Србија је била плодно тле за супротстављање и отпор нацистичком Новом поретку у Европи. Први организовани покрет отпора у Европи је започео у Србији под вођством српског пуковника Драже Михајловића на Равној Гори.  До лета 1941, први велики народни устанак против немачке окупације је већ започео у Србији. Хитлера је запањио овај до тада невиђени чин пркоса Новом поретку у Европи. Да би терорисао српски народ и покрет отпора, Хитлер је наредио да се српски цивили приводе и стрељају у знак одмазде и као мера колективног кажњавања због српског отпора. Хиљаде српских цивила је погубљено на овај начин. Један од најбруталнијих чинова одмазде се десио у Крагујевцу, граду у централној Србији. Да би се испунила квота сто за једнога, убијене су хиљаде цивила, укључујући и стотине средњошколаца заједно са својим професорима. Крагујевачки масакр је постао један од најзлогласнијих и најтрагичнијих догађаја  Другог светског рата. Попут масакра у Лидицама, Баби Јару, Орадуру и Нанкингу, Крагујевац је постао симбол ужаса рата и окупације, као и цене отпора војној окупацији.

Операција Казна

Југословенски премијер Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић су потписали Тројни пакт са Немачком 25. марта 1941. 27. марта официри српске војске, на челу са генералом југословенског ратног ваздуплоховства Душаном Симовићем, збацили су режим и поставили Петра Другог за владара Југославије. Пучу су претходиле насилне антинемачке демонстрације у Београду и општенародна одбојност према југословенско-немачком споразуму. Хитлер је сместа реаговао. Он је доживео државни удар као напад и увреду нанесену Немачкој и као неприхватљиви чин пркоса. Док је нови Симовићев режим тражио дијалог са Немачком, Хитлер је одмах одлучио да тотално уништи Југославију као државу.

По директиви број 25, Хитлер је наредио инвазију Југославије 27. марта 1941, након државног удара у Београду. Званичан назив ове акције био је Операција Казна (Fall Strafe), док је инвазија Грчке носила назив Операција Марита. Хитлер је наредио да Југославија мора бити уништена "што је пре могуће". Он је овако објаснио своје планове за инвазију:

"Моја је намера да разбијем Југославију из правца Београда ка југу концентричним операцијама из правца Ријека-Грац са једне стране, а са друге из правца Софије да би се тако нанео разарајући удар југословенским снагама. Такође, намеравам да одвојим најјужнији део Југославије од остатка земље и искористим га као базу за наставак немачко-италијанских операција против Грчке...чим довољно снага буде на терену и чим временски услови буду повољни, југословенско ваздуплоховставо и Београд морају бити уништени сталним даноноћним нападима Луфтвафеа."

Хитлер је такође у директиви нагласио план да искористи пронемачке Хрвате, који су раније припадали немачкој Аустроугарској, као пету колону у растурању Југославије. Рекао је да ће "унутрашње тензије у Југославији бити појачане политичким гаранцијама које ће бити дате Хрватима". Ово је био типичан пример политике 'завади па владај'.

У Берлину је министар пропаганде Јозеф Гебелс прочитао следеће Наређење дана немачкој армији на истоку, у име Фирера, на дан 6. априла 1941:

"Војници Југоисточног фронта,

Од раних часова овога јутра, немачки народ је у рату са београдском Владом интрига. Положићемо оружје тек када ова банда пробисвета буде дефинитивно и тотално елиминисана и када задњи Британац напусти европски континент. Ови заведени људи треба да схвате да морају да захвале Британцима за своју ситуацију; морају да захвале Енглеској, највећем ратном хушкачу свих времена.

Немачки народ може ући у ову борбу са осећајем унутрашњег задовољства због чињенице да су његови лидери учинили све да се дође до мирног решења.

Молимо се Богу да води наше војнике и да буду имали Његов благослов као и увек до сада.

У складу са својом политиком да се други боре за њих, као у случају Пољске, Британија је поново покушала да умеша Немачку у сукоб у коме су се надали да ће успети да једном заувек докрајиче немачки народ,  да добију рат, и ако им се пружи прилика да униште целокупну немачку армију.

Пре доста времена, немачки војници на Источном фронту су у року од неколико недеља збрисали Пољску, инструмент британске политике. 9. априла 1940. Британија је поново покушала да оствари своје циљеве тако што су пробали да изврше продор кроз немачки северни бок, продор ка Норвешкој.

У незаборавној борби немачки војници у Норвешкој су елиминисали Британце у року од неколико недеља.

Немачки народ је остварио оно што је свет сматрао немогућим. Ипак, само неколико недеља касније, Черчил је помислио да је прави тренутак да покуша поновни продор преко британских савезника, Француске и Белгије, ка Рурској области у Немачкој. Тиме је почео час победе наших војника на Западном фронту.

Начин на који су немачке армије потукле легије капитализма и плутократије је данас већ део војне историје. Након 45 дана и ова кампања на западу је окончана, на исти начин и у целости.

Затим је Черчил концентрисао снагу своје империје против нашег савезника, Италије, у Африци. Захваљујући сарадњи немачких и италијанских јединица, сада је и та опасност отклоњена са Афричког фронта.

