Поздрављајући присутне, директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица С. Карапанџин подсетио је да је пре тачно пола века, на овом истом месту, у тадашњој Галерији Дома Југословенске народне армије у Београду премијерно представљена изложба слика из циклуса великог формата „Маутхаузен 106621“ аутора Милоша Бајића.

–Тих дана Београд је имао прилику да се упозна са 15 аутентичних цртежа насталих у време заточеништва Милоша Бајића у логору Маутхаузен 1944. и 1945. године. На изложби су били представљени и радови из 1966. и 1967. године, настали на основу аутентичних радова, рекао је директор Медија центра „Одбрана“, нагласивши да су  симболичним називом „Између каменолома и крематоријума“ 14 слика и четири цртежа указивали на страхоту и голготу страдања.

Пуковник Карапанџин захвалио је Војном музеју из Београда, Савременој галерији из Зрењанина и Суботице и галерији „Рајко Мамузић“ из Новог Сада што су омогућили  публици „да сведочанство једног времена погледа кроз визуру изложбе Милоша Бајића“.

Страхоте логора син Милоша Бајића, Дарко Бајић, видео је само на цртежима и сликама, јер његов отац о томе није хтео да говори. Из његових дела Дарко је покушао да разуме како је његов отац успео да преживи пакао логора.

– Мислим да га је та линија, ти цртежи, којих је кришом нацртао преко 150, и који су обележили читав његов опус, одржали у животу, рекао је Дарко Бајић, напомињући да су цртежи сачувани захваљујући Милошевим пријатељима, који су испразнили једну боцу против-пожарног апарата и у њу скривали цртеже и сва битна документа која су желели да сачувају.

Иницијативом породице Милоша Бајића, 2016. године започела је реализација интернационалног пројекта „Маутхаузен”, који осим документарног филма о страдању народа у логорима током Другог светског рата, садржи и део посвећен обележавању пола века од премијерног приказивања изложбе Маутхаузен 106621.

Изложбом „Маутхаузен 106621“  у Великој галерији Дома Војске Србије представљен је избор цртежа и слика из циклуса „Маутхаузен“, док је публикација својеврсни репринт издања из 1975. године, уз додатак изабраних цртежа из заточеништва доспелих до аутора након ослобођења.

Након отварања изложбе, премијерно је приказан део филма „Маутхаузен 106621“, аутора Дарка Бајића, на коме је почео да ради пре готово пола века и у коме је покушао да прикаже живот свог оца и његових другова у Маутхаузену.

Сви заинтересовани поставку могу погледати до 27. новембра 2017. године.

26. Октобар 2017 - 23:15

Чак и те једноставне, најдобронамерније речи Светејшег, утемељене у заповести Божјој: „Рађајте се и множите се и напуните земљу“ (Пост. 1, 28), речи које су израз његовог деценијама стицаног духовног искуства које дубоко сагледава нашу националну трагедију, постепено нестајање са лица земље, биле су повод госпођи Зорани Михајловић, потпредседници Владе Србије, да Патријархове речи стави у контекст ратова и страдања. Tиме је госпођа Михајловић потпуно свесно подржала немачку књижевницу Херту Милер, која је само дан раније за ратове у бившој Југославији оптужила српски народ и Српску Православну Цркву.

Мотивација госпође Милер, заснована на историјским комплексима и породичном васпитању, јасна је и неупитна. Верујемо да мотивација наше Тузланке да Патријархове речи о деци и о благослову и радости рађања изврће и ставља у контекст ратних страдања, није политичка, што значи да она не очекује да ће тако себи и политичкој странци којој припада донети гласове на изборима. Пре ће бити да је њена мотивација личне природе, да је запретена негде у њеној подсвести и да јој треба помоћ духовника. Нажалост, брзоплета лакоћа са којом свисока критикује поглавара Српске Православне Цркве може се тумачити и као њена отуђеност од те Цркве, Цркве њених предака. То јесте њено људско и грађанско право, али у том случају она не располаже никаквим критеријумима на основу којих би мериторно могла да процењује садржај и вредност Патријархових порука. Не знамо да ли је тако, но ако јесте, онда би јој уместо помоћи духовника добро дошла и помоћ неког трезвенијег политичара, а по потреби и психолога.

