У забринутости за будућност наше земље, нарочито наше дјеце која ће живјети у њој, Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, ових дана је упутио писмо министру за људска и мањинска права г. Мехмеду Зенки, доставивши га и предсједнику државе, односно предсједнику Владе Црне Горе, господи Филипу Вујановићу и Душку Марковићу, а у вези са најављеним законом о тзв. грађанском партнерству, који је велики корак у правцу разарања породице и потпуно морално посрнуће нашег друштва, које неће бити добро ни за кога, па ни за оне за које се овакав закон доноси.

У наставку је Митрополитов текст под називом ”Хришћански осврт на најављени закон о тзв. регистрованом партнерству”, који овом приликом представљамо и јавности. Истичемо да текст представља једну цјелину и да је недопустиво сензационалистички тргати из контекста поједине његове дијелове.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Хришћански осврт на највљени закон о тзв. регистраваном партнерству у Црној Гори

Ових дана је актуелизована прича о припреми Закона о регистрованом партнерству истополних особа у Црној Гори. Незванично се сазнаје да је, ради припреме и доношења тог Закона, формирана и Радна група која ће свој предлог упутити Влади, а ова Скупштини Црне Горе. Несумњиво је да та активност представља наставак свега онога што је по том питању чињено током претходних година, а што је обзнањено у ”Анализи модела закона о регистрованом партнерству”, коју је у децембру 2015. године припремило Министарство за људска и мањинска права Црне Горе. У тој Анализи су наведене све европске државе, почевши од Данске до Хрватске и Словеније, које су донијеле овакве законе. У свим тим државама, започињало се, као и сада у Црној Гори, са озакоњењем тзв. регистрованог партнерства особа истог пола, а настављено је са претварањем партнерства у брачну заједеницу. У неким државама је као трећи корак прописивана законска могућност за усвајање дјеце од стране тих једнополних ”партнера”.

”Заиста је то крупан залогај, не можемо очекивати да ће све ићи једноставно и глатко” – да цитирамо ријечи Бланке Радошевић-Маровић из Министарства за људска и мањинска права. У том духу, једна од учесница кампање у оквиру пројекта ”Допринос унапређењу квалитета живота ЛГБТ особа у Црној Гори”, то подржава сматрајући ”да сви треба да имају иста права” и да ”све што има везе са љубављу треба да буде легално”.

Но, основно питање је: шта је то, у ствари, љубав и шта ”има везе са љубављу”? Има неких афричких племена која воле да пију људску крв, преузимајући тиме снагу онога чију крв пију. Многе убице људи то чине зато што то воле и у томе уживају. На ”љубави према народу” су засноване тоталитарне идеологије нацифашизма и комунизма. На ”љубави према Алаху” је у наше вријеме засновано стварање ИСИЛ-а као исламске државе у Азији. На ”љубави” је засновано и отимање од других. И себељубље (егоизам) је љубав. И сама ријеч то каже – егоизам који је извор највећих несрећа рода људског. Што се тиче сексуалне љубави – има доста оних који је виде као скотолоштво, односно као општење са животињама. Зар и то није ”љубав”? У шта спадају инцест и педофилија? И сама ријеч ”педофилија” – не значи ли ”љубав према дјеци”, али ”љубав” која скрнави чудесну дјечију природу! Зар то све не спада у ”људска права”? Човјек има право и на самоубиство… Треба ли онда да се у Црној Гори формирају и ”Радне групе” за остваривање и тих и многих других њима сличних права?

Не варајмо се, јер је, по свему судећи, већ почело да се ”озбиљно размишља” и ”о могућностима озакоњења испољавања сексуалне љубави код најмлађе дјеце”. То се већ уводи и у школске програме. Гдје је крај и ко поставља границе? Не постоји ли у Холандији као држави која је признала истополне бракове, политичка странка која отворено заступа педофилију под маском ”разбијања табуа и борбе против нетрпељивости”? Током претходних деценија се ”разбијао табу” мужелоштва (хомосексуалности), а у наредном периоду ће се ”разбијати табу” неке друге врсте сексуалности, нпр. педофилије, инцеста, зоофилије и других содомских грехова. И то све у име ”љубави” и ”људских права”!?!

