Свету архијерејску Литургију, у параклису посвећеном том светитељу, служио је Епископ моравички Антоније Пантелић, викарни епископ Патријарха српског Иринеја, који је пристутнима пренео поздраве Његове Светости.

У беседи након Литургије, он је, честитајући славу домаћинима, говорио о житију краља Милутина, његовог брата Драгутина и мајке Јелене,  и том приликом подсетио да је Свети Краљ, по обећању, за живота подигао више манастира и цркава него што је провео година на српском престолу, и да је подизао болнице и храмове и чинио доброчинство према убогима. Помогао је да се сагради око 40 цркава по Србији, Светој Гори и Јерусалиму.

Његова мајка Јелена Анжујска, у част чијег доласка и венчања са краљем Урошем Српским су у Ибарској долинини, где су се сватови сусрели, засађени јорговани, (па се и данас та долина зове Долина јоргована), остаће запамћена у српском народу, између осталог, и по томе што је саградила и прву женску школу и била велика мајка многим српским девојкама.

На крају своје беседе Епископ моравички  Антоније је истакао:
– Знамо колико је велики завет и обавеза служити Богу, али колика је и радост служити своме отачаству. То највише зна наша војска. Колико љубави уграђује да би постојао мир на земљи, да би постојала љубав међу људима. Да би сачувала  државни суверенитет и интегритет, Војска јако много чини. Док ми мирно одмарамо, наша војска не спава. Наша војска чини то што чини нашу државу државом и благодарећи духу армије и благодарећи љубављу официра повратила се и вера у војска, повратила се вера народа у војску, али повратила се и та христољубива вера, јер видимо да се многи храмови, многе капеле, молитвени домови у  касарнама подижу, да имамо војне свештенике. И све то нас подсећа на веру краља Милутина, на веру наших предака – светога Стефана Немање, светога цара Душана и многих наших великих српских вођа, који су учинили да наша земља и наши људи живе данас срећно на нашој земљи.

Свечаност, којој су, осим запослених у Медија центру „Одбрана", присуствовали  пријатељи установе и гости из јавног живота, на светој Архијерејској литургији за певницом су увеличали „Србски православни појци“, док је током трајања славске трпезе наступила и Етно- група „Вез“.  

Овогодишњи кум славе Медија центре „Одбрана“, потпуковник Борко Лепојевић, симболично је, у присуству директора те установе, пуковника Севице Карапанџина, предао део славског колача наредном домаћину, заставнику Небојши Милетићу.

„Одбрана”, чије је седиште у београдском Дому Војске Србије, Светог Краља Милутина обележава као своју крсну славу од прошле године. 

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије оценио је да су мањинске заједнице на нашим просторима обично биле жртве трагичних тренутака и да нису имале подршку већинске заједнице.

"Данас закони у државама, у којима сам ја епископ, гарантују религјиски плурализам, а то значи да има више религија и да су оне једнаке пред законом, што је претпоствака за реализовање верске слободе и црквеног живота", рекао је митрополит и додао да је осим закона, често потребна и добра воља.

Муфтија србијански Абдулах Нуман рекао је да народи на простору бивше Југославије, не уче из своје историје и да понављају исте грешке.

"Волео бих да убрзамо помирење и повезивање свих религија на овим просторима, треба да будемо отворени једни према другима, без међусобног надметања", указао је муфтија.

Он је додао да немамо право да гурамо једни другима "легитимитет на нос" јер нас, како каже, то нигде неће довести.

"Треба да практично живимо нашу религију, а не да се кријемо иза ње, када се нешто деси. Када бисмо тако радили, не би било сукоба и не би се дешавали злочини међу људима", сматра Нуман.

Према његовим речима, политичке партије и политичари долазе и одлазе, а константан фактор историје је постојање вере.

На дан примирја у Првом светском рату, муфтија се запитао да ли ћемо бити злопамтила или ћемо радити на заједничком зближавњу.

"У нашим верама постоји "љуби ближењег свог", то се мора поштовати и живети у складу са тим, а не ставити у витрине, да стоји као лепа ваза", закључио је муфтија.

Београдски надбискуп Станислав Хочевар сматра да су цркве много учиниле за повезаност међу народима бивше Југославије.

"Нико други у Европи, као народи у Југославији није искусио како је живети са различитим религијским заједницама. Морамо да учинимо све да по томе будемо први, а не последњи у Европи", рекао је Хочевар.

Поручио је да не треба да се враћамо у прошлост да би потенцирали ране и виктимизам, већ да будемо отворени у религијском дијалогу и да такви, како је навео, идемо у будућност.

Поводом Дана примирја у Првом светском рату, данас је са Савске терасе на Калемегдану, изведена почасна артиљеријска паљба са десет плотуна. Паљбу је извео Почасни батаљон Гарде Војске Србије.

Уз интонирање химне Републике Србије и подизање заставе, обележавање Дана примирја је својим извођењем пропратио и оркестар Гарде.

Извођењу почасне артиљеријске паљбе присуствовали су бројни грађани Београда.

Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић примио је данас делегације јединица за електронска дејства и верске службе поводом њихових празника.

Делегацију рода јединица за електронска дејства је предводио пуковник Зоран Ненадовић, командант 224. центра за електронска дејства, а делегацију верске службе – пуковник Саша Милутоновић, начелник Одељења за веру у Управи за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије.

Дан јединица за електронска дејства слави се 11. новембра у спомен на дан када је 1946. године у Нишу формирана прва јединица за радио-извиђање и противелектронска дејства.

Дан верске службе слави се 12. новембра у спомен на дана када је 1839. године први пут дефинисано вршење верске службе у војсци, доношењем Војног закона у Војсци Кнежевине Србије. 