Као убеђена приврженица „европских”, можда и „евроатлантских”, вредности и стандарда, она је и велики поштовалац људских права, нарочито женских права, иако вероватно не зна да је тим правима извор у хришћанској етици, односно у хришћанском учењу о неприкосновеној вредности и достојанству сваке људске личности. Зна се, међутим, да основно људско право јесте право на живот. Зато питам госпођу министарку: да ли ембрион, нерођено дете, ново људско биће у утроби мајке, има право на живот? И да ли било ко, а поготову родитељи (не апострофирам посебно мајке), има право да одузме било чији живот, у том броју и живот свог нерођеног, али већ постојећег детета? Како то да се за убиство новорођенчета иде на робију, а о убиству потпуно невиног и незаштићеног будућег новорођенчета слободно и некажњиво одлучује само и искључиво жена, како тврди госпођа Михајловић? Где је ту морал, где савест, где душа, где елементарна људскост?

Питање брака и породице, па и питање рађања или абортуса као алтернативе рађању, није превасходно правно, политичко, демографско и социолошко питање него егзистенцијално, етичко и аксиолошко питање. Sapienti sat!

http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_zorana_mihajlovitsh_opet_nastupila_u_ulozi_samopostavljenog_oberprokurora_26_o

Венце крај споменика стрељаним ђацима и професорима, положили су ученици Прве крагујевачке гимназије, председник Србије Александар Вучић, делегација Владе Србије коју је предводила премијерка Ана Брнабић, градоначелник Крагујевца Радомир Николић и председник Скупштине града Мирослав Петрашиновић, затим, амбасадор Немачке Аксел Дитман, Аустрије Јоханес Еигнер, Русије Александар Чепурин, Палестине Мохамед Набхан, представници градова побратима и други.  

На Великом школском часу изведен је драмски приказ “Игре бројева“ књижевника Мирка Демића из Крагујевца, у режији Марка Мисираче.   
  
“То је прича о људима који се претварају у бројеве и самим тим то добија на једном апсурду. Мирко је дозволио себи, на шта као аутор има право, да на крагујевачку трагедију наслони и трагедију Јасеновца. Ми смо саставили једну врло интересантну причу у којој учествује комплетан ансамбл из крагујевачког позоришта и гости из Београда“, истакао је режисер Мисирача.

Комеморативна манифестација “Велики школски час“ у Спомен - парку Шумарице одржана је у знак сећања на 21. октобар 1941. године, када је немачка окупациона војска убила више хиљада Крагујевчана, међу којима су били и ђаци и њихови професори. 

Немачки окупатори су, као одмазду за погибију десет својих војника и рањавање 26 у нападу партизана 16. октобра 1941. на 3. батаљон 749. пешадијског пука Вермахта, у Шумарицама 21. октобра стрељали око 3.000 становника Крагујевца и околних места, међу којима и 300 ученика средњих школа и шегрта, и 15 дечака, уличних чистача обуће. 

Иначе, 21.октобар се од 2012. године обележава  као државни празник - Дан сећања на све српске жртве у Другом светском рату.

Драги Несторовић је рођен 16. августа 1957. године. Дипломирао је на Машинском Факултету у Крагујевцу, а специјалистичке студије из области машинства завршио је у Јапану и Италији.

Драги Несторовић

Радио је од 1985. године као технолог у ИМК "14. октобар", где је касније обављао више одговорних дужности, а у периоду од априла 2013. до априла 2014. године био је и генерални директор те компаније. Од тада до тренутка смрти обављао је дужност градоначелника града Крушевца.

Драги Несторовић је био истакнути функционер Српске напредне странке, између осталог био је члан Главног одбора и потпредседник Градског одбора СНС-а Крушевац.

Објавио је бројне радове из области машинства и био је изузетно цењен као стручњак у својој професији.

Време и место сахране биће накнадно објављени. 

