Живе речи утехе: Живе речи утехе

Патријарх Иринеј: Ивановић није напустио Космет ни по цену живота

Wed, 17 Jan 2018 15:53:12 +0000

У изјави подом убиства лидера Грађанске иницијативе СДП, патријарх је за ТВ Храмрекао да је захвалан Оливеру Ивановићу што је, како је рекао, био најсветлији пример нашег рода, раме уз раме са нашим свештенством, монаштвом и свим честитим Србима, као и за сва добра која је учинио за српски народ и Српску цркву.

"Оливер Ивановић је, као изузетан познавалац тешке ситуације у којој се одавно налази српски народ на Косову и Метохији, истрајавао у улози народног и друштвеног представника", навео је патријарх.

Истакао је да су многи били присиљени да оду са територије Старе Србије.

"Ивановић је трпео притиске и био је изложен највећим искушењима", каже патријарх и додаје да, иако је могао да напусти Косово, он то није хтео да учини ни по коју цену.

"Испоставило се, нажалост, да то није хтео да учини ни по цену живота", рекао је патријарх и истовремено породици, сродницима и истинским пријатељима Оливера Ивановића, те нашем народу који живи на Косову и Метохији, упутио искрено саучешће са жељом да живе у међусобној љубави и у миру са другим народима.

"Молимо се Србима светитељима, који вечно живе у светињама на Косову и Метохији као чувари нашег народа, да умоле победитеља смрти, васкрслог Христа, да подари вечни покој почившем Оливеру", навео је патријарх.

RTS

Убијен Оливер Ивановић! Допуна вести: изјаве владике Теодосија и арх. Саве

Tue, 16 Jan 2018 08:44:00 +0000

Lider Građanske inicijative "Srbija, demokratija, pravda" Oliver Ivanović ubijen je u pucnjavi koja se jutros oko 8.15 časova dogodila u Kosovskoj Mitrovici.

Kako za "Blic" kaže Ivanovićev advokat Nebojša Vlajić, Ivanović je nažalost podlegao povredama.

- Izgleda je već na licu mesta preminuo. Koliko znamo za sada, zadobio je pet prostrelnih rana. Odmah je prevezen u bolnicu, lekari su pokušali da ga reanimiraju, ali nije bilo spasa - priča Vlajić za "Blic.

Kosovska policija je samo potvrdila da je Ivanović upućen u bolnicu i da trenutno nema više informacija o napadu, piše "Koha".

Na Ivanovića su pucali dok je ulazio u prostorije svoje stranke.

ДОПУНА ВЕСТИ 20.00: ИЗЈАВА ВЛАДИКЕ ТЕОДОСИЈА И АРХИМАНДРИТА САВЕ:

Vladika Teodosije: Oliver je ulivao nadu u opstanak

16.01.2018 | 17:02

Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije istakao je da je sa velikim bolom primio vest o tragičnoj pogibiji Olivera Ivanovića.

Vladika Teodosije (Foto arhiva Kim)

"Tugujući zbog gubitka iskrenog prijatelja i jednog od najdarovitijih predstavnika srpskog naroda, koji je svojom istrajnošću i rešenošću da ostane na Kosovu i Metohiji ulivao nadu u opstanak svim Srbima na ovim prostorima, molimo se Vaskrslom Gospodu da ga upokoji, saučestvujući u bolu porodice Ivanović i svih onih na koje je ovaj događaj ostavio gorak i težak utisak", naveo je vladika Teodosije povodom ubistva predsednika SDP-a Olivera Ivanovića. (ким радио)

АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ):

Сви смо данас дубоко потрешени због мучког убиства Оливера Ивановића, човека велике храбрости и политичке харизме. Овај страшни злочин не сме да остане неистражен и његови починиоци морају да буду доведени пред лице правде. Оливер је посебно био везан за Дечане јер је одавде родом и сећам се наших честих разговора и сусрета. Свима ће нам много недостајати, а понајвише његовој породици и колегама којимај изражавам најискреније саучешће. Почивај у миру драги пријатељу - ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ!
We are all deeply shocked by the cowardly murder of Oliver Ivanović, a person of tremendous courage and political charisma. This heinous crime must be investigated and the perpetrators brought to justice. Oliver was particularly close to Dečani Monastery as he grew up here and I keep in my best memory our frequent meetings and the time we spent together. We will be all missing him, especially his family and colleagues to whom I express my sincerest condolences. May you rest in peace, dear friend - MEMORY ETERNAL!

Начелник Генералштаба примио поглавара Исламске верске заједнице у Србији: Продубљивање сарадње

Mon, 15 Jan 2018 19:24:08 +0000

Реч је о првој посети поглавара Исламске зајединице Србије генералштабу наше војске. Генерал Диковић и реис Насуфовић су разговарали о значају и достигнућима верске службе у ВС и потреби веће заступљености грађана исламске вероисповести међу припадницима наше војске.

Начелник Генералштаба је истакао да је Војска Србије војска свих грађана, која поштује различитости и ствара услове за испуњење верских потреба њених припадника.

Реис-ул-улема Насуфовић је изразио задовољством посетом Генералштабу ВС и захвалност на учињеном напору да припадници ВС исламске вероисповести у Војсци остваре Уставом загарантовано право на слободу вероисповести.

У делегацији Војске Србије били су начелник Управе за људске ресурсе пуковник Саво Иришкић, начелник Одељења за веру пуковник Саша Милутиновић, главни војни имам у Војсци Србије мајор Мустафа Јусуфспахић и његов помоћник заставник Елвир Селимовић.

Министар Вукосављевић: Дан Ћирила и Методија – државни празник

Wed, 10 Jan 2018 15:44:56 +0000

СРЕДА, 10. ЈАН 2018, 14:48 -> 15:20

ИЗВОР:ТАНЈУГ

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић уверен је да ће Србија ове године прославити Дан Ћирила и Методија као државни празник, чиме ће се, како истиче, "надокнадити културолошки заостатак" у односу на друге словенске земље.