Поставља се питање: у шта спада ”љубав” коју пропагира ЛГБТ популација? Само она љубав која рађа јесте истинска љубав. Шта рађа и да ли уопште може да рађа ова ”љубав” чија права се траже? Божанска љубав је ”ни из чега” створила свијет и уградила у њега животну силу и силу љубави. Није ли и човјек, мушко и женско, створен по ”слици и прилици” те божанске љубави? Само је љубав која рађа – истинска љубав. Зато је и прва заповијест човјеку: ”Рађајте се и множите се и напуните земљу”. Таква љубав је уграђена и у сва жива створења, од најпростијег до најсавршенијег. Истинска љубав не само што рађа него и препорађа. Она је много дубља и од нормалног брачног сексуалног општења. Свети Петар Цетињски и њему слични људи у свим временима и земаљским народима, нису се женили ни удавали, али су били носиоци и свједоци најсавршеније саможртвене божанске љубави, откривене у дјевственом рођењу од Богородице – самог Бога Љубави, Исуса Христа. И то потврђује да је права љубав само она која рађа. Постоје многи који, из различитих разлога, не могу тјелесно да рађају, али се тиме не одричу самог благослова Божијег. Јалова љубав, заправо ”љубав” која свјесно бира да не доноси плод, није љубав. Она само може бити псевдољубав, себељубље, радионица смрти, а не живота.

Евидентно је да се не само на друштвеном, него сада и на нормативном плану истрајава на разарању и уништењу Светиње брака и породице. Светиња брака не представља просто озакоњење билошко-социјалне заједнице мушког и женског, него преко ње, пут и начин остварења те и такве саможртвене љубави на коју је Бог призвао човјека. Утолико више јалова заједница лица истог пола као озакоњење биолошко-социјалне заједнице – шта у ствари представља? Ништа друго до озакоњење тјелесне похоти – похоти очију и надмености смртног, пролазног човјековог живљења. Била озакоњена или неозакоњена, она је лажна, бесплодна, неразумна, бесмислена ”љубав”. Озакоњење и наметање таквог бесмисла другима могу тражити и чинити само они који су изгубили дубљи вјечни смисао људског живота, истинског људског достојанства и једине праве и истинске љубави. Изгледа да је дошло, и то по први пут у историји човјечанства, до масовне експанзије појаве људи, озакоњујућих и тражећих озакоњење свога гријеха, у суштини, озакоњење смртности и ништавила људског бића.

Но, они су, као и сви ми и посебно наша дјеца, жртве псевдоцивилизације која је сексуалност поставила као забаву за масе и одбацила сваку врсту чедности и стида и то ”у име ослобођења, слободе и љубави”. Слободе од чега – слободе од свог најдубљег призвања и позвања – да се превазиђу земаљске похоте, себичне страсти и сласти које нас воде из невоље у невољу. Ако се данашњи човјек води само својим сексуалним инстинктима (без обзира како се они пројављивали), које проглашава за ”љубав” и претварајући их у идол, по чему се онда разликује од бесловесних животиња? Оне чак узвишеније користе своје инстинкте, дајући им прокреацијом смисао, смисао рађања, који је и у животињску природу уграђен.

Има међу заговорницима овакве ”љубави” и оних који тврде да вјерују у Бога, што је могуће, али очевидно је да тај њихов Бог није Бог љубави него Бог смрти и бесплодности, ”мртви Бог”, како га је назвао Ниче, Бог који не рађа за вјечност и који се не рађа као човјек.

Да су њихови родитељи заговарали озакоњење такве, мртворађајуће љубави – откуд би се они сами родили? Зар се они тиме у ствари не одричу родитељске љубави која их је родила? Као и себе самих и начина како су се родили?

Заговорници тзв. регистрованог партнерства и брака истополних особа још тврде да, наводно, неће тражити ”усвајање дјеце”. Но, гдје год је озакоњено ово прво – тражено је и ово друго, а код њих то ипак показује скривену потребу за рађањем, извитопереном у манипулацију са дјететом… кроз злоупотребу сопствене природе… Јасно је да ће се Законом о регистрованом партнерству особа истог пола у потпуности изједначити права и обавезе брачних супружника и ”грађанских регистрованих партнера” по принципу ”није шија него врат”. ”Грађанско регистровано партнерство” је у свему брак, али се за сада тако не зове.

Стручњаци из области психологије и психијатрије већ дуже вријеме упозоравају на погубне посљедице по дјечију психу кроз суочавања незреле дјеце са сексуалношћу и друштвом које је просто бомбардовано бестидношћу и баналношћу, нарочито из масовних медија, пред којима савремени човјек стоји као хипнотисан. Позната је изрека да је дјечија природа као сунђер – упија све што је окружује. Жалосно је чути на шта личе разговори већине дјеце школског узраста и које су њихове теме. Невина душа дјечија се од најранијег доба излаже оваквој хиперсексуалности и природно је да због тога многа дјеца изгубе оријентир у свему томе и почињу да живе тако као да је живот одређен само сексуалношћу и као да је његов смисао у њеном остваривању. Губе, као што рекосмо, дубљи смисао живота. До промашаја смисла живота доводи сваки гријех, па и содомски гријех хомосексуалности, који обузима човјека великом страшћу и дубоко се у њему укоријењује, па га они који се њему препусте сматрају неотуђивим дијелом своје личности и јединим смислом своје ”љубави” и свога постојања.

