„Дијалог, праштање, помирење - три су начела која ћу настојати да применим у пракси”. Ове речи, изговорене приликом инаугурације новог Mитрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, звучала су као завет и пре две године су у хрватским медијима изазвале врло позитиван одјек. Врсни новинар и теолог Драго Пилсел (однедавно и колумниста Експреса) тада је искрено написао да се јако радује владици Порфирију: “јер сам Хрват, а имам брата Србина, пастира којем могу отворити душу”.

Митрополит Порфирије (световно Првослав Перић), рођен је у Бечеју. Основну школу је завршио у Чуругу, а гимназију у Новом Саду. Године 1986. завршио је Православни богословски факултет у Београду. Годину дана раније замонашио се у манастиру Дечани. Постдипломске студије завршио је у Атини где је остао до 1990. године. По благослову Епископа бачког Иринеја, отишао је у манастир Ковиљ и 1990. године рукоположен у чин јеромонаха. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве га је 1999. изабрао за викарног Епископа јегарског при Епархији бачкој. Одбранио је докторску дисертацију Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу Светог Јована Златоуста на Богословском факултету у Атини (2004). Био је члан РРА, а од јула 2008. и председник Савета. У периоду 2010-2011. био је Епископ војни, а затим координатор за сарадњу Српске Православне Цркве и Војске Србије.

Ваш живот се циклично преображава у мисије. Најновија је помоћ сиромашнима. Ко су ти људи и како видите размере њихове патње?

Пре свега, желим да захвалим уредништву угледног „Експреса“ и Вама лично на могућности да мисију вршим, овога пута, заједно са Вама. Као и сваког свештеника и мој живот треба да буде непрекинута мисија и то управо у духу Христових речи: Као што је мене Отац послао и ја шаљем вас. Дакле, ја треба да своју мисију вршим сведочећи онога ко ме је послао, а то је сам Христос и Његова Црква. Начин сведочења, односно мисије, зависи и од потреба оних којима сам послан. Несумљиво је да је свим људима на сваком месту и у свако време потребна Реч Божја као основни васпитач, чувар савести, духовна утеха и правац кроз живот. Али, заједно са Речју Божјом, људи којима сам ја послан у Митрополији загребачко-љубљанској живе у специфично сложеним околностима и њима је заједно са духовном утехом потребна помоћ због немаштине. Економска криза у Хрватској погађа све, али нешто више православне Србе, највише због последица рата, окончаног, Богу хвала, пре двадесет година. Мерити, пак, њихову патњу или је упоређивати са патњом неких других који живе у изобиљу, али без љубави ближњег или су опрхвани себичношћу, није једноставно. На пример, са благословом Владике горњокарловачког Герасима, посетио сам и банијско село Мали Градац. Сиротиња, горштаци, али вредни, поносни, знају ко су и шта су. То што знају ко су и шта су надвладава сваки страх, сваку патњу.

Ко их је запоставио: Бог или људи?

Друго име за Бога је Љубав. И Бог Љубави никога не заборавља. А ми људи, уколико и заборавимо наш народ расут по селима и градовима Хрватске, прилика је да Ви и ја сада заједно позовемо власти Србије, привреднике и све друге, да их се сете и укључе се у хуманитарну акцију коју води Црква у Хрватској. Потребни су им храна, средства за хигијену, бела техника, пољопоривредне машине. Већ сам рекао да они живе у условима хуманитарне кризе!

Пре две године, приликом устоличења за митрополита рекли сте: “Спреман сам за дијалог са свима који нису сагласни са мојим идејама, али су отворени за њихово разматрање и разговор”. Какво је са овим у вези Ваше двогодишње искуство из Хрватске и Словеније?

Упознао сам нове пријатеље: новинаре, редитеље, глумце, музичаре, сликаре, политичаре, али највише обичан драг свет,  са којима делим темељна хуманистичка начела која треба да владају у међуљудским односима. Они су, поред православних, великом већином римокатолици, али има и оних који за себе кажу да су агностици. Ја их, препознајем у стиху Матије Бећковића: поједини неверници Бога лепше замишљају. Природно, упозано сам највише Загребчана - фину, достојанствену господу и даме, без обзира на социјални статус. Живот је наметнуо да са њима више разговарам и сарађујем, али не избегавам ни оне са којима нисам сагласан.

Време је такво да духовници морају бити и псхолози. Научили сте да прилагођавање може бити И причом И ћутањем. Шта је данас погубније по Вашу паству – говор или ћутање?

Ћутања има различитих. Уколико мислите на ћутање због страха да изразе свој идентитет, због неизвесности, страха као очекивања зла како каже Аристотел, онда је такво ћутање, по мом мишљењу и искуству погубније. Таква врста ћутања води у духовни и психолошки безизлаз: гетоизацију, апатију, депресију, самопоништавање. То није решење. Од првог дана, заједно са браћом епископима и свештеницима, настојим да српску православну заједницу изведем из стања гета. Да их охрабримо, да поново успоставе вертикалу свог православног духовног идентитета и достојанства. Мањи је проблем у селима, као у поменутом Малом Градцу, али преостали урбани Срби, због различитих, понекад и утилитарних разлога, затомљујући самосвест, губе и психолошку стабилност. Мада разлози за страх нису увек неосновани, до сада сам се уверио да, поред европских закона овде прописаних и хрватско друштво има капацитет да, упркос гласним појединцима, у потпуности прихвати право на равноправан живот православних Срба. А нама ништа друго и не треба.