Нови циљ британских хушкача на рат је сада покушај остваривања плана који су осмислили већ почетком рата и чију су реализацију одложили само захваљујући гигантским победама немачке армије. Сећање на искрцавање британских трупа у Солуну за време Првог светског рата је такође ухватило малу Грчку у паукову мрежу британских интрига.

Више пута сам упозоравао на британске покушаје да искрцају трупе у југоисточној Европи и рекао сам да то представља опасност по Немачки Рајх. Нажалост, народ Југославије није послушао ово моје упозорење. Такође сам покушавао, увек са истим стрпљењем, да уверим југословенске државнике у апсолутну неопходност њихове сарадње са Немачким Рајхом да би се опет успоставио трајни ред и мир у Југославији.

После дуготрајних напора најзад смо успели да осигурамо сарадњу Југославије тиме што је она приступила Тројном пакту, а да од народа Југославије нисмо тражили апсолутно ништа осим да учествују у реконструкцији Новог поретка у Европи.

Пошто су на Черчиловом и британском платном списку, криминални узурпатори нове Београдске Владе су у овом тренутку преузели моћ државе на себе. Као и у случају Пољске, ова нова Београдска Влада је примила старе и оронуле људе у свој кабинет. Био сам приморан да под овим условима одмах опозовем  немачко дипломатско особље у Југославији.

Чланови и службеници немачке амбасаде, као и радници наших конзулата у Југославији, су свакодневна мета најгорих могућих понижења и напада. Баш као и у Пољској, бандити су рушили немачке школе. Југословени су киднаповали велики број немачких држављана, неки су чак и убијени.

Осим тога, Југославија већ недељама планира општу војну мобилизацију у највећој тајности. То је њихов одговор на моје осмогодишње залагање да остварим ближу сарадњу и пријатељство са југословенским народом, задатак за чије обављање сам се залагао свом снагом.

Када су се британске дивизије искрцале у Грчкој, баш као и у Првом рату, Срби су помисили да је дошло време да се искористи ситуација и да се изврше нови напади на Немачку и њене савезнике.

Војници Југоисточног фронта:  дошао је ваш час. Сада ћете заштити интересе Немачког Рајха, као што су ваши другови урадили пре годину дана у Норвешкој и на Западном фронту. Ви ћете исто тако постићи успех и на Југоисточном фронту.

Извршавајући вашу дужност бићете једнако храбри као и борци немачких дивизија који су се 1915, на том истом балканском тлу, тако јуначки борили. Бићете хумани само тамо где је непријатељ хуман према вама. Где вас непријатељ третира потпуном бруталношћу, узвратићете истом мером.

Битка на грчком тлу није битка против грчког народа, него против тог архинепријатеља, Енглеске, који опет покушава да прошири рат на Југоисточни Балкан, баш као што су пробали на северу Европе прошле године. Управо зато ми ћемо се борити раме уз раме са нашим савезником, баш на овом балканском тлу, све док и задњи Британац не доживи свој Данкирк (велики пораз британских и француских снага 1940. у Француској) у Грчкој.

Било који Грк који подржи Британце у њиховим настојањима страдаће заједно са њима.

Када немачки војник докаже да је способан да потуче Британце на Балкану, у снегу и на планинама,  доказаће и да је способан да их победи у врелини афричке пустиње.

Ипак, нећемо тежити никаквом другом циљу осим да издејствујемо слободу за наш немачки народ и да обезбедимо животни простор немачкој породици.

Живот свих Немаца је опет у мислима, молитвама и срцу сваког немачког војника."

http://serbianna.com/analysis/wp-content/uploads/2011/10/nazicolumn3-300x180.jpg

Механизована колона, део XIV оклопног корпуса, под командом пешадијског генерала Густава фон Витершајма, сачињена од 5. и 11. оклопне групе, 294. пешадијске и 4. брдске дивизије, напредује кроз Србију 17. априла 1941. Пролазе поред уништеног југословенског конвоја са леве стране и колоне лаких тенкова са десне стране на улазу у Ниш

У нападу Сила Осовине на Југославију учествовало је 24 немачких дивизија са 1500 авиона, 23 италијанске дивизије са 670 авиона и бродовима ратне морнарице који су напали циљеве на Јадрану, као и 5 мађарских дивизија. Укупно 52 дивизије са 2300 авиона. Југословенска армија је успела да мобилише 30 непопуњених дивизија које су биле лоше обучене, са застарелом опремом и  веома ниским моралом.

Југославију су напале трупе Осовине стациониране у Аустрији, Мађарској, Румунији и Бугарској. Друга армија, под заповедништвом Максимилијана фон Вајхса, стационирана у Клагенфурту у Аустрији и Барчу у Мађарској, је требала да нападне са севера. Друга формација је била 12. немачка армије стационирана у Бугарској, под фелдмаршалом Зигмундом Вилхелмом Листом, чији је један део требао да окупира Македонију а други да настави према Београду. XLI оклопни корпус под Георгом-Хансом Рајхардом је био стациониран у базама у Румунији и требао је да нападне Београд. Део овог корпуса била је Друга Вафен-СС оклопна дивизија "Das Reich" која је пребачена из јужне Француске.

Ова дивизија је представљала окосницу напада на Београд. Das Reich је била елитна формација којом је командовао СС Oberstgruppenfuehrer Паул Хаусер, познат као "Тата Хаусер" јер је сматран оснивачем Вафен-ССа, то јест оружаног крила СС-а.

