Ово значи да је смутљиваца и лажних учитеља било увјек по Црној Гори, а исто тако и да је Цетињска митрополија одувјек била она адреса са које су Црногорцима стизала упозорења да таквима не вјерују.

Нажалост, и данас, поред свих мука и невоља које наш народ трпи (братоубиства, наркоманија, социјалне неједнакости и сиромаштво многих), нијесу нас мимоишли ни такви самозвани учитељи који о Цркви, светитељима и вјерујућем народу, неометано и свакодневно износе највеће лажи и увреде.

Један такав се појављује под именом ”Истјеривач митова”, на некој од овдашњих приватних телевизија. Овај, да би показао колико је ”паметан и начитан”, нема другу тему него да ружно говори о Цркви и Светим људима – којима народ вјековима вјерује.

Свакако да Црква ништа нема против слободе говора и могућности да свако може јавно да изнесе свој став – ма какав он био, али дјелује неукусно, да двије већински државне фирме ”Аеродроми Црне Горе” и ”Електропривреда Црне Горе”, чији се буџет највећим дјелом пуни из џепа вјерујућег народа, финансирају ову приватну циркуску тачку поменутог самозванца. ( Да не буде забуне, у Цркву се иде добровољно, а плаћање струје и вожњу авионом сваки Црногорац мора да плати баш овим фирмама. )

Све дјелује још неукусније када чујемо, да овај ”истјеривач”, са толико омразе помиње српску културу и тако поспрдно изговара ријечи на екавици, а знамо да му је цио живот, удобно и комотно баш у Београду, гдје живи и ради.

А да видимо како он то ”истјерује митове”:

1. Тврди, а да не трепне, како су крајем Првог свјетског рата у Никшићу вршене импровизоване сахране црногорских светитеља!? Гдје је то прочитао овај вајни научник? Једини извор на који се позива је пропагандно антисрпско штиво ”Из крвавог албума Карађорђевића”. Тај материјал нико озбиљан у науци не узима као прворазредни извор, већ само као примјер политичке пропаганде у династичком сукобу Петровића и Карађорђевића. Једноставно, ако се већ боримо против митова, овдје треба подвући да о таквој ”сахрани” нема релевантних докумената.

Исто тако, помињање Подгоричке скупштине у контексту антицрквених предлога и идеја, које су се на њој чуле – еклатантан је примјер неистина коју производи овај смутљивац. Јер, на тој скупштини, поменут је, али није узиман у разматрање, предлог тројице младих црногорских социјалиста ( М.Булајић, М.Јовановић и М.Терић ) да се свештеничка служба расформира, религије укину а мошти светаца о државном трошку сахране на гробљу!!! Од 165 посланика те скупштине, само су тројица били ”ове памети” и њихов предлог је игнорисан! ( др Ј.Бојовић ”Извори за историју радничког покрета у црној Гори 1919-29”, Титоград 1971. ) А ако бисмо ипак могли са неким да доведемо у везу оваква размишљања, то онда свакако нијесу посланици Подгоричке скупштине који су овај њихов ”Меморандум” презрели, него неке струје будућих комуниста, и њихова идеологија у Црној Гори од 1945 до данас, која ће, рушећи капелу на Ловћену, а градећи Мештровићев маузолеј, устврдити како црква и религија нијесу будућност црногорске социјалистичке омладине!!! А то јесте школски примјер митологије – када, насупрот чињеницима и доказивој истини, конструишеш приче на основу сопствених увјерења и емоција. И то је очигледно интелектуални идентитет овог ”утјеривача монтенегринског мита”.

2. Ако се у овој емисији каже да је култ Светог Саве увезен у Црну Гору, и да га овдје није било прије 19.вијека, – онда неко ко то тврди има проблем са голим чињеницама, доказаним у науци:

• Свети Сава је оснивач првих православних епархија са домицилном, народном јерархијом, овдје у Црној Гори, тачније на простору средњовјековне Зете. А то су епархије: Зетска, Хумска и Будимљанска. Све оне трају до данас, и у свакој од њих се непрекидно његује култ Светог Саве.
• У Зетској ( касније Цетињској ) култ Светог Саве затичемо у историји приморских манастира, али и у богатом насљеђу манастира Мораче; у богослужбеним књигама штампарије Црнојевића и Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16.вијека ), у бројним народним предањима ( нпр. Светосавски пост, до данас важећи у селима око Цетиња ), као и у храмовима и светковинама из времена књаза Данила и краља Николе.
• У Хумској ( касније Захумско-рашкој ) светосавски култ је очигледан у историји манастира Пива и Острог, као и у бројним народним предањима из Пиве, Дробњака и Бањана. Коначно, бројне породице из ових крајева славе Св.Саву као своју крсну славу или прислужбу, па би ту свако даље истјеривање мита, могло да нас доведе само до радикалног атеистичког комунизма – и његове ”развојне” философије, да није добро славити славе које су нам ђедови оставили.