Дакле, овдје се не ради о ”људским правима” и ”љубави”. Ради се о агресивном пропагирању и наметању које се поставља пред савременог човјека у нашем друштву. Пред нама су два пута: или ћемо ићи у правцу потпуне декаденције друштва и људске личности, одбацујући свако морално начело у име ”права” или ћемо здраво, промишљено и одговорно стати у одбрану вриједности на којим је изграђена људска природа, уз то не мрзећи никога и не вршећи насиље ни према коме. Крајње је вријеме да наши законодавци почну на овакав начин да приступају овако сложеним темама. Не преписујући рецепте и законске моделе других, макар се они звали и ”европски”, нити их непромишљено и незналачки имплементирајући у наше друштво, него доносећи законе за наш народ и у име нашег народа и на темељу оних вриједности на којима је саграђена сва његова часна историја. Не може политичка, економска, идеолошка или било каква интеграција у какву год заједницу бити на штету наше дјеце и Светиње брака и породице, а овакви закони, без икакве сумње, само могу да доведу до општег посрнућа нашег већ раслабљеног и морално посрнулог друштва.

У већини земаља су слични прописи производили, а и данас стварају, са пуним правом, много буре у јавном мњењу. И у Црној Гори је потребна озбиљна јавна друштвена расправа по овом питању, а не изгласавање закона у Скупштини, уз сво поштовање, од стране четрдесетак посланика, какав год легитимитет имали као изабрани представници грађана. С обзиром да је из досадашњих јавних иступа јасно да је надлежно Министарство за људска и мањинска права, а самим тим и Влада, у потпуности на страни доношења овог законског акта, надамо се да неће свако противљење овом потпуно новом институту, правој револуцији у схватању породице у нашем друштву, а тиме и тајне љубави, разумјети, по маниру који се често примјењује, нарочито према Православној Цркви, као противљење самој држави или као тзв. хомофобија. Наш хришћански осврт на ову небивалу појаву у нашем народу једино се може схватити као противљење злоупотреби власти кроз указивање на свечовјечански признате темељне вриједности људског бића и људске заједнице  као истинског човјeкoкољубља.

Иванић је посету започео у Пећкој патријаршији обиласком манастирског комплекса и разговором с мати Харитином, која обавља дужност игуманије Пећке патријаршије. Мати Харитина упознала је Иванића са ситуацијом и проблемима с којима се сусреће сестринство манастира, које ни у најтежим данима није напуштало ову светињу.

Манастир Пећке патријаршије један је од најзначајнијих споменика српске прошлости. Патријаршија је од свог постанка у 13. веку била седиште српских патријарха и архиепископа. У манастирском комплексу чувају се мошти 14 упокојених српских патријарха.

Осим што је старо средиште српске цркве, Пећка патријаршија је и место где се чува значајна уметничка заоставштина. Четири цркве манастира Пећке патријаршије су од 2006. године на Листи културне баштине УНЕСКО-а.

Иванић је посетио и Високе Дечане, где је са игуманом Сава Јањићем разговарано је о животу у манастиру и проблемима с којима се сусрећу. Од 1999. године манастир Дечани штите припадници италијанског контингента КФОР-а.

Највећи очувани средњовјековни хришћански храм на Балкану – Црква Христа Пантократора (Сведржитеља) у манастиру Високи Дечани који је од 2004. године, на УНЕСКО-овој листи светске културне баштине.

Члан Председништва БиХ из Републике Српске  Младен Иванић посету Космету данас наставља обиласком Велике Хоче. Такође, у Призрену ће обићи Саборни храм светог Ђорђа, Цркву Богородице Љевишке, Богословију и Манастир светих архангела, каже се у саопштењу.

„Колико их још овдје има који су, исто као и он, тако пострадали за правду Божју и истину Божју прије Другог свјетскога рата и у том свјетском поклању, све до наших времена. Крст носити нама је суђено, а воскрсења не бива без смрти. У часу смрти се провјерава човјек и начин на који је умро и како умире. То свједочи и наш Оливер. Бог нека упокоји и његове претке, ђеда и бабу Пера и Милену и родитеље његове Богдана и Олгу. Он је изданак племена Куча, изданак је овога града и овога светога мјеста“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Рекао је да је Оливер Ивановић у наше дане наставио свето дјело Теодора Тирона.

„Онај у вријеме Јулијана Отпадника, паганина и многобошца, богоубице, а овај у наше вријеме нових Јулијана Апостата, без обзира како се они звали, били они Шиптари или наши отпадници од Бога. Нема ту разлике међу отпадницима од Христа Бога“, казао је Владика.

Додао је да следбеници Јулијана Отпадника данас запућују Црну Гору путевима којима она никада није ишла.