Београд је проглашен отвореним градом, што је значило да није био брањен. Ово је омогућило Луфтвафеу да бомбардује град нон-стоп три дана узастопно. Највећи део центра града је уништен и страдало је приближно 17000 српских цивила, мушкараца, жена и деце. Пошто је био отворен град, у њему је био само један гарнизон малтене без икаквих ратних ветерана. Ово је довело до трагикомичног и апсурдног "заузећа" града. Ништа боље не осликава шупљину и празнину рата од "заузећа"  Београда. О овоме се иначе ретко прича. Град је заузео командант 2. чете моторизованог извиђачког батаљона СС, Hauptsturmfuehrer Фриц Клингенберг, члан Друге Вафен-СС  дивизије "Das Reich". Он је, заједно са једним заповедником вода,  два наредника и пет редова СС јуришне моторциклистичке чете прешао Дунав на заплењеном моторном чамцу. Моторциклима су кренули београдским улицама, не наишавши успут на било какав отпор. Нису наишли на било какве војне снаге. Довезли су се до Југословенског Министарства Рата које су затекли напуштено. Тамо су на згради подигли нацистичку заставу са кукастим крстом. Онда су отишли до Немачке Амбасаде где су подигли још једну заставу.  Градоначелник Београда је пристао да преда град да би спречио даље бомбардовање и страдање цивила. Хитлер је Клингенберга одликовао Витешким крстом Гвозденог крста за "заузеће" Београда и он је постао звезда и херој у нацистичкој Немачкој као "човек који је заузео Београд". Клингенберг је касније страдао у савезничкој инвазији на Немачку 1945.

Београд је окупирала Прва оклопна армија под вођством генерал-пуковника Евалда фон Клајста. Клајст се сликао испред Скупштине како поздравља тенковског командира 14. априла, 11. оклопна дивизија, која је ушла из Бугарске, је заузела Београд. Немачки губици током инвазије Југославије су били 151 погинлих, 392 рањених и 15 несталих. Немци су заробили 337.468 југословенских војника и 6.028 официра. Али око 300.000 припадника југословенске војске је побегло у планине и  рурална подручја. Они ће наставити рат као герилци.

Немачка окупација

http://serbianna.com/analysis/wp-content/uploads/2011/10/Adolf_Hitlermaribor-300x214.jpg

Адолф Хитлер у Марибору, Словенија, 26. априла 1941, са Мартином Борманом и Карлом Волфом. Хитлер је захтевао од својих подређених: "Machen sie mir dieses Land wieder Deutsch!" ("Начините ове земље поново немачким!")

Србија је била једина област у распарчаној и окупираној Југославији где је успостављена директна немачка војна окупациона управа.  Србија је била једина балканска држава коју су Немачка и Силе Осовине држале под окупацијом током целог Другог светског рата. Шта је био разлог овоме? Немци никада нису могли да контролишу Србију и њено становништво. Без директне немачке окупације, Србија не би могла бити војно и политички покорена.

20. априла 1941, фелдмаршал Валтер фон Браухич, начелник Врховне команде немачке армије (OKH), наредио је успостављање немачке војне управе у окупираној Србији. Војни управник у Србији је био на челу ове управе. Њему су били претпостављени генерал немачке врховне команде и заповедник немачке Друге армије која је окупирала Србију. Главне дужности војног управника су биле излистане у Dienstanweisung (упутство): да обезбеђује железничку линију између Београда и Солуна и пловне путеве на Дунаву, да извршава економске мере Рајхсмаршала Хермана Геринга, који је био опуномоћеник Четворогодишњег плана, и да успоставља и одржава ред и закон.

Први војни управник у Србији био је генерал немачког ваздуплоховства Хелмут Ферштер. Њега је у јуну 1941 заменио генерал ПВО Лудвиг фон Шредер. Генерал ваздуплоховства Хајнрих Данкелман је преузео ову дужност када је Ферштер страдао у авионској несрећи месец дана након што је постао управник. Јуна 1941, Немци су довели четири непотпуне дивизије да би држали Србију под окупацијом:  704, 714, 717 и 718 дивизију. Биле су под заповедништвом артиљеријског генерала Паула Бадера. Немачка Друга армија је пребачена на Руски фронт. 9 јуна, по директиви бр.31, Хилтер је спојио командну структуру постављањем Вилхелма Листа за Команданта оружаних снага у  Југоисточној Европи. Лист је директно одговарао Хитлеру. Он је био одговоран за безбедност и одбрану Србије и Грчке, а генерал Бадер му је био потчињен. Листов штаб је био у Солуну.

Два концепта герилског отпора

Као последица немачке окупације, у Србији су се појавила два међусобно супротстављена герилска покрета, тј. покрета отпора. Равногорски четнички покрет је био под заповедништвом пуковника Драгољуба-Драже Михајловића. Имао је седиште у Лондону, где је избегла југословенска влада у егзилу. Герилци под Михајловићем су се бавили саботажама, али нису директно нападали немачке трупе јер су са војне тачке гледишта такви напади били бескорисни. А и зато што им је циљ био да припреме терен за Савезничку инвазију Југославије, до које су очекивали да ће доћи касније у току рата. Михајловић је био против напада на немачке трупе јер није веровао да би то било вредно жртвовања српских живота. Он је стално говорио да не би жртвовао 50 Срба "за било ког Немца или било који део железничке линије".