Иницијатива да 24. мај убудуће буде државни празник потекла је из Министарства културе, али је предлагање Народној скупштини надлежност Министарства за рад, борачка и социјална питања.

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић

"Ми смо у овом тренутку једина словенска земља у којој Дан Ћирила и Методија није државни празник. Све друге државе обележавају то као државни празник и као нерадан дан", рекао је Вукосављевић данас на конференцији за новинаре.

Одговарајући на питања новинара, министар је нагласио да треба бити обазрив према нерадним данима, јер их има доста, па је њихов предлог да Дан Ћирила и Методија буде државни празник који ће се обележавати радно.

Разлог за иницијативу је, како истиче, јасан сам по себи, имајући у виду непроцењив значај Ћирила и Методија за укупан словенски свет и да је "реч о историјском и културолошком утемељењу".

"Ако посланици позитивно буду реаговали, ми ћемо надокнадити културолошки заостатак у симболичком пољу", додао је Вукосављевић.

Он је нагласио да сви празници имају своју симболику. "Ми мислимо да обележавање дела и успомене на Ћирила и Методија долична и разумна ствар и темељи се на принципима културне политике овог министарства", истакао је Вукосављевић.

Браћа Ћирило и Методије, који су у 9. веку ширили писменост и хришћанство међу Словенима, деценијама се прослављају у Русији, Пољској, Чешкој, Словачкој, а у Србији се Дан Ћирила и Методија до сада скромно обележавао као Дан словенске писмености.

Израда медијске стратегије у завршној фази

Министар Вукосављевић је рекао да је медијска стретагија у завршној фази и да ће текст бити готови у наредних пар недеља.

Вукосављевић је одговарајући на питања новинара рекао да је текст стратегије готов 90 посто, да су остале још "неке финесе" и да радна група интензивно ради.

"Ја сам пре месец дана рекао да ће медијска стратегија бити готова до краја јануара, искрено, уверен да ће тај рок бити поштован, али нисмо на терену штоперице и ако не буде крајем јануара, биће у првој седмици фебруара", појаснио је министар.

Додао је да се из различитих разлога већ годину дана баве медијском стратегијом и да је боље да се дâ још недељу дана ако је потребно.

"Важно је да је све то у завршној фази и мислим да ће текст бити окончан у наредних пар недеља", рекао је Вукосављевић.

Одлука Скупштине Лекарске коморе Србије 14.12.2017. о односу лекара према вакцинацији

Mon, 08 Jan 2018 14:28:02 +0000

Одлука

Посебан одбор за јавно здравље и примарну здравствену заштиту у државној пракси ЛКС, са забринутошћу прати однос медија према струци и науци, нарочито када је реч о превентивној медицини а имајући у виду озбиљност ситуације и растући ризик појаве епидемије заразних болести које се могу спречити имунизацијом, неопходно је да све институције здравственог система, у оквиру својих овлашћења утичу на повећање обухвата вакцинисања.

Посебан одбор је дужан да на основу чл. 20. тачка 4. Статута Лекарске коморе Србије, упозори органе Коморе и све своје чланове да је :

• Одлагање или неспровођење имунизације деце без индикације је потпуно супротно медицинској науци и етици

• Чланови Лекарске коморе Србије немају право да супротно медицинској науци и етици иступају и саветују против имунизације

• Члан Коморе у обавези је да се у свом раду придржава начела савесности, да се стара о угледу и достојанству професије и да поштује професионалне стандарде и нормативе здравствене делатности.

Стручњаци који професионално и посвећено спроводе сва најсавременија научна и стручна сазнања, као и одредбе свих законских прописа из области заштите здравља становништва, континуирано су изложени нападима појединаца и организованих група.

Јавни наступи и пропаганда противника вакцинације довеле су нас у ситуацију да смо, нарочито када се ради о ММР вакцини, достигли само дно обухвата у европским размерама.

Дошли смо у ситуацију да део грађана прихвата поруке које су супротне медицинској науци и струци, што има озбиљне негативне последице по јавно здравље.

Имајући те околности у виду, Посебан одбор за јавно здравље и примарну здравствену заштиту у државној пракси ЛКС, предлаже Управном Одбору и Скупштини ЛКС да предузме следеће кораке:

1. Покрене иницијативу код надлежних државних органа за праћење и сузбијање активности и утицаја појединаца и група које јавно износе и пропагирају ставове који су у супротности научним и стручним сазнањима, као и одредбама свих важећих законских прописа у вези вакцинације.

2. Позове Одбор за здравље и породицу Народне Скупштине, Министарство здравља Србије, САНУ, СЛД и све друге стручне и научне установе, друштва и удружења лекарa и остале здравствене раднике, Медицинске факултете и школе здравствене струке, као и све здравствене установе и приватну праксу, на заједничко деловање у изградњи позитивних ставова према вакцинацији као једном од највећих достигнућа савремене медицине.

3. Позове медије, како штампане тако и електронске, да објективно информишу о ефектима вакцинације и покрену широку здравствено-едукативну медијску кампању о значају имунизације.

4. Да у складу са својим овлашћењима, реагује на активности колега који јавно износе и пропагирају ставове који су у супротности са научним и стручним сазнањима, одредбама свих важећих законских прописа као и етичким кодексом и у складу са статутом ЛКС, кроз органе и тела предузме одговарајуће мере.

5. Инсистира на стриктном поштовању Закона о заштити становништва од заразних болести посебно члана. 32. и да се захтева од Министарства здравља и одговарајућих релевантних институција, онемогућавање уписа невакцинисане деце у предшколске и школске установе, осим у случају постојања медицинских контраиндикација које утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације.

6. Да захтева од Министарства здравља благовремено и континуирано обезбеђивање вакцина из календара обавезне имунизације, установама које спроводе имунизицију.

