„Њихова највећа предност је и њихова највећа мана: лекови који су веома ефикасни и делују скоро моментално након узимања веома лако изазивају зависност.“

Овим речима др Наташа Шиканић, психијатар и психотерапеут, сажима суштину проблема са којим се Србија суочава када је реч о бензодиазепинима – лековима за смирење који су постали део нашег свакодневног живота.

Сваки грађанин Србије просечно потроши две кутије седатива годишње. Налазимо се у самом врху по потрошњи лекова за смирење у Европи. Мајке узимају пилулу пре родитељског састанка. Очеви „само мало смире живце“ након посла. Баке имају бенседин у ташни „за сваки случај“.

Оно што је некада било хитна медицинска интервенција, данас је постало рутина. А највећи проблем је у томе што колективно – не видимо проблем.

Како смо дошли до врха листе

Србија је данас међу европским рекордерима по потрошњи бензодиазепина – лекова који укључују бенседин, бромазепам, ксалол и сличне препарате.

Тренд је почео деведесетих. Ратови, санкције, инфлација, НАТО бомбардовање – све је то оставило дубок траг на ментално здравље целе нације. Људи су посезали за седативима да преживе. Проблем је што никад нисмо престали.

Економски шокови из деведесетих прерасли су у економску несигурност двехиљадитих. Стрес је постао хроничан. Седативи су постали део свакодневице. И што је најгоре – постали су социјално прихватљиви.

Шта деца уче гледајући нас

Дете које одраста у кући где мама узима „нешто за нерве“ пре сваког важног догађаја учи важну лекцију: анксиозност се не осећа, не обрађује, не разуме – она се гаси.

Дете које види оца како сеже за таблетом након сваке свађе или стресне ситуације учи да су непријатне емоције нешто што треба хитно уклонити, а не симптом што нам нешто говори. Који нам шаље поруку да дубоко у себи имамо проблем који чека да буде решен, не маскиран.

И најважније: деца уче да је решење за стрес ван нас, у фиоци кухињског елемента, а не у нама самима.

Ово није само теорија. Истраживања показују да деца родитеља који користе бензодиазепине имају већу вероватноћу да и сама посегну за њима касније у животу. Не зато што је зависност генетска, већ зато што је научена као образац понашања.

Самопрописивање: када је све дозвољен лек

У Србији постоји још један феномен који проблема чини још тежим: самопрописивање и дељење лекова.

„Узми од мене, имам ја.“
„Јавићу мојој сестри да ти остави рецепт, па узми. Она ради у апотеци.“
„Иди код докторке Ане, она одмах да.“

Седативи се деле као бомбоне. Родитељи их препоручују једни другима. Баке их носе у ташнама и дају коме треба. Људи чувају старе рецепте и понављају их годинама без контроле.

И поново – деца све то гледају. Уче да лек није нешто озбиљно, што захтева стручну процену. Лек је решење које је увек при руци, које се може делити, препоручивати, узимати „кад затреба“.

Зашто је ово опасно?

Бензодиазепини нису безопасни. Могу изазвати физичку и психичку зависност већ након неколико недеља редовне употребе. Код старијих особа повећавају ризик од падова и губитка меморије. Код младих могу ометати емоционални развој.

Али можда највећа опасност није ни медицинска – она је психолошка. Када се генерације одгајају у уверењу да се са емоцијама не живи већ их се елиминише, губимо нешто битно: способност да осећамо, да се носимо са тешким стварима, да растемо кроз изазове.

Подижемо генерацију која зна како да затвори проблем у фиоку, али не зна како да га реши.

Можемо ли да променимо сценарио?

Да, могуће је. Али захтева храброст – не хероизам, већ свакодневну, тиху храброст да радимо другачије.

Као родитељи, можемо:

Бити свесни своје поруке. Када узимате седатив пред дететом, објасните контекст. „Доктор ми је прописао ово за одређено време због специфичног проблема.“ Немојте то чинити свакодневно, лежерно, као рутину.

Разговарати о емоцијама као о нормалним стварима. „Мама је данас анксиозна због састанка на послу. То је нормално. Знаш како то обично прође? Направим чај, удахнем дубоко неколико пута и присетим се колико сам пута већ успешно прошла кроз сличне ствари.“

Моделовати здраве стратегије суочавања. Шетња, разговор са пријатељем, вежбање дисања, физичка активност, писање – све су то вештине које деца могу научити гледајући вас.

Не делити лекове. Никада. Чак и када вам се чини да неко „стварно треба нешто да узме“, упутите га лекару. Не нормализујте идеју да се лекови деле као савети.

Тражити помоћ на време. Ако стрес постаје превише, ако се осећате као да не можете без седатива, разговарајте са лекаром о другим опцијама: психотерапији, променама животног стила, другим облицима подршке.

Србија има висок ниво стреса – то је чињеница. Али уместо да га загушујемо пилулама, требало би да разговарамо о његовим узроцима: економској несигурности, системској корупцији, недостатку перспективе за младе.

Не, нећемо елиминисати стрес. Али можемо променити начин на који га преносимо.

Живимо у земљи високог стреса. То је реалност са којом се суочавамо сваки дан. Економска несигурност, политичка нестабилност, друштвена транзиција која као да никад не престаје – све то су стварни изазови.

Али то не значи да смо осуђени да наставимо низ зависности од седатива, генерацију за генерацијом.

Промена почиње малим стварима. Почиње питањем: „Шта ће моје дете научити гледајући ме данас?“

Можда неће научити да живот није стресан. Можда неће одрастати у земљи без проблема.

Али може научити да постоје начини да се са тим носи. Начини који не укључују фиоку пуну кутија.

И то је вредно борбе.

Ако ви или неко кога познајете имате проблем са седативима, потражите помоћ. Разговарајте са лекаром о безбедном смањивању дозе. Није касно да промените образац – за себе и за оне који вас гледају.

https://zelenaucionica.com/sta-uce-deca-dok-gledaju-mamu-i-tatu-kako-svaku-nervozu-ili-nesanicu-resavaju-bromazepamom/

И нека ове речи које ти ја заповедам данас буду у срцу твом. И често их напомињи синовима својим и говори о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, и кад лежеш, и кад устајеш (5 Мојс. 6, 6-7)

Порука празника

Ова недеља, која се код нас зове Недеља Очева, празнује се непосредно пред Божић – празник Божије Породице. Овај дан опомиње сваку хришћанску породицу да је она „домашњаја церков“ – домаћа црква. Поздрављајући своје сараднике у Риму, Свети апостол Павле поздравља Приску и Акилу „и цркву у њиховом дому“ (Рим. 16, 5), јер је то њихова породица.