РТС

О чему се ради? У рубрици "Србија", у данашњој Политици, која је петком најпродаванија због ТВ програма, преко цела четири стубца објављен је допис из "Лознице на Јелици" под насловом "Три завета за улазак у нови свет" и са великом фотографијом бившег владике Артемија са замонашених његових пет искушеница. То је учињено на "бдењу", али се не каже ког датума (прескочено је основно правило новинарства које се учи већ у основној школи). Аутор "поучне репортаже" како бисмо могли да одредимо њен жанр је потписан као Г. Оташевић (Гвозден Оташевић, дописник политике из Чачка) после кратке информације каже: "Монашењу на Јелици присуствовало је око 200 светосаваца из разних места Србије. Духовник из ове епархије каже нам да сада имају "33 катакомбна манастира и парохијска богослужбена места, четири епископа, око 150 монаха (архимандрита, протосинђела, јеромонаха, монахиња, искушеника и искушеница, свештеника и ђакона) ну Србији од Шар-планине до Куле и у САД, Канади, Аустрији, Републици Српској, Пољској и Русији."

Онда следи поучителни део са одговорима на питања "Како тече и шта претходи чину монашања и примања мале схиме?" И онда је читав велики текст посвећен опште познатим чињеницама о чину монашења, полагању завета, постризавању итд. Аутор толико потцењује читаоце Политике да им објашњава и шта је то калуђер!

Рекло би се обична будалаштина некад угледног листа. То, међутим може да мисли само онај ко не познаје како се уређује "Политика". Уредник рубрике "Србија" у "Политици" је Горан Волф, искусан уредник, донедавно најважнији члан редакције "шеф деска". Он савршено тачно зна колико коме тексту следује простора, која је величина фотографија, шалили су се са њим о броју фотографија и ћевапчића које је Политика објавила, када је тадашњи премијер г. Вучић послуживао новинаре, јер и читаоци Политике, су по правилу врло захтевни.

Дакле, као искусни професионалац Горан Волф, ем што добро зна "случај Артемије", ем што изванредно зна како се постављају вести и шта су репортаже. Објављивање овог текста - са јасном поруком, ако хоћете да будете калуђери, идите код Артемија, сигурно није Волфово жеља него нека, како то новинари кажу "наруџбина која мора да прође". Чија, није се тешко досетити, кад читамо штампу ових дана.

Занимљиво је и да сам аутор текста, Гвозден Оташевић, који је написао толико репортажа о манастирима у западној Србији, тек сада објашњава шта је то калуђер (калос, герон)! Њему су светосавци они који иду код бившег Артемија, а његовом листу је много значајнији недатирани догађај у "Лозници на Јелици", него што је била недавна посета, 13. октобра, Његове Светости патријарха Чачку и  обилазак обнове древне Вазнесењске цркве (манастира око кога је настао цео град) и присуство 180. годишњици чачанске гимназије (добро била је полугимназија у почетку, али ми имамо тај непотребни комплекс да "продужавамо традицију уназад"). Ко имало зна историју уређивања "Политике", а то спада у фонд опште културе, зна да све то није само пука новинарско-уредничка "брљотина".

Понављам, у питању је врло јасна претња највишој јерархији СПЦ: ако не будете послушни, имамо резерву.

Али, да не грешимо душу, опет је потребно познавати технику уређивања целог листа, данашња Политика доноси још један чланак о бившем Артемију! Судску хронику "У случају Артемија сведочио благајник Епархије рашко-призренске". Многи листови се нису осврнули на наставак суђења, Политика на срећу јесте. Јер су први пут са овог маратонског суђења стигли неки конкретни подаци, које је и изнео први сведок у поступку. Наиме благајник Миловоје Марковић, који је на том месту од 2003., дао је исказ да је девизна средства, односно добровољне прилоге које је из иностранства доносио доносио тадашњи епископ "водио на картицама", рекао је:

- У складу са црквеном праксом тај новац нисам евидентирао у годишњим извештајима Сабору Српске православне цркве. У том извештају са водио евиденцију само о редовним динарским епархијским средствима." Политика даље извештава да је рекао да је налоге за исплату добијао од некадашњег владике Артемија, али и од архимандрита Симеона и Предрага Суботичког. Додао је да Радосављевић свој лични новац није држао у епархијској благајни, чак је бивши владика позајмљивао свој новац Епархији! Откуд једном епископу који је калуђер (калос, герон) лични новац то ће ваљда да објасни Гвоздан Оташевић, из "Лознице, са Јелице" у неком од наредних дописа. (Наравно, епископи примају због социјалног осигурања плату или пензију, али то никада нису средства којима се може извршити нека велика позајмица властитој Епархији.)