3. Коначно, овај наш ”трговац маглом”, упоран је да нам докаже како на Рибници нема никаквог Немањиног града! Пошто инсистира да нам се представи као научник и истраживач, он постојање Немњиног града негира тако што тврди да је ту изграђено турско војно утврђење Депедеген! Па шта онда? Да ли је било утврђења и насеобина у данашњој Подгорици и прије Турака? Или је то мит? Истражујући которске архиве чувени научник Ристо Ковијанић доказује како се први помен средњовјековних насеобина крај Рибнице среће још 1326. А то је, ако нећемо да производимо неку нову митологију, – много прије турског доласка у ове крајеве. Коначно, у Немањиним животописима, која су, вијек и по старија од ових архивских документа, – поред свих стилских украса које одликују овакве текстове – стоје и непобитни подаци, извјештаји синова о томе да им се отац родио крај ријеке Рибнице!!! Као и о томе да је Немања, ослобађајући ту исту Рибницу од Византије, фактички ослободио ”отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ”!!!

И на крају, питање: Зашто се од државних пара финансира овај модерни митотворац који хоће да утјера у нас, нешто што је смислио у својој београдској доколици?

Митрополија црногорско-приморска

У Митрополији наводе да Црква ништа нема против слободе говора и могућности да свако може јавно да изнесе свој став – ма какав он био, али дјелује неукусно, да двије већински државне фирме ”Аеродроми Црне Горе” и ”Електропривреда Црне Горе”, чији се буџет највећим дјелом пуни из џепа вјерујућег народа, финансирају ову приватну циркуску тачку поменутог самозванца. ( Да не буде забуне, у Цркву се иде добровољно, а плаћање струје и вожњу авионом сваки Црногорац мора да плати баш овим фирмама. )

–Све дјелује још неукусније када чујемо, да овај ”истјеривач”, са толико омразе помиње српску културу и тако поспрдно изговара ријечи на екавици, а знамо да му је цио живот, удобно и комотно баш у Београду, гдје живи и ради. А да видимо како он то ”истјерује митове”. Прво, он тврди, а да не трепне, како су крајем Првог свјетског рата у Никшићу вршене импровизоване сахране црногорских светитеља!? Гдје је то прочитао овај вајни научник? Једини извор на који се позива је пропагандно антисрпско штиво ”Из крвавог албума Карађорђевића”. Тај материјал нико озбиљан у науци не узима као прворазредни извор, већ само као примјер политичке пропаганде у династичком сукобу Петровића и Карађорђевића. Једноставно, ако се већ боримо против митова, овдје треба подвући да о таквој ”сахрани” нема релевантних докумената- сматрају у МПЦ.

Они такође упозоравају да помињање Подгоричке скупштине у контексту антицрквених предлога и идеја, које су се на њој чуле – еклатантан је примјер неистина коју производи овај смутљивац. На тој скупштини, поменут је, али није узиман у разматрање, предлог тројице младих црногорских социјалиста ( М.Булајић, М.Јовановић и М.Терић ) да се свештеничка служба расформира, религије укину а мошти светаца о државном трошку сахране на гробљу!!! Од 165 посланика те скупштине, само су тројица били ”ове памети” и њихов предлог је игнорисан! ( др Ј.Бојовић ”Извори за историју радничког покрета у црној Гори 1919-29”, Титоград 1971. )

-А ако бисмо ипак могли са неким да доведемо у везу оваква размишљања, то онда свакако нијесу посланици Подгоричке скупштине који су овај њихов ”Меморандум” презрели, него неке струје будућих комуниста, и њихова идеологија у Црној Гори од 1945 до данас, која ће, рушећи капелу на Ловћену, а градећи Мештровићев маузолеј, устврдити како црква и религија нијесу будућност црногорске социјалистичке омладине!!! А то јесте школски примјер митологије – када, насупрот чињеницима и доказивој истини, конструишеш приче на основу сопствених увјерења и емоција. И то је очигледно интелектуални идентитет овог ”утјеривача монтенегринског мита”- сматрају у МПЦ. 

