Активни сте на друштвеним мрежама где претежно пишете о верским темама, а ваши статуси и коментари, поред тога што се масовно ”шерују”, често заврше на електронским медијима, а у последње време, примећујемо их и на службеном сајту СПЦ…

– Преношење оваквих текстова (не само мог) на службене сајтове Српске Православне Цркве је позитивни показатељ јачања црквеног живота у Србији, па је и реч ”верног народа”, кроз људе који проповедају, правилно препозната од нашег свештенства.

Уклања се полако лажна конфронтација и смањује вештачки јаз између свештеника и верног народа, јер смо сви позвани на то ”да будемо царско свештенство”. Свако прилаже дарове, колико и како уме и може. То је принос Господу, и ако то Црква прихвата онда је то само знак да тај принос заиста служи свима, да се он не игнорише. Ту Црква прима, приноси и преноси оно што је њено, што јој припада (од свих и свега, за свакога и за све”)…

А овај знак тог снажења црквеног живота је позитивни симптом нове епохе, дубоко се надам. Најава новог цивилизацијског поретка – повратка ”духовне културе”, црквено пролеће коме се са чежњом надамо у нашем времену.

Нови планетарни поредак тражи и нови духовни поредак и нови цивилизацијски поредак.

А цео тај преокрет и обнова духовне културе имају тежиште у Источној Европи. Обрнуле су се улоге, па посустали Запад препушта вођство, иницијативу и одбрану вере – Истоку.

Међутим, то дешавање није још увек продрло у популарну културу (јер европски Исток није артикулисао своју ”меку моћ” кроз поп-културу, последњи бастион западне хегемоније), па зато све то није видљиво онима који на ствари гледају искључиво наочарима медијски разглашене популарне културе.

Ми, у ствари, живимо у пост-секуларном времену, што људи у Србији нису запазили, посебно овдашњи екс-југословенски интелектуалци. Наши атеисти су отужно анахрони и ни не примећују колико су заостали и замрзнути у својим заблудама, живећи и даље у давно прохујалим годинама свог ступања на јавну сцену титоистичке скаламерије, на штулама пропале и превазиђене идеологије. Они су непоправљиво провинцијално постављени, јер као далека провинција доскорашње европске хипер-секуларне културе још нису чули вест о пропасти њихове просветитељске империје. И зато, као папагаји, очајнички понављају аветињске стереотипе од којих су већ одустали и њихови учитељи и господари са Запада..

Биће секулариста и секуларизма и даље, наравно (као и подједнако мртвог марксизма и његових идолопоклоника), али је готово са секуларизмом као доминантним ”духом времена”. Мање-више свугде, сем у провинцијалним културама попут ове наше, антицрквене, аутистичне и ретроградне…

Тешко је заточницима Титове магије да изађу из свог идеолошког матрикса.

Колико је реалан утицај друштвених мрежа на унутрашњу мисију Цркве у нашем народу и колико је уопште Црква по том питању активна?

– Утицај друштвених мрежа је несумњиво огроман, свуда, у свим сферама друштва, не само по црквеним питањима. Тога су данас свесни апсолутно сви и зато с правом обраћају потребну пажњу на овај медиј и ту и такву његову улогу. Као у време Гутенберга, када су и Црква и њени противници штампали књиге са својим (међусобно супротстављеним) ставовима, тако је и сада са електронским медијима као основним и најмоћнијим комуникацијским средством. Они могу послужити и за добро и за лоше, и за и против свих и свега. Сам медиј ”по себи” није ни за начелну осуду, ни за генералну похвалу, већ искључиво кроз начин на који се користи. Попут хируршког или разбојничког ножа, који се разликују ”само” по руци и духу којим је та рука вођена…

Такође, друштвене мреже имају потенцијал који је посебно важан баш за православну Цркву, јер је она била годинама и деценијама брутално маргинализована, па јој је више него добродошао овакав потицај и могућност ширења њене јеванђелске поруке.

Стиче се утисак да на интернету већи утицај имају парацрквени и расколнички сајтови и групе на друштвеним мрежама, него официјелна СПЦ са својим сајтовима. Шта мислите да би било потребно урадити да се макар адекватно парира расколницима и пљувачима Цркве?

– У праву сте, то није добро, али је сасвим логично, и то из више разлога. Наиме, расколници имају само и једино овај спољашњи привид, они имају организацију и изванредну упорност. Зато што осећају да много заостају у односу на Цркву коју су напустили и коју гневно и осветнички нападају. Немају Благодат, немају институцију и устројство, нису у праву, под сумњом су, треба непрестано да се доказују (и то, најчешће, кроз оптуживање других), мањина су, а желе да изгледају као да могу да надвладају. Глуме да су јачи и бројнији него што јесу и због тога све улажу у спољну појаву, јер они, у ствари, и не постоје ван интернет Форума. Зато се толико труде да одрже овај јалови привид. Немају истинску суштину, нити смисао и виши разлог постојања. Постоје само виртуелно, баш као и у духовном свету. Без сталног рекламирања и запењеног брбљања били би брзо заборављени, пошто немају духовну тежину, немају Предање, нити шансу да дугорочно опстану. Зато заподевају кавгу и тако су агресивни, пошто немају мирну савест. И пред самима собом хоће да се оправдају и онда стално, даноноћно полемишу и свађају се. Немају мир, ни ма шта осим осветничког испољавања буке и беса.

А ваше питање је питање за све припаднике Цркве који имају ту врсту знања и треба да се под хитно организују и крену да одговарају и парирају расколницима. Неопходна је лаичка иницијатива свих нас у Цркви.

Па неће ваљда висока црквена хијерархија да се препуцава преко медија са својим и нашим отпадницима? То треба да раде лаици, то јест сви ми који смо такође прозвани и позвани да им први одговоримо онако како ваља и како доликује…

Како гледате на масовне хејтерске коментаре на електронским медијима када год се помене СПЦ и њено свештенство?

– Ти коментари више дрече и буче, па су због тога тако видљиви и ”чујни”. Више изгледа, него што их заиста има толико много. Па онда скрећу на себе пажњу својом поганошћу.

По правилу, сви фрустрирани људи који нешто страсно мрзе имају неукротиву опсесију да нападају оно што је најсветије, да би оваквим скрнављењем изазвали општу нелагодност и све нас успут повукли у своје блато и зјапећи бездан ка коме вртоглаво пропадају.

Свако ко осећа мржњу и фрустрираност – нападаће Цркву, јер је Бог љубав. Онај ко се, тако нападајући Цркву, определио ”за смрт” неконтролисано мрзи живот, попут демона који све вређају и непрестано бесне и, помрачени гордошћу, кидишу на Христа.

”Човек масе” (о коме пише Ортега и Гасет) и ”побуњени човек” (о коме говори Албер Ками) биће увек, по дефиницији, против Божијег лика и свега божанског у нама. Таква модернистичка наказа не подноси ништа духовно и хоће да буде сам свој господар, често се преоблачећи у ”анђела светлости”.

Расколници су такође вукови маскирани у јагњећу кожу. Наравно, та расколничка, незајажљива жеља за истицањем, показује ”каиновски моменат” у њима, сведочећи о њиховом правом карактеру. Моралисти су, а сваки моралиста у себи увек носи мањак љубави (уз вишак нетрпељивости и мржње), као и егоистички осећај како је, наводно, бољи од других, следећи своје измишљене идеале и лажне законе – а не љубав. Ње код њих, таквих, никада нема, јер је се тврдоглаво одричу.

Додаћу да прозелитизам расколнике чини најсличнијим истим оним римокатолицима против којих су наводно (али само формално, на помпезним и запаљивим речима), та њихова агресивна тенденција несумњиво показује да они нису православни – не само по вери и духу, већ ни по најдубљим осећањима срца. Неконтролисано наметљиви, они не поштују слободу других и не умеју да ћуте. Себе сматрају ”тиховатељима” и ”ревнитељима”, а живот проводе у распомамљеном брбљању и празнословљу, уображавајући да су хероји и мученици.

Није ли интернет постао нешто попут римских арена, где није битно ко је ”у праву” а ко ”заиста кривац”, док год игре трају и публика има чиме да се занима?

– За неке је он постао такав, а за неке, опет, није. Све зависи од духа. Јер је интернет веома убедљив тест за ”разликовање духова”. Ту се јасно показује ”ко је од Бога”, а ”ко није”.

Свака обезбожена, моралистичка и егоистичка индивидуа има свој легион, а свака истинска, вером испуњена личност – има свој сабор. Сходно томе, ко интернет схвата као римски циркус има у себи ”дух легиона”, а ко га схвата као сабор – има ”дух личности”.

Апостол Павле је смирено проповедао на Ареопагу, није се хистерично свађао са паганским философима. Говорио је из педагошких и виших разлога њиховим језиком, смирено и стрпљиво – а не надмено (у ставу: ”Немате појма!”, ”Знате ли ви ко сам ја?!”… и томе слично). Није их одбијао и жигосао, већ их је привлачио и трудио се да аргументима истине (а не љутњом) освести и изведе њихове душе из трагичне заблуде.

Црква не жигоше расколнике, не извргава их руглу, па је тако у овдашњем случају упорно, мирно и братски позивала Марка Радосављевића (некадашњег епископа Артемија) на покајање, али без успеха. То није успело, иако су му се његова епископска браћа у Христу са поштовањем и надом обратила са понудом да се покаје и врати црквеном поретку – али је он одбио. А има слободу (као и сви) да одбије, баш као што и демони имају слободу да се противе Богу и Цркви, по цени која следи за такву одлуку.

Какав је ваш став према екуменизму? Многи оптужују СПЦ да је ”издала веру православну”, а шта Ви мислите о томе?

– Постоје различити ”екуменизми” и не могу се вештачки и погрешно изједначавати.

Отпали од православља се увек могу покајати и то морамо имати на уму, ако смо заиста хришћани и истински верници. Бог жели да се сви спасу, дакле – да сви постану православни!

Тај и такав екуменизам има смисла, јер је Божија воља да се сви покају и преобразе. Православни екуменизам разговара без икаквог страха и одбојности са грешницима и блудним синовима, позивајући их да се ”врате Истини”. Дакле, не ми њима, већ – они нама.

Христос је, сетимо се, пољубио великог инквизитора, а није Њега љубио велики инквизитор. Не смемо посматрати само спољашњи привид ствари, већ и то у којем духу је нешто учињено.

Ми можемо да љубимо сваког болесника и грешника и папу и ма кога без разлике, али, наравно, не као да се клањамо идолу.

Ту је реч о ”тајни људског срца”, па ако се, по вама, срце види на фотографији и у њему је тама – онда је то заиста за осуду. Али се оно не види смртним погледом и само је Бог судија, а не ми.

Бог Свете Тројице је видилац срдаца, оног шта се заиста налази у њиховој дубини, па на основу тога и суди, за разлику од нас који можемо само да претпостављамо, па зато не можемо и не смемо да судимо.

”Ја сам судија, а не ви!”, громовито одзвања васионом. Не заборавимо да ”икумена” (”екумена”) у ствари значи ”васељена”, васељенскост православља, представљајући тежњу православља да постане уистину васељенски прихваћено. То је испуњење оне Христове заповести коју је изрекао непосредно пре свог Вазнесења: ”Проповедајте СВОЈ ТВАРИ!”

Како тумачите претензију интернет групе која је свом сајту дала назив: ”Истина је само једна – владика Артемије?”

– Оно чега ови несрећници нису свесни је да истина јесте само једна, али да то није владика Артемије, већ само Бог: Бог Љубав, Који је Пут, Истина и Живот. И то је зато катастрофална, јеретичка изјава – и хула.