У нашим школама, почевши од обданишта до универзитета, нема ништа што би могло да помогне религиозном васпитавању деце и омладине. Напротив, чини се све да млади прихвате атеистички поглед на свет и живот. Веома често, средина ван дома и Цркве утиче негативно на религиозно и морално васпитање омладине и деце. Ипак, две су најважније божанске установе које могу помоћи. То су Црква и породица. Црква то чини благодатном Божијом силом преко Свете литургије, Светих богослужења, Светог Причешћа и осталих Светих Тајни. Исто тако је важна мисионарска делатност Цркве проповедањем Божије речи, ширењем Јеванђеља, празновањем хришћанских празника, организовањем црквених скупова, духовних сусрета и друго. Црква чини много, али улога куће и породице је посебна. То наглашава данашњи празник својом поруком.

Дом је најзначајнија школа. Родитељи су ту најважнији, јер управо од њих зависи каква ће бити та школа са којом се не могу упоредити ни најславнији универзитети по значају свога утицаја и своје моћи. Многи познаваоци питања из области духовног живота и васпитавања деце мисле да су родитељи у најранијем детињству „божанства“ за своју децу. Ако су родитељи рђави, онда је и њихов утицај на децу разоран.

,,Живи ли овде Христос?“

Један наш мисионар, обилазећи домове на своме подручју, улазећи у куће имао је обичај да пита: „Живи ли овде Христос?“ Дошао је он једном тако у једну кућу, постављајући на вратима ово питање, а домаћин му одговори: „Идемо у цркву празницима, дајемо прилоге, причешћујемо се, крштавамо децу, славимо Крсну славу“. „Знам да ви то чините“, рече овај мисионар. „То није одговор на моје питање. Ја сам питао да ли сте ви Христа пустили да уђе у ваш дом и живи са вама заједно. Да ли међу вама живи Његова љубав, Његово стрпљење, Његово милосрђе, опраштање, искреност? Живи ли у вама Његова вера у вечни живот, нада у милост Божију, Његова доброта? Да ли своју децу поред овог трошног хлеба храните и хлебом Вечнога Живота? Да ли тако живите и да ли тако радите, да ваша деца гледајући у вас увек виде да у вашој кући присуствује Христос?“ Ова питања су упућена свакодневно свакоме хришћанском дому, особито данас, када славимо празник Очева.

Чиме дарујемо децу

Код нас је обичај да на празник Очева дарујемо поклонима децу. Многи греше купујући скупоцене играчке и слично. Родитељи такође често мисле да ће учинити за своју децу највише ако их обезбеде са што више и боље хране, што више намештаја, машина, разних транзистора, радија, телевизора и сличним стварима. Многи мисле да ће тако највише учинити за своју децу и своју породицу – да ће унети у кућу на тај начин више среће, благостања и задовољства. Ово је све важно и корисно до извесне границе, али када се иде у овом правцу толико далеко да се у дому створи култ према стварима, онда ствари постају господари уместо да служе дому и породици.

Изузетно је важно какви су људи који улазе у ваш дом, каквог су понашања и каквога карактера. Слушајући њихове разговоре и гледајући њихова понашања деца несвесно падају под њихов утицај. Данас највећи број „посетилаца“ улази у наше домове преко телевизора, радија, магнетофона, касета, грамофонских плоча. Нарочито огроман број „гостију“ улази у наше домове преко екрана наших телевизора. Није нам свеједно шта деца гледају преко телевизора. Да ли су ти примери за угледање, или примери какви не бисмо смели да будемо. Телевизори би могли много да помогну да у наше домове уђу многи племенити, образовани, учени, вредни и честити људи. Исто тако и они који својим вештинама, музиком, игром, песмом, уметношћу, могу да унесу у наше домове много разоноде, корисне забаве, утицај лепог понашања, подстицаја на стваралаштво, на лепу песму и игру, на уметност и уметничко стваралаштво. На жалост, изгледа да је код нас већи број негативних примера, који улазе путем телевизора у наше домове. Неки човек је водио статистику колико само за једну недељу дана уђе у домове негативних и опасних људи. Ту је веома велики број убица, насилника, киднапера, раубера, блудника, који такође улазе масовно у домове преко разних филмова, путем драмских представа, слика, штетних књига и слично.

Такви „гости“ тренутно забаве нашу децу. Чак и многим родитељима се чини да им је телевизор помогао да се деца окупе и умире у кући. Но далеко су од сазнања колико такви жалосни примери утичу несрећно и штетно на дечије душе.

Колико сцена саблажњивих филмова разарају осећања младих срца? Када се дрво обреже, порашће нове гране. Ако му одсеку и стабло до корена, избиће нове младице. Али ако се ишчупа и корен, дрво неће више ни постојати. Тако ни дете неће узрасти као права и племенита људска личност, ако му се у детињству ишчупају из срца и душе сви корени племенитости и човештва.

Шта би требало да чинимо? Ако би могло да се најкраће каже, могли бисмо рећи: потребно је да затворимо врата наших домова пред свима, који на било који начин штетно утичу на васпитавање и образовање наше деце. Потребно је да затворимо врата и прозоре свима који ускачу у наше домове да саблазне и да разоре. Потребно је да отворимо наша врата што већем броју племенитих и добрих људи, било непосредно или посредно, преко добрих књига, телевизије, радија и других средстава. То су прави поклони и дарови којима би требало да родитељи даривају своју децу свакодневно, а нарочито на празник Очева, који данас славимо. Још вреднији су дарови ако им свакодневно поклањају свој добар пример у честитости, племенитости, моралности, побожности, човечности и неограниченој родитељској љубави. Међу најдрагоценијим даровима биће ако отворе врата и прозоре својих домова, да са сунчаним зрацима у њих свакодневно уђе Господ наш Исус Христос, који ће највише учинити својом благодаћу, својим примером, својим јеванђелским начелима, да Његова светлост уђе у срца и душе наше деце.

Остало све ће узрасти у њима на славу Божију, на радост родитеља, на корист свих људи, а на њихово сопствено спасење, сада и вазда – кроз све векове. Амин!

Епископ жички Стефан (Боца) на Очеве, 5. јануара 1980. г. у манастиру Жича

Преузето из књиге: Владика жички Стефан „Четредест омилија“, Краљево, 1998. г. 

https://mitropolija.com/2026/01/03/cime-darujemo-decu/

Када дете покаже страх, нелагоду или одбијање, то није „неваљалство” нити „пролазне фазе”. То је јасан сигнал да дете осећа нарушавање својих граница.