Кад сте рекли да Вашу нову дужност не доживљавате само као ново послушање и задужење произишло из црквене хијерахије, већ истовремено и као личну мисију и одговорност, колико сте за ове две године задовољни приликама да ове две дужности повежете?

Као што на почетку рекох, мој живот треба да буде јединствена мисија: послушање, задужење, лична мисија и одговорност. Све заједно чини живот једног свештеника, па тако и мој. Прилике не бирамо. Да потсетим на речи блаженог спомена Патријарха Павла да од човека не зависе време и место на коме ће да се роди, али зависи да ли ће поступати као човек или нечовек. Нисам у потпуности задовољан колико сам учинио на афирмацији српске заједнице у Хрватској. Чини ми се понекад два корака напред три назад. Али, нити хоћу нити могу да одустанем.

Ваш екуменизам је био велика препорука за дужност у Загребу. Имате ли ваљане саговорнике међу духовницима Католичке Цркве и њихову помоћ?

Екуменизам је за мене синоним за мисију: сведочење, дијалог као суштинска претпоставка нормалног живота, природа Цркве. Наравно да међу католичим свештеницима имам ваљане саговорнике. Са некима делим блиске ставове, а са другима упорно разговарам и о ономе у чему се не слажемо.

Себе видите и у улози помиритеља. Данас је то незахвална улога у Вашем окружењу. Да ли је могуће помирење ако једна страна манипулише ирационалном мржњом и покушава је претворити у колективну?

Бити помиритељ увек је захвално. Најзахвалније. Ни једна средина није монолитна. Моје загребачко окружење поготово. Има, не мало, и оних који из својих користољубивих циљева манипулишу осећањима, стварајући од Срба дежурне кривце за све, економске недаће и слично. Kao у старом вицу о Јеврејима и бициклистима. Лондонски „Економист“ је прошле недеље писао о политици замрзнутој у осамдесетим или чак четрдесетим годинама прошлог столећа. Појединци за које се чинило да гледају унапред, дају аутоголове откривајући бирачком телу усташке претке. Замислите да се немачки политичар хвали дедом есесовцем из Аушвица. Али, довољно је овде људи који знају да је свака мржња ирационална сама по себи.

Током инаугурације коментатор ХРТ-а је на крају церемоније истакао да ће се Порфиријев говор “дуго памтити и препричавати”. Шта је остало од тог одушевљења од пре две године?

Одговор је једноставан: после речи прелази се на дела. На рад, стрпљив и упоран. Надам се да ће такав рад, када дође пуноћа времена, Господ благословити одговарајућим плодовима.

Кад сте цитирали мудрог Саломона: 'Боље комшија близу, него брат далеко', на кога сте мислили?

Соломонове речи су универзалне, важе увек и свуда. Али, једном сам о томе говорио: треба бити способан разумети и прихватити другог, другачијег, у овом случају суседа. За то је предуслов самосвест, укорењеност у сопствени идентитет, како би са љубављу прихватио другачије дарове које поседује комшија и помогао му да он прихвати тебе.

Порука проšлонедељна енглеске групе “Масив атак” у Пули: “Хрвати и Срби су сијамски близанци који се не подносе!” Суров поглед са стране или истина?

Већ сам говорио да је Фројдова теорија о „нарцизмима малих разлика“ веродостојно потврђена у српско-хрватском односима.

Интервју објављен у листу Експрес 9. септембра 2016. године

Комплетан интервју погледајте у наставку:

Вечерње новости

Данас смо сведоци незапамћеног страдања народâ на Блиском Истоку. Жртве рата су хришћани, муслимани и следбеници других религија. У овом тренутку када нема назнака да ће ова трагедија ускоро да ишчезне у корист мира, велику наду улива новост коју је пренела Agenzia fides о хришћанима који су усред битке у северносиријском граду Алеп за време овогодишњег муслиманског поста Рамазана снадбели неопходним намерницама своје сиромашне сународнике муслиманске вероисповести ујутру и увече сваког дана током поста. Реч није о случајном догађају, него о организованој акцији Епархије алепске Сиријске Православне Цркве, која се побринула о најугроженијим муслиманима у градској четврти Сулејманија.