Они тако сами признају да, у ствари, и нису хришћани, већ ”артемијевци” (артемити, марковци, или како год), идолопоклоници per excellence. Тиме показују да су лишени ума Христовог и дара расуђивања, тачније – одрекли су их се и одали прелести (којом се хвале и поносе). Показују недопустиву олакост у ”расуђивању” о најбитнијим стварима.

А без расуђивања нити се може разумети Свето Писмо, нити било која конкретна ситуација у животу. Постоји много привидно противречних исказа у Библији и ако бисмо буквално, по свом нахођењу, узимали као истинит само један од њих, залутали бисмо у кобно неразумевање целине Христове поруке. Рецимо, каже се: ”Одговори безумнику према безумљу његовом, да не мисли да је мудар”, али, истовремено, и: ”Не одговарај безумнику на безумље његово, да не будеш и ти као он”. Као што се Христос назива ”кнезом мира”, а, на другом месту, и ”љутим ратником”. Свети Григорије Палама нас поучава, а на ову тему: ”Утврђивати једном једну, други пут другу ствар, док су ОБЕ ИСТИНИТЕ, особина је сваког доброг теолога”.

Е, то ”артемити” (”марковци”, ”артемијанци…) не разумеју и самим тим – ништа не разумеју.

Они кроз шкргут зуба сумњиче архијереје наше Цркве ”за издају”, скоро искључиво на основу сопственог немања вере и свог злог срца. У питању је помрачење ума и типична прелест. Они се, не знајући, праве као да знају и онда унапред и безусловно – осуђују. Имају дух великог инквизитора и глуме ”верску полицију”, док тону у живо блато непојамне гордости.

Да, свуда постоје људи склони ”унијатству” и спремни да поклекну пред римокатолицизмом и његовим спољашњим привидом моћи, али далеко од тога да су сви (или већина) такви у Српској Православној Цркви и међу њеним архијерејима. Напротив!

Потребно је зато ”разликовати духове”, а то је велики дар. Међутим, такви опадачи и клеветници су сувише лењи и неспособни за то. А расуђивање и разликовање духова је, по учењу Светих Отаца, ”већи дар чак и од васкрсавања мртвих”. Толико је то тешко, а ове лажне свезналице се понашају као да је то њима и само њима доступно, као да одмах и непогрешиво ”знају све”. Па и то у каквом духу и каквим срцем неко нешто ради, изван њихове моралистичке секте.

Не умеју они да ћуте и моле се, да сачекају да ствари изађу на видело и све тајно се покаже јавно. Требало је да се понашају као Свети Максим Исповедник у његовим достојанственим и уистину хришћанским реакцијама на неправде које је смирено трпео.

Треба трпети и увек знати да је Црква много виша и дубља него што се то може видети на први поглед.

Дакле, ви мислите да постоји екуменизам који није ”свејерес”?

– Постоји. Зато што се кроз појам екуменизма прелама разлика између два супротна и супротстављена појма: ”утопије” и ”есхатологије”.

Лажни екуменизам је утопијски, а онај истински и боготражитељски је увек – есхатолошки. И све зато морамо да поставимо у оквире овакве, суштинске разлике.

Утопија хоће решење свих проблема, па и спасење искључиво у границама историје и времена. За разлику од тога, есхатологија види решење људске драме (и спасење света) у вечности, на крају историје (у будућем веку, ”кад времена неће бити више”).

Зато прави екуменизам захтева разговор са свом твари, па наравно и са шизматицима, римокатолицима и протестантима. Зато што Бог хоће да се сви спасимо и није нам дао дозволу да од тога одустанемо, до краја времена. То не смемо никада да заборавимо. Разговара се са непокајанима да би се покајали, а не да се тражи покајање као некакав ”услов за разговор” (што безусловно захтевају ”марковци” и сви њима слични). Чему онда уопште разговор? Као када би лекар тражио да се болесник сместа удаљи од њега, сам се излечи и тек онда дође да би га он прегледао.

То је охоло и немилосрдно, бесловесно и моралистичко лудило и са хришћанством нема никаквих додирних тачака. Јер ови отпадници не гледају Цркву као ”заједницу грешника” (што она јесте), већ искључиво као заједницу наводно ”праведних” и ”преподобних”, док су сви остали унапред дисквалификовани и осуђени.

Подсетимо се опет и опет да ми нисмо позвани да будемо безгрешни, већ да се увек кајемо! Треба се заиста искрено, из дубине бића, кајати, а не умишљати да смо тобоже ”имуни на грех”, на дух гордости (а знамо да се и демони подвизавају, али су горди).

”Покривајте грехове своје браће огртачем љубави”, кажу Свети Оци. И то је практично упутство православља.

Црква није судница, већ болница душа. А свештеник није судија, него лекар.

Како у таквој једној бездушној арени промовисати традиционалне вредности: веру, патриотизам, светосавље?

– Са достојанством и мером, без панике, страха и хистерије. Као ученици Христови, који се нису пребројавали, светили, ни мрзели, већ проповедали и молили се Богу.

Савет да ”појачамо молитву” кад год нам је тешко или нас сколи неки наизглед велики проблем нисмо довољно искушали, ни проверили уживо, личним примером, ту неодољиву и непобедиву силу молитве.

Требамо да се уздамо у Божију помоћ кад год бранимо наше истинске, непролазне и духовно недељиве (хришћанске и отаџбинске) вредности.

Колико је заправо хејтовање Цркве последица полувековног комунистичког преваспитавања народа, а колико је то неки наш менталитет или можда нешто треће?

Та владавина комунизма је једна од најстрашнијих епизода богоборства у нашој историји. Ту  је додатно појачано гоњење Цркве из ранијих времена.

Ова лакоћа напада на Цркву је утицала на читаво наше друштво, унизило га и дало му лаку могућност да се одрекне (прво присилно, а онда и слободно) свега онога што нас је кроз векове држало уједињене и високо изнад мочварног тла наше историјске судбине. Тешко је сада се ослободити из овакве бесмислене и (дословно) бездушне позиције, када је у међувремену српски светосавски народ пристао да изда своје најсветије завете. Изгубљена је духовна култура, све се спљоштило, а вертикала је током комунистичке ере одбацивана увек и свугде, на сваком пољу. Јер напад на Цркву иде заједно са нападом на све духовне вредности.

И то није само наша специјалност, овај нихилизам који се претворио у општу ”кризу смисла” и завладао планетарно као духовна куга – негде као нацизам, негде као дивљи капитализам, а негде као комунизам (све су то различита лица истог Левијатана). Напади на Цркву постоје у сваком тоталитарном, према Богу и вери непријатељском систему вредности.

У нашем случају се то само још и додатно компликује, јер је читава ”српска идеја” утемељена на светосавском подвигу (православног окупљања народа око своје Цркве и државе), па је зато код нас напад на Цркву – и напад на све што представља наш укупни идентитет, све што нас уједињује и спаја, све што нас води кроз магле и буре историјских искушења и великих страдања. Па је онда овде сваки напад на Цркву и – бацање камена на све у шта су веровали и за шта су живели наши преци пуних осам векова.

Тужна епизода српске историје, која је и својеврстан лакмус-папир за то да ли ми уопште заслужујемо или не заслужујемо да опстанемо. Ако се вратимо себи и на наш, српски пут (оивичен светосавским и косовским заветом), онда ћемо претрајати, а ако то не будемо урадили, е онда нам више нема спаса.

Срећом, уз нас су и сви српски светитељи, представници ”Високе Србије”, па се надам да ће нам они, својим молитвама и нама невидљивим начинима деловања, помоћи да опстанемо у свом аутентичном виду и облику, као православни Срби и припадници светосавске Христове Цркве.

Да ли су данашњи хришћани, барем ови са друштвених мрежа, више хришћани или навијачи?

– Како ко. Свако је одговоран за сопствени подвиг и крст који носи. Не можемо да генерализујемо, јер би то било бежање од одговорности, а она се не може избећи. Свако је лично одговоран и ту нема колективне одговорности иза које би могли да се заклонимо и ”оправдамо”.

Није важан број, већ сој, квалитет а не квантитет.

Никада хришћани нису били већина, али су давали укус свему. Важно је да су прави, а не најбројнији; они су со која мора да постоји да се јело не би обљутавило…

Поред ових „критичара“ Цркве, а пре свега хејтера који обично пишу глупости не познајући ни структуру цркве ни историју, да ли је можда ипак потребна нека позитивна критика Цркве јер не можемо рећи да је у СПЦ све избалансирано и безгрешно? Много је догађаја и појава које су саблажњиве за вернике а ћутање и нереаговање је знак слабости, који пре свега саму Цркву може много да кошта, управо онако како се то десило са хришћанством на западу.

– Ово је посебно важно питање, кроз које се прелама суштинско и скоро па опште српско неразумевање смисла Цркве, њене улоге и онога што она заиста представља.

Треба зато подсетити да постоји света тајна исповести, којој сви подлежу. Свест о томе да свако може да погреши у Цркви постоји заједно са Црквом, али Црква грехове својих чланова не решава јавном критиком, ни медијски, већ кроз свету тајну исповести и покајања.

Не можемо да мислимо да се црквена хијерархија осећа безгрешно зато што се не исповеда у медијима. И не пише мемоаре где би износила своја сагрешења.

То се никада не ради тако, јер ни Црква ни православна вера нису устројени на секуларни и нама данас изгледа једино разумљив начин. И архијереји Цркве, као и сви ми, свесни су својих људских сагрешења, што најбоље знају њихови исповедници. Постоји ”тајна исповести”, па се грех исповеда Богу, а не таблоидима и медијској мрежи.

Бог опрашта, а не јавно мнење, које није позвано да суди и да се пред њ?

Додатно сам мотивисан тиме што су Драговићева писанија непосредно или посредно, отворено или прикривено, уперена искључиво против Српске Православне Цркве. Као таква, она нису само професионално неозбиљна него су и штетна, па, до одређене мере, и опасна, и то не само по Српску Православну Цркву већ и по нашу државу и по сав род српски. Писање у стилу „шта би било кад би било” није само у супротности са уставним одредбама и важећим законима него је и директно противуставно „разигравање” теме која реално не постоји, а намеће се – или се подмеће – Српској Православној Цркви. Притом јој се вулгарно и лажљиво приписује да је унапред благонаклоно расположена према идеји о „разграничењу с Албанцима”, што је само еуфемизам за идеју о подели Косова или, још тачније, о добровољном и неповратном поклањању највећег дела његове територије Арнаутима, који су њиме загосподарили силом, додуше не својом већ натовском. Настрану Устав и право, домаће и међународно, али где је ту морал, не професионални, не хришћански, не грађански, не отаџбински, већ елементарни људски морал? Чиме је то наша мученичка Црква заслужила или изазвала овакав однос према њој, овакво непријатељство?

Једини део опскурног текстића који није написан у кондиционалу него у индикативу јесте његов почетни пасус. Али и то је привид: најпре се тачно констатује да  „Српска Патријаршија још нема коначан став о полазним основама за унутрашњи дијалог о будућности Покрајине”, да би се затим са неизазваном сигурношћу прејудицирало да ће „све опције” бити „пажљиво размотрене” и да би се нагласило да то укључује и предлог Ивице Дачића о разграничењу, што ће рећи о подели Покрајине. У следећем пасусу самопроизведени (у српском новоговору self made) познавалац приликâ и, посебно, неприликâ у Српској Православној Цркви везе даље: „У седишту СПЦ овако коментаришу” идеју министра Дачића „о обезбеђењу српске православне баштине стварањем манастирских заједница по угледу на Свету Гору у оквиру Грчке”. Затим детаљније, али не мање субјективно и неаргументовано, објашњава „овај тип специјалног статуса, какав ужива Атос у Грчкој”.