Пише: Владимир Пауновић, социјални радник Центра за несталу и злостављану децу

Полако се приближава време које сва деца обожавају, а то је време новогодишњих празника, посебан период за децу, који са собом носи неку своју магију. Атмосфера се тада битно мења. Приметићете да је град много осветљенији него иначе, више украшен, а репертоар у радњама, у неку руку, постаје богатији производима са много више шећера у себи и бојама и изгледом који су просто неодољиви за све, а посебно за децу. Све одише неком позитивном енергијом лаганог испраћаја текуће и дочека Нове године, у којој ћемо себи обећати остваривање неких нових победа и промена у односу на претходну. И, наравно, ништа то не би било могуће без Деда Мраза.

Може ли четбот заиста да буде друг вашем детету

Деда Мраз је неизоставни део новогодишње атмосфере, посебно за децу. Он је тај мистични чикица, који доброј деци доноси поклоне које су у претходној години пожелела и због чега су деца у стању да измене своју аутентичност и понашање. „Буди добар дечак или добра девојчица и стићи ће ти поклон!” је главна порука коју Деда Мраз носи. Али шта је поред тога потребно да би Деда Мраз некоме уручио жељени поклон? Тај део постаје тек интересантан. Да би дете добило поклон, потребно је да Деда Мразу седне у крило. У птактиковању тога постоји мали проблем, а он умногоме утиче на понашање деце у будућности. Да ли је ово нешто што заиста желимо – да зарад поклона или слике верују непознатој особи коју мејнстрим медији представљају као највећег пријатеља деце? Питање за размишљање за садашње родитеље: Колико пута сте водили дете на сликање са Деда Мразом, а да дете то није желело? И да ли би дете заиста село Деда Мразу у крило да му није обећан поклон?

Питање личних граница код деце је и даље табу тема у нашем друштву, с обзиром на то да у васпитном дискурсу нашег друштва и даље владају оне старе: „Ти све слушаш, ти си баш добар дечак или добра девојчица” или „Пољуби деду, бабу, стрица, кума, немој бити неваљао” или „Мораш да слушаш, буди добро дете”, наставите низ.

Овај културолошки феномен у нашем друштву није усамљен, постоји свуда у свету, и сам циљ оваквог облика васпитања је пре свега стварање подлоге за друштвено прихватљиво и предвидљиво понашање, а не развијање дететове личности и ставова. Несвесно, родитељи на овај начин стварају код детета личност која ће занемаривати своје потребе, границе и инстинкте и створити особу која неће лако рећи „не” и која ће удовољавати другима. Удовољавајући захтевима родитеља или пак очекујући награду, дете несвесно у свој простор може да пусти особу чије намере могу бити зле. Овде се стварају услови који од једног детета потенцијално у будућности могу направити жртву вршњачког насиља, предатора, насилног партнера.

Управо зато је важно да се запитамо: шта дете заправо учи из ситуације у којој га одрасли наговарају да седи у крилу особи коју не познаје, само зато што тако „треба”?

Можда ми одрасли у томе видимо само празничну традицију и симпатичан обичај, али дететов унутрашњи свет функционише другачије. За дете је осећај сигурности важнији од ритуала, а поверење не може да се изгради у неколико минута, уз светлуцаве сијалице и обећање поклона.

Како (не)свесно ломимо дечаке: „Немој да плачеш, ниси девојчица“

Када дете покаже страх, нелагоду или одбијање, то није „неваљалство” нити „пролазне фазе”. То је јасан сигнал да дете осећа нарушавање својих граница. Дете још нема речник да каже: „Не осећам се безбедно” или „Не желим ово”, зато говори кроз сузе, грчење тела, одвраћање погледа или одбијање. А наш задатак као одраслих је да те сигнале чујемо.

Ако дете научимо да игнорише сопствене границе зарад традиције, поклона или лепе фотографије, шаљемо поруку да су његова осећања мање важна од очекивања околине. То може имати дугорочне последице: дете расте у особу која теже каже „не”, која сумња у сопствене инстинкте, која лакше прећуткује непријатност и која постаје рањивија на манипулацију.

Ритуал Деда Мраза можемо створити на безбеднији и здравији начин, тако што ће дете можда само стајати поред Деда Мраза, а не у крилу, и то је сасвим довољно. А можда не жели да се уопште слика. И све је то у реду.

На нама је да деци покажемо да се границе поштују, да се тело никада не даје „по аутоматизму” и да ни поклон ни празник не смеју да буду условљени физичком блискошћу са непознатом особом. Тиме их не лишавамо магије празника, напротив, учимо их да је права магија у томе да се осећају сигурно, чујно и поштовано.

На крају, можда је најважније да се запитамо у какве одрасле особе желимо да наша деца израсту? Оне који пристају на нешто што им је непријатно само зато што „тако треба” или особе које знају да слушају себе, своје тело и своје границе? Ако желимо ово друго, онда је право време да кренемо од малих, свакодневних ситуација, па чак и оних које се скривају иза шљаштећих лампица, новогодишњих поклона и чувеног црвеног одела.

https://www.detinjarije.com/necu-da-sedim-kod-deda-mraza-u-krilu-niti-u-icijem-krilu/

Не верујем у политичке покрете, верујем у лични покрет, у покрет душе, када се човек загледан у себе толико постиди да пожели да промени нешто у самом себи, не у спољашњем свету. Уместо тога предлажу нам јефтин и крајње опасан сурогат унутрашњој човековој тенденцији за променом: овај или онај политички покрет. Јер сваки политички покрет представља средство избегавања личне одговорности за оно што се догодило. А човек који се споља бори против Зла, аутоматски себе поистовећује са Добром, почиње себе да сматра његовим носиоцем. То је само форма самооправдавања, self-comfort, и у Русји је она распорстањена ништа мање него било где у свету, можда се само испољава на други начин, јер тамо има опипљивију основу, више је детерминисана у дословном смислу. Заједништво у сфери идеја по правилу ништа посебно добро није донело. Чак ни у сферама веома високих идеја: сетимо се Лутера. Шта рећи о чисто политичким идејама! „Свет је рђав, треба га променити. На такав и такав начин.“ Свет уопште није рђав, може се чак рећи да је добар. А истина је да су га искварили његови становници. И ако нешто треба мењати, нису то детаљи пејзажа, треба мењати саме себе. У политичким покретима је глупо то што они одлазе сувише далеко од свог полазишта; што њихове последице понекад тако унаказе свет да га можемо сматрати рђавим, чисто визуелно; што људску мисао усмеравају у ћорсокак. Напон политичких страсти директно је пропорционалан растојању од извора проблема.