Срећом, повријеђених у експлозији није било, а оштећења су једино настала на Аудију А6  који је био пакриран у кругу школе, а у власништву је Митрополије Дабробосанске.

На мјесту догађаја је извршен увиђај, а даљи рад на расветљавању наведеног кривичног дјела је у току.

О догађају је обавјештен дежурни тужилац Окружног јавног тужилаштва Требиње који је наложио да се предузму све мјере и радње на прикупљању доказа и документовању кривичног дјела изазивање опште опасности.

 На лицу мјеста је извршен увиђај, а даљи рад на расветљавању наведеног кривичног дјела је у току.

http://faktor.ba/vijest/eksplozija-u-foci-u-krug-srednje-bogoslovske-skole-bacena-bomba-271631

Засад непознати вандали оборили су и оштетили неколико споменика и почупали крстове на православном гробљу у сарајевском насељу Бријешће.

Неки споменици су ишчупани из земље или поломљени, а крстови су преврнути.

Сарајевској полицији случај је пријављен око 13:30 сати, али није познато када се овај инцидент догодио, наводи Клиx.ба.

Жена која је пријавила случај наводи да је пре седам дана била на гробљу и да је тада све било у реду.

РТРС додаје да је полиција обавила увиђај и напомиње да је инцидент пријављен дана, на Митровске задушнице.

http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:694218-NA-ZADUSNICE-Oskrnavljeno-pravoslavno-groblje-u-Sarajevu

Некадашња игуманија манастира Градац, једна од најпопуларнијих калуђерица наше Цркве, талентована и веома образована уметница, имала је веома запажен интервју у ”Блицу”, у коме је започета ова системска злоупотреба чедне добронамерности (и одређене наивности, која, често, иде уз овакав однос према животу) мати Ефимије (Тополски).

Из читавог разговора, коме је формални повод била Ефимијина веома запажена сликарска изложба у београдској ”Галерији 73”, извучен је као наслов својеврстан закључак ”Блицове” новинарке Жељке Мрђе, у сасвим прагматичној функцији већ континуираног, нескривеног редакцијског обрачуна са српским патријархом. Па је на врх овог разговора, као наднаслов стављено: ”СРПСКА МОНАХИЊА ИМА ОТРЕЖЊУЈУЋУ ПОРУКУ“, испод чега читамо, у наставку, наслов: ”Бог нас никада неће присилити на било шта, па ни да РАЂАМО”, са све великим словима овако, графички акцентоване последње речи (полемички постављене насупрот недавних изјава српског патријарха пренетих у дневним новинама што излазе под називом ”Ало”).

И читав њен, лепо речено у самом Мрђином тексту, ”женски, нежни, лирски и модерни глас” – одједном постаје некакав тобоже побуњени ”глас Цркве” и поставља се одмах насупрот неких других гласова исте те Цркве, а под потписима патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија.

И после питања о актуелној улози наше Цркве и месту хришћанства у савременом свету, на крају долази и оно због чега је, у ствари, урађен (и одрађен) читав овај разговор – тражење Ефимијиног коментара на тему ”важности рађања код савремених Српкиња”, а поводом патријархових мисли на исту ту тему.

Све оно пре тога био је само увод, гарнирунг и предигра за оно што је дошло на крају, као финале и сушти разлог читаве ове лукаве и лицемерне медијске операције.

Брига њих за ”лирски, нежни глас” исте оне сликарке у монашкој ризи, коју су пре тога тобоже ”нахвалили”, задајући јој провокативно питање, без икаквог размишљања и људске бриге о њеном осетљивом и сасвим крхком месту у сложеном устројству Цркве и ономе што може да јој се догоди после овако злоупотребљеног њеног коментара.

Ништа она ту посебно спектакуларно, ни оригинално није рекла, сем да, као монахиња, не може да прича о нечему што није део њеног искуства и да је, у начелу, Бог свим људима, па и женама, наравно – дао слободу да сами бирају свој пут у односу на начин живота и само спасење коме се приближавају или га се сами добровољно одричу.

Притом није ниједном поменула патријарха, нити је уопште знала каква је то његова изјава, у ком контексту је дата и на који је начин интерпретирана у брутално секуларној, раздраженој, против Цркве устремљеној и екстремно полемички интонираној ”српској јавности”.

У сваком случају добила је наслов у коме се њена изјава вештачки суочава и сукобљава са патријарховом, иако су дате из потпуно различитих перспектива размишљања на неисцрпну и тајновиту тему материнства и женске улоге у модерној породици.

Али, то није био крај…

Већ сутрадан, дакле данас, у ”Куриру” (срећом, без помињања на насловној страни) излази наставак ове исте приче, у већ уобичајеној ”таблоидној обради” и уз додатно полемичко интензивирање читаве оне (чинило се сасвим безазлене) ствари.

Ту је у наслову већ сасвим директно: ”МАТИ ЕФИМИЈА ПРОТИВ ПАТРИЈАРХА”, као суштина читаве приче, и са одговарајућим наставком: ”Не можемо ми монаси да терамо жене да рађају” и ”Бивша игуманија манастира Градац не слаже се са ставом да су Српкиње дужне да имају децу” (а знамо сви ЧИЈИ ЈЕ, тај и такав став најприсутнији у српској јавности ових дана).

Овде је насловни део велики готово као и читав остатак текста и он ”обавља посао”, онај суморни и јадни (антицрквени) задатак који су себи поставили новинари и уредници ”Курира”. Они овде само цитирају делиће јучерашњег Ефимијиног интервјуа, вешто вадећи из контекста њене речи о томе да је ”слобода коју нам Бог даје – једино што је изнад љубави Божје”, потписујући фотографију своје вешто злоупотребљене жртве речима: ”ПРОТИВ ПРИСИЛЕ, мати Ефимија Тополски”.

