодних експеримената.

„Централна тема и уједно окосница која прецизно дели мишљења и појединце у Цркви јесте однос према Ватикану и Римокатоличкој Цркви. Ако будемо следили претке наше и остали доследни нашим предањима и предањској мудрости, онда смо ми на путу политике Светог Саве који се јасно одредио према Ватикану.”, рекао је недавно у разговору за „Печат”владика банатски Никанор. Да ли је заиста све тако јасно, једноставно и разумљиво? Одкуда онда утисак о компликованој и „замраченој”, мал’не тајанственој подељености? Ако има епископа који о наведеним питањима стварно другачије мисле, тешко да је ту реч само о „форми”?
Начелно сам сагласан са својим братом и саслужитељем, епископом банатским Никанором. Часни крст нашег односа и дијалога са Римокатоличком Црквом заиста има две укрштене димензије: вертикалу верности и следовања Свештеном Предању, праћену здравом ревношћу и борбом за „веру једампут предану светима” (Јуд. 1, 3), и хоризонталу добре воље и братољубља, снабдевену светоотачким расуђивањем и светосавском мудрошћу. Заиста се Свети Сава јасно одредио и када, за разлику од Вукана Немањића у Зети, није изневерио свето Православље иако су у његово време крсташи владали Цариградом и Светом Гором, а латински Запад одавао утисак свемоћне и непобедиве политичке силе, и када се обраћао папи да му крунише брата Стефана за краља, и када је водио пријатељски дијалог не само са папом него и са египатским султаном и са муслиманским вођама у Светој Земљи.
Уверен сам, дакле, да у епископату наше Светосавске Цркве ни у овој тачки нема ни „замрачене” ни „тајанствене” подељености. Уколико и постоји нека разлика у приступу међухришћанским односима и међуцрквеном дијалогу, онда се она стварно односи на форму, а не на садржину. Односи се, наравно, и на начин и обим примене начела „икономије” или „снисхођења” у конкретним приликама или неприликама. Ни наша верност Богу и Цркви Божјој ни наша љубав према браћи људима, ма ко они били, макар били и непријатељи уместо што су нам ближњи, нама духовно блиски по вери у Христа, уза све постојеће разлике.

Има назнака да постоји могућност промене Устава СПЦ. Да ли је то тачно и због чега се размишља о томе?
Устав једне аутокефалне Цркве није Свето Писмо. Неке Цркве уопште немају устав, али су све, и оне са уставом и оне без устава, дужне да се у своме животу и у вршењу своје мисије управљају по свештеним канонима или правилима светих Сабора, васељенских и помесних, и светих Отаца и Учитеља Цркве. То је неизмењива константа.
Наш важећи црквени Устав датира још из тридесетих година прошлога века, а сачињен је у складу са тадашњом државно-политичком реалношћу, под дискретним, али несумњивим упливом југословенства и монархијског уређења државе. Стога је током деценијâ, од Другог светског рата па наовамо, услед радикално измењених друштвених услова и новог профила односâ између Цркве и непријатељски настројене партијске државе, у многим својим деловима и много пута мењан и допуњаван амандманима Светог Архијерејског Сабора.
У односу на првобитни Устав, данас важећи је уствари већ одавно нови Устав. У садашње, помало хаотично, несистематизовано стање Устава морају се увести поредак и доследност, јер су данашњи услови живота Српске Цркве, у неколико држава и државица и у расејању широм света, опет нови и битно друкчији у поређењу са два претходна периода, оним за време Краљевине Југославије и оним за време комунистичке Југославије. Осим тога, „стари” Устав има неких мањкавости и са канонског становишта, што није чудо – и он је морао да плати духовни данак своме добу и тадашњем стању црквеноправне свести.
Због свега тога је Свети Архијерејски Сабор, пре више година, донео одлуку о ревизији Устава, увек усклађеној са вековним православним канонским поретком и уз упоређивање наших уставних решења са уставном праксом свих Православних Цркав5682Thu, 07 Jan 2016 18:29:00 +0000https://pouke.org/index/1346437251/1346443563/%D1%83-%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%88%D1%82%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D0%B5%D0%BA%D1%81%D1%85%D1%83%D0%BC%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B6%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B0-quot%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%98%D0%B5quot-r5537/

Тиме се, како је наведено, наставља процес ексхумација гробница на Банији у којима су покопане жртве "Олује".

Тај процес отпочео је 2007. године на гробљу Свети Никола у Петрињи, где су ексхумирани посмртни остаци 160 жртава, а настављен ексхумацијама 64 посмртна остатка на гробљу у Двору на Уни 2009. и на гробљу у Уштици, где су ексхумирани посмртни остаци четири особе.

Очекује се да ће тај процес на гробљу у Селишту, на подручју Сисачко-мославачке жупаније, трајати неколико радних дана и од свих ексхумираних посмртних остатака биће узети узорци ради идентификације методом ДНК анализе.

Од укупно ексхумираних посмртних остатака из тог региона, до сада су идентификовани и породицама предати посмртни остаци 97 особа.

Почетку радова на локацији присуствовао је председник Комисије за нестала лица Владе Србије Вељко Одаловић и министар бранитеља Хрватске Предраг Марић, који су истакли значај убрзања решавања случајева лица која се воде као нестала у вези са оружаним сукобима и сарадње надлежних тела у региону.

Они су се сагласили да ексхумација има велики хуманитарни значај, посебно за чланове породица несталих лица, који годинама покушавају да пронађу и достојно сахране посмртне остатке својих најближих.