Иницијатори из Епархије алепске сматрају да је то само гест солидарности са следбеницима друге религије, док на терену њихова акција сведочи о правим верским вредностима. Ипак, они не крију наду да ће по завршетку рата да се обнови атмосфера мирног суживота између различитих етничких и верских заједница, што је било карактеристично за друштво у Сирији пре почетка рата. Упркос идеолошкој инструментализацији рата на штету међурелигијских односа, многи хришћани и муслимани у Сирији су показали знаке међурелигијске солидарности, према изјави Епархије алепске, коју је пренела Agenzia fides. У том контексту наведен је пример како су многа муслиманска сирочад нашла уточиште у црквеним заједницама пошто су сиротишта у којима су раније боравила уништена у јеку рата.

Недавно је новинска агенција РИА Новости објавила податке који укрепљују горенаведене наводе о међурелигијској солидарности, која се пројављује у конкретним случајевима. Наиме, при храму Светог Илије у сиријском рејону Виљал отворен је центар за пружање помоћи избеглицама из квартала 1070 (југозападни део града Алеп). Преко 50 муслиманских продица, избеглих из тог квартала, пошто је обухваћен ратним сукобом, примило је помоћ у најнеопходнијим стварима. По речима Самира Самана, директора Одељења за јавну помоћ при недељним православним школама у Алепу, а које преноси агенција РИА Новости, ова организација, у коју су укључени искључиво волонтери разних професија, почев од лекара, инжењера и наставника, труди се да избеглицама пружи најпотребније у храни и лековима. По његовим речима, Епархија алепска Сиријске Православне Цркве води сталну бригу о 4.000 породица од којих су половина муслимани, док су остали хришћани.

У хуманитарној мисији у овом граду су укључене и организације из Маронитске и Римокатоличке Цркве. Упечатљива је изјава једне жене избеглице, која се представила као хаџи Зејнаб, која је изјавила: „Ми смо пребегли из (квартала) 1070 пре три дана. Овде, у Виљалу, наша хришћанска браћа су нам помогла у првим данима. Опремили су простор за живот, дају нам храну, ћебад и нешто лекова. Ми, становници Алепа, никада се нисмо делили на верској основи“.

У суштини, хришћани су призвани да увек сведоче својим делима јеванђељску причу о милостивом Самарјанину јер увек се сусрећемо са питањем, ко је наш ближњи? Свети владика Николај Охридски и Жички је беседио: „А права мера сродства, која људе - људе и народе - истински срођава и зближава није толико крв колико милосрђе. Беда једног човека и милосрђе другог срађа и зближава два човека више него крв рођене браће. Јер свака крвна веза јесте привремена и има неког значаја само у овом временом животу служећи као слика трајне и вечне везе сродства духовнога. А духовни близанци, који се роде при сусрету беде и милосрђа, остају само браћа за вечност. Крвној браћи, рођеној по крви, Бог је само Створитељ; а духовној браћи, рођеној од милосрђа, Бог је Отац“.

припремио ђакон др Александар Прашчевић

Свештеник Драгослав Ћорковић, Штутгарт

У панел дискусији која ће се одржати након пројекције филма учествују:

- Драган Пјевач, адвокат и председник Координације српских удружења породица несталих лица са простора бивше Југославије,

- о. Александар Ђаковац, СПЦ,

- Владимир Коларић, теоретичар филма и уметности и

- Никола Кнежевић, аутор филма.

Модератор: Сергеј Беук

Документарни серијал "Религије, национализам и култура сећања" кроз више получасовних епизода обрађује сложене односе између Религије, сукоба у бившој Југославији, те конструкције културе сећања у пост-конфликтном периоду на просторима Западног Балкана. Серијал укључује сведочанства жртава, ветерана/бранитеља и стручна мишљења људи из академског, цивилног и религијског света. Филм се бави конструкцијом националних и верских идентитета који проистичу из јачања утицаја религије у јавној сфери у годинама које су претходиле распаду СФРЈ, те улогом религија током ратних сукоба, као и утицајем Религија на културу сећања у пост-конфликтном друштву. Филм указује и значај РЕКОМ-а као највећег регионалног процеса Транзиционе правде, као и на неке историјске примере улоге Религија у Комисијама за истину и помирење. Нека од сведочанстава жртава биће по први пут изнесена у јавност.

По доласку у Свету Гору председник Путин је посетио Кареју, административно седиште Атоса, где се налази Свештена управа (Протат). Овде је присутвовао молебну у саборној цркви; између осталих, ту се налазио и прот Свете Горе старац Павле уз многе монахе светогорских обитељи. По окончању молебна председник Руске Федерације се обратио присутнима поздравним речима и казао: -Овде се налазим други пут и осећам нарочиту топлоту, благост, најлепше односе не само према мени као председнику руске државе, него и према руском народу у целини. На Светој Гори се данас одвија за православни народ најважније и најпотребније дело. А то дело је везано за очување моралних стубова нашега друштва. У значајној мери ви сте овде источници те побожности и благодати, изјавио је председник Путин.

У нставку се В. В. Путин сусрео с члановима Свештене општине; сусрету и разговорима присуствовао је председник Грчке Прокопис Павлопулос, као и Митрополит волоколамски Иларион. У свом обраћању председник Путин је истакао изванредну улогу Атоса у очувању диховних традиција Православља, и рекао: -Уважени господине Председниче! Ваша преподобија! Уважени оци! Веома се радујем што поново посећујем Свету Гору Атонску. У православном предању она се, као што је познато, сматра овоземаљским уделом, Пресвете Богородице, из разлога што сваки онај који ступи на ову земљу молитве, безусловно испитуј своја осећања.