Сви се ми понашамо у животу као да нам је неко некада негде рекао да ће живот бити леп, да можемо рачунати на хармонију, на рај на земљи. Хоћу да кажем да за душу – за човечју душу – има нечег увредљивог у проповеди раја на земљи. И нема ничег горег за људску свест од замене метафизичких категорија прагматичним, естетским и социјалним. Но, остајући у сфери практичног, ако се потрудимо да се присетимо ко нам је и када говорио нешто слично, у нашој подсвести се јављају родитељи у тренутку када само болесни и лежимо у кревету, наша бака, учитељица у школи, наслов у новинама или просто реклама за киселу воду. Ако је, заправо, неко нешто и говорио човеку, то је Господ Бог – Адаму, о томе како ће зарађивати свој хлеб и какви ће му бити дани и ноћи. И то највише личи на истину и још треба захвалити Творцу за то што нам с времена даје одушак. Живот – такав какв је – није борба између Добра и Зла, него пре између Зла и Ужаса. И човеков задатак се данас своди на то да остане добар у царству Зла, а не да и сам постане носилац тога Зла. Услови живота на земљи су се изузетно брзо закомпликовали и човек, очито неспреман на тако силовиту промену, чак и биолошки, сада је наклоњенији пре хистерији него храбрости. Али, ако не вери, управо га томе треба позивати – на личну храброст, а не на наду да ће неко (други режим, други председник) олакшати његов задатак.

У томе ја видим можда и основни задатак литературе: да човеку прикаже праву размеру онога што се догађа. А што се средстава тиче, она су увек индивидуална, за сваког писца другачија…

извор

„Ево ти, знам да пушиш”, мој отац ми пружа 2 пакле америчког L&М-а.

„Али не пушим”, кажем ја (14 година).

„Ма ‘ајде, молим те…”

Узела сам пакле у руке и ништа ми није било јасно. Никад нисам ни запалила цигарету.

То вече сам изнела једну кутију да поделим са оних пар другарица које су већ пушиле. Довукла сам другове кући само да би им мој отац потврдио то што ми они нису веровали – он зна да ја пушим и дао ми је цигаре!

Ускоро су после нас и моји другови пропушили.

Мој отац је урадио одличну ствар: пробала сам оно лоше у кући, не кријући се од родитеља. И није ми се свидело, па сам цигарете углавном разделила.

Али тај распуст смо нас неколико биле најјаче рибе на базену са запаљеним цигаретама. У старкама. Причале сленгом и мислиле да се проводимо много боље од наших матораца који нису чак ни покушавали да импресионирају било кога око себе! Изгледале смо тако кул пред другима.

За децу и младе вршњачко прихватање је непроцењиво

Већ у обданишту група вршњака диктира правила. Са само 4 године можете да будете јадник ако немате хаљину са шљокицама или бејблејд.

А дете жуди да га други воле, наравно да ће хтети да импресионира другу децу.

Вршњачка група је незаменљива – она припрема децу за живот одраслих. У њој дете учи како да комуницира и понаша се како група каже. Ту учи да сарађује и да се такмичи. Да реши сукоб. У њој дете спознаје где је његово место у друштву. Стога, самопоуздање детета, емоционални и социјални развој зависе од његових односа са децом истог узраста.

Шта утиче на прихватање вршњака?

Колико смо друштвени зависи од гена, али и од окружења:

Интеракције детета са другима треба да су разнолике и јаке: унутар породице, у школи, на спорту, на игралишту, итд. Што више добрих веза дете има у различитим срединама, то је оно боље прихваћено.

Које особине имају популарна деца?

Она разумеју понашање друге деце – имају саосећање.
Знају да адекватно одговоре на друштвену ситуацију – да зову другу децу по имену, одржавају контакт очима и додирују их да привуку пажњу.
Добро умеју да објасне шта раде и осећају.
Флексибилна су са другом децом – чак и када хоће да промене ток догађаја у групи, деца коју вршњаци воле се подређују групи и слушају друге.

Како вршњачко прихватање утиче на каснији живот

Ако су вас вршњаци прихватали у детињству, срећнији сте и успешнији као одрастао човек. Може да звучи чудно за балканске услове, али вршњаци одбацују децу која су агресивна.

Деца која су популарна имају мање проблема касније у школовању, а тинејџери који су прихваћени у друштву се лакше прилагођавају својој средини кад одрасту, наводи амерички сајт

Енциклопедија раног дечијег развоја.

Други амерички сајт, Здравље деце, тврди да деца коју вршњаци прихватају пре свега знају да добро комуницирају. Таква деца могу бити или асертивна или стидљива. са друге стране, деца коју вршњаци одбацују су или превише агресивна (антисоцијално понашање) или превише повучена (депресивно понашање):

“Деца са антисоцијалним понашањем прекидају људе, доминатна су над другом децом или их нападају вербално или физички. Депресивна или повучена деца могу да буду претерано резервисана, послушна, анксиозна и инхибирана.”

Деца која су популарна су најчешће дружељубива и имају спортски дух – она једноставно воле да се такмиче са другима.

Шта са децом која не могу да буду део групе?

Ако је дете на било који начин различито у односу на осталу децу у групи, оно може да буде несигурно – ако припада другој раси, култури или има неку физичку или менталну сметњу. Тада родитељи и наставници треба да пруже додатну подршку оваквом детету.

Наставници могу да ураде следеће:

• да дају детету важну улогу у играма са замишљеним улогама,
• да наглашавају дететове таленте како би се оно мање поредило са другима на негативан начин,
• да хвале сваки дететов труд, што ће му помоћи да напредује у друштвеном понашању.

Родитељи могу да утеше своје дете овако:

• Причајте и запишите посебне таленте које има ваше дете,
• Причајте о томе зашто је лепо бити онакав какав јеси. За инспирацију нађите познате узоре који се разликују од других људи (као што је певачица Пинк својој ћерки направила презентацију са великим именима који су били необични у односу на друге људе),
• Објасните му: „Нећеш бити срећнији ако се мењаш да би задивио неког другог”,
• Реците свом детету: „Деца те задиркују зато што не могу да разумеју да постоји неко другачији од њих“,
• Охрабрите га: „Буди веран себи и буди добра особа. Тешко је, али на овај начин ћеш постати најбољи што можеш да будеш.“ (извор – амерички сајт „Инспириши моју децу“)

Такође, треба учити сву децу да не реагују лоше на дете која је другачије. Када вршњаци одбаце дете, оно се осећа усамљено. Вршњачко одбацивање може да доведе до каснијег напуштања школе, злоупотребе дрога и проблема са менталним здрављем.