Извор

Наравно, јасно је да су ствари "истргнуте" из контекста и немају везе са истином. Другим речима, Курир узима један текст (део текста) о. Вукашина ( они који су читали и слушали о. Вукашина, који је уједно у главни уредник радија Слово љубве, знају како он пише и колико је то смислено и очекивано од младог интелектуалца и духовника) и од њега прави спектакл! Као извор наводи анти-црквени сајт Борба за веру, иза кога стоје тајне службе, бивше владике (већ сам писао о томе да је један од финансијера сајта и бивши владика канадски Георгије) и остале шићарџије. Уз то, текст није написан пре недељу дана, већ пре неколико година. Но, знамо и то да је о. Вукашин благословом Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја добио премештај у саборни храм Светог Саве у Београду (после одлуке Патријарха да смени свештенство из ове цркве и постави друге људе, а за старешину Владику топличког Г. Арсенија). Нећемо да улазимо у разлоге, неки су познати а неки не. Оно што знам јесте да о. Вукашин није тражио премештај, већ га је добио по благослову Патријарха.

Ко стоји иза медијске харанге? Мени је јасно, а верујем и многима, да иза тога стоје појединци из Цркве који се не мире са оним што Патријарх ради. Зато свим силама, са најгорим подвалама желе да унизе једног од наших ретких интелектуалаца који нешто ради и труди се. Наравно, ту су епитети: новотарац, модернистичка струја итд... који се лепе на лик о. Вукашина. Узвући један делић текста који говори о једном философско-теолошком приступу проблему и од њега направити reality show својсветно је управо људима који на Цркву гледају са стране, као посматрачи. Својствено је онима којима су идоли старлете, пропали лопови и криминалци, а уз то и они који од Црве траже само неку вајду- да не "напасу" а не да се "спасу".

Зато им људи као што је о. Вукашин сметају.

Поставићу вам сада три текста (текст о. Вукашина, па одговор на тај текст блаженоупокојеног о. Луке (Анића), и на крају одговор на одговор о. Вукашина, све објављено у новинама Православље пре 4 године). Видећете о чему се ради, па сами извиците закључак.

______________________________

Блиски сусрет треће врсте- о. Вукашин Милићевић

Није могуће засновати хришћанску антропологију или козмологију без узимања у обзир нових базичних научних сазнања о човеку или свемиру. А та сазнања, бар за сада, не могу искључити могућност постојања интелигентног живота ван Земље.

Поново наслов филма. Наравно, у питању је дело Стивена Спилберга из 1977. године (Close Encounters of the Third Kind). Користим га јер желим да се позабавим питањем за које заинтересованост не јењава већ више од пола века. У питању је могућност постојања интелигентног живота ван планете Земље. Наравно, могућност, јер до сада немамо доказа ни pro, ни contra. Али ипак, с обзиром на све што се зна и сазнаје о свемиру, могућност је више него достојна покушаја да се на њу одговори.

Кажу да је Гагарин, када се вратио из свемира, рекао да тамо није видео Бога. Ово, наравно, није тачно; Гагарин ништа слично није рекао, али је зато друг Хрушчов, говорећи на неком од састанака, ЦККПСССР или чега већ, а који је за тему имао религију, рекао да је „друг Гагарин био у свемиру и да тамо није видео Бога“. Излишно је рећи да друг Гагарин није имао много прилике да демантује друга Хрушчова, пре свега из разлога лично-безбедносне природе, претпостављам.

Чему све ово? Па овако: замислите, након хиљада година теологије и размишљања, тумачења и приче о томе шта су то небо и земља о којима говори Свето Писмо, где је то Бог и како се до њега долази, нашао се човек да тврди да Бога нема зато што га Гагарин није видео у свемиру. И то не било који човек! Е сада, тема којом се бавимо има сличну тежину; многи мисле да би евентуално откривање живота у свемиру, поготово интелигентног облика живота, био нови „доказ“ којем би се нарочито обрадовали људи интелектуалног кова попут друга Хрушчова. Другим речима, био то је још један у низу доказа против онога у шта хришћани верују. Но, да ли је то заиста тако?

СПОНА СВЕТОВА

Најпре, ова прича траје више стотина година; на много места се може прочитати како је успостављање нове астрономије заправо оспорило оно што се може назвати хришћанском козмологијом. То није без основа, нарочито уколико се узме у обзир реакција оновремене Римокатоличке цркве у одбрану класичне, традиционалне, у основи античке, козмологије; међутим, никако не треба заборавити да су многи оци модерне астрономије били не само хришћани, већ и свештеници. У том смислу, треба разликовати фактичку супротстављеност тадашње Цркве модерној астрономији, условљену многим спољашњим разлозима, од могуће начелне, за коју, верујем, нема простора, јер хришћанско предање и знање о свету и човеку може да интегрише у себе резултате модерне науке. Са друге стране, у мери у којој су истинити, ови резултати имају апсолутну релевантност за теологију и у њој одговарајуће им аспекте. Тако, примера ради, није могуће засновати хришћанску антропологију или козмологију без узимања у обзир нових базичних научних сазнања о човеку или свемиру. А та сазнања, бар за сада, не могу искључити могућност постојања интелигентног живота ван Земље.

Верујем да основни проблем у вези са овим питањем није козмолошке, већ антрополошке природе. Јер оно што се њиме доводи у питање јесте средишње место човека у домостроју спасења. Наше предање нам говори о човеку као о бићу које је спона светова. Допуштањем могућности да постоји интелигентан живот ван планете на којој обитава човек, био би доведен у питање овај битни чинилац хришћанског веровања.

