Бугарски Цар Симеон II са супругом Царицом Маргаритом је пре тачно две године, јула 2016. у Београду присуствовао такође јубиларном, али 70. рођендану Престолонаследника Александра II који, ако је судити по листи Краљевских гостију који су присуствовали прослави његовог 70. рођендана, има далеко бољу репутацију у Краљевским кућама широм света (у односу на бугарског Цара Симеона). Тако је Београд 2015. године поводом прославе 70. рођендана титуларног Краља Србије имао прилике да угости и Крунисане главе који су актуелни шефови држава попут шведског краља Карла XVI Густафа, или Кнеза Алберта од Монака, али и бројне чланове Краљевских кућа из Шпаније, Грчке, Француске, Италије, Јордана, Аустрије, Румуније, Црне Горе... Било је ту и бивших државника, значајних људи из света бизниса...

Упоређења ради прослави јубиларног 80. рођендана Цара Симеона II у Софији ових дана присуствује далеко мањи број чланова европских Краљевских породица и ако изузмемо краљицу мајку Софију од Шпаније – ни једна од тих Краљевских породица није владајућа.

Истини за вољу прослави рођендана Цара Симеона II присуствовао је комплетни државни врх Бугарске, док су прослави 70. рођендана Престолонаследника Александра присуствовале само председница Народне скупштине Маја Гојковић и тадашња министарка пољопривреде Снежана Богосављевић, док се министар спољних послова Ивица Дачић појавио само на кратко.

Подсећања ради прослави Престолонаследниковог 60. рођендана јула 2005. године је поред огромног броја племића из читавог света присуствовао и читав тадашњи државни врх Србије предвођен тадашњим председником Борисом Тадићем, премијером Војиславом Коштуницом и председником Народне скупштине Предрагом Марковићем.

Чини се да се од 2005. до 2015. године много тога променило у односу власти према Краљевском дому Карађорђевића, али се ништа није променило у односу целог света према титуларном Краљу Србије. Напротив, они који прате интернет презентацију Краљевске породице (јер у домаћим медијима то не могу испратити) имају прилику да виде Престолонаследника на бројним приватним и државним прославама широм света – како у земљама које су монархије по свом државном уређењу, тако и у земљама са републиканским системом попут Француске и Сједињених Америчких Држава где је српски Престолонаследник чест и радо виђен гост.

О јаким контактима и доброј репутацији Престолонаследника Александра широм света сведоче и честе приватне посете бројних крунисаних глава, државника и припадника светског џет-сета претенденту на српски престо у Двору на Дедињу. Један од таквих примера је и посета британског престолонаследника Принца Чарлса који је, упркос томе што његов сусрет са Престолонаследником Александром није планиран званичним државним протоколом, посетио свог рођака у Дворском комплексу на Дедињу.

Посетом званичних интернет презентација Краљевских кућа земаља у региону попут Краљевског дома Румуније, Бугарске, Албаније, Црне Горе или Грчке – лако је уочљиво да за разлику од Престолонаследника Александра, старешине горе наведених  Краљевских кућа немају тако учестале активности широм света, али ни у својим земљама. Овде пре свега мислим на хуманитарне и друге активности по којима српска Краљевска породица предњачи у односу на поменуте Краљевске куће у окружењу.

Ипак, упркос доминантнијем и драстично већем угледу српског Краљевског дома Карађоревића у свету (у односу на Краљевске куће у окружењу) – СРБИЈА СЕ ИЗДВАЈА ПО ЈЕДНОМ АПСУРДУ!

За разлику од Републике Румуније, Републике Бугарске, Републике Грчке, Републике Албаније и Републике Црне Горе - једино Република Србија није законом решила статус своје Краљевске породице. Све горе наведене републике вратиле су некада национализовану имовину својим Краљевским породицама, старешинама Краљевског дома определиле годишњу апанажу и законом дефинисале статус чланова Краљевске породице одређујући им место у званичном државном протоколу, све са циљем што боље репутације и што бољег представљања њихове земље у свету. СРБИЈА ТО ЈОШ УВЕК НИЈЕ УРАДИЛА!

Поставља се питање – ЗАШТО?!

Логичног и здраворазумног одговора нема.

Одговор се, на жалост, не крије у добрим намерама ни једне од претходних али и још увек актуелне власти.

Краљевској породици Карађорђевић НИЈЕ ВРАЋЕНО ништа од имовине, а Краљевски и Бели двор на Дедињу (који су саграђени од личних средстава Краља Александра I) законом су изузети из процеса реституције како би се потпуно избегла могућност повратка имовине њеним власницима – породици Карађорђевић. Дворски комплекс на Дедињу је и даље власништво Републике Србије која је овај простор уступила НА КОРИШЋЕЊЕ Престолонаследнику Александру и његовој породици са обавезом одржавања комплекса као споменика културе од изузетног значаја.

Овај недефинисан статус српске Краљевске породице власт у Србији неретко је користила (а надамо се да више неће) да манипулацијом чињеницама и разним спиновима кроз разна срества јавног информисања наруши углед Краљевске породице Карађорђевић у земљи, и уништи репутацију и поверење народа у институцију Круне и самог Престолонаследника Александра и његове породице - у чему су у великој мери успели.

Сви претходни режими у Србији, користећи осетљивост осиромашеног и огладнелог народа у Србији на новац и лоповлук, неретко су иритирали јавност текстовима у бројним медијима о томе како „грађани Србије плаћају Карађорђевиће који државу скупо коштају“. То је гнусна и безочна лаж коришћена са циљем прикупљања јефтиних политичких поена и храњења сујете деци комунизма.

ИСТИНА ЈЕ ЈЕДНА:

Краљевска породица Карађорђевић на челу са Престолонаследником Александром је већ више од две деценије најбољи амбасаор Србије у свету. Врата која су била затворена за глас Србије у свету – Престолонаследник Александар је отварао. Тамо где су о Србији говорили као о земљи агресора и дивљака – Престолонаследник Александар је ишао доказујући да то није истина. Све ово народ у Србији не зна или му се пак представља као неважно (јер како онај сељак у неком планинском месту на југу Србије да разуме колико је важно шта о њему и његовој земљи мисле у Шведској, Француској или Америци кад он не може да оде ни до оближње варошице код лекара јер нема омогућен превоз или новац за карту?!).

Краљевска породица Карађорђевић на челу са титуларним Краљем Србије Александром II је у Србију током последње две деценије ИЗ ИНОСТРАНСТВА унела преко 20 милиона евра помоћи о чему сведоче бројне обновљене болнице, домови здравља, школе, домови за незбринуту децу, социјално угрожене породце или надарени ученици којима је омогућена стипендија. О ТОМЕ МЕДИЈИ У СРБИЈИ НЕ ИЗВЕШТАВАЈУ, ЈЕР СЕ МЕДИЈИ ЦЕНЗУРИШУ И САМОЦЕНЗУРИШУ ВЕЋ ДЕЦЕНИЈАМА КАКО БИ БИЛИ ПОСЛУШНИ, ПОНИЗНИ И У СЛУЖБИ СВАКОГ РЕЖИМА – што је класична комунистичка метода испирања мозга народу у последњих седамдесет година. Дакле – комунизам рођаци.

