Начин на који је сазнала беше исувише, а као што је то данас ваљда и обичај-сензационалистички. Готово да нема медија у Србији, било штампаног, било електронског који се није "утркивао" да што пре објави информацију од "блиског породичног пријатеља" или "како сазнајемо из породичних кругова".

Они пак који нису имали те и такве "изворе", рециклирали су неке старе вести, е да би код потенцијалних читалаца изазвали неку емоцију. Коментара је као и увек било свакаквих. Од појединих, поштеног човека и стомак да заболи. Нисам испратио свуда, али за очекивати је, а какви постадосмо, да се неки "интермек" делија одважио да прокоментарише и једну од последњих Небојшиних улога, у Грлићевом "Уставу Републике Хрватске"... 

Могло се очекивати, на основу пређашњих сличних дешавања, да су "новинџије" (хвала Светиславу Басари за реч) и "дновинари" (хвала Сергеју Трифуновићу за реч), тек ухватили залет за бесомучно рециклирање старих и креирање нових вести о Небојши Глоговцу, но Господ га прими у своје наручје. Изненада, путем медија сазнадосмо да је борба са опаком болешћу изгубљена.

Е онда поједини уредници медија, "окренуше на план Б". Не, нема ништа у томе лоше. Опет својим читаоцима испоруче неки нови инфо, направе кратак прозни кроки глумчевог животног пута, цитирају по неку мисао о глумцу од стране људи који су га познавали.

Најдаље у томе је отишао "Телеграф". Јер ако је болест јавне личности "одлична прилика" да сензацијом прикупимо читаоце, замисли тек каква је смрт "прилика". Добро, мни тамо неки уредник, не можемо баш толико на ексклузиви инсистирати као када беше болан, али свеједно, ево и смрт кад наступи, "где ћеш лепше" него кад на насловну ставиш како се од једне глумачке легенде опростила друга глумачка легенда.

Не. Није шала неког доконог интернет "нерда". Макар била и "неслана". Ако не верујете ево линка:

http://www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto

Пардонирам. Неко у Телеграфу је видео вест па ју је склонио. Ипак ју је "ВебКеш" запамтио. Ево линка:

http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:YJtBaED1gpwJ:www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto+&cd=1&hl=en&ct=clnk&gl=rs

Но, брзо се вест проширила, од ува до ува, од ФБ налога до комшијиног Твитера, углавном од петка увече, до јуче до поподне, сазнало се за ову "новинарску" свињарију. Те је јуче у поподневним сатима уследило и извињење "Телеграфа", које ћу због коментара пренети у целости.

<цитат>

Izvinjenje redakcije Telegraf.rs porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca i čitaocima

Portal Telegraf.rs sinoć je grubom greškom objavio da se pokojni velikan srpske glume Ljubiša Samardžić oprostio od drugog velikana Nebojše Glogovca, koji je preminuo juče od posledica teške bolesti.

Do grube greške nije došlo iz namere da se nanese bilo kakva šteta porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, već zbog neoprostive nepažnje našeg novinara, koji je kao izvor ove dezinformacije koristio profil na društvenim mrežama posvećen sećanju na velikog Ljubišu Samardžića.

Najiskrenije se izvinjavamo porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, kao i našim čitaocima zbog pomenute greške. Osobe zaposlene u redakciji portala Telegraf.rs koje su odgovorne za ovu grubu grešku već su najstrože kažnjene.

<крај цитата>

http://www.telegraf.rs/vesti/srbija/2934365-izvinjenje-redakcije-telegrafrs-porodicama-ljubise-samardzica-i-nebojse-glogovca-i-citaocima

Е сад наравно, да нико није мислио да је Телеграф ово објавио да би се поиграо емоцијама породица Самарџић и Глоговац. Али "тврд стојим" што каже Басара, да су се дновинари и новинџије који уређују овакво смеће од медија у Србији данас - поиграли и заиграли.

Да ли можете да појмите уредника који својем новинару нареди да прати профиле на друштвеним мрежама и од њих (нечијих статуса и проче) креира вести. Је ли то озбиљно новинарство?

Да ли можете да појмите да у том истом Телеграфу, е да би прикупили неке бодове на име практичног рада из неког предмета (заборавих којег), волонтирају студенти оног "Комтрејд" факултета за ИТ. (Извор, "како сазнајемо из кругова блиских уредништу Телеграфа"). Могу да претпоставим да онда та деца и прате Твитере и Фејсбукове "познатих" у потрази за вестима. 

И то није само "ексклузива" Телеграфа, то раде вероватно сви, од дна "Информера", до неких "нормалнијих" вода "Данаса и Политике". Неке ето не плате, упишу им ЕСПБ бод, док неки добију до 200 евра месечно. Стање је још и горе у поплави електронских информативних портала. Тамо гадарија што се може прочитати, "Информер" му дође к`о неки научни магазин, а Телеграф к`о црквене новине.

Сетимо се само, а зато је и у наслова текста наведено да се о томе на Поукама пише по други пут; дакле сетите се америчанских избора и Трамповог интервјуа који је "дао" за лист "Недељник"

За разлику од Телеграфа који је ипак упутио извињене читаоцима због ове вести о Самарџићу и Глоговцу, уредништво "Недељника" се није никада испричало свом читалачком пуку за свињарију са интервјуом са Трампом. Иако им је најдобронамерније, најмање два пута предочавано, а док су се хвалили како имају ексклузиву са Трампом, да се тима "бавила" нека "црквена екипа са неког црквеног сајта."

За разлику од тада, где то сатира беше и где се уредници не испричаху, овде се ради о смрти.

Истина, уредништво Телеграфа је поред извињења објавило и да је "најстроже казнило одгворне за грубу грешку"

Ваљда неуписивањем ЕСПБ бодова...

И да разјасним, није овде проблем "Телеграф", "Информер", "Блиц" или "Политика"...

Проблем нису чак ни вести које се пласирају, нити наслови којима су покривене, нити начин на који настају.

Проблем је када до овако нечега дође, када "пукне брука", казну не трпе ни "новинџије" ни "дновинари".

Кажњени буду они који праве "грубе грешке" и ми читаоци који такве вести читамо.

Зато они и постоје и зато нам и јесте тако. 

„Кад ми се први пут јавила Мајка Божја, и сам сам се уплашио. Бог ми је тада подарио да видим и осетим туђе болести, да препознам људске слабости и да молитвом, крстом и иконама помогнем. Зато не кажем да људе лечим ја, него Бог, он све ради, а ја сам само његов слуга“, рекао је Ален Азарић, наводни исцелитељ 2014. у интервјуу за Курир у коме је тврдио да је „уз помоћ Бога и светаца излечио сам скоро целу естраду“.

Све до јуче, Азарић је био омиљени саговорник таблоида, радо виђен учесник емисија и ријалити програма на телевизијама са националном покривеношћу. Тврдио је да је излечио хиљаде људи, да има натприродне моћи, а новинари су за њега тврдили да „погледом може да продре у особу и осети од чега она болује и какве предиспозиције са собом носи“.