Као 1945. године, све концентрисано у истом, једном једином правцу – супротстављања патријарху и ко зна ком по реду покушају завађању верника унутар Цркве.

Не морам ни да поменем да се у овој, огољеној ”Курировој” верзији разговора мати Ефимије са Жељком Мрђом, ни не помиње њена актуелна сликарска изложба, која је била макар формални повод првобитног интервјуа. Уз мноштво наслова, поднаслова, наднаслова и потпис уз Ефимијину фотографију, ту је и антрфиле, у јаркој црвеној боји где пише, а у истом духу: ”Немам право да то помињем, ја или било ко други ко нема биолошко потомство”.

Готово је невероватно, колико лукавог врћења у круг, са сталним подсећањем на исфорсирано размимоилажење између патријарховог и Ефимијиног става!

Као да је читав овај текст у ствари једино и имао за своју ултимативну сврху – овај ударац на патријарха преко неког ко нити полемише са њим, нити мисли да је њено мишљење обавезујуће ма за кога (са кључном реченицом, којом се ограђује од свега о чему се ту ради: ”Ја се не усуђујем да говорим о томе”.

Да не помињем да је у претходном делу свог разговора мати Ефимија директно бранила свештенство и, посебно, епископе наше Цркве од оних који, у оквиру већ изанђалих пропагандистичких стереотипа, немилосрдно и без размишљања захтевају од свих (а посебно од монаха и епископа) оно што једино од себе не траже. То се наравно нити помиње, а камоли да се уоквирује и наглашава у ”Курировом” селективном цитирању онога што им одговара за њихове скривене жеље и не баш најчасније намере.

А то какву незгоду и проблеме су, овим, направили монахињи и уметници којој није било ни на крај памети у ком (и како изобличеном и ”смртно уозбиљеном”) контексту ће изаћи њене изјаве поводом тек отворене (иначе феноменалне) изложбе. Постаде тако Ефимија, ничим изазвано, од медија проглашени стручњак за оно о чему је лепо рекла да се ”не усуђује да говори”. О ономе што сматра светињом слободе и тајном, ”не желећи да помиње” овако тајновиту и њеном искуству ипак недохватну тему.

Али, кад отвориш уста (и, посебно, срце) пред немилосрдним господарима микрофона у овдашњем медијском зверињаку, следе ти неочекивани и, изгледа, неизбежни проблеми.

Посебно ако је тај неко у мантији и припада духовничком сталежу Српске Православне Цркве (и довољно наиван да помисли да неког из света високотиражних таблоида заиста занима једна рафинирана и камерна уметничка изложба).

Подразумева се, испод ових текстова (у коментарима) можемо да читамо похвале Ефимији од оних који су имали прилику да је упознају (и ја сам, тако, имао част да је, пре пар година, браним од групе разузданих, инквизиторски расположених квази-зилота), али и олако, наивно пристајање већине читалаца на медијски исконструисан ”сукоб” њихобе миљенице са њеним духовним пастиром, кога она поштује изнад свега и чудом се чуди како се нашла у овој позицији и на оваквој ветрометини. Па јој онда дају нетражену подршку и само подгревају све оно претходно започето, пажљиво зацртано и за овакав расплет припремљено…

Срећом, сувише је наш патријарх искусан духовник да не би приметио подли механизам иза читаве ове, у ствари непостојеће (потпуно измишљене и хипертрофиране) приче.

И сам је био толико пута жртва истих оваквих ”новинара” и ”уредника” из редова ”наших медија”. Па се, даће Бог, онда неће све наставити онако како су таблоидне главешине замислиле: да Ефимија буде кажњена од стране црквених институција, па да јој онда дају додатну пажњу и ”подршку”, све лијући крокодилске сузе над оним што су сами намерно и подло закували. И да тако добију још понеки ”аргумент” против нашег архипастира и читаве Српске Православне Цркве.

Није им први пут да се служе оваквим овешталим сценаријем.

Али овога пута, сигуран сам, неће успети у својим намерама. Јер су већ откривени и од многих правилно препознати у својим, овако конструисаним ”медијским операцијама”.

Фото, текст: Хринограф, Фб профил Драгослава Бокана

Србија је била плодно тле за супротстављање и отпор нацистичком Новом поретку у Европи. Први организовани покрет отпора у Европи је започео у Србији под вођством српског пуковника Драже Михајловића на Равној Гори.  До лета 1941, први велики народни устанак против немачке окупације је већ започео у Србији. Хитлера је запањио овај до тада невиђени чин пркоса Новом поретку у Европи. Да би терорисао српски народ и покрет отпора, Хитлер је наредио да се српски цивили приводе и стрељају у знак одмазде и као мера колективног кажњавања због српског отпора. Хиљаде српских цивила је погубљено на овај начин. Један од најбруталнијих чинова одмазде се десио у Крагујевцу, граду у централној Србији. Да би се испунила квота сто за једнога, убијене су хиљаде цивила, укључујући и стотине средњошколаца заједно са својим професорима. Крагујевачки масакр је постао један од најзлогласнијих и најтрагичнијих догађаја  Другог светског рата. Попут масакра у Лидицама, Баби Јару, Орадуру и Нанкингу, Крагујевац је постао симбол ужаса рата и окупације, као и цене отпора војној окупацији.

Операција Казна

Југословенски премијер Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић су потписали Тројни пакт са Немачком 25. марта 1941. 27. марта официри српске војске, на челу са генералом југословенског ратног ваздуплоховства Душаном Симовићем, збацили су режим и поставили Петра Другог за владара Југославије. Пучу су претходиле насилне антинемачке демонстрације у Београду и општенародна одбојност према југословенско-немачком споразуму. Хитлер је сместа реаговао. Он је доживео државни удар као напад и увреду нанесену Немачкој и као неприхватљиви чин пркоса. Док је нови Симовићев режим тражио дијалог са Немачком, Хитлер је одмах одлучио да тотално уништи Југославију као државу.