Тај комунизам који и даље живи у Србији и међ Србима и као канцер нас деценијама полако убија, довео нас је до тога да све оно вредно што имамо занемарујемо, исмевамо и ниподаштавамо. И није то само случај са Карађорђевићима. Нама је важније то да ли Престолонаследник добро говори или „натуца“ српски од тога шта је урадио и шта ради за Србију и њене грађане. То чак и не желимо да видимо. Неважан нам је први покретни мамограф у Србији захваљујући коме је прегледано преко 200.000 жена у јужној Србији. Неважни су нам сви ти најсавременији медицински уређаји које болнице широм Србије имају захваљујући њему. Неважни су нам сви ти лекари који нас лече а којима је Краљевска породица обезбедила бесплатна усавршавања на најпрестижнијим универзитетима и клиникама у свету...

Комунизам, комунисти и деца комунизма су нас научили да исмевамо оног који нас често лечи или храни, док у небеса дижемо и с поштовањем говоримо о онима због којих смо болесни или гладни.

У последњих 20 година колико Краљевска пордица Карађорђевић има могућност да поново делује, живи и ради у својој Отаџбини континуитет њиховог рада са циљем да се помогне земљи и народу никада није прекинут. Сво то време били су клеветани, омаловажавани и исмевани, док су се за то време на државним функцијама у Србији смењивали они који су нам дивно говорили (све на течном српском) а ми смо их обожавали, следили их, слушали – а због којих смо бивали и гладни и боси и голи. И које смо све то време ми плаћали.

Волео бих да међу свим тим политичарима у које смо се клели и којима смо веровали, постоји бар један који је за Србију урадио бар 20% онога што су за Србију урадили Карађорђевићи. Сви знамо да таквог нема.

Зато, крајње је време да отворимо очи. Да се тргнемо. Да се пробудимо. Да престанемо да идеализујемо и стварамо себи инстант вође. Да престанемо да ниподаштавамо и омаловажавамо оне најбоље међу нама и да њихову доброту и њихов значај приметимо и уважавамо онда када нестану, када их више не буде било.

Да раскрстимо са уништавањем и понижавањем своје земље и себе самих.

Да дођемо себи, и да сами себи вратимо оно што смо себи сами и одузели.

Да вратимо Круну и да поштујемо Краља.

А Бог је био добр и милостив према нама (иако ми сами све ове деценије гори нисмо могли бити) и сачувао нам је и Круну и Краља. Сачувао нам је темеље. Време је да на тим темељима поново градимо кућу коју смо сами срушили, и да је начинимо најлепшом кућом на свету.

У селу Баћевац код Барајева, недалеко од Београда, на први дан празника Света Тројица навршило се седам деценија од крвавог догађаја када су комунистички активисти, наочиглед неколико стотина мештана у литији, убили Љубомира Љубу Михаиловића, решени да растуре крстоноше, за инат Богу и народу. Убице су, наравно, после били тужиоци и сведоци, па су све оне који су носили црквене барјаке, иконе и кандила отерали на робију. И данас, у Баћевцу, после толико година, о томе влада језиви мук.

Овако Драгиша Божић, публициста из Мораваца код Љига, описује атмосферу у Баћевцу коју је, засада први и једини, описао и забележио у својој књизи „Црвени метак“, зборнику потресних догађаја страховладе нове комунистичке власти. Од „чишћења терена“ – ликвидације невиних цивила, преко принудног откупа и одузимања имовине, па до обрачуна са стаљинистима, за време Информбироа.

– О злочину у Баћевцу причао ми је сада покојни Миливоје Марковић, који је тада тек загазио у другу деценију живота и баш се био вратио из војске – каже Драгиша Божић. – Око пет стотина сељана, претежно младих и деце, са свештеником, три црквена барјака, крстовима и иконама, кренуло је кроз Баћевац, да код традиционалних записа одржи молитву за здравље, родну годину, да не буде града. Миливоје се сећао да су тада приметили неколико комунистичких активиста, али нису слутили никакво зло, јер власт није била званично забранила крстоноше. Активисти су чекали поворку на Мељачком путу, али да би избегли сукоб, крстоноше су кренуле другим правцем, на Липар. Међутим, активисти су ударили пречицом и стали пред колону.

НА почетку поворке црквени барјак носио је Љубомир Михаиловић, кога су звали Маџаревић, а друга два су носили његови саборци, с њим демобилисани са Сремског фронта. Наспрам колоне стали су комунисти из Баћевца и активисти из Великог Борка, који су их намерно пресрели, и почели су да их провоцирају, забележио је Божић у „Црвеном метку“. Маџаревић им је рекао: „Другови, ако хоћете са нама, скините капе. Ако нећете, склоните се с пута, да прођемо.“ Не одступише, поворка крете ка њима, одјекнуо је пуцањ из пиштоља, Маџаревић је закукао, испустио барјак и пао. Настали су метеж, вриска, општа бежанија…

Љубу је у врат ранио Драга Миловановић из Великог Борка, присећао се Миливоје Марковић: „Хтео је да настави да пуца, али му се метак заглавио, те су он и његови ортаци побегли. Касније смо сазнали да су намеравали да убију и попа. Мој пиштољ био је код рођака Златомира Гајића, који је испалио три хица ка зликовцима, али су они побегли у јаругу. Било је страшно на највеселији, најсвечанији и најпобожнији дан у Баћевцу, на Свету Тројицу. Стотине чељади бежало је, а из ране на Љубином врату лила је крв. Нашли смо запрежна кола, те га потерали за болницу.“

– Марија Весић, сестра рањеног Љубе Михаиловића, причала ми је да сумња да у болници у Београду намерно нису хтели да га оперишу. Умро је сутрадан, а човек који га је убио ни дана није одговарао – каже Божић. – У Баћевцу је, потом, завладао терор Удбе. Златомира Гајића, који је пуцао на комунистичке активисте, и још неке сељане, два месеца у Београду су држали у затвору, тукли, мучили, гасили им цигарете по лицу, приморавали да потпишу већ срочена признања… Већину су осудили на робију.

Док је родбина оплакивала убијеног Маџаревића, а остала четворица су тамновала, у Баћевцу је владао невиђен терор Удбе.