7. Проширење права из обавезног здравственог осигурања и на препоручене вакцине, чиме би се дала јасна подршка процесу имунизације и допринело даљем оснаживању процеса имунизације против заразних болести које представљају велико оптерећење друштава, пре свега на обољења изазвана пнеумококом, хуманим папилома вирусом, вирусом варичеле.

Председник ПО за ЈЗ и ПЗЗ у ДП ЛКС

Спец. др мед. Др Сергеј Ив Лазаров

Репортажа "Политике" о владици Јовану: Падобранац у мантији

Sun, 07 Jan 2018 17:07:00 +0000

Падобранац у мантији

Некадашњи старешина манастира Морачник на Скадарском језеру, а сада епископ пакрачко- -славонски Јован, припадник је чувене падобранске бригаде Војске Србије

Аутор: Драгана Јокић-Стаменковићсубота, 06.01.2018. у 09:00

Владика Јован: „Немам неки устаљени обичај пре скокова са неколико хиљада метара јер падобрански скок захтева бистар ум, добро физичко стање, пажљиво опремање и припрему, као и пажњу према колегама који су у ваздуху са мном”

(Фотографије приватна архива)

PreviousNext

Своје највеће пасије владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) везује за небо. Поред тога што се пре четврт века окренуо небеским вредностима и у Цетињском манастиру живот посветио служењу Богу, овај свестрани епископ изабрао је још једно опредељење које га и буквално везује за висине. Некадашњи старешина манастира Морачник на Скадарском језеру један је од двојице епископа Српске цркве који су припадници 63. падобранске бригаде: уз њега, то је и владика тимочки Иларион.

За епископа Јована падобранство је „задивљујући подвиг и нешто чиме се баве изабрани припадници људског рода”. Каже да се на овом свету још није родио онај ко се не поноси својим падобранским крилима, знаком који добија сваки падобранац када обави обуку и све предвиђене скокове.

За њега су сви војни падобранци света једно братство и одреда се диче том посебношћу.

Владика истиче да није образован као спортски, него као војни падобранац, иако је временом стекао и спортску падобранску дозволу.

– Упознао сам и врхунске спортске падобранце света, вредне дивљења. Но, као много важнију ствар сматрам падобранска крила која сам стекао од оружаних снага и јединица са којима сам скакао, а то су војске Русије, Израела, Специјална антитерористичка јединица и тако даље – објаснио је епископ Јован.

У падобранство је, каже, ушао по потреби, када је требало проверити како би, после вишедеценијске раздвојености, функционисала духовничка служба у тадашњој Војсци Југославије.

Прва јединица која је 14. октобра 2002. године, упркос забрани, у свом седишту у Нишу прославила крсну славу, била је управо 63. падобранска бригада. Ломљењем славског колача обележили су Покров Пресвете Богородице и дан када је 1944. године на италијанском аеродрому Ђоја дел Коле наша Народноослободилачка војска обновила падобранску јединицу основану у Краљевини Југославији 1940. године, пре него што су је имале Велика Британија и САД.

– Ломљење крсног хлеба пропратиле су и мушке, ратничке сузе, а тадашњи командант бригаде, сада генерал Илија Тодоров затражио је од митрополита Амфилохија да останем у јединици и прођем падобранску обуку. „Није ли мало матор?”, питао је митрополит, на шта је Тодоров одговорио: „И од маторијих смо направили људе!” И тако сам остао у Нишу. Уследила је обука под руководством пуковника Ненада Кузмановића, који је и изгурао целу идеју. Преломни тренутак дошао је ускоро: Седео сам иза пилота Еде Хаџисулејмановића и први пут из авиона посматрао падобрански скок. Е, тада сам постао падобранац, обука је то само реализовала – сећа се владика Јован.

Од тада до данас он је обавио око 350 падобранских скокова. Истиче да је сваки скок посебан и да, када се мало задуби, може баш сваког да се сети.

– Мириса ваздуха, приземљења, боје неба, летелице, начина на који ми се отворио падобран, а понајвише људи с којима сам летео авиону и у ваздуху. Свега се и данас сећам, од првог скока. Посебно место у памћењу имају и неке ванредне ситуације, каквих увек има и увек ће их бити, јер уза сву предострожност, човек мора да се смири пред природом која је променљива, непредвидива, милосрдна и окрутна. А тиме и пред чињеницом да и врхунски обучени и способни људи само делимично управљају својим животом – наглашава владика пакрачко-славонски.

Каже да нема ритуал пре скокова са неколико хиљада метара висине, већ истиче да су оно што захтева падобрански скок бистар ум, добро физичко стање, пажљиво опремање и припрема, и пажња према колегама који су ваздуху са њим.

– Не требају ритуали, већ једини осећај који је неопходан у падобранству, а то је страх, као знак да смo свесни да се бавимo нечим што је неприродно, изнад људске природе. Научени смо да тај страх савладавамо, да са њим живимо и користимо га да цело своје биће мобилишемо на извршење скока. Зато су за мене падобранци људска бића која су неке од својих капацитета развили до самих граница до којих човек може да допре – објашњава владика Јован и додаје да у Русији астронауте, пилоте и падобранце сматрају националним јунацима.

Никада зато неће заборавити када су приликом посете Београду са много симпатије у њега упирали прстом и узвикивали „десантник!” владике и свештеници из пратње руског патријарха Кирила. На питање како у себи мири падобранца Јована Ћулибрка и владику пакрачко-славонског, господина Јована, одговара да не види да они треба да се мире.

– Пре ми се чини да се, понекад и на непредвидиве начине, допуњују – искрен је српски епископ с падобранским крилима једне од најјачих светских војних јединица.

Књижевност, музика, новинарство, дипломатија…

Листа интересовања владике Јована, ван бриге о епископији, готово да нема краја. Овај Крајишник, поред Теолошког факултета, завршио је и јужнословенске језике и књижевност, а дипломски рад о Милошу Црњанском, који је бранио на Катедри за стилистику у Загребу, овенчан је Бранковом наградом Матице српске 1991. године и данас се користи на постдипломским студијама у виду књиге „Црно сунце, и око њега круг”.