Господин Председник (Грчке) већ је нагласио да је Света Гора јединствено огњиште Православља и хришћанства: -Већ дуже од хиљаду година овде се чувају и негују духовне традиције и наше друштвене вредности. Потпуно сам сагласан с тиме да је улога Атоса изуразито значајна данас када Православље, које исповедамо, јача у Русији и у другим земљама. Православље јача и помаже огромном броју људи да нађу унутарњи ослонац, а у том броју и људима који живе у нашој земљи, Русији.

Први писмени спомен о Русима на Светој Гори од пре хиљаду година још једном истиче важност овог особитог места и за данашњу Русију. Кроз  многа столећа су православни верници наше земље црпели на Атосу духовне снаге и знања.

Радећи  данас на препороду вредности патриотизма, историјског спомена и традиционалне културе, ми рачунамо с јачањем наших односа са Атосом. Радује нас што из године у годину Атос посећује све више поклоника из Русије, више од једанаест хиљада годишње. Овим желим да вам заблагодарим на великодушности и добром односу на које наши људи наилазе овде.

Значајно сведочанство све јачих веза између Русије и Атоса јесу светогорске светиње које се доносе у нашу земљу на поклоњење верних. Међу њима, Појас Пресвете Богородице из Ватопедског манастира и десница Светог Георгија Победоносца из манастира Ксенофонта. Њима су се могли поклонити стотине хиљада православних Русије. И за ово желим да вам посебно багодарим. Надам се да ће се наставити ова висока, благородна мисија светогорских манастира.

Током столећа заједништво вере и узајамна симпатија обједињују народе наших земаља и, како је овде већ речено, помажу нашим народима да превладају невоље и да победе. То се показало и у ослободилачким покретима на Балкану и у многим другим етапама светске историје. Ова дубока осећања у пуној мери баштини садашњи нараштај наших грађана.

Уверен сам да ће везе Русије и са Светом Гором Атонском, и са Грчком у целини, све више јачати, а да ће духовно сродство и разумевање и убудуће опредељивати карактер наших традиционално тесних духовних односа. Христос васкрсе!“.

Истог дана, председник Путин се састрао са Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије г. Кирилом у светогорском манастиру Светог Пантелејмона. После молебана у Сабоном храму Светопантелејмонског манастира, беседили су патријарх Кирил и председник Путин.

Извор: Патриархиа,ру (превод Радомира Ракића)

Годишњице и рођендани су прилике за осврт на протекло време и "свођење рачуна", те постављање питања о испуњености неких очекивања. Ја та питања нећу постављати. Ту сте ви, наши форумаши...

За седам година смо успели јасно да се профилишемо као највећа православна интернет заједница на говорном подручју српског језика. Покренули смо многе пројекте и акције. Многи знани и незнани су у својеврсним базама знања пронашли одговоре на многа питања, првенствено из богатог наслеђа наше православне вере. Покренули смо пројекат за упознавање момака и девојака ради ступања у брачну заједницу. Покренули смо друштвену мрежу Црква.нет. Постали смо део Мисионарског одељења СПЦ. Заједно са вама...

Преко 18000 регистрованих чланова Форума, уз 5000 њих регистрованих на Црква.нет, оставило је на овом Форуму преко 1500000 порука, питања, коментара,... "Покривене" су све богословске науке и дисциплине, са обиљем текстова и огледа, огромном базом књига у електронском формату,... Такође, на Форуму се дискутује о готово свим областима које интересују наше чланове, можда и превише, нарочито о политичким темама, али просто, времена су таква... 

Нећу више дужити, знате све  

Идемо даље!

  Срећан нам рођендан свима. Живи и здрави били на многаја лета!!!

АУТОР: МИРОЈЕ ЈОВАНОВИЋ

          На Западу ћете ретко срести чак и крајње либералног или левог мислиоца који никада није чуо за Псалтир, или који не познаје историју хришћанства.

          Тамо се то сматра питањем образовања, цивилизованости и нивоа познавања односа у друштву. Српска политичка пракса готово да не познаје ситуацију у којој је одређени политичар на било какав начин (чак и погрешан) покушао да промовише традицију, али тако да не буде сведен на „клеро“ призвук, односно често се о Цркви говори кроз политизирање и митоманију, и неретко супротно самом учењу Српске Православне Цркве. Ово има своје разлоге и историјску позадину, пре свега у догађајима трагичног страдања српског народа у Првом и Другом светcком рату.

