http://www.nspm.rs/hronika/slobodan-antonic-postizborna-lgbt-inkluzija.html

Оливер Ивановић ухапшен је 27. јануара 2014. године под сумњом да је извршио ратни злочин. Иако је првостепено био осуђен на девет година затвора, Апелациони суд је после три године одлучио да укине ту пресуду и случај врати на почетак. Поновно суђење је почело у марту, а Оливер га прати из кућног притвора.

О томе како је ухапшен и оптужен за догађаје за које не зна ни да су се догодили, како се цела породица суочила са тим - да је човек којег су суграђани познавали само по добру, који је Албанцима помагао током рата, нашао у ситуацији да доказује да није ратни злочинац, за “Живот прича” говорили су сестра и брат Оливера Ивановића, Наташа Ивановић Илић и Мирослав Ивановић. 

Екипа емисије је разговарала и са Оливером лично. Рекао је да се сада у кућном притвору много боље, иако му је кретање ограничено. Са својом је породицом, и сада његов најмлађи син, уместо значења речи затвор, неправда, апелација, Еулекс и суд, може да научи и нешто о кошарци, каратеу или шаху. Али, не може са сином у шетњу, да га води на пливање, скијање... Ипак, дневни распоред са сином подразумева и учење слова, читање, облачење, прање зуба… 

Али, како је све почело? Месец дана пред хапшење Оливера Ивановића, запаљена је канцеларија његове Грађанске иницијативе. Брат Мирослав каже да то нису схватали као упозорење, јер иако је Оливер имао политичких противника, нису мислили да би тако нешто отишло далеко. Ипак, Оливер није замарао породицу, није показивао страх. Чак и када му је пре тога запаљен аутомобил, није томе придавао важност. 

Да је Оливер ухапшен тог јануара и да је пребачен у Приштину, сазнају од Оливерове супруге Милене. То им је било веома чудно, зашто баш у Приштину, уместо у северну Косовску Митровицу. Тамо су га први пут и посетили, причали су преко стакла и видели да су услови у затвору јако лоши. О самом хапшењу нису ни могли да причају јер нису знали ни зашто је ухапшен. Нико није знао по ком основу је притворен. Зато је Оливер и веровао да ће га брзо пустити. 

Оливер је писао управнику Притворског центра у Приштини да га пребаце у северну Косовску Митровицу, јер му је у Приштини живот угрожен. У том затвору, у којем је провео пет недеља, није било ни једног Србина, нико не прича српски, а ту не могу да га посете супруга и дете. Такође је рекао да су му затвореници претили, па тако није ни излазио у двориште у редовну шетњу. 

Породица често није ни знала ништа о њему. Тражила је на многим адресама да Оливера преместе, али су готово сви говорили да не знају ништа о Оливеру, укључујући И то да ли је жив. Често су о њему сазнавали из вести, као и то да је први пут започео штрајк глађу. 

Оливер каже да је после првог шока када је ухапшен и послат у Приштину, уследио је онај када је видео у којим условима ће боравити. Потпуно нехигијенски, прљаво, заразно, неупотребно… Оливер каже да зна да затвор није хотел, али да те просторије нису имале ни најминималније услове за боравак. Тражио је од управника да му обезбеде фарбу да макар окречи. 

Ипак, када је коначно пребачен у Митровицу, услови су били много бољи. Оливер и тамо почиње штрајк глађу, јер није знао за шта је тачно притворен. Истрага је била тајна и за Оливера и за његове браниоце, он није добио информације на основу којих би правио своју одбрану. 

Један од кључних сведока Тужилаштва био је и Иса Мустафа, који је рекао да спорног дана није никога видео, јер је био окренут на другу страну. Ипак, суд је закључио да је Оливер био тамо и да се сагласио са планом да се из Митровице протера албанско становништво, иако ни на који начин није утврђено да је извесни план уопште и постојао. 

На питање суда како он зна Оливера Ивановића, сведок је рекао да га је последњи пут видео пре 1980-тих година, али није знао ништа о Оливеру, ни где ради, ништа. Али, да га зна из Митровице у пролазу. Сведок напомиње да се никада није сусрео нити причао са Оливером Ивановићем. Ипак, суд његово сведочење узима као валидно. 

Читава оптужница, касније и пресуда, базира се на једној реченици, коју је сведок Иса Мустафа чуо на лицу места: “Шефе, шта ћемо да радимо са њима”, а “шеф” одговара: “Шта мене питаш, поступи по датом наређењу!” 

Породица је чврсто веровала да је цео случај монтиран, јер је Оливер некоме сметао и требало га је склонити са политичке сцене у том тренутку. То је и доказивало сведочење свих сведока, која су била апсурдна и нелогична, а заснивала се на исказима људи који Оливера нису ни познавали, али која је суд ипак прихватио. 

Наташа и Мирослав кажу да је Оливер невероватно психички снажан, да је све што му се дешавало подносио много боље него цела фамилија, да је чак он њих из затвора тешио и смиривао, говорио да ће све бити у реду, јер је истина на његовој страни. Он као најстарији у породици, имао је, каже, тај задатак, да је подршка свима и да је увек оптимиста. Оптимизам му је, тврди, сачувао здрав разум. 

Суд је априори прихватио тезу да је план постојао, па да је самим тим Оливер за њега и знао, и ту је основа оптужнице против Оливера. Иако сам Ивановић спорног дана уопште није био на том месту. 

Ипак, албански медији су се потрудили да у свим медијима још од сутрадан по Оливеровом затварању, прикажу Оливера као убицу, као човека који је организовао прогон Албанаца. 

Оно што Судско веће током процеса против Ивановића није утврдило је да је подстрекивао групу паламилитараца, полицајаца тако што им је издао наређење да почине убиство. 

Није утврђено да је имао својство вође паравојне групе Срба познате као „Чувари моста“, да је том приликом деловао у саизвршилаштву са Драгољубом Делибашићем на основу претходно договореног заједничког плана нити са намером да натера етничке Албанце да напусте своје куће и напусте територију Северне Митровице нити да је подстицао и наредио групи полицајаца или Чувара моста да упадну у неколико зграда и да их присилно очисте од етничких Албанаца. 

Због тога је ослобођен кривичног дела подстицање на извршавање тешког дела убиства и ослобађа се кривичног дела покушај тешког убиства због националних мотива. 

Судско веће је утврдило да је Оливер Ивановић знао за операцију протеривања и убијања албанских цивила, да се добровољно сагласио са планом, знајући да ће довести до убиства, као и да је у потпуности био урачунљив. 

У једном моменту је породици Оливера Ивановића стигла и понуда из канцеларије супруге Тонија Блера, да помогне и то бесплатно, с тим што су тражили да буду покривени трошкови боравка тима, путовања и слично, што је износило око пола милиона евра. 

Породица каже и да им је тражен новац за помоћ да Оливер попречно буде пуштен из затвора, и то од људи које су сматрали пријатељима. Али, породица је увек била уверена да они раде исправну ствар, јер је Оливер апсолутно невин и да нема потребе радити нешто ван протокола. 

У корист Оливера Ивановића сведочили су и неки Албанци, као на пример Агим Дева, чију је породицу 1999. године Оливер спасао у прогону, иако је на једном пункту припадник паравојне јединице претио и самом Оливеру да ће га убити, јер помаже Албанцу. 

Породица Оливера Ивановића каже да је јавност све време била савезник у Оливеровој борби за правду. Било је и оних који су их заборавили, али и оних од којих се подршка није ни очекивала. Тако су писма подршке послале многе колеге УНМИК, Еулекса, УН, ОЕБС као и многи који су у то време били на челу међународних институција и организација. Они су у заједничком писму нагласили да верују да је пресуда о кривици Оливера Ивановића изузетно неправедна. 

"Она није слика Оливера Ивановића кога ми познајемо и питамо се који су мотиви оних који су га оптужили и поузданост сведочења која су допринела његовој осуди. Сви имамо лична искуства у раду са Оливером Ивановићем као локалним лидером и представником српске заједнице на Косову, у Северној Митровици, током тешких времена. 

Његови успеси у раду на помирењу, укључујући и ангажовање у институцијама у Приштини, су без премца. Све време смо га посматрали како покушава да ситуацију реши политичким путем, а не насиљем и сукобима. Као резултат његове посвећености и мирне политичке активности да служи интересима своје заједнице али и целом Косову, он сам, али и његова породица били су мета напада. Косову у овом тренутку треба овакав лидер“, наводи се у писму бивших колега из међународних организација. 