Владика говори енглески, руски и хебрејски језик, служи се немачким, грчким и са неколико словенских језика и члан је Комисије Светог архијерејског синода за превод Старог завета. Стручњак је за проучавање холокауста и на ту тему одбранио је магистарски рад у Јерусалиму, где је боравио осам година. Објавио је и низ радова о савременој музици и култури, теорији и пракси савремених медија, један је од твораца прве радио-станице у СПЦ, Радио Светигоре, а био је и уредник истоименог магазина.

Престолонаследник Александар: Прославимо Божић у миру и љубави

Fri, 05 Jan 2018 15:59:49 +0000

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Преосвећени Владика моравички г. Антоније, викар Патријарха српског, узео је учешће у традиционалној додели поклон-пакетића за више од хиљаду малишана у краљевској резиденцији у Белом Двору у Београду.

Деца без родитељског старања, ромска деца, деца избеглице и деца са инвалидитетом, старости од три до дванаест година, из домова и удружења широм Србије, имала су прилику да се радују Божићу заједно са Њиховим Краљевским Височанствима у Белом двору. Његово Преосвештенство Владика моравички г. Антоније објаснио је деци прави смисао Божића и његов значај.

У току дана одржана су три пријема на којима су деца уживала у дивним поклонима и Деда Мразу, аниматорима из ансамбла „Чигра“, као и у музичком програму Хора шабачке епархије „Свети Јован Богослов“.

Извор: Српска Православна Црква

Интервју епископа Григорија за „Блиц“

Mon, 25 Dec 2017 13:17:01 +0000

Знамо колико је за Вас као епископа значајно проповиједање. Шта је за Вас значај приче и приповиједања?

-Потреба за причом је заиста исконска. Постоји много димензија приче. За мене је прича прије свега васпитног карактера. Нама су наше баке и дједови причали приче о старим јунацима, некада су у недостатку измишљали и непостојеће јунаке, то су дакле биле бајке, али сјећам се да смо константно били окружени неким причама. Оно што сам срео у Библији, и Старом и Новом завјету такође је нарација, говор кроз причу. Приче су моћне уколико неко успије да их исприча на прави начин. Причати причу зато је велика радост, али увијек мора да постоји и брига око тога да ли ће слушалац испричано разумјети и прихватити. У том смислу је приповиједање тешко и ризично.

Писац Миљенко Јерговић на додјели награде рекао је да књиге излазе да људи не би до краја подивљали.

-Јерговић је то баш добро казао. Недавно сам читао занимљив приказ грчке филозофије Лучана де Крешенца, који ми је помогао да увидим да човјечанство није баш тако добро као што се нама чини. Један филозоф тврдио је да је већина људи на земљи зла. Ја не могу да тврдим да ли су људи зли или добри, оно у шта вјерујем јесте да су они потенцијално зли или потенцијално добри. На коју ће неко страну отићи, зависи од књиге коју чита, од ријечи које слуша, а то сам научио од Јерговића, да је „човјек саздан од ријечи“. За мене је то потресна мисао. Гледано из перспективе теолога, то је јако смислено. У прилогу Јовановог Јеванђеља се каже „у почетку беше Реч и Реч беше Бог“. Колико је ријеч моћна, знамо из личног искуства. Не може ништа тако да нас рани, као нечија ружна ријеч, нити нас може нешто тако подићи као добра блага ријеч.

Јунак Ваше приче „Море“ сједи по лијепом сунчаном дану на обали и чита новине. Приповиједач се пита откуд сад то, зашто заклања поглед новинама?

-Ми често просто не можемо да апсорбујемо велику количину доброте и лепоте и плашимо их се. Замислите човјека који гледа плаво море, изнад њега је плаво небо, још је у хладовини, а он чита новине у којима може да сазна нешто ружно. Зашто? Зато што се плаши те љепоте. Он мора имати капацитете да прихвати ту љепоту, да јој се диви, да је слави, да је велича, а како их нема - он тражи неки излаз из тога. И то је баш људски. Ми смо стално у процјепу између добра тј. тога колико добра можемо да примимо и зла које је увијек ту да се наметне као замјена. Зашто прибјегавамо злу? Јер се често плашимо количине добра.Зато људи некад бјеже и од оних који их воле. То је по природи ствари тако: Ми се често плашимо доброте и љепоте која је око нас.

Када сте позвали госте послије додјеле награде, рекли сте: Изволите да се почастимо и дружимо али да се не посвађамо.

-Срби су карактеристични по томе што чим дођу у кафану, они састављају столове, и то је један лијеп гест. Али онда кад саставе столове, онда се догоди и да се потуку за тим истим столом. Другим народима, рецимо, не би на ум пало да саставе столове, али ни да се потуку. Није ми овдје, наравно, циљ да дајем неку паушалну процјену народа, али ово што рекох неријетко и буде.

Шта онда треба да буде нова саборност у нашем народу?

-Мислим да у нашу саборност треба укључивати разумност, рационалност, мада је и то хладна ријеч, словесност. И опет се морамо вратити на приче. Оне су карактеристичне по томе што није само важан онај који прича већ и који слуша, сви причају углас. Да би неко био слушан, он стварно треба да има шта да каже. И тај исти који говори треба да има способност и да слуша. Давно сам написао чланак о комуникацији, како два Србина разговарају. Када престане да говори онај који је причао, други најчешће почиње своју реченицу са „не“ или „није“. Не каже „да“ или „међутим“, него увијек прво све негира, чак и ако касније испадне да се у много чему слаже са саговорником. Свој наступ, дакле, по правилу, почињемо са „не,није тако, већ је овако како ћу ја рећи“.

Тако је и код просјечног вјерника. Рећи ће понекад „боље ја осјећам Бога од попа“.