По директиви број 25, Хитлер је наредио инвазију Југославије 27. марта 1941, након државног удара у Београду. Званичан назив ове акције био је Операција Казна (Fall Strafe), док је инвазија Грчке носила назив Операција Марита. Хитлер је наредио да Југославија мора бити уништена "што је пре могуће". Он је овако објаснио своје планове за инвазију:

"Моја је намера да разбијем Југославију из правца Београда ка југу концентричним операцијама из правца Ријека-Грац са једне стране, а са друге из правца Софије да би се тако нанео разарајући удар југословенским снагама. Такође, намеравам да одвојим најјужнији део Југославије од остатка земље и искористим га као базу за наставак немачко-италијанских операција против Грчке...чим довољно снага буде на терену и чим временски услови буду повољни, југословенско ваздуплоховставо и Београд морају бити уништени сталним даноноћним нападима Луфтвафеа."

Хитлер је такође у директиви нагласио план да искористи пронемачке Хрвате, који су раније припадали немачкој Аустроугарској, као пету колону у растурању Југославије. Рекао је да ће "унутрашње тензије у Југославији бити појачане политичким гаранцијама које ће бити дате Хрватима". Ово је био типичан пример политике 'завади па владај'.

У Берлину је министар пропаганде Јозеф Гебелс прочитао следеће Наређење дана немачкој армији на истоку, у име Фирера, на дан 6. априла 1941:

"Војници Југоисточног фронта,

Од раних часова овога јутра, немачки народ је у рату са београдском Владом интрига. Положићемо оружје тек када ова банда пробисвета буде дефинитивно и тотално елиминисана и када задњи Британац напусти европски континент. Ови заведени људи треба да схвате да морају да захвале Британцима за своју ситуацију; морају да захвале Енглеској, највећем ратном хушкачу свих времена.

Немачки народ може ући у ову борбу са осећајем унутрашњег задовољства због чињенице да су његови лидери учинили све да се дође до мирног решења.

Молимо се Богу да води наше војнике и да буду имали Његов благослов као и увек до сада.

У складу са својом политиком да се други боре за њих, као у случају Пољске, Британија је поново покушала да умеша Немачку у сукоб у коме су се надали да ће успети да једном заувек докрајиче немачки народ,  да добију рат, и ако им се пружи прилика да униште целокупну немачку армију.

Пре доста времена, немачки војници на Источном фронту су у року од неколико недеља збрисали Пољску, инструмент британске политике. 9. априла 1940. Британија је поново покушала да оствари своје циљеве тако што су пробали да изврше продор кроз немачки северни бок, продор ка Норвешкој.

У незаборавној борби немачки војници у Норвешкој су елиминисали Британце у року од неколико недеља.

Немачки народ је остварио оно што је свет сматрао немогућим. Ипак, само неколико недеља касније, Черчил је помислио да је прави тренутак да покуша поновни продор преко британских савезника, Француске и Белгије, ка Рурској области у Немачкој. Тиме је почео час победе наших војника на Западном фронту.

Начин на који су немачке армије потукле легије капитализма и плутократије је данас већ део војне историје. Након 45 дана и ова кампања на западу је окончана, на исти начин и у целости.

Затим је Черчил концентрисао снагу своје империје против нашег савезника, Италије, у Африци. Захваљујући сарадњи немачких и италијанских јединица, сада је и та опасност отклоњена са Афричког фронта.

Нови циљ британских хушкача на рат је сада покушај остваривања плана који су осмислили већ почетком рата и чију су реализацију одложили само захваљујући гигантским победама немачке армије. Сећање на искрцавање британских трупа у Солуну за време Првог светског рата је такође ухватило малу Грчку у паукову мрежу британских интрига.

Више пута сам упозоравао на британске покушаје да искрцају трупе у југоисточној Европи и рекао сам да то представља опасност по Немачки Рајх. Нажалост, народ Југославије није послушао ово моје упозорење. Такође сам покушавао, увек са истим стрпљењем, да уверим југословенске државнике у апсолутну неопходност њихове сарадње са Немачким Рајхом да би се опет успоставио трајни ред и мир у Југославији.

После дуготрајних напора најзад смо успели да осигурамо сарадњу Југославије тиме што је она приступила Тројном пакту, а да од народа Југославије нисмо тражили апсолутно ништа осим да учествују у реконструкцији Новог поретка у Европи.

Пошто су на Черчиловом и британском платном списку, криминални узурпатори нове Београдске Владе су у овом тренутку преузели моћ државе на себе. Као и у случају Пољске, ова нова Београдска Влада је примила старе и оронуле људе у свој кабинет. Био сам приморан да под овим условима одмах опозовем  немачко дипломатско особље у Југославији.

Чланови и службеници немачке амбасаде, као и радници наших конзулата у Југославији, су свакодневна мета најгорих могућих понижења и напада. Баш као и у Пољској, бандити су рушили немачке школе. Југословени су киднаповали велики број немачких држављана, неки су чак и убијени.

Осим тога, Југославија већ недељама планира општу војну мобилизацију у највећој тајности. То је њихов одговор на моје осмогодишње залагање да остварим ближу сарадњу и пријатељство са југословенским народом, задатак за чије обављање сам се залагао свом снагом.

Када су се британске дивизије искрцале у Грчкој, баш као и у Првом рату, Срби су помисили да је дошло време да се искористи ситуација и да се изврше нови напади на Немачку и њене савезнике.