Партизански или комунистички покрет отпора у Србији је заживео у јулу, након немачке инвазије на Совјетски Савез, Операције Барбароса. 3. јула 1941. Тито је сазвао састанак Политбироа Комунистичке партије Југославије у једном београдском предграђу, након што је Јосиф Стаљин позвао на комунистички отпор у окупираним земљама. Сутрадан је Тито издао објаву у којој је позвао на општенародни устанак у Србији. Партизани су успели да освоје Ужице у Западној Србији и да успоставе такозвану Комунистичку Републику. По својој идеологији партизани су били интернационално опредељени и нису потицали из Србије. Јосип Броз Тито је био хрватско-словеначког порекла и био је римокатолик рођен у Хрватској док је ова још била део Аустроугарске империје. Причао је хрватским акцентом и није познавао терен у Србији, где се осећао као странац. Био је војник у аустроугарској армији за време Првог светског рата, заробили су га Руси 1915. и придружио је се Црвеној армији 1918. Борио се на страни Црвене армије од 1918. до 1920. и постао комунистички лидер који ће водити Комунистичку Партију Југославије. Жена му је била Рускиња Пелагија Белоусова, коју је оженио 1919. у Русији. Партизани су хтели да изазову што веће крвопролиће и разарање. Тоје био њихов raison d’etre (смисао постојања). Хтели су да униште прекомунистичке основе и да дају легитимитет комунистичкој владавини после рата, тиме што би демонстрирали да су они ти који су ослободили земљу од немачке окупације. Из тог разлога, снаге под Михајловићем и Титом су се бориле следећи два супростављена концепта герилског отпора.

Српско становништво је било жељно да истера Немце из Србије. Српски устанак је стога имао огромну подршку у Србији. И снаге под Михајловићем и снаге под Титом су учествовале у побуни, чак су и сарађивали против Немаца и заједнички учетвовали у акцијама. Ово је угрозило немачку окупацију Србије. Немачке борбене јединице су пребачене на Руски фронт, тако да су Србију држале снаге из непопуњених гарнизона. Немачке полиција и четири немачке дивизије нису могле да угуше побуну.  4. септембра, 125. пешадијски пук је послат у Србију из Грчке као појачање немачким окупационим снагама.

19. септембра Тито и Михајловић су се по први пут састали у Струганику, након што се Михајловић састао са представницима партизана у августу. Циљ им је био да створе заједнички фронт против Немаца. Договорили су се да се међусобно не нападају. Али никакав стваран договор око сарадње није постигнут због различитих концепта отпора које су две стране имале. Други састанак између Тита и Михајловића одржан је 27. октобра у Брајићима, између Ужица и Равне Горе. Капетан Д.Т. "Бил" Хадсон из британске мисије при штабу Драже Михајловића је такође дошао на састанак у Брајићима. Михајловић и Тито нису успели да постигну договор о сарадњи против немачких снага.

Наставак у коментару...

Милан Радуловић (13. августа 1948, Мало Поље, Хан Пијесак  - 30. октобар 2017.) био је српски књижевник и писац, професор на Богословском факултету у Фочи и бивши министар вера Републике Србије (2004-2007). Завршио је Филозофски факултет у Сарајеву 1972. године, а на Филолошком факултету у Београду 1998. године одбранио докторску дисертацију „Уметничка форма и историјски контекст романа Добрице Ћосића“. Од 1973. до 1977. године усавршаво се уз рад у Институту за књижевност и уметност (истраживач-приправник). Од 1979. до 1981. ради као лектор-предавач на Државном универзитету „Тарас Шевченко“ у Кијеву. Од 1982. године стално је запослен у Институту за књижевност и уметност. Свети Архијерејски Синод Српске православне Цркве поставио га је 2000. године за ванредног професора у Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи, а за редовног професора Православног богословског факултета у Источном Сарајеву изабран 2009. године.

Добитник је награде „Исидора Секулић“ за значајно достигнуће у књижевности. Од 2001. до 2004. године био је посланик у Народној скупштини Србије. Од 2004. до 2007. године био је министар вера у Влади Србије. Објавио је 17 књига и преко 40 научних радова радова у тематским зборницима, преко 90 научних и стручних радова у књижевним и научним часописима. Српска Православна Црква одликовала га је 5. октобра 2006. године орденом Светог Саве првог степена. У Грамати се наводи: На предлог Његове Светости Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве доделио је г. Милану Радуловићу високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве првог степена за делатну љубав према Светој мајци Цркви и истрајно сведочење Христа Васкрслог.