ЗАТАШКАВАЊЕ ИСТИНЕ

– ПОСЛЕ седам деценија од тог злочина, недавно сам посетио Баћевац мислећи да ће се тај догађај ове године гласније обележити, подсетити на време када су неки безумни људи приграбили силу и моћ коју им је дала Титова држава, те починили зверства над невиним комшијама – каже Божић. – Нажалост, ништа од тога. Млађи су о томе нешто мало начули, а међу старијима је настало опште ћутање. Они који још жале за временом Јосипа Броза, скоро углас веле да то не треба помињати, да се не изазива зла крв. Овоме се приклонило и локално свештенство, па последњих година, на дан сеоске преславе, на месту где се одиграо злочин, више не обављају пригодан помен јер је, кажу, прошло време четника и партизана. Али живот је показао да свако „гласно ћутање“ никад ништа доброг није донело.

ДА СЕ НЕ ПОНОВИ

– О ИСТИНИ о злочину у Баћевцу није се смело гласно причати пуних 40 година – каже Божић. – Ја сам за то сазнао 1989. године, а требало је да прође још две па да, после неколико неуспелих покушаја, нађем саговорнике. у првом нечовештву комуниста, „чишћењу терена“, било је на хиљаде настрадалих у градовима, нарочито у Београду. У градским срединама наилазио сам на ћутање родбине ликвидираних, из страха од поновног упирања прстом, губитка посла, често и од истеривања из партије, оне исте која је и њиховима дошла главе. Казивачи, родбина невино убијених у својим исповестима нису били отровани осветом, срце и душу отворили су да се иста и слична зла не би поновила, нигде и ником.

Аутор: Бранко Пузовић

Извор: НОВОСТИ

http://jadovno.com/dan-kada-su-komunisti-pucali-na-litiju/#.WT3D5mjyiiO

Поред уобичајеног упознавања у Цркви преко заједничких пријатеља, певањем у истом хору, приликом ходочасничких путовања, понеко се упознавао и преко свог свештеника или духовника – у новије време интернет постаје све чешће место упознавања православних људи и сусрета сродних душа.

До сада сам видела како функционишу два православна форума на српском језику – форум (тзв. „Листа“ ) на сајту Светосавље.орг (ОВДЕ ) и форум „Живе речи утехе“ (на сајту Поуке.орг ОВДЕ  ).

На сајту Светосавље нема посебне могућности за дописивање искључиво оних људи који траже православног брачног сапутника већ се људи упознају и друже кроз разговоре на различите теме на такозваној „Главној листи“, али зато за православне породице и православне супружнике на овом сајту постоји посебна „Листа“ под називом Листа православних родитеља (линк ОВДЕ  ).

На другој страни, на форуму „Живе речи утехе“ постоји посебан под-форум намењен искључиво упознавању православних хришћана ради брака. Ову дивну идеју је покренуо свештеник Иван Цветковић, а пред вама се налази мини-интервју који сам направила са једном од модератора овог форума Данијелом Олуић за сајт «Има наде», са циљем да се шира православна јавност упозна са овим лепим пројектом.

Као психолог морам да додам да упознавање преко интернета има неке своје специфичности и неке своје мане, чему ћу посветити свој наредни текст ако Бог да времена и снаге. Понешто од тога сам већ помињала у чланку «Како наћи праву особу (питање психологу)» (линк ОВДЕ )

Уредница сајта Има наде 

ФОРУМ ЗА УПОЗНАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ОСОБА РАДИ БРАКА – „КАНА ГАЛИЛЕЈСКА“

• Колико сам прочитала, форум за православно упознавање «Кана галилејска» (информација ОВДЕ  ) је покренут 2013.године. Каква су искуства од тада до сада?

„Кана Галилејска“ је пројекат који је покренут управо 2013. године, као наш одговор на евидентну инертност младих за ступање у брак. Циљ нам је да људи који су чланови нашег сајт, а који нису у браку, покушају да на том, само за њих одвојеном делу, ступе у дијалог кроз приватне комуникације и на тај начин покушају да се ближе упознају са особом супротног пола, те да то резултира будућим браком.

• Да ли има примера бракова православних хришћана који су се преко овог форума упознали и венчали? Још неких примера?

Наравно да имамо мноштво примера успешних бракова, имамо и деце која су се из тих бракова родила. То сматрамо нашим највећим успехом и много смо поносни на то.

• Како тај форум функционише у техничком смислу? На самом сајту (линк ОВДЕ  ) пише једино да се приликом пријаве дају одговори на неколико питања – подаци о себи у смислу година, професије и колико дуго смо у Цркви, да ли су до сада већ били ожењени/удате, итд. Шта се догађа након што особа пошаље те податке модераторима форума?

Када особа буде након пријаве и достављања података „примљена“, отвара јој се проходност у део Форума који је „закључан“ и није видљив осталим члановима Форума (линк ОВДЕ  ).

Дакле, подразумева се да су они који се примају неудате и неожењени.

Пожељно је да новопридошли члан овог форума отвори своју „тему“ у одељку Мушкарци или Жене и да се представи осталим члановима – да каже нешто основно о себи али и довољно специфично да би и другима имало смисла да започну разговор са том особом.

За мушкарце смо на овом линку ОВДЕ  поставили пример који може послужити као неки оријентир како да се представи а да то буде довољно информативно, а за жене смо пример поставили на овом линку.

Такође је пожељно и корисно да нови члан попуни свој профил са својом правом сликом, и да напише неке информације о себи и на том месту (личном профилу а не само на својој „теми“).

• Како се ступа у разговор са неким ко је исто члан тог форума?

Након свог представљања и евентуалног одговарања на поруке које им други пишу, особе могу да погледају одељке под називом «Мушкарци» и «Жене» у којима су се и досадашњи чланови овог форума представили (рекли нешто о себи), и ако се за неку особу заинтересују могу ступити са њом у контакт било јавно – путем писања на њиховим «темама», било путем приватних порука где они већ према склоностима разговарају, евентуално можда размењују и бројеве телефона и сл.

Администрација Форума нема увид у те личне комуникације, сем ако, не дај Боже, дође до нарушавања лепог и џентлменског понашања (првенствено), односно ако дође до пријаве модераторима, када страна која је пријавила, наравно, мора да достави јасне доказе о тој непријатној ситуацији. Срећом, до сада се такво што није дешавало…

• Да ли су информације о нама јавне свима који су прикључени на форум? Шта сви могу да виде а шта не?

Када заинтересована особа пошаље податке да жели да се пријави на овај подфорум за упознавање, ти подаци нама модераторима служе за „злу не требало“. Дакле, ми их не користимо сем ако дође до нарушавања како форумских, тако и што би рекли неких правила лепог понашања. Ако би се десило да је нека особа нпр. насртљива, уредништво је ту да реагује на пријаву , те да покуша да модерира евентуални сукоб, а уколико баш дође до неког угрожавајућег инцидента, управо ти подаци који су остављени приликом пријаве нам служе да ту особу просто предамо на даљу надлежност Одељењу за високотехнолошки криминал МУП-а Србије. Подразумева се да у нормалним околностима ти подаци „ћуте“ код нас и не злоупотребљавају се.