Писмо је суду упутио и Хавијер Солана, који је у то време био Генерални секретар НАТО. Истакао је да је са Оливером имао изузетну сарадњу, да га зна по томе вољи да сарађује и да одржава преговоре са Албанцима, да је посвећен мирном решењу и да никада ни на који начин није заговарао политику етничког чишћења или етничке мржње. Све време је заступао толеранцију, сарадњу и помирење на Косову. 

Апелациони суд је одлучио да првостепену одлуку поништи и суђење врати на почетак. Од поновљеног суђења породица Оливера Ивановића очекује да се докаже да је Оливер апсолутно невин и да се скине љага са његовог имена. Неће никада опростити оно што су приредили Оливеру и нечију злу намеру да му науде, зарад сопствених интереса. 

Сам Оливер Ивановић, како је рекао за Живот прича, не очекује да му се Судско веће извини, јер би то било превише, да признају да су погрешили. Али, очекује да се судски поступак убрза, да се саслушају нови сведоци, јер је Апелациони суд указао на очигледне пропусте. Ипак, за почетак очекује да га пусте из кућног притвора, до нове пресуде. А она ће, ако буде правде, бити ослобађајућа.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=04&dd=19&nav_category=640&nav_id=1252025

Такав споменик или спомен-комплекс потребан је како бисмо очували културу сећања на невине жртве једног безумног времена у којем смо се нашли. То је нужно и због породица жртава. То је неопходно због колективног сећања на једно сулудо време и на велики злочин којем је била изложена наша земља. То је важно и због будућности.

• Патријарх Иринеј:

Његова Светост патријарх Иринеј дао је данас благослов за идеју Спутњика да држава у Београду подигне споменик или спомен комплекс за све жртве НАТО агресије на Србију 1999. године.

© SPUTNIK/

Патријарх Иринеј

Акцију за подизање споменика су до сада подржали и:

• Председник РС Милорад Додик:

„Међународна агресија на Србију 1999. године, која се по намјери и сили која је употребљена може назвати терористичком, ужасан је злочин без казне једног дијела свијета који себе назива цивилизованим, а који је окупљен у НАТО алијансу. Но, кад већ нема казне, свакако треба подржати акцију Спутњика да се у Београду, након толико година подигне споменик жртвама ове агресије који ће подсјећати на невине жртве, али и на бруталност и нечовјечност НАТО алијансе. То мора бити монументално здање, велико колики је и наш бол. Здање које ће подсјећати сав мирољубиви свијет на тај ужасни и срамни чин гдје су изгубљени невини људски животи, углавном цивили, уништени села, градови, инфраструктура. У исто вријеме, он треба да буде опомена да се тако нешто не заборави и да се не смије више никада и нигдје поновити. Хвала Спутњику на иницијативи.“

© SPUTNIK/ АЛЕКСАНДАР МИЛАЧИЋ

То мора бити монументално здање, велико колики је и наш бол.

• Емир Кустурица, режисер:

„Тај споменик би требало да нас подсјећа на истину како је све што се дешавало српском народу у прошлом вијеку био пројекат његовог нестанка! Не само то. Да се у нашој историји направи најскупљи трансфер и да од жртве постанемо злочинци, сејачи геноцида, починиоци онога што је управо нама било намјењено и учињено. Као народ који је доживио највеће страдање у читавом вијеку, народ кога су савезници само у Другом свјетском рату бомбардовали четири пута, а ово 1999. године је била круна њихових злочина, заслужујемо споменик који ће нас подсјећати на збир злочина који су нам учињени у име цивилизације и најновије идеје да се бомбама научимо демократији. Живјела Србија!“ 

© SPUTNIK/

Заслужујемо споменик који ће нас подсјећати на збир злочина који су нам учињени.

• Томислав Николић, председник Србије:

„Подржавам медијску иницијативу Спутњика да држава подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на нашу земљу 1999. године. То је наша обавеза према свима који су мучки убијени, њиховим породицама, али и Србији према којој је извршен злочин.“

© SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ

Председник Србије Томислав Николић

• Др Владимир Костић, председник САНУ:

„Подржавам медијску иницијативу Спутњика да Србија подигне споменик свим жртвама НАТО бомбардовања наше земље 1999. године.“

© SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ

Председник САНУ Владимир Костић

• Академик Матија Бећковић, песник:

„У Београду постоји немачко, мађарско, аустроугарско, француско, енглеско гробље. Једино не постоји гробље жртава НАТО пакта. А неколико пута је и СПЦ поднела тај захтев и речено је како ће бити одређено неко место у Београду где ће бити та имена забележена, нешто попут гробља ослободилаца Београда. Без обзира где су погинули и да ли су сахрањени или нису, главно је да све то што ту буде забележено, буде истина и да буде једна читуља која је остала непозната. Нити смо чули та имена, нити тај број, мада је то неколико пута обећавано.

Српски народ је неколико пута био одређен за уништење. Над њим су извршени многи геноциди, али један од геноцида извршио је он сам према себи и својим невиним жртвама. Тако да је дошао дотле да њега самог данас зову геноцидним јер није своје жртве пописао и није им се одужио. Како онима из Другог рата, тако и онима из агресије НАТО пакта. То би било важно због нашег самопоштовања, јер ако то не буде урађено, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било. Било би важно да гости који нам долазе са те стране прво положе венац на том гробљу, а и без тога, то је основни дуг који дугује отаџбина онима који су ни криви ни дужни за њу пали.“

© SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ

Матија Бећковић: Ако не буде подигнут споменик НАТО жртвама, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било.

• Академик Душан Ковачевић, писац:

„Подржао бих иницијативу за подизање споменика жртвама НАТО пакта зато што је тај безумни чин био агресија и непримерен, међународни терористички напад на једну незаштићену земљу у којој је страдало углавном цивилно становништво. Никаквог оправдања нема да је то била било каква војна интервенција против некакве силе која је била на земљи. Знајући да је Србија незаштићена и да на небу могу да раде шта хоће, извели су стотине хиљада летова. Нико неће моћи да израчуна какве ће бити последице, које нас, ево, стижу са разним болестима од тог осиромашеног уранијума који се тако цинично назива само да се не би рекла права ствар, да је то заправо уништавање једне земље. Подржао бих акцију подизања споменика како тај чин никада не би био заборављен.“

© SPUTNIK/ AЛЕКСАНДАР МИЛАЧИЋ

Драмски писац Душан Ковачевић: Подржао бих иницијативу за подизање споменика жртвама НАТО пакта зато што је тај безумни чин био агресија и непримерен, међународни терористички напад на једну незаштићену земљу.

• Историчар Момчило Павловић, директор Института за савремену историју:

„Нема прошлости без сећања, то јест историјског памћења, а прошлост ће нам бити онаква како је кроз сећање преносимо на потомке. Споменици су те тачке сећања које говоре о историји. Они су неми сведоци, али прича о њима говори о трајном памћењу. Крајње је време да се подигне један централни споменик на видном месту на којем би стајала свака жртва положена за одбрану земље и народа. Као историчар сматрам да би било најбоље оставити неку рушевину, конзервирати је као споменик трајног сећања. На пример, да то буде део зграде Генералштаба, која је делом рашчишћена, посебно РТС, а нарочито цивилни објекти који су беспотребно разарани широм Србије. Пре тога, наравно, треба прецизно пописати сваку жртву страдалу у НАТО агресији. Као што сам рекао на почетку, нема прошлости без сећања.“

• Академик Љубомир Симовић, песник:

„За време бомбардовања, од када је почело, па док се није завршило, осетио сам обавезу да водим дневник о ономе што се догађа. Бележио сам сва имена која сам видео у новинама, чуо на радију и телевизијама. Пратио сам сав тај ужас и знам кроз шта смо прошли. Наравно да подржавам идеју да се сећање на све те људе који су страдали сачува на неки достојан начин.“

© YOUTUBE/RTS KULTURNO-UMETNIČKI PROGRAM - ZVANIČNI KANAL

Академик Љубомир Симовић: Наравно да подржавам идеју да се сећање на све те људе који су страдали сачува на неки достојан начин.

• Синиша Павић, сценариста:

„Радује ме таква иницијатива. Сматрам да те жртве не само што заслужују да им оставимо трајан спомен, него и они који су остали живи и њихови потомци треба да знају шта се тада десило и да негују тај споменик. Да не дозволе да он постане неко обележје поред којег ће равнодушно пролазити.“

• Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије:

„Мислим да је ваша идеја одлична. Ја бих такође волела да једног дана будем потпуно сигурна у то шта је потпуна и коначна истина, ко су људи и како се зову. Ја бих подржала идеју, и да се установи колико је људи страдало, и да знамо њихова имена, и да та имена буду на достојном споменику.“

© ФОТО: WWW.MC.RS

Љиљана Смајловић: Ја бих подржала идеју, и да се установи колико је људи страдало, и да знамо њихова имена, и да та имена буду на достојном споменику.