Сви волимо да нас хвале и да нам потврде да смо добри. Пружите детету прилику да се развије у различитим окружењима – подстакните га да комуницира. Причајте са њим о томе шта му се десило – тако ћете му помоћи да обради своја искуства. Дајте му подршку како би постало отпорније и израсло у стабилног човека. Обрађујте са њиме негативна осећања. Дајте му простора да развије своје таленте. Са оваквим практичним знањем човек је задовољнији него када прави профит. Свет је пун богатих несрећних људи. Они најсрећнији живе без много пара на Тибету.

Аутор: Мариа Милојковић – аутор дечије књиге „Један обичан кос – Прича о одрастању“

https://zelenaucionica.com/evo-ti-znam-da-pusis-rekao-je-moj-otac-pruzajuci-mi-dve-paklice-i-uradio-odlicnu-stvar/

”Аутизам је целоживотни поремећај. Неко ко је дете са аутизмом постаје одрасла особа са аутизмом. То не смемо да заборавимо.” – упозорио је недавно професор доктор Ненад Глумбић, гостујући на Newsmax Balkans.

Истиче да, упркос томе, кад погледамо чак и научне радове, публикације које се баве децом доминирају – различита питања скрининга, раних интервенција, дијагностике, школовања, инклузивне едукације. А како се иде ка темама које су релевантне за адолесценте и старију популацију, тих публикација је све мање.

”У пракси је ситуација још лошија. Потребе одраслих и остарелих особа са аутизмом јако су занемарене, тако да ту идемо у велику диспропорцију.” – објаснио је проф. др Глумбић.

Да ли постоји епидемија аутизма?

Професор Глумбић каже да се тај термин пре извесног времена појавио и да се свакако мисли на епидемију у метафоричком смислу, јер аутизам није инфективна болест.

”Али, епидемија у смислу наглог пораста преваленце аутизма, она је евидентна. Прве студије које показују колико има деце са аутизмом у општој популацији, вршене су шездесетих година прошлог века и тада је установљено да је аутизам редак поремећај, да се појаве 2 до 4 случаја на 10.000 деце. Онда, пошто се та истраживања спроводе на отприлике 10 година, оно из осамдесетих показало је учесталост 4 на 10.000, док је већ деведесетих било 16 на 10.000 деце. А онда, постаје потпуно непрактично говорити шта се дешава на 10.000, па чак и на 1.000, већ се број у односу на који се мери преваленца смањио на 100 јер преваленција непрекидно расте. Сада смо на томе да је глобална процена да 1% светске популације има аутизам.” – открива др Глумбић.

Говорећи о разлозима за овакав скок у броју дијагностикованих случајева, каже да се најчешће помињу повећана свест, боља дијагностика и бољи дијагностички критеријуми.

Неретко се, тврди др Глумбић, дешава да после неких већих криза или траума у животу, одрасли људи који имају блаже форме аутизма, а да им то никад није дијагностиковано, почињу да се питају шта је то што се с њима дешава и зашто не могу да се уклопе.

”Када онда почну да читају и траже информације о томе шта им се дешава, у неким ситуацијама заиста се испостави да је реч о некој форми аутизма који није препознат. И онда то препознавање доноси олакшање код људи. Они на тај начин добију идентитет, разумевање од своје породице, посложе им се коцкице. Имао сам такве ситуације да те одрасле особе породица убеђује да само треба да се понашају у складу с нормама, да је с њима све у реду, него само треба да се уклопе. Кад добију дијагнозу, често добију и разумевање породице, па самим тим и олакшање” – тврди др Глумбић.

Каже да ми врло често говоримо о аутизму као стању које карактерише неспособност да се разумеју други људи, али да, ако будемо искрени, морамо да признамо да ни који немамо аутизам у ствари не разумемо аутизам.

”Ми никад нисмо били у њиховој кожи и не разумемо њихов свет и онда долазимо до тог појма двоструке емпатије, односно двоструког неразумевања или паралелног живљења у световима који су некад паралелни, некад се укрштају, али се никад не поклопе у потпуности.” – истиче проф. др Ненад Глумбић.

Објашњава и због чега је толики проблем то што Србија нема регистар особа са аутизмом који би нам омогућио да пратимо детаљно превеленцу у нашој земљи и разумемо којим путем идемо као друштво.

”Ви кад знате колико деце са аутизмом се рађа, ви онда знате и колико ће вам бити потребно психолога, педагога, дефектолога, логопда, планирате колико их морате школова, колико запослити. Планирате и друге услове за живот за ту популацију која уопште није мала јер је аутизам један од најчешћих поремећаја.” – каже др Глумбић.

Има ли помоћи деци са аутизмом?

На ово питање није лако дати одговор а професор Глумбић каже да постоје неке методе које научно доказано могу да помогну у одређеној мери и оне се углавном односе на конкретне области развоја – на комуникацију, игру или нешто треће. Ипак, постоји и јако велики број метода које се нуде, а да не постоје баш никакве студије које су доказале њихову ефикасност.

”Оно што родитељима треба да буде аларм јесте кад им неко нуди брзо ’излечење’. А по правилу су то и најскупљи третмани. Дакле, ако вам неко каже да треба да се преселите или да шаљете негде анализу крви у иностранство, па ће вам они помоћи. То је врло сумњиво, често кошта десетине хиљада евра, па људи продају некретнине и задужују се јер су им обећане нагле промене у понашању, до излечења. То је, да будем отворен, превара. Увек се треба опредељивати за праксе које јесу засноване на доказима. Аутизам није болест, то је стање, неуроразвојни поремећај. По правилу, особе које су исправно дијагностиковане у детињству имају аутизам читавог живота. Постоји могућност, око 10% популације особа са аутизмом губе дијагнозу. Али они је заправо само промене јер аутизам личи на друге развојне поремећаје. Али шансе да неко буде исправно дијагностикован, а да после кроз живот изгуби аутизам, то је врло тешко, практично немогуће.” – објаснио је др Глумбић.

С децом са аутизмом треба радити, а трошак тог рада није увек сразмеран резултатима, како тврди овај стручњак. Понекад најскупљи третмани не дају добре резултате и обрнуто. Потребно је, такође, прилагодити и окружење и друштво особама са аутизмом.

https://zelenaucionica.com/prof-glumbic-ako-vam-neko-nudi-brzo-resenje-za-autizam-vaseg-deteta-a-to-resenje-puno-i-kosta-u-pitanju-je-prevara/

Ових дана ћете можда отићи на пијацу да свом мезимцу купите ону плаву кутију пуну зелених петарди, баш као што је вама куповао ваш отац. Лепе успомене на детињство, где се ништа лоше није догодило. Срећом.

„Па ја сам исто бацао као мали, ништа ми није било“, помислите.