-Мислим да смо још у том погледу непросвијећен народ и да можемо да се сјетимо Светог Саве који је уистину био просветитељ. Након њега смо имали страшан период дуготрајног ропства у коме је свака просвјета била малтене немогућа. Први пут кад се јавила нека врста слободе, појавио се Доситеј, који је имао потребу за просвећивањем народа, а њега је прекинула смрт, а ни тада није могло без политичких превирања. Имали смо писце, Његоша, писце с почетка 20. вијека. А што се тиче црквеног просвећивања, оно је углавном било отежано несрећним околностима, имали смо турско ропство, па кратко ослобађање. У ратовима нема просвећености, имали смо и период када је могло да се ради на просвећивању, али у вријеме комунизма Црква није имала могућности за то. Потом су дошле и те чувене деведесете, крај 20. вијека. Сада је коначно дошао период кад треба да се бавимо просвјетом на што бољи начин. Да би неко неког просвећивао, мора прије свега себе да научи. И то је говорио Свети Григорије Богослов, да би учио друге, имаш прво да учиш себе. Да ли смо ми имали довољно времена, и да ли смо довољно људи научили да буду учитељи и просветитељи-то је озбиљно питање. Једна је потреба људи да свештеник крсти, вјенча, пререже славски колач, сахрани, а друга је потреба да тај свештеник или епископ буде учитељ. У том смислу ово питање је јако комплексно. Онај који реже све те колаче, трчи са вјенчања на крштења и на сахране, питање је колико има времена да сам себе просвећује да би могао онда и друге да учи. Зато нам је потребан озбиљан систем који би могао да припреми људе за једну такву мисију. Свети Сава је први имао један такав систем. Он је своје ученике посадио као маслине по својој земљи, али он је те ученике очигледно припремао за ту мисију. Од тада, до данас ми, међутим, нисмо свједоци таквог стања ствари.

Шта Кустуричина мисија у Андрићграду значи за Србе?

-Сигурно да је свака мисија значајна, кад неко направи кућицу, то значи много, а камо ли да неко направи и оживи један умрли град какав је био Вишеград. Да поред тог моста направи институт и да је то препознатљиво сваком ко ту сада прође, сигурно је необично важно. То може да буде добар примјер. Сваки добар примјер је важан. Прпблематично је кад ствари не доведемо на чистину, кад не кажемо јасно, ово је добро, а ово није. Стално се прави неки микс између добра и зла. Моја омиљена реченица код Флоровског гласи: „Зло и добро функционишу заједно у свијету, али синтеза између њих је немогућа“. Шта ради ђаво? Он стално покушава да упетља зло и добро. Зато су нам важни људи који то стварно знају да разграниче.

Ваше приче пуне су скривених и нескривених детаља. Колико је не само за писца већ и за сваког човјека битно да вјежба око за детаљ?

-То је озбиљно питање. И то је ствар вјежбе. Кад смо били монаси у Тврдошу, владика Атанасије нам је говорио да је пажња више од пола човјека. Онда смо ми имали потребу да пазимо на све што се око нас догађа. Један мој свештеник каже да имам ђавоље око, да чим дођем у цркву прво запазим гдје нешто фали. То је у ствари жеља да се сваком детаљу прида важност. Позната је ријеч светитеља Јефрема Сиријског, да ко презире ситнице, тај пропада. То је добра поука кад причамо о детаљима… Све је битно, битне су ситнице јер човјек који пази на ситнице, ходећи с камена на камен ће прећи ријеку, а онај који хоће да је пошто-пото што прије прескочи, врло лако може да упадне у ријеку и да га она однесе. Јако је важан моменат. У књижевности једна ријеч, једна реченица може да буде кључна за неколико страница, она нас држи да читамо даље. Зато је и Андрић велики и највећи на нашем језику, јер није занемаривао ниједан детаљ.

Извор: Српска Православна Црква

У четвртак у 10 часова на Радију Слово Љубве: Родитељи Алексе Јанковића о вршњачком насиљу

Tue, 19 Dec 2017 22:08:02 +0000

У емисији Под знаком питања, у четвртак 21. децембра у 10 часова, чућемо родитеље покојног Алексе Јанковића, дечака који је постао синоним за последице вршњачког насиља. Разговор је реализовала редакција Радија Глас Епархије нишке. Алекса је дечак из Ниша који се убио 2011. године, у 14. години, због злостављања које је током дужег временског периода доживљавао у школи од својих вршњака, чак и пред наставницима. Његови родитељи се годинама боре да ниједно дете не доживи такву трагедију и траже усвајање Алексиног закона који предвиђа ефикаснију заштиту деце. Подстакнути низом вести које сведоче о све учесталијем вршњачком насиљу у школама у Србији, где једна од последњих долази управо из Ниша где је, како се наводи „полиција ухапсила две особе, старе 16 година које су летвама напале ученика трећег разреда Гимназије и нанеле му лакше телесне повреде. Испад се догодио у кабинету Хемије, у присуству професора и ученика два одељења трећег разреда“, посвећујемо пажњу управо овој актуелној озбиљној ситуацији у области безбедности ученика, те вам препоручујемо емисију Под знаком питања у четвртак од 10 часова на Радију Слово љубве, у којој ћемо чути разговор са родитељима покојног Алексе Јанковића.

Председник Александар Вучић прославио крсну славу у Подворју Српске Православне Цркве у Москви (ФОТО)

Tue, 19 Dec 2017 10:14:02 +0000

После свете Литургије, коју је служио настојатељ Подворја Српске Православне Цркве у Москви Епископ моравички г. Антоније, председник Вучић је, заједно са Владиком и члановима државне делегације, преломио славски колач и упутио честику свим грађанима који славе Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Председник Вучић данас наставља посету Москви, где ће се у поподневним часовима састати са руским председником г. Владимиром Путином.