          Сатирање Срба, које је уследило одмах након успостављања НДХ у пролеће 1941. године, као свој саставни део имало је подразумевано уништавање Српске Православне Цркве, и то како на територији коју је контролисао усташки режим, тако и готово свуда где је СПЦ била активна на просторима поражене Краљевине. Хапшења великодостојника, ликвидација владика, свештенства и монаштва није престало формирањем „Нове“ Југославије, већ је у прво време репресије сасвим личила на Павелићеве принципе обрачуна са Православљем у Срба. И ма колико Српска Православна Црква пострадала заједно са народом, многи епископи који су претекли усташки нож, нашли су се под разним облицима тортуре бољшевизираног југословенства (Никанор горњокарловачки, Дамаскин у Пакрацу, Иринеј у Новом Саду), и то тако да су поједини платили главом или здрављем, без обзира на часно држање под окупацијом и по ослобођењу. Овде је владало правило да је Православље „унутрашњи непријатељ“, и у складу са тим су поступали органи принуде Титовог режима.

          Последица прогона, репресије и дехристијанизације српског народа била је ваљда логичан одраз политике симетрије у односу на Римокатоличку Цркву, која је, што је опште познато, усташки режим протежирала и помагала. Тако се дошло у ситуацију да српско Православље прође горе од хрватског римокатолицизма, што за један од узрока има свакако и чињеницу да су Хрвати били наслоњени на Ватикан, а Срби, након октобра 1917. године, нису имали заштиту „међународног“ православног фактора. Најтужније од свега јесте то што су предводници удара на Православље били махом Срби, нова елита, у заносу доказивања новој религији. У таквој атмосфери декапитације Православље је наизглед била завршена ствар, али „дух дише где хоће“, па су 70-е и 80-е године прошлог века обележене појавом младих, образованих и честитих свештеника, са немалим искуством на престижним институтима широм Европе. Обнова литургијског живота овде се појавила као логика, јер је повратак изворном, представљао гарант пуних плућа Цркве.

          Садашњост, ослоњена на описане проблеме који су постојали у прошлости, представља логичан след обнове, наравно ако се изузму прогони Владике Охридског Јована, страдање Цркве на Космету, као и у крајевима који су били захваћени ратом. И колико год духовни живот СПЦ напредовао, тако је напредовао и концепт систематског и системског напада на Цркву, праћен одређеним бројем „аналитичара“, који по принципу трговачких помоћника и провинцијских кочијаша, описују и анализирају црквене прилике. Приче су различите, али као да они сваке године пред Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве само преписују прошлогодишње текстове, па тако налазимо опетоване приче о аутомобилима, сјају, луксузу и томе слично.

          Ту „пљувачи“ Цркве долазе на терен таблоидизације свега што се у вези с Црквом дешава, и наравно, пошто су аматери и незналице (изузетак нисам имао прилике да уочим) долазе у колизију са елементарним принципима, те, још увек далеке Европе, на коју се позивају. Ствар је веома једноставна. Српска Православна Црква представља верску организацију, и то ону која је у периоду одсуства националне државе била и остала стуб окупљања и преживљавања. Последично, народ који је извела из „Египта бездржавља“, ни у слободи такву улогу не заборавља и негује „Православље слатко“. Имајући у виду да Црква јесте и постоји у овоме свету, али по вери Отаца није од овога света, јасно је да је она стање петовековног робовања преживела управо захваљујући вери народа и народних вођа. То је основна теза. Али овде се не говори о заслугама, већ о у пракси описаном стању, да се у најтежој ситуацији остане посвећен народу, па је и логика ситуације у слободи таква да се несметано постоји и служи и у ослобођеној држави. Пошто у тако слободној држави верска организација има одређена права и прописане обавезе, а једно од права представља уставом гарантовано право слободе вероисповести, односно забрањена је свака дискриминација по том основу. На жустру критику у вези с аутомобилима, наводним луксузом итсл. лако се одговара животном праксом сваког Епископа, где је одређени ниво безбедности и квалитета возила условљен сталним путовањима и посетама у оквиру Епархије. Такође, полуписмено делује навођење завета сиромаштва, где се „обзерватори“ баве монашким заветима, јер и лаици знају да постоји одређена разлика у правима и дужностима владика и монаштва, па и у погледу поседовања имовине.

          Разуме се, сигурно да постоји и један број архијереја који за данашње прилике живе чак раскошно, али и овде важе уставна начела о гарантовању имовинских права, што не даје за право да се вређа и омаловажава свако свештено лице. Сензација до умоболности и без мере ствара митове о богатству, као да се припрема терен за нови прогон и мучеништво. Постоји у народу изрека „какво село – такав поп“, која указује на чињеницу да су свештеници заправо наше огледало, и да заједница из које потичу има великог утицаја на врлине односно мане, као и на контекст ангажовања у црквеним пословима, уз ону потребну дозу „светлости у свету“.