Но, сад је занимљив факт да је Политика међу ређим листовима који опширно доносе сведочење благајника ЕРП, које никако није у складу са идеализованим ликом материјално незаинтересованог монаха, штавише можда доведе до правних последица (да се не мешамо у рад суда). Дакле на једној страни се бивши Артемије нуди светосавцима као духовна резерва, а на другој у истом листу и њему поручује да не "таласа".

Ти калуђери (калос, герон), заиста негују врлину послушности, али ипак морају да буду послушнији Богу, него медијима и њиховим газдама.

ДИО ИЗЈАВЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА

Одговор на колумну Драгослава Дедовића "Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?"

У Јеванђељу Христовом је много поучних прича, које су свевремене, јер носе свједочанство о вјечно живом Богу. Ових дана читајући колумне, ставове, реакције црквено полуписмених и неписмених новинара - атеиста и антитеиста, пред очима ми је сцена из једне јеванђељске приче, гдје демони, који су мучили људе излазе пред Христа и говоре му: "Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?" (Мт. 8.29).

Једна од дефиниција Цркве јесте да је она видљиво присуство невидљивог Христа. Оно што се дешавало са Христом, дешава се и са Црквом, тако је било кроз вјекове и тако ће бити до краја свијета и вијека. 

Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. 

Свака јавна личност треба да буде подвргнута суду јавности и то није спорно, али ових дана из текстова, јавних наступа, саопштења са пјеном у устима чујемо "Докле ћеш да нас мучиш Амфилохије Радовићу?" Није довољно домаћих новинара, који пљују, лажу и клеветају Митрополита из своје редакције, него треба увести и неког са стране - ваљда да би умирили савјест да постоји још по неко у свијету, који исто мисли или да би убиједили читаоца у истинитост својих навода. То је случај и са освртом Драгослава Дедовића, уредника „Деутсцхе Wелле-а“.

Они који пишу текстове са овом тематиком, толико су креативни и аутентични да им готово сви, један на други личе, само мијењају редосљед - деведесете, говор мржње, политичар у мантији, окупатор. И ништа страшно, огуглао народ на те флоскуле у које ни сами аутори више не вјерују. Међутим, оно што је трагично, што је запањило сваког нормалног (а таквих је, хвала Богу, огромна већина), а налази се, између осталог, и у поменутом тексту, да нападају Митрополита Цркве Христове што је дигао глас против чедоморства и дјецеубиства!!!

Зар је овај свијет отишао толико далеко? Зар је слобода, ви борци за слободу, да зачетом дјетету не дате право да живи? Зар су људска права, ви којима су уста пуна правде и правичности, да се озакони убиство и то онога, који није стигао ни да угледа свјетлост овог варљивог свијета?

Зар не знате, јади вас не знали, да је исто убити дијете од 5, 10, 15 недеља или 5, 10, 15 година? Да су ваше мајке имале вашу памет не би ни вас било!
Знамо, и сваким даном све је јасније да се на блаћењу Митрополита добро зарађује. У посљедње вријеме, у Србији се богато награђују новинари, који пишу овакве текстове против Митрополита.
И очекујемо оваквих текстова још више. А знамо и зашто! Знамо да је интерес, финансијска моћ и позиција оно што често каља образ, али зар се изгубила граница људском достојанству, зар нема ништа у овоме свијету да је свето за човјека?

Зар се изгубила елементарна култура и васпитање да немате бар мало поштовања пред човјеком, који осам деценија проводи у служењу Богу и народу, обилазећи свако село, сваки дом, градећи храмове, обнављајући порушене, хранећи гладне, тјешећи страдале и понижене (како само биједно изгледате у његовим очима). Гдје само налазите морално право, ви, који се понизно клањате и љубите скуте онима, који широм свијета убијају невину дјецу, који овај свијет пљачкају, трују и загађују свакаквим гадостима, уништавајући породицу и убијајући нерођену дјецу, да Митрополита оптужујете за све што вам падне на памет?! Дошао је митрополит Амфилохије, господо, не да се бави политиком, јер бисте га примили раширених руку, него да обнавља душу овога народа. Да га ослободи оном слободом, којом нас је Христос ослободио. Смета вам то што проповиједа дух јеванђеља, вјеру у Христа, морална начела на којима почива овај свијет. Говори Владика из душе цијелог народа, кога сте ви, господо новинари и политичари (част изузецима) одавно продали за чинију сочива. И џаба га клеветате, народ му све више вјерује. 