На основу чега Драговић развија своје генијалне мисли? Како се зову они који „у седишту СПЦ”, специјално за њега, „овако коментаришу виђење будућности Косова”, све трагом замисли вицепремијера Србије, иначе легитимне у својству личнога става? Кладио бих се да је те „коментаторе” Драговић измислио! Уосталом, ко шта ту има да коментарише? Став апсолутне већине припадникâ Српске Православне Цркве, неизмењен вековима, – а и, по свему судећи, неизмењив у будућности, – лаконски је формулисао Патријарх српски Иринеј на следећи начин: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Јер, оно што се силом узме, то се и врати; оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити.” А што се тиче самог „унутрашњег дијалога”, опет је Патријарх, главом и брадом, изјавио да ће се, уколико и када Црква добије од надлежних органа званични позив да се у њега укључи, она огласити на себи својствени и канонски једини могући начин – расправом у Светом Синоду и синодском одлуком о начину и садржају одзива на такав позив, а можда и отварањем унутарцрквеног дијалога по данас најактуелнијем и најживотнијем српском питању. Мудри Грци су још давно и давно срочили изреку по којој свака власт има да ћути у присуству врховне власти, а Патријарх је оличење и гласноговорник врховне црквене установе, светог Сабора укупног епископата, али и Цркве као целине.

Виђена Драговићевим – и не само његовим – очима, Црква није саборна, васељенска, универзална, свеобухватна, небоземна богочовечанска Заједница, Заједница којој припадају не само сви њени чланови без изузетка него и сва космичка и наткосмичка стварност. Да је и Христос – као Богочовек, као Глава Телу Цркве – њен први члан, то нашим неоцрквењеним или пак расцрквењеним савременицима ни на памет не пада. Да се Дух Свети, Дух Божји, – као вечна Душа вечног богочовечног Тела, – такође налази унутар Цркве, а не негде изван или изнад ње, и да из ње „дише где хоће”, то су за њих „шпанска села”. Да ни Бог Отац није изван ње него је у њој као у Своме нерукотвореном и неразоривом Дому, –  Дому здравља, Дому живота, Дому спасења, – тек то им не може бити ни блиска мисао, акамоли идеја водиља. Да Црква није само социјална или национална институција, да она не обухвата само такозвани црквени врх или само епископат и свештенство, да она ни у каквим околностима и ни под којим условима не функционише као идеологија, политичка партија, невладина организација или било шта слично, то ваљда никад нису ни чули.

Шта, дакле, значи када се каже да ће се о том и том питању изјашњавати Црква, САНУ, Универзитет и тако даље? Не значи ама баш ништа! Јер, и у Академији наука, и на Универзитету, и у Матици српској, и у разним институцијама, и у друштву уоште, Црква је, већ по својој природи, присутна. Присутна је кроз православне хришћане којих има у свим тим друштвеним, културним и иним срединама, и то много више него што би желели сви они који су се некада клели Брозу да неће скренути са његовог пута, а сада се заклињу Бриселу да за њих „евроатлантске интеграције немају алтернативу”. Важи и обрнуто: и САНУ, и Универзитет, и сва друга људска саборишта налазе се, живе и крећу се унутар Цркве, и то како преко православних хришћана који у њима делају и делују тако и кроз аутентичне духовне, научне, уметничке и културне вредности које стварају и негују у сарадњи са суграђанима других вера и уверења, па и са онима који немају вере или верују да је немају. Следствено, неоправдано је и бесмислено специјално позивати или прозивати Цркву да саопшти свој засебни став по овом или оном питању, а поготову очекивати и захтевати да она „износи став” по свим могућим и немогућим питањима, крупним и ситним, пресудно важним и нерасудно глупим. Рећи ћу кратко и јасно: Црква нити има нити треба да има некакав службени шалтер са радним временом у три смене на којем би залудним питачима и дежурним испитивачима у свако доба дана и ноћи сервирала своје судове, „директиве” и „фетве” о свему и свачему и још понечему. Она је простор слободе. Зато у њој, поред јединства у вери, постоји и најшири спектар различитих мишљења о проблемима и изазовима живота. То је легитимно и нормално.

 Све ово изложих да бих показао једностраност (да ли и недобронамерност?) Драговићева приступа теми Црква и Косово. По њему, наиме, испада да Црква представља нешто друго него што смо сви заједно, да је она својеврсни уљез у наше време и друштво, – за неке, штавише, нежељени и незвани гост, – да мора имати нарочит и не баш „обичан” поглед на општељудске и општесрпске проблеме, а кад је у питању проблем статуса и будућности Косова и Метохије, да је њој стало само и искључиво до цркава и манастира, сакралних и културних споменика, светишта и гробаља, па – зашто да не? – и до издржавања свештенства и монаштва, као и до одржавања у животу разбацаних манастирских и парохијских заједница, а да је се не тиче или да је много не дотиче укупни положај, опстанак, будућност и судбина свега српског народа на Косову и Метохији. (Како ли би тек поверовали да наша Црква није равнодушна ни према будућности косовско-метохијских Арбанаса, такође не особито ружичастој?)

Није баш похвално своје и туђе произвољне конструкције о „атонском моделу” (звучи познато, зар не?) стављати у уста анонимним – пре ће бити непостојећим – саговорницима „у седишту СПЦ”, док се већ на следећој страни, у паралелном тексту другог аутора, тврди да иницијативу председника Вучића о отварању дијалога на тему Косова не прихватају ни Срби, ни Арбанаси, ни Америка, ни Русија, ни Европска унија(!). Нико не прихвата; само Српска Црква прихвата, и то „прихвата” оно што никада, ни у вековима турског ропства, није прихватала... Није него! Ако је и од Драговића, ако је и са друге стране „Вечерњих новости”, много је. Претпоставке, жеље, нагађања, домишљања уместо чињеница, стварних ставова, аргумената – то није истраживачко већ таблоидно, манипулативно новинарство, да не кажем трач-новинарство.

Извор: Сајт СПЦ

Мирољуб Петровић потиче из специфичне, пуританске, верске заједнице, која је против рада суботом, једења свињетине, пијења алкохола и кафе, живота у граду, папе, итд. Међутим, упркос тим својим – углавном погрешним – веровањима, ту заједницу чини претежно миран, поштен и честит свет, ком не пада на памет да друге присиљава на држање својих прописа. Али, није такав и наш Мирољуб. То дубоко несрећно, искомплексирано и – највероватније још у детињству – емоционално оштећено биће би своју мешавину метастазираног псеудопротестантизма и, накнадно накалемљеног, старозаветног зилотског јудаизма хтело да намеће огњем и мачем, што је вероватно и разлог због ког је искључен из поменуте неопротестантске заједнице.

Православље, Душаново царство, теократија – све су то термини који Мирољубу служе једино за промоцију свог помахниталог ега и прикривање незајажљиве жеље за влашћу и моћи. Када каже теократија, то њему заправо значи мирољубократија. Када каже Православље, он под тим подразумева свој франкенштајновски спој мутираног адвентизма и архаичног јудаизма, а Православље је ту само ради лакшег и питкијег гутања његових помија од стране наивног народа.

Да бисмо илустровали о каквом је „православљу“ код Мирољуба реч, навешћемо један цитат из његове књиге – лукаво и преварантски – насловљене као Православље за почетнике: „Све до краја историје овог света свим људима ће бити нуђено да уђу у савез са Богом (…) Треба напоменути да сам чин уласка у савез са Богом има своју обредну компоненту (…) Обред уласка у савез са Богом састоји се из три корака (за мушкарце), односно два (за жене): 1. Обрезање (ово важи само за мушкарце) 2. Приношење жртве за опроштење греха – на тачно прописаном месту које је Бог одредио. 3. Обредно купање (…) За мушкарце који живе изван Израела обрезање није обавезно, али се препоручује.“ (Мирољуб Петровић, Православље за почетнике, 69. стр.)[1]

Да ли је било ком православном хришћанину потребно нешто више од овога да схвати каквим манипулацијама се овај – од месијанског синдрома оболели – човек бави? Како никоме од присутних у тим емисијама у којима Петровић све учесталије гостује не падне на памет да га пита: да ли ти прихваташ догматске одлуке васељенских сабора?; шта мислиш о иконопоштовању?; шта мислиш о позивању на молитве Богородице и светитељâ?; шта се, по теби, дешава са душом након смрти?; шта мислиш о крштавању новорођенчади?; да ли сматраш да хришћани треба да светкују суботу?; да ли верујеш у стварну Христову присутност у Евхаристији?; итд., итд.

Има, изгледа, подоста оних који отприлике кажу: „Добро, он јесте мало неурачунљив и, јесте, пропагира неке јереси, али каже и доста тога тачног“. А под тим тачно, вероватно мисле на његове демагошке приче о моралу, здрављу, приватном предузетништву, животу на селу и сл. Но, да ли неко заиста мисли да лекције о моралу може да држи човек који се лажно представља као православац? И човек који, да би прикрио своју приврженост адвентистичком учењу, повремено мења имена адвентистичких писаца када их цитира и поставља њихове књиге; па му је тако Елен Вајт – Елен Блек, а Роже Морно – Роџер Норн? Надаље, да ли неко стварно сматра да је о правилној исхрани боље питати Мирољуба него неког нутриционисту? И, о каквом предузетништву може да говори човек који се бави надрилекарством и продајом „диплома“ својих дописних курсева за „лекаре природне медицине“? А, што се живота на селу тиче, да ли вам Петровић заиста делује као неко ко проводи 14 сати дневно на њиви и другим сеоским пословима, па да онда може да дели савете о томе како треба напуштати градове и ићи на село?

Све његове тираде о томе како су они који раде у некој фирми „робови“ који не могу сами да се брину о себи, опет служе за храњење његове распомамљене сујете; јер он, јелте, не ради у фирми, па су самим тим сви који раде виђени за неки нижи сталеж у будућем Мирољубовом царству. Исто тако, Срби су један од најстаријих народа јер је он Србин; а да је Хрват, вероватно би био усташа и ишао на Томпсонове концерте. А негативан однос према медицини и фармацији вуче корене из верске заједнице којој је припадао; тамо многи верују да се малтене све може излечити храном и да су лекови једно велико зло, натурано од стране Новог светског поретка.

Ето, то је укратко опис феномена званог Мирољуб; феномена који је укор за све нас. Јер са друштвом у ком један такав демагог, хохштаплер и опскурант може да има оволику популарност – нешто дебело није у реду.

                                                                                             Павле Стефановић

Наднасловом се тврди да је то „шок на крају рада комисије”, а поднасловом да „у заједничком саопштењу нема ни слова о његовој улози у злогласној НДХ” и да „у СПЦ незванично признају” (ни назнаке, наравно, о томе ко „признаје”!) да је став српске стране у овом дијалогу био „необично снисходљив према римокатолицима”. Сâм тако бомбастично и сензационалистички најављени текст носи још лажљивији и покваренији наслов: „Степинац мученик, ни слова  о злочинима!”, са пикантним поднасловом којим се преноси став историчара др Вељка Ђурића да су „у размени научних аргумената Хрвати очигледно однели победу” (стр. 4).