Уредништво податке које чланови шаљу приликом пријаве не прослеђују ником, нити су они наведени јавно.

Јавно (јавно у смислу осталим члановима тог подфорума) је само оно што ми лично јавно изнесемо као податак о себи. У приватној комуникацији (преко приватних порука у оквиру форума) те податке које ту изнесете види само та друга особа са којом разговарате.

• Да ли је било неких злоупотреба или непријатних ситуација и како су оне решаване?

Хвала Богу, и ако имамо преко 2500 регистрованих људи на том делу форума, до сада нисмо имали забележене непријатности. Наравно, деси се да дође неко ко је навалентан, али је довољно да друга страна каже да није заинтересована и ту се по правилу даља дискусија завршава. Ако би неко и даље био непристојан у било којем смислу, довољно је администраторима послати поруку и тај други после упозорења би био трајно удаљен са сајта, а у крајњем случају пријављен надлежним институцијама.

Хвала Богу, до сада нисмо имали ниједан такав случај, али ово говоримо из превентивних разлога.

Такође, у сваком моменту, ако неко то жели, може да напусти овај подфорум (нпр. јер је пронашао драгу особу, или једноставно не жели више да учествује). Процедура је таква да о тој својој одлуци обавести модераторе форума који могу по жељи и уклонити ваш профил и искључити вам приступ овом подфоруму.

• Шта видите да су тренутно мане овог форума, а шта предности?

Предности су очевидне, у смислу да пружамо могућност да и особе које су чланови Цркве, а можда имају проблем ступања у дијалог по том питању (женидбе – удадбе), могу на неки начин да се некако споје.

Мане су ипак, као и у реалном животу – инертност тих људи, која је можда изазвана неким ружним искуством из неког претходног периода. Али опет, ето ми смо пружили могућност да ступе у контакт, макар „сакривени“ иза форумских имена-„аватара“. А они већ, свако према својој жељи, савести или како већ, на основу комуникације коју су водили, „отварају“ се даље сами што треба да резултује „живим“ упознавањем, а после је већ све лакше 
 

Мане… Неки чланови нису вични интернет комуникацији и не успевају да се представе и искажу мишљење као што би учинили лицем у лице.

У том правцу смо поставили и једно мини-упутство које може помоћи да особе на најбољи начин искористе интернет начин комуникације на овом делу подфорума (линк ОВДЕ  )

• Ко све модерира овај форум и шта то подразумева ? Да ли ви модератори покрећете и водите разговоре са људима на разне теме по питању забављања, православног брака, црквености итд. или ту нема разговора у класичном форумском смислу већ се људи искључиво приватно дописују?

Да, постоје уредници, који повремено дају тон дискусији, оној општој и видљивој свима на том делу подфорума. Разговоре људи могу да воде на овом подфоруму на више начина:

– да воде преписку на својој «теми» (где су се представили и рекли нешто о себи),

– да учествују у разговорима на теме повезане са браком, упознавањем (линк ОВДЕ )

– да разговарају путем приватних порука са одређеним чланом овог подфорума

– и да учествују у разговорима на разне теме на целом форуму Живе речи утехе, а не само на овом делу подфорума за упознавање.

Такође, ми смо понекад организовали у ужива окупљања људи заинтересованих за упознавање ради брака (линк ОВДЕ ) тако да постоји могућност и уживог разговора и виђања.

• Шта бисте препоручили људима који размишљају да се пријаве на форум, на шта да обрате пажњу, о чему да поведу рачуна, како да на најбољи начин искористе могућности овог форума, а да избегну непријатности?

Једна од препорука је да приликом регистрације за своје Име (надимак) ипак ставе своје право име (не мора и презиме). То ипак даје неки неанонимни већ личан тон, јер се ми у правом животу не представљамо „аватарима“ (профилним сликама које нису наша фотографија лица већ могу бити било шта) и надимцима.

Затим да отворе своју тему и да се на њој представе као што би и уживо урадили: колико имају година, шта их интересује (музика, филм, плес, спорт…), да читају пажљиво шта пише друга страна, да се ману политике, бар у почетку :), мало мање потенцирања верник сам ја јер ипак сви који су то исто, да пишу више а не да очекују да ће их неко контактирати само зато што су супротног пола и што су се пријавили.

Остале препоруке могу да прочитају ОВДЕ   (напомена: овим линковима можете приступити тек када постанете члан подфорума „Кана Галилејска“)

• Постоји ли нешто важно у вези са овим форумом што бисте желели да истакнете а да није поменуто у горњим питањима?

Најбољи се резултати, емпиријски, ако можемо тако да се изразимо, „постижу“ и учествовањем на осталим темама, тј. ван овог подфорума; ми, као форум, негујемо дискусије на многе теме, како из света религије тако и из свакодневног живота. Често обрађујемо друштвене феномене, свакодневицу, дешавања у нашем друштву, свету и сл.

Напомена: већини линкова наведених у овом тексту можете приступити тек када постанете члан подфорума „Кана Галилејска“

Разговор за сајт «Има наде» водила:

православни психолог Сања Станковић са модераторком форума за упознавање православних особа ради брака «Кана галилејска»  Данијелом Олуић

Форуму за православно упознавање „Кана Галијелјска“ можете приступити ОВДЕ.

Извор: http://www.imanade.org/kako-upoznati-pravoslavnog-muza-ili-zenu-forum-za-upoznavanje-kana-galilejska/

Шеста Међународна конференција

Удружења православних научника

(Први Међународни конгрес православних научника и Прва конференција православних научника у Србији)

«Православље и наука»

Позивамо Вас да учествујете у раду Међународне конференције православних научника која се одржава у оквиру Првог међународног конгреса православних научника. Рад конференције посвећен је чувању и развоју традиционалних православних вредности, како у науци и образовању, тако и у свим сферама примењене и привредне делатности. На учешће у Конференцији позива се широки круг научних, просветних и културних радника, специјалиста из различитих области знања – чији рад је управљен или тежи да буде управљен ка бољој и тешњој сарадњи држава православног света, а тиме очувању и ширењу Православља уопште.

Конференција се одржава с благословом Његове светости патријарха српског господина Иринеја.

ОРГАНИЗАТОРИ КОНФЕРЕНЦИЈЕ:

Међурегионална просветна друштвена организација (МПДО) «Удружење православних научника» (Русија)

Српско одељење (наведеног) Удружења (Београд),

Међународни центар за православне студије (Ниш),

Друштво пријатеља српских манастира „Студенчки круг“ (Београд).

МЕСТО И ВРЕМЕ ОДРЖАВАЊА КОНФЕРЕНЦИЈЕ: Београд, 23.-28. октобар 2017.