Након недавног Азарићевог гостовања на телевизији Пинк када је доктор Мома Јаковљевић, згрожен тиме што у емисији гостује са надрилекаром, изашао из студија - став медија о Азарићу се нагло променио.

Азарића, којег су годинама хвалили, медији су одједном почели да представљају као лажног исцелитеља. Главна вест постала је то да је Прво основно тужилаштво из Београда покренуло поступак против Азарића.

Александра Ђенадић, портпаролка тужилаштва потврдила је ту информацију за Раскрикавање и рекла да се против Азарића тренутно воде два поступка због сумњи да се бавио надрилекарством што је законом забрањено.

Провладин таблоид Ало је на насловној страни објавио да „Азарићу прети ћорка“ тврдећи да је реакција тужилаштва уследила после њиховог писања.

Овај таблоид је, међутим, у више текстова последњих месеци Азарића представљао као доктора и градио од њега медијску звезду. Након што је на телевизији Хепи Азарић уживо „лечио“ људе, Ало је то помпезно преносио уз написе „ВРАТА СУ ОТВОРЕНА Од данас доктор Ален Азарић прима пацијенте у вили "Парова".

Ало и други таблоиди данима су писали о Азарићевом хуманом „гесту“ када је уплатио дуг за алиментацију певачици Гоци Тржан у име њеног бившег мужа.

Азарић је о својим „моћима“ причао и у дугом интервјуу код Миломира Марића на телевизији Хаппy, а касније је учествовао у њиховој ријалити емисији „Парови“ у којој је „лечио“ људе уживо.

У дану када је јавност обавештена да је тужилаштво покренуло поступак против Азарића, недељник Афера у власништву новинара Градише Катића, привођеног у акцији „Сабља“ након убиства Зорана Ђинђића, објавио је причу о Азарићу у ком он тврди да зна ко је убио певачицу Јелену Марјановић.

„Најближи рођак је ударио и убио Јелену, Зоран је све то видео и однео је на насип“, прича Азарић у тексту у ком је потписан као доктор.

По броју афирмишућих текстова о Азарићу издваја се Курир. У неколико наврата писали су о људима који су „нашли спас“ и уз помоћ „чудотворног лека од гљива“ победили рак. И сам Азарић је у овом листу причао о својим достигнућима.

„Сами сте се уверили када сте недавно радили исповест са човеком који се изборио са канцером на панкреасу, који није ни мало наивно обољење. Пре неки дан су ме обавестили да је још један пацијент био на претрагама и да су му рекли да се канцер потпуно повукао“, причао је Азарић за Курир у септембру прошле године. „Затим смо имали пример детета које је имало аутизам и није никако причало. Девојчица је после само месец дана узимања лека почела да изговара речи, а неке и да спаја”, наставио је Азарић да ређа своје “успехе”.

Петар Јеремић из Савета за штампу казао је за Раскрикавање да су медији промовисањем и несупростављањем Азарићу прекршили одредбе Кодекса новинара Србије којима је забрањено да се у медијима шире лажне наде и да се слепо верује извору који очигледно следи свој интерес приликом давања информације.

„Медији нису смели на тај начин промовисати надрилекарство“, каже Петар Јеремић за Раскрикавање. „Сваки професионални новинар и уредник, коме је интерес својих читалаца и гедалаца на првом месту, би се потрудио да од Азарића затражи доказе за тврдње које износи“.

Он каже да је Савет за штампу у прошлој години забележо велики број огласа за немедицинске препарате који су представљени као текстови, што читаоце доводи у заблуду да је реч о новинарском, а не о плаћеном садржају.

Своје звање доктора Азарић је, према сопственим речима, стекао на Институту за природну медицину чији је директор Мирољуб Петровић познат по кованици „Под мач бато“ коју је искористио говорећи како би искоренио хомосексуализам у Србији.

Седиште овог Института је у Њујорку, а адреса на којој је факултет регистрован у Србији не постоји. На сајту Института пише да се студирање одвија онлајн, а приложене су и цене школарине.

За 400 евра можете постати нутрициониста и хербалиста, за 600 евра киропрактичар, магистар природне медицине за 1100 евра, а титулу доктора добијате за 1250.

Студирање се одвија онлајн, није временски ограничено, а диплома стиже на кућну адресу.

Ален Азарић је у децембру прошле године основао и Фондацију „За бољи живот - др Ален Азарић" у коме је председник Управног одбора његов отац против кога се такође води поступак због кривичног дела надрилекарство и надриапотекарство.

https://www.raskrikavanje.rs/page.php?id=81

Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу, каже професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић

У додатку о здрављу Viva недељника Илустрована Политика професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић је у разговору са Јасмином Вујадиновић-Мирковић најавила оснивање и предности апарата за стеротаксичну радиохирургију при предвиђеном Центру за радиотерапију Клиничког центра Србије. Потом се осврнула на проблеме нашег здравственог система:

Претпостављамо да је набавци овог апарата претходило истраживање о његовој неопходности. Имате ли неке податке да ли је и колико повећан број пацијената са туморима у Србији?

Колико год да нам је близак гама-нож који је неурохируршки апарат, ово је радиотерапијски апарат и ту ће главну реч водити радиотерапеути, који ће одлучивати о томе ко ће се на њему зрачити. Имајући у виду колико је оболелих сваке године од карцинома плућа, питам се зашто се поново не уведе флуорографисање за одређене ризичне групе, барем једном у годину дана или две. Када се узме у обзир анамнеза наших пацијената који болују од малигних болести, у највећем броју случајева постоје одређени благи симптоми који указују да се у организму нешто дешава. Нажалост, људи не воле да иду код лекара, па се јаве после, када више не могу ни да ходају. Дакле, код нас постоји проблем ране дијагностике и треба га решавати.

На које симптоме људи не обраћају пажњу, а требало би?

Када су у питању тумори мозга, требало би обратити пажњу на промене у понашању и проблеме са меморијом. Данас када постоје скенери, бесмислено је да се неко лечи од депресије, а онда се испостави да има тумор који захвата половину лобање. По мом мишљењу, ниједан психијатар не би требало да почне да лечи пацијенте, док се не уради скенер. Рецимо, на здравствени проблем са плућима може да укаже искашљавање крви, слабљење, као и ничим објашњив губитак тежине уколико није повећана функција штитасте жлезде.

Превентива

Због одређених сметњи приликом пробаве после педесете године живота обавезно би требало урадити колоноскопију. Жене би једанпут годишње требало да оду код гинеколога, као и да науче да саме прегледају дојке. Нажалост, у нашој средини још увек постоје припаднице лепшег пола које са ранама на дојци дођу на преглед. Мушкарци би, пак требало да ураде тест ПСА, који указује да ли се нешто дешава у простати. Сваки млад човек требало би да прегледа своје тестисе, да их опипа и одреагује на бол одласком код уролога. Важно је бринути о себи. Реорганизација здравственог система је нешто што тек треба да се направи код нас.