А онда – један погрешан покрет, један секунд непажње, једно подрхтавање од узбуђења или страха или једна петарда са фабричком грешком и ваше дете је у хитној помоћи са ампутираним прстима. То није сценарио из филмова. Током новогодишњих и божићних празника 2024-2025. године, у Србији је повређено 54 особе, од чега је 30 деце, а десеторо са тешким телесним повредама.

Физичке повреде које прате петарде

Повреде шака и прстију чине 30-40% свих озледа, док повреде главе, врата и очију такође заузимају значајан проценат. Половина повређених је млађа од 16 година, а најчешће страдају дечаци узраста од 10 до 14 година.

Хирург др Александар Влаховић са Института за мајку и дете описује свакодневну реалност у сезони празника: повреде се дешавају најчешће код деце јер она држе петарде близу лица или ока, што може довести до тешких озледа које угрожавају чак и виталне функције. Дечаци узимају петарде са улице да провере зашто нису експлодирале, а онда оне активирају у њиховим рукама.

У последњој деценији најмање 102 деце је тешко повређено од петарди, а већина је завршила на операционом столу. Трауматске ампутације, оштећења ока, губитак слуха – то нису само медицински термини. То су трајне последице које ће пратити ваше дете цео живот.

Невидљиве ране које остају

Али физичке озледе нису једине које остављају траг. Пиротехника може изазвати озбиљне психолошке трауме. Деца која преживе несреће са петардама често развијају посттрауматски стресни поремећај, анксиозност, страх од гласних звукова, кривицу или се повлаче у себе. Сведочење нечијој повреди или сопствена траума могу имати дуготрајне ефекте на ментално здравље детета.

Посебно рањиве групе

Деца са аутизмом и сметњама у развоју посебно тешко подносе прасак петарди због преосетљивости на звук. Један родитељ је то описао овако: дете ставља руке на уши, говори „нећеш петарде“, потпуно се укочи и не може ни да изађе из зграде ни да се врати у стан. За многе породице, празници нису весеље – то је агонија.

Животиње такође страдају

Током празника, многе животиње такође пролазе прави мали пакао.

Питајте власнике паса на који начин се припремају за новогодишњу ноћ. Своје мезимце многи затварају у купатила, пуштају музику, дају им седативе.

Све зарад неколико минута забаве за неког другог.

Животиње чују много боље од људи, не разумеју шта се дешава и доживљавају то као животну опасност. Код паса може доћи до парализе, обимног лучења пљувачке, убрзаног рада срца, неконтролисаног мокрења – то су знаци велике трауме.

Закони постоје, али се не примењују

Није било ниједне пријаве за коришћење петарди током протеклих празника, иако је продаја пиротехнике малолетницима законом забрањена. Казне су до 100.000 динара или рад у јавном интересу, али то очигледно није довољно да спречи трагедије.

Шта ви можете да урадите?

Као родитељ, ви сте та особа која има моћ да заштити своје дете. Не говорите себи „мени се није десило па неће ни њему“. Свака од ових повреда је дете чији су родитељи рекли исто.

Не купујте петарде својој деци. Тачка. Ниједна секунда узбуђења не вреди ризика од трајне инвалидности.

Причајте са децом о последицама. Покажите им фотографије озледа (са медицинских сајтова), разговарајте са њима о стварним случајевима.

Предложите алтернативе. Лед лампице, бучне играчке, конфете, прскалице (али уз потпуни надзор одраслих).

Пратите шта деца раде на друштвеним мрежама. Неопходно је проверити да ли су укључени у куповину или продају пиротехнике.

Један тренутак је довољан

Један тренутак непажње, један погрешан покрет, једна неисправан петарда са црног тржишта – и живот вашег детета се мења заувек. Или што је још горе, прекинут. Родитељи деце која су остала без прстију, ока или слуха, сви кажу исто: „Мислио сам да се нама неће десити.“

Не будите још једна таква прича. Ваше дете зависи од вас да донесете мудру одлуку. Петарде нису безазлена забава – то је озбиљна опасност. И време је да то схватимо колективно, као друштво које брине о својој деци.

https://zelenaucionica.com/roditelji-pobogu-ne-kupujte-deci-petarde-ako-ih-volite-jedna-neispravna-sa-crnog-trzista-i-decji-zivot-je-unisten/

Хуманитарна организација "Српска солидарност" позива вас да 18. децембра 2025. године дођете у Културни центар "Чукарица" (Тургењевљева улица број 5) и присуствујете извођењу представе "Земља Недођија" по тексту св. Владике Николаја охридског и жичког. Представу изводе драмски уметници Александар Ристановић и Марко Недељковић, а организатори најављују да ће на крају вечери, посебну ауторску песму извести Анђела Пиљак, члан "Српске солидарности". Улаз је слободан, уз добровољни прилог који је намењен за стипендирање деце са Косова и Метохије, а почетак је у 20 часова. "Наше мало је некоме много!", поручују организатори.

У складу са цитатом св. Владике Николаја да је добро дело чудо које два срца чини срећним, позвани сте на заједничко чињење доброг дела - да се неком од малишана из јуне српске покрајине омогући бар једна годишња стипендија.

Уколико желите да подржите стипендирање деце са Косова и Метохије, динарски жиро рачун за уплате: 160-0000000560970-19

PayPal: srpskasolidarnost@gmail.com

Инструкције за уплате на девизни рачун:

Currency tag (EUR,$,CHF, CAD)
SWIFT CODE: DBDBRSBG
IBAN:
35160005400004999186
NAME: Srpska solidarnost
ADDRESS: Beograd, Skerliceva 12

Подршку можете пружити и слањем СМС-а на хуманитарни број 1389.

За правна лица постоји могућност склапања уговора о донацији.

Више информација о ХО "Српска солидарност", чији је оснивач био сада почивши Бранко Антић, можете видети на званичној интернет-страници ове организације, а препоручујемо да чујете и емисију у којој је о раду организације говорила Ивана Петровић.

Извор: Радио "Слово љубве"

Малој Еми се десила једна смрт у новембру. Неочекивана и бесмислена. Умрла јој је сестра.

И одједном се живот бацио на пар дана апсолутног метежа у коме Ема стварно није знала шта се дешава. Осећала је шта треба да ради и како да се понаша, без обзира што је била мала, али то никако није ишло. Није могла да процени да ли је довољно тужна, није могла да плаче, осим на силу, ако се сети неких стварно тешких ствари. Није успевала да се сети довољно трагичних речи. Једноставно, није знала ништа. Имала је осећај као да некога вара, и да ће све то ускоро проћи, и опет ће се наставити онај стари живот, без свих тих људи около, кукњаве и збрке. Мада… није ни морала толико да се брине. Нико то није ни примећивао. Сви су је нешто склањали од себе или су себе склањали од ње. Сви су крили очи као да лажу, као да не знају шта да јој кажу јер су дани који следе неизрециви и њима. Стидели су се немоћи и онога што ће доћи кад се тишина поново врати у свој својој тренутној пустоши.