          Вратимо се на тезу о томе да „западњаци“, и то ма колики атеисти или агностици били, познају хришћанство, макар на нивоу историјских чињеница, и често због свести о припадности савременом европском концепту. Код „западњака“ је познавање вере цивилизацијско питање, а код нас је и то, али и још више, егзистенцијално питање. У прилог овоме дајем скицу ситуације на југу Бачке, као малог примера лако примењивог на сва страдала подручја где се писало ћирилицом. Наиме, позната је ствар да је народ у тешко пострадалим селима Шајкашке области (подручје данашњих општина Тител, Жабаљ, Србобран и Града Новог Сада) после II светског рата већином и радо прихватао и примао свештенике у кућу, без обзира на протесте комитета, другова и кожних мантила. Ту је однос према Цркви, која је у зиму 1942. страдала са народом, заправо потврђен у мучеништву хиљада рођака бачених под лед. Крв невиних је отварала врата мантији, и тако ни најцрвенија директива није била у могућности да затре црквени живот. Слика брата под ледом те проклете године, сачувала је свест о томе да кад страда народ страда и његово Православље.

          Због тога је код нас свест о томе да се кад куршуми крену ка српској глави, истог часа динамит креће ка храму, само показала да Свеце и славе не обележавају „Црква и верници“ већ слави Црква, јер су верници њен неодвојиви део. Овај наизглед безазлен плеоназам у ширем смислу (и неопростиво непознавање основних постулата хришћанства), јесте шема покушаја стварања мини-раскола на линији СПЦ – верник, па тако и правац удара на Цркву бива представљен као удар на богате и корумпиране „попове“, ваљда у нади да ће народ мирно гледати неко следеће клање свештеника. Пошто данашњег дана нема без јучерашњег, а готово јуче (у перспективи века) су у истом дану овде у Новом Саду страдали свештеници, адвокати, лекари, радници и сељаци, сасвим је извесно да ће кад, и ако неки наредни пут, неке зиме у Новом Саду, неком падне на памет да баца под лед, опет као једно страдати Црква и народ као део Цркве. Стога је посао „просвећених“ неписмењака углавном лако препознати, јер медијски маљ у главу Цркве заболи већину народа. Зато ми се понекад и чини да самозвани „аналитичари религије“ ипак нису толике незналице, и да врло добро знају ко падне, кад отровна стрела погоди Цркву.

*Аутор је помоћник градоначелника Новог Сада и потпредседник Треће Србије

Вест је преузета из дневног листа Данас, 19. маја 2015. године

Највише одличје које епархија Српске православне цркве може доделити, данас је у Храму Светог Пантелејмона на Дивчибарама команданту 126. бригаде ВОЈИН уручио епископ ваљевски Милутин.

Епископ Милутин је рекао да су војници чувари вере и народа и да је током 1999. године ова јединица чувала небо над нашом земљом и нашим народом као што то ради и данас. Он је истакао значај храма, који је настао љубављу и вером ове јединице и њених припадника.

Изражавујући захвалност на високом одличју, командант 126. бригаде ВОЈИН пуковник Предраг Ђорђевић поручио је да ће јединица и убудуће чувати традиције и сећање на хероје који су положили животе за слободу.

Након уручења ордена, епископ Милутин је у Храму Светог Георгија на Краљевом столу служио литургију за погинуле поручнике Синишу Радића и Жељка Савичића. 

МОРС

Са руског Марина Тодић

26 / 04 / 2016

Са Светима упокој Господе душу уснуле слушкиње своје Катарине и учини јој вечан спомен.

Хвала свима који су помагали Катарини, не заборавите је у вашим молитвама.

Катаринини пријатељи

Како је и било најављено, у подгоричком саборном храму одржана је трибина под називом „Памтимо“, коју је пратила истоимена изложба фотографија из периода НАТО агресије над Савезном републиком Југославијом. Скуп су организовали Мировни покрет „Не у рат не у НАТО” из Подгорице и Евроазијски безбједносни форум из Београда.

„Власти Црне Горе као да су избрисале 1999. годину из свог памћења, и непреболне ране задобијене од дејства НАТО пакта. Режимски медији пишу да се двојица владика Српске православне цркве укључују у анти НАТО кампању. Ја то не доживљавам тако. Ми смо слободни људи са правом на свој суд и мишљење“ – казао је владика Јоаникије.

„Пребројимо дане и сате колико је простора ТВЦГ дала кампањи којом се промовише НАТОо“ – предложио је владика, поновивши да све то плаћа народ.

Владика будимљанско-никшићки је рекао да ће „прича“ о НАТО-у имати огромне нежељене последице, „а не дај Боже тек ако се деси улазак…“
„Када говоримо о НАТО-у овдје, ми имамо тај свјежи доживљај. Памтимо жртве. Троје дјеце, њихова света имена – Јулију Брудар, Оливеру Максимовић и Мирослава Кнежевића из Мурине. Представници црногорске васти никад нису дошли да им одају пошту“ – нагасио је владика. Он је подсјетио и да је насиљем створена, како је река, натовска квази држава коју зову „Косово“.
„Тамо су спаљене светиње хришћанске, православне, спаљене светиње, поргнан народ, и такву творевину ова пронатовска власт је признала. То није у складу са вољом народа, и то власт зна. Зато су окрутни и бахати. На срамоту Црне Горе и свих нас власт је гласала у Унеско-у да се шиптарским окупаторским властима предају српске светиње на Косову и Метохији – Пећка Патријаршија, Дечани, Љевишка…, за које је подједнако везан народ Црне Горе и Србије, а да би угодили налогодавцима из НАТО пакта. Отишли су и даље властодршци овдашњи, па стадоше на страну руских непријатеља, увођењем санкција Русији. Та срамота пада на све нас и ми се томе морамо супротставити“ – ријечи су владике Јоаникија.