Пошто је повећан број обољевања од канцера, да ли мислите да би неким законом требало обавезати грађане да превентивно одлазе на здравствене прегледе?

Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу. Није у реду да имамо шест пута више специјалиста, него лекара опште праксе. Потребно је да се дође на ниво породичног лекара, јер је превентива најважнија, а реорганизација би, вероватно, запослила све младе лекаре, који су жељни рада. Осим тога, сви грађани Србије требало би да схвате да овакав начин осигурања неће моћи да опстане, него да мора да постоји додатно осигурање, а све ради бољег лечења. Наравно и тада бисмо водили рачуна о такозваним заштићеним групама становништва који не би могли да плате додатно здравствено осигурање. Суштина је да неко ко годинама плаћа осигурање за своје зубе, у једном тренутку ту стекне довољно новца да оде да их поправи, а не као сада да иде код зубара, само када вади зуб. Другим речима, неопходно је да постоји породични лекар, педијатар, породични апотекар и породични стоматолог.

Уколико бисмо направили такву реорганизацију здравственог система, колико пацијената са канцерима би се могло открити на време?

Кубанци четири пута чешће откривају карцином у почетној фази у односу на Американце, а имају управо такву организацију здравственог система. Зато мислим да не треба да копирамо земље које су много богатије од нас а нису тако ефикасне, него земље које су добро организовале своју здравствену службу. У том случају, мислим да бисмо за десет до петнаест година могли да имамо најбољу здравствену службу, ако не у Европи, онда сигурно у региону.

Извор: Илустрована Политика, 23. 1. 2018.

уторак, 30 јануар 2018

Прослава Светог Саве на батајничком аеродрому почела је литургијским сабрањем у капели Светог Илије у присуству припадника Центра и њихових породица.

Началствовао је архимандрит Стефан (Стокић),

а саслуживали су војни свештеници, отац Стеван Стевановић из Команде за обуку (КзО) и отац Предраг Докић, војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде са аеродрома Батајница.

Потом су домаћини позвали госте у простор аеродромског ресторана на трпезу љубави.

Ту је пресечен славски колач и благосиљано жито. Након обреда беседу је одржао архимадрит Стефан (Стокић).

Осим домаћина славе потпуковника Саше Антанасијевића команданта ЦО РВ и ПВО, обележавању крсне славе присуствовали су и бригадни генерал Дејан Јанковић, начелник штаба КзО, пуковник у пензији мр Златомир Грујић, председник Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС),

претходни команданти ЦО РВ и ПВО, команданти јединица са аеродрома Батајница, припадници ЦО РВ и ПВО са породицама и децом, Дечији хор цркве Светог Ђорђа на Чукарици под управом Ирине Војводић, војници на служењу војног рока и остали гости.

Светковину су увеличала деца професионалних припадника ЦО РВ и ПВО.

Уз ликовне радове посвећене Светом Сави и рецитујући и певајући песме посвећене овом угоднику Божијем, деца су додатно оплеменила ову прославу.

По обичају, свој деци су након програма подељени пакетићи.

Саша АНТАНАСИЈЕВИЋ, Милан РАКИЋ

фото: Саша АНТАНАСИЈЕВИЋ, Војислав СТОЈАНОВИЋ

Фреска Исуса Христа на своду дворске капеле Светог Андреја Првозваног са рупом од метка на челу и данас сведочи о комунистичком дивљаштву и природи дела "црвених револуционара".

О том вандалском чину разговарамо са Драгомиром Ацовићем, председавајућим Крунским саветом и чланом Крунског већа.

"Улазак партизана у Краљевски двор на Дедињу био је прилика да се искаже идеолошки став, а тај став је био 'Бог је мртав, Стаљин је жив, а Тито је његов пророк'. Тај примитивни атеизам и примитивна партијска страст није подразумевала да је циљ борбе против окупатора ослобођење, него револуција", каже је Ацовић.

Улазимо у капелу, која се отвара тек неколико пута годишње, а Ацовић подсећа да је дворска капела Светог Андреја Првозваног грађена када и Стари двор, између 1924. године и 1928. године, а завршена нешто касније, 1931. године. Свети Андреј Првозвани је светитељ заштитник краљевског дома и краљевска слава.

"Револуција је безгранична и захвата све, и природно и неприродно, а нарочито натприродно. Јединствен тренутак за доказивање своје правоверности било је показивање стрељачке вештине на лику Исуса Христа. Није то био јединствен такав случај, али због места на којем се то догодило и трага који је остао, имамо намеру да то сачувамо", каже Ацовић.

Партизани своју мржњу према религији нису испољили само у двору Карађорђевића.

Ацовић наводи да је и формирање прве партизанске болнице у задужбини на Опленцу било праћено изношењем икона и "вежбањем у гађању тих икона".

"Једна племенита иницијатива да се оформи болница је оскрвављена, повређена и увређена самом чињеницом да је то био повод за манифестовање неограниченог вандализма", каже Ацовић.

Он додаје да је уништавање икона био манир нових власти и скреће пажњу на иконостас у капели.

"Ако погледате иконостас у краљевској капели, видећете да је икона Богородице са Христом насликана врло наивно. На том месту је била оригинална охридска икона, али су је партизани извалили када су ушли. Икону смо лоцирали тек 2004. године или 2005. године, када смо установили да је она све време била у Народном музеју у Београду, али није била обележена као таква нити је било познато да је тамо", наводи Ацовић.

Икону, која је и сада у иконостасу, вероватно је насликао неки војник на одслужењу војног рока пред долазак етиопског цара Хајла Селасија, који је инсистирао да му се на располагање мора ставити црква, па је капела донекле сређена, открива Ацовић.

ТИТО КАПЕЛУ ПРЕТВОРИО У ШПАЈЗ

Тито је, када је заузео дворски комплекс, капелу претворио у оставу за четке, метле и крпе за прање.

"Пошто је, међутим, недостајала икона и нису могли да се сете шта се са њом десило, онда је неко добио задужење да то наслика преко ноћи и то се и види. Та импровизована икона не припада иконостасу и она је на неки начин постала историјски артефакт и посвећена је самом чињеницом да јој је била таква судбина", каже Ацовић.

Капела није једино место у двору које сведочи о партизанском вандализму.

"У двору су, између осталог, уклоњени сви амблеми, грбови и симболи који су подсећали да је ту боравио неко други, пре него што се Тито уселио", каже Ацовић, који је и оснивач Српског друства за хералдику, генеалогију, вексилологију и фалеристику "Бели Орао".

Ацовић каже да се Тито, по заузимању власти, није уселио у зграду Старог двора Карађорђевића, која је повезана са капелом, јер вероватно није могао да поднесе близину цркве и све му је било превише српски за његове "светоназоре".

"У двору нигде више нема круне, грба нити иницијала, а премазани су чак и у подрумским просторијама. Премазано је и на много других места и сада се духови прошлости поново појављују јер су пробили кроз слојеве нанете боје", наводи Ацовић.