Војници Југоисточног фронта:  дошао је ваш час. Сада ћете заштити интересе Немачког Рајха, као што су ваши другови урадили пре годину дана у Норвешкој и на Западном фронту. Ви ћете исто тако постићи успех и на Југоисточном фронту.

Извршавајући вашу дужност бићете једнако храбри као и борци немачких дивизија који су се 1915, на том истом балканском тлу, тако јуначки борили. Бићете хумани само тамо где је непријатељ хуман према вама. Где вас непријатељ третира потпуном бруталношћу, узвратићете истом мером.

Битка на грчком тлу није битка против грчког народа, него против тог архинепријатеља, Енглеске, који опет покушава да прошири рат на Југоисточни Балкан, баш као што су пробали на северу Европе прошле године. Управо зато ми ћемо се борити раме уз раме са нашим савезником, баш на овом балканском тлу, све док и задњи Британац не доживи свој Данкирк (велики пораз британских и француских снага 1940. у Француској) у Грчкој.

Било који Грк који подржи Британце у њиховим настојањима страдаће заједно са њима.

Када немачки војник докаже да је способан да потуче Британце на Балкану, у снегу и на планинама,  доказаће и да је способан да их победи у врелини афричке пустиње.

Ипак, нећемо тежити никаквом другом циљу осим да издејствујемо слободу за наш немачки народ и да обезбедимо животни простор немачкој породици.

Живот свих Немаца је опет у мислима, молитвама и срцу сваког немачког војника."

http://serbianna.com/analysis/wp-content/uploads/2011/10/nazicolumn3-300x180.jpg

Механизована колона, део XIV оклопног корпуса, под командом пешадијског генерала Густава фон Витершајма, сачињена од 5. и 11. оклопне групе, 294. пешадијске и 4. брдске дивизије, напредује кроз Србију 17. априла 1941. Пролазе поред уништеног југословенског конвоја са леве стране и колоне лаких тенкова са десне стране на улазу у Ниш

У нападу Сила Осовине на Југославију учествовало је 24 немачких дивизија са 1500 авиона, 23 италијанске дивизије са 670 авиона и бродовима ратне морнарице који су напали циљеве на Јадрану, као и 5 мађарских дивизија. Укупно 52 дивизије са 2300 авиона. Југословенска армија је успела да мобилише 30 непопуњених дивизија које су биле лоше обучене, са застарелом опремом и  веома ниским моралом.

Југославију су напале трупе Осовине стациониране у Аустрији, Мађарској, Румунији и Бугарској. Друга армија, под заповедништвом Максимилијана фон Вајхса, стационирана у Клагенфурту у Аустрији и Барчу у Мађарској, је требала да нападне са севера. Друга формација је била 12. немачка армије стационирана у Бугарској, под фелдмаршалом Зигмундом Вилхелмом Листом, чији је један део требао да окупира Македонију а други да настави према Београду. XLI оклопни корпус под Георгом-Хансом Рајхардом је био стациониран у базама у Румунији и требао је да нападне Београд. Део овог корпуса била је Друга Вафен-СС оклопна дивизија "Das Reich" која је пребачена из јужне Француске.

Ова дивизија је представљала окосницу напада на Београд. Das Reich је била елитна формација којом је командовао СС Oberstgruppenfuehrer Паул Хаусер, познат као "Тата Хаусер" јер је сматран оснивачем Вафен-ССа, то јест оружаног крила СС-а.

Београд је проглашен отвореним градом, што је значило да није био брањен. Ово је омогућило Луфтвафеу да бомбардује град нон-стоп три дана узастопно. Највећи део центра града је уништен и страдало је приближно 17000 српских цивила, мушкараца, жена и деце. Пошто је био отворен град, у њему је био само један гарнизон малтене без икаквих ратних ветерана. Ово је довело до трагикомичног и апсурдног "заузећа" града. Ништа боље не осликава шупљину и празнину рата од "заузећа"  Београда. О овоме се иначе ретко прича. Град је заузео командант 2. чете моторизованог извиђачког батаљона СС, Hauptsturmfuehrer Фриц Клингенберг, члан Друге Вафен-СС  дивизије "Das Reich". Он је, заједно са једним заповедником вода,  два наредника и пет редова СС јуришне моторциклистичке чете прешао Дунав на заплењеном моторном чамцу. Моторциклима су кренули београдским улицама, не наишавши успут на било какав отпор. Нису наишли на било какве војне снаге. Довезли су се до Југословенског Министарства Рата које су затекли напуштено. Тамо су на згради подигли нацистичку заставу са кукастим крстом. Онда су отишли до Немачке Амбасаде где су подигли још једну заставу.  Градоначелник Београда је пристао да преда град да би спречио даље бомбардовање и страдање цивила. Хитлер је Клингенберга одликовао Витешким крстом Гвозденог крста за "заузеће" Београда и он је постао звезда и херој у нацистичкој Немачкој као "човек који је заузео Београд". Клингенберг је касније страдао у савезничкој инвазији на Немачку 1945.

Београд је окупирала Прва оклопна армија под вођством генерал-пуковника Евалда фон Клајста. Клајст се сликао испред Скупштине како поздравља тенковског командира 14. априла, 11. оклопна дивизија, која је ушла из Бугарске, је заузела Београд. Немачки губици током инвазије Југославије су били 151 погинлих, 392 рањених и 15 несталих. Немци су заробили 337.468 југословенских војника и 6.028 официра. Али око 300.000 припадника југословенске војске је побегло у планине и  рурална подручја. Они ће наставити рат као герилци.

Немачка окупација

http://serbianna.com/analysis/wp-content/uploads/2011/10/Adolf_Hitlermaribor-300x214.jpg

Адолф Хитлер у Марибору, Словенија, 26. априла 1941, са Мартином Борманом и Карлом Волфом. Хитлер је захтевао од својих подређених: "Machen sie mir dieses Land wieder Deutsch!" ("Начините ове земље поново немачким!")