Самозваном истјеривачу митова и духова на мети је и Свети Сава. Он тврди да је култ Светог Саве увезен у Црну Гору, и да га овдје није било прије 19.вијека. Самозванац има невоља са голим чињеницама, доказаним у науци.

–Свети Сава је оснивач првих православних епархија са домицилном, народном јерархијом, овдје у Црној Гори, тачније на простору средњовјековне Зете. А то су епархије: Зетска, Хумска и Будимљанска. Све оне трају до данас, и у свакој од њих се непрекидно његује култ Светог Саве. У Зетској ( касније Цетињској ) култ Светог Саве затичемо у историји приморских манастира, али и у богатом насљеђу манастира Мораче; у богослужбеним књигама штампарије Црнојевића и Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16.вијека ), у бројним народним предањима ( нпр. Светосавски пост, до данас важећи у селима око Цетиња ), као и у храмовима и светковинама из времена књаза Данила и краља Николе. У Хумској ( касније Захумско-рашкој ) светосавски култ је очигледан у историји манастира Пива и Острог, као и у бројним народним предањима из Пиве, Дробњака и Бањана. Коначно, бројне породице из ових крајева славе Св.Саву као своју крсну славу или прислужбу, па би ту свако даље истјеривање мита, могло да нас доведе само до радикалног атеистичког комунизма – и његове ”развојне” философије, да није добро славити славе које су нам ђедови оставили- појашњавају у МПЦ. 

Тај ”трговац маглом”, упоран је да докаже како на Рибници нема никаквог Немањиног града! Он чак инсистира да нам се представи као научник и истраживач,па  постојање Немњиног града негира тако што тврди да је ту изграђено турско војно утврђење Депедеген!

–Па шта онда? Да ли је било утврђења и насеобина у данашњој Подгорици и прије Турака? Или је то мит? Истражујући которске архиве чувени научник Ристо Ковијанић доказује како се први помен средњовјековних насеобина крај Рибнице среће још 1326. А то је, ако нећемо да производимо неку нову митологију, – много прије турског доласка у ове крајеве. Коначно, у Немањиним животописима, која су, вијек и по старија од ових архивских документа, – поред свих стилских украса које одликују овакве текстове – стоје и непобитни подаци, извјештаји синова о томе да им се отац родио крај ријеке Рибнице!!! Као и о томе да је Немања, ослобађајући ту исту Рибницу од Византије, фактички ослободио ”отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ”!!! И на крају, питање: Зашто се од државних пара финансира овај модерни митотворац који хоће да утјера у нас, нешто што је смислио у својој београдској доколици? – питају у МПЦ. 

https://www.in4s.net/mitropolija-crnogorska-primorska-upozorava-na-lazne-ucitelje-na-privatnoj-tv-od-drzavnih-para-istjerivac-mitova-zabavlja-lakovjerne/

Јесте ли интернационалист или фашист? То је данас посведневно питање?

Шта ћеш ти одговорити на ово питање, скромни читаоце наш? Ти не можеш рећи да си интернационалиста, пошто интернационалисти означава одрицање од народности, то јест одрицање од оне природне групације човечанства по језику, крвном сродству, историји и традицији. Одговори дакле: ја нисам интернационалиста. Но, ти не можеш реци ни да си фашист, пошто фашизам значи себичност и мржњу, фашист је ставио себи у дужност да обожава своју нацију изнад свих народа и изнад Бога, и да презире и мрзи све остале чланове као ниже и безначајне. Одговори, дакле: ја нисам фашист, одговори јасно и гласно: ја нисам ни интернационалиста, ни фашист. За мене су и интернационализам и фашизам два опасна запаљења које везују неминовној смрти, ако се благовремено не излечи. Интернационализам је запаљење мозга, а фашизам је запаљење плућа. Мој мозак би био у запаљењу, када бих презрео очигледну индивидуалност појединих народа. Моја плућа би била у запаљењу, када бих ја дисао мржњом против свих народа изнад свог народа. Ви ме питате које запаљење више волим? Ја одговарам оно што би ми сви лекари у свету саветовали да одржим: ја не волим ни једно запаљење. Јер свако запаљење јесте смртоносно.