Одмах по улазу у Стари двор из правца капеле, стоје стубови од оникса.

"Када су партизани ушли у двор, они су улазак хтели да овере, а то су урадили тако што су у један стуб угребали петокраку и офарбали је у црвено. Касније, када им је синуло да је то без везе, покушали су да скину петокраку, али није вредело, јер је боја већ ушла у оникс и не може се истерати", каже Ацовић док показује на траг петокраке на стубу.

То је, додаје, тек један од вандализама.

"Вандализам има своју ружну физиономију и, где год се појави, упрска сваку причу, чак и када је прича позитивна, а камоли ако није", наводи председавајући Крунским саветом.

СРАМОТА ПОЈЕДИНЦА И ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Питамо га да ли је познато име човека који је пуцао у Христа и која је партизанска јединица прва ушла у дворски комплекс на Дедињу.

"То, нажалост, није познато. Можда су се некад негде и легитимисали и тражили да им се то упише у карактеристику да су били добри момци и да су се истакли. Ако је и постоје неки трагови, онда је то негде сачувано само случајно", каже Ацовић.

Он наводи да су Немци током окупације понекад користили Бели двор, али да Стари двор, у принципу, нису, и додаје да је Стари двор током нацистичке окупације био закључан и ту се није догађало ништа значајно.

"У стуб није угребан кукасти крст, него црвена петокрака. То су спомени једног времена, којег они који се сећају више воле да се не сећају, а они који се не сећају тешко ће поверовати да се то икада догодило. Зато је добро да тај спомен остане као упозорење", каже Ацовић.

Питамо Ацовића да ли је са симболичког и религијког становишта добро да на Христовом челу стоји рупа од метка.

"Христов живот и Христова смрт јесу жртвовање. Ми приказујемо Христа са трновим венцем који је био израз поруке, његово разапињање на крст је било увреда, па је потом претворено у знак тријумфа. Покушај убиства Бога остаје срамота на свакоме, на појединцу, организацији и времену. Зато то није питање да се сада поправља историја, него да остане успомена и упозорење да се то више никада не понови", истиче Ацовић.

"ОМИЉЕНА ТЕМА"

Пуцањ Титових партизана у Христа у двору Карађорђевића на Дедињу није једини покушај убиства Бога.

Титови узори Владимир Иљич Лењин и Јосиф Висаринович Стаљин такође су гајили бес и мржњу према цркви, које су исказивали масовним убиствима православних свештеника, рушењем цркава и њиховим скрнављењем, а руске иконе су деценијама после бољшевичке револуције продаване у западним државама.

Левичари у Шпанском грађанском рату такође су пуцали у Христа, а Ацовић наводи још неке примере из историје.

"То је омиљена тема. Постоје бројни примери покушаја убиства Бога, у Холандији и Енглеској нарочито. У Холандији стоје јавно изложени оскрнављени ликови и иконе светитеља. То нису урадили комунисти нити нацисти, него хришћани другачије оријентације, калвинисти, када су преузели власт. У Енглеској постоје силне рушевине манастира и цркава, и тамо није дошао неки освајач са стране, то је порушио Хенри VIII", каже Ацовић.

Породица Карађорђевић, пошто јој је после пада с власти Слободана Милошевића, дозвољен повратак у дворски комплекс на Дедињу, одлучила је да као сведочанство остави све трагове уљеза, па тако и данас на есцајгу у двору стоје утиснути грбови СФРЈ са шест бакљи и шибљем.

"Дворски комплекс је место на којем се као кроз призму преламају разне светлости, то је природа призме и то је природа овог здања. Овде би и требало да се преломе разне светлости, јер ако се придружите онима који немилосрдно бришу све што је било пре њих, онда се поставља питање критеријума", каже Ацовић.

Он истиче да остављење Титових трагова не значи и да се скрнављење хвали.

"Не, него се тиме скреће пажња докле може да падне човек и докле може да падне људска свест. То је упозорење - немојте да се то икада више деси. Знам да то неће никога у суштини задржати ако је већ кренуо, али ће можда некога подсетити да би о извесним стварима прво требало размислити, а онда рушити, пуцати и бости", каже Ацовић, чија је породица наследник комплекса у Ужичкој улици у којем је Тито живео после Другог светског рата.

КОМУНИСТИ СУ СЕ ПОНАШАЛИ КАО ОСВАЈАЧИ

Ацовић наводи да у целој Србији постоје сведочанства о иживљавању комунста после рата.

"Они су се понашали онако како су се увек понашали освајачи. Нису они дошли да ослободе Београд, него да га освоје, и понашали су се као и сви освајачи. Како су се понашали Готи и Вандали када су ушли у Рим? Исто тако. То је био плен. Иживљавање над војводом Бојовићем и Мајором Гавриловићем није имало никакав други смисао, то је било 'право победника' и зато су Латини рекли "вае вицтис" (тешко побеђенима)", каже наш саговорник.

Познато је да су партизанске главешине после победе у рату узимале све - спавали су у пиџамама људи које су истерали из својих кућа, а многе и стељали, јели су из њихових тањира, облачили њихову гардеробу и носили њихове ципеле.

Ацовић, међутим, указује и да би, када се из данашње перспективе посматрају догађаји с краја Другог светског рата, требало имати у виду какве су прилике тада влада и шта су све људи проживели.

"Узимали су све, али не може човек у сваком тренутку и у свакој прилици да се понаша као да седи на врху Олимпа и гледа шта доле раде мрави. Међу њима је било много људи који нису знали ни где су дошли и много људи који пиџаму у животу нису ни видели, нити су знали чему то служи. Било је и много људи који су се партизанима придружили не из идеолошке острашћености, него због страха који су преживели и зато што су морали", наводи Ацовић.

Он истиче да се не може о сваком судити на исти начин, али се увек и без резерве морају осудити онај и они који су им давали на знање да је то пожељно и прихватљиво.

"Они морају бити осуђени", каже Ацовић.

Подсећа да је међу партизанима било много људи који су четири године провели потуцајући се од немила до недрага и провлачили се по шумама, грмовима и јаругама и да је вероватно добар део њих током те четири године "веровао да чини неко богоугодно и патриотско дело".

"Када су се у једном тренутку нашли потпуно лишени страха у којем су живели, вероватно су изгубили сваки осећај и сваку меру, али томе служи команда и они који руководе. За то одговарају они, а не маса коју су за собом повели и рекли 'идите напред, а ми ћемо мало да гледамо са стране'", наводи Ацовић, док нас кроз дворски парк испраћа по свежем пролећном ваздуху.

Пуцањ у Христа у капели дворског комплекса Карађорђевића, на крају, није ни први ни једини такве врсте у свету, али речито сведочи о понорима у које ратне страхоте могу да баце људску душу и још речитије нас упозорава да се клонимо тог амбиса.