ДЕКОНСТРУКЦИЈА

Ови ставови, наизглед веома заокружени, захтевају оно што се обично назива деконструкцијом.

Почнимо од човека као споне. Respondeo dicendum:

То да је човек биће које представља „место“ сједињења свега што постоји још увек не значи да под тим човеком треба искључиво подразумевати биће које живи у одређеној земљи или, зашто да не, на одређеној планети, биће које има одређену боју коже, одређени промер зенице, одређене пропорције главе, или шта томе слично. Да је то тако, доказаћемо позивањем на негативне примере из, надамо се, прошлости. Наиме, све до скора било је много оних који су веровали да се под људским бићем подразумева, у правом смислу те речи, само јединка светле пути, индоевропског порекла, по могућности мушког пола, која насељава оно што се сматра центром света (Европа), а што се, када погледамо било коју мапу или модел Земље млађу од 400-500 година, баш и не може узети за очигледно. А било је потребно неколико стотина година да се докаже да то није тако… Такође, да не помињем да је таквих противеванђелских уверења било, а и данас понегде има, међу онима који су се сматрали хришћанима. Дакле, изгледа да нема основа да „дефиницији“ човека какву свако од нас подразумева придамо апсолутни карактер. Њена слабост лежи у методу; ова дефиниција је индуктивне природе, а такве дефиниције су апсолутнo истините само уколико је број узорака апсолутан. Ми, наиме, немамо доказа да се у догледно или недогледно време неће појавити још нека „врста“ људи која би проширила ову подразумевану дефиницију човека. Рецимо, дефиниција човека би до пре пар десетина година могла да укључује и искључиво природни начин постанка или зачећа новог људског бића. То данас не важи у истој мери, јер имамо људе који нису у потпуности зачети природним путем, а извесно је да ће се у том правцу још даље отићи, ма шта ми о томе мислили. Такође, ова дефиниција полази искључиво од онога што је видљиво, а за човека, посматраног у контексту истина вере, још је важније оно што је невидљиво. Зато ћемо насупрот овој „подразумеваној“ дефиницији човека покушати да на исто питање одговоримо из перспективе предањског учења о човеку као бићу створеном по икони и подобију Божијем.

ДОМОСТРОЈ И ГРАНИЦЕ

Наиме, управо се у овом учењу крије одговор на то зашто о човеку можемо говорити као о спони света јер се спајање света остварило у догађају који представља испуњење залога Божанског лика у човеку, у догађају оваплоћења Сина Божијег. У том смислу, подразумеваној индуктивној дефиницији човека супротстављамо дедуктивну у којој се човек дефинише као биће које може да узме удела у догађају оваплоћења Сина Божијег и тако заузме централно место у домостроју спасења. Другим речима, човека дефинишемо у перспективи његовог есхатолошког остварења. Верујем да се у овој тачки приближавамо старохришћанском виђењу човека које нам је понајбоље предато кроз данас некако запретене нивое значења тајне крштења. Јер управо је крштење оно што обнавља, или пре конституише човека као створеног по лику Божијем. Зато једина позитивна тачка и темељ хришћанске антропологије може бити само крштење. У том контексту, теолошко-антрополошка дефиниција човека би била: човек је биће које може да се крсти. То, наравно, не значи и да мора да се крсти. Човек је биће које може слободно, са да или не (Мт 5,37), одговорити на позив Еванђеља. Верујем да се у тој могућности исцрпљује сва дубина и ширина концепта интелигентно живо биће.

Стога, мислим да нема потребе да ми хришћани стрепимо уколико икада дође до блиског сусрета треће врсте. У том случају треба да радимо што и иначе: проповедамо. Уколико се одазову проповеди, пронашли смо браћу. Како и зашто? Бог зна, а откриће и нама када и ако буде било потребно. Наиме, уколико су у домостроју спасења превазиђене границе порекла, језика, пола и томе слично, зашто исто не би важило и за „границе“ планете? Лично верујем и знам да светлост васкрсења допире до последњег „кутка“ свемира који, како ствари стоје, умире од сопствене величине.

Да ли вам је то однекуд познато?

Презвитер Вукашин Милићевић

Православље, бр. 1062

____________________________

Одговор о. Луке:

Има ли ишта узвишеније од човека?

У Православљу бр. 1062 појавио се чланак под називом „Блиски сусрет треће врсте“. Пошто ми се не чини могућим спајање идеја које носи овај текст са основама онога у шта верујемо слободан сам да изнесем нека своја запажања.

Теза о могућности постојања интелигентног облика живота тј. разумних бића на другим планетама, никако се не поклапа са православним Богословљем, односно са нашом Вером. А наша Вера није људско домишљање или теорија, већ Богом откривено стање ствари садашњих и будућих. Бог је постао човек. Има ли онда ишта више од човека? Ако је васиона мала за Сведржитеља, исто тако је мала и за човека који благодаћу и заједничарењем постаје сутелесник Творца. Чак и анђеле Бог одређује да служе човеку. Шта је онда васиона за човека? Треба ли му она нешто и може ли му нешто дати? Јер, наводно, у тој васиони може постојати и други облик интелигентног живота и то виши од човека. Да ли би у том случају Бог постао човек или неко друго биће?