Обавештења и сазнања о ауторима, текстовима и сродним темама са претходних, а у будућности и са ове конференције – можете погледати у следећим часописима: 

Теоретический и научно-практический журнал «ФЭС: Финансы. Экономика. Стратегия»,

Научно-практический журнал «Международный научный вестник (Вестник Объединения православных ученых)»

Српски народно-просветни часопис „Боготражитељ“

Ток Конференције пратиће културно-просветни радио «Благовестие» (Русија), радио „Словољубве“ и телевизија „Храм“ (Србија)

ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР КОНФЕРЕНЦИЈЕ:

Председници:

Протојереј Генадиј Заридзе – председник «Удружења православних научника» (Вороњеж, Русија) и

Проф. др Миленко Бодин – председник српског одељења «Удружења православних научника» (Београд, Србија).

Чланови Међународног организационог одбора:

Проф. др Радомир Милашиновић (Србија);

Проф. др историјских наука, Иван Асенов Тутунџијев (Бугарска);

Проф. др Мироновић Антоније - Бјелостокски универзитет (Пољска).

Чланови Саветодавног одбора:

Косинова И. И. – доктор геологије, професор, управник Катедре еколошке геологије Вороњешког државног универзитета;

Малиш В. Н. – доктор техничких наука, професор, управник Катедре за хуманистичке и природнонаучне дисциплине Липецког одељења Руске академије народне привреде и државне службе при Председнику Руске Федерације;

Попов В. И. – доктор медицинских наука, професор, управник Катедре Вороњешког државног медицинског универзитета;

Шульгина Л. В. –  доктор економских наука, професор Катедре економике и основа предузетништва Вороњешког државног универзитета ГАСУ;

Шахов С. В. – доктор техничких наука, професор на Вороњешком државном универзитету инжењерских технологија;

Ильичева И. М. – доктор психолошких наука, професор на Московском обласном социјално-хуманистичком институту;

Џелетовић Миленко – доктор економских наука, професор у области менаџмента на Факултету безопасности Универзитета у Београду.

Координатори Конференције:

Будјукин Дмитриј Анатољевич +7 903 6995859, beograd-congress@mail.ru (Русија);

Левушкина Ружица +381 655522752; +79637700252; lavichi@yandex.ru (Србија)

Крутских Олга Валентиновна - olga_kroutskih@mail.ru, +7 9204173256 (за питања која се тичу путовања и превоза).

ОБЛАСТИ РАДА КОНФЕРЕНЦИЈЕ:

- теологија и философија,

- педагогија,

- информационе технологије,

- медицина и биотехнологија,

- економија,

- историја и филологија,

- архитектура и грађевина,

- екологија и геологија,

- право,

- политикологија и социологија,

- култура и уметност.

СЕКЦИЈЕ ће бити формиране према најширим научним областима:

1.      Секције друштвено-хуманистичких наука,

2.      Секције природних наука и

3.      Секције техничких наука.

Време излагања је: 20 минута за реферате на пленарном заседању и 15 минута за реферате на секцијама. После сваког реферата даје се 5 минута за питања.

Неке од могућих тема секција су следеће:

1. Улога православног погледа на свет у развоју савременог друштва и формирању његове будућности.

2. Културне и језичке традиције држава: сећања генерација. Светоотачко наслеђе. Очување и развој православних вредности у савременом свету.

3. Проблеми социјалне интеракције и сарадње црквених и светских установа. Путеви  интеракције образовних и црквених структура у процесу формирања будућности православног света.

4. Морални оријентири у решавању проблема младих. Искуство и подвиг новомученика као пример васпитних идеала светости и благородности у државама православног света.

5. Јеванђелске вредности у систему савременог образовања.

6. Православље у медицини и биологији, питања биоетике.

7. Информациона безбедност у контексту духовно-моралног васпитавања младих.

8. Филозофско-научна парадигма у креирању будућности света и утицај православља.

У оквиру рада Конференције планира се одржавање и округлог стола, са учешћем личности из јавног и медијског живота, а под називом:

„Православље 100 година после Октобарске комунистичке револуције – 1917-2017“.

Округлим столом завршава се радни део Конференције, а од 26.-28. октобра планирано је поклоничко путовање по светињама СПЦ.  

Уколико сте заинтересовани за учешће у раду Конференције, молимо Вас да пошаљете потврду о учешћу са темом излагања до 20. јула 2017, попуњавањем обрасца (табеле на крају писма) и слањем на мејл: conferencebg2017@gmail.com.

Уплата за трошкове за смештај, као и трошкове котизације требало би да се обави најкасније месец дана пре почетка Конференције (о износу и начину плаћања заинтересовани учесници биће информисани у другом позивном писму). 

Планира се и штампање материјала у зборнику Конференције. Материјали се примају до: 20. 09. 2017.

Публикација ових материјала је бесплатна. Организациони одбор има право да бира и врши редакцију добијених материјала.

ПРАВИЛА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА ЗА ШТАМПАЊЕ У ЗБОРНИКУ МАТЕРИЈАЛА КОНФЕРЕНЦИЈЕ

Радови се штампају на руском, српском и енглеском језику (опционо), анотација и кључне речи на енглеском (уколико је текст на енглеском, анотација и кључне речи пишу се на српском или руском језику).

Обим материјала – не више од 6000 компјутерских карактера с проредима (тј. не више од 3 стр.).

Користи се програм Microsoft Word 2003/2007

Формат листа је А5 (14,8 см / 21 см)

Маргине – 2 см са сваке стране

Увлачење пасуса –1 см, с переносом речи и без нумерације страница

Интервал између редова – single 

Фонт – Times New Roman, величина слова 11, за текст испод цртежа, табела и сл. - 9

Ако се користи фонт који се разликује од фонта основног текста, фајл са тим фонтом обавезно треба приложити у посебном документу.

Табеле и цртежи обавезно морају бити нумерисани и у тексту треба да буде указано на њих.

Ако постоје формуле, наводе се уз помоћ Microsoft Equation

Графички материјали стављају се у текст, а шаљу се и одвојено, у виду фајлова у форматима дигиталних слика tiff, jpg, bmp, са резолуцијом не мање од 96 dpi.

Илустрације треба да буду припремљене у црно-белом формату.

Списак коришћене литературе треба нумерисати, према ГОСТ.7.1–2003 и дати на крају рада (упућивање на литературу даје се у квадратним заградама тако што се укаже на број под којим је дата публикација наведена у списку литературе. Неколико публикација у истој загради одвајају се зарезом између бројева.

У првом реду – назив рада (болдирано, у средини)

У другом реду – иницијали, презиме (презимена) (аутора), е-mail (курзивом и у средини)

У трећем реду (за младе научнике) иницијали, презиме ментора (курзивом у средини)

У четвртом реду –  пун назив организације из које долази аутор, град, држава (курзивом у средини)

У петом реду и даље – текст рада с илустрацијама (ако их има), уз поштовање датих правила.