• Љубиша Ристић, позоришни редитељ:

„Мислим да је то одлична иницијатива и мислим да је она већ закаснила, да је требало већ да буде реализована. Али из познатих разлога, то очигледно није било могуће јер је било сувише оних који су своје грађане и своју земљу оптуживали за НАТО агресију, а оправдавали НАТО. Сада ће се ситуација, можда, променити, сада би требало подићи споменик свима, и цивилним и војним жртвама агресије НАТО-а. Оно што мислим, пошто у иницијативи још није означено где би могао да буде тај споменик, једна од могућности је, а мислим да је одлична, то је споменик који је још 2000. подигнут у парку код Ушћа. То је Вечна ватра која је једно време била запуштена, са графитима. На крају је то неко ипак очистио, ту бруку и срамоту. Мислим да је код Вечне ватре право место да се направи и плоча на којој би била исписана и сва имена оних који су погинули у НАТО агресији.“

© SPUTNIK/

Редитељ Љубиша Ристић: Мислим да је то одлична иницијатива и мислим да је она већ закаснила, да је требало већ да буде реализована.

• Ивана Продановић Ранковић, историчар уметности, Републички завод за заштиту споменика културе:

„Апсолутно подржавам иницијативу Спутњика да се у Београду подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на Србију 1999. године.“

https://rs.sputniknews.com/analize/201704061110641439-nato-agresija-srbija-bombardovanje-spomenik-1234-aBc/

Он је рекао да високо цени пријатељство са Русијом која је увек долазила да спасе Србе.

“Живимо у времену када наше односе са Русијом критикују многи. Ипак, ми одговарамо да никада нећемо против Русије, која је увек била наша подршка и нада, посебно када смо били под Отомаском чизмом”, рекао је Иринеј.

Он је нагласио да је сарадња руске и српске православне цркве на нивоу дубоке историјске повезаности два народа.

“Ми морамо да запамтимо да смо Словени. Још у 12. веку почела је сарадња наших цркава. Од тада наши односи само су јачани”, рекао је Иринеј.

РТ

На дан када пишем овај чланак, Врховни суд је донео две одлуке у корист хомосексуалних бракова. Као одговор на одобравање једне стране и негодовање друге, желела бих да предочим неке мисли о томе зашто брак није „право“ него дар. То је дар од Бога и уз њега иду одређене смернице и ограничења.

На почетку овог текста наглашавам да према хомосексуалцима не гајим мржњу, нити нелагоду или страх. Не мислим да их треба прогањати или осуђивати на било који начин, исто као што и никог другог не треба прогањати или осуђивати. Имам пријатеље који се отворено изјашњавају као хомосексуалци, а имам и оне који покушавају да сакрију ту чињеницу. Овај текст нема за циљ да изазове свађу или било кога увреди, без обзира да ли је реч о хомосексуалцима или не. Ако било које двоје људи жели да се венча и ако влада њихови везу сматра правом чије кршење подлеже санкционисању, није на мени да се тиме бавим. Међутим, оно што ме се, свакако, тиче, јесте  афирмисање и подржавање учења садржаног у хришћански списима и традицији, које хомосексуалност недвосмислено сматрају грехом.

Иако недавно донете судске одлуке ни на који начин не утичу на мој живот, оне ће, свакако, утицати на друштво у којем живим. Оне ће утицати на вредности које би једног дана могле бити наметане мојој деци на силу. Утицаће и на број људи који ће неповратно напустити Христов пут. За сто година, када венчани геј парови буду имали права заједничког социјалног осигурања и када буду одгајали своју усвојену децу, наши праунуци ће одрастати гледајући на хомосексуалност као на нешто нормално и Богу потпуно прихватљиво.  Заговорници хомосексуалности се радују над овом будућом стварношћу, док ми, Хришћани традиционалних схватања, очајавамо и молимо се да нас Бог помилује.

Mожемо своје ближње учити свему што Црква проповеда у вези са стварима које чине благословен брак, међутим општа друштвена прихваћеност нечега грешног чини тежим преношење тих учења. Теже је на грех гледати као на нешто прљаво, када га неке особе, до којих вам је стало и које волите практикују, и то уз благослов друштва. На нас ће се гледати као на непријатеље. Називаће нас фанатицима. Зваће нас незналицама. Биће то тешка борба, али православни Хришћани морају бити довољно храбри за њу.

Не можемо се у тој бици борити са мржњом, страхом или користећи погрдна имена. Морамо да се боримо молитвом и истином.

Истина почиње са спознајом онога што брак подразумева а шта не. У политици и закону, брак представља уговор, правну заштиту, грађанска права и социјалне слободе. У секуларном друштву он подразумева завете љубави и обавезивање. У православној Цркви, пак, брак је много више од свега тога. Он представља средство за спасавање душе; то је пут према Христу и спасењу. Церемонија грађанског венчања, била правно призната или не, није исто што и светотајинско венчање у Цркви. И један и други брак могу донети земаљске благодети попут јавно-признатог статуса и предности у вези са порезима и осигурањем. Међутим, само један доноси Божији благослов. У духовном смислу, брак се не „рачуна“ ако није Богом благословен.

По чему знамо да Бог не благосиља хомосексуалне везе? Он то врло јасно предочава у Светом писму, и у Предању ране хришћанске цркве. У Православљу и Римо-католицизму, као и у многим протестантским црквама Божја забрана хомосексуализма се доследно препознаје и проповеда.

Неки примери овог учења:
• Књига постања 19:1-11
• Трећа књига Мојсијева 18:22
• Трећа књига Мојсијева 20:13
• Књига о судијама 19:16-24
• Прва књига о царевима 14:24
• Прва књига о царевима 15:12
• Друга књига о царевима 23:7
• Римљанима 1:18-32
• Ефесцима 4:19
• Коринћанима прва 6:9-10
• Тимотеју прва 1:8-10
• Посланица св. Апостола Јуде 1:7

Веома је занимљиво да је, истог дана када се Америка приближила за неколико корака изједначавању хомосексуалних са хетеросексуалним браковима, по православном календару била актуелна следећа посланица:

„Јер се открива гњев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди. Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио. Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство да немају изговора. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудјеше у својим умовима и потамње неразумно срце њихово; Говорећи да мудри полудјеше, и замијенише слаvу бесмртнога Бога подобијем смртнога човјека и птица и четвороножних животињаи гмизаваца. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у неистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима; Који замијенише истину Божију лажју и више поштоваше и послужише твари него Творцу, који је благословен у вијекове. Амин. Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци њихови оставивши природно употребљавање жена , распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду.“ (Римљанима 1:18-27)
Треба напоменути да ово читање није недавно одређено за овај дан. Дневна читања у календару наше Цркве  одређена су требником који потиче бар из четвртог века. Када је  требник уобличен пре 1700 година, нико није могао знати да ће се питање хомосексуалног брака наћи у распореду Врховног суда за 26. Јун 2013. године.

У ствари, нико осим Бога. Он је, очигледно, знао.

Такође, на овај дан, ми православни прослављамо светог Трифилија, епископа Никозије на Кипру (†370). У житијима светих се налази штиво о њему, које приказује неколико разговора које је имао са својим духовним оцем, светим Спиридоном тримифунтским. У једном од тих разговора, свети Спиридон саветује Светог Трифилија, казујући му следеће речи:

„Зашто непрестано размишљаш о земаљским и пролазним добрима? Наше пребивалиште и богатства су на Небу ка којем би требали да тежимо.“

Јављање ове идеје на овај дан је подједнако случајно колико и читање апостола.

Како треба да тежимо ка пребивалишту и богатствима на Небесима о којима говори свети Спиридон? У ком је односу та тежња према питању хомосексуализма у Америци? Пре свега, потребно је да волимо хомосексуалце онолико колико волимо и било које друге грешнике, обзиром да смо сви грешници. Међутим, треба да их волимо светом љубављу, а не лажном љубављу која их подстиче да уживају у „земаљским и пролазним добрима.“

Неко можда сматра Христову забрану хомосексуалних односа суровом. Такве бих, свакако, подсетила да хомосексуалност није једини забрањен сексуални грех. Баш као што не благосиља хомосексуалне односе, Бог не благосиља ни сексуалне односе невенчаних жена и мушкараца. Он такође не благосиља ни самозадовољавање самаца. Он не благосиља проституцију нити секс преко телефона. не благосиља ниједан тип сексуалних активности који укључује децу, животиње или предмете. Он не oдобрава сексуалне активности у групама од троје или више особа. Не благосиља такозване „oтворене везе“ или мењање партнера. Он такође не благосиља ниједну сексуалну активност подстакнуту порнографијом (која представља ментални блуд или прељубу), маштање о другим људима (ментална порнографија), сећања на прошле везе (такође ментална порнографија), употребу механичких средстава (блуд/прељуба са стваримa уместо са људима), или орално-генитални контакт који Библија назива неприродним. Чак и у браку, постеља треба да остане неукаљана било којом од ових ствари.