Ако постоје разумне душе негде у свемиру не значи ли то да их је Бог створио и да оне имају право на вечност. И ако га имају како то да у свој причи о сједињењу свих нико нема представу о њиховом постојању. Па их ни Бог не помиње јер видимо да Он суди анђелима и људима и никог другог осим земаљских (са планете Земље) и небеских тј. духовних бића – анђела, не помиње.

Смртност је последица греха. Бића других светова била би у основи бесмртна јер нису учествовала у прародитељском греху. Међутим пошто је грехом праоца Адама смртност ушла у сав створени свет, што значи да је васиона њоме заражена то би онда и та бића била смртна. Иако су потпуно невина. Али онда и њима треба искупитељ који ће васпоставити њихов првоздани бесмртни облик. А како да га васпостави кад га никад нису ни имали? Јер, у књизи Постања, о њима нема ни речи што значи да би они морали настати после Мојсија који Богом просвећен извештава о постању свега створенога све до себе и о њима ништа не каже. У колико и ти ванземаљци немају неку своју причу о „свом стварању“, о „свом грехопаду“ и „свом искупитељу“, али ту већ долазимо до такве сомнабулности, до приче о паралелној грешности светова паралелном искупљењу да потпадамо под осуду апостола који каже – „одвратиће уши од истине и окренути се бајкама“ (2Тим 4,4).

Човекова тежња за продирањем у васиону и за тражењем облика живота „негде тамо“ корени у његовом остављању Царства Божијег и неосећању духовног света. За нагомилане тешкоће садашњости модерни човек очекује помоћ од интелигентних бића „одозго“ али не из Царства Божијег, већ са Марса и Плутона. Интересантно је да облик који машта даје таквим створењима, а којега виђамо у многобројним научно-фантастичним филмовима уопште није леп. То су наказе, мали зелени људи, некаква пуноглава чудовишта са три прста итд. То није зачуђујуће јер човек и не може да замисли нешто лепше од човека – како и да замисли кад га је Бог створио као круну стварања и потом се за вечност уписао у њега. Али ове наказе које глуме интелигенцију ,што исправно каже отац Серафим Роуз, у ствари су слике демона, сасвим сличне облицима њиховог јављања. То показује и илустрација поменутог чланка у „Православљу“ где се у звезданом сусрету, људска рука додирује са руком некаквог чудовишта. Да се човеку кожа најежи! И сва та прича о неким бићима „вишим“ и „значајнијим“ од човека, личи на причу палог анђела који не може да поднесе да човек наследи место у рају које је он изгубио. И зато се маскира у неке избавитеље из свемира као што се маскирао у многобројне идоле кроз сву историју рода људског. А сва та игра служи да човек не сагледа „право“ стање ствари, своју огреховљеност из које, ако се не извуче;неће видети вечно Царство Славе, Бога који га храни својим Телом и Крвљу, већ вечни Ад пун демона који су глумили избавитеље из васионе.

Спознавши једном откривену истину, Онога који је истина, оставимо науку да се бави пројавама те истине у нашем свагдашњем животу. Задатак науке је тражење а не сами ауторитет истине и наука је тога свесна. Апсолутну истину даје само онај који је има.

Архимандрит Лука, Игуман Дајбабске горе

Православље, бр. 1064

____________

одговор о. Вукашина на текст о. Луке:

Ипак се окреће- Вукашин Милићевић, презвитер



У Пра­во­сла­вљу од 15. ју­ла 2011. об­ја­вљен је текст „Има ли шта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка?“ ко­ји пред­ста­вља ре­ак­ци­ју на мој текст „Бли­ски су­срет тре­ће вр­сте“ об­ја­вљен у Пра­во­сла­вљу од 15. ју­на 2011. Пот­пи­сник ове ре­ак­ци­је је игу­ман Дај­баб­ске го­ре, ви­со­ко­пре­по­доб­ни Ар­хи­ман­дрит Лу­ка. Иако то мо­жда ни­је уоби­ча­је­но, осе­ћам по­тре­бу да пре по­ку­ша­ја да од­го­во­рим на пи­та­ња ко­ја овај текст по­ста­вља ка­жем ка­ко је о. Лу­ка лич­ност пре­ма ко­јој га­јим из­у­зет­но ве­ли­ко по­што­ва­ње и ува­жа­ва­ње. У том кон­тек­сту, сма­трам да ми је тек­стом „Има ли ишта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка?“ учи­ње­на ве­ли­ка част. Упра­во за­то се осе­ћам оба­ве­зним да од­го­во­рим на при­мед­бе из­не­се­не у овом тек­сту.

Не мо­гу да се от­мем ути­ску да ове при­мед­бе не­ма­ју мно­го ве­зе са ста­во­ви­ма ко­је сам из­нео. У тек­сту ре­ак­ци­је се не на­ла­зи ни­јед­на ре­фе­рен­ца, ди­рект­на или ин­ди­рект­на, на мо­је ста­во­ве. Упр­кос то­ме, по­ку­ша­ћу да од­го­во­рим на по­ста­вље­на пи­та­ња упра­во узи­ма­ју­ћи у об­зир ста­во­ве ко­је сам из­нео у тек­сту „Бли­ски су­срет тре­ће вр­сте“.

Нај­пре, на­чел­но: ниг­де у тек­сту ни­сам ре­као да „ван­зе­маљ­ци“ по­сто­је, те да су они „уз­ви­ше­ни­ји“ или „зна­чај­ни­ји“ од чо­ве­ка. Мој текст је по­ку­шај да се бо­го­слов­ски вред­ну­је исти­на (за са­да) о то­ме да се мо­гућ­ност по­сто­ја­ња ин­те­ли­гент­ног об­ли­ка жи­во­та ван Зе­мље не мо­же ис­кљу­чи­ти. Ако се не­што по том пи­та­њу про­ме­ни­ло, из­ви­ња­вам се, ни­сам оба­ве­штен.