• Комунисти одмах стрељали 126 свештеника

Историчар Срђан Цветковић каже за Мондо да је комунистичка власт одмах по завршетку Другог светског рата, од октобра 1944. године до марта 1945. године током удара револуционарног терора, убила 126 свештеника, углавном без суђења и са различитим мотивима - освета, подржавање другог покрета и личних разлога. Комунисти су до избора 1945. године из тактичких разлога толерисали поштовање верских обичаја, а оштрији курс према цркви и свештенству заузет је после 1948. године, када верска настава избацивана из школа, некри храмови су рушени и скрнављени, а градња нових је забрањена. Људи који су одлазили у цркву имали су све више проблема и забрањиване су литургије. Велики део црквене имовине је одузет у неколико наврата.

• Суђења после стрељања

Цветковић каже да је репресија, после масовног убиства свештеника, настављена јавним суђењима угледним црквеним великодостојницима који су били непослушни, попут Варнаве Настића, који је осуђен на дугогодишњу робију. Митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић осуђен је на 10 година затвора јер је рекао да "нема демократије", а протојереј Сава Банковић прво је осуђен на смрт, а затим помилован па осуђен на најстрожу затворску казну од 20 година затвора, од којих је 15 година провео у самици. Тако је осуђено још неколико стотина свештеника.

• Јахање попова, чупање брада

Понижавање свештеника било је распрострањено, попут јахања попова, чупања брада, скрнављење цркава и фрески и пребијања свештеника. Познат је случај Иринеја Ћирића, који је брутално претучен и касније је умро, каже Цветковић.

Милош ЂОРЕЛИЈЕВСКИ

фото: Стефан СТОЈАНОВИЋ

mondo.rs

Како сазнајемо, овај лов у мутном одвијао се ни мање ни више него у канцеларијском простору директора болнице и високог функционера ДПС-а Илије Ашанина, гдје су запослени болнице увођени један за другим и врбовани да дају свој потпис.

Подсјетимо да је срамну петицију покренула преко интернета група грађана средином јануара. Њоме се тражи изричито укидање власништва Српске православне цркве над црногорским манастирима и црквама.

У образложењу петиције, између осталог, стоји да је „независна и међународно призната Краљевина Црна Гора 1918. године окупирана и анексирана од Србије“.

Међу потписницима петиције налази се и Лав Лајовић, самопрокламовани џедај и члан НВО Црногорска православна црква, али и име Анте Павелића вође усташког покрета, зликовца и једног од најближих сарадника Адолфа Хитлера.

О бескрупулозним манирима организатора говори и податак да је од времена успостављања јавне петиције више јавних личности морало да демантује наводе организатора да су потписали петицију. Међу онима који су упутили јавни демант су предсједник ГП УРА Дритан Абазовић и предсједник Скупштине Црне Горе Иван Брајовић.

Након данашњих сазнања, видимо да се организатори нису зауставили на давању лажних података већ су за своје пљачкашке намјере искористили простор јавне институције. Након овог скандала јасно је да ће јавност Црне Горе, која великом већином припада окриљу СПЦ, осудити овај злочиначки атак. Међутим, оно што иста јавност с неизвјесношћу очекује јесте реакција надлежних органа поводом ове криминалне радње.

Фото: Ју тјуб

Извор: Портал ИН4С

Конференција за медије поводом снимања документарно-играног филма „На бранику отаџбине – Ратне приче са Кошара и Паштрика“, о борбама током 1999. године, одржана је данас на Београдском сајму, у Студију 4 РТС-а.

Присутнима су се обратили министар одбране Александар Вулин, ауторка филма и уредница у Информативном програму РТС-а Слађана Зарић, пуковник Душко Шљиванчанин, генерал у пензији Драган Живановић и потпуковник у пензији Видоје Ковачевић.

Министар Вулин поручио је да је ово последње време да уочи двадесете годишњице допустимо свим херојима да кажу истину, а други нека се стиде. Та битка је, како је истакао министар, показала велику снагу и велику храброст наших војника, а онда деценијама касније показала је велики кукавичлук и срамоту наших политичара. Такође, нагласио је да не смемо да допустимо да нам други пишу историју, да будућим генерацијама други говоре шта су им очеви радили, да покушају да их учине пораженим и пониженим када то њихови очеви нису допустили.

- Нека се стиде они који су напали ову земљу. Ми немамо разлога за стид, само за понос. Када је подизањем споменика Тибору Церни председник Србије и врховни командант Александар Вучић разбио ту заверу ћутања, истина више није могла да буде сакривена. Србија је дочекала своју прилику да захвали и да се одужи спомеником, булеваром, улицом, филмом и истином о нашим јунацима. Они су пример како Србија треба да изгледа у најтрагичнијим и најтежим тренуцима. Не зато што желимо да се рат понови, већ зато што желимо да запамтимо оне који су у наметнутом рату показали најлепше лице овог народа. Не пристајемо на лаж да смо на било који начин изазвали, покренули, тражили НАТО агресију и напад на нашу земљу. Ми за то нисмо одговорни. И сва накнадна памет након свих ових деценија још увек није успела да нађе довољно добро оправдање да смо ми ипак криви за рат. Сада више ни не говоре да смо криви, него да треба заборавити шта је било, и да наставимо да живимо. Једино што прихватам је да настављамо да живимо, али не прихватам да не кажемо истину. Истину о овим људима, њиховој храбрости, њиховој пожртвованости и стручности, рекао је министар Вулин.
Према његовим речима, битка на Кошарама и Паштрику је најхрабрије и најлепше лице наше војске, најтрагичније место, место истине где се показало да упорност, тврдоглавост, жилавост и вештина наше војске нема премца ни са једним другим.

-Та битка је показала велику снагу и велику храброст наших војника, а онда деценијама касније показала је велики кукавичлук и срамоту наших политичара. О овим биткама се ћутало скоро 20 година. О овој страшној истини се ћутало скоро 20 година и ово је први пут да држава Србија, Војска Србије и Министарство одбране на организован и научан начин прилази биткама на Кошарама и Паштрику. Ово је први пут да се ми не стидимо себе ни своје истине, да се не стидимо својих старешина и војника који су нас бранили и одбранили и први пут им дајемо прилику да за незаборав и историју кажу истину. Истину које се не стидимо и истину због које се поносимо. Поносни смо на сваког војника, на сваког официра и борца на Кошарама и Паштрику и на сваког официра и борца који су учествовали у одбрани од НАТО агресије, истакао је министар Вулин.

Како је рекао министар одбране, неке друге земље и народи не би ћутали 20 година, него би били бескрајно поносни већ првог дана.