Ту су, затим, и људи који тврде да нечија сексуална интересовања нису ствар избора. Ово заиста може бити истинита тврдња у неким случајевима (а у другима не). Међутим, увек постоји могућност избора да се не следе ови нагони, без обзира да ли су они продукт воље, претходног искуства или било чега другог. (Од хетеросексуалаца се такође очекује иста врста уздржања; немогуће је и не треба све жеље испуњавати све време.)

Није битно да ли су хомосексуалне склоности, психолошког, биолошког (наводно), или другачијег порекла; оно што јесте битно јесте шта ће особа изабрати да уради у вези са тим. Баш као што постоје људи које привлаче особе истог пола, постоје и они које привлаче особе у браку. Неке људе привлаче њихови сродници. Неке привлаче деца. Неке привлаче мртва тела. Неке привлаче животиње, балони, лутке, ципеле, намештај, играчке и све друге могуће ствари. Оно што је битно није да ли је у питању „њихова кривица“ што осећају оно што не би требали. Суштина треба да буде у томе да им се помогне да превазиђу ове надражаје, или, напослетку, да не одговарају на њих.

Некима изједначење геј или лезбијског брака са браком између мушкарца и жене може деловати подесно, међутим, напослетку, то је само привидно могуће. Постоје очигледне физичке разлике. Присутне су и мање очигледне психосоцијалне разлике. Духовне разлике су, можда, мање приметне. Међутим, услед ових разлика, присутна су ограничења услед којих није могуће потпуно остварење брачних функција, а која хомосексуални парови никад не могу у потпуности да превазиђу. Законодавци могу одлучити да хетеросексуалце и хомосексуалце ставе у исту демографску категорију која се назива „брачни парови“, међутим, стварност је таква да ће таква категорија увек садржати две различите, непомирљиво одвојене групе људи.

Популаран слоган сугерише: „Ако не одобраваш геј брак, немој га склопити.“ Ово је симпатична политичко идеалистичка мисао. Нека буде записано, има нас много који никад нећемо стати у ред за дозволу за венчање са особом истог пола. Међутим, легализација хомосексуалних бракова неће проћи сасвим без утицаја на нас, склапали или не склапали такве бракове. На пример, немам ни трунку сумње да ће се нашим црквама укинути пореске олакшице  уколико одбију да глуме вршење хомосексуалних венчања. Деца коју ће одгајати хомосексуални родитељи биће лишена важног и неопходног присуства родитељских узора оба пола (тетке, ујне, ујаци, стричеви и пријатељи нису исто што и непосредни стараоци). Многи људи ће, неизоставно, почети да верују да је содомија прихватљива на небесима, баш као што је и у Америци. Напослетку, судови ће се суочити са случајевима заједница троје људи који желе легалан брак, или људи који желе да се венчају за своје сроднике. Последице ће се умножавати без обзира да ли ми који „не волимо геј брак“ икад ступимо у исти.

Будите сигурни, Хришћани, битка се неће завршити тиме што ће једној или другој групи бити дато право брака. Без обзира колико ниско летвица буде спуштена, увек ће бити људи који ће желети да се спусти још ниже.

Да ли геј брак представља спуштање било какве лествице? Општеприхваћен аргумент на супротном становишту јесте да хомосексуалци могу (а вероватно се то и дешава) имати везе које су подједнако успешне као неке хетеросексуалне везе. Међутим, црквена забрана геј бракова нема никакве везе са срећом и задовољством у нечијој вези. Међусобна брига и саосећање су некад довољни за функционисање везе, али је то далеко од онога што ту везу може да учини светом. Слагање, доброта, поштовање, стрпљење, верност, поштење, искреност, посвећеност и вредан рад су свакако потребни, али ипак недовољни. Ове особине не чине хетеросексуални или хомосексуални блуд ништа мање прљавим него што заиста јесте. Блуд је блуд,  о чему год и о коме год да се ради. Све његове варијације су једнако кажњиве у паклу.

С друге стране, све врсте блуда су, такође, једнако опростиве кроз Христа. Све што је потребно је искрено покајање и одлука да се с тим престане. Целибат није ништа тежи захтев за безбрачне хетеросексуалне људе, него што је за хомосексуалце, али је то једина света опција за било коју од ових група. Човек може много пута да падне покушавајући да се држи овог избора, међутим не сме никад да се колеба када је у питању решеност да устане и настави да се бори. То је питање воље да се нешто привремено жртвује за вечно.

Ако желимо да нашим хомосексуалним пријатељима и ближњима покажемо праву, Хришћанску љубав, потребно је да их усмеравамо ка спасењу. То почиње и завршава молитвом за њих, а, између тога, изискује да их водимо путем истине. Ако престанемо да грех називамо грехом (на пример, одбацујући прастаре законске забране у вези са њим), не помажемо ником истински; све што чинимо у том случају јесте да заклањамо пут ка Христу.

Пут ка Христу је, сам по себи довољно узан; нису нам потребни политика и секуларна пропаганда да га учине још ужим. У овом свету је довољно тешко неговати и одржавати духовно здрав однос са другом особом; потребно је да почнемо да размишљамо о томе шта се подразумева под појмом „духовно здрав“.

Сви смо грешници, али то не представља оправдање да се настави са грешним животом, или да се грешности повлађује. Када се каже да смо сви грешници, то уједно значи да нам је свима потребно Христово исцељење.

„Као што Бог, будући по природи добар и бестрастан, све подједнако љуби као своја створења, но врлинског прославља као блиског себи по духу, а порочног милује по својој доброти и обраћа кажњавајући га у овоме свету, тако и човек који је по свом настројењу добар и бестрастан, све људе подједнако љуби: врлинског због природе и за добро расположење воље, а порочног због природе и састрадања, милујући га као неразумнога и као онога који у тами ходи.“

Свети Максим исповедник

Аутор: Емилија Бачић-Тулевски, православна ауторка

Превод: Зоран Кондић

Извор: Orthodox Writer

Портал „Има наде“ се захваљује Емилији Бачић-Тулевски на дозволи да преводимо њене изузетно драгоцене текстове.

http://www.imanade.org/postelja-neukaljana-politikom-pravoslavne-misli-o-zakonima-o-gej-brakovima/

ЕМИСИЈА: Речено и прећутано на РАДИО БЕОГРАД 2

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2017/01/04/29086582/re;eno.mp3 

Дебата на Православном Богословском Факултету у Београду између асистента на ПБФ јереја Вукашина Милићеивића и г. Бојана Драгићевића из Удружења "Атеисти Србије" 

На овом сајту могу се видети подаци и евиденциони картони само за оне носиоце Албанске споменице који су постали чланови удружења носилаца Албанске споменице након његовог оснивања 1967. године. У то време велика већина чланова удружења били су стари између 70 и 85 година.

 „Меморијална галерија Битке на Дрини 1914.“ и „Савез потомака ратника Србије од 1912–1920.“ уз подршку Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања  реализовали су пројекат формирања дигиталне базе података чланова удружења носилаца „Албанске споменице 1915–1916“. На овај начин покушали смо да од заборава сачувамо хиљаде имена ратника који су захваљујући својој чврстини и ратној срећи преживели страхоте Албанске голготе и победоносно се вратили у отаџбину. Овим путем, желимо данас, сто године касније, да одамо почаст том малом човеку из Великог рата, како се његово велико жртвовање за правду, истину, слободу и човечанство не би избрисало из нашег, цивилизацијског памћења, већ постало културна баштина.

Поносни на славне претке позивамо вас да у нашој бази података, путем интернета, потражимо њихова имена и у њиховим делима нађемо подстрек за будући рад на корист и понос сваког од нас и целе Отаџбине.

Позивамо вас да се заједно одважимо на изграђивање културе сећања као прворазредног цивилизацијског изазова у времену у којем живимо.

Потражите свог претка, Хероја Великог рата!

http://slavnimprecima.rs/

Болестан је већ осам година. За његово лечење у иностранству потребна су новчана средства у износу од 120000€ (сто двадесет хиљада евра). Марко је тренутно у јако лошем здравственом стању и неопходно је да што пре започне лечење.