Тврд­ња да се „те­за о мо­гућ­но­сти по­сто­ја­ња ин­те­ли­гент­ног жи­во­та на дру­гим пла­не­та­ма не по­кла­па са пра­во­слав­ним бо­го­сло­вљем и на­шом ве­ром“ не „по­кла­па се“, по мом ми­шље­њу, са основ­ном исти­ном на­ше ве­ре: да је Бог у сво­јој све­сил­но­сти сло­бо­дан. Ве­ру­јем да је Бо­жи­ја сло­бо­да пр­ва по­ру­ка ко­ју нам пре­но­си От­кри­ве­ње, не са­мо Но­вог, већ и Ста­рог За­ве­та. Бо­га не мо­же­мо „за­тво­ри­ти“ ни у ка­кво уче­ње; сми­сао уче­ња је да нас осло­бо­ди и осло­ба­ђа за су­срет са Жи­вим и Сло­бод­ним. Екс­пли­цит­ни­је, у ве­зи са те­мом: Бог је мо­гао да ство­ри би­ћа о ко­ји­ма се не го­во­ри екс­пли­цит­но у Књи­зи по­ста­ња и био је сло­бо­дан да нас о то­ме, као и о раз­ло­гу ства­ра­ња, не оба­ве­сти, упр­кос то­ме што би се мо­же­би­ти ње­го­во ве­ли­чан­ство чо­век на­шло ти­ме увре­ђе­ним.

„Бог је по­стао чо­век. Има ли он­да ишта ви­ше од чо­ве­ка?“. Ве­ру­јем да не­ма. Мо­ја основ­на на­ме­ра у ве­зи са тек­стом би­ла је упра­во «ан­тро­по­ло­шка». Же­лео сам да на за­ни­мљив на­чин по­ста­вим не­ко­ли­ко пи­та­ња у ве­зи са ма­ње-ви­ше са­вре­ме­ном те­о­ло­шком ан­тро­по­ло­ги­јом, пи­та­ња за ко­ја др­жим да су ве­о­ма ва­жна. Су­шти­на про­бле­ма се од­но­си на за ме­не спор­не по­ку­ша­је да се чо­век де­фи­ни­ше го­то­во ис­кљу­чи­во на осно­ву за­ми­сли о са­вр­ше­но­сти тре­нут­ног ста­ња („на­чи­на по­сто­ја­ња“) људ­ске при­ро­де. Ве­ру­јем да нам на­ше бо­го­слов­ско пре­да­ње о чо­ве­ку (о ко­ме нам по­нај­бо­ље го­во­ри Све­то Кр­ште­ње), на­су­прот ова­квој „на­ту­ра­ли­стич­кој“ ан­тро­по­ло­ги­ји, го­во­ри о чо­ве­ку као о би­ћу ко­је је на пу­ту, ко­је се кре­ће ка свом истин­ском по­сто­ја­њу. Прем­да у свом гно­се­о­ло­шком аспек­ту, ми­слим да јед­на ан­тро­по­ло­ги­ја на­лик „на­ту­ра­ли­стич­кој“ сто­ји у осно­ви те­зе да је От­кри­ве­ње мо­гу­ће раз­у­ме­ти као по­зи­тив­но зна­ње о „ства­ри­ма са­да­шњим и бу­ду­ћим“, а ко­ју упра­во ви­дим као под­текст при­мед­бе ко­јом по­чи­ње текст „Има ли ишта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка?“. Ја, на­и­ме, ве­ру­јем да чо­век сво­јим ра­зу­мом не мо­же ис­цр­пе­ти От­кри­ве­ње и пре­то­чи­ти га у не­ка­кав си­стем по­зи­тив­них зна­ња о све­ту, чо­ве­ку и Бо­гу.