Читајући овај текст по повратку из Рима, питао сам се: да ли су „Вечерње новости” озбиљан лист или фабрика лажи? Како је дошло до еволуције или, тачније, инволуције текстова из „Вечерњих новости” од одговорног и, по могућству, објективног извештавања о догађајима до таблоидног, бестидног лагања, клеветања и фалсификовања најцрње врсте? Како је могуће да лист који претендује на српско становиште по разним питањима државног, јавног, политичког и културног живота, а нарочито по питању положаја Србије и српског народа уопште на ветрометини међународних односа и геостратешких игара великих сила и њихових сателита, спадне на то да учестало, готово по правилу, објављује текстове којима се отворено напада, клевета и за разне ствари неправедно оптужује Српска Православна Црква? У том оквиру, „Новости” су овим коментаром о раду споменуте Комисије, на нашу жалост и на своју срамоту, превазишле загребачки „Глас Концила”, најпознатије београдске антисрпске и антиправославне листове, па и саме себе на свом садашњем „ступњу еволуције”.

После ових општих уводних запажања ред је да проценимо и оценимо сваку појединачну поставку ваистину шокантног писанија двојца Драговић − Керблер, почев од насловâ, наднасловâ и поднасловâ.

„Шок на крају рада Комисије?” Ма немојте! Ако је за господу (или, може бити, још увек другове?) из „Новости” шок што се у једном заједничком саопштењу (подвлачим: заједничком), и то саопштењу које не извештава о укупном  раду Комисије него само о њеном последњем, шестом састанку, о Степинцу говори неутрално (подвлачим: неутрално), односно ни позитивно (хрватско „мотриште”) ни негативно (српско гледиште) него управо неутрално, колики ли је тек шок међу хрватским „домољубима” наводне ултракатоличке оријентације што се о њему не говори у суперлативима, у славоспевима и дитирамбима, него управо неутрално? Следствено, шок је или заједнички, српско-хрватски, подједнако заступљен и у редакцији „Новости” и у уредништву „Гласа Концила”, или га уопште нема. „Новости”, наравно, не признају шок у Загребу него га констатују једино у Београду.

Толико о озбиљности, одговорности и истраживачком новинарству, али и о родољубљу и истинољубљу! Уредници и чланкописци „Новости” су, изгледа, једини на свету који не знају да се у заједничким саопштењима, изјавама, декларацијама и прокламацијама може налазити само и искључиво оно што је за обе стране у дијалогу прихватљиво, макар то био и крајњи минимум, а корисно је, мада не и обавезно, да се и разлике у приступу означе или именују. То је у Саопштењу са шестог састанка Комисије дословно и доследно примењено: у њему се констатује да „у случају кардинала Степинца” тумачења Срба и Хрвата „остају и даље различита”. У изворном тексту Саопштења, на италијанском језику, формулација је, штавише, још изразитија: интерпретације су на српској и хрватској страни и даље divergenti (не просто differenti) −  размимоилазе се, међусобно су удаљене, несагласне су, а све је то ипак више него само „различите”, мада је довољно, и предовољно, и то што су различите. Ово је јасно сваком осим онога ко, попут новинарског двојца из „Новости”, не жели да му буде јасно.

Не бисмо се, додуше, зачудили кад бисмо са те адресе чули софистичку, лукаву примедбу да не само што се не помиње Степинчева „могућа умешаност у злочине” него се он помиње као „угледан католички пастир”. Прво: шта значи „могућа умешаност у злочине”? Како употребити тако бесмислен исказ у саопштењу за јавност, притом заједничком саопштењу? Јер, просто-напросто, умешаност у злочине или јесте или није историјска чињеница, или је стварна или непостојећа. „Могућа умешаност” је немогућа. Није много срећнија ни сама привидно лукава синтагма „умешаност у злочине”: „умешаност” може да значи, у нормалном сувислом говору, само једно − активно учешће у злочинима, злочиначко поступање. Да ли чланкописци из „Новости” стварно мисле да се тако нешто може наћи у саопштењу које у себи садржи минимум онога што заједнички могу да кажу и једни и други, и заговорници Степинчеве канонизације и њени убеђени оспораватељи? Зар су заборавили да је Комисија установљена управо због протеста Српске Православне Цркве поводом најаве те канонизације, а не на жељу хрватских бискупа? Најзад, што се тиче „угледног католичког пастира”, и то је чистима чисто: у хрватској католичкој средини он код већине ужива неоспоран углед, а у српској, са занемарљивим изузецима, никакав. И још нешто: аутори текста из „Новости” не користе српски превод, објављен у Информативној служби Српске Православне Цркве, него хрватски превод који је на овоме месту, случајно или намерно, погрешан. У италијанском оригиналу Саопштења, наиме, као и у српском преводу, помиње се „важан (importante) католички пастир”, а не „угледни католички пастир”. Разлика је голема и врло упадљива: „важан” не мора самим тим да буде и „угледан”, а и обрнуто − постоје и неважни угледници.

Идемо даље. „У заједничком саопштењу нема ни слова о његовој (Степинчевој) улози у злогласној НДХ.” Ма немојте! Нема изричитога „слова” зато што то није ни била тема овога састанка: ратни, ендехазијски период Степинчева живота и рада обрађиван је, како са српског тако и са хрватског гледишта, на једном од претходних сусрета. Ипак, има посредног осврта, паметноме довољног. У претпоследњем пасусу Саопштења истиче се, наиме, као што сам већ нагласио, да су интерпретације Степинчеве личности неподударне код Срба и код Хрвата, православних и католика (interpretazioni divergenti). У претходној реченици открива се зашто постоје разна тумачења (interpetazioni varie): зато што постоје „различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови” као „предмет различитих тумачења”. Који су то догађаји ако не, у првом реду, догађаји у НДХ и чији „наступи, списи, ћутање и ставови” ако не Степинчеви?

„У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима…” Зар? Који су то људи који тако нешто признају? Имају ли можда име и презиме, положај и звање, или се, по „добром старом” обичају новинарâ „Вечерњих новости” (и не само њих), ради о измишљеним „добро обавештеним” − али увек и свагда анонимним − круговима, „блиским врху СПЦ”? Лично верујем да је „признање” лажно, а они што „признају” − виртуелне, фиктивне, измаштане личности. Моје следеће питање гласи: у чему се огледа „необична снисходљивост” српских православних представника у Комисији према римокатолицима? Да ли у томе што у заједничком Саопштењу (опет подвлачим: заједничком!) нема омаловажавајућих и увредљивих, а камоли простачки погрдних епитета на рачун римокатоличких сабеседника? Претпостављам да би баш такав речник одговарао истанчаном укусу и бонтону новинарске дружине из „Новости”.

Чудим се ипак што, тако интелигентни и културни како их је Бог дао, нису уочили исту такву „необичну снисходљивост” римокатоличке стране према православним саговорницима, притом, авај, још и Србима. Где је бар код њих норма и стандард који прописује двојац Драговић − Керблер? Зар ниједампут да не употребе неки од израза широко распрострањених и омиљених у јавном дискурсу познатих „домољуба” у хрватској средини, попут изразâ „шизматици”, „бизантинци” или бар „одијељена браћа” у црквеној равни, а „србокомунисти”, „четници” или макар „српски агресори” по националним параметрима? Ако свега тога у тексту Саопштења нема, − а нема га, − закључак је само један: или је фамозна снисходљивост двосмерна и обострана или је она само једна у низу новинарских подметачина, на жалост оних културтрегера који обичну пристојност у говору и опхођењу проглашавају за „снисходљивост”.

Уосталом, зашто би и сама снисходљивост била мана, а не врлина, без обзира на понашање „друге стране”? Ко одбацује људе због њихове снисходљивости према другим људима, ма какви они били, тај одбацује ништа мање до срж хришћанства, па и Самога Бога, Најснисходљивије Биће, Онога Који „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (I Тим. 2, 4) и Који „тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јов. 3, 16), „… да се свет спасе кроз Њега” (Јов. 3, 17). Без божанскога снисхођења, плода бескрајне и безмерне љубави Божје, не би, дакле, Христос сишао у пали свет, у сусрет паломе човеку, нити би дошло до Христове победе над грехом, смрћу и ђаволом, извојеване Његовим Крстом и Васкрсењем. Али покушаћу да и сâм снисходим новинарима наших „Новости” и да их не замарам даље наводима из Библије и теолошким рефлексијама. Радије ћу у наставку прокоментарисати конструкције и подметања са четврте стране овога броја „Новости”.

„Све Цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ, међу њима и Римокатоличка и Српска Православна Црква, биле су изложене окрутним прогонима и имале су своје мученике и исповеднике вере”. Овако аутори Драговић и Керблер преносе „став из заједничког саопштења мешовите комисије”, како изричито тврде. Ја пак тврдим да је и овде посреди нечасни, злонамерни фалсификат. Ево како стварно гласи кратка и јасна формулација у Саопштењу: „… Све су Цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере”. Ништа више! Ово је општа, свеобухватна констатација, општеважећа историјска и теолошка истина. Ту се не помињу ни Други светски рат, ни простор НДХ, ни посебно Римокатоличка и Српска Православна Црква. Све су то новинари „Новости” смишљено, са нимало похвалном намером да изазову погрешне утиске и закључке, дописали изворној реченици. Циљ им је очито био да се међу недовољно обавештеним верницима Српске Православне Цркве – и у српској јавности уопште – створе пометња, саблазан и неповерење према српској страни у иначе тешком дијалогу о Степинцу, што ће рећи неповерење према члановима Комисије у епископском чину, а не мање и према њиховим сарадницима и стручним саветницима из редова најистакнутијих српских историчара. Нимало се не чудим: свезнајући новинари из „Новости” су за сав овај комплекс црквених и, превасходно, историографских питања стручнији и меродавнији од свих доктора и професора богословских, религиолошких и историјских наука. Зато и имају право да им суде и пресуђују.

Сада је, међутим, дошао час да покажем веродостојност и истинитост реченога „става” из Саопштења, а самим тим и апсурдност инсинуацијâ тима Драговић − Керблер. „Све Цркве”, стоји у Саопштењу, − дакле, не само Римокатоличка и уз њу Српска Православна Црква, − биле су „изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере”, притом не једино „на простору НДХ” и „током Другог светског рата и после њега”, него свуда и свагда. Идем редом: мученике и исповеднике имају све Православне Цркве од апостолских дана до дана данашњег, а међу њима, у новије доба, највише Руска Православна Црква: њени мученици и исповедници − од Лењина, преко Стаљина, до Брежњева − броје се у милионима, а не у хиљадама људских бића. У мањем броју, сразмерно броју верникâ, али процентуално у истом или веома сличном опсегу, мученике и исповеднике вере изнедриле су и све остале Цркве православног Истока, међу њима и наша, Српска Православна Црква. Навешћу, илустрације ради, само један пример мучеништва, и то баш из времена Другог светског рата и са простора НДХ. Реч је о старцу Вукашину из села Клепаца у Херцеговини, којем усташки кољач Жиле Фригановић одсеца најпре нос, па уши, па друге удове, тражећи од њега да кличе Павелићу и усташком поретку, а он сваки пут, упркос болу, мирно изговара: „Само ти, дијете, ради свој посао!” Напослетку усташки нечасни „часник” усмрћује непоколебивога старца, али зато никад више нема мира и спокоја ни на јави ни у сну. Непрекидно види старца Вукашина и чује његов глас: „Само ти, дијете, ради свој посао…” Тражи, узалудно, помоћ психијатра Неде Зеца, − узгред буди речено, православнога Србина, − али помоћи му нема: не дâ Бог и правда Божја. Крајњи резултат је следећи: име старца Вукашина је записано у календару светих мученика Православне Цркве, а за његовога крвника се једино можемо надати да се макар на самрти покајао за своје злочине.