Уколико могућности буду дозвољавале, настојали бисмо да објавимо изабране комплетне радове у часопису посвећеном духовним наукама и култури, о чему бисмо обавестили учеснике након одржане Конференције.

ПРИЈАВА ЗА УЧЕШЋЕ НА КОНФЕРЕНЦИЈИ

С поштовањем,  за Организациони одбор Конференције

Проф. др Миленко Бодин (тел. + 381-63-7753968)

Они који су у Београду, Нишу и Новом Саду могу да присуствују јавној расправи и допринесу да се спречи наставак системске дискриминације веручитеља у односу на остале наставнике. У предлогу закона стоји да вероучитељи (и само вероучитељи) могу искључиво да заснују радни однос на годину дана а не на неодређено време.

http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=22952&Itemid=1

Текст предлога закона:

http://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/FINAL-ZOSOV-ZA-JAVNU-RASPRAVU-12_05_2017_docx-1.pdf

ЈАВНА РАСПРАВА ЗОСОВ - А

Представљена књига „Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској“

http://www.nspm.rs/hronika/slobodan-antonic-postizborna-lgbt-inkluzija.html

Оливер Ивановић ухапшен је 27. јануара 2014. године под сумњом да је извршио ратни злочин. Иако је првостепено био осуђен на девет година затвора, Апелациони суд је после три године одлучио да укине ту пресуду и случај врати на почетак. Поновно суђење је почело у марту, а Оливер га прати из кућног притвора.

О томе како је ухапшен и оптужен за догађаје за које не зна ни да су се догодили, како се цела породица суочила са тим - да је човек којег су суграђани познавали само по добру, који је Албанцима помагао током рата, нашао у ситуацији да доказује да није ратни злочинац, за “Живот прича” говорили су сестра и брат Оливера Ивановића, Наташа Ивановић Илић и Мирослав Ивановић. 

Екипа емисије је разговарала и са Оливером лично. Рекао је да се сада у кућном притвору много боље, иако му је кретање ограничено. Са својом је породицом, и сада његов најмлађи син, уместо значења речи затвор, неправда, апелација, Еулекс и суд, може да научи и нешто о кошарци, каратеу или шаху. Али, не може са сином у шетњу, да га води на пливање, скијање... Ипак, дневни распоред са сином подразумева и учење слова, читање, облачење, прање зуба… 

Али, како је све почело? Месец дана пред хапшење Оливера Ивановића, запаљена је канцеларија његове Грађанске иницијативе. Брат Мирослав каже да то нису схватали као упозорење, јер иако је Оливер имао политичких противника, нису мислили да би тако нешто отишло далеко. Ипак, Оливер није замарао породицу, није показивао страх. Чак и када му је пре тога запаљен аутомобил, није томе придавао важност. 

Да је Оливер ухапшен тог јануара и да је пребачен у Приштину, сазнају од Оливерове супруге Милене. То им је било веома чудно, зашто баш у Приштину, уместо у северну Косовску Митровицу. Тамо су га први пут и посетили, причали су преко стакла и видели да су услови у затвору јако лоши. О самом хапшењу нису ни могли да причају јер нису знали ни зашто је ухапшен. Нико није знао по ком основу је притворен. Зато је Оливер и веровао да ће га брзо пустити. 

Оливер је писао управнику Притворског центра у Приштини да га пребаце у северну Косовску Митровицу, јер му је у Приштини живот угрожен. У том затвору, у којем је провео пет недеља, није било ни једног Србина, нико не прича српски, а ту не могу да га посете супруга и дете. Такође је рекао да су му затвореници претили, па тако није ни излазио у двориште у редовну шетњу. 

Породица често није ни знала ништа о њему. Тражила је на многим адресама да Оливера преместе, али су готово сви говорили да не знају ништа о Оливеру, укључујући И то да ли је жив. Често су о њему сазнавали из вести, као и то да је први пут започео штрајк глађу. 

Оливер каже да је после првог шока када је ухапшен и послат у Приштину, уследио је онај када је видео у којим условима ће боравити. Потпуно нехигијенски, прљаво, заразно, неупотребно… Оливер каже да зна да затвор није хотел, али да те просторије нису имале ни најминималније услове за боравак. Тражио је од управника да му обезбеде фарбу да макар окречи. 

Ипак, када је коначно пребачен у Митровицу, услови су били много бољи. Оливер и тамо почиње штрајк глађу, јер није знао за шта је тачно притворен. Истрага је била тајна и за Оливера и за његове браниоце, он није добио информације на основу којих би правио своју одбрану. 

Један од кључних сведока Тужилаштва био је и Иса Мустафа, који је рекао да спорног дана није никога видео, јер је био окренут на другу страну. Ипак, суд је закључио да је Оливер био тамо и да се сагласио са планом да се из Митровице протера албанско становништво, иако ни на који начин није утврђено да је извесни план уопште и постојао. 

На питање суда како он зна Оливера Ивановића, сведок је рекао да га је последњи пут видео пре 1980-тих година, али није знао ништа о Оливеру, ни где ради, ништа. Али, да га зна из Митровице у пролазу. Сведок напомиње да се никада није сусрео нити причао са Оливером Ивановићем. Ипак, суд његово сведочење узима као валидно. 

Читава оптужница, касније и пресуда, базира се на једној реченици, коју је сведок Иса Мустафа чуо на лицу места: “Шефе, шта ћемо да радимо са њима”, а “шеф” одговара: “Шта мене питаш, поступи по датом наређењу!” 

Породица је чврсто веровала да је цео случај монтиран, јер је Оливер некоме сметао и требало га је склонити са политичке сцене у том тренутку. То је и доказивало сведочење свих сведока, која су била апсурдна и нелогична, а заснивала се на исказима људи који Оливера нису ни познавали, али која је суд ипак прихватио. 

Наташа и Мирослав кажу да је Оливер невероватно психички снажан, да је све што му се дешавало подносио много боље него цела фамилија, да је чак он њих из затвора тешио и смиривао, говорио да ће све бити у реду, јер је истина на његовој страни. Он као најстарији у породици, имао је, каже, тај задатак, да је подршка свима и да је увек оптимиста. Оптимизам му је, тврди, сачувао здрав разум. 

Суд је априори прихватио тезу да је план постојао, па да је самим тим Оливер за њега и знао, и ту је основа оптужнице против Оливера. Иако сам Ивановић спорног дана уопште није био на том месту. 

Ипак, албански медији су се потрудили да у свим медијима још од сутрадан по Оливеровом затварању, прикажу Оливера као убицу, као човека који је организовао прогон Албанаца. 

Оно што Судско веће током процеса против Ивановића није утврдило је да је подстрекивао групу паламилитараца, полицајаца тако што им је издао наређење да почине убиство. 

