Српска Православна Црква непрестано позива верни благочестиви народ да, када год је у могућности, учествује у акцијама даривања крви које помажу ближњима, а које организује Институт за трансфузију крви Србије. Предстојећег викенда, у суботу 7. и недељу 8. фебруара, акције ће бити одржане у седам београдских цркава: у суботу ће трансфузиолошки аутобус бити постављен од 9 до 12 часова у порти Преображењске цркве на Видиковцу, а у недељу ће сви којима то здравље дозвољава, крв моћи да дарују од 10 до 14 часова у Храму Светога Саве, цркви св. Јована Владимира у насељу Медаковић, цркви св. Симеона Мироточивог на Новом Београду, храму св. Марка на Ташмајдану, цркви св. Александра Невског на Дорћолу и Вазнесењској цркви у Жаркову.

Извор: Радио "Слово љубве"

Зо­ра Ви­тас да­нас се ба­ви ико­но­пи­са­њем, а би­ла је јед­на је од нај­ве­ћих да­ма срп­ске џез и блуз сце­не. Пам­ти се ка­ко је сво­јим моћ­ним во­ка­лом оча­ра­ла пу­бли­ку не са­мо на Екс-Ју про­сто­ру већ и ши­ре. Са­ра­ђи­ва­ла је с вр­хун­ским му­зи­ча­ри­ма и бен­до­ви­ма али по­след­њих 26 го­ди­на не на­сту­па ак­тив­но јер се по­све­ти­ла ико­но­пи­са­њу.

Не жа­ли што је му­зи­ку под­ре­ди­ла ду­хов­но­сти, ка­же у раз­го­во­ру за „Ма­га­зин”. Му­зи­ка ће, до­да­је, за­у­век би­ти део ње, али са­да је срећ­на што је от­кри­ла но­ве ду­хов­не ви­ди­ке.

У по­тра­зи за ко­ре­ни­ма

– Све је по­че­ло са­да већ дав­не 1989. у Хо­лан­ди­ји на кон­цер­ту Чем­пи­он Џек Ду­при­ја, ста­рог блуз пе­ва­ча, чи­ју сам му­зи­ку још у Бе­о­гра­ду слу­ша­ла. По­сле кон­цер­та сам му при­шла и от­пе­ва­ла ака­пе­ла блуз ми­сле­ћи да ће се оду­ше­ви­ти. Он се на­сме­јао и ре­као да имам ди­ван глас, али да тре­ба да пе­вам му­зи­ку ве­за­ну за сво­је ко­ре­не, као што он пе­ва му­зи­ку сво­јих пре­да­ка. Ја та­да ни­сам зна­ла шта су мо­ји ко­ре­ни. По по­врат­ку у Бе­о­град по­че­ла сам да их тра­жим и та ме је по­тра­га од­ве­ла до нај­ста­ри­јег хо­ра, Пр­вог бе­о­град­ског пе­вач­ког дру­штва. Ре­кли су ми да не­де­љом пе­ва­ју на ли­тур­ги­ји у Са­бор­ној цр­кви и та­ко сам оти­шла и то­ком ли­тур­ги­је и ка­сни­је то­ком опе­ла, по­шле су ми су­зе. Та­кав „блуз” ни­кад ни­сам чу­ла у му­зи­ци, ту се не­што пре­ло­ми­ло у ме­ни – се­ћа се Зо­ра Ви­тас.

Он­да су усле­ди­ли и кон­так­ти с осо­ба­ма из Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, ко­ји су на­шој са­го­вор­ни­ци отво­ри­ли но­ве ви­ди­ке ду­хов­но­сти.

– Ка­сни­је сам се упо­зна­ла с та­да мла­дим је­ро­мо­на­хом Ата­на­си­јем Јев­ти­ћем ко­ји ми је дао од­го­во­ре ко­ји су ми дир­ну­ли ду­шу. Ка­сни­је, 1996. упо­зна­ла сам и са­да­шњег па­три­јар­ха Пор­фи­ри­ја, та­да мла­дог игу­ма­на у ма­на­сти­ру Ко­виљ. Пре­по­знао је у ме­ни дар за сли­ка­ње и упу­тио ме да на­ђем учи­те­ља ико­но­пи­са. Има­ла сам ту част да је мог су­пру­га и ме­не 2000. го­ди­не вен­чао са­да­шњи па­три­јарх Пор­фи­ри­је То­ком бом­бар­до­ва­ња 1999. Учи­ла сам ико­но­пи­са­ње са­ма, као пче­ла ску­пља­ла зна­ње са свих стра­на – ка­же Зо­ра.

Зо­ра от­кри­ва још јед­ну тај­ну: пре сли­ка­ња нај­пре тре­ба са­зна­ти што ви­ше о све­цу ко­ји се осли­ка­ва.

– За из­ра­ду ико­не по­треб­но ми је пр­во да се упо­знам са жи­ти­јем све­ти­те­ља. За­мо­лим га да ми по­мог­не. То зву­чи мо­жда сме­шно, али и ни­је, јер ду­хов­ни свет ко­ји сли­кам је ре­а­лан у дру­гој ди­мен­зи­ји. Нај­че­шће сли­кам јај­ча­ном тем­пе­ром, то је бо­ја у пра­ху ко­ја се уму­ти с ве­зи­вом: жу­ман­це плус ма­ло во­де и сир­ће­та. Ко­ри­стим злат­не ли­сти­ће. Зла­то је сим­бол Цар­ства Не­бе­ског. А по­не­кад ко­ри­стим акрил­не бо­је, а уме­сто пра­вог зла­та, акрил­но, та­ко­зва­но ста­ро зла­то.