- Ми чекамо 20 година. Исправљамо ту неправду и доказујемо да се у свакој генерацији српског народа, тешким и најтрагичнијим, увек роде неки јунаци са Кошара и Паштрика. Баш увек и у сваком рату. И када мислимо да их нема, да су све то херојске приче из прошлости, и када дође тај страшни тренутак, онда овај народ покаже своју енергију и зашто тако дуго траје и зашто је у стању да се одупре далеко моћнијим и јачим. Зато што се у свакој генерацији роде хероји са Кошара и Паштрика. Немамо право да не кажемо ту истину, да оставимо будућим генерацијама да их други уче нашу историју, да допустимо да наша деца не знају ко су им били очеви и зашто имају право да у својој земљи живе слободно, нити да допустимо да не знају истину о Кошарама и Паштрику, нагласио је министар Вулин те додао да ово неће бити и последњи заједнички пројекат, јер је њему лично стало да документујемо све из ратова деведесетих, НАТО агресију, да сачувамо истину кроз сведочења свих који су ратовали и бранили своју земљу и свој народ.

-Бавићемо се  филмом, издаваштвом, и свако од ових јунака ће имати прилику да њихово искуство не остане само у неким архивима него да буду објављени, да се нација упозна са њима, да их сачувамо за незаборав као што смо научили о јунацима из Првог и Другог светског рата на основу њихових казивања и мемоара. Тако ћемо и о јунацима из ратома деведесетих и отпора НАТО агресији учити из њихових казивања, искустава и погледа. Ниједан од њих не сме да напусти ову животну позорницу, а да не остави иза себе сведочења о том страшном времену у којем су нас учинили поноснима ма колико било тешко и ма колико желели свакога дана да се никада не понови. Све што радимо, па и када снимамо филм о Кошарама и Паштрикује наша жеља да се рат никада више не понови. Никада. Али, исто тако, да покажемо колико поштујемо, колико ценимо и колико смо захвални свакоме ко је свој живот и своје здравље жртвовао за своју земљу, истакао је министар Вулин.

Ова земља постоји због тих људи, нагласио је министар одбране.

- И да није било битке на Кошарама и Паштрику, а нека о томе суде војни историчари и доћи ће време када ће говорити о томе, али није тешко закључити да да је успео тај први најтежи напад, да је копнена интервенција успела, тешко да би се зауставила само на простору Косова и Метохије. И тешко да бисмо имали Споразум о прекиду непријатељстава, већ бисмо имали капитулацију. И тешко да бисмо имали Резолуцију 1244 на основу које и даље полажемо право на Косово и Метохију, која је наш правни основ да се и даље боримо за Косово и Метохију, него бисмо због капитулације имали неку другу државу на својој територији коју бисмо морали да признамо. Ово је само моје мишљење, војни историчари ће дати свој суд, али ово су чињенице, додао је министар Вулин и захвалио РТС-у на великом напору, искреној жељи и потреби да се филм о Кошарама и Паштрику сними, као и сваком борцу и старешини који је пристао да дође и каже своју истину те да проговори о тешким тренуцима које су оставили само за себе.

- Захвалио бих им на људској храбрости што су изашли пред камере, што деле са нама тај страшни и поносни тренутак. У времену које долази и они ће видети праву величину онога што су урадили. Можда у овом тренутку још увек нису свесни величине онога што су урадили. Ни старешине ни војници. Можда ће тек нека следећа генерација разумети шта су урадили, колико заиста сви ми треба да им будемо захвални, а на нама је да и овај начин припремимо ту истину за будуће генерације којима не смемо оставити терет стида, јер ови људи нису оставили терет стида. Онда ни ми не смемо да допустимо да им други пишу историју, да им други говоре шта су им очеви радили, да покушају да их учине пораженим и пониженим када то њихови очеви нису допустили, закључио је министар Вулин.   

Ауторка филма Слађана Зарић објаснила је да је специфичност овог филма, у односу на остале који су обађивали ову тему, та што ће учествовати све јединице које су биле актери догађаја 1998. и 1999. године на Кошарама и Паштрику.

- Желела сам да вам испричам причу и дочарам пакао који је тамо владао. Веома је тешко нама, с ове временске дистанце, схватити шта су ти људи доживели. Они ниједног тренутка нису посустајали. Одала бих почаст тадашњим старешинама, али бих посебно нагласила улогу војника. На Кошарама је гинула младост. То су били војници који су имали 18, 19 или 20 година који ниједног тренутка нису рекли не. Кошаре су веома значајна битка и имаће своје велико место у историји српског народа. Сматрам да ће из овог филма неке наредне генерације много тога научити, јер ће филм приказати велики значај управо те моралне вредности, истрајности и начина како треба бранити отаџбину, рекла је ауторка филма и захвалила Министарству одбране и Војсци Србије што су јој указали поверење да ради овакав пројекат.

Генерал Живановић, који је у то време био командант 125. моторизоване бригаде, изразио је задовољство што се напокон снима филм о тим збивањима на територији Косова и Метохије, од 1998. до 1999. године и да сви учесници који су тада били актуелни кажу своје мишљење и запажања те да то остане као наук нашим поколењима. Он је додао да су сви већ написали део искустава који стоји у архивима и да то користе колеге које обучавају професионални део Војске Србије.

Пуковник Душко Шљиванчанин, тадашњи командант 53. граничног батаљона, објаснио је да је тај део био најсуровији и најтежи део наше границе у сваком смислу.

- На том делу државне границе увек су гинули наши војници граничари, и о томе сведоче и имена караула. Та граница се више бранила него обезбеђивала. Тог 9. априла 1999. припадници 53. граничног батаљона, односно 120 војника који су се у том моменту нашли на Караули Кошаре, прихватили су први, почетни и најтежи удар, нанели агресору губитке, зауставили га на државној граници и омогућили  125. моторизованој бригади и осталим јединицама да дођу да бране државну границу, рекао је пуковник Шљиванчанин и додао да филм треба посветити свима који су водили тешке борбе.

Потпуковник у пензији Видоје Ковачевић, тада начелник Штаба 63. падобранске бригаде, говорио је о свом првом утиску при доласку падобранске борбене групе на место борбених збивања.

- Дали смо велики психолошки и позитиван моменат и јединицама граничног батаљона и 125. бригаде. Истакао бих да је ангажовање падобранске бригаде за њу била велика част и поносни смо што смо учествовали у заштити суверенитета СРЈ и заштити свога народа и отаџбине,  рекао је потпуковник Ковачевић.

Филм се снима поводом двадесетогодишњице борби на Кошарама и Паштрику у заједничкој продукцији Радио-телевизије Србије, Министарства одбране и Војнофилмског центра „Застава филм“, а премијерно приказивање заказано је за следећу годину. Филм је захвалност свима који су штитили границу отаџбине током 1999. године, али и почаст онима који су дали живот за одбрану земље.

МИРОЉУБ ПЕТРОВИЋ – ШТА О ЊЕМУ МИСЛЕ ХИЛАНДАРЦИ ?