Извор: Српска Православна Црква

Спутњик: Црногорска јавност запрепашћена – Шта се ово десило са драгоценом Богородицом Филеримском

Sun, 17 Dec 2017 20:35:06 +0000

Историја доласка иконе у Црну Гору почиње након Октобарске револуције када су, посредством многобројне руске емиграције, до краља Александра Карађорђевића стигле неке од најврједнијих хришћанских светиња — дио Часног крста, десница Светог Јована Крститеља и икона Богородице Филеримске.

Реликвије су неко вријеме биле чуване у Цркви Светог aпостола Андреја Првозваног у Белом двору на Дедињу, након чега их је краљ Петар II Карађорђевић, законити насљедник свога оца краља Александра, у априлу 1941. године, непосредно пред напуштање Краљевине Југославије послије нацифашистичког напада на своју земљу, завјештао и предао Митрополији црногорско-приморској и манастиру Острог.

Нажалост, рђаво вријеме и сплет неповољних околности учинили су да реликвије ни ту не нађу мира, па су 1952. године, у оквиру једне полицијске акције у манастиру Острог, записнички изузете од стране тајне комунистичке полиције, а према казивању протојереја-ставрофора доц. др Велибора Џомића, догодило се да су од 1978. године те три светиње први пут, у њиховој двије хиљаде година дугој историји, раздвојене, односно, прецизније — „да су атеисти и богоборци врло намјерно нарушили њихову духовну цјелину“.

„Комунистичке власти су их држале у депоу Удбе све до 20. јануара 1978. године када су дио Часног Крста и десницу Светог Јована Крститеља вратили Митрополији црногорско-приморској, а икону Богородице Филеримске су, до даљњег и привремено, на чување предали Народном музеју Црне Горе. Важно је да се зна да је у том периоду од 26 година, односно од 1952. до 1978. године, икона Богородице оскрнављена и опљачкана. Они који су је изузели да би је чували до окончања кривичног поступка, који је вођен против архимандрита Леонтија (Митровића), украли су њен централни драгуљ, а што се види када се упореде фотографије приликом изузимања у Острогу и њене предаје на привремено чување у Народни музеј. Постоји и кратки видео запис о томе како су светиње изгледале 1952. године у манастиру Острог, а видимо како икона изгледа данас“, каже отац Џомић у разговору за Спутњик.

Од тада, према ријечима оца Џомића, траје „атак на духовно јединство три светиње“, због чињенице да је икона Богородице Филеримске депонована у тзв. Плаву капелу у Народном музеју на Цетињу, која, како каже, „представља профани и неприкладан простор за такву светињу“.

Већ деценијама Митрополија црногорско-приморска захтијева да икона буде враћена тамо гдје она суштински припада, а то је у — храм Божији, у цркву. Међутим, за сада од стране црногорских власти није било слуха за један такав захтјев, а отац Џомић који је и координатор Правног савјета Митрополије Црногорско-приморске, каже да судски и парнични поступак по овом питању од стране Митрополије још није покренут, али да то не значи да га неће бити.

„Наш досадашњи став је, прије свега, представљао израз жеље да са државним органима, а ту прије свега мислим на Владу Црне Горе, дођемо до најбољег решења мирним путем. У једном моменту је све већ било договорено и завршено. Влада Црне Горе и Министарство културе су својевремено опредијелили 200.000 марака за изградњу параклиса при Цетињском Манастиру у коме би привремено биле обједињене све три светиње. Међутим, из идеолошко-политикантских разлога се потом једнострано одустало од стране Владе“, каже наш саговорник.

Митрополија се такође оштро противи и намјери цетињских општинских власти да икона Богородице Филеримске буде смјештена у Цетињској пећини која би изнутра била футуристички озидана, што би суштински био прави пагански храм за једну светињу, а отац Џомић подсјећа и на чињеницу како би то значило да би сама икона у том случају била и физички угрожена због изложености Цетињске пећине поплавама.

„Сматрам да је то један од најпримитивнијих и најнецивилизованијих атака на икону Богородице од кад је настала. Мислим да је и сеф Удбе боље мјесто за икону од те пећине из које је осамдесетих година 20. вијека потопљено Цетиње. С друге стране, реконструкција цетињске пећине већ је дубоко загазила у незаконите, противправне токове и Митрополија ће, сасвим извјесно, против одговорних за то поднијети кривичне пријаве. Против сваког од њих без изузетка“, наглашава отац Џомић.

Подсјећања ради, икону Богородице Филеримске по предању је насликао Свети апостол Лука и она представља једну од првих икона Пресвете Богородице, а како каже отац Џомић, „никада никоме из Цркве током двије хиљаде година хришћанства није пало на памет ни да размишља, а камоли да процјењује вриједност иконе Филеримске или осталих светиња“, додајући да „нема новца, нити блага на земљи које би могло да представља еквиваленцу било којој светињи, а посебно не таквима као што су три светиње“ које се данас налазе у Црној Гори.

Црногорска јавност је утолико више била више запрепашћена и шокирана када је прије неколико дана радник Народног музеја на Цетињу Александар Беркуљан приказао слике на којима се види да се услед лошег третирања и небриге надлежних, икона Богородице Филеримске данас налази у „ужасном стању“, гдје се види да је површина иконе „екстремно деградирана“ и да се ради о инкаустици, односно слици која је рађена воштаном бојом (тинтом отопљеном у воску), а не техником уље на платну или темпером, како се раније мислило.

Оквир слике је такође оштећен, што датира још од деведесетих година када је Цетиње посјетила италијанка Ђованела Ферарис Барте, при чему је за потребе њеног истраживања икона први пут растављена, а оквир оштећен нестручним руковањем надлежних.

Да невоља буде већа, према мишљењу Беркуљана, службеника Народног музеја, који је имао прилику да изблиза проучава икону, Црна Гора нема довољно техничких и стручних капацитета да заустави пропадање иконе и да је на неки начин обнови.