Па шта си ти онда? Када ниси ни интернационалиста, ни фашист - шта си и шта треће можеш бити. Ја сам средњи човек, осредњи, каквих је већина у свету, какви су многи милиони Божијег народа на кугли земаљској: Ја нисам никакав лудачки геније, који вуче лево или десно у крајност, у јендек у пропаст. Ја сам обичан човек Божији који иде средином пута, утабаног вековима, опробаног покољењима, сигурном и поузаданом средином пута, чувајући се опрезно од крајности, од пропасти, од обронка, од јендека лево и десно украј пута.

Ја волим свој народ, али га не обожавам. Ја сам уверен да су и други народи добри као и мој народ. Ја знам да је један исти Творац створио све народе и да он у сваком народу имао обилату жетву добрих људи. На своме народу ја се не учим мрзети остале народе него, напротив, на своме народу као у некој школи ја се учим и вежбам волети све народе на земљи. Моја љубав према свима народима ипак не чини ме интарнационалним јер интернационализма негира све народе, сваку народност и сваку националну индивидуалност, а ја утврђујем своју љубављу све народе, сваку народност и сваку националну индивидуалност. Ја сам човек средњи и осредњи као сваки сељак, сваки занатлија, не желим да ме ко зове генијем нити да будем геније. Јер видим да они који то желе вуку човечанство са средине пута не на тротоар него у јендек, да ће све крајности и левице и деснице проћи као сиви облаци, и да ће се род људски вратити опет на средину пута и наставити своје путовање средином пута. Овај пут, овај средњи пут назвали су Оци наши православни: Царски пут. Јер га је просекао велики Цар и Господар наш.

Сабрана дела владике Николаја, књига II стр 781-782

У одговорима "Политици" истиче се и да закон не прави разлику између традиционалних цркава и свих осталих које су у складу са њим регистроване, што је била једна од најчешћих замерки такозваних малих верских заједница.

Надлежно министарство може да одбије упис у регистар "ако су циљеви, учење, обреди или деловање у супротности Уставу или јавном поретку или ако угрожавају живот, здравље, слободу и права других, права деце, право на лични и породични интегритет и право на имовину".

Током ове и прошле године није донето ниједно решење о одбијању уписа у регистар, кажу у Министарству правде.

Међутим, одбачена су два захтева (Ничирен будизма и Прве менонитске ромске цркве), због непотпуне документације и непоступања по позиву Министарства да их допуне и исправе.

Ничирен будизам поново је поднео захтев за упис под другим називом - Будистичка верска заједница, и тај поступак је у току, објашњавају у Министарству правде.

Извор: Радио-телевизија Војводине

Влада Аустро-Угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила Влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем:  „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“

Сјутрадан Аустро-Угарска је почела да бомбардује Београд. Тако је Србија исцрпљена послије Балканских ратова била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником.

Дан након објаве рата објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца Јозефа I „народима“ његове земље, у којем је стајало да је приморан „да се лати мача у циљу одбране части“, те да је „царско-краљевска влада настојала да на миран начин ријеши спор“, али без успјеха и то туђом кривицом.

Власти у Бечу су атентат у Сарајеву искористиле као изговор да крену у обрачун са Србијом, увјерене да ће Србија бити брзо поражена, те да ће то бити „мали рат“ који ће врло брзо бити окончан успјехом.Отуда је текст ноте односно ултиматума који је барон Гизл предао Влади Србије 23. јула био срочен тако да се подразумијевалао да је готово немогуће да иједна суверена земља оно што је у њему тражено прихвати.

Циљ је, сасвим извјесно, био да он буде одбијен, о чему свједочи и чињеница да је барон Гизл, када му је 25. јула Никола Пашић предао изузетно помирљив одговор српске владе, одмах одговорио да он „није задовољавајући“.

Услиједило је и званично писмо аустријског посланика српском министарству иностраних дела истоветне садржине, а особље посланства и сам барон Гизл су убрзо потом исте вечери напустили територију Краљевине Србије.

Одлуци владе у Бечу да ступи у рат претходила је подршка Њемачке, тако што је 7. јула на министарском заседању у Бечу одлучено да се Србији упути нота чија ће садржина бити неприхватљива, а што је разрађено потом на састанку у Бад Ишлу. Процјена Берлина и Беча је била да ће њима успјети да муњевито изврше мобилизацију и концентрацију снага, прије Француза, а поготово Руса. Намјера је била да се муњевитим продором преко Белгије, сломи Француска. Њемци су вјеровали да ће се поновити сценарио из француско-пруског рата 1870/71. када је Француска страховито поражена. Тек потом намјеравали су да се све снаге усмјере према Русији.