„Замислите ви Црну Гору која се одриче Косова и Метохије, која тиме пљује на краља и господара Николу, на мученичку крв проливену за ослобођење Косова и Метохије. То проливање није завршено. Ево сад Оливер Ивановић, он је одавде, Црногорац. А поред њега и многи који су тамо побијени у ово вријеме, уз помоћ тих међународних фактора јулијаноотпадничких. Тамо је направљен покољ нашега народа. Ја сам десетине њих сахрањивао. Милеву Вујошевић, из Куча, нашао сам заклану иза врата њеног дома. Исто тако Марицу Мирић, од четворице учековаца силовану и заклану, сахранили смо иза олтара Пећке Патријаршије. И замислите ви сада, послије свих тих незапамћених злочина предсједник и премијер ове државе иду злочинцима који су те злочине извршили да им се клањају и да са њима одређују границе Црне Горе. Није то Црна Гора“, поручио је Митрополит Амфилохије.

Он је рекао да правој Црној Гори припадају и Пећ и Дечани и Ђаковица.

„Треба све то имати у виду и знати зашто је пострадао Оливер Ивановић. Он је издат. Издат је од Црне Горе, да не помињемо и ове тамо друге издајнике. Издат је од Црне Горе, као што је издата и читава Метохија. Мученици, силовани и побијени, они су издати. Данас праве демаркације граница, границе диктирају злочинци који су највећа срамота шиптарског албанског народа. То је срамота Европе. То су злочинци. И са њима треба да се преговара и да се разговара, Срамота“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Он је на крају рекао да се нада да ће Бог дати да се Црна Гора врати себи, својој памети, краљу Николи и Оливеру Ивановићу и осталим мученицима и страдалницима.

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић

Извор: http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-crnogorski-vlastodrsci-sa-zlocincima-pregovaraju-o-granicama-crne-gore/

Принцеза Даница Карађорђевић, супруга принца Филипа, породила се данас и добила сина.

Принцеза Даница Карађорђевић, супруга принца Филипа, породила се данас и добила сина. У част рођења малог принца огласило се 49 звона на Храму Светог Саве у Београду. 
 

Мурал је насликан у Дунавској улици у центру Београда, а на њему је приказан лик Рицудиса са заставама обе државе које красе зид зграде.

Фотографију је на свом налогу на Фејсбуку објавио лично Рицудис и испод ње написао: „Графит из Београда. Дунавска 14. Мој рођендански поклон. Хвала свим мојим српским пријатељима“.

Рицудис је 1999. године одбио да се укрца на фрегату Темистокле, која је, према наређењима команде, требало да се прикључи флоти НАТО-а у Јадрану. Грчки бродови нису директно учествовали у нападима на СР Југославију, писао је тада Чикаго трибјун.

Грк је, због тога, осуђен на две и по године затвора, што је касније преиначено у условну казну и био принуђен да напусти морнарицу.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2018/02/21/11439981/mural-za-grka-210218.mp4 

Присуствовали су ваздухопловни ветерани, многобројни гости и пријатељи ваздухопловства. Запослени у музеју били су одлични домаћини.

Након молитве и сечења сласвког колача изведен је пригодан културно-уметнички програм.

Честитајући Дан државности Републике Србије, директор Музеја ваздухопловства Чедо Миливојевић, поздравио је присутне и  пожелео срећну Славу - Сретење господње, кад су постављени темељи ваздухопловног музеја.

Он је истакао да музеј задњих година, а посебно од момента када је 15. марта 2017. године држава Србија преузела оснивачка права над овом установом, постиже значајне резултате који су плод залагања запослених и њихове жеље да се музеј афирмише у пуном светлу. Пописана је сва имовина музеја, а раучоноводствена актива је повећана за хиљаду посто; успотављен је ред и одговорност; повећани су приходи, а највећи део од тога је уложен у ревитализацију музеја; зараде се исплаћују редовно и повећане су за скоро педесет процената и доведене у ниво плата државних службеника. Музеј ваздухопловста има велике људске и материјалне капацитете.  Запослени су млади и стручни људи, опредељени за свој посао и мотивисани да раде што боље. Зато се музеју отварају перспективе.

На крају су додељена признања заслужним установама и појединцима.

И заиста, присутнима на слави и свечарима, било је пуно срце на празник, сабрали су се у нашој „ризници ваздухопловног блага“ и једном од храмова ваздухопловства Србије, срећни, задовољни и са добром надом да ће сутра бити боље, да ћемо на следеће године славити још већа достигнућа.

З.Г.

Фото: Војислав Стојановић

Данас смо имали част, ђаци III-6 Земунске гимназије и ја да помажемо у Верском Добротворном Старатељству Српске Православне Цркве тачније у њиховој народној кухињи. Сусрели смо се са најсиромашнијим грађанима нашег града, а наши ђаци су им поред свога рада (а били су баш вредни!) поделили и своје осмехе и пажњу.