Србија је била једина област у распарчаној и окупираној Југославији где је успостављена директна немачка војна окупациона управа.  Србија је била једина балканска држава коју су Немачка и Силе Осовине држале под окупацијом током целог Другог светског рата. Шта је био разлог овоме? Немци никада нису могли да контролишу Србију и њено становништво. Без директне немачке окупације, Србија не би могла бити војно и политички покорена.

20. априла 1941, фелдмаршал Валтер фон Браухич, начелник Врховне команде немачке армије (OKH), наредио је успостављање немачке војне управе у окупираној Србији. Војни управник у Србији је био на челу ове управе. Њему су били претпостављени генерал немачке врховне команде и заповедник немачке Друге армије која је окупирала Србију. Главне дужности војног управника су биле излистане у Dienstanweisung (упутство): да обезбеђује железничку линију између Београда и Солуна и пловне путеве на Дунаву, да извршава економске мере Рајхсмаршала Хермана Геринга, који је био опуномоћеник Четворогодишњег плана, и да успоставља и одржава ред и закон.

Први војни управник у Србији био је генерал немачког ваздуплоховства Хелмут Ферштер. Њега је у јуну 1941 заменио генерал ПВО Лудвиг фон Шредер. Генерал ваздуплоховства Хајнрих Данкелман је преузео ову дужност када је Ферштер страдао у авионској несрећи месец дана након што је постао управник. Јуна 1941, Немци су довели четири непотпуне дивизије да би држали Србију под окупацијом:  704, 714, 717 и 718 дивизију. Биле су под заповедништвом артиљеријског генерала Паула Бадера. Немачка Друга армија је пребачена на Руски фронт. 9 јуна, по директиви бр.31, Хилтер је спојио командну структуру постављањем Вилхелма Листа за Команданта оружаних снага у  Југоисточној Европи. Лист је директно одговарао Хитлеру. Он је био одговоран за безбедност и одбрану Србије и Грчке, а генерал Бадер му је био потчињен. Листов штаб је био у Солуну.

Два концепта герилског отпора

Као последица немачке окупације, у Србији су се појавила два међусобно супротстављена герилска покрета, тј. покрета отпора. Равногорски четнички покрет је био под заповедништвом пуковника Драгољуба-Драже Михајловића. Имао је седиште у Лондону, где је избегла југословенска влада у егзилу. Герилци под Михајловићем су се бавили саботажама, али нису директно нападали немачке трупе јер су са војне тачке гледишта такви напади били бескорисни. А и зато што им је циљ био да припреме терен за Савезничку инвазију Југославије, до које су очекивали да ће доћи касније у току рата. Михајловић је био против напада на немачке трупе јер није веровао да би то било вредно жртвовања српских живота. Он је стално говорио да не би жртвовао 50 Срба "за било ког Немца или било који део железничке линије".

Партизански или комунистички покрет отпора у Србији је заживео у јулу, након немачке инвазије на Совјетски Савез, Операције Барбароса. 3. јула 1941. Тито је сазвао састанак Политбироа Комунистичке партије Југославије у једном београдском предграђу, након што је Јосиф Стаљин позвао на комунистички отпор у окупираним земљама. Сутрадан је Тито издао објаву у којој је позвао на општенародни устанак у Србији. Партизани су успели да освоје Ужице у Западној Србији и да успоставе такозвану Комунистичку Републику. По својој идеологији партизани су били интернационално опредељени и нису потицали из Србије. Јосип Броз Тито је био хрватско-словеначког порекла и био је римокатолик рођен у Хрватској док је ова још била део Аустроугарске империје. Причао је хрватским акцентом и није познавао терен у Србији, где се осећао као странац. Био је војник у аустроугарској армији за време Првог светског рата, заробили су га Руси 1915. и придружио је се Црвеној армији 1918. Борио се на страни Црвене армије од 1918. до 1920. и постао комунистички лидер који ће водити Комунистичку Партију Југославије. Жена му је била Рускиња Пелагија Белоусова, коју је оженио 1919. у Русији. Партизани су хтели да изазову што веће крвопролиће и разарање. Тоје био њихов raison d’etre (смисао постојања). Хтели су да униште прекомунистичке основе и да дају легитимитет комунистичкој владавини после рата, тиме што би демонстрирали да су они ти који су ослободили земљу од немачке окупације. Из тог разлога, снаге под Михајловићем и Титом су се бориле следећи два супростављена концепта герилског отпора.

Српско становништво је било жељно да истера Немце из Србије. Српски устанак је стога имао огромну подршку у Србији. И снаге под Михајловићем и снаге под Титом су учествовале у побуни, чак су и сарађивали против Немаца и заједнички учетвовали у акцијама. Ово је угрозило немачку окупацију Србије. Немачке борбене јединице су пребачене на Руски фронт, тако да су Србију држале снаге из непопуњених гарнизона. Немачке полиција и четири немачке дивизије нису могле да угуше побуну.  4. септембра, 125. пешадијски пук је послат у Србију из Грчке као појачање немачким окупационим снагама.

19. септембра Тито и Михајловић су се по први пут састали у Струганику, након што се Михајловић састао са представницима партизана у августу. Циљ им је био да створе заједнички фронт против Немаца. Договорили су се да се међусобно не нападају. Али никакав стваран договор око сарадње није постигнут због различитих концепта отпора које су две стране имале. Други састанак између Тита и Михајловића одржан је 27. октобра у Брајићима, између Ужица и Равне Горе. Капетан Д.Т. "Бил" Хадсон из британске мисије при штабу Драже Михајловића је такође дошао на састанак у Брајићима. Михајловић и Тито нису успели да постигну договор о сарадњи против немачких снага.