Регент Србије принц Александар Карађорђевић је 29/16. јула објавио проглас народу:

„На нaшу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат.  Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку…“

Тог 29. јула, руски цар Николај Други објавио је дјелимичну мобилизацију, стављајући до знања да Србију неће препустити на милост и немилост. Сутрадан, 30. јула, Њемачка је увела општу мобилизацију, а 1. августа објавила је рат Русији.

Већ 2. августа Њемачка је напала Луксембург, а 3. августа објавила је рат и Француској.

Пошто је Белгија одбила њемачки захтев за прелазак преко њене територије, Њемачка је 4. августа објавила рат и Белгији, а одмах потом Британија је, због њемачког непоштовања неутралности Белгије, 4. августа 1914. објавила рат Берлину.

Tако је започео Велики рат, касније назван Први свјетски рат.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Многи као да нису схватали озбиљно то што митрополит Амфилохије годинама упозорава како канонски непризната црногорска православна црква покушава да уз помоћ власти у Подгорици Српској православној цркви преотме цркве и манастире. Али, сада, када је патријарх Иринеј подигао глас, постало је јасно у каквом се тешком положају налази Митрополија црногорско-приморска.

Ситуација није боља ни у Македонији, где се наставља притисак на епископе српске цркве. Тако је 9. јула архиепископу Охридске архиепископије СПЦ Јовану Вранишковском без икаквог објашњења поново одузет пасош при преласку македонске границе. Одмах је реаговала Охридска архиепископија поручивши да је реч о дискриминацији типичној за земље у којима не постоји владавина права.

Ново ускраћивање основних људских права архиепископу Јовану, који је већ провео три године по македонским затворима, дешава се после одлуке Европског суда за људска права. Суд у Стразбуру је 16. новембра прошле године утврдио да је Суд у Македонији прекршио члан 11 (слобода окупљања и удруживања) у вези са чланом 9 (слобода мисли, савести и вероисповести) Европске конвенције о људским правима, што је резултирало одбијањем власти да региструје православну Охридску архиепископију (ПОА) као посебну верску заједницу.

Овај европски суд је практично признао постојање Охридске архиепископије и наложио Скопљу да је региструје и омогући јој несметано деловање.

На другој страни, поједини центри моћи безуспешно су покушавали да у Црној Гори инсталирају као духовног поглавара самозваног митрополита Михајла (Мираш Дедеић). Али, када им то није пошло за руком, уследио је лукавији план. Из кругова ЕУ је посредно сугерисано Митрополији црногорско-приморској да ступи у дијалог са „Црногорском православном црквом”. Циљ је био да се у Црној Гори склепа православна црква коју би народ некако прихватио, али под условом да нема везе са Српском патријаршијом.

Како да митрополија, која од 1219. године постоји у саставу Српске православне цркве, противно канонима крене у преговоре са „Црногорском православном црквом” која је основана као невладина организација 2000. године у полицијској станици на Цетињу?

Осим тога, како разговарати са лажним верским поглаваром на којег је цариградски патријарх Вартоломеј бацио анатему? Претходни руски патријарх Алексије Други је приликом једног сусрета са Милом Ђукановићем јасно скренуо пажњу црногорском председнику да Мираша Дедеића и његове сараднике  неће прихватити ни у једној православној цркви.

Непризната црква у Скопљу, коју предводи архиепископ Стефан, у бољој је позицији. Македонска православна црква, која се 1967. године неканонски одвојила од СПЦ, може да настави преговоре са српском црквом, које је прекинула 2002. године одбацивањем већ утаначеног Нишког споразума, чији је циљ био превазилажење раскола.

Упркос одбацивању споразума, Српска патријаршија је поново позвала у духовно јединство вернике и свештенике у Македонији. Том позиву се одазвао тадашњи митрополит велешки и повардарски Јован, који је постављен за егзарха аутономне Охридске архиепископије. На Сабору СПЦ 2005. Јован је потврђен као архиепископ охридски и митрополит скопски и председник Светог синода Охридске архиепископије.