Око 450 људи је прошло данас кроз кухињу и, по речима запослених, углавном су људи били необично мирни и насмејани. Ту је био и Кале Џедај, о коме сам већ писао, чувени проповедник љубави по аутобусима и трамвајима (каже он мени данас: ето, ви проповедате Бога у цркви а ја у превозу!). На спрату изнад кухиње се налазе лекарске ординације, кабинети... Где волонтирају лекари, адвокати, професори језика, по утврђеном распореду. 

Е сад...

Шта сам хтео? У име оних који ово воде, позивам све добре људе да оду, барем једном, и помогну. Како било...

Неко може да донесе уља, неко може да поставља храну, неко да чита Пролог док се руча, а лекари могу да лече, професори подучавају...

По речима мојих ђака, то осећање корисности, дела милосрђа, дељење љубави је нешто због чега сигурно нећете зажалити што сте своје време "потрошили" на тако нешто. Љубав се показује и волети није само људски... Него је и Божански. Јер Бог је Љубав.

Дан Љубави нека нам буде сваки дан.

Ђакон Дарко РАДОВАНОВИЋ, ФБ
 

Pesma "Mogu da neću" rezultat je inicijative učenica i učenika iz Muzičke škole "Stanković" koji su se nakon pohađanih radionica na projektu "Mogu da neću. Ljubav nije nasilje" uključili u širenje svesti o partnerskom nasilju među mladim ljudima. Srednjoškolke i srednjoškolci iz različitih razreda su pesmu napisali i komponovali uz podršku profesorke Teodore Tapavički i psihološkinje Vesne Rokvić. Kampanja "Mogu da neću" deo je šireg projekta "Nulta tolerancija na rodno zasnovano nasilje" koji sprovodi Autonomni ženski centar i realizuje se od januara 2016. do kraja 2018. godine. Projekat je finansijski podržao Fond Ujedinjenih nacija za suzbijanje nasilja prema ženama, a realizuje se uz preporuku Grupe za zaštitu od diskriminacije i nasilja Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

FB: https://www.facebook.com/mogudanecu/

INSTA: https://www.instagram.com/mogudanecu/

Web: www.mogudanecu.rs

Izvode: Iz Muzičke škole ’’Stanković’’ Vokali Anita Aleksić Vladana Drašković Minja Petrović Teodora Marić Mila Filipović Tijana Filipović Mia Malešev Magdalena Ostojić Nikola Kuzman Mihailo Pupavac Aleksa Todosijević Anđela Tasić Dunja Popović Gitara Matija Milošević

Klavir Danijel Marinković

Bas gitara Olga Mašić

Aranžman i organizacija: Teodora Tapavički, MŠ ’’Stanković’’

Produkcija pesme Studio Lana: Lana Toković

Snimatelj tona Dejan Pandurović/Pax Programing Sasa Grahovac/Grašak

Režija spota Milena Arsenić i Nebojša Rudić

Kamera Milena Arsenić i Nataša Ilić

Montaža Nebojša Rudić

Realizacija Kontakta PR & Media Consulting

Hvala Vesni Rokvić, psihološkinji u Muzičkoj školi Stanković, za podršku u organizaciji i pisanju teksta Sanji Pešić, za podršku i motivaciju Fondu UN za sprečavanje nasilja nad ženama za podršku kampanji

Projekat Mogu da neću realizuje Autonomni ženski centar

Tekst pesme: Mogu da hoću da volim te

Mogu da neću ne bojim se

Kad kažem neću to znači ne

Ne igram igre ne šalim se

Kad kažem neću to znači ne

NE NE NE Ne šalim se

Mogu da hoću da dajem sve

A kad je dosta da kažem ne

Hoću da neću ne bojim se

Kad igraš grubo kraj je za sve

Kad kazem neću to znači ne

NE NE NE Ne šalim se

Hoću da odem napuštam sve

Mogu da kažem ne pristajem

Ja idem dalje ne bojim se

Mogu da hoću da volim te

Mogu da neću ne bojim se

Kad kažem neću to znači ne

Ne igram igre ne šalim se

Kad kažem neću to znači ne

NE NE NE Ne šalim se

(Gitara solo) Hoću da odem napuštam sve

Mogu da kažem ne pristajem

Ja idem dalje ne bojim se

Mogu da hoću da volim te

Mogu da neću ne bojim se

Kad kažem neću to znači ne

Ne igram igre ne šalim se

Kad kažem neću to znači ne

NE NE NE Ne šalim se

вести 13 феб 18

Српска Православна Црква преноси своју поруку и на интернет

Водећа верска заједница у Србији трага за новом публиком на интернету уз помоћ сајта у чијем опису стоји да представља знак да је Црква спремна да пригрли модерну технологију.

Маја Живановић, БИРН, Београд

Сада могу да сазнају нешто о вери на сајту Crkva.net, првој Православној црквеној друштвеној мрежи, која већ броји 6.000 чланова и жели још да расте.