Од небројених примера мучеништва у великом руском народу − већем по мучеништву неголи по бројности и територији − наводим само један, и то из времена Другог светског рата: у логору смрти Аушвицу монахиња Марија Скопцова, руска емигранткиња из Париза и учесница француског Покрета отпора, стаје у ред уместо друге личности, по свој прилици Јеврејина или Јеврејке, и одлази у смрт из љубави према непознатом човеку, али ближњем зато што је људско биће. И она је посмртно прибројана сабору светих Православне Цркве. И тако редом… А да ли је на хришћанском Западу било сличних мученика? Јесте, и то не мало. Навешћу као пример близу две хиљаде пољских римокатоличких свештеника побијених од хитлероваца, што износи четвртину пољског римокатоличког свештенства, а у НДХ јасеновачке мученике, словеначке римокатоличке свештенике и хрватске старокатолике. Ту је и римокатолички пандан подвигу свете мученице Марије Скопцове: фратар Максимилијан Колбе, Пољак, који у логору Дахау такође стаје у ред за смрт да би покушао да спасе непознатог ближњег. Веровали или не, али и протестанти су имали своје мученике за време Хитлерове епохе: то су не само чувени пастор и теолог Бонхефер већ и многи други, припадници „Цркве исповедникâ” (die bekennende Kirche). Грех је не споменути и Јермене, Копте, Асирце, Халдејце, Сиријце и друге хришћане Истока, страдалнике и мученике од 7. века до овога часа, дакле више од тринаест столећâ.

После предузетог извртања смисла и обезвређивања реченице која говори о мучеништву као чудесном феномену у читавом хришћанском свету, у различитим облицима и са различитим тумачењима, наши текстописци откривају и зашто чине то што чине – зато што им је намера, нимало похвална и овога пута, да изведу закључак како је  „овај став из заједничког саопштења” у стварности  „многима послужио као показатељ да српска страна није доказала умешаност контроверзног надбискупа у геноцид над српским народом у НДХ”. Ово тврђење као да је од речи до речи преписано из  „Гласа Концила” или из неког још опскурнијег загребачког гласила. Разуме се да  „српска страна” није доказала такву умешаност онима који не прихватају никакве доказе, чак ни оне документоване већ одавно објављеним изјавама самога Степинца. У такве, по свему судећи, не спадају само познати хрватски предлагачи његове канонизације већ и њихови самозвани адвокати из београдског листа са репутацијом српског патриотског гласила. Да ли је „српска страна” ишта доказала или није, то не могу да знају новинари „Вечерњих новости”, па чак ни историчар г. Вељко Ђурић, нити било ко други, све до дана објављивања свега материјала Комисије и увида заинтересованих компетентних људи у тај материјал. Унапред паушално и напамет изрицати негативан суд о  „српској страни” у дијалогу стварно је неозбиљно. На крају крајева, ако  „српска страна”, претпоставимо, није доказала  „хрватској страни” Степинчеву  „умешаност у геноцид”, да ли то треба да значи да је „хрватска страна” доказала „српској страни” његову неумешаност? Оваква логика у размишљању и методологија у закључивању какву налазимо у надобудном тексту на четвртој страни „Вечерњих новости” од 15. јула доводи ствари до апсурда.

То важи и за следећу тезу велеучених новинара, засновану на више него климавој подлози претходне. Она гласи: „Због неколико спорних ставова из саопштења, његовог општег тона и употребљених формулација, у црквеним и научним круговима, спекулише се да српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе о Степинчевој улози у прогону, присилном превођењу у католичку веру и игнорисању масовних убистава Срба у логорима смрти НДХ.” Узвраћам питањима. Који ставови су спорни и због чега су спорни? Зашто је „општи тон” мањкав или, штавише, погрешан? Које формулације не одговарају општеприхваћеним  правилима цивилизованог изражавања, у духу доследности у сопственим ставовима и истовременог елементарног поштовања према личностима и уверењима „са друге стране”? На основу чега господа Драговић и Керблер закључују да „српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе”? Да ли су читали њихове реферате и слушали њихова излагања? А и да јесу, као што нису, да ли стварно верују да баш они и њихови ауторитети из „црквених и научних кругова” поседују такву научну и стручну спрему да су у стању да прате и схвате, примера ради, богословске анализе двојице српских митрополита и професора, Амфилохија и Порфирија, или пак аргументацију више српских историчара, такође универзитетских професора, насталу као плод многогодишњег рада у библиотекама и архивима?

Наглашавам да би коректни одговори морали бити заиста утемељени на конкретним подацима и необоривим чињеницама, као и на непосредном увиду у ток рада Комисије, а не на флоскулама типа „служи као показатељ”, „спекулише се”, „сугерише” и сличнима, у духу Бећковићевог „рече ми један чо’ек”. Истина је сасвим другачија: ставови представникâ Српске Православне Цркве су били доследни, кристално јасни и часни; општи тон разговора коректан, уљудан и пристојан, у духу узајамног поштовања независно од разликâ у ставовима и оценама; формулације разговетне и недвосмислене, изложене на културан начин, без лукавства и задњих намера, усмерене ка једном циљу − утврдити, колико год је то у нашој моћи, историјску истину о људима и догађајима. Неприхватање виђењâ и закључака представникâ наше Цркве од стране представникâ Хрватске бискупске конференције не може бити приказано као неуспех оних првих и успех ових других. А управо то, на крајње непримерен начин, чине аутори овог невероватног текста у „Новостима” када хладнокрвно тврде да су „католици и практични добитник ових разговора” или, позивајући се на г. Вељка Ђурића Мишину, да су „Хрвати очигледно однели победу”. Нека ми се не замери, али не могу да прећутим своју огорченост оваквим навијачким писањем. Па све да су плаћени намештеници загребачкога Каптола, а свакако нису, овако нешто од њих не би захтевао ниједан послодавац или налогодавац.

А чиме им се то замерила наша народна и мученичка Црква да јој ово раде? Не знам, чак не могу ни да наслутим. Напомињем да немам намеру да о овим питањима јавно полемишем са г. Вељком Ђурићем, не толико стога што га сматрам пријатељем колико стога што нисам историчар. Зато евентуалну реплику на његове негативне судове о учинку српског дела Комисије и оптужбе на рачун њених чланова и консултаната препуштам његовим колегама историчарима. Враћам се, у завршници овог одељка свог „утука на утук”, на питање успеха и неуспеха, „победе” и „пораза”. Ако је наш неуспех и пораз у томе што хрватска страна у дијалогу није прихватила наше виђење и нашу оцену Степинчевог чињења и нечињења пре и током Другог светског рата, онда, са истом закономерношћу, следи и то да наше неприхватање хрватског виђења и хрватске оцене Степинчеве делатности у том периоду представља наш успех и нашу „победу”, а хрватски неуспех и „пораз”. Очевидно је, дакле, да или нема победника и губитника или да су обе стране у исто време и победничке и губитничке. Ваистину, логика је и Драговићева и Керблерова Ахилова пета, а можда и њихов „сан летње ноћи”.

Једино делимично тачно запажање овога дичнога двојца јесте запажање које се односи на приступ српских научника фондовима ватиканских архива затвореним за јавност. Није, наиме, тачно тврђење да су били затворени и за сараднике српског дела Комисије, али јесте тачно да им је приступ био ограничен и да су добили мали број тражених докумената. Притом ваља имати у виду и поштено рећи да је папа нашој страни у своје време генерално дозволио приступ овим фондовима.

Завршни део текста из „Вечерњих новости” не изискује, чини ми се, посебан осврт јер углавном препричава већ речено у првом делу текста или пак преноси каптолске коментаре из Загреба. Не бих да се овде и њима бавим иако су ми веома добро познати пошто сам их слушао и читао стотинама пута, а садржај неких знам готово наизуст. Све у свему, навијачко, сервилно – рекао бих: каптололатријско колико и антипатријаршијско – сочињеније господе Драговића и Керблера оставља крајње мучан утисак, бар у мојој души. Они сигурно никад нису чули изјаву старог, одавно покојног, а мени драгог монаха, родом из околине Призрена, којом је он желео да опише српско-арбанашке односе, а која гласи: „Они ги имају своје, ми ги имамо своје.” Ова народска изјава изражава и природу српско-хрватских односа у целости и резултат рада Комисије, где нема места лицитирању о „победницима” и „губитницима”.

За наук и пример новинарима „Вечерњих новости” о чијем тексту и написах све ово наводим, на крају, неупоредиво поштеније писање ауторке Влатке Полшак Палатинуш, објављено 14. јула на сајту Тportal. Госпођа Полшак Палатинуш пише: „Годину дана и шест састанака касније Мјешовита комисија Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве о кардиналу Степинцу није се помакнула с почетне точке. Рад ове комисије завршен је, сви су остали на својим почетним ставовима, а хоће ли и када блажени Алојзије Степинац бити проглашен светим, и даље је непознаница.” У даљем тексту додаје: „У хрватској се јавности могу чути ,утјешни’ аргументи како је Папа само у духу екуменизма желио уважити став СПЦ-а те да за њега проглашење Степинца светим није под упитником. Српска јавност с друге стране ликује јер сматра да су зауставили канонизацију.” Одмах потом закључује: „… Многи се слажу с тиме да је аргентински папа овим потезом желио ово питање на неодређено вријеме макнути с дневног реда, можда и врући крумпир препустити својем насљеднику да се гомба с њим, јер Степинац је првокласно политичко питање и у Хрватској и у Србији.”

Ауторка овог текста, насловљеног као „Пет точака о Комисији”, зацело није Српкиња, па отуд евентуално пристрасна, а није ни задрта заговорница нити пак острашћена противница Степинчеве канонизације, али зато, за разлику од наших јунака ове невеселе повести, зна шта значи одговорно истраживачко новинарство. Сажетак њеног доживљаја Комисије исказан је у поднаслову њеног текста и гласи:  „Хрватима је Степинац и даље светац, Србима усташки викар.”

Реч је Христова: „Ко има уши да чује, нека чује!” (Мат. 11, 15; 13, 9 и 43; Марк. 4, 9 и 23; 7, 16; 8, 18; Лук. 8, 8 и 14, 35).

http://beseda.rs/sok-na-kraju-rada-komisije-vecernje-novosti-ozbiljan-list-ili-fabrika-lazi/#.WW57XKBa7zA.facebook

Батаковић је рођен у Београду, где је завршио студије историје на Филозофском факултету 1982. и магистрирао 1988, а докторирао је 1996. године на Сорбони у Паризу.

У Историјском институту радио је од 1983. до 1992. године, када прелази у Балканолошки институт САНУ. Био је члан уредништва Књижевне речи (1985–1989), Задужбине (1990–1994) и Књижевних новина (1991–1998).

Од априла 1998. на Филозофском факултету у Београду предаје Увод у историјске студије и Општу историју новог века. После мандата амбасадора у Грчкој (2001–2005), Батаковић је у јулу 2005. именован за саветника председника Србије.

У октобру 2005. године изабран је за директора Балканолошког института САНУ, а на тој функцији је поново од фебруара 2013.

Био је члан Државног преговарачког тима о будућем статусу Косова и Метохије од новембра 2005. до јула 2007. године, када је именован за амбасадора Србије у Канади.

У јануару 2009. године постављен је за амбасадора Србије у Француској, и на тој функцији је био до 2012. године. Батаковић је био и шеф делегације Србије при Међународном суду правде у Хагу 2009–2011. године.