И уместо да МПЦ тражи решење за свој положај од СПЦ, она је упутила прошле године позив Бугарској православној цркви да јој буде „мајка црква”.

Најгоре је то што је БПЦ прихватила да заступа неканонску МПЦ пред осталим помесним црквама. У цео процес се на непримерен начин умешала и Цариградска патријаршија. Поводом најаве да су Грчка и Македонија усагласиле споразум о промени имена бивше југословенске републике, васељенски патријарх Вартоломеј је позвао сестринске цркве да прихвате „цркву у Скопљу” у православно јединство.

Иза подршке канонски непризнатим ЦПЦ и МПЦ очито се крије намера појединих центара моћи који преуређују Балкан више по НАТО стандардима него по бриселским. Циљ је да се у свакој од новонасталих држава бивше Југославије направи самостална квазиправославна црква. Власти у Подгорици и Скопљу свесрдно иду наруку таквим пројектима, чији је циљ да се СПЦ онемогући да делује на својој вековној канонској територији.

Алармантну патријархову изјаву др Стеван Гајић из Института за европске студије тумачи као упозорење да се тек очекује велики удар на СПЦ у Црној Гори.

Овај политиколог подсећа на оно шта је Збигњев Бжежински поручио приликом распада Совјетског Савеза: пао је СССР, али ми и даље имамо главног непријатеља, а то је Руска православна црква. Гајић истиче да је овај амерички геостратег у РПЦ, иако сломљеној под комунизмом, видео снагу у којој може да се обнови руска држава.

„СПЦ је препозната као једина национална институција српског народа која прелази границе садашње Србије. Српска црква многима смета не само зато што на овим просторима негује православну духовност већ и зато што подсећа да ми Срби имамо вековима дугу традицију државотворности. А то се не уклапа у агенду ЕУ и НАТО”, објашњава сарадник Института за европске студије.

Извор: Политика

Игуман је за Радио Слободна Европа (РСЕ) рекао да се не ради о тачној суми новца, и да је реч о неплаћеној кирији за злоупотребу коришћења имовине СПЦ у Приштини од стране Агенције за борбу против корупције.

"Наша црква је тражила да се за вишегодишње коришћење објекта мора исплатити заостала рента за све претходне године. Косовска влада је пристала да плати негде око 200 и нешто хиљада евра, али остала сума новца није исплаћена. Дакле, реч није о никаквој помоћи Владе Републике Косова већ заправо о ренти због узурпације објекта СПЦ, некадашње црквене школе у којој данас ради Агенција за борбу против корупције", рекао је Сава Јањић.

Додао је да је пристанак да се плати један део заосталог новца постигнут захваљујући залагању више амбасада, посебно Амбасаде САД-а.

"Договорена је једна сума према тржишним вредностима и, према томе, није реч о никаквом давању новца, није реч о никаквом финансирању од стране Владе Косова, далеко од тога. Јер, Влада Косова познато је никада није финансирала СПЦ на тај начин. Штавише, најновији извештај Стејт департмента о верским правима на Косову управо критикује Владу Косова зато што помаже новчано само Исламску заједницу", навео је Сава Јањић.

Тај новац, додао је он, иде цркви на Косову, посебно за помоћ Србима у Приштини, и друге потребе Цркве, хуманитарне природе.

 Из Владе Косова су за РСЕ рекли да је Влада у потпуности испунила те обавезе.

Објекат у којем је Агенција за борбу против корупције катастарски припада Храму Светог Николе у Приштини.

Председник Србије Александар Вучић јуче је изјавио да СПЦ на Косову иако неће етничке границе хоће да јој "косовска држава" исплати 650.000 евра.

"Неће етничке границе? Али зато хоће да косовска непостојећа држава исплати 650.000 евра за цркву. То хоћемо! Ја нећу пилатовски да перем руке", рекао је Вучић коментаришући изјаву епископа рашко-призренског Теодосија да би подела и размена територија довела до масовног исељавања Срба са југа Косова и страдања вековима старе духовне и културне баштине Срба.

http://rs.n1info.com/a407104/Vesti/Sava-Janjic-Ne-trazimo-pomoc-Kosova-vec-isplatu-kirije.html 

Овог пута, разлика је само у жестини напада и адреси са које је напад упућен. Атак на достојанство Првојерарха СПЦ, а преко њега и на читав српски православни народ, овога је пута дошао директно од стране председника Црне Горе, и упућен је без имало људског или пак дипломатског такта. Напад на седог и мудрог Патријарха зачињен је и великом дозом класичног уличарског безобразлука, типичног за једног некрштеног скоројевића, тј. позивом Патријарху Српскоме да демантује самог себе, да се унормали и да се научи пристојности. Све је зачињено и једном претњом да се Патријарху Српскоме може у будућности  чак забранити и улазак у Црну Гору, а све ваљда по оним дојучерашњим комунистичким црвеним и крвавим методама.