Није утврђено да је имао својство вође паравојне групе Срба познате као „Чувари моста“, да је том приликом деловао у саизвршилаштву са Драгољубом Делибашићем на основу претходно договореног заједничког плана нити са намером да натера етничке Албанце да напусте своје куће и напусте територију Северне Митровице нити да је подстицао и наредио групи полицајаца или Чувара моста да упадну у неколико зграда и да их присилно очисте од етничких Албанаца. 

Због тога је ослобођен кривичног дела подстицање на извршавање тешког дела убиства и ослобађа се кривичног дела покушај тешког убиства због националних мотива. 

Судско веће је утврдило да је Оливер Ивановић знао за операцију протеривања и убијања албанских цивила, да се добровољно сагласио са планом, знајући да ће довести до убиства, као и да је у потпуности био урачунљив. 

У једном моменту је породици Оливера Ивановића стигла и понуда из канцеларије супруге Тонија Блера, да помогне и то бесплатно, с тим што су тражили да буду покривени трошкови боравка тима, путовања и слично, што је износило око пола милиона евра. 

Породица каже и да им је тражен новац за помоћ да Оливер попречно буде пуштен из затвора, и то од људи које су сматрали пријатељима. Али, породица је увек била уверена да они раде исправну ствар, јер је Оливер апсолутно невин и да нема потребе радити нешто ван протокола. 

У корист Оливера Ивановића сведочили су и неки Албанци, као на пример Агим Дева, чију је породицу 1999. године Оливер спасао у прогону, иако је на једном пункту припадник паравојне јединице претио и самом Оливеру да ће га убити, јер помаже Албанцу. 

Породица Оливера Ивановића каже да је јавност све време била савезник у Оливеровој борби за правду. Било је и оних који су их заборавили, али и оних од којих се подршка није ни очекивала. Тако су писма подршке послале многе колеге УНМИК, Еулекса, УН, ОЕБС као и многи који су у то време били на челу међународних институција и организација. Они су у заједничком писму нагласили да верују да је пресуда о кривици Оливера Ивановића изузетно неправедна. 

"Она није слика Оливера Ивановића кога ми познајемо и питамо се који су мотиви оних који су га оптужили и поузданост сведочења која су допринела његовој осуди. Сви имамо лична искуства у раду са Оливером Ивановићем као локалним лидером и представником српске заједнице на Косову, у Северној Митровици, током тешких времена. 

Његови успеси у раду на помирењу, укључујући и ангажовање у институцијама у Приштини, су без премца. Све време смо га посматрали како покушава да ситуацију реши политичким путем, а не насиљем и сукобима. Као резултат његове посвећености и мирне политичке активности да служи интересима своје заједнице али и целом Косову, он сам, али и његова породица били су мета напада. Косову у овом тренутку треба овакав лидер“, наводи се у писму бивших колега из међународних организација. 

Писмо је суду упутио и Хавијер Солана, који је у то време био Генерални секретар НАТО. Истакао је да је са Оливером имао изузетну сарадњу, да га зна по томе вољи да сарађује и да одржава преговоре са Албанцима, да је посвећен мирном решењу и да никада ни на који начин није заговарао политику етничког чишћења или етничке мржње. Све време је заступао толеранцију, сарадњу и помирење на Косову. 

Апелациони суд је одлучио да првостепену одлуку поништи и суђење врати на почетак. Од поновљеног суђења породица Оливера Ивановића очекује да се докаже да је Оливер апсолутно невин и да се скине љага са његовог имена. Неће никада опростити оно што су приредили Оливеру и нечију злу намеру да му науде, зарад сопствених интереса. 

Сам Оливер Ивановић, како је рекао за Живот прича, не очекује да му се Судско веће извини, јер би то било превише, да признају да су погрешили. Али, очекује да се судски поступак убрза, да се саслушају нови сведоци, јер је Апелациони суд указао на очигледне пропусте. Ипак, за почетак очекује да га пусте из кућног притвора, до нове пресуде. А она ће, ако буде правде, бити ослобађајућа.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=04&dd=19&nav_category=640&nav_id=1252025

Такав споменик или спомен-комплекс потребан је како бисмо очували културу сећања на невине жртве једног безумног времена у којем смо се нашли. То је нужно и због породица жртава. То је неопходно због колективног сећања на једно сулудо време и на велики злочин којем је била изложена наша земља. То је важно и због будућности.

• Патријарх Иринеј:

Његова Светост патријарх Иринеј дао је данас благослов за идеју Спутњика да држава у Београду подигне споменик или спомен комплекс за све жртве НАТО агресије на Србију 1999. године.

© SPUTNIK/

Патријарх Иринеј

Акцију за подизање споменика су до сада подржали и:

• Председник РС Милорад Додик:

„Међународна агресија на Србију 1999. године, која се по намјери и сили која је употребљена може назвати терористичком, ужасан је злочин без казне једног дијела свијета који себе назива цивилизованим, а који је окупљен у НАТО алијансу. Но, кад већ нема казне, свакако треба подржати акцију Спутњика да се у Београду, након толико година подигне споменик жртвама ове агресије који ће подсјећати на невине жртве, али и на бруталност и нечовјечност НАТО алијансе. То мора бити монументално здање, велико колики је и наш бол. Здање које ће подсјећати сав мирољубиви свијет на тај ужасни и срамни чин гдје су изгубљени невини људски животи, углавном цивили, уништени села, градови, инфраструктура. У исто вријеме, он треба да буде опомена да се тако нешто не заборави и да се не смије више никада и нигдје поновити. Хвала Спутњику на иницијативи.“

© SPUTNIK/ АЛЕКСАНДАР МИЛАЧИЋ

То мора бити монументално здање, велико колики је и наш бол.

• Емир Кустурица, режисер:

„Тај споменик би требало да нас подсјећа на истину како је све што се дешавало српском народу у прошлом вијеку био пројекат његовог нестанка! Не само то. Да се у нашој историји направи најскупљи трансфер и да од жртве постанемо злочинци, сејачи геноцида, починиоци онога што је управо нама било намјењено и учињено. Као народ који је доживио највеће страдање у читавом вијеку, народ кога су савезници само у Другом свјетском рату бомбардовали четири пута, а ово 1999. године је била круна њихових злочина, заслужујемо споменик који ће нас подсјећати на збир злочина који су нам учињени у име цивилизације и најновије идеје да се бомбама научимо демократији. Живјела Србија!“ 

© SPUTNIK/

Заслужујемо споменик који ће нас подсјећати на збир злочина који су нам учињени.