Сто­га сма­трам да кон­ста­та­ци­ја ка­ко „не­ма ни­шта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка“ ни­је до­вољ­на да би се од­го­во­ри­ло на пи­та­ње „шта је чо­век?“. Лич­но, као што на­зна­чих у „спор­ном“ тек­сту, ве­ру­јем да би де­фи­ни­ци­ја чо­ве­ка мо­гла да се кре­ће у сле­де­ћим окви­ри­ма: „чо­век је пси­хо­со­мат­ско би­ће ко­је мо­же да раз­у­ме и од­го­во­ри на по­ру­ку Еван­ђе­ља“. Ако хи­по­те­тич­ки „ма­ли зе­ле­ни“ за­до­во­ља­ва­ју ове усло­ве, он­да су они љу­ди, упр­кос фор­мал­ној слич­но­сти, од­но­сно не­слич­но­сти. У том сми­слу, ве­ру­јем да су „еуге­нич­ке при­мед­бе“ у ве­зи са њи­хо­вим за­ми­шље­ним из­гле­дом и ар­гу­мен­ти ко­ји по­ла­зе од не­ка­кве ле­по­те чо­ве­ко­вог те­ла у нај­ма­њу ру­ку не­у­ме­сни; на­жа­лост, мно­ги су то­ком исто­ри­је све што се не укла­па у од­ре­ђе­ну сли­ку све­та и чо­ве­ка дис­ква­ли­фи­ко­ва­ли као „де­мон­ско“. Се­ти­те се са­мо европ­ских бај­ки о „ди­вља­ци­ма“ из но­вих све­то­ва, ан­ти­се­мит­ских пам­фле­та о де­мон­ској при­ро­ди Је­вре­ја (уз оба­ве­зно ка­ри­ки­ра­ње фи­зич­ких осо­би­на), док­три­не аме­рич­ких „хри­шћан­ских“ ра­си­ста о роп­ству као о „при­род­ном“, бо­гом­да­ном ста­њу... При­ме­ра ра­ди, би­ло је нео­п­ход­но да па­па Пи­је III 1537. из­да бу­лу Su­bli­mus De­us ка­ко би ја­сно ста­вио до зна­ња да став ка­ко аме­рич­ки уро­ђе­ни­ци ни­су љу­ди пред­ста­вља де­ло Са­та­не. За­ступ­ни­ци ова­квог ста­ва су се упра­во по­зи­ва­ли на Све­то Пи­смо: на­и­ме, ако Но­ви За­вет ка­же да ће се Еван­ђе­ље про­по­ве­да­ти свим на­ро­ди­ма, па ако Еван­ђе­ље ни­је до са­да про­по­ве­да­но „Ин­ди­јан­ци­ма“, то са­мо мо­же да зна­чи да они ни­су на­род, тј. љу­ди. Та­ко­ђе, Све­то Пи­смо го­во­ри о то­ме да се људ­ски род де­ли на по­том­ке Си­ма, Ха­ма и Ја­фе­та. По­што се „Ин­ди­јан­ци“ у ту сли­ку не укла­па­ју, то зна­чи да они ни­су љу­ди.

На­ста­ви­мо:

„Шта је он­да Ва­си­о­на за чо­ве­ка?“

Ва­си­о­на је све­ште­ни про­стор у ко­ме се чо­ве­ку от­кри­ва Бог, у ко­ме се чо­ве­ку пре­да­је Еван­ђе­ље. Ми­слим да је нај­бо­љи зна­мен те Ва­си­о­не хлеб ко­ји при­но­си­мо у Ев­ха­ри­сти­ји. Он, на­и­ме, у се­би бу­квал­но са­др­жи део Ва­си­о­не. При­ме­ра ра­ди, да би жи­то са­зри­ло, нео­п­ход­на је Сун­че­ва то­пло­та. На кра­ју кра­је­ва, Зе­мља, ма ко­ли­ко зна­чај­на или бе­зна­чај­на би­ла у ма­си Све­ми­ра, од кре­та­ња у ње­му фи­зич­ки за­ви­си. Суд­би­на Зе­мље нео­дво­ји­ва је од суд­би­не Све­ми­ра.

За­то је по­ме­ну­ти хлеб та­ко­ђе од­го­вор на пи­та­ње „Тре­ба ли му она не­што и мо­же ли му она не­што да­ти?“.

Да­ље, да би­смо раз­у­ме­ли смрт­ност хи­по­те­тич­ких би­ћа о ко­ји­ма го­во­ри­мо, ни­су нам по­треб­не ни­ка­кве „сом­на­бу­нол­но­сти“. Те­за да је „смрт­ност по­сле­ди­ца гре­ха“ још увек не зна­чи да је смрт­ност по­сле­ди­ца „кри­ви­це“ за грех. Да­кле, стра­да­ње од смр­ти, ка­ко ка­же Св. апо­стол Па­вле (Рим 8, 19-22), по­га­ђа сву твар. О овом про­бле­му на ве­о­ма убе­дљив и уте­ме­љен, али и са­жет на­чин го­во­ри о. Јо­ван Ма­јен­дорф у свом по­зна­том де­лу Ви­зан­тиј­ско бо­го­сло­вље, го­во­ре­ћи о ра­зли­ци из­ме­ђу за­пад­ног и ис­точ­ног раз­у­ме­ва­ња ми­сли Св. апо­сто­ла Па­вла о смр­ти и гре­ху из По­сла­ни­це Ри­мља­ни­ма (на­ро­чи­то Рим 5, 32). Ка­ко би из­бе­гао на­ши­ро­ко ци­ти­ра­ње ина­че при­лич­но по­зна­тог тек­ста, упу­ћу­јем са­мо на основ­не те­зе ко­је за­сту­па о. Јо­ван, а то су су сле­де­ће те­зе: не­при­хва­тљи­ва је тврд­ња да су у Ада­му, услед при­род­не за­јед­ни­це са њим, сви са­гре­ши­ли; при­ро­да не мо­же да гре­ши, већ са­мо лич­но­сти; уче­ње о то­ме да при­ро­да гре­ши је је­рес; по­сле­ди­ца Ада­мо­вог гре­ха је смрт ко­ја је за­ра­зи­ла и ис­ква­ри­ла људ­ску при­ро­ду, њен на­чин по­сто­ја­ња; љу­ди гре­ше због смр­ти, смрт их је учи­ни­ла скло­ни­ји­ма гре­ху [Ј. Ма­јен­дорф, Ви­зан­тиј­ско бо­го­сло­вље, Пла­то, Бе­о­град 2001. (прев. Јо­ван Ђ. Ол­би­на), стр. 209-215]. С об­зи­ром на зна­чај ко­ји чо­век има као ми­кро­ко­змос, као спо­на све­то­ва, смрт се про­ши­ри­ла на сву твар, све до по­след­њег кра­ја ва­си­о­не. Не­дав­но сам, у свој­ству па­ро­ха, са­хра­нио че­тво­ро­го­ди­шњег де­ча­ка ко­ји је па­тио од ни­за уро­ђе­них ср­ча­них ма­на, је­дин­ца си­на ста­ри­јих ро­ди­те­ља. Сва­ка при­ча о кри­ви­ци у том кон­тек­сту је, ма­кар за ме­не лич­но, рав­на из­да­ји Еван­ђе­ља; из­ме­ђу оста­лог, ми­слим да се упра­во по­се­бан чин по­гре­бе­ња де­це, ко­ји са­др­жи не­пре­ста­но ин­си­сти­ра­ње на не­ви­но­сти и не­по­роч­но­сти упо­ко­је­ног, мо­же раз­у­ме­ти са­мо у кон­тек­сту пре­дањ­ског уче­ња Ис­точ­не Цр­кве о гре­ху, кри­ви­ци и смр­ти.