Шта је то дакле пробудило злу лавину речи и претњи у срцу председника „неовисног“ Монтенегра? Наравно, ништа друго него истина, и то истина о држави коју тај исти председник већ деценијама тирански води и заводи, и коју упорно гура у унутрашњи сукоб са СПЦ и српским народом у Црној Гори.

Истина коју је Патријарх Иринеј изрекао је врло једноставна и она гласи: „Положај СПЦ је данас у Црној Гори гори него под Османлијама, а статус Срба је као у времену озлоглашене НДХ“. У чему је онда Патријарх Иринеј погрешио? Ни у чему. Да није рекао неку неистину? Наравно да није. Зар чак и у време Турака СПЦ није имала свој правно загарантован статус? Имала је. У данашњем „неовисном“ Монтенегру, једино СПЦ нема јасно потписан Правно обавезујући уговор са државом Црном Гором и једино се Српској Цркви јавно прети са одузимањем највећег дела њене имовине. Не прети се ни Римокатоличкој цркви ни Исламској верској заједници у Црној Гори. А то чак ни Турци нису радили. Турци су, истини за вољу, повремено пљачкали или отворено отимали, али само делове имовине СПЦ. Они су понекад чак и припајали Српску Цркву Охридској Архиепископији или  Цариградској Патријаршији, али чак ни озлоглашени Турци, нису претили подржављењем скоро целе Црквене имовине. Тај изум је искључиво власништво непристојних и антицрквених скоројевића на челу „неовисног“ Монтенегра. Запитајмо се, није ли Патријарх Српски у време Турака био чак и Милет Баша, тј. вођа народа, који је заступао интересе целог српског православног живља? Јесте. А на шта је сведен утицај епископа СПЦ у Црној Гори данас? Секуларним законима одвојени су од било каквог политичког заступништва свог народа а медијски, правно и на сваки други начин епископи СПЦ у Црној Гори су неретко отворено гоњени и сатанизовани. Веронаука је данас најстрожије забрањена у свим црногорским државним школама, док се, на пример, крајем 19. и почетком 20. века, закон Божији могао несметано учити у многим Српским Школама у Османској Империји. Нису ли чак и неки Срби, мада мухамеданске вере, били Велики Везири тј. Председници Влада Турске царевине? А може ли, на пример, данас, неки Србин, па макар и муслиманске вере, бити председник Владе Црне Горе? Наравно, може, али само у Андерсоновим бајкама за децу. Данас, ако сте православни Србин у Црној Гори, а таквих је чак и по намештеном и лажираном задњем попису становништва у Црној Гори око 30 процената, не можете бити запослени ни у једној државној институцији. Изузетно ретки изузеци не демантују најотвореније шовинистичко правило у малој Дукљанији, да само ако сте Црногорац, можете бити део државног апарата „неовисног“ Монтенегра. И шта је ту онда Његова Светост нетачно рекао? Где је он ту био непристојан гост, како га уличарски квалификује некад комунистичко црвени а данас демократско шарени председник Црне Горе.