Молимо све људе добре воље да помогну нашем Марку, у складу са својим могућностима.

Број жиро рачуна: 205-9011006697270- 35 Комерцијална банка

Његово Краљевско Височанство Принц Михаило Карађорђевић и Принцеза  Љубица Љубисављевић сјединили су се у светој тајни брака венчањем у цркви Светог Ђорђа на Опленцу, након чега су Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина уприличили пријем за званице на Белом двору.

Црквени обред чинодејствовали су Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије и протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборног храма у Београду.

Венчању принца Михаила Карађорђевића, најмлађег сина покојног принца Томислава и принцезе Линде, и гђице Љубице Љубисављевић присуствовало је више од 300 гостију, чланова и пријатеља краљевске породице Карађорђевић, као и бројних угледних званица из јавног живота Србије и иностранства. Венчању су присуствовали престолонаследник Александар и принцеза Катарина, са децом принцем Филипом и Алисон, принцеза Линда Карађорђевић (мајка принца Михаила),  принц Ђорђе Карађорђевић (младожењин брат), принцеза Фалон Рајман (супруга принца Ђорђа Карађорђевића), принцеза Јелисавета Карађорђевић, гђа Маја Гојковић, председница Скупштине Србије, г. Младен Шарчевић, министар просвете, науке и технолошког развоја, г. Денис Киф, амбасадор Велике Британије у Србији и многи други.

На пријему у Белом двору том приликом, престолонаследник Александар пожелео је младенцима дуг и срећан заједнички живот -Моја је дужност и привилегија да пожелим добродошлицу Њеном Краљевском Височанству Принцези Љубици у наш дом и да поздравим родитеље младе и младожење са жељом и надом да ће добра срећа, здравље, слога и породични благослов пратити нови пар и наше домове, кроз њих и у њима, поручио је Престолонаследник.

Младенци су у чину венчања поштовали српске обичаје, али су били и иновативни, па су осим у српској традиционалној музици, гости имали прилику да уживају и у концерту виолончела две девојчице, победнице Републичког такмичења. Послужење се заснивало на традиционалној српској храни.

Принц Михаило Карађорђевић рођен је 15. децембра 1985. у Лондону. Одрастао је у сеоском окружењу, где је имао много времена да истражује и заволи природу. Организовао је велики број хуманитарних акција, а у настојању да се ангажује у питањима своје земље наставља да лобира за српске интересе у свету. Принцеза Љубица рођена је и одрасла у Београду, завршила је мастер студије на Фармацеутском факултету, бави се маркетингом и пише колумне на тему здравља, превенције и неге коже.

Извор: royalfamily.org

                                                 Теолошко псеудо-лакановска рецепција Дилана Дога

Абстракт: Овај сажети рад се бави психолошко-философском анализом хорор стрип јунака Дилана Дога (Д.Д) са призвуком лагане теолошке дијалектике. Аутор има за циљ да кроз лакановска оптику докучи и експликује унутрашњи хабитус већ поменутог субјекта и на један специфичан начин представи систем егзистенције у geworfenheit (Хајдегер) чија је главна копула песимистичко настројење у коме ДД бивстује.Осврћући се на стрип, јунака дефинишемо као тубистовање и служећи се лакановским достигнућима у психоанализи ДД третирамо као егзистет дехармонисаног језгра које је у потрази из дана у дан за смислом постојања у хронометрији живљења. Иако имагинаран ДД има јако инспиративну психолошку рефлексију и рецепцију која може послужити као водич, односно ДД је сигнификантна личност која опстаје и методом феникса (аналогија са Христом) увјек изнова васкрсава над амбисом апсурдизма живљења у таквом депримирајуци свету стрипа (он) кохабитира са злом у оваполоћеном облику.

Кључне речи: Дилан Дог, егзистеницја, песимизам, Велики Други

Како да експликујемо у дефиницијској форми субјективацијски апсурдизам, али у амбигуативној сколиози дилан-договску психолошку панлогијску пенетрацију у срж проблема сензивитизације песимизма. Песимистичка конотација егзистентне сепарације у сингуларитету пластификације соматозе онтолошке синтезе лукелентно апстрахује способност субјекта (Д.Д.) да пронађе смисао у етеричном бесмислу. Покушај опстанка у сеизмичком архиву измишљене стварности повлачи за собом лажно оличностњење и ресетује десензивитирајући корпус елемената хлорофила его дистрикта, односно има за циљ као невидљиви покретач покрета механизма Великог Другог да индивидуацију деиндивидуализује у креативном хаосу супстрата метафизичког остварења. У перикопи бивствујуће синтетике између сна и сублимације, борбе и комултативне продаје субверзације ега ка сопству-модуларизацији и десупстанизацији Ја које подлеже друштвеној систематизацији супер его пада у сферу дематеријализације да би его у ефективном Ја, самопостојало преживјевши исценирано метафизичко самоубиство кроз константне метаморфозисе у циљу у исто време опстанка али и активне инфериорности која се протеже у геворфенхеиту субјекта (ДД). Симбиоза geworfenheit-a у копуларном једињењу бивствене оптике у времену симболички манифестује  seinswergesenheit као труизма ампулафикацијског егоцентризма и дефинише опстанак. Распарчавање, бол, али и первертитна природа субјекта (Д.Д.) сажима натурлистичку етику по којој ван канонских оквира стимулише егзистенцијску антропофилију према супротном полу који чини поновно-увјек наглашено сондирано враћање у неизбежно сабирно сочиво едиповског хабитуса. Смрт или губитак тек завољене особе или фалацијски облик заљубљености експликује тачније херменеутикује момент истргнутости из мајчиног загрљаја које хронометријски поново доживљава. Субјекту (Д.Д.) нешто односно увјек изнова даје смисао постојања. У песимистичком емпиријски подчињеном депресивном плуралитету (ДД) увјек изнова проналази смисао постојања као механизам интроспекцијског самочувања, али сегментарно анхармонично тубивствено одрастање. Разни случајеви и поновни сусрети са субјективацијском формом жене у Лаканову смислу објекта жеље Дилан Дог, али у исто време стигматична апорија која разлаже у датом моменту, а никада егземпларно каузира апокатастазу датог субјекта. Сам Дилан Дог поред субверзивне кулминације која га прати константно, постепено осцилира ка примеру Dasein-ског облика постојања agenklickeit момент који треба кохерентно обрадити у индивидуацијској копули која је још у фази развоја. У класичној коегзистенцији са разумом и смислом бесмисла егзистентума односно бивствовања (Д.Д.) остаје индиректни заступник активне конструкције амбиваленце која јасно дефинише карактерну сложеност субјектове есенцијалности. Запажамо патолошки облик "буђења" који је евидентан у свакој спознаји односно сваком броју стрипа (ДД) .Субјекат бива пробуђен не у класичној форми него као процес дугогодишње индивидуације ка натуралном Сопству, опет остаје субјект понављајуће конклузије која извире у домену ретроспективирајућег механизма асцелерације.Тај механизам порађа нову ставарност у коју се субјекат (ДД) опет ресетује и растапа у инертно пасивни контигент контрапозиције. Темпорална дестабилизација је конвергентна процесу индивидуације или пак неког вида усавршавања, остаје утамељена и детерминисана сила која утиче на тубивствујућу инерцију.Та сила покреће трансфигурације селф слободе ван просторне етичке валоризације по којој је Дилан Дог системетично рашчлањен у масивној рецепцији тиранског Великог Другог. Освјешћујућа хетерологика која кохабитирају у елементарном постојању умањене вредности систематске апсорбције структуре хорорног сагледавања света еластично симболизује препород митске структуре поретка, односно мита који је центар психологике реалитета, те управо тај мит транспонује ентитетско поимање аудијенције развоја Сопства.Коегзистенција два ентитета које сабирно прожимјају уводне пасусе у сам ток приче на почетку сваке стрип епизоде нужно не објединују сагласност каталепсије, илузорно се представљујући као сарадници што емпирјиски и јесу али на психолошкој дистанци актуелизацијски су у процесу алтруиматичног стигматизма. Други етнитет или субјектна јединца је Гручо[1]. Гручо Маркс је дежурни забављач или архетипски алијенацијски Трикстер који служи да своју појаву потркепи неком шалом која садржи хуморексну алогију са нуклеусном дозом анархо-анафоре сабијања ауторативног поретка са темпоралним минорним дисбалансом. Гручове шале су као интермецо пред увод у још једну конфузну дистрибуцију разочарења или пеимистичке структурализације дате материје односно радње коју субјекат ДД мора да изнесе до краја. Други ентит је персонификација у некој форми злокобног гаврана, који некад сагледава реалност и даје праву интерпретацију исте у облику јуродивца, али и субјекта херојског ендосклета који у моментима кохерентне кризе у омега тачки сабирања ембрионира круцијалну коњукцију спасења помажући ДД да оконча агонију у којој се налази са остатком вршилаца радње. Д.Д. некад самоиницијативно, а некад подвргнут страним факторима сигнализира процес самоиспитаивања у систематском једињењу аутодеструкције повређеног едиповца који чезне за правом љубављу, а у исто време логосно бивствено самоочување терети sui generis.Поставимо питање страхова и одбарамбених механизама, али и питање не поверења које се односи на искуствено сагледавање одређених форми постојања субјеката, или чак тубиствених јединица које ДД емпиријски познаје и деградиурајуће се односи ка њима као елементима субверзивне костобоље разграђујуће симболике чија симптоматика као плуралитет егзистира и настоји да онтолошки ресетује у фундамнету постојање ентитетске грађе које сматра за сходно да нису вриједене форме живљења и бивствовања у дименезији релитета. Субјектова рецепција реалности која га окружује симптоматично делује на његову функцију егзистирајућег фактора у потрази за проналажењем сопства и разрјешења енигматичног стигматизма који носи на себи као постуларни систем вредности у композицији са харизмом коју поседује у проналажењу свјесног Ја.У скоро свакој епизоди он се среће са губитком некога, (углавном дјевојке, или пак зрелије жене) за коју је током те авантуре у gewofernheitu симболички стекао афинитет или евенуално поверење што (Он) у каснијој аутоконклузији види као слабост или круцијалну грешку. Стална вешто масикрана у хладни оклоп или сколопедричну орбиту потреба за љубављу превасходно мајчинској субјекта ДД увјек изнова поставља на почетну тачку кретања, у центар баланаса између самоће и бесмисла, саркастичне проницљивости и алогијског идентитета. Управо та субветритајућа онтологија и след патолошких околности чини ДД условно експликовано депресивним субјектом у песимистичком руху.Требамо и споменути крајње чудан сплет околности везан за ДД мајку где је присутна инцестуозна конотација њиховог односа која није крунисана реалитетном едиповском коначницом у смислу коитусног спајања, али је сам однос прожет интердимензионалним преплитањем сна и реалности, у коме ДД тражи своју мајку, чезне, а у исто вријеме га она чува у некој другој форми, што можда указује на чињеницу да одређене стварни из наше свакодневне реалности када више нису у оперативном модулу, или смо их изгубили проналазимо начин да их компенмзујемо у виду идентификације са неким другим предметима или особама.