РТС

Бугарски Цар Симеон II са супругом Царицом Маргаритом је пре тачно две године, јула 2016. у Београду присуствовао такође јубиларном, али 70. рођендану Престолонаследника Александра II који, ако је судити по листи Краљевских гостију који су присуствовали прослави његовог 70. рођендана, има далеко бољу репутацију у Краљевским кућама широм света (у односу на бугарског Цара Симеона). Тако је Београд 2015. године поводом прославе 70. рођендана титуларног Краља Србије имао прилике да угости и Крунисане главе који су актуелни шефови држава попут шведског краља Карла XVI Густафа, или Кнеза Алберта од Монака, али и бројне чланове Краљевских кућа из Шпаније, Грчке, Француске, Италије, Јордана, Аустрије, Румуније, Црне Горе... Било је ту и бивших државника, значајних људи из света бизниса...

Упоређења ради прослави јубиларног 80. рођендана Цара Симеона II у Софији ових дана присуствује далеко мањи број чланова европских Краљевских породица и ако изузмемо краљицу мајку Софију од Шпаније – ни једна од тих Краљевских породица није владајућа.

Истини за вољу прослави рођендана Цара Симеона II присуствовао је комплетни државни врх Бугарске, док су прослави 70. рођендана Престолонаследника Александра присуствовале само председница Народне скупштине Маја Гојковић и тадашња министарка пољопривреде Снежана Богосављевић, док се министар спољних послова Ивица Дачић појавио само на кратко.

Подсећања ради прослави Престолонаследниковог 60. рођендана јула 2005. године је поред огромног броја племића из читавог света присуствовао и читав тадашњи државни врх Србије предвођен тадашњим председником Борисом Тадићем, премијером Војиславом Коштуницом и председником Народне скупштине Предрагом Марковићем.

Чини се да се од 2005. до 2015. године много тога променило у односу власти према Краљевском дому Карађорђевића, али се ништа није променило у односу целог света према титуларном Краљу Србије. Напротив, они који прате интернет презентацију Краљевске породице (јер у домаћим медијима то не могу испратити) имају прилику да виде Престолонаследника на бројним приватним и државним прославама широм света – како у земљама које су монархије по свом државном уређењу, тако и у земљама са републиканским системом попут Француске и Сједињених Америчких Држава где је српски Престолонаследник чест и радо виђен гост.

О јаким контактима и доброј репутацији Престолонаследника Александра широм света сведоче и честе приватне посете бројних крунисаних глава, државника и припадника светског џет-сета претенденту на српски престо у Двору на Дедињу. Један од таквих примера је и посета британског престолонаследника Принца Чарлса који је, упркос томе што његов сусрет са Престолонаследником Александром није планиран званичним државним протоколом, посетио свог рођака у Дворском комплексу на Дедињу.

Посетом званичних интернет презентација Краљевских кућа земаља у региону попут Краљевског дома Румуније, Бугарске, Албаније, Црне Горе или Грчке – лако је уочљиво да за разлику од Престолонаследника Александра, старешине горе наведених  Краљевских кућа немају тако учестале активности широм света, али ни у својим земљама. Овде пре свега мислим на хуманитарне и друге активности по којима српска Краљевска породица предњачи у односу на поменуте Краљевске куће у окружењу.

Ипак, упркос доминантнијем и драстично већем угледу српског Краљевског дома Карађоревића у свету (у односу на Краљевске куће у окружењу) – СРБИЈА СЕ ИЗДВАЈА ПО ЈЕДНОМ АПСУРДУ!

За разлику од Републике Румуније, Републике Бугарске, Републике Грчке, Републике Албаније и Републике Црне Горе - једино Република Србија није законом решила статус своје Краљевске породице. Све горе наведене републике вратиле су некада национализовану имовину својим Краљевским породицама, старешинама Краљевског дома определиле годишњу апанажу и законом дефинисале статус чланова Краљевске породице одређујући им место у званичном државном протоколу, све са циљем што боље репутације и што бољег представљања њихове земље у свету. СРБИЈА ТО ЈОШ УВЕК НИЈЕ УРАДИЛА!

Поставља се питање – ЗАШТО?!

Логичног и здраворазумног одговора нема.

Одговор се, на жалост, не крије у добрим намерама ни једне од претходних али и још увек актуелне власти.

Краљевској породици Карађорђевић НИЈЕ ВРАЋЕНО ништа од имовине, а Краљевски и Бели двор на Дедињу (који су саграђени од личних средстава Краља Александра I) законом су изузети из процеса реституције како би се потпуно избегла могућност повратка имовине њеним власницима – породици Карађорђевић. Дворски комплекс на Дедињу је и даље власништво Републике Србије која је овај простор уступила НА КОРИШЋЕЊЕ Престолонаследнику Александру и његовој породици са обавезом одржавања комплекса као споменика културе од изузетног значаја.

Овај недефинисан статус српске Краљевске породице власт у Србији неретко је користила (а надамо се да више неће) да манипулацијом чињеницама и разним спиновима кроз разна срества јавног информисања наруши углед Краљевске породице Карађорђевић у земљи, и уништи репутацију и поверење народа у институцију Круне и самог Престолонаследника Александра и његове породице - у чему су у великој мери успели.

Сви претходни режими у Србији, користећи осетљивост осиромашеног и огладнелог народа у Србији на новац и лоповлук, неретко су иритирали јавност текстовима у бројним медијима о томе како „грађани Србије плаћају Карађорђевиће који државу скупо коштају“. То је гнусна и безочна лаж коришћена са циљем прикупљања јефтиних политичких поена и храњења сујете деци комунизма.

ИСТИНА ЈЕ ЈЕДНА:

Краљевска породица Карађорђевић на челу са Престолонаследником Александром је већ више од две деценије најбољи амбасаор Србије у свету. Врата која су била затворена за глас Србије у свету – Престолонаследник Александар је отварао. Тамо где су о Србији говорили као о земљи агресора и дивљака – Престолонаследник Александар је ишао доказујући да то није истина. Све ово народ у Србији не зна или му се пак представља као неважно (јер како онај сељак у неком планинском месту на југу Србије да разуме колико је важно шта о њему и његовој земљи мисле у Шведској, Француској или Америци кад он не може да оде ни до оближње варошице код лекара јер нема омогућен превоз или новац за карту?!).

Краљевска породица Карађорђевић на челу са титуларним Краљем Србије Александром II је у Србију током последње две деценије ИЗ ИНОСТРАНСТВА унела преко 20 милиона евра помоћи о чему сведоче бројне обновљене болнице, домови здравља, школе, домови за незбринуту децу, социјално угрожене породце или надарени ученици којима је омогућена стипендија. О ТОМЕ МЕДИЈИ У СРБИЈИ НЕ ИЗВЕШТАВАЈУ, ЈЕР СЕ МЕДИЈИ ЦЕНЗУРИШУ И САМОЦЕНЗУРИШУ ВЕЋ ДЕЦЕНИЈАМА КАКО БИ БИЛИ ПОСЛУШНИ, ПОНИЗНИ И У СЛУЖБИ СВАКОГ РЕЖИМА – што је класична комунистичка метода испирања мозга народу у последњих седамдесет година. Дакле – комунизам рођаци.

Тај комунизам који и даље живи у Србији и међ Србима и као канцер нас деценијама полако убија, довео нас је до тога да све оно вредно што имамо занемарујемо, исмевамо и ниподаштавамо. И није то само случај са Карађорђевићима. Нама је важније то да ли Престолонаследник добро говори или „натуца“ српски од тога шта је урадио и шта ради за Србију и њене грађане. То чак и не желимо да видимо. Неважан нам је први покретни мамограф у Србији захваљујући коме је прегледано преко 200.000 жена у јужној Србији. Неважни су нам сви ти најсавременији медицински уређаји које болнице широм Србије имају захваљујући њему. Неважни су нам сви ти лекари који нас лече а којима је Краљевска породица обезбедила бесплатна усавршавања на најпрестижнијим универзитетима и клиникама у свету...

Комунизам, комунисти и деца комунизма су нас научили да исмевамо оног који нас често лечи или храни, док у небеса дижемо и с поштовањем говоримо о онима због којих смо болесни или гладни.

У последњих 20 година колико Краљевска пордица Карађорђевић има могућност да поново делује, живи и ради у својој Отаџбини континуитет њиховог рада са циљем да се помогне земљи и народу никада није прекинут. Сво то време били су клеветани, омаловажавани и исмевани, док су се за то време на државним функцијама у Србији смењивали они који су нам дивно говорили (све на течном српском) а ми смо их обожавали, следили их, слушали – а због којих смо бивали и гладни и боси и голи. И које смо све то време ми плаћали.

Волео бих да међу свим тим политичарима у које смо се клели и којима смо веровали, постоји бар један који је за Србију урадио бар 20% онога што су за Србију урадили Карађорђевићи. Сви знамо да таквог нема.

Зато, крајње је време да отворимо очи. Да се тргнемо. Да се пробудимо. Да престанемо да идеализујемо и стварамо себи инстант вође. Да престанемо да ниподаштавамо и омаловажавамо оне најбоље међу нама и да њихову доброту и њихов значај приметимо и уважавамо онда када нестану, када их више не буде било.

Да раскрстимо са уништавањем и понижавањем своје земље и себе самих.

Да дођемо себи, и да сами себи вратимо оно што смо себи сами и одузели.

Да вратимо Круну и да поштујемо Краља.

А Бог је био добр и милостив према нама (иако ми сами све ове деценије гори нисмо могли бити) и сачувао нам је и Круну и Краља. Сачувао нам је темеље. Време је да на тим темељима поново градимо кућу коју смо сами срушили, и да је начинимо најлепшом кућом на свету.

У селу Баћевац код Барајева, недалеко од Београда, на први дан празника Света Тројица навршило се седам деценија од крвавог догађаја када су комунистички активисти, наочиглед неколико стотина мештана у литији, убили Љубомира Љубу Михаиловића, решени да растуре крстоноше, за инат Богу и народу. Убице су, наравно, после били тужиоци и сведоци, па су све оне који су носили црквене барјаке, иконе и кандила отерали на робију. И данас, у Баћевцу, после толико година, о томе влада језиви мук.

Овако Драгиша Божић, публициста из Мораваца код Љига, описује атмосферу у Баћевцу коју је, засада први и једини, описао и забележио у својој књизи „Црвени метак“, зборнику потресних догађаја страховладе нове комунистичке власти. Од „чишћења терена“ – ликвидације невиних цивила, преко принудног откупа и одузимања имовине, па до обрачуна са стаљинистима, за време Информбироа.

– О злочину у Баћевцу причао ми је сада покојни Миливоје Марковић, који је тада тек загазио у другу деценију живота и баш се био вратио из војске – каже Драгиша Божић. – Око пет стотина сељана, претежно младих и деце, са свештеником, три црквена барјака, крстовима и иконама, кренуло је кроз Баћевац, да код традиционалних записа одржи молитву за здравље, родну годину, да не буде града. Миливоје се сећао да су тада приметили неколико комунистичких активиста, али нису слутили никакво зло, јер власт није била званично забранила крстоноше. Активисти су чекали поворку на Мељачком путу, али да би избегли сукоб, крстоноше су кренуле другим правцем, на Липар. Међутим, активисти су ударили пречицом и стали пред колону.