Ко­нач­но, за­вр­шна ми­сао тек­ста „Има ли шта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка?“ ба­ви се од­но­сом на­уч­них исти­на и исти­на ве­ре: „Спо­знав­ши јед­ном от­кри­ве­ну исти­ну... оста­ви­мо на­у­ку да се ба­ви про­ја­ва­ма те исти­не у на­шем сваг­да­шњем жи­во­ту“. За­вр­ши­ћу пи­та­њем: уко­ли­ко су на­уч­не исти­не за­и­ста про­ја­ва от­кри­ве­не исти­не у сваг­да­шњем жи­во­ту (са чи­ме се сла­жем, уко­ли­ко, на­рав­но, узме­мо у об­зир и фак­тор гре­ха), да ли он­да за­и­ста мо­же­мо да их оста­ви­мо?

НВО Живе Речи Утехе и Поуке.орг

На првом месту, начело секуларности, које је прокламовано у нашем Уставу, није и не сме бити супротстављено начелу слободе вероисповести, које је такође део нашег Устава, са истом правном снагом. Представе о "секуларној држави", које су код ЛСВ и њима сличним организацијама још увек на нивоу комунистичког виђења тог начела, немају места у модерним европским државама, које су од ЛСВ 80 година далеко.

Многе европске државе имају верску наставу у школи, у неком облику, и нису постале теократије, како у својим комунистичким ноћним морама замишљају појединци из ЛСВ. Штавише, у Аустрији, на коју се ЛСВ врло често угледа, верска настава је обавезан предмет у скоро свим јавним и приватним школама, и то још од 1949. године. Не верујемо да има неког ко мисли да је Аустрија мање развијена од Србије, или да су људска права у Аустрији мање поштована од Србије. Набрајати пресуде Европског суда за људска права у којима је ова материја оснажена је сувишно, а тешко и да било шта што се заснива на људским правима других пролази код појединаца чија се "толеранција" завршава тамо где се завршавају њихови интереси или њихови уски и архаични погледи на свет. Државе које размишљају дугорочно, у свој систем и под своје окриље укључују све појединце, са свим различитостима. Државе које размишљају од данас до сутра, понашају се и завршавају онако како су и завршили идеолошки претходници Лиге Социјалдемократа Војводине.

Бављење оваквим темама показује недостатак било каквог јасног правца и визије ЛСВ као политичке организације. Уместо да понуде конкретна решења, они су понудили старе поделе и зарађивање гласова на најпримитивнијим поривима појединаца - на искључивости и мржњи према различитостима.

На срећу, времена у којима су такви попут појединаца из ЛСВ одлучивали о било чему, па и о верским правима грађана, прошла су - надајмо се заувек. Како смо имали прилике да осетимо последице владавине ускоумних људи, који недостатак идеја надокнађују претњама и прогонима, и како последице тог времена трају и даље, надамо се да ће таква прича, пуна мржње и искључивости, остати тамо где јој је и место - у неславним страницама наше историје. Надамо се и да ће грађани, отрежњени поразима у којима су нас такви водили, умети такву причу и да препознају убудуће, како год да се у јавности камуфлирала; та прича остаје уска и искључива - комунистичка - колико год некоме била пуна уста антифашизма, Европе, или других речи којима умеју да се служе, али којима значења не знају, што се показује њиховим делима.

На крају, надамо се и да ћемо сви заједно, коначно сазрели и отрежњени, кренути једним новим путем - путем истинских европских вредности, са истинским поштовањем и уважавањем различитости, ма какве те различитости биле. У таквом друштву, ЛСВ и њима слични неће имати одјека, јер такви опстају само у блату мржње, подела и неразвијености.

Председник НВО Живе Речи Утехе

Жељко Ињац

На основу Закона о рачунању времена, час који се 25. октобра, због померања за један сат уназад, појављује два пута између два и три сата, означава се први пут као час 2А, а други пут као час 2Б.

Летње рачунање времена почиње последњег викенда у марту и траје до последњег викенда у октобру.

У Србији је летње рачунање времена уведено 27. марта 1983. године.

Од 1995. године сатови су померани у последњој седмици септембра на основу одлука које је доносила влада, а пре девет година донет је нови закон којим је летње рачунање времена усклађено са Европском унијом.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/2081421/%D0%9F%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%9A%D0%B5+%D0%B7%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%BE+%D1%80%D0%B0%D1%87%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%9A%D0%B5+%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B0+.html

Господине Мићуновићу,

Државни врх се није састао са представницима САНУ и СПЦ како би се утврђивала државна политика према Косову и Метохији, већ ради договора око врло конкретног политичког момента - примања непризнате Републике Косово у УНЕСКО.