И други део констатације Патријарха Иринеја потпуно је погодио у срце проблема српског народа у данашњем иностраном протекторату званом Монтенегро.  Зар у НДХ Анте Павелића није на пример гоњена ћирилица? Јесте. Гони ли се она данас и у Црној Гори? Гони са све већом јарошћу и жестином. Да ли је у НДХ бити Србин била привилегија, или нешто сасвим друго? Зна се да су Срби у НДХ прво били пропагандно облаћени и демонизовани, а тек потом систематски убијани, унијаћени или протеривани. Бити Србин у данашњем Монтенегру такоже значи бити човек другог реда. Значи бити стално под лупом државних власти као неки реметилачки фактор бајковите унутрашње стабилности. Значи бити као човек систематски сатанизован и организовано обесправљиван. Ваљда до оног момената када ће, као и у НДХ, Срби у Црној Гори у једном тренутку бити отворено третирани као лица за одстрел. Није ли и у НДХ антисрпска и усташка власт створила тзв. Хрватску Православну Цркву? Јесте. Није ли се по истом принципу, као пандам СПЦ од стране неокомунистичких властодржаца створила тзв. Црногорска Православна Црква? Јесте. Није ли оснивач СПЦ Свети Сава Немањић, у НДХ називан најпогрднијим именима, и није ли се о њему и његовом оцу Светом Симеону Немањи писало и учило све најгоре? Јесте. А не чини ли се то и данас у црногорским државним школама, у којима се сви Немањићи означавају као окупатори, иако је родоначелник те династије рођен у Рибници тј. данашњој Подгорици? Чини, и то сасвим јавно и бестидно. Па у чему је онда Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј погрешио упоредивши стање Срба у НДХ и данашњој Црној Гори? Ни у чему.

Он је само, како би рекли наши Срби Далматинци, као искусни духовник и опитни Патријарх, погодио тачно у сриду тј. најпрецизније духовно дијагностицирао неокомунистички систем модерног и „неовисног“ Монтенегра. Све пак оно што смо потом чули од председника тог модерног провизоријума од државе, као и његових сатрапа и трабаната у Црној Гори и Србији, можемо само подвести под оне речи Давидовог псалма ... Злоба говори, сама против себе. 

За Поуке.орг игуман Петар (Драгојловић)

– Од војске смо за службене просторије добили некадашњу кантину у гарнизону. Малтер је већ почео да отпада и решили смо, на срећу, да га ољуштимо. Био је то шок за све нас, а онда смо кренули да прикупљамо информације и сазнали да је ту била црква посвећена Светом Козми и Дамјану, прича за „Политику” Новица Антић, председник Војног синдиката Србије.

Направљена је пре 78 година на месту где је тада био такозвани владичански двор, објекат који је тадашњи владика браничевски направио за седиште овдашње епископије. Али, околности су се промениле. За време Другог светског рата зграда је служила као команда штаба немачке војске, а онда је та црквена имовина конфискована.

– Када су Немци заузели град цркву су претворили у своју команду. Након рата партизани су дуго година задржали исту намену, да би потом, у време бивше Југославије била премалтерисана и претворена у војну кантину – објашњава Антић.

Данас се у овом комплексу налази војни одсек као и канцеларије пожаревачког гарнизона. Само ограда дели га од садашњег седишта браничевске епархије којим доминира црква Свете Петке.

– Наш синдикат је уз помоћ донатора, верника, људи добре воље, годину дана сређивао простор некадашње светиње. Урадили смо иконостас, олтар, набавили иконе и лустере како би било што аутентичније. Доста времена је требало да се малтер скине а да се не оштете фреске које је урадио руски иконописац од 1935. до 1939. Један део иза иконостаса, где је малтер најчвршћи, оставили смо да уради црква уз помоћ стручњака, нисмо желели да ризикујемо да се оштети – каже Антић.

Потом је, баш на дан Светог Козме и Дамјана, први пут након скоро осам деценија, овде обележена црквена слава. Литургију је служио епископ браничевски, владика Игнатије, који је у присуству представника Војног синдиката Србије и бројних верника, освештао стару–нову цркву.

– На овом месту је некада давно свакодневно служена литургија, а наша жеља је да то буде настављено. Зато смо тражили и добили благослов од владике да покренемо иницијативу код Министарства одбране, чије је то власништво, да се цео објекат који је конфискован врати цркви – најављује Новица Антић.

Синдикат је владици Игнатију у знак захвалности уручио ручни крст, као и признања свима који су на неки начин допринели преуређењу некадашње цркве.

http://www.politika.rs/scc/clanak/407487/Krecili-kasarnu-otkrili-crkvu

Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове:

• и прималац и давалац поступају слободно и добровољно;
• давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa"?) и све што је налик овоме;
• пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад,
• трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.

У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?"

Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце - па и други витално важни органи - пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом?

Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт"). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт"). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског" живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота".

Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу", постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима") значи неко особито доброчинство за човека.

Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки - не сви - католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти" као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти.

Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека - хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога - ако је стварно већ умро - не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство.

Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сaм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини."

Дакле, трансплантација органа - да, e vivo и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца - условно да (никако e vivo, само ex cadavere).

Епископ бачки Г. Иринеј