Својим студентима на Православном богословском факултету у Фочи остаће у сјећању као благ, духовит и изразито саосјећајан човјек; професор који није жалио труда да студентима приближи историју српског језика и љепоту српске књижевности. Поштовање са којим се обраћао всаком студенту градило је у нама осјећај шта академска култура јесте и како професор Универзитета и Богословског факултета може и треба да се односи ка студентима. Поред предавања у душе свих нас уткао се дугим шетњама које нису престајале ни када бисмо престали да будемо студенти и у којима је са нама на неметљив начин дијелио не само знање из књижевности и хришћанске вјере него и из свакидашњег живота - одговарао на наше недоумице разумијевајући потпуно младост и грлећи нас својим животним искуством. Вријеме његовог министарског мандата у Влади Републике Србије остаће у сјећању као вријеме када је безмало сваки пристојан студент богословских школа у Српској Православној Цркви (али и у другим вјеским заједницама у Србији) имао обезбјеђену стипендију јер Милан је вјеровао да Црква у првом реду јесу људи. Са светоотачком трпељивошћу гледао је живот и свједочио вјеру. Остаће нам и даље у ушима његова радосна констатација којом би се обрадовао за све добро: „Божја ствар!“ Као Факултет, као заједница у коју се уткао својим бићем и која му много дугује, и сами се осјећамо погођени његовим одласком. Знамо, пак, да Милан и у смрти бди над црквено-академском заједницом коју је до посљедњег даха волио; знамо да је његова очинска љубав ка нама „јака као смрт“ па и јача од смрти.

Царство му Христово, наручје Аврамово, вјечито сјећање.

Православни богословски факултет Светог Василија Острошког
 Универзитета у Источном Сарајеву

Поздрављајући присутне, директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица С. Карапанџин подсетио је да је пре тачно пола века, на овом истом месту, у тадашњој Галерији Дома Југословенске народне армије у Београду премијерно представљена изложба слика из циклуса великог формата „Маутхаузен 106621“ аутора Милоша Бајића.

–Тих дана Београд је имао прилику да се упозна са 15 аутентичних цртежа насталих у време заточеништва Милоша Бајића у логору Маутхаузен 1944. и 1945. године. На изложби су били представљени и радови из 1966. и 1967. године, настали на основу аутентичних радова, рекао је директор Медија центра „Одбрана“, нагласивши да су  симболичним називом „Између каменолома и крематоријума“ 14 слика и четири цртежа указивали на страхоту и голготу страдања.

Пуковник Карапанџин захвалио је Војном музеју из Београда, Савременој галерији из Зрењанина и Суботице и галерији „Рајко Мамузић“ из Новог Сада што су омогућили  публици „да сведочанство једног времена погледа кроз визуру изложбе Милоша Бајића“.

Страхоте логора син Милоша Бајића, Дарко Бајић, видео је само на цртежима и сликама, јер његов отац о томе није хтео да говори. Из његових дела Дарко је покушао да разуме како је његов отац успео да преживи пакао логора.

– Мислим да га је та линија, ти цртежи, којих је кришом нацртао преко 150, и који су обележили читав његов опус, одржали у животу, рекао је Дарко Бајић, напомињући да су цртежи сачувани захваљујући Милошевим пријатељима, који су испразнили једну боцу против-пожарног апарата и у њу скривали цртеже и сва битна документа која су желели да сачувају.

Иницијативом породице Милоша Бајића, 2016. године започела је реализација интернационалног пројекта „Маутхаузен”, који осим документарног филма о страдању народа у логорима током Другог светског рата, садржи и део посвећен обележавању пола века од премијерног приказивања изложбе Маутхаузен 106621.

Изложбом „Маутхаузен 106621“  у Великој галерији Дома Војске Србије представљен је избор цртежа и слика из циклуса „Маутхаузен“, док је публикација својеврсни репринт издања из 1975. године, уз додатак изабраних цртежа из заточеништва доспелих до аутора након ослобођења.

Након отварања изложбе, премијерно је приказан део филма „Маутхаузен 106621“, аутора Дарка Бајића, на коме је почео да ради пре готово пола века и у коме је покушао да прикаже живот свог оца и његових другова у Маутхаузену.

Сви заинтересовани поставку могу погледати до 27. новембра 2017. године.

26. Октобар 2017 - 23:15

Чак и те једноставне, најдобронамерније речи Светејшег, утемељене у заповести Божјој: „Рађајте се и множите се и напуните земљу“ (Пост. 1, 28), речи које су израз његовог деценијама стицаног духовног искуства које дубоко сагледава нашу националну трагедију, постепено нестајање са лица земље, биле су повод госпођи Зорани Михајловић, потпредседници Владе Србије, да Патријархове речи стави у контекст ратова и страдања. Tиме је госпођа Михајловић потпуно свесно подржала немачку књижевницу Херту Милер, која је само дан раније за ратове у бившој Југославији оптужила српски народ и Српску Православну Цркву.

Мотивација госпође Милер, заснована на историјским комплексима и породичном васпитању, јасна је и неупитна. Верујемо да мотивација наше Тузланке да Патријархове речи о деци и о благослову и радости рађања изврће и ставља у контекст ратних страдања, није политичка, што значи да она не очекује да ће тако себи и политичкој странци којој припада донети гласове на изборима. Пре ће бити да је њена мотивација личне природе, да је запретена негде у њеној подсвести и да јој треба помоћ духовника. Нажалост, брзоплета лакоћа са којом свисока критикује поглавара Српске Православне Цркве може се тумачити и као њена отуђеност од те Цркве, Цркве њених предака. То јесте њено људско и грађанско право, али у том случају она не располаже никаквим критеријумима на основу којих би мериторно могла да процењује садржај и вредност Патријархових порука. Не знамо да ли је тако, но ако јесте, онда би јој уместо помоћи духовника добро дошла и помоћ неког трезвенијег политичара, а по потреби и психолога.