1. Он није православни хришћанин

2. Био је суботар (адвентиста) и то никада није успео да превазиђе

3. Сада има своју секту, и волонтере (наивне следбенике) који раде у његовим пластеницима док он шири причу о здравој храни и дописује се на интернету

4. Једини од секташа који користи националну причу да би себи придобио нове следбенике

5. Злоупотребљава име ЦАРА ДУШАНА и исмева га са становишта православних Хришћана. Своје суботарско-јудаистичко схватање покушава да припише Цару Душану, а Цар Душан је био православни хришћанин, додуше и строг, али да Мирољуб Петровић којим случајем живи у епохи Цара Душана, он би сасвим сигурно остао без свог језика и био би унакаженог носа (урезаног или одсеченог, што би рекли обележен)

6. Нажалост, изрекламирао се преко наивних свештеника, који нису прозрели његову лукавост, и дали су му простор да са својим причама о креационизму и тајним друштвима и ко влада Србијом превари многе православне хришћане

7. Нема православно учење о Богу као Светој Тројици, Исусу Христу као Сину Божијем спаситељу људи и Богородици

8. За православне хришћане то је ВУК У ОВЧИЈОЈ КОЖИ и треба се чувати његовог учења. Могло би се много причати о њему, али ко има уши да чује и ум да разуме схватиће горе речено.

9. БАЛКАН ИНФО у својој тежњи за популарношћу је срозао себе дајући у својим емисијама простор секташу Мирољубу Петровићу

10. Свима православнима упозорење да се чувају учења Мирољуба Петровића, и да буду верни својој Православној Цркви

Доситеј Хиландарац

Помаже Бог, професоре! Уочи Београдског сајма књига из штампе је, у издању Института за филозофију и друштвену теорију универзитета у Београду и медија центра „ОДБРАНА“, изашао зборник научних радова „Православље и рат“. Ви сте приредили овај зборник и он је својеврсна новина. Како се родила идеја за овим зборником?

Бог вам помогао!

Одмах на почетку да кажемо да је идеја потекла од директора Института за филозофију и друштвену теорију, професора доктора Петра Бојанића, затим професора етике на Филозофском факултету Јована Бабића и да поменем и себе. Очигледна је празнина у стручној литератури која се бави проблемом погледа различитих традиција на рат и ратовање. У литератури где се налазе прегледи различитих конфесија и њихов поглед на рат, једино нема православног погледа. То је био један од разлога због чега је покренут циклус предавања. Други: Заиста постоје практичне потребе за одговорима на та питања. Наиме, ова питање се увек изнова постављају. Поставља се питање како православље и православна црква гледају на рат и ратовање. Поставља се већ 2000 година и не значи да имамо апсолутно све одговоре на та питања. Колико год би се о односу рата и православља говорило, увек би ту остала отворена питања о којима може да се разговара. Постоји једна заблуда да је све речено и да на све можемо наћи одговоре код светих отаца, у Светом Писму, светом предању. Долази ново време, нови облици ратовања. Нове технологије у ратовима отварају нова питања на која мора да се да одговор. То су разлози због којих је покренут циклус предавања. Уосталом, идеја је била да се најпре чују познаваоци и стручњаци који би имали шта да кажу на ову тему. И то различите провинијенције. Богослови најпре, филозофи, социолози, политиколози.

Видимо да је на зборнику радило више стручњака из различитих области. На ову тему су писали проф.др Богољуб Шијаковић, архимандрит др Никодим (Богосављевић), проф.др Александар Фатић, др Владимир Димитријевић, др Александар Стевановић, Јеромонах Игнатије (Шестаков), Давор Џалто, Славиша Костић, др Василиос Јулцис, проф. др Ђорђе Енахе, јереј Вукашин Милићевић, Петар Бојанић, Јован Бабић, и Ви као приређивач и потписник увода.

Да, настојали смо да добијемо гледања на овај феномен са различитих аспеката. Даље, била је идеја да се укључе стручњаци из што већег броја православних земаља и цркава. То нам је било важно, да видимо те специфичности, разлике. Али, на крају имамо погледе стручњака из Грчке, Румуније, Русије. Нисмо успели да доведемо познаваоце из других православних земаља који би говорили на ову тему. То је био први корак. Да се одржи један циклус предавања. Циклус је почео 1. априла 2015. године и трајао је до 22. априла 2016. године. Укупно једанаест предавања. С тим што треба напоменути да текст ђакона Ненада Илића, који је држао предавање, овде није уврштен. Зато је уврштен текст архимандрита др Никодима (Богосављевића) који је припремио своје излагање за овај циклус предавања, али га, из одређених разлога, није одржао у Институту, већ на једном другом месту. Његов текст смо уврстили у зборник. Он представља значајан допринос овој теми, јер је наслов његовог излагања био „Да ли је Христос био пацифиста?“

Зборник не представља јединствено становиште, већ пре скуп различитих погледа; између неких је разлика толико велика, да се налазе на супротним крајевима.

Реците нам, да ли се рат може сагледати (и како) кроз дискурс православља? Да ли је допуштено да се злу супротставља силом?

 

Да, то је питање које се увек изнова поставља. Како православље гледа на рат. Када кажемо православље, онда мислимо Православна црква. Ако је Бог у кога верујемо, ако је Господ Исус Христос Бог љубави који доноси мир и да је мир идеал. У смислу мир у човековој души, да се човек помири сам са собом, да се измири са другима око себе. Један наш духовник, старац Тадеј је говорио „Измирите се сами са собом па ћете се измирити са целим светом“. Мир и у том политичком смислу, мир између држава. Поставља питање како се гледа на рат. Један од разлога због којих је такође важно било да се покрену оваква питања и да изађе један овакав зборник јесте чињеница да у нашој, Српској православној цркви међу богословима, свештеницима има оних који заговарају пацифистичко становиште које подразумева потпуно противљење свакој употреби силе. Такав став представљају као православни став, аргументујући чињеницама да се у Новом Завету и ономе што Господ поручује, говори, што је Његово учење, поступање, понашање, нигде не може наћи места или основа упоришта за употребу силе. То је чињеница код нас. У нашој традицији се то по први пут јавља. Уколико би православно становиште било апсолутно пацифистичко, онда би стварно могло да се постави питање „Како је на то гледао Свети Сава?“, а ми знамо да Свети Сава није био пацифиста. Из житија Светог Саве које су написали Доментијан и Теодосије, видимо да се Свети Сава залаже за мир. Да иде да преговара са једним великашем који је хтео да нападне његовог брата и тада младу краљевину Србију, где је Краљевина Србија била у опасности. Свети Сава каже: „идем да преговарам са њим, ја ћу га поучавати Богу, Божјој правди, Божјој истини. Ако мене не послуша, онда ви вршите своју човечанску дужност“. Ни једног тренутка се не може рећи да је Свети Сава, према ономе што знамо, из његовог житија, и његових поступака, био апсолутни пацифиста.

 

Следећа ствар, када би православно становиште било пацифистичко, онда се поставља питање како су канонизовани толики свети ратници у Српској Православној Цркви. Од Стефана Немање, односно Симеона Мироточивог, који је ратовао и који је био владар, од његовог сина Стефана Првовенчаног који је такође био владар, и који је такође ратовао, затим Светог краља Милутина, Светог Стефана Дечанског. На пример каже се, да ако је постојао светитељ на челу једне државе, онда је то био свети Стефан Дечански. Преко светог Краља Лазара, светог Петра Цетињског, који је такође ратовао, и сви они су канонизовани.