И не заборавите, није случајно рука Светог Јована Крститеља у Цетињском манастиру у Црној Гори. Знате ли како је пострадао највећи од жене рођени? Тако што је указивао на трагичност и погубност живота у неморалу и похоти тјелесној. Одсјекли су му главу само зато што је говорио цару Ироду, да не може да има жену брата свога, да то није по божијем, ни по људском закону. Колико је то блажи гријех од онога што нам данас ви нудите! 

Данас, над Митрополитом Амфилохијем и Црквом православном стоји мач, за сада новинарски и политички, али и мржња Иродовска, само зато што свједоче оно што је свједочио и Христос, и Свети Јован, и Свети Петар и Свети Василије, што говори језиком Јеванђеља, који богоборци никада нису разумјели, што је прави отац, који своју дјецу милује, тјеши, али и критикује и исправља. То је истинска и права љубав, која преображава човјека, и даје му вјечно достојанство.
Господо новинари, Црква Христова је утемељена на Христу Богу и њу врата паклена нису могла, не могу и неће надвладати. То што радите, радили су и други прије вас, моћнији, фанатичнији и мудрији од вас, па су изгубили. Зато све Христос позива: "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". (Мт.3.2.). Послушајмо овај позив док још има времена, а сваким даном га имамо све мање, а да се преживи, Бог ће се постарати, није баш све на продају. 
И да не заборавим, оно што се данима сви питамо, јесте ли ви, стварно помахнитали?

Аутор је свештеник и уредник радија "Светигора".

http://www.vijesti.me/forum/je-li-ovaj-svijet-stvarno-pomahnitao-959313

Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником.

Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци.

Крала сам време док су деца спавала“, каже.

Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана.

Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара.

Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце.

„Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара.

Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам.

Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу.

„Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“.

А онда говори, наглашава, као свештеник.

Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи.

Милица Ивановић

Изворник: 

http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/

Уговор су потписали главни и одговорни уредник Телевизије Храм протојереј стафровор Стојадин Павловић и директор Војнофилмског центра „Застава филм“ потпуковник Горан Иконић.

Свечаном потписивању су присуствовали државни секретар у Министарству одбране Александар Живковић, начелник Управе за односе с јавношћу капетан бојног брода Петар Бошковић и начелник Одељења за верску службу Управе за људске ресурсе ГШ ВС пуковник Саша Милутиновић.

Како смо сазнали од уредника емисије „За Христољубиву војску“ Славољуба Марковића, потпуковника у пензији, превасходни циљ емисије је информисање шире јавности, а посебно припадника Министарства одбране и Војске Србије, о верској служби и животу у војсци, те неговање духовних и моралних вредности и традиција српске војске.

- Кроз различите садржаје у три информативне рубрике, емисија ће континуирано да доприноси најважнијем циљу а то је развој оперативних способности Војске Србије, пре свега кроз неговање моралних и духовних вредности и поштовање верских права свих њених припадника.

Славна традиција српске војске је неисцрпан извор материјала за емисију и драгоцено надахнуће данашњих и будућих бранилаца отаџбине, рекао је уредник Славољуб Марковић.    

У НЕВОЉИ СЕ ПОЗНАЈУ ЉУДИ: Добротвор Хидо Муратовић из Новог Пазара на Голији гради кућу Милошу Јовановићу, јунаку са Кошара

Огрејало је сунце Милоша Јовановића (38), српског јунака са Кошара и његову породицу, мајку Росу (60), и сестру Марину, када су пре неколико дана у њихову Троштицу стигле грађевинске машине, мајстори, и када су ударени темељи њихове нове куће…

– Ово нам је, како смо се родили, најсрећнији дан у животу. И веровали смо и нисмо, сада знамо – имаћемо и ми своју кућу, нећемо још једни зиму дочекати у уџерици кроз коју зими дува северац, лети прокишњава, а кроз собе шпартају пацови и змије, и која није наша – јавили су нам се, срећни и пресрећни, пре пар дана Милош и Марина са Голије.