Као убеђена приврженица „европских”, можда и „евроатлантских”, вредности и стандарда, она је и велики поштовалац људских права, нарочито женских права, иако вероватно не зна да је тим правима извор у хришћанској етици, односно у хришћанском учењу о неприкосновеној вредности и достојанству сваке људске личности. Зна се, међутим, да основно људско право јесте право на живот. Зато питам госпођу министарку: да ли ембрион, нерођено дете, ново људско биће у утроби мајке, има право на живот? И да ли било ко, а поготову родитељи (не апострофирам посебно мајке), има право да одузме било чији живот, у том броју и живот свог нерођеног, али већ постојећег детета? Како то да се за убиство новорођенчета иде на робију, а о убиству потпуно невиног и незаштићеног будућег новорођенчета слободно и некажњиво одлучује само и искључиво жена, како тврди госпођа Михајловић? Где је ту морал, где савест, где душа, где елементарна људскост?

Питање брака и породице, па и питање рађања или абортуса као алтернативе рађању, није превасходно правно, политичко, демографско и социолошко питање него егзистенцијално, етичко и аксиолошко питање. Sapienti sat!

http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_zorana_mihajlovitsh_opet_nastupila_u_ulozi_samopostavljenog_oberprokurora_26_o

Венце крај споменика стрељаним ђацима и професорима, положили су ученици Прве крагујевачке гимназије, председник Србије Александар Вучић, делегација Владе Србије коју је предводила премијерка Ана Брнабић, градоначелник Крагујевца Радомир Николић и председник Скупштине града Мирослав Петрашиновић, затим, амбасадор Немачке Аксел Дитман, Аустрије Јоханес Еигнер, Русије Александар Чепурин, Палестине Мохамед Набхан, представници градова побратима и други.  

На Великом школском часу изведен је драмски приказ “Игре бројева“ књижевника Мирка Демића из Крагујевца, у режији Марка Мисираче.   
  
“То је прича о људима који се претварају у бројеве и самим тим то добија на једном апсурду. Мирко је дозволио себи, на шта као аутор има право, да на крагујевачку трагедију наслони и трагедију Јасеновца. Ми смо саставили једну врло интересантну причу у којој учествује комплетан ансамбл из крагујевачког позоришта и гости из Београда“, истакао је режисер Мисирача.

Комеморативна манифестација “Велики школски час“ у Спомен - парку Шумарице одржана је у знак сећања на 21. октобар 1941. године, када је немачка окупациона војска убила више хиљада Крагујевчана, међу којима су били и ђаци и њихови професори. 

Немачки окупатори су, као одмазду за погибију десет својих војника и рањавање 26 у нападу партизана 16. октобра 1941. на 3. батаљон 749. пешадијског пука Вермахта, у Шумарицама 21. октобра стрељали око 3.000 становника Крагујевца и околних места, међу којима и 300 ученика средњих школа и шегрта, и 15 дечака, уличних чистача обуће. 

Иначе, 21.октобар се од 2012. године обележава  као државни празник - Дан сећања на све српске жртве у Другом светском рату.

Драги Несторовић је рођен 16. августа 1957. године. Дипломирао је на Машинском Факултету у Крагујевцу, а специјалистичке студије из области машинства завршио је у Јапану и Италији.

Драги Несторовић

Радио је од 1985. године као технолог у ИМК "14. октобар", где је касније обављао више одговорних дужности, а у периоду од априла 2013. до априла 2014. године био је и генерални директор те компаније. Од тада до тренутка смрти обављао је дужност градоначелника града Крушевца.

Драги Несторовић је био истакнути функционер Српске напредне странке, између осталог био је члан Главног одбора и потпредседник Градског одбора СНС-а Крушевац.

Објавио је бројне радове из области машинства и био је изузетно цењен као стручњак у својој професији.

Време и место сахране биће накнадно објављени. 

РТС

О чему се ради? У рубрици "Србија", у данашњој Политици, која је петком најпродаванија због ТВ програма, преко цела четири стубца објављен је допис из "Лознице на Јелици" под насловом "Три завета за улазак у нови свет" и са великом фотографијом бившег владике Артемија са замонашених његових пет искушеница. То је учињено на "бдењу", али се не каже ког датума (прескочено је основно правило новинарства које се учи већ у основној школи). Аутор "поучне репортаже" како бисмо могли да одредимо њен жанр је потписан као Г. Оташевић (Гвозден Оташевић, дописник политике из Чачка) после кратке информације каже: "Монашењу на Јелици присуствовало је око 200 светосаваца из разних места Србије. Духовник из ове епархије каже нам да сада имају "33 катакомбна манастира и парохијска богослужбена места, четири епископа, око 150 монаха (архимандрита, протосинђела, јеромонаха, монахиња, искушеника и искушеница, свештеника и ђакона) ну Србији од Шар-планине до Куле и у САД, Канади, Аустрији, Републици Српској, Пољској и Русији."

Онда следи поучителни део са одговорима на питања "Како тече и шта претходи чину монашања и примања мале схиме?" И онда је читав велики текст посвећен опште познатим чињеницама о чину монашења, полагању завета, постризавању итд. Аутор толико потцењује читаоце Политике да им објашњава и шта је то калуђер!