НА почетку поворке црквени барјак носио је Љубомир Михаиловић, кога су звали Маџаревић, а друга два су носили његови саборци, с њим демобилисани са Сремског фронта. Наспрам колоне стали су комунисти из Баћевца и активисти из Великог Борка, који су их намерно пресрели, и почели су да их провоцирају, забележио је Божић у „Црвеном метку“. Маџаревић им је рекао: „Другови, ако хоћете са нама, скините капе. Ако нећете, склоните се с пута, да прођемо.“ Не одступише, поворка крете ка њима, одјекнуо је пуцањ из пиштоља, Маџаревић је закукао, испустио барјак и пао. Настали су метеж, вриска, општа бежанија…

Љубу је у врат ранио Драга Миловановић из Великог Борка, присећао се Миливоје Марковић: „Хтео је да настави да пуца, али му се метак заглавио, те су он и његови ортаци побегли. Касније смо сазнали да су намеравали да убију и попа. Мој пиштољ био је код рођака Златомира Гајића, који је испалио три хица ка зликовцима, али су они побегли у јаругу. Било је страшно на највеселији, најсвечанији и најпобожнији дан у Баћевцу, на Свету Тројицу. Стотине чељади бежало је, а из ране на Љубином врату лила је крв. Нашли смо запрежна кола, те га потерали за болницу.“

– Марија Весић, сестра рањеног Љубе Михаиловића, причала ми је да сумња да у болници у Београду намерно нису хтели да га оперишу. Умро је сутрадан, а човек који га је убио ни дана није одговарао – каже Божић. – У Баћевцу је, потом, завладао терор Удбе. Златомира Гајића, који је пуцао на комунистичке активисте, и још неке сељане, два месеца у Београду су држали у затвору, тукли, мучили, гасили им цигарете по лицу, приморавали да потпишу већ срочена признања… Већину су осудили на робију.

Док је родбина оплакивала убијеног Маџаревића, а остала четворица су тамновала, у Баћевцу је владао невиђен терор Удбе.

ЗАТАШКАВАЊЕ ИСТИНЕ

– ПОСЛЕ седам деценија од тог злочина, недавно сам посетио Баћевац мислећи да ће се тај догађај ове године гласније обележити, подсетити на време када су неки безумни људи приграбили силу и моћ коју им је дала Титова држава, те починили зверства над невиним комшијама – каже Божић. – Нажалост, ништа од тога. Млађи су о томе нешто мало начули, а међу старијима је настало опште ћутање. Они који још жале за временом Јосипа Броза, скоро углас веле да то не треба помињати, да се не изазива зла крв. Овоме се приклонило и локално свештенство, па последњих година, на дан сеоске преславе, на месту где се одиграо злочин, више не обављају пригодан помен јер је, кажу, прошло време четника и партизана. Али живот је показао да свако „гласно ћутање“ никад ништа доброг није донело.

ДА СЕ НЕ ПОНОВИ

– О ИСТИНИ о злочину у Баћевцу није се смело гласно причати пуних 40 година – каже Божић. – Ја сам за то сазнао 1989. године, а требало је да прође још две па да, после неколико неуспелих покушаја, нађем саговорнике. у првом нечовештву комуниста, „чишћењу терена“, било је на хиљаде настрадалих у градовима, нарочито у Београду. У градским срединама наилазио сам на ћутање родбине ликвидираних, из страха од поновног упирања прстом, губитка посла, често и од истеривања из партије, оне исте која је и њиховима дошла главе. Казивачи, родбина невино убијених у својим исповестима нису били отровани осветом, срце и душу отворили су да се иста и слична зла не би поновила, нигде и ником.

Аутор: Бранко Пузовић

Извор: НОВОСТИ

http://jadovno.com/dan-kada-su-komunisti-pucali-na-litiju/#.WT3D5mjyiiO

Поред уобичајеног упознавања у Цркви преко заједничких пријатеља, певањем у истом хору, приликом ходочасничких путовања, понеко се упознавао и преко свог свештеника или духовника – у новије време интернет постаје све чешће место упознавања православних људи и сусрета сродних душа.

До сада сам видела како функционишу два православна форума на српском језику – форум (тзв. „Листа“ ) на сајту Светосавље.орг (ОВДЕ ) и форум „Живе речи утехе“ (на сајту Поуке.орг ОВДЕ  ).

На сајту Светосавље нема посебне могућности за дописивање искључиво оних људи који траже православног брачног сапутника већ се људи упознају и друже кроз разговоре на различите теме на такозваној „Главној листи“, али зато за православне породице и православне супружнике на овом сајту постоји посебна „Листа“ под називом Листа православних родитеља (линк ОВДЕ  ).

На другој страни, на форуму „Живе речи утехе“ постоји посебан под-форум намењен искључиво упознавању православних хришћана ради брака. Ову дивну идеју је покренуо свештеник Иван Цветковић, а пред вама се налази мини-интервју који сам направила са једном од модератора овог форума Данијелом Олуић за сајт «Има наде», са циљем да се шира православна јавност упозна са овим лепим пројектом.

Као психолог морам да додам да упознавање преко интернета има неке своје специфичности и неке своје мане, чему ћу посветити свој наредни текст ако Бог да времена и снаге. Понешто од тога сам већ помињала у чланку «Како наћи праву особу (питање психологу)» (линк ОВДЕ )

Уредница сајта Има наде 

ФОРУМ ЗА УПОЗНАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ОСОБА РАДИ БРАКА – „КАНА ГАЛИЛЕЈСКА“

• Колико сам прочитала, форум за православно упознавање «Кана галилејска» (информација ОВДЕ  ) је покренут 2013.године. Каква су искуства од тада до сада?

„Кана Галилејска“ је пројекат који је покренут управо 2013. године, као наш одговор на евидентну инертност младих за ступање у брак. Циљ нам је да људи који су чланови нашег сајт, а који нису у браку, покушају да на том, само за њих одвојеном делу, ступе у дијалог кроз приватне комуникације и на тај начин покушају да се ближе упознају са особом супротног пола, те да то резултира будућим браком.

• Да ли има примера бракова православних хришћана који су се преко овог форума упознали и венчали? Још неких примера?

Наравно да имамо мноштво примера успешних бракова, имамо и деце која су се из тих бракова родила. То сматрамо нашим највећим успехом и много смо поносни на то.

• Како тај форум функционише у техничком смислу? На самом сајту (линк ОВДЕ  ) пише једино да се приликом пријаве дају одговори на неколико питања – подаци о себи у смислу година, професије и колико дуго смо у Цркви, да ли су до сада већ били ожењени/удате, итд. Шта се догађа након што особа пошаље те податке модераторима форума?

Када особа буде након пријаве и достављања података „примљена“, отвара јој се проходност у део Форума који је „закључан“ и није видљив осталим члановима Форума (линк ОВДЕ  ).

Дакле, подразумева се да су они који се примају неудате и неожењени.

Пожељно је да новопридошли члан овог форума отвори своју „тему“ у одељку Мушкарци или Жене и да се представи осталим члановима – да каже нешто основно о себи али и довољно специфично да би и другима имало смисла да започну разговор са том особом.

За мушкарце смо на овом линку ОВДЕ  поставили пример који може послужити као неки оријентир како да се представи а да то буде довољно информативно, а за жене смо пример поставили на овом линку.

Такође је пожељно и корисно да нови члан попуни свој профил са својом правом сликом, и да напише неке информације о себи и на том месту (личном профилу а не само на својој „теми“).

• Како се ступа у разговор са неким ко је исто члан тог форума?

Након свог представљања и евентуалног одговарања на поруке које им други пишу, особе могу да погледају одељке под називом «Мушкарци» и «Жене» у којима су се и досадашњи чланови овог форума представили (рекли нешто о себи), и ако се за неку особу заинтересују могу ступити са њом у контакт било јавно – путем писања на њиховим «темама», било путем приватних порука где они већ према склоностима разговарају, евентуално можда размењују и бројеве телефона и сл.

Администрација Форума нема увид у те личне комуникације, сем ако, не дај Боже, дође до нарушавања лепог и џентлменског понашања (првенствено), односно ако дође до пријаве модераторима, када страна која је пријавила, наравно, мора да достави јасне доказе о тој непријатној ситуацији. Срећом, до сада се такво што није дешавало…

• Да ли су информације о нама јавне свима који су прикључени на форум? Шта сви могу да виде а шта не?

Када заинтересована особа пошаље податке да жели да се пријави на овај подфорум за упознавање, ти подаци нама модераторима служе за „злу не требало“. Дакле, ми их не користимо сем ако дође до нарушавања како форумских, тако и што би рекли неких правила лепог понашања. Ако би се десило да је нека особа нпр. насртљива, уредништво је ту да реагује на пријаву , те да покуша да модерира евентуални сукоб, а уколико баш дође до неког угрожавајућег инцидента, управо ти подаци који су остављени приликом пријаве нам служе да ту особу просто предамо на даљу надлежност Одељењу за високотехнолошки криминал МУП-а Србије. Подразумева се да у нормалним околностима ти подаци „ћуте“ код нас и не злоупотребљавају се.

Уредништво податке које чланови шаљу приликом пријаве не прослеђују ником, нити су они наведени јавно.

Јавно (јавно у смислу осталим члановима тог подфорума) је само оно што ми лично јавно изнесемо као податак о себи. У приватној комуникацији (преко приватних порука у оквиру форума) те податке које ту изнесете види само та друга особа са којом разговарате.

• Да ли је било неких злоупотреба или непријатних ситуација и како су оне решаване?

Хвала Богу, и ако имамо преко 2500 регистрованих људи на том делу форума, до сада нисмо имали забележене непријатности. Наравно, деси се да дође неко ко је навалентан, али је довољно да друга страна каже да није заинтересована и ту се по правилу даља дискусија завршава. Ако би неко и даље био непристојан у било којем смислу, довољно је администраторима послати поруку и тај други после упозорења би био трајно удаљен са сајта, а у крајњем случају пријављен надлежним институцијама.

Хвала Богу, до сада нисмо имали ниједан такав случај, али ово говоримо из превентивних разлога.

Такође, у сваком моменту, ако неко то жели, може да напусти овај подфорум (нпр. јер је пронашао драгу особу, или једноставно не жели више да учествује). Процедура је таква да о тој својој одлуци обавести модераторе форума који могу по жељи и уклонити ваш профил и искључити вам приступ овом подфоруму.

• Шта видите да су тренутно мане овог форума, а шта предности?

Предности су очевидне, у смислу да пружамо могућност да и особе које су чланови Цркве, а можда имају проблем ступања у дијалог по том питању (женидбе – удадбе), могу на неки начин да се некако споје.

Мане су ипак, као и у реалном животу – инертност тих људи, која је можда изазвана неким ружним искуством из неког претходног периода. Али опет, ето ми смо пружили могућност да ступе у контакт, макар „сакривени“ иза форумских имена-„аватара“. А они већ, свако према својој жељи, савести или како већ, на основу комуникације коју су водили, „отварају“ се даље сами што треба да резултује „живим“ упознавањем, а после је већ све лакше 
 

Мане… Неки чланови нису вични интернет комуникацији и не успевају да се представе и искажу мишљење као што би учинили лицем у лице.

У том правцу смо поставили и једно мини-упутство које може помоћи да особе на најбољи начин искористе интернет начин комуникације на овом делу подфорума (линк ОВДЕ  )

• Ко све модерира овај форум и шта то подразумева ? Да ли ви модератори покрећете и водите разговоре са људима на разне теме по питању забављања, православног брака, црквености итд. или ту нема разговора у класичном форумском смислу већ се људи искључиво приватно дописују?

Да, постоје уредници, који повремено дају тон дискусији, оној општој и видљивој свима на том делу подфорума. Разговоре људи могу да воде на овом подфоруму на више начина:

– да воде преписку на својој «теми» (где су се представили и рекли нешто о себи),

– да учествују у разговорима на теме повезане са браком, упознавањем (линк ОВДЕ )

– да разговарају путем приватних порука са одређеним чланом овог подфорума

– и да учествују у разговорима на разне теме на целом форуму Живе речи утехе, а не само на овом делу подфорума за упознавање.