Ема је ишла у тим данима около као сабласт за коју се зна да постоји, али је треба избегавати. Сви су се нешто трзали када се појави, брисали лице и престајали да говоре, као да су ухваћени у нечему недоличном. То је било лице лопова у тренутку када је украо, и то је толико очигледно, да не може рећи: нисам ја… а мора да пориче.

Ти дани са пуно људи свуда су прошли и кућа је утонула у тишину. Ема је помислила: коначно, али та тишина је била густа као тек замешено тесто које ти се толико лепи за руке да га не можеш скинути. Она је ишла кроз све то покушавајући да удахне и било је све теже. Та оморина од тишине је блокирала сваки звук, нису се чули ни гласови из комшилука, ни улица, нису се чуле ни сопствене мисли, све се расплињавало на ужареној тачки иза потиљка и спуштало низ леђа, цурило и нестајало у земљи.

Успевала је да удахне тек кад изађе напоље. А могла је сада да излази кад год је хтела јер је нико није ни питао где иде и кад се враћа. Зато је била ван куће, шетала по граду и смрзавала се, али то је била благодет. Јер напољу се спремала Нова година. А она је Нову годину толико волела, сав онај сјај и раскош и ужурбаност, смех и одсуство задњих мисли, туге и размишљања шта следи када се славље заврши. Волела је препуштање том једном једином срећном тренутку, млазу радости који те понесе у шаренило обећања, када је све могуће и нико не сумња да ће све бити добро.

И ту у граду је Ема била сама. Никога није звала јер није смела показати колико се радује. Није јој то сметало да бесконачно шета, да гледа осветљене и украшене излоге, да поред уличних тезги застаје и бира најлепше честитке са јелкама и Деда Мразовима који се смеју, румени и обасјани. Улазила је у продавнице и узимала из меког папира сјајнотанке, шаренокрте лампионе, мазила их, не дишући од среће и страха да се не сломе. Ишла је улицама и гледала у искићене прозоре станова и кућа и замишљала шта сад раде та деца унутра, колико су срећна, о чему причају и какву музику слушају.

А онда се враћала у своје царство ледене тишине да се прикаже, да ништа не каже, да је нико ништа не пита, да преноћи и да почне нови дан. И нико је није дочекивао ни лако ни радо. Нико јој се није радовао што је дошла, нико је није давио питањима како је било у школи и да није учитељица нешто поручила и има ли оцена и тако то. А како јој је то сад недостајало! Како не знамо да уживамо у свему што нам се дешава, размишљала је. Како смо некада бесни и обесни и како лако кажемо да нам је нешто досадно. А ево сад јој бар то треба, бар нешто јој треба, па да осети да уме да говори. Ништа. Она је била дете које је преостало и које је сада само подсетник да је ту било још једно дете и више га нема.

Ема је затим почела да краде. Узимала је из маминог новчаника мале суме и спајала их са новцем за ужину или за неке измишљене потрепштине и журила у град. Дуго и марљиво је бирала најлепше украсе, разгледнице, креп траке, златне звезде, златне птице и зечеве…све је морало бити златно и сјајно. Тако су њене шетње добиле смисао. Више није само бесциљно и чежњиво ходала, сада је сабирала своје благо, сакривала га у џепове и рукаве, испод јакне или капе и доносила кући. Увече, када се све смири, када су сви легли и не прети опасност од упада у собу, вадила је своју кутију и дуго и пажљиво све разгледала. Износила је једно по једно, плела траке од креп папира, ређала по столу и кревету и у неко доба ноћи враћала у кутију испод кревета.

Једног дана је купила гранчицу јелке и то је била велика грешка. То је одало. А морала је, није могла да одоли мирису јелке који се тако чудесно уклапао са златном бојом њеног блага. И ту гранчицу је држала испод кревета, дубоко, сасвим до зида, али су неке иглице отпале по тепиху и она их је заборавила. Када се вратила из школе, мама је сачекала у соби. Сав њен нови накит је био напољу, обешчашћено је лежао по столу и Ема се следила.

– Шта је ово?

Мамино питање је изашло из облака језиве тишине и Ема је отварала уста, али није могла ништа да одговори. И није ништа ни одговорила, јер шта и да каже, а да то буде разумљиво. Да каже да она воли Нову годину? Да каже да воли да се спрема за празнике? Да каже да ништа не разуме и да јој није јасно зашто није тужна? Да каже да она није ништа крива? Да каже да она не жели да све буде овако, него онако како је било?

Не. Ема је ћутала. Јер коме се ишта може објаснити, а да он то стварно разуме? Ко може да кроз речи осети сву дубину из које те речи долазе? Није се могло објаснити, нити било шта рећи и Ема није ни покушавала. Била је мала, али је некако знала да се душа не да испричати. Ћутала је и сачекала да мама изађе из собе.

Њено благо је лежало и даље на столу. Било је мртво. Ужасно празно, неповратно и коначно мртво. Хладно. Није га могла таћи. Стајала је поред њега тако угашеног и раширила завесу. У собу је ушло сунце и златни лампиони су засијали. Њихов млаз се прелио преко зелене јелове гранчице и десило се нешто чудно. У Еминим засењеним очима измешала се златножута и зелена и створила се једна нова боја, плава, какву она до тада није никада видела. Све се замутило и стопило у том плаветнилу, хладном и очајном, границе су се избрисале и Ема је почела да плаче. Она не воли плаво. Она не воли тишину. Она не воли када се нешто дешава изненада, нарочито пред Нову годину.

Живот је, наравно, наставио по свом. Текле су године и биле су неке друге Нове године, Ема је порасла, али никада није волела ништа плаво. Та боја јој је каменила срце и мрзнула чело, изазивала жеђ и потребу да побегне и дуго хода док не заборави тај хладни одсјај. Јер та плава је боја губитка и понора у који упадаш без своје кривице, ношен судбином и туђим ћудима, неспособан да се одбраниш и преживиш неповређен.

Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца

https://zelenaucionica.com/maloj-emi-se-desila-jedna-smrt-u-novembru-umrla-joj-je-sestra/

Хајде да одмах разбијемо једну од најтврдокорнијих родитељских заблуда: дете које се не расправља није нужно васпитано дете. Врло често је то дете које је научило да ћути – јер је ћутање сигурније.

Ако се ваше дете расправља с вама, брани своје ставове, говори „то није фер“ или „не слажем се“, а притом не вређа и не понижава – то није знак пропалог ауторитета. То је знак да сте створили простор у ком дете сме да говори без страха.