Један од администратора сајта, Владимир Јовановић, рекао је за БИРН да је сајт  Crkva.net покренула у априлу 2016 група свештеника, вероучитеља и теолога при Мисионарском одељењу Српске Православне Цркве.

“Сајт је направљен због потребе да се све што ваља у Цркви сакупи на једно место на коме сами творци садржаја једноставно могу да га стварају и мењају на једноставан начин”, рекао је.

Crkva.net умногоме подсећа на Facebook, али има другачији изглед и хришћанску причу.
“Добар дан и помаже Бог” је порука коју сваки корисник добије када се улогује. Једно од питања која се добијају при креирању налога је is “Која вам је слава?”

Међу постојећим корисницима су епархије, СПЦ у Малти, групе које деле савете о веронауци и хришћанском васпитању и породици, као и многи други.

Косово – које Србија сматра за део своје територије упркос проглашавању независности пре једне деценије – има засебну групу у којој људи деле српске патриотске новости. Пре шеснаест дана, Crkva.net је такође лансирала сопствену апликацију за Android. 

Јовановић је за БИРН објаснио да је Crkva.net сајт православне хришћанске заједнице на који се свако може пријавити, “без обзира да ли је православац, католик, припадник неке друге хришћанске заједнице, или атеиста.”

Они који се региструју, како Јовановић објашњава, сигурно ће упознати занимљиве људе из разних заједница.

“Могу сазнати више о православном хришћанству, могу видети која су збивања заказана у њиховој локалној цркви, или могу организовати ходочашће на Свету Гору или Јерусалим, на пример”, рекао је.

Као на свакој друштвеној мрежи, постоје нека правила коришћења.

Јовановић каже да корисници не смеју да вређају друге чланове или цркве, да шире мржњу било које врсте, нити да хуле на хришћанство. Уколико модератори виде нешто увредљиво, тај садржај ће бити уклоњен без упозорења.  

Упитан да ли неко од познатих користи ову друштвену мрежу, одговара – још увек не. 

“Могуће је, додуше, да ће у будућности познате личности попут народне певачице Секе Алексић направити профил на нашем сајту. Никад се не зна”, рекао је Јовановић, додајући да то не би било изненађујуће, с обзиром на то да је певачица велики донатор Цркве.

Подвлачећи да међу садашњим корисницима има епископа, званичних страница епархија, као и парохијских цркава, рекао је: “Надамо се да ће се број нових корисника повећати”.

Crkva.net, како каже, још један је доказ да се Српска Православна Црква отвара ка новим технологијама и изналажењу нових начина да се млади приближе вери.

“Позивамо све, ко год да су, да се региструју на наш сајт и сами виде како изгледа православно хришћанство. Сви су добродошли”, закључује Јовановић.  

Извор: http://www.balkaninsight.com/en/article/serbian-orthodox-church-goes-online-02-07-2018

Превод: Поуке

Начин на који је сазнала беше исувише, а као што је то данас ваљда и обичај-сензационалистички. Готово да нема медија у Србији, било штампаног, било електронског који се није "утркивао" да што пре објави информацију од "блиског породичног пријатеља" или "како сазнајемо из породичних кругова".

Они пак који нису имали те и такве "изворе", рециклирали су неке старе вести, е да би код потенцијалних читалаца изазвали неку емоцију. Коментара је као и увек било свакаквих. Од појединих, поштеног човека и стомак да заболи. Нисам испратио свуда, али за очекивати је, а какви постадосмо, да се неки "интермек" делија одважио да прокоментарише и једну од последњих Небојшиних улога, у Грлићевом "Уставу Републике Хрватске"... 

Могло се очекивати, на основу пређашњих сличних дешавања, да су "новинџије" (хвала Светиславу Басари за реч) и "дновинари" (хвала Сергеју Трифуновићу за реч), тек ухватили залет за бесомучно рециклирање старих и креирање нових вести о Небојши Глоговцу, но Господ га прими у своје наручје. Изненада, путем медија сазнадосмо да је борба са опаком болешћу изгубљена.

Е онда поједини уредници медија, "окренуше на план Б". Не, нема ништа у томе лоше. Опет својим читаоцима испоруче неки нови инфо, направе кратак прозни кроки глумчевог животног пута, цитирају по неку мисао о глумцу од стране људи који су га познавали.

Најдаље у томе је отишао "Телеграф". Јер ако је болест јавне личности "одлична прилика" да сензацијом прикупимо читаоце, замисли тек каква је смрт "прилика". Добро, мни тамо неки уредник, не можемо баш толико на ексклузиви инсистирати као када беше болан, али свеједно, ево и смрт кад наступи, "где ћеш лепше" него кад на насловну ставиш како се од једне глумачке легенде опростила друга глумачка легенда.