Такође, ми смо понекад организовали у ужива окупљања људи заинтересованих за упознавање ради брака (линк ОВДЕ ) тако да постоји могућност и уживог разговора и виђања.

• Шта бисте препоручили људима који размишљају да се пријаве на форум, на шта да обрате пажњу, о чему да поведу рачуна, како да на најбољи начин искористе могућности овог форума, а да избегну непријатности?

Једна од препорука је да приликом регистрације за своје Име (надимак) ипак ставе своје право име (не мора и презиме). То ипак даје неки неанонимни већ личан тон, јер се ми у правом животу не представљамо „аватарима“ (профилним сликама које нису наша фотографија лица већ могу бити било шта) и надимцима.

Затим да отворе своју тему и да се на њој представе као што би и уживо урадили: колико имају година, шта их интересује (музика, филм, плес, спорт…), да читају пажљиво шта пише друга страна, да се ману политике, бар у почетку :), мало мање потенцирања верник сам ја јер ипак сви који су то исто, да пишу више а не да очекују да ће их неко контактирати само зато што су супротног пола и што су се пријавили.

Остале препоруке могу да прочитају ОВДЕ   (напомена: овим линковима можете приступити тек када постанете члан подфорума „Кана Галилејска“)

• Постоји ли нешто важно у вези са овим форумом што бисте желели да истакнете а да није поменуто у горњим питањима?

Најбољи се резултати, емпиријски, ако можемо тако да се изразимо, „постижу“ и учествовањем на осталим темама, тј. ван овог подфорума; ми, као форум, негујемо дискусије на многе теме, како из света религије тако и из свакодневног живота. Често обрађујемо друштвене феномене, свакодневицу, дешавања у нашем друштву, свету и сл.

Напомена: већини линкова наведених у овом тексту можете приступити тек када постанете члан подфорума „Кана Галилејска“

Разговор за сајт «Има наде» водила:

православни психолог Сања Станковић са модераторком форума за упознавање православних особа ради брака «Кана галилејска»  Данијелом Олуић

Форуму за православно упознавање „Кана Галијелјска“ можете приступити ОВДЕ.

Извор: http://www.imanade.org/kako-upoznati-pravoslavnog-muza-ili-zenu-forum-za-upoznavanje-kana-galilejska/

Шеста Међународна конференција

Удружења православних научника

(Први Међународни конгрес православних научника и Прва конференција православних научника у Србији)

«Православље и наука»

Позивамо Вас да учествујете у раду Међународне конференције православних научника која се одржава у оквиру Првог међународног конгреса православних научника. Рад конференције посвећен је чувању и развоју традиционалних православних вредности, како у науци и образовању, тако и у свим сферама примењене и привредне делатности. На учешће у Конференцији позива се широки круг научних, просветних и културних радника, специјалиста из различитих области знања – чији рад је управљен или тежи да буде управљен ка бољој и тешњој сарадњи држава православног света, а тиме очувању и ширењу Православља уопште.

Конференција се одржава с благословом Његове светости патријарха српског господина Иринеја.

ОРГАНИЗАТОРИ КОНФЕРЕНЦИЈЕ:

Међурегионална просветна друштвена организација (МПДО) «Удружење православних научника» (Русија)

Српско одељење (наведеног) Удружења (Београд),

Међународни центар за православне студије (Ниш),

Друштво пријатеља српских манастира „Студенчки круг“ (Београд).

МЕСТО И ВРЕМЕ ОДРЖАВАЊА КОНФЕРЕНЦИЈЕ: Београд, 23.-28. октобар 2017.

Обавештења и сазнања о ауторима, текстовима и сродним темама са претходних, а у будућности и са ове конференције – можете погледати у следећим часописима: 

Теоретический и научно-практический журнал «ФЭС: Финансы. Экономика. Стратегия»,

Научно-практический журнал «Международный научный вестник (Вестник Объединения православных ученых)»

Српски народно-просветни часопис „Боготражитељ“

Ток Конференције пратиће културно-просветни радио «Благовестие» (Русија), радио „Словољубве“ и телевизија „Храм“ (Србија)

ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР КОНФЕРЕНЦИЈЕ:

Председници:

Протојереј Генадиј Заридзе – председник «Удружења православних научника» (Вороњеж, Русија) и

Проф. др Миленко Бодин – председник српског одељења «Удружења православних научника» (Београд, Србија).

Чланови Међународног организационог одбора:

Проф. др Радомир Милашиновић (Србија);

Проф. др историјских наука, Иван Асенов Тутунџијев (Бугарска);

Проф. др Мироновић Антоније - Бјелостокски универзитет (Пољска).

Чланови Саветодавног одбора:

Косинова И. И. – доктор геологије, професор, управник Катедре еколошке геологије Вороњешког државног универзитета;

Малиш В. Н. – доктор техничких наука, професор, управник Катедре за хуманистичке и природнонаучне дисциплине Липецког одељења Руске академије народне привреде и државне службе при Председнику Руске Федерације;

Попов В. И. – доктор медицинских наука, професор, управник Катедре Вороњешког државног медицинског универзитета;

Шульгина Л. В. –  доктор економских наука, професор Катедре економике и основа предузетништва Вороњешког државног универзитета ГАСУ;

Шахов С. В. – доктор техничких наука, професор на Вороњешком државном универзитету инжењерских технологија;

Ильичева И. М. – доктор психолошких наука, професор на Московском обласном социјално-хуманистичком институту;

Џелетовић Миленко – доктор економских наука, професор у области менаџмента на Факултету безопасности Универзитета у Београду.

Координатори Конференције:

Будјукин Дмитриј Анатољевич +7 903 6995859, beograd-congress@mail.ru (Русија);

Левушкина Ружица +381 655522752; +79637700252; lavichi@yandex.ru (Србија)

Крутских Олга Валентиновна - olga_kroutskih@mail.ru, +7 9204173256 (за питања која се тичу путовања и превоза).

ОБЛАСТИ РАДА КОНФЕРЕНЦИЈЕ:

- теологија и философија,

- педагогија,

- информационе технологије,

- медицина и биотехнологија,

- економија,

- историја и филологија,

- архитектура и грађевина,

- екологија и геологија,

- право,

- политикологија и социологија,

- култура и уметност.

СЕКЦИЈЕ ће бити формиране према најширим научним областима:

1.      Секције друштвено-хуманистичких наука,

2.      Секције природних наука и

3.      Секције техничких наука.

Време излагања је: 20 минута за реферате на пленарном заседању и 15 минута за реферате на секцијама. После сваког реферата даје се 5 минута за питања.

Неке од могућих тема секција су следеће:

1. Улога православног погледа на свет у развоју савременог друштва и формирању његове будућности.

2. Културне и језичке традиције држава: сећања генерација. Светоотачко наслеђе. Очување и развој православних вредности у савременом свету.

3. Проблеми социјалне интеракције и сарадње црквених и светских установа. Путеви  интеракције образовних и црквених структура у процесу формирања будућности православног света.

4. Морални оријентири у решавању проблема младих. Искуство и подвиг новомученика као пример васпитних идеала светости и благородности у државама православног света.

5. Јеванђелске вредности у систему савременог образовања.

6. Православље у медицини и биологији, питања биоетике.

7. Информациона безбедност у контексту духовно-моралног васпитавања младих.

8. Филозофско-научна парадигма у креирању будућности света и утицај православља.

У оквиру рада Конференције планира се одржавање и округлог стола, са учешћем личности из јавног и медијског живота, а под називом:

„Православље 100 година после Октобарске комунистичке револуције – 1917-2017“.

Округлим столом завршава се радни део Конференције, а од 26.-28. октобра планирано је поклоничко путовање по светињама СПЦ.  

Уколико сте заинтересовани за учешће у раду Конференције, молимо Вас да пошаљете потврду о учешћу са темом излагања до 20. јула 2017, попуњавањем обрасца (табеле на крају писма) и слањем на мејл: conferencebg2017@gmail.com.

Уплата за трошкове за смештај, као и трошкове котизације требало би да се обави најкасније месец дана пре почетка Конференције (о износу и начину плаћања заинтересовани учесници биће информисани у другом позивном писму). 

Планира се и штампање материјала у зборнику Конференције. Материјали се примају до: 20. 09. 2017.

Публикација ових материјала је бесплатна. Организациони одбор има право да бира и врши редакцију добијених материјала.

ПРАВИЛА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА ЗА ШТАМПАЊЕ У ЗБОРНИКУ МАТЕРИЈАЛА КОНФЕРЕНЦИЈЕ

Радови се штампају на руском, српском и енглеском језику (опционо), анотација и кључне речи на енглеском (уколико је текст на енглеском, анотација и кључне речи пишу се на српском или руском језику).

Обим материјала – не више од 6000 компјутерских карактера с проредима (тј. не више од 3 стр.).

Користи се програм Microsoft Word 2003/2007

Формат листа је А5 (14,8 см / 21 см)

Маргине – 2 см са сваке стране

Увлачење пасуса –1 см, с переносом речи и без нумерације страница

Интервал између редова – single 

Фонт – Times New Roman, величина слова 11, за текст испод цртежа, табела и сл. - 9

Ако се користи фонт који се разликује од фонта основног текста, фајл са тим фонтом обавезно треба приложити у посебном документу.

Табеле и цртежи обавезно морају бити нумерисани и у тексту треба да буде указано на њих.

Ако постоје формуле, наводе се уз помоћ Microsoft Equation

Графички материјали стављају се у текст, а шаљу се и одвојено, у виду фајлова у форматима дигиталних слика tiff, jpg, bmp, са резолуцијом не мање од 96 dpi.

Илустрације треба да буду припремљене у црно-белом формату.

Списак коришћене литературе треба нумерисати, према ГОСТ.7.1–2003 и дати на крају рада (упућивање на литературу даје се у квадратним заградама тако што се укаже на број под којим је дата публикација наведена у списку литературе. Неколико публикација у истој загради одвајају се зарезом између бројева.

У првом реду – назив рада (болдирано, у средини)

У другом реду – иницијали, презиме (презимена) (аутора), е-mail (курзивом и у средини)

У трећем реду (за младе научнике) иницијали, презиме ментора (курзивом у средини)

У четвртом реду –  пун назив организације из које долази аутор, град, држава (курзивом у средини)

У петом реду и даље – текст рада с илустрацијама (ако их има), уз поштовање датих правила.

Уколико могућности буду дозвољавале, настојали бисмо да објавимо изабране комплетне радове у часопису посвећеном духовним наукама и култури, о чему бисмо обавестили учеснике након одржане Конференције.

ПРИЈАВА ЗА УЧЕШЋЕ НА КОНФЕРЕНЦИЈИ

С поштовањем,  за Организациони одбор Конференције

Проф. др Миленко Бодин (тел. + 381-63-7753968)

Они који су у Београду, Нишу и Новом Саду могу да присуствују јавној расправи и допринесу да се спречи наставак системске дискриминације веручитеља у односу на остале наставнике. У предлогу закона стоји да вероучитељи (и само вероучитељи) могу искључиво да заснују радни однос на годину дана а не на неодређено време.

http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=22952&Itemid=1

Текст предлога закона:

http://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/FINAL-ZOSOV-ZA-JAVNU-RASPRAVU-12_05_2017_docx-1.pdf

ЈАВНА РАСПРАВА ЗОСОВ - А