Још много аргумената се може навести да ово пацифистичко становиште није дубоко укорењено у нашој традицији. Оно може да буде врло опасно у смислу да људе, институције и снаге које би требало да се супротставе непријатељу, паралише и збуњује. То је последица. Има једна књига од Ивана Иљина коју смо још давно превели и на коју сам посебно поносан, а која разјашњава ово питање врло дубоко и јасно, и која говори о томе да православни хришћани не да само имају право да се злу супротстављају силом, него су и дужни да се у одбрани својих ближњих злу супротстављају силом. Не само што је то његово право које се овим пацифистичким ставом оспорава, него је и дужност хришћана. Неко из личног кукавичлука, из своје личне неспремности, инсистира на оваквом становишту. Нико не воли да иде у рат. Имамо народну изреку „Ко рат жели, код куће га имао“. Нико то не воли. Уколико се рат намеће као једини излаз, онда се мора ићи у рат. Владика Николај у својој чувеној књизи „Рат и Библија“ говори да ни мајка ни отац не воле да туку дете. Ни један родитељ не воли, ако је нормалан. То је још један од разлога зашто је циклус предавања покренут. Уосталом, чак овде у текстовима могу да се виде различита схватања, која нису сва у потпуном једнодушју и једномислију. Желели смо да се чују та схватања. Немамо разлога неке ствари на силу намећемо.

Ово је отворена теолошка тема, где се чују различита мишљења, где се сучељавају и где се супротстављају различити аргументи. Много је лакше ратовати супротним аргументима, него узимати оружје у руке и ратовати.

Коме је намењен зборник „Православље и рат“?

Могло би да се каже да је намењен најширој публици. Ако бисмо желели да то сузимо и конкретизујемо, онда је пре свега, намењен, снагама безбедности. Намењен онима који имају православан поглед на свет, који су чланови цркве, који живе хришћански и који сада морају да у свој поглед на свет, у свој живот, у свој систем вредности као православног хришћанина, уврсте и чињеницу да морају ратују. Шта то значи? Свакако да се сваки хришћанин пита, ако је лекар, на пример, како сада из хришћанске перспективе изгледа његов позив и призив лекара. Да он у хришћанима, пре свега онима који су достигли циљ хришћанског живота, а то значи они који су се посветили, који су канонизовани, да себе, свој живот, врлине којима тежи усклађује са тим примерима, тим узорима, тим идеалима. Скоро сам добио маил, који ме је јако обрадовао, од једне студенткиње са правног факултета, где је она, читајући уџбеник „Правну етику“ који је недавно изашао, а који смо приредили колега и ја, врло обрадована пише како је добила важан одговор у каквом односу стоји позив правника, а то подразумева различите специјалности у оквиру правничке професије: судија, адвокат, тужилац, и уопште правник, са хришћанским системом вредности. Она је препознала, да то није инкомпатибилно.

За војника је најсложније ово питање. Кад кажем војника мислим и на официра, и на онога који је у полицији, и на онога који је у специјалним јединицама… Он се разликује од свих других хришћана, како на једном месту један руски филозоф каже „који се спасавају чистим рукама“, шта то значи? У преносном смислу: монах се спасава тако што се моли Богу, тако се иконописац спасава иконописањем, може да испља руке само од фарбе и боје. Лекар се спасава тако што помаже људима, али гледајте, војник, он треба да се спасава убијајући. У крајњем и убијајући. Није његов смисао да убије. Смисао тог војничког позива је прво да одвраћа, да одвраћа непријатеља. То је његова улога. Он, облачењем униформе показује спремност да погине, он се легитимише као легитимни циљ. Легитимни циљ у рату нисте ви, него је управо тај војник у униформи. Он је легитимни циљ. Он показује да је спреман да страда за своје ближње, али показује и да је спреман и да убије. Па чак и да убије. Зашто је за војнике то јако важно питање? Замислите војника који већ има ту дилему, јер у Светом Писму пише не убиј, јер то Господ у Новом Завету још више заоштрава: не само не убиј, него не гневи се на свог ближњег, и тако даље. Али ви сад у јендом тренутку морате да узмете оружје и кренете у рат да убијате. То није нешто што се дешавало тамо негде у средњем веку, када гледамо иконе светих ратника, наоружаних штитовима и мачевима, него се дешава хришћанима данас. Дешавало се нама који смо учествовали од 1991. на ратиштима. Дешава се православним руским војницима који сада учествују у многим оружаним сукобима, и на истоку Украјине, и у Сирији. И многи други православни војници сада учествују у многим мировним мисијама. То су такође питања која се отварају за православне хришћане.

 

    

 

Имате у зборнику јако занимљиво питање, пошто је познато колико се сада употребљавају дронови у оружаним сукобима. Да ли православни хришћанин може да буде тај који ће управљати дроном и убијати на стотине људи, а да себе не излаже било каквој опасности? Многа питања данас стоје отворена. Да ли сада православни хришћанин треба да иде да служи војску? Шта то значи ако православни хришћанин иде да служи професионалну војску? Ту сада долазе тешка етичка питања. Раније, када је требало да бране своју отаџбину, код хришћана није било много моралних дилема. Морао си да идеш да браниш отаџбину. Наши преци који су се у Првом светском рату супротставили аустроугарској армади, бранили су своју отаџбину, своју земљу, своју веру од иноверних. Од римокатолика пре свега. Није било дилеме. Само се постављало питање ко је кукавица, ко није. Данас, када имате ситуацију да се од војника, уколико су професионални,очекује да осим тога да сутра бране земљу, очекује се да иду и у мировне мисије. Поставља се велико питање, да ли тај војник треба да иде или не. Не може селективно да се гледа, да ће неке ствари у војсци радити, а неке неће радити.

Даље, рецимо, једно занимљиво питање. Знамо да је највећи грех, да човек почини самоубиство. За све друго може да се покаје. То имамо као пример, разбојник на крсту се први од свих покајао и први је био у Царству Небеском. Правио је за живота, вероватно, незамисливе ствари. Покајао се. Онај који изврши самоубиство, не може да се покаје. Ту се поставља једно питање, како би се гледало, уколико би неко одузео себи живот да би се спасао од понижавања које може да доживи. Заробљени војници доживљавају бескрајна, не мучења, него понижавања. То је рецимо, једно питање, које бисте ви сада, када бисте разговарали, и у цркви постављали ово питање духовницима, теолозима, свештеницима, епископима, давали би вам различите одговоре.

Стога ова тема остаје трајно отворена. Зато на ова тему никада нису дати коначни одговори, зато она треба да буде увек отворена јер живот и начин ратовања намеће друга питања која траже одговоре.

Са пуковником у пензији, проф. др Бориславом Гроздићем

Разговара Ива Бендеља

22 / 01 / 2018

http://www.pravoslavie.ru/srpska/110043.htm