Рекло би се обична будалаштина некад угледног листа. То, међутим може да мисли само онај ко не познаје како се уређује "Политика". Уредник рубрике "Србија" у "Политици" је Горан Волф, искусан уредник, донедавно најважнији члан редакције "шеф деска". Он савршено тачно зна колико коме тексту следује простора, која је величина фотографија, шалили су се са њим о броју фотографија и ћевапчића које је Политика објавила, када је тадашњи премијер г. Вучић послуживао новинаре, јер и читаоци Политике, су по правилу врло захтевни.

Дакле, као искусни професионалац Горан Волф, ем што добро зна "случај Артемије", ем што изванредно зна како се постављају вести и шта су репортаже. Објављивање овог текста - са јасном поруком, ако хоћете да будете калуђери, идите код Артемија, сигурно није Волфово жеља него нека, како то новинари кажу "наруџбина која мора да прође". Чија, није се тешко досетити, кад читамо штампу ових дана.

Занимљиво је и да сам аутор текста, Гвозден Оташевић, који је написао толико репортажа о манастирима у западној Србији, тек сада објашњава шта је то калуђер (калос, герон)! Њему су светосавци они који иду код бившег Артемија, а његовом листу је много значајнији недатирани догађај у "Лозници на Јелици", него што је била недавна посета, 13. октобра, Његове Светости патријарха Чачку и  обилазак обнове древне Вазнесењске цркве (манастира око кога је настао цео град) и присуство 180. годишњици чачанске гимназије (добро била је полугимназија у почетку, али ми имамо тај непотребни комплекс да "продужавамо традицију уназад"). Ко имало зна историју уређивања "Политике", а то спада у фонд опште културе, зна да све то није само пука новинарско-уредничка "брљотина".

Понављам, у питању је врло јасна претња највишој јерархији СПЦ: ако не будете послушни, имамо резерву.

Али, да не грешимо душу, опет је потребно познавати технику уређивања целог листа, данашња Политика доноси још један чланак о бившем Артемију! Судску хронику "У случају Артемија сведочио благајник Епархије рашко-призренске". Многи листови се нису осврнули на наставак суђења, Политика на срећу јесте. Јер су први пут са овог маратонског суђења стигли неки конкретни подаци, које је и изнео први сведок у поступку. Наиме благајник Миловоје Марковић, који је на том месту од 2003., дао је исказ да је девизна средства, односно добровољне прилоге које је из иностранства доносио доносио тадашњи епископ "водио на картицама", рекао је:

- У складу са црквеном праксом тај новац нисам евидентирао у годишњим извештајима Сабору Српске православне цркве. У том извештају са водио евиденцију само о редовним динарским епархијским средствима." Политика даље извештава да је рекао да је налоге за исплату добијао од некадашњег владике Артемија, али и од архимандрита Симеона и Предрага Суботичког. Додао је да Радосављевић свој лични новац није држао у епархијској благајни, чак је бивши владика позајмљивао свој новац Епархији! Откуд једном епископу који је калуђер (калос, герон) лични новац то ће ваљда да објасни Гвоздан Оташевић, из "Лознице, са Јелице" у неком од наредних дописа. (Наравно, епископи примају због социјалног осигурања плату или пензију, али то никада нису средства којима се може извршити нека велика позајмица властитој Епархији.)

Но, сад је занимљив факт да је Политика међу ређим листовима који опширно доносе сведочење благајника ЕРП, које никако није у складу са идеализованим ликом материјално незаинтересованог монаха, штавише можда доведе до правних последица (да се не мешамо у рад суда). Дакле на једној страни се бивши Артемије нуди светосавцима као духовна резерва, а на другој у истом листу и њему поручује да не "таласа".

Ти калуђери (калос, герон), заиста негују врлину послушности, али ипак морају да буду послушнији Богу, него медијима и њиховим газдама.

ДИО ИЗЈАВЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА

Одговор на колумну Драгослава Дедовића "Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?"

У Јеванђељу Христовом је много поучних прича, које су свевремене, јер носе свједочанство о вјечно живом Богу. Ових дана читајући колумне, ставове, реакције црквено полуписмених и неписмених новинара - атеиста и антитеиста, пред очима ми је сцена из једне јеванђељске приче, гдје демони, који су мучили људе излазе пред Христа и говоре му: "Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?" (Мт. 8.29).

Једна од дефиниција Цркве јесте да је она видљиво присуство невидљивог Христа. Оно што се дешавало са Христом, дешава се и са Црквом, тако је било кроз вјекове и тако ће бити до краја свијета и вијека. 

Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. 

Свака јавна личност треба да буде подвргнута суду јавности и то није спорно, али ових дана из текстова, јавних наступа, саопштења са пјеном у устима чујемо "Докле ћеш да нас мучиш Амфилохије Радовићу?" Није довољно домаћих новинара, који пљују, лажу и клеветају Митрополита из своје редакције, него треба увести и неког са стране - ваљда да би умирили савјест да постоји још по неко у свијету, који исто мисли или да би убиједили читаоца у истинитост својих навода. То је случај и са освртом Драгослава Дедовића, уредника „Деутсцхе Wелле-а“.

Они који пишу текстове са овом тематиком, толико су креативни и аутентични да им готово сви, један на други личе, само мијењају редосљед - деведесете, говор мржње, политичар у мантији, окупатор. И ништа страшно, огуглао народ на те флоскуле у које ни сами аутори више не вјерују. Међутим, оно што је трагично, што је запањило сваког нормалног (а таквих је, хвала Богу, огромна већина), а налази се, између осталог, и у поменутом тексту, да нападају Митрополита Цркве Христове што је дигао глас против чедоморства и дјецеубиства!!!