• Томислав Николић, председник Србије:

„Подржавам медијску иницијативу Спутњика да држава подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на нашу земљу 1999. године. То је наша обавеза према свима који су мучки убијени, њиховим породицама, али и Србији према којој је извршен злочин.“

© SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ

Председник Србије Томислав Николић

• Др Владимир Костић, председник САНУ:

„Подржавам медијску иницијативу Спутњика да Србија подигне споменик свим жртвама НАТО бомбардовања наше земље 1999. године.“

© SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ

Председник САНУ Владимир Костић

• Академик Матија Бећковић, песник:

„У Београду постоји немачко, мађарско, аустроугарско, француско, енглеско гробље. Једино не постоји гробље жртава НАТО пакта. А неколико пута је и СПЦ поднела тај захтев и речено је како ће бити одређено неко место у Београду где ће бити та имена забележена, нешто попут гробља ослободилаца Београда. Без обзира где су погинули и да ли су сахрањени или нису, главно је да све то што ту буде забележено, буде истина и да буде једна читуља која је остала непозната. Нити смо чули та имена, нити тај број, мада је то неколико пута обећавано.

Српски народ је неколико пута био одређен за уништење. Над њим су извршени многи геноциди, али један од геноцида извршио је он сам према себи и својим невиним жртвама. Тако да је дошао дотле да њега самог данас зову геноцидним јер није своје жртве пописао и није им се одужио. Како онима из Другог рата, тако и онима из агресије НАТО пакта. То би било важно због нашег самопоштовања, јер ако то не буде урађено, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било. Било би важно да гости који нам долазе са те стране прво положе венац на том гробљу, а и без тога, то је основни дуг који дугује отаџбина онима који су ни криви ни дужни за њу пали.“

© SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ

Матија Бећковић: Ако не буде подигнут споменик НАТО жртвама, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било.

• Академик Душан Ковачевић, писац:

„Подржао бих иницијативу за подизање споменика жртвама НАТО пакта зато што је тај безумни чин био агресија и непримерен, међународни терористички напад на једну незаштићену земљу у којој је страдало углавном цивилно становништво. Никаквог оправдања нема да је то била било каква војна интервенција против некакве силе која је била на земљи. Знајући да је Србија незаштићена и да на небу могу да раде шта хоће, извели су стотине хиљада летова. Нико неће моћи да израчуна какве ће бити последице, које нас, ево, стижу са разним болестима од тог осиромашеног уранијума који се тако цинично назива само да се не би рекла права ствар, да је то заправо уништавање једне земље. Подржао бих акцију подизања споменика како тај чин никада не би био заборављен.“

© SPUTNIK/ AЛЕКСАНДАР МИЛАЧИЋ

Драмски писац Душан Ковачевић: Подржао бих иницијативу за подизање споменика жртвама НАТО пакта зато што је тај безумни чин био агресија и непримерен, међународни терористички напад на једну незаштићену земљу.

• Историчар Момчило Павловић, директор Института за савремену историју:

„Нема прошлости без сећања, то јест историјског памћења, а прошлост ће нам бити онаква како је кроз сећање преносимо на потомке. Споменици су те тачке сећања које говоре о историји. Они су неми сведоци, али прича о њима говори о трајном памћењу. Крајње је време да се подигне један централни споменик на видном месту на којем би стајала свака жртва положена за одбрану земље и народа. Као историчар сматрам да би било најбоље оставити неку рушевину, конзервирати је као споменик трајног сећања. На пример, да то буде део зграде Генералштаба, која је делом рашчишћена, посебно РТС, а нарочито цивилни објекти који су беспотребно разарани широм Србије. Пре тога, наравно, треба прецизно пописати сваку жртву страдалу у НАТО агресији. Као што сам рекао на почетку, нема прошлости без сећања.“

• Академик Љубомир Симовић, песник:

„За време бомбардовања, од када је почело, па док се није завршило, осетио сам обавезу да водим дневник о ономе што се догађа. Бележио сам сва имена која сам видео у новинама, чуо на радију и телевизијама. Пратио сам сав тај ужас и знам кроз шта смо прошли. Наравно да подржавам идеју да се сећање на све те људе који су страдали сачува на неки достојан начин.“

© YOUTUBE/RTS KULTURNO-UMETNIČKI PROGRAM - ZVANIČNI KANAL

Академик Љубомир Симовић: Наравно да подржавам идеју да се сећање на све те људе који су страдали сачува на неки достојан начин.

• Синиша Павић, сценариста:

„Радује ме таква иницијатива. Сматрам да те жртве не само што заслужују да им оставимо трајан спомен, него и они који су остали живи и њихови потомци треба да знају шта се тада десило и да негују тај споменик. Да не дозволе да он постане неко обележје поред којег ће равнодушно пролазити.“

• Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије:

„Мислим да је ваша идеја одлична. Ја бих такође волела да једног дана будем потпуно сигурна у то шта је потпуна и коначна истина, ко су људи и како се зову. Ја бих подржала идеју, и да се установи колико је људи страдало, и да знамо њихова имена, и да та имена буду на достојном споменику.“

© ФОТО: WWW.MC.RS

Љиљана Смајловић: Ја бих подржала идеју, и да се установи колико је људи страдало, и да знамо њихова имена, и да та имена буду на достојном споменику.

• Љубиша Ристић, позоришни редитељ:

„Мислим да је то одлична иницијатива и мислим да је она већ закаснила, да је требало већ да буде реализована. Али из познатих разлога, то очигледно није било могуће јер је било сувише оних који су своје грађане и своју земљу оптуживали за НАТО агресију, а оправдавали НАТО. Сада ће се ситуација, можда, променити, сада би требало подићи споменик свима, и цивилним и војним жртвама агресије НАТО-а. Оно што мислим, пошто у иницијативи још није означено где би могао да буде тај споменик, једна од могућности је, а мислим да је одлична, то је споменик који је још 2000. подигнут у парку код Ушћа. То је Вечна ватра која је једно време била запуштена, са графитима. На крају је то неко ипак очистио, ту бруку и срамоту. Мислим да је код Вечне ватре право место да се направи и плоча на којој би била исписана и сва имена оних који су погинули у НАТО агресији.“

© SPUTNIK/

Редитељ Љубиша Ристић: Мислим да је то одлична иницијатива и мислим да је она већ закаснила, да је требало већ да буде реализована.

• Ивана Продановић Ранковић, историчар уметности, Републички завод за заштиту споменика културе:

„Апсолутно подржавам иницијативу Спутњика да се у Београду подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на Србију 1999. године.“

https://rs.sputniknews.com/analize/201704061110641439-nato-agresija-srbija-bombardovanje-spomenik-1234-aBc/

Он је рекао да високо цени пријатељство са Русијом која је увек долазила да спасе Србе.

“Живимо у времену када наше односе са Русијом критикују многи. Ипак, ми одговарамо да никада нећемо против Русије, која је увек била наша подршка и нада, посебно када смо били под Отомаском чизмом”, рекао је Иринеј.

Он је нагласио да је сарадња руске и српске православне цркве на нивоу дубоке историјске повезаности два народа.

“Ми морамо да запамтимо да смо Словени. Још у 12. веку почела је сарадња наших цркава. Од тада наши односи само су јачани”, рекао је Иринеј.

РТ