Младен Цимеша

Јосиф је Јевреје увео у Египат као једну велику сточарску породицу која је бежала од глади. Током столећа, они су нарасли до размера великог народа, који се више није бавио напасањем својих стада, већ је ропски радио грађевинске послове. (Обратите пажњу на етнички састав грађевинских радника на московским здањима и уочите још једну црту сличности). Потом је дошао Излазак и године лутања током којих Јевреји више нису били ни пастири ни грађевинари. Постали су луталице и војници. Оне који су изашли из Египта стизала је природна смрт као казна за роптање. Рађали су се нови људи уместо умрлих. Њима је био намењен улазак у Ханан. Људи, који су у време Исуса Навина заузели Обећану земљу, нису марили за културно стваралаштво и седелачки начин живота. Нису градили, нису сејали нити су сакупљали летину, нису се бавили рукодељом. Само су лутали и ратовали. Неколико покољења људи сасвим је заборавило шта значи сточарство или грађевинарство!

протојереј Андреј Ткачов

Међутим, предодређено им је било да се населе у земљу у којој су постојале куће и путеви, вртови и виногради, базени и бунари. То јест, испоставило се да је дојучерашњи скитница и странац добио од Бога заповест да освоји земљу у којој су до тада вековима живели сточари и земљорадници, ковачи и ткачи, лекари и трговци.

Истина, Јевреји су имали нешто чега није било у Ханану. Јевреји су имали верски закон који су добили на Синају, имали су заповест да се боје Господа дан и ноћ, да се труде да испуне све што је написано у књизи Закона. Међу Хананејцима је цветао разврат; колико год су били културно издигнути, толико су били и искварени. Практиковали су ритуалну проституцију, како женску, тако и мушку. Приносили су жртве демонима; имали су касте жречева, празнике које су обележавали оргијама. Упражњавали су и содомију, и враџбине, и призивање мртвих. Мрачни шумарци су били места ритуалних разврата, на ливадама су спаљивали децу. Тамо је било свега оног о чему је Господ у Светом Писму говорио Јеврејима: „Не поступајте по обичају народа те земље. Не понављајте гадости њихове јер ћу их због тих гадости отерати од лица вашег. Не шарајте и не сеците своја тела. Мртве не призивајте. Магијом се не бавите. Немојте легати са мушкарцима као са женама. Не спарујте се са животињама. Ако будете и ви чинили такве ствари, догодиће се неизбежно, истераћу и вас из земље којом тече мед и млеко. Бојте се Господа. А сада, пођите и освојите земљу. Живите у кућама које нисте саградили, једите плодове које нисте посадили.“ Ето, та слика свештене историје у неким јарким цртама прети да се понови и већ се понавља у бившем хришћанском Старом свету.

Какве год да су грешке и заблуде у вери муслиманских миграната, далеко од тога да је све у њиховом веровању лажно. Њихова лаж је видљива само када се упореди са Јеванђељем. Али у поређењу са либералним катехизисом и моралним схватањима савременог Запада видљива је једино лаж ових последњих. Муслимани изгледају привлачније. Муслиман верује у будући живот, у рај и пакао. То су за њега тренутно невидљиве реалности. Европљанин се готово увек подсмева оваквој „архаичности“. Муслиман сматра да ће тело васкрснути у Последњи дан. Тело се не сме скрнавити за живота и спаљивати после смрти. Европљанин сматра управо супротно: разврат за живота је норма, а после смрти — у огањ и без мисли о васкрсењу. Муслиман не вреднује свој биолошки живот изнад свега, а тим пре ни биолошки живот свог идеолошког непријатеља. За њега су закони Свевишњег, онакви каквим је научен, изнад свих закона. Зато се он не боји ни умрети нити убити. А Европљанин других вредности осим биолошког постојања не познаје. Сусрет лицем у лице са културом која не скреће поглед од смрти за Европљанина је страшан и неиздржив. При том сусрету он је губитник већ на самом почетку.

Дабоме, потом следи још више. Иза тога тек долазе теме сексуалности, наталитета, абортуса, нудистичке плаже и жене без стида. Све то изазива код миграната мржњу и религиозни гнев. Да, дошли су у страну земљу. Они су „дошљаци“. Али то заборавите. Сасвим. Они су већ ту. „Нема сунчања без гаћица у јавности“, — објављује бучна руља која се са хладним оружјем у рукама изненада појављује на нудистичкој плажи. И пред очима нам се свађају нем и глув. Европљанин у бесу диже обрве: „Како се усуђујете да нас учите? Па ми смо вам дали кров над главом.“ На то Јусуф или Али без икакве недоумице одговара: „Ви радите оно што се не сме. Немате ни вере ни стида нити савести. Нисте нас ви само позвали у госте. Прво сте бомбардовали наше градове. Чекајте само, тек ћемо вас научити да поштујете Бога“. Ма колико да нам је жао Курта или Фрица, морамо да признамо да има некакве истине у Јусуфовим или Алијевим речима.

Рашчупане и испипане жене на тргу испред катедрале у Келну — то није само хулиганство. Жена је први трофеј освајача. Најпрепознатљивији, иконични трофеј. „Пред очима побеђеног непријатеља силовао сам његове жене — то је право задовољство“ — говорио је Џингис-кан. Од тог времена, мало шта се изменило у психологији победника. А то што су Немице дирали за груди у центру града и то у присуству мушкараца, треба тумачити као поруку: „Ви сте слабићи. Урадићемо са вама све што пожелимо. Имамо право на то.“ Генерално, „обесправљене жене Истока“ — то су жене о којима брине много мушкараца: отац, стриц, браћа, муж (ако га има), затим — синови. За европску жену нико не мари. Како се испоставило, чак ни полиција и чак ни у Немачкој. Жене су, као и увек, прве које осете пропаст своје цивилизације. Осете на својој кожи.