„Колико ја знам, нико се код нас не бави инкаустиком, нити конзервацијом воштане боје. Ту је и проблем температурних отклона. Ако је већа температура, постоји опасност да се боја истопи или отпадне. Икона је већ у фази када изгледа као крљушт. Испуцала је читавом својом површином“, рекао је Беркуљан.

Због свега наведеног, у Митрополији су у потпуности незадовољни маћехинским односом државе према икони Богородице Филеримске, па отац Велибор Џомић поручује да су у овакво стање свету реликвију могли да доведу само савремени „мрзитељи икона и иконоборци“.

„То је само један од примјера невиђеног скрнављења иконе. То је нова врста иконоборства и ријеч је о новим иконокластима у 21. вијеку. Онакве ствари које су учињене на икони, а које нам је аргументовано приказао Александар Беркуљан, могли су да учине не само нестручни људи, него савремени иконокласти — мрзитељи икона и иконоборци. И то све да би једна Италијанка, из ко зна каквих разлога и побуда, а зна се за чији интерес, мимо научних институција Црне Горе, писала некакву своју књигу о икони. То је велика срамота и то оних који су годинама контаминирали јавни простор и тровали црногорску јавност неистинама да је Црква која је створила и очувала светиње кроз све претходне вјекове ’вршила девастацију‘. Срамота до неба, али не видим да тим типовима од тога црвене образи. Ипак, очекујем хитну реакцију тужилачких и судских органа“, јасан је отац Џомић.

Извор: Спутњик

Александар Раковић фактима побио "истине" о новоцрногорском идентитету

Sun, 17 Dec 2017 13:10:31 +0000

Српски историчар др Александар Раковић протутњао је 10. децембра 2017. емисијом Жива истина.

Раковић је показао да се знањем и сабраношћу лако може пацификовати аргументација водитеља Дарка Шуковића чији су се наративи заснивали на фабриковању идентитета по ком су црногорски сепаратисти иначе познати.

Александар Раковић је при изношењу историјских чињеница остао изричит у томе да су Црногорци Срби, а Црна Гора историјска држава српског народа.

Када је ријеч о односу Црне Горе и Србије, Раковић је казао да је црногорска сецесија привремена и да ће се Црна Гора и Србија поново ујединити.

Према Раковићу, најбоље би биле интеграције Републике Србије, Црне Горе и Републике Српске, али простор може бити отворен и за Републику Македонију.

Бискуп Владо Кошић: Усташтво није био фашизам него организовано војно деловање у одбрани Хрватске као државе

Wed, 13 Dec 2017 21:08:36 +0000

'Занимљиво је зашто и ко оспорава тај „домољубни поздрав“ и како поступа држава', рекао је бискуп Кошић на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону.

Сисачки бискуп Владо Кошић говорио је на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону коју је написао академик Јосип Печарић. Многи медији пренели су Кошићев говор у којем је утврдио како неки силом покушавају да ућуткају певача и академика Печарића. Кошићев говор преносимо у целости:

"Волео бих кад би било више таквих храбрих људи као што су прослављени певач Марко Перковић Томпсон и академик Јосип Печарић.

Они који немају аргументе желели би их силом ућуткати: тако забрањују концерте прослављеном певачу Марку, уручују му казнене пријаве због ремећења јавног реда и мира, дифамирају његов углед и проглашавају његов рад – ни мање ни више него фашистичким. Такође, против академика Печарића такви раде свим средствима само да га ућуткају, прогоне му породицу и – најчешће га игноришу.

Међутим оба ова велика човека, Хрвата и домољуба, људи су којима се наша Домовина треба поносити. Можда ће тек у будућем времену, кад се ослободимо – како пева бискуп Анте Ивас – свих тих издајица, кривоклетника, варалица, такође и – како песнички каже Анто Ковачевић – свих дрпислава, тек ће у будућој, мирнијој историји Хрватске ови наши великани Марко и Јосип добити своје право место, место највећег поштовања.

Једно је сигурно: њих обојицу красе храброст у заступању истине и љубав према домовини која није фраза ни интерес. Такође, рекао бих, краси их и спремност на подношење трпљења, оспоравања, подметања за истину и праведност. Док се Јосип углавном с тим претњама бори хумором и иронијом, Марко одговара својим оспораватељима - песмом.

Ова књига сведок је величине управо ове двојице хрватских људи, сведок о поштеним људима у непоштено време, о великим људима у времену малих душа, о дрскости неколицине који се усудише бити храбри у времену издаје. Зато ће њихов траг бити надахнуће будућим нараштајима и за двадесет и тридесет година о њима ће се писати књиге, снимати филмови и они ће бити пример срчаности у борби са злом које уништава истину и нашу домовину.

Да је Марко херој, препознали су и бранитељи, међу које се и он убраја јер је био драговољац у Домовинском рату и прва сад већ легендарна песма „Бојна Чавоглаве“ настала је у том времену. Бранитељи су му наиме недавно даровали Велику златну плакету за храброст, на чему му и ја овде јавно честитам!

Уз певача Марка и академика Јосипа повезује се поздрав „За дом спремни!“. Занимљиво је зашто и ко оспорава тај домољубни поздрав и како поступа држава. Најпре ваља рећи да је спонтано тај поздрав употребљаван у Домовинском рату, и то не само од припадника ХОС-а који су га узели и у свој грб, него и од Тигрова и Громова. Постоје снимке на јутјубу о томе. Тада, интересантно, то никоме није сметало.

Ни то што је Марко у својој првој домољубној песми „Бојна Чавоглаве“ употребио тај поклич. Тек од пре две-три године започела је хајка и на Марка и на тај поздрав, оптужујући све који га употребе за усташтво и фашизам. Најпре, треба рећи да усташтво није био фашизам него организовано војно деловање у одбрани Хрватске као државе, о чијој су се нарави као држави позитивно изразили и бл. Алојзије Степинац и др. Фрањо Туђман, али те су постројбе то чиниле свим „допуштеним и недопуштеним средствима“, што је био део њихове заклетве.