Не. Није шала неког доконог интернет "нерда". Макар била и "неслана". Ако не верујете ево линка:

http://www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto

Пардонирам. Неко у Телеграфу је видео вест па ју је склонио. Ипак ју је "ВебКеш" запамтио. Ево линка:

http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:YJtBaED1gpwJ:www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto+&cd=1&hl=en&ct=clnk&gl=rs

Но, брзо се вест проширила, од ува до ува, од ФБ налога до комшијиног Твитера, углавном од петка увече, до јуче до поподне, сазнало се за ову "новинарску" свињарију. Те је јуче у поподневним сатима уследило и извињење "Телеграфа", које ћу због коментара пренети у целости.

<цитат>

Izvinjenje redakcije Telegraf.rs porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca i čitaocima

Portal Telegraf.rs sinoć je grubom greškom objavio da se pokojni velikan srpske glume Ljubiša Samardžić oprostio od drugog velikana Nebojše Glogovca, koji je preminuo juče od posledica teške bolesti.

Do grube greške nije došlo iz namere da se nanese bilo kakva šteta porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, već zbog neoprostive nepažnje našeg novinara, koji je kao izvor ove dezinformacije koristio profil na društvenim mrežama posvećen sećanju na velikog Ljubišu Samardžića.

Najiskrenije se izvinjavamo porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, kao i našim čitaocima zbog pomenute greške. Osobe zaposlene u redakciji portala Telegraf.rs koje su odgovorne za ovu grubu grešku već su najstrože kažnjene.

<крај цитата>

http://www.telegraf.rs/vesti/srbija/2934365-izvinjenje-redakcije-telegrafrs-porodicama-ljubise-samardzica-i-nebojse-glogovca-i-citaocima

Е сад наравно, да нико није мислио да је Телеграф ово објавио да би се поиграо емоцијама породица Самарџић и Глоговац. Али "тврд стојим" што каже Басара, да су се дновинари и новинџије који уређују овакво смеће од медија у Србији данас - поиграли и заиграли.

Да ли можете да појмите уредника који својем новинару нареди да прати профиле на друштвеним мрежама и од њих (нечијих статуса и проче) креира вести. Је ли то озбиљно новинарство?

Да ли можете да појмите да у том истом Телеграфу, е да би прикупили неке бодове на име практичног рада из неког предмета (заборавих којег), волонтирају студенти оног "Комтрејд" факултета за ИТ. (Извор, "како сазнајемо из кругова блиских уредништу Телеграфа"). Могу да претпоставим да онда та деца и прате Твитере и Фејсбукове "познатих" у потрази за вестима. 

И то није само "ексклузива" Телеграфа, то раде вероватно сви, од дна "Информера", до неких "нормалнијих" вода "Данаса и Политике". Неке ето не плате, упишу им ЕСПБ бод, док неки добију до 200 евра месечно. Стање је још и горе у поплави електронских информативних портала. Тамо гадарија што се може прочитати, "Информер" му дође к`о неки научни магазин, а Телеграф к`о црквене новине.

Сетимо се само, а зато је и у наслова текста наведено да се о томе на Поукама пише по други пут; дакле сетите се америчанских избора и Трамповог интервјуа који је "дао" за лист "Недељник"

За разлику од Телеграфа који је ипак упутио извињене читаоцима због ове вести о Самарџићу и Глоговцу, уредништво "Недељника" се није никада испричало свом читалачком пуку за свињарију са интервјуом са Трампом. Иако им је најдобронамерније, најмање два пута предочавано, а док су се хвалили како имају ексклузиву са Трампом, да се тима "бавила" нека "црквена екипа са неког црквеног сајта."

За разлику од тада, где то сатира беше и где се уредници не испричаху, овде се ради о смрти.

Истина, уредништво Телеграфа је поред извињења објавило и да је "најстроже казнило одгворне за грубу грешку"

Ваљда неуписивањем ЕСПБ бодова...

И да разјасним, није овде проблем "Телеграф", "Информер", "Блиц" или "Политика"...

Проблем нису чак ни вести које се пласирају, нити наслови којима су покривене, нити начин на који настају.

Проблем је када до овако нечега дође, када "пукне брука", казну не трпе ни "новинџије" ни "дновинари".

Кажњени буду они који праве "грубе грешке" и ми читаоци који такве вести читамо.

Зато они и постоје и зато нам и јесте тако. 

„Кад ми се први пут јавила Мајка Божја, и сам сам се уплашио. Бог ми је тада подарио да видим и осетим туђе болести, да препознам људске слабости и да молитвом, крстом и иконама помогнем. Зато не кажем да људе лечим ја, него Бог, он све ради, а ја сам само његов слуга“, рекао је Ален Азарић, наводни исцелитељ 2014. у интервјуу за Курир у коме је тврдио да је „уз помоћ Бога и светаца излечио сам скоро целу естраду“.