Расправа није безобразлук (ма колико нас тако учили)

Генерације родитеља одрастале су уз поруку да се са одраслима „не расправља“. Али расправа није исто што и непоштовање.

Безобразлук су увреде, омаловажавање и агресија. Расправа су аргументи, неслагање и изражавање емоција. Дете које каже „Мислим да грешиш“ или „Ово ми није у реду“, па чак и ”ти никад ниси фер!” или ”волео бих да имам другу маму!” не руши ауторитет родитеља – оно гради себе. Учи да препозна неправду, да именује осећања и да се заузме за сопствене границе.

Зашто је „мирно и послушно дете“ често црвена заставица

Родитељи често с поносом кажу да им се дете не супротставља, да је мирно и да „зна ред“. Али тишина врло често нема везе с поштовањем. Много чешће има везе са страхом: од казне, од вике, од разочарања родитеља или од поруке да његово мишљење није важно.

Таква деца јесу послушна, али често по цену сопственог унутрашњег света. Потиснута љутња не нестаје – она се само пресели у анксиозност, повлачење, телесне симптоме или касније у нагли бунт.

Како изгледа дете које се у породици осећа сигурно

Дете које одраста у емоционално безбедном окружењу слободно износи мишљење, чак и када зна да се родитељ неће сложити. Оно се расправља, али не вређа. Показује љутњу, тугу и разочарање без страха и поставља питања јер зна да ће бити саслушано, чак и када одговор остане „не“.

Такво дете уме да буде напорно, гласно и тврдоглаво, али зна једну важну ствар: да љубав родитеља не зависи од његове послушности.

А како изгледа дете које се боји да каже шта мисли

С друге стране, дете које се не осећа сигурно често ћути и повлачи се, аутоматски се слаже и крије грешке или проблеме. Често говори родитељима оно што мисли да желе да чују, а бунт испољава тамо где је сигурније – у школи, међу вршњацима или на интернету.

То су деца која „не праве проблеме“ – све док проблеми не постану велики.

Имате дете које се стално расправља? Ево шта помаже

Живот са дететом које се стално расправља уме да буде исцрпљујући. Ипак, гушење расправе готово никада не доноси добар резултат. Много је корисније научити како да се расправа води.

Важно је да родитељи раздвоје поруку од тона: прво да чују шта дете говори, а тек онда да се баве начином на који говори. Границе су неопходне – неслагање је дозвољено, вређање није. Расправу не треба схватати као лични напад, већ као покушај детета да освоји аутономију и осећај контроле.

Једна од најједноставнијих, а најмоћнијих родитељских вештина јесте именовање емоција. Реченица „Видим да си љут“ или „Разумем зашто ти је ово важно“ често смирује више него дуга објашњења или казне.

Порука за крај

Родитељство без расправа често не почива на поштовању, већ на страху. А страх јесте ефикасан – али само краткорочно и уз високу цену.

Циљ није дете које ћути пред ауторитетом, већ дете које уме да говори, да мисли и да се заузме за себе – без вике, без увреда и без страха да ће изгубити љубав. Ако се ваше дете расправља с вама, могуће је да сте му дали оно најважније: слободу да буде оно што јесте.

https://zelenaucionica.com/ako-se-vase-dete-svadja-s-vama-vrlo-je-verovatno-da-radite-dobar-posao/

Србија, и то условно речено, засад има само једног добитника Нобелове награде. Ипак, можда извесну утеху доноси реална могућност да један државни орган, Министарство просвете (у даљем тексту: Министарство), односно његов заслужни тим, добије сатирично-комичну варијанту те награде – Иг Нобелову награду – и то, можда, у чак две области.

Предлажем да ово признање за економију добије решење Министарства да се уштеде буџетска средства тако што ученици са сметњама у развоју похађају наставу у (пре)великим одељењима с ученицима без сметњи, при чему им наставу држе наставници који немају одговарајуће високо образовање за рад с њима, а помажу им педагошки асистенти који такође не морају имати такво образовање. Истичем: једини стручњаци који имају одговарајуће високо образовање за рад с ученицима са сметњама у развоју јесу дефектолози и само настава коју претежно изводе дефектолози, и то у посебним, врло малим одељењеима, може бити прикладна за те ученике, бар кад су у питању ученици с интелектуалним сметњама (ментална ретардација). Ипак, економске и ине необичне теорије однеле су превагу и нанеле велику штету деци са сметњама у развоју, али су, с друге стране, отвориле могућност за добијање разних престижних признања и позамашних средстава. На полице препуне пехара можда се попне и Иг Нобел, мада би могло да дође и до сукоба око ауторства изложеног (не)научног решења између страних и домаћих истраживача.

Још је интересантнија (и невероватнија!) прича због које се Министарству смеши Иг Нобел за медицину. Наиме, у одговору на једну моју притужбу Министарство предлаже да се, уместо ангажовања медицински стручних лица, наставници који раде у одељењима за ученике са сметњама у развоју при редовним школама едукују за реаговање (читај: пружање медицинске помоћи) када ученици доживе епилептички напад или напад агресије и/или аутоагресије у вези с њиховим поремећајем. Спрам таквог решења су и најмаштовитије идеје разних алтернативних медицинских покрета пука сиротиња у погледу креативности. Уосталом, нико од њих зато и није добио Иг Нобела. Министарство је овим предлогом јасно истакло да нема потребе компликовати живот перипетијама у виду ангажовања медицинских стручњака, пошто медицинску помоћ могу пружати и „едуковани“ лаици. Тиме је оно доказало нешто што досад нико није успео: да медицина у ствари и није баш нека струка и наука јер смо сви ми, уз мало „едукације“, медицински стручњаци. Такав доказ јамачно треба наградити.  

У наведеним идејама Министарства крије се потенцијал и за добијање Иг Нобелове награде за филозофију, педагогију, психологију, политикологију и демагогију, али, авај, такве награде се не додељују.

Због овакве посвећености Министарства добијању Иг Нобелове награде обратио сам се притужбом и Влади Републике Србије. Одговор још чекам и не знам какав ће бити. Претпостављам да председнику Владе, као изузетном медицинском стручњаку, не би пријало добијање Иг Нобела, али ипак стрепим да ће одговор Владе бити основ за још једну кандидатуру за ту престижну награду.

Да није тужно, штетно и опасно, било би смешно.

Аутор: Др Слободан Р. Мартиновић, дипл. правник и дипл. дефектолог-олигофренолог, Лазаревац

https://zelenaucionica.com/jedini-strucnjaci-koji-imaju-odgovarajuce-obrazovanje-za-rad-s-ucenicima-sa-smetnjama-u-razvoju-jesu-defektolozi/