Наставак у коментару...

Милан Радуловић (13. августа 1948, Мало Поље, Хан Пијесак  - 30. октобар 2017.) био је српски књижевник и писац, професор на Богословском факултету у Фочи и бивши министар вера Републике Србије (2004-2007). Завршио је Филозофски факултет у Сарајеву 1972. године, а на Филолошком факултету у Београду 1998. године одбранио докторску дисертацију „Уметничка форма и историјски контекст романа Добрице Ћосића“. Од 1973. до 1977. године усавршаво се уз рад у Институту за књижевност и уметност (истраживач-приправник). Од 1979. до 1981. ради као лектор-предавач на Државном универзитету „Тарас Шевченко“ у Кијеву. Од 1982. године стално је запослен у Институту за књижевност и уметност. Свети Архијерејски Синод Српске православне Цркве поставио га је 2000. године за ванредног професора у Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи, а за редовног професора Православног богословског факултета у Источном Сарајеву изабран 2009. године.

Добитник је награде „Исидора Секулић“ за значајно достигнуће у књижевности. Од 2001. до 2004. године био је посланик у Народној скупштини Србије. Од 2004. до 2007. године био је министар вера у Влади Србије. Објавио је 17 књига и преко 40 научних радова радова у тематским зборницима, преко 90 научних и стручних радова у књижевним и научним часописима. Српска Православна Црква одликовала га је 5. октобра 2006. године орденом Светог Саве првог степена. У Грамати се наводи: На предлог Његове Светости Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве доделио је г. Милану Радуловићу високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве првог степена за делатну љубав према Светој мајци Цркви и истрајно сведочење Христа Васкрслог.

Својим студентима на Православном богословском факултету у Фочи остаће у сјећању као благ, духовит и изразито саосјећајан човјек; професор који није жалио труда да студентима приближи историју српског језика и љепоту српске књижевности. Поштовање са којим се обраћао всаком студенту градило је у нама осјећај шта академска култура јесте и како професор Универзитета и Богословског факултета може и треба да се односи ка студентима. Поред предавања у душе свих нас уткао се дугим шетњама које нису престајале ни када бисмо престали да будемо студенти и у којима је са нама на неметљив начин дијелио не само знање из књижевности и хришћанске вјере него и из свакидашњег живота - одговарао на наше недоумице разумијевајући потпуно младост и грлећи нас својим животним искуством. Вријеме његовог министарског мандата у Влади Републике Србије остаће у сјећању као вријеме када је безмало сваки пристојан студент богословских школа у Српској Православној Цркви (али и у другим вјеским заједницама у Србији) имао обезбјеђену стипендију јер Милан је вјеровао да Црква у првом реду јесу људи. Са светоотачком трпељивошћу гледао је живот и свједочио вјеру. Остаће нам и даље у ушима његова радосна констатација којом би се обрадовао за све добро: „Божја ствар!“ Као Факултет, као заједница у коју се уткао својим бићем и која му много дугује, и сами се осјећамо погођени његовим одласком. Знамо, пак, да Милан и у смрти бди над црквено-академском заједницом коју је до посљедњег даха волио; знамо да је његова очинска љубав ка нама „јака као смрт“ па и јача од смрти.

Царство му Христово, наручје Аврамово, вјечито сјећање.

Православни богословски факултет Светог Василија Острошког
 Универзитета у Источном Сарајеву

Поздрављајући присутне, директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица С. Карапанџин подсетио је да је пре тачно пола века, на овом истом месту, у тадашњој Галерији Дома Југословенске народне армије у Београду премијерно представљена изложба слика из циклуса великог формата „Маутхаузен 106621“ аутора Милоша Бајића.

–Тих дана Београд је имао прилику да се упозна са 15 аутентичних цртежа насталих у време заточеништва Милоша Бајића у логору Маутхаузен 1944. и 1945. године. На изложби су били представљени и радови из 1966. и 1967. године, настали на основу аутентичних радова, рекао је директор Медија центра „Одбрана“, нагласивши да су  симболичним називом „Између каменолома и крематоријума“ 14 слика и четири цртежа указивали на страхоту и голготу страдања.

Пуковник Карапанџин захвалио је Војном музеју из Београда, Савременој галерији из Зрењанина и Суботице и галерији „Рајко Мамузић“ из Новог Сада што су омогућили  публици „да сведочанство једног времена погледа кроз визуру изложбе Милоша Бајића“.

Страхоте логора син Милоша Бајића, Дарко Бајић, видео је само на цртежима и сликама, јер његов отац о томе није хтео да говори. Из његових дела Дарко је покушао да разуме како је његов отац успео да преживи пакао логора.

– Мислим да га је та линија, ти цртежи, којих је кришом нацртао преко 150, и који су обележили читав његов опус, одржали у животу, рекао је Дарко Бајић, напомињући да су цртежи сачувани захваљујући Милошевим пријатељима, који су испразнили једну боцу против-пожарног апарата и у њу скривали цртеже и сва битна документа која су желели да сачувају.

Иницијативом породице Милоша Бајића, 2016. године започела је реализација интернационалног пројекта „Маутхаузен”, који осим документарног филма о страдању народа у логорима током Другог светског рата, садржи и део посвећен обележавању пола века од премијерног приказивања изложбе Маутхаузен 106621.

Изложбом „Маутхаузен 106621“  у Великој галерији Дома Војске Србије представљен је избор цртежа и слика из циклуса „Маутхаузен“, док је публикација својеврсни репринт издања из 1975. године, уз додатак изабраних цртежа из заточеништва доспелих до аутора након ослобођења.