Та илегалност односно недопуштена средства свакако нису за нас хришћане прихватљива, као ни злочини које су починили, а које Црква осуђује, премда треба рећи да је то био одговор на бројне четничке и партизанске злочине. Зашто је међутим дошло последњих година до јавног политичког и полицијског прогона поздрава ЗДС и оних који га употребе – а у Домовинском рату и кроз 25 година после рата се то није догађало? Сетимо се тужби које је против Џоа Шимунића подигло удружење ‘Корак испред’ из Ријеке, на чијем је челу Србин Зоран Стевановић.

Надаље, сетимо се како је српски политичар Вулин у више наврата прозивао актуелну Хрватску због „усташизације и фашизације“. То су чинили и други српски, прочетнички политичари. Но, повод су им дали заправо хрватски политичари који су, на челу с бившим председником државе па онда и председником Владе – најпре у јеврејском Кнесету, па потом при формирању нове Владе с Карамарком на челу – оптуживали Хрвате због „усташке гује“ и „скретања у усташтво“.

За све то није било доказа, али је с друге стране било све више доказа да је у структурама власти у РХ још много удбаша и злочинаца који су ликвидирали многе Хрвате како у иностранству тако и у Хрватској и БИХ или су њихови синови. И мени се чини да су сву ту бучну хајку на непостојеће усташе покренули управо они који су се бојали да не би били подвргнути лустрацији која се све више најављује као реална и нужна опција за законодавство РХ.

Сетимо се само тзв. Лекс Перковић што је најбољи доказ како је удбашко-комунистичка гуја заправо још увек јака у Хрватској. У тај контекст стављам и прогон домољуба, не само госп. академика Печарића и нашег најдомољубнијег певача Марка Томпсона, него и многих других које не престају нападати и сатанизовати у јавном хрватском простору. Могли бисмо набрајати многе...

Могу рећи како сам и ја један од тих, или ме барем тако перципирају. Кад сам рецимо на свом Фејсбук профилу затражио оставку министра унутрашњих послова, јер је први пут на Дан домовинске захвалности, што је уједно и Дан хрватских бранитеља, дао привести од полиције хрватске бранитеље који су мирно узвикивали ЗДС у Книну, мени су – наводно – јер то нисам никада примио него сам само то прочитао у медијима, одговорили из МУП-а да су они само поступали по закону о ремећењу јавног реда и мира, и то у складу са судском праксом.

То је међутим неистина јер постојале су многе праксе пре овог случаја од 5. коловоза 2017. када су судови друкчије пресудили за тај поздрав. Сматрам да је то чиста политичка интерпретација једног закона који се не би смео политички тумачити. Наиме, закони морају бити једнаки за све и примењиви у смислу, а не да их једна странка политички тумачи овако, а друга онако.

Дакако, то је одраз и последица политичке атмосфере у коју нас је довела нова владајућа коалиција на коју сам такође упозорио својим криком у отвореном писму Председнику Владе. Наиме, нови коалицијски партнер је ултимативно затражио – и добио – да се спомен-плоча погинулој 11-орици бранитеља који су били и припадници ХОС-а уклони из Јасеновца. Јасеновац је опет друга прича, али на жалост јер је био уцењен премијер је попустио захтеву својих коалиционих партнера. А ти младићи, који су изгинули у Јасеновцу, нису се борили за Хрватску 1941, него 1991. Дакле, опет попуштање једној лажи.

Иначе треба отворено рећи да су политички захтеви представника поражене српске мањине у РХ, а која је заједно са Србијом и ЈНА 1991. дигла побуну против Хрватске, а подупире их и сада српска службена политика, јер тамо владају опет четници, али на жалост их подупире и СПЦ – утемељени на митовима и лажима. То су не само интерпретација Јасеновца, него и улога бл. Алојзија Степинца, устанка у Србу а што је прослава покоља Хрвата а не антифашистичка револуција, затим споменик у Банском Грабовцу, као и измишљање непостојећег логора за убијање српске деце у Сиску.

Питамо се, зашто наша држава већ једном не наложи истрагу – али не политичку него научну, па ако је потребно и међународну – да знамо што се то стварно догодило нпр. у Јасеновцу. Како је могуће да су „истине“ толико различите? И зашто се Јасеновац препушта Србима да они говоре шта је тамо било? Наиме, и уклањање плоче погинулим бранитељима ХОС-а такво је признање да је то место на којем су страдали српски заробљеници и што је трајни разлог наметања кривице Хрватима – док се чини да је истина сасвим супротна и да би је већ једном требало изнети на видело!

На жалост наша хрватска политика или нема снаге или не зна одговорити свим тим лажима. Требало би донети закон да сви који су дизали побуну против РХ не могу суделовати ни у којем облику у власти; затим би било по мени нужно и да се затражи исплата ратне штете коју је Република Србија нанела РХ у својој агресији, и то као услов било каквој подршци за улазак исте у ЕУ; било би надаље нужно укинути повластицу да српска деца у Хрватској уче неку другу историју Домовинског рата неголи што је то „повјесна истина“; било би потребно такође забранити улазак хушкачима и ширитељима лажи у РХ, не само српским министрима и политичарима, него и представницима СПЦ.

Само би тако поступала поносна победница Хрватска и само би тако било могуће сачувати оно што је одбрањено у Домовинском рату који мора остати једини темељ модерне Хрватске, а што имамо у великој мери захвалити хрватским бранитељима, међу које свакако убрајамо и Марка П.Томпсона и академика Ј. Печарића.

И да поновим реченицу са самог почетка: О кад би било више таквих људи попут Марка и Јосипа у Хрватској!"

(Вијести)

Предавање: „The New Ideology of Sex", проф. др Стивен К. Баскрвил

Fri, 08 Dec 2017 23:50:24 +0000