Све до јуче, Азарић је био омиљени саговорник таблоида, радо виђен учесник емисија и ријалити програма на телевизијама са националном покривеношћу. Тврдио је да је излечио хиљаде људи, да има натприродне моћи, а новинари су за њега тврдили да „погледом може да продре у особу и осети од чега она болује и какве предиспозиције са собом носи“.

Након недавног Азарићевог гостовања на телевизији Пинк када је доктор Мома Јаковљевић, згрожен тиме што у емисији гостује са надрилекаром, изашао из студија - став медија о Азарићу се нагло променио.

Азарића, којег су годинама хвалили, медији су одједном почели да представљају као лажног исцелитеља. Главна вест постала је то да је Прво основно тужилаштво из Београда покренуло поступак против Азарића.

Александра Ђенадић, портпаролка тужилаштва потврдила је ту информацију за Раскрикавање и рекла да се против Азарића тренутно воде два поступка због сумњи да се бавио надрилекарством што је законом забрањено.

Провладин таблоид Ало је на насловној страни објавио да „Азарићу прети ћорка“ тврдећи да је реакција тужилаштва уследила после њиховог писања.

Овај таблоид је, међутим, у више текстова последњих месеци Азарића представљао као доктора и градио од њега медијску звезду. Након што је на телевизији Хепи Азарић уживо „лечио“ људе, Ало је то помпезно преносио уз написе „ВРАТА СУ ОТВОРЕНА Од данас доктор Ален Азарић прима пацијенте у вили "Парова".

Ало и други таблоиди данима су писали о Азарићевом хуманом „гесту“ када је уплатио дуг за алиментацију певачици Гоци Тржан у име њеног бившег мужа.

Азарић је о својим „моћима“ причао и у дугом интервјуу код Миломира Марића на телевизији Хаппy, а касније је учествовао у њиховој ријалити емисији „Парови“ у којој је „лечио“ људе уживо.

У дану када је јавност обавештена да је тужилаштво покренуло поступак против Азарића, недељник Афера у власништву новинара Градише Катића, привођеног у акцији „Сабља“ након убиства Зорана Ђинђића, објавио је причу о Азарићу у ком он тврди да зна ко је убио певачицу Јелену Марјановић.

„Најближи рођак је ударио и убио Јелену, Зоран је све то видео и однео је на насип“, прича Азарић у тексту у ком је потписан као доктор.

По броју афирмишућих текстова о Азарићу издваја се Курир. У неколико наврата писали су о људима који су „нашли спас“ и уз помоћ „чудотворног лека од гљива“ победили рак. И сам Азарић је у овом листу причао о својим достигнућима.

„Сами сте се уверили када сте недавно радили исповест са човеком који се изборио са канцером на панкреасу, који није ни мало наивно обољење. Пре неки дан су ме обавестили да је још један пацијент био на претрагама и да су му рекли да се канцер потпуно повукао“, причао је Азарић за Курир у септембру прошле године. „Затим смо имали пример детета које је имало аутизам и није никако причало. Девојчица је после само месец дана узимања лека почела да изговара речи, а неке и да спаја”, наставио је Азарић да ређа своје “успехе”.

Петар Јеремић из Савета за штампу казао је за Раскрикавање да су медији промовисањем и несупростављањем Азарићу прекршили одредбе Кодекса новинара Србије којима је забрањено да се у медијима шире лажне наде и да се слепо верује извору који очигледно следи свој интерес приликом давања информације.

„Медији нису смели на тај начин промовисати надрилекарство“, каже Петар Јеремић за Раскрикавање. „Сваки професионални новинар и уредник, коме је интерес својих читалаца и гедалаца на првом месту, би се потрудио да од Азарића затражи доказе за тврдње које износи“.

Он каже да је Савет за штампу у прошлој години забележо велики број огласа за немедицинске препарате који су представљени као текстови, што читаоце доводи у заблуду да је реч о новинарском, а не о плаћеном садржају.

Своје звање доктора Азарић је, према сопственим речима, стекао на Институту за природну медицину чији је директор Мирољуб Петровић познат по кованици „Под мач бато“ коју је искористио говорећи како би искоренио хомосексуализам у Србији.

Седиште овог Института је у Њујорку, а адреса на којој је факултет регистрован у Србији не постоји. На сајту Института пише да се студирање одвија онлајн, а приложене су и цене школарине.

За 400 евра можете постати нутрициониста и хербалиста, за 600 евра киропрактичар, магистар природне медицине за 1100 евра, а титулу доктора добијате за 1250.

Студирање се одвија онлајн, није временски ограничено, а диплома стиже на кућну адресу.

Ален Азарић је у децембру прошле године основао и Фондацију „За бољи живот - др Ален Азарић" у коме је председник Управног одбора његов отац против кога се такође води поступак због кривичног дела надрилекарство и надриапотекарство.

https://www.raskrikavanje.rs/page.php?id=81