И издаја, како је навео, има свој континуитет, једнако као и отпор према непријатељима код народа Црне Горе. Никад, истакао је владика, нико са Запада није ни хранио, ни бранио, нити штитио Црну Гору, али зато јесте братска Русија, без чије помоћи не би било ни државе Црне Горе, као ни православља. На свако помињање Русије прекидан бурним аплаузима публике, владика Јоаникије је обраћање завршио поруком да је на дјелу покушај уласка НАТО-а у Црну Гору, а не Црне Горе у НАТО, те да доношење било какве одлуке по том питању мимо одлуке народа неће произвести ништа добро ни Црној Гори, нити НАТО-у.

Лидер Нове српске демократије Андрија Мандић назвао је актуелног црногорског пемијера Мила Ђукановића велеиздајником каквог човјечанство не памти.
„У децембру 1998.године предсједник СРЈ и врховни командант Слободан Милошевић,сазвао је Врховни савјет одбране који су уз њега чинили предсједници Србије и Црне Горе. Том приликом донијета је одлука како да се поступи у случају НАТО агресије. Одлуке се доносе конснезусом, тако да је тадашњи предсједник Црне Горе Ђукановић гласао исто што и предсједник Србије. Онда се десио 24.март и почетак агресије НАТО над СРЈ. Истог дана, Ђукановић је првим авионом полетио у сједиште агресора и ставио се на располагање за борбу против властитог народа и државе. Такав чин велеиздаје се не памти у историји савременог човјечанства“ – казао је Мандић. Први човјек Нове српске демократије је рекао да Црној Гори није мјесто у НАТО-у, те да је срећан и поносан што су он и предсједник Демократске народне партије Милан Кнежевић послије дуго времена добили снажну подршку званичне Москве за своју политику.
Он је подвукао да је у Црној Гори проблем што нема правог дијалога, посебно на тему (не)приступања НАТО-у. Народ је, каже он, изложен најмонструознијој кампањи власти која користи методе притиска на медије и манипулише својим медијима, „а све новцем грађана, пљачкајући грађане, не водећи ни најмање рачуна о народном осјећању и памћењу“.
„Нисмо ничија агентура, не радимо за ничију државу, већ за добро потомства овог народа, слиједећи Светог Петра Цетињског, свјесни ко је наш историјски заштитник, ослоњени на велику и снажну Русију.Дуго се чекала наша заштитница. Ми се залажемо за неутралност када је у питању однос према војним савезима, као и већина грађана у Црној Гори. А ако бисмо морали да бирамо између Русије и НАТО-а, онда смо, наравн, прије за војни савез са Русијом“ – казао је Мандић. Наводећи да данашна дјеца морају бити упозорена да не смију ићи путем велеиздајника Секула Дрљевића и Мила Ђукановића, Мандић је изразио увјерење да ће бити побијеђени и заустављени они који, како је рекао, на преваран начин желе да уведу Црну Гору у НАТО.

Предсједник Демкратске народне партије Милан Кнежевић је казао да се добијањем позивнице за чланство у НАТО Црна Гора нашла на корак од провалије, брисања историје, Царевог лаза, рушења Цетинсјког манастира, минирања Острога, и свега оног што је кроз вјекове била.
„Нико од нас нема дилему да је НАТО бомбардовао Србију и Црну Гору да би отео неотуђиви дио наше територије, нашег сјећања, наше историје и трајања – Косово и Метохију.
„Већ 17 година доручкујемо, ручамо и вечерамо сваког дана осиромашени уранијум и лежемо са туморима које је посијао НАТО. И данас, као што их је било и кроз истрију, имао издајника, али је ипак више хероја који знају да се одупру окупаторима и џелатима, као што су знали наши преци за вријеме отоманске, аустрогарске, њемачке и других окупација. Злочинци проистекли НАТО дејством данас су почасни грађани Улциња, дочекују их црвеним теписима и одликовањима, а потомци оних који су гинули за Црну Гору овдје су постали непожељни“ – истакао је Кнежевић.

Оптужујући режим да непријатељством према Руској Федерацији Црну Гору води у политички и сваки други ћорсокак и амбис, Кнежевић је рекао да евентуалним уласком у НАТО Црна Гора не само да не би била равноправна чланица те агресорске асоцијације, „већ миш испод стола, а никако ни пас ни мачка…“.