Није далеко дан када ће Арапи и Африканци пожелети да живе, не у избегличким камповима и миграционим центрима, већ у становима данашњих власника. Прохтеће им се да живе као некадашњи власници, али не поред њих, већ уместо њих. Наравно, да би се одржао европски комфор, неопходни су знање и труд. Нужни су електричари, лекари, инжењери, пилоти. Нужне су стотине професија и континуитет поретка и власти. Зато је будућност пољуљане Европе мрачна. Већина миграната неће желети да учи и да ради. Већина ће хтети на силу да узме туђе, да разбије минијатурни вештачки рај као што је некада Атила срушио и опљачкао Рим. Шта ће се потом десити, њих не занима. Они су само секира у руци дрвосече, а секира није научила да размишља. Шта буде, биће. До тада, мигранти представљају исти онакав „бич Божји“ за Европу, какав су били варвари у односу на Вечни град. Чак иако се одају разврату на европски начин (јер то раде у Европи), дошљаци неће постати толерантнији. Остаће религиозно мотивисани странци, који мистично мрзе беле безбожнике, одебљале и раслабљене.

У Европи је могућ и очекиван десничарски талас. Свакакви хулигани и неофашистичка омладина, свакакво кључање расизма, који настају макар и на трибинама стадиона. Али, само по себи, то неће спасити ситуацију. То ће бити агонија. Ситуацију може да исправи само враћање Европе исконској хришћанској побожности. Победа се мора добити духом. А баш тај једини противотров видимо да је немогућ. Снаге за хришћанску ренесансу Европа нема.

Бели човек Старог света и даље ће бити уверен да има право да живи и да греши како год му се прохте. Опаки бедници с Кураном у рукама ће, као кад ступају из пустиње у оазу, корак по корак, заузимати животни простор, откидаће за себе кварт за квартом, област по област. У некој од етапа опште пропасти, престаће да се стиде и крију, да објашњавају своје поступке и да се извињавају. Просто ће почети да изгоне Европљане из њихових домова с оружјем у руци, наметнуће им харач, као порез за невернике, формираће шеријатске судове, силом ће покривати главе женама и још више од тога. Радиће постепено и логично. Процес ће бити потпуно неповратан.

Све се ово тиче и Русије. Морамо преосмислити нашу културну зависност од Запада. За задах разврата које удишемо, а који нам долази са западних страна, неопходан је хришћански респиратор. Све што је изнедрила хришћанска Европа треба да волимо и да усвајамо, а све што је плод постхришћанске Европе треба да држимо на дистанци и да испитујемо са опрезом. Већину тога, после испитивања, мораћемо да одбацимо. Усвајајући дегенерисану културу новотарења, ми сами, као и Европљани, постајемо рањиви. Православна Русија умела је да изгради добросуседске односе са муслиманима унутар земље и у суседству. Ње се нису само бојали већ су је и уважавали, а имали су због чега. Постхришћанска Русија ће бити исто тако слаба и рањива колико је слаб било који егоиста и безбожник пред лицем религиозно мотивисаног противника са вишим циљем.

Наши муслимани нису дошљаци. Они су аутохтони. Између нас нема језичке баријере, а и културне разлике су углавном изнивелисане. Нама предстоји да у нашем дому радимо оно у чему Европљани не успевају, а како изгледа, неће ни успети. Муслимани ХХІ века имају непријатељске претензије према хришћанима ХХІ века. Суштина тих претензија је проста: где је ваша светост? Где су вам молитва и пост? Где вам је поштовање према старијима и послушност жене према мужу? Где вам је омладина: у задимљеним клубовима или у спортским салама? Где вам је милосрђе? Не само милостиња, већ баш милосрђе? А, ако ми уместо одговора стидљиво оћутимо, они ће рећи: угледајте се на нас. Показаће нам своје најбоље црте, прећутаће најгоре, а ми ћемо још више занемети. Дакле, не смемо да ћутимо. Наш одговор мора да буде животан и религијски.

„Ево нашег поста и наше молитве. Ево наше солидарности. Ево наше омладине. Ево наше породице. Све што је наше ми памтимо, а према другима се односимо с уважавањем. Ране прошлости лечимо и резултати су већ видљиви.“ Ако овакав одговор буде утемељен и поткрепљен неспорним чињеницама, биће и мира и узајамног уважавања. Немогуће је не поштовати људе који чувају своју породицу, помажу једни другима, клањају се Богу у Духу и истини, уважавају комшије и који једу зарађени, а не украдени хлеб. Али је могуће гнушати се оних који ништа од овога немају. И тада земља под ногама бивших власника неприметно престаје да бива њихова. Још су важећи сви документи и тестаменти, али се нешто већ пореметило у темељима и почело да клизи према амбису. То је, заправо, оно што се дешава у Европи и не постоји вероватноћа да ће се ситуација поправити. То је, заправо, оно што не смемо допустити у Русији, а за шта још увек имамо и ресурсе и време.

„Dijalog, praštanje, pomirenje – tri su načela koja ću nastojati da primenim u praksi”. Ove reči, izgovorene prilikom inauguracije novog mitropolita zagrebačko – ljubljanskog, gospodina Porfirija, zvučal su kao zavet i pre dve godine su u hrvatskim medijima izazvale vrlo pozitivan odjek. Vrsni novinar i teolog Drago Pilsel (odnedavno i kolumnista Ekspresa) tada je iskreno napisao da se jako raduje vladici Porfiriju: “jer sam Hrvat, a imam brata Srbina, pastira kojem mogu otvoriti dušu”.

Mitropolit Porfirije (svetovno Prvoslav Perić), rođen je u Bečeju. Osnovnu školu je završio u Čurugu, a gimnaziju u Novom Sadu. Godine 1986. završio je Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu. Godinu dana ranije zamonašio se u manastiru Dečani. Postdiplomske studije završio je u Atini gde je ostao do 1990. godine. Po blagoslovu episkopa bačkog Irineja, otišao je u manastir Kovilj i 1990. godine rukopoložen u čin jeromonaha. Sveti arhijerejski sabor SPC ga je 1999. izabrao za vikarnog episkopa jegarskog pri Eparhiji bačkoj. Odbranio je doktorsku disertaciju „Mogućnost poznanja Boga kod apostola Pavla po tumačenju Svetog Jovana Zlatousta” na Bogoslovskom fakultetu u Atini (2004). Bio je član RRA, a od jula 2008. i predsednik Saveta. U periodu 2010 – 2011. bio je episkop vojni, a zatim koordinator za saradnju Srpske pravoslavne crkve i Vojske Srbije.

Našem narodu rasutom po selima i gradovima Hrvatske potrebni su hrana, sredstva za higijenu, bela tehnika, poljoporivredne mašine. Oni žive u uslovima humanitarne krize

Vaš život se ciklično preobražava u misije. Najnovija je pomoć siromašnom srpskom življu u Hrvatskoj. Ko su ti ljudi i kako vidite razmere njihove patnje?

-Pre svega, želim da zahvalim uredništvu uglednog „Ekspresa” i Vama lično na mogućnosti da misiju vršim, ovoga puta, zajedno sa Vama. Kao i svakog sveštenika i moj život treba da bude neprekinuta misija i to upravo u duhu Hristovih reči: Kao što je mene Otac poslao i ja šaljem vas. Dakle, ja treba da svoju misiju vršim svedočeći onoga ko me je poslao, a to je sam Hristos i Njegova Crkva. Način svedočenja, odnosno misije, zavisi i od potreba onih kojima sam poslan. Nesumljivo je da je svim ljudima na svakom mestu i u svako vreme potrebna Reč Božja kao osnovni vaspitač, čuvar savesti, duhovna uteha i pravac kroz život. Ali, zajedno sa Rečju Božjom, ljudi kojima sam ja poslan u Mitropoliji zagrebačko-ljubljanskoj žive u specifično složenim okolnostima i njima je zajedno sa duhovnom utehom potrebna pomoć zbog nemaštine. Ekonomska kriza u Hrvatskoj pogađa sve, ali nešto više pravoslavne Srbe, najviše zbog posledica rata, okončanog, Bogu hvala, pre dvadeset godina. Meriti, pak, njihovu patnju ili je upoređivati sa patnjom nekih drugih koji žive u izobilju, ali bez ljubavi bližnjeg ili su oprhvani sebičnošću, nije jednostavno. Na primer, sa blagoslovom vladike gornjokarlovačkog Gerasima, posetio sam i banijsko selo Mali Gradac. Sirotinja, gorštaci, ali vredni, ponosni, znaju ko su i šta su. To što znaju ko su i šta su nadvladava svaki strah, svaku patnju.