Зар је овај свијет отишао толико далеко? Зар је слобода, ви борци за слободу, да зачетом дјетету не дате право да живи? Зар су људска права, ви којима су уста пуна правде и правичности, да се озакони убиство и то онога, који није стигао ни да угледа свјетлост овог варљивог свијета?

Зар не знате, јади вас не знали, да је исто убити дијете од 5, 10, 15 недеља или 5, 10, 15 година? Да су ваше мајке имале вашу памет не би ни вас било!
Знамо, и сваким даном све је јасније да се на блаћењу Митрополита добро зарађује. У посљедње вријеме, у Србији се богато награђују новинари, који пишу овакве текстове против Митрополита.
И очекујемо оваквих текстова још више. А знамо и зашто! Знамо да је интерес, финансијска моћ и позиција оно што често каља образ, али зар се изгубила граница људском достојанству, зар нема ништа у овоме свијету да је свето за човјека?

Зар се изгубила елементарна култура и васпитање да немате бар мало поштовања пред човјеком, који осам деценија проводи у служењу Богу и народу, обилазећи свако село, сваки дом, градећи храмове, обнављајући порушене, хранећи гладне, тјешећи страдале и понижене (како само биједно изгледате у његовим очима). Гдје само налазите морално право, ви, који се понизно клањате и љубите скуте онима, који широм свијета убијају невину дјецу, који овај свијет пљачкају, трују и загађују свакаквим гадостима, уништавајући породицу и убијајући нерођену дјецу, да Митрополита оптужујете за све што вам падне на памет?! Дошао је митрополит Амфилохије, господо, не да се бави политиком, јер бисте га примили раширених руку, него да обнавља душу овога народа. Да га ослободи оном слободом, којом нас је Христос ослободио. Смета вам то што проповиједа дух јеванђеља, вјеру у Христа, морална начела на којима почива овај свијет. Говори Владика из душе цијелог народа, кога сте ви, господо новинари и политичари (част изузецима) одавно продали за чинију сочива. И џаба га клеветате, народ му све више вјерује. 

И не заборавите, није случајно рука Светог Јована Крститеља у Цетињском манастиру у Црној Гори. Знате ли како је пострадао највећи од жене рођени? Тако што је указивао на трагичност и погубност живота у неморалу и похоти тјелесној. Одсјекли су му главу само зато што је говорио цару Ироду, да не може да има жену брата свога, да то није по божијем, ни по људском закону. Колико је то блажи гријех од онога што нам данас ви нудите! 

Данас, над Митрополитом Амфилохијем и Црквом православном стоји мач, за сада новинарски и политички, али и мржња Иродовска, само зато што свједоче оно што је свједочио и Христос, и Свети Јован, и Свети Петар и Свети Василије, што говори језиком Јеванђеља, који богоборци никада нису разумјели, што је прави отац, који своју дјецу милује, тјеши, али и критикује и исправља. То је истинска и права љубав, која преображава човјека, и даје му вјечно достојанство.
Господо новинари, Црква Христова је утемељена на Христу Богу и њу врата паклена нису могла, не могу и неће надвладати. То што радите, радили су и други прије вас, моћнији, фанатичнији и мудрији од вас, па су изгубили. Зато све Христос позива: "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". (Мт.3.2.). Послушајмо овај позив док још има времена, а сваким даном га имамо све мање, а да се преживи, Бог ће се постарати, није баш све на продају. 
И да не заборавим, оно што се данима сви питамо, јесте ли ви, стварно помахнитали?

Аутор је свештеник и уредник радија "Светигора".

http://www.vijesti.me/forum/je-li-ovaj-svijet-stvarno-pomahnitao-959313

Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником.

Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци.

Крала сам време док су деца спавала“, каже.

Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана.

Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара.

Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце.

„Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара.

Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам.

Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу.

„Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“.

А онда говори, наглашава, као свештеник.

Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи.

Милица Ивановић

Изворник: 

http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/

Уговор су потписали главни и одговорни уредник Телевизије Храм протојереј стафровор Стојадин Павловић и директор Војнофилмског центра „Застава филм“ потпуковник Горан Иконић.

Свечаном потписивању су присуствовали државни секретар у Министарству одбране Александар Живковић, начелник Управе за односе с јавношћу капетан бојног брода Петар Бошковић и начелник Одељења за верску службу Управе за људске ресурсе ГШ ВС пуковник Саша Милутиновић.

Како смо сазнали од уредника емисије „За Христољубиву војску“ Славољуба Марковића, потпуковника у пензији, превасходни циљ емисије је информисање шире јавности, а посебно припадника Министарства одбране и Војске Србије, о верској служби и животу у војсци, те неговање духовних и моралних вредности и традиција српске војске.

- Кроз различите садржаје у три информативне рубрике, емисија ће континуирано да доприноси најважнијем циљу а то је развој оперативних способности Војске Србије, пре свега кроз неговање моралних и духовних вредности и поштовање верских права свих њених припадника.

Славна традиција српске војске је неисцрпан извор материјала за емисију и драгоцено надахнуће данашњих и будућих бранилаца отаџбине, рекао је уредник Славољуб Марковић.