„Била би само пуко топовско месо, чланица која своју дјецу враћа мртву у сандуцима са ратишта широм свијета. Из свајачких ратова које НАТО сам производи и води.Као што је Русија након 25 година вратила Крим, ја Вам се кунем, тако ми Бог помогао, прва одлука Владе Црне Горе коју будемо ми чинили, биће повлачење признања лажне државе ‘Косово’, а друга – укидање санкција нашој заштитници Русији, рекао је Кнежевић.

Генерал –мајор Митар Ковач из београдског Евроазијског безбједносног форума , казао је да је на сцени покушај распарчавања српских етничких простора, са тенденцијом да се они национално означе другим именом.

„Српски народ је успио да створи Републику Српску као пијемонт слободе и отпора према окупатору, и као таква она одолијева 20 година, упркос напорима да је унитаризују и затру српско име и српску ријеч.

И Црној Гори настоје дати друге културне прерогативе, и увести је у НАТО као институцију САД, чијим интересима ратна и освајачка Алијанса и служи.
„Није ништа готово чином слања позивнице за чланство у НАТО, као ни чином евентуалног увођења Црне Горе у Алијансу мимо воље народа, јер то значи да народ Црне Горе није пристао да се бори против слободних народа и посебно не против своје браће – оцијенио је Ковач, наводећи да је „очигедно да неко припрема регионалне ратове и сукобе, а можда и трећи свјетски рат, који се могуће не би водио на америчком континенту“.

Ковач је процијенио да ће у наедном периоду све три српске земље Црна Гора, Србија и Република Српска, бити изложене безбједносним изазовима.
„НАТО зна став јавног мњења. Знају да су омражена организација. Знају да и поред све пропаганде немају подршку грађана на српским прострима. То зна и Европска унија, која је суштински тамница за мале државе, са маринетским режимима“ – закључио је генерал Ковач.

Гојко Раичевић, предсједник Мировног покрета „Не у рат – Не у НАТО“, казао је да је порука скупа јасна и јединствена : Црна Гора не жели да буде злочиначког и антицивилизацијског ратног савеза, не жели да буде у фронту против себе, против Србије, против Русије – и против здравог разума.

Немам претензије да одређујем векторе и приоритете спољне политике Русије, поебно имајући у виду пред каквим се све изазовима наша заштитница налази у Украјини и Сирији. Подсјетићу, међутим, да уколико има било какавих геостратешких интереса на Балкану, најлакше би их остварила заустављањем уласка Црне Горе у НАТО, завјетне земље царске Русије и народа који са Русима веже вјековно братство, пријатељство и позитивне емоције, чврсто уобличене аманетом Св.Петра Цетињског. Стога охрабрују последње иницијативе које долазе из Русије, и позив вдећим државама НАТО-а, да заједно гарантују војну неутралност Црне Горе“ – казао је Раичевић.

Свештеник Миајло Бацковић, предсједник Братства православне омладине Црне Горе, казао је да је за балканске народе у овом тренутку најбоље рјешење да издигну знад Истока и Запада, и Западу буду Исток, а Истоку – Запад, у војном смислу бирајући неутралност.

„Тако ћемо се одбранит западног силовања и сачувати аманет нашег светог владике и владара Св.Петра И Петровића – ‘ Моли се Богу и држи се Русије“ – казао је Бацковић.

Програм трибине којој је претходило емотивање докуменатрног филма са сценама из НАТО агресије над СРЈ и мартовском погрома 2004. на Космету, водио је новинар и предсједник Матице Боке – Жељко Комненовић.

Извор:
Ин4С

Поводом ове изјаве веома је важно имати у виду да појава наоружаних лица са исламистичком литературом у гепеку дефинитивно није обичан случај незаконитог поседовања оружја. Засигурно није реч о туристима и полиција треба да разјасни шта су они радили у близини манастира са оружјем. Будући да се инцидент десио испред манастира, ми смо и те како заинтересовани да се истина о овом догађају у потпуности објави. Исхитрена изјава да вехабије са оружјем у колима немају везе са тероризмом је увреда за здрав мозак и руши углед Косовске полиције.
Такође није тачна информација да је Косовска полиција зауставила возило. На снимку са безбедносних камера око манастира јасно се види да су исламисти у возилу сами зауставили возило пред манастиром и да је полиција тек после дошла, легитимисала их и извршила претрес. Данас смо локалном шефу Косовске полиције који је до јуче био на одсуству показали видео снимке и жалосно је да гласноговорник полиције г. Келани даје нетачне изјаве а да се претходно није упознао са чињеницама нити је ико из полиције након инцидента тражио увид у видео материјал. Изношењем непроверених чињеница ствара се утисак покушаја заташкавања случаја из непознатих разлога, што није на корист грађанима Косова без обзира на њихово порекло јер тероризам је опасност за све. Такође тиме се нарушава већ пољуљано поверење наше Цркве у Косовску полицију у вези заштите објеката СПЦ који више нису под заштитом КФОР-а.

Искрено се надамо да ће полиција у циљу транспарентности и професионалности свога рада јавност упознати са свим детаљима овог случаја и да овај случај неће бити један од многих нерешених случајева.

Архимандрит Сава Јањић
Игуман манастира Високи Дечани