Пирча о тешко оболелом јунаку са Кошара Милошу Јовановичу, објављена пролетос и у „Искри“ и још неколико новина у Србији, прича о тешкој муци и невољи, о животу у туђој трошној кући која само што није пала, са 13.000 динара мајчине пензије месечно, о Милошевој мајци која болује од карцинома, сестри која је без посла, потресла је Србију. Јавило се много добрих људи, сакупљено је тада око 2.500 евра, ових дана још хиљаду, и, људина из Новог Пазара, добротвор Хидо Муратовић одлучио је да са тим новцем крене у изградњу куће за Јовановиће, па, докле стигне, а стићи ће, уверен је Хидо, до зиме да Милоша и породицу усели у нови дом…

Фото: З. Шапоњић

– Кренуо сам, поставили смо темеље, изидали зидове, за који дан дижемо плочу, до краја недеље надамо се да ћемо поставити и кров… Помоћи ће бог и добри људи, као што су до сада небројено пута помогли. Нисам могао да гледам муку Јовановића, када се прича појавила у новинама јавили су се добри људи са свих страна, из Новог Пазара, из дијаспоре, из читаве Србије, а Јовановићи су заслужили да им помогнемо – каже Хидо.

Уз помоћ ратних другова, Милош који болује од метаболичких, хормоналних, психичких поремећаја, летос је неко време провео на лечењу на ВМА у Београду, из Београда се вратио донекле опорављен, сада се радује новом дому.

– Наш сан је кућица, да можемо мирно да заспимо, да имамо купатило, да само мало проживимо као људи. Нас живот није миловао, имали смо тешко детињство, тежак живот, ваљда смо и ми мало радости заслужили. Хвала свим добрим људима, Хиду посебно – кажу Милош и Марина.

Много је људи већ помогло да крене изградња куће за Јовановиће. Хидо Муратовић помиње фирму „Дадо градња“ из Новог Пазара, чије су машине ископале темеље и поравнале плац, град Нови Пазар дао је машину да поравна пут до куће Јовановића, помогло је и предузеће „Пионир“, Мурат Муратовић и Бошко Радовановић…
Неко више, неко мање, за велику срећу Јовановића.

Фото: З. Шапоњић

ПОМОЋ

„Искра“ апелује и моли све људе добре воље да се јаве и помогну. Потребан је и новац и материјал за завршетак грубих грађевинских радова, а затим и за унутрашње опремање. Потребни су подови, цреп, електро материјал, санинтарије, фасада, изолација, потребан је намештај, шпорет на дрва, бела техника… Сви који желе и могу да помогну, могу се јавити на телефон 065 – 474 5433 а број жиро рачуна је: 205 – 9011007013986 – 02 отворен код Комерцијалне банке у Новом Пазару….

Сања мртве другове

У страћари, у селу Троштица под Голијом, Милош Јовановић сваке ноћи сања Кошаре и своје мртве другове, крв и располовљене главе, бомбе како падају са небеса и вриску рањене браће…

– Пробудим се у зноју, скочим, после по помрчини лутам око куће, не могу да се смирим… Заспим, па их поново сањам – прича Милош у кућици од блата и прућа под Голијом, која само што није пала.

Пред крај рата, његовој сестри и мајци, неко је јавио да је Милош погинуо на Кошарама, појавио се пар недеља касније, посебан, блатњав, болестан…

Литургију поводом успешног завршетка школовања кадета 138. класе Војне академије служио је његово преосвештенство епископ Милешевски Атанасије (Ракита).
 
Свечаном духовном догађају, поред кадета будућих официра Војске Србије, присуствовали су начелник Војне академије генерал-мајор Горан Зековић са сарадницима, начелник Управе за људске ресурсе (Ј-1) ГШ ВС пуковник Саво Иришкић, те бројне старешине и свештеници Српске православне цркве.

Током литургије кадети који су се по својој слободној вољи припремали, прилазили су олтару и причешћивали се. На крају литургије честитајући кадетима на завршеном школовању и скорој промоцији у чинове потпоручника, епископ Атанасије је будућим официрима дао свој благослов, изразивши велику радост што му је и ове године припала част да се радује успешном завршетку школовања кадета завршне године Војне академије.
 
- Војна академија омогућила вам је да стекнете знања из многих наука и вештина, и  данас смо заблагодарили Господу Богу за све што сте постигли током школовања и што вам је омогућено да се образујете у установи каква је Војна академија – истакао је владика Атанасије.

У име Војне академије присутне је поздравио начелник генерал-мајор Горан Зековић, који се захвалио епископу и свештенству за литургију и молебан који су уприличили за кадете завршне године.