Ko ih je zapostavio: Bog ili ljudi?

– Drugo ime za Boga je Ljubav. I Bog Ljubavi nikoga ne zaboravlja. A mi ljudi, ukoliko i zaboravimo naš narod rasut po selima i gradovima Hrvatske, prilika je da Vi i ja sada zajedno pozovemo vlasti Srbije, privrednike i sve druge, da ih se sete i uključe se u humanitarnu akciju koju vodi Crkva u Hrvatskoj. Potrebni su im hrana, sredstva za higijenu, bela tehnika, poljoporivredne mašine. Već sam rekao da oni žive u uslovima humanitarne krize!

Pre dve godine, ustoličenjem za mitropolita rekli ste: “Spreman sam za dijalog sa svima koji nisu saglasni sa mojim idejama, ali su otvoreni za njihovo razmatranje i razgovor”. Kakvo je sa ovim u vezi Vaše dvogodišnje iskustvo iz Hrvatske I Slovenije?

-Upoznao sam nove prijatelje: novinare, reditelje, glumce, muzičare, slikare, političare, ali najviše običan drag svet, sa kojima delim temeljna humanistička načela koja treba da vladaju u međuljudskim odnosima. Oni su, pored pravoslavnih, velikom većinom rimokatolici, ali ima i onih koji za sebe kažu da su agnostici. Ja ih, prepoznajem u stihu Matije Bećkovića: pojedini nevernici Boga lepše zamišljaju. Prirodno, upoznao sam najviše Zagrepčana – finu, dostojanstvenu gospodu i dame, bez obzira na socijalni status. Život je nametnuo da sa njima više razgovaram i sarađujem, ali ne izbegavam ni one sa kojima nisam saglasan.

Ekumenizam je za mene sinonim za misiju: svedočenje, dijalog kao suštinska pretpostavka normalnog života, priroda Crkve. Naravno da među katoličkim sveštenicima imam valjane sagovornike. Sa nekima delim bliske stavove, a sa drugima uporno razgovaram i o onome u čemu se ne slažemo

Vreme je takvo da duhovnici moraju biti i psiholozi. Naučili ste da prilagođavanje može biti i pričom i ćutanjem. Šta je danas pogubnije po Vašu pastvu – govor ili ćutanje?

-Ćutanja ima različitih. Ukoliko mislite na ćutanje zbog straha da izraze svoj identitet, zbog neizvesnosti, straha kao očekivanja zla kako kaže Aristotel, onda je takvo ćutanje, po mom mišljenju i iskustvu pogubnije. Takva vrsta ćutanja vodi u duhovni i psihološki bezizlaz: getoizaciju, apatiju, depresiju, samoponištavanje. To nije rešenje. Od prvog dana, zajedno sa braćom episkopima i sveštenicima, nastojim da srpsku pravoslavnu zajednicu izvedem iz stanja geta. Da ih ohrabrimo, da ponovo uspostave vertikalu svog pravoslavnog duhovnog identiteta i dostojanstva. Manji je problem u selima, kao u pomenutom Malom Gradcu, ali preostali urbani Srbi, zbog različitih, ponekad i utilitarnih razloga, zatomljujući samosvest, gube i psihološku stabilnost. Mada razlozi za strah nisu uvek neosnovani, do sada sam se uverio da, pored evropskih zakona ovde propisanih i hrvatsko društvo ima kapacitet da, uprkos glasnim pojedincima, u potpunosti prihvati pravo na ravnopravan život pravoslavnih Srba. A nama ništa drugo i ne treba.

Kad ste rekli da Vašu novu dužnost ne doživljavate samo kao novo poslušanje i zaduženje proizišlo iz crkvene hijerahije, već istovremeno i kao ličnu misiju i odgovornost, koliko ste za ove dve godine zadovoljni prilikama da ove dve dužnosti povežete.

-Kao što na početku rekoh, moj život treba da bude jedinstvena misija: poslušanje, zaduženje, lična misija i odgovornost. Sve zajedno čini život jednog sveštenika, pa tako i moj. Prilike ne biramo. Da potsetim na reči blaženog spomena Patrijarha Pavla da od čoveka ne zavise vreme i mesto na kome će da se rodi, ali zavisi da li će postupati kao čovek ili nečovek. Nisam u potpunosti zadovoljan koliko sam učinio na afirmaciji srpske zajednice u Hrvatskoj. Čini mi se, ponekad, dva koraka napred tri nazad. Ali, niti hoću niti mogu da odustanem.

Vaš ekumenizam je bio velika preporuka za dužnost u Zagrebu. Imate li valjane sagovornike među duhovnicima Katoličke crkve i njihovu pomoć?

-Ekumenizam je za mene sinonim za misiju: svedočenje, dijalog kao suštinska pretpostavka normalnog života, priroda Crkve. Naravno da među katoličkim sveštenicima imam valjane sagovornike. Sa nekima delim bliske stavove, a sa drugima uporno razgovaram i o onome u čemu se ne slažemo.

Sebe vidite i u ulozi pomiritelja. Danas je to nezahvalna uloga u Vašem okruženju. Da li je moguće pomirenje ako jedna strana manipuliše iracionalnom mržnjom i pokušava je pretvoriti u kolektivnu?

-Biti pomiritelj uvek je zahvalno. Najzahvalnije. Nijedna sredina nije monolitna. Moje zagrebačko okruženje pogotovo. Ima, ne malo, i onih koji iz svojih koristoljubivih ciljeva manipulišu osećanjima, stvarajući od Srba dežurne krivce za sve, ekonomske nedaće i slično. Kao u starom vicu o Jevrejima i biciklistima. Londonski „Ekonomist” je prošle nedelje pisao o politici zamrznutoj u osamdesetim ili čak četrdesetim godinama prošlog stoleća. Pojedinci za koje se činilo da gledaju unapred, daju autogolove otkrivajući biračkom telu ustaške pretke. Zamislite da se nemački političar hvali dedom esesovcem iz Aušvica. Ali, dovoljno je ovde ljudi koji znaju da je svaka mržnja iracionalna sama po sebi.

Frojdova teorija o „narcizmima malih

razlika” verodostojno potvrđena u srpsko-hrvatskim odnosima

Tokom Vaše inauguracije komentator HRT-a je na kraju ceremonije istakao da će se „Porfirijev govor dugo pamtiti i prepričavati”. Šta je ostalo od tog oduševljenja od pre dve godine?

-Odgovor je jednostavan: posle reči prelazi se na dela. Na rad, strpljiv i uporan. Nadam se da će takav rad, kada dođe punoća vremena, Gospod blagosloviti odgovarajućim plodovima.

Kad ste citirali mudrog Salomona: ‘Bolje komšija blizu, nego brat daleko’, na koga ste mislili?

-Solomonove reči su univerzalne, važe uvek i svuda. Ali, jednom sam o tome govorio: treba biti sposoban razumeti i prihvatiti drugog, drugačijeg, u ovom slučaju suseda. Za to je preduslov samosvest, ukorenjenost u sopstveni identitet, kako bi sa ljubavlju prihvatio drugačije darove koje poseduje komšija i pomogao mu da on prihvati tebe.

Nedavna poruka engleske grupe “Masiv atak” u Puli: “Hrvati i Srbi su sijamski blizanci koji se ne podnose”! Surov pogled sa strane, ili istina?

-Već sam govorio da je Frojdova teorija o „narcizmima malih razlika” verodostojno potvrđena u srpsko-hrvatskim odnosima.

TRAJNA POMOĆ

Nakon Siska, Gline i Malog Gradca, Mitropolija zagrebačko-ljubljanska je srpskom stanovništvu slabijeg materijalnog stanja koje živi u karlovačkoj županiji podelila humanitarne pakete i u selu Krnjak. Prethodno je pomoć podeljena i stanovnicima slunjskog područja, Vojnića, Tušilovića, Donje Dubrave, Plaškog, Barilovića, Saborskog. Mitropolit Porfirije se nada da će biti više donatora:
„Crkva uvek pokušava da bude uz ljude koji imaju duhovne probleme. Međutim, duhovno nije odvojeno od materijalnog. Najveći deo naših ljudi je otišao, a i oni koji su ostali, isto su otišli – otišli su u sebe, zatvorili se i u Hrvatskoj žive teško, mnogi na rubu egzistencije. Želja nam je, ne samo da ostanemo na ovoj inicijativi, nego da omogućimo konstantnu pomoć našim najugroženijim ljudima, pa da to postane trajan proces”.

http://www.ekspres.net/drustvo/intervju-porfirije-srbi-u-hrvatskoj-zive-u-uslovima-humanitarne-krize