Подразумевајући да одлично знате шта је УНЕСКО, сматрамо да нема потребе да вас подсећамо које су његове програмске области, али зарад јавности треба нагласити да их има пет и да су међу њима образовање и култура, за које су директно везани промоција културних и људских вредности и заштита културних објеката од светског значаја. Од укупно осам локалитета Светске баштине УНЕСКО-а у Србији, четири се налазе на Косову и Метохији. У питању су Манастир Грачаница у Грачаници, Пећка патријаршија у Пећи, Црква Богородица Љевишка у Призрену и Манастир Високи Дечани код Пећи.

Сва четири су објекти Српске православне цркве.

Целокупно културно благо Србије на Косову и Метохији су објекти Српске православне цркве. Сви уништени и оскрнављени културни споменици Србије на Косову и Метохији, објекти су Српске православне цркве. Стотине и стотине узурпираних хектара њива и шума на Косову и Метохији, власништво су Српске православне цркве.

Господине Мићуновићу, чак и особа са изразитим антиправославним и антихришћанским ставом, у оваквој прилици имала би довољно образа и савести да тим ставом не иритира већ довољно озлојеђени народ Србије. У овом конкретном моменту, може се слободно рећи да се радило о састанку врха САНУ и СПЦ као директно најпозванијих за питања културе и науке Србије у нашој отуђеној покрајини, са представницима државе.

Демократско смо друштво и свако има право на свој став, али да тим ставом не подржава злочин, не подрива правду и не вређа туђа верска осећања јер људска права имамо сви. Ви сте се тешко огрешили о правду и при том још успут увредили и вернике, свештенство и монаштво Српске православне цркве својим одређивањем шта црква треба и једино сме да буде. Оно што црква јесте, господине Мићуновићу, то је саборно место њених чланова и жива компонента личног идентитета свакога од њих. Свођење улоге цркве на фолклор и ритуале је у најмању руку неумесно да не кажемо безобразно и глупаво, без обзира да ли Ви лично у свом дому и свом личном животу (још увек се памте приче о вашем наводном насиљу над свештеницима током ваше комунистичке прошлости) нисте/или јесте имали прилике да видите више од тога.

Ваше извињење православној јавности Србије зависиће искључиво од ваших моралних начела и тога колико вам је стало да се убудуће ваше име помиње у контексту верске мржње усмерене према православним верницима у Србији, али извињење поводом изјава о неумесности учествовања САНУ и СПЦ у контексту отуђивања културног блага Србије на Косову и Метохији представља апсолутни императив уколико намеравате да ви и странка испред које говорите задрже икакав политички кредибилитет.

Поуке.орг

Док нас свет, а и сами себе, тапше по рамену за примеран, хуман и простосрдачан однос према ненаданим гостима – избеглицама, приметио сам и нешто што одудара од ове идиличне слике. Као и сви који нисмо, или још увек нисмо, отишли из ове земље, и ја сам у сталном контакту с пријатељима који су тамо далеко. И док су они који живе и раде баш, баш тамо далеко (Канада, Америка, Аустралија...) пуни солидарности и разумевања за ове „ходочаснике европског начина живота”, они други, који и нису толико далеко (Немачка, Аустрија, Шведска...) немају ту врсту саосећања. Напротив, згрожени су овом најездом тамо неких избеглица. Смета им што „њихове” владе уопште дозвољавају тим странцима да долазе у њихове нове „отаџбине”. Данас су они више забринути за будућност Аустрије од Аустријанаца. Или су забринути за своју будућност? Јер, такорећи, ономад су баш они с кофером у руци, пасошем у џепу и много неизвесне наде дошли тим путем. Откуд онда толико неразумевања туђе муке?

Можда зато што Авганистанац с пластичном кесом у руци и с азилантским статусом није претња за посао просечном Аустријанцу него просечном Балканцу? Један такав Авганистанац неће постати први комшија Аустријанцу него нашем Балканцу итд. Наши се плаше њихових. Знају по себи на шта је све спреман гладан човек без игде ичега. И сад, кад су се таман мало интегрисали, долазе нови. Још гладнији, још очајнији и још дрчнији од њих самих. Ту престаје интернет саосећајност, муком стечена толеранција и било каква објективност. Ту се само наставља борба за живот. Ја све те наше разумем, али не могу да их оправдам. Дојучерашњи инфериорни „верници” постају листом забринути за будућност европске хришћанске традиције. „Мало морген”, како рече Слоба.

По подацима Уједињених нација данас у свету статус избеглице има 600 милиона људи. Ових неколико стотина хиљада, или милиона, како год, само је кап у мору избегличке популације. Али, ови остали нису кренули пут Европе. Њихову муку не прате телевизијске екипе и никад нећемо видети чије униформе носе они који их прскају сузавцем и ко их саплиће док беже преко границе са дететом у наручју. Њихови животи остају неиспричане приче, јер су кренули у погрешном правцу. Тамо где је разлика између оних који имају и оних који немају – незнатна. Јер сви подједнако немају. А ми, гоњени жељом да се има, подигли смо зидове у себи и око себе, за све оне који немају. Увек је тескоба већа у малим душама него у малим собама. На соби постоје врата и увек може да се изађе.

Јереј

Јовица Јовановић

објављено: 08.10.2015.

http://www.politika.rs/rubrike/Komentari/Nasi-se-plase-njihovih.sr.html