Након отварања изложбе, премијерно је приказан део филма „Маутхаузен 106621“, аутора Дарка Бајића, на коме је почео да ради пре готово пола века и у коме је покушао да прикаже живот свог оца и његових другова у Маутхаузену.

Сви заинтересовани поставку могу погледати до 27. новембра 2017. године.

26. Октобар 2017 - 23:15

Чак и те једноставне, најдобронамерније речи Светејшег, утемељене у заповести Божјој: „Рађајте се и множите се и напуните земљу“ (Пост. 1, 28), речи које су израз његовог деценијама стицаног духовног искуства које дубоко сагледава нашу националну трагедију, постепено нестајање са лица земље, биле су повод госпођи Зорани Михајловић, потпредседници Владе Србије, да Патријархове речи стави у контекст ратова и страдања. Tиме је госпођа Михајловић потпуно свесно подржала немачку књижевницу Херту Милер, која је само дан раније за ратове у бившој Југославији оптужила српски народ и Српску Православну Цркву.

Мотивација госпође Милер, заснована на историјским комплексима и породичном васпитању, јасна је и неупитна. Верујемо да мотивација наше Тузланке да Патријархове речи о деци и о благослову и радости рађања изврће и ставља у контекст ратних страдања, није политичка, што значи да она не очекује да ће тако себи и политичкој странци којој припада донети гласове на изборима. Пре ће бити да је њена мотивација личне природе, да је запретена негде у њеној подсвести и да јој треба помоћ духовника. Нажалост, брзоплета лакоћа са којом свисока критикује поглавара Српске Православне Цркве може се тумачити и као њена отуђеност од те Цркве, Цркве њених предака. То јесте њено људско и грађанско право, али у том случају она не располаже никаквим критеријумима на основу којих би мериторно могла да процењује садржај и вредност Патријархових порука. Не знамо да ли је тако, но ако јесте, онда би јој уместо помоћи духовника добро дошла и помоћ неког трезвенијег политичара, а по потреби и психолога.

Као убеђена приврженица „европских”, можда и „евроатлантских”, вредности и стандарда, она је и велики поштовалац људских права, нарочито женских права, иако вероватно не зна да је тим правима извор у хришћанској етици, односно у хришћанском учењу о неприкосновеној вредности и достојанству сваке људске личности. Зна се, међутим, да основно људско право јесте право на живот. Зато питам госпођу министарку: да ли ембрион, нерођено дете, ново људско биће у утроби мајке, има право на живот? И да ли било ко, а поготову родитељи (не апострофирам посебно мајке), има право да одузме било чији живот, у том броју и живот свог нерођеног, али већ постојећег детета? Како то да се за убиство новорођенчета иде на робију, а о убиству потпуно невиног и незаштићеног будућег новорођенчета слободно и некажњиво одлучује само и искључиво жена, како тврди госпођа Михајловић? Где је ту морал, где савест, где душа, где елементарна људскост?

Питање брака и породице, па и питање рађања или абортуса као алтернативе рађању, није превасходно правно, политичко, демографско и социолошко питање него егзистенцијално, етичко и аксиолошко питање. Sapienti sat!

http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_zorana_mihajlovitsh_opet_nastupila_u_ulozi_samopostavljenog_oberprokurora_26_o

Венце крај споменика стрељаним ђацима и професорима, положили су ученици Прве крагујевачке гимназије, председник Србије Александар Вучић, делегација Владе Србије коју је предводила премијерка Ана Брнабић, градоначелник Крагујевца Радомир Николић и председник Скупштине града Мирослав Петрашиновић, затим, амбасадор Немачке Аксел Дитман, Аустрије Јоханес Еигнер, Русије Александар Чепурин, Палестине Мохамед Набхан, представници градова побратима и други.  

На Великом школском часу изведен је драмски приказ “Игре бројева“ књижевника Мирка Демића из Крагујевца, у режији Марка Мисираче.   
  
“То је прича о људима који се претварају у бројеве и самим тим то добија на једном апсурду. Мирко је дозволио себи, на шта као аутор има право, да на крагујевачку трагедију наслони и трагедију Јасеновца. Ми смо саставили једну врло интересантну причу у којој учествује комплетан ансамбл из крагујевачког позоришта и гости из Београда“, истакао је режисер Мисирача.

Комеморативна манифестација “Велики школски час“ у Спомен - парку Шумарице одржана је у знак сећања на 21. октобар 1941. године, када је немачка окупациона војска убила више хиљада Крагујевчана, међу којима су били и ђаци и њихови професори. 

Немачки окупатори су, као одмазду за погибију десет својих војника и рањавање 26 у нападу партизана 16. октобра 1941. на 3. батаљон 749. пешадијског пука Вермахта, у Шумарицама 21. октобра стрељали око 3.000 становника Крагујевца и околних места, међу којима и 300 ученика средњих школа и шегрта, и 15 дечака, уличних чистача обуће. 

Иначе, 21.октобар се од 2012. године обележава  као државни празник - Дан сећања на све српске жртве у Другом светском рату.

Драги Несторовић је рођен 16. августа 1957. године. Дипломирао је на Машинском Факултету у Крагујевцу, а специјалистичке студије из области машинства завршио је у Јапану и Италији.

Драги Несторовић

Радио је од 1985. године као технолог у ИМК "14. октобар", где је касније обављао више одговорних дужности, а у периоду од априла 2013. до априла 2014. године био је и генерални директор те компаније. Од тада до тренутка смрти обављао је дужност градоначелника града Крушевца.

Драги Несторовић је био истакнути функционер Српске напредне странке, између осталог био је члан Главног одбора и потпредседник Градског одбора СНС-а Крушевац.

Објавио је бројне радове из области машинства и био је изузетно цењен као стручњак у својој професији.

Време и место сахране биће накнадно објављени. 

РТС