На­ша са­го­вор­ни­ца при­зна­је да су јој, док ства­ра, нај­ва­жни­ји из­раз ли­ца све­ти­те­ља, очи на­ро­чи­то, а во­ли и благ осме­јак:

– Јер, ја сам пр­ва ко­ја ће угле­да­ти тај лик, ко­ји ће ме­не оза­ри­ти. И ра­дим док то не по­стиг­нем. Ка­да у то­ме успем, ра­ду­јем се као де­те, јер знам да ће се и на­ру­чи­лац ико­не об­ра­до­ва­ти. За раз­ли­ку од му­зи­ке и пе­ва­ња код ко­јих од­мах има­те ре­ак­ци­ју на оно што ра­ди­те, ов­де че­сто не знам ка­ко не­ко осе­ти ико­ну ко­ју сам за ње­га на­сли­ка­ла. Пар пу­та сам до­жи­ве­ла да осо­ба за­пла­че ка­да је угле­да, ка­да је лич­но уру­чим и то су ми дир­љи­ви мо­мен­ти, по­твр­да да сам на до­бром пу­ту.

Ка­да је реч о о ње­ној пр­вој љу­ба­ви – пе­ва­њу, блу­зу и џе­зу – Зо­ра об­ја­шња­ва ка­ко је му­зи­ку већ че­тврт ве­ка под­ре­ди­ла ико­но­пи­са­њу:

– Не на­сту­пам од 1999. го­ди­не, јер не мо­гу но­ћу да пе­вам а да­њу да спа­вам, јер за ико­но­пис ми је нај­бит­ни­је днев­но све­тло. Та­ко да сам пре­ло­ми­ла и пот­пу­но се по­све­ти­ла ико­но­пи­су. А дру­га­чи­је и ни­је мо­гло да бу­де, јер тај но­вот­кри­ве­ни та­ле­нат зах­те­ва по­све­ће­ност це­лог би­ћа. То ми је при­зив и слу­жба, и на­рав­но, ухле­бље­ње.

Она на­во­ди и да пе­ва­ње ни­кад ни­је ни до­жи­вља­ва­ла као не­ко так­ми­че­ње јер не­ка пе­ва­чи­ца ви­ше ко­ри­сти тех­ни­ку би-ба­па ,као што је то ра­ди­ла Ела Фиц­џе­ралд, а не­ка дру­га се од­лу­чу­је за не­ки дру­ги стил. Под­се­ћа ка­ко је пр­во пр­во пе­ва­ла у пр­вом блуз бен­ду осам­де­се­тих, „Блуз квин­те­ту”.

– Тек де­ве­де­се­тих сам по­че­ла да пе­ва­ти џез. Нај­бли­жа ми је би­ла Би­ли Хо­ли­деј, ко­ја је исто пе­ва­ла џез блуз. По то­ме ме љу­ди пам­те. Џез је фор­ма у ко­јој има пу­но сло­бо­де и им­про­ви­за­ци­је, где се јед­на стан­дард ну­ме­ра мо­же увек от­пе­ва­ти на но­ви на­чин, за­ви­сно од ин­спи­ра­ци­је му­зи­ча­ра, где јед­ни дру­ге „по­зи­ва­мо” у игру, ди­ја­лог зву­ком, плес но­та­ма и то до­но­си ве­ли­ки за­до­вољ­ство. То се он­да пре­но­си на пу­бли­ку, па ако она ре­а­гу­је по­зи­тив­но, до­ла­зи до но­ве ин­тер­ак­ци­је и не­за­бо­рав­них тре­ну­та­ка – при­ча на­ша са­го­вор­ни­ца.

Ра­до се се­ћа ка­ко је пе­ва­ла као гост на кон­цер­ту ле­ген­дар­ном Бу­би­ши Си­ми­ћу и ње­го­вим „Ста­рим ла­во­ви­ма”. Пе­ва­ла је и с дик­си­ленд ор­ке­стром Љу­бе Ма­ти­ја­ча… Би­ла је пра­те­ћи во­кал бен­до­ви­ма „Бе­о­град”, „Елек­трич­ни ор­га­зам”, „У шкрип­цу”, „По­инт Бланк”.

Збир­ка по­е­зи­је Бо­гу и бли­жњи­ма

Част јој је и што се њен глас на­ла­зи на ал­бу­му „Пе­сме из­над ис­то­ка и за­па­да” на тек­сто­ве Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа. До­да­је да су у том по­ду­хва­ту уче­ство­ва­ли мно­ги рок бен­до­ви, а она је на Вла­ди­ки­ну пе­сму „Све­та Те­кла” на­пра­ви­ла и от­пе­ва­ла ме­ло­ди­ју ко­ја зву­чи као пра­во­слав­ни блуз.

Иако не­ма увек мно­го сло­бод­ног вре­ме­на, на­ша са­го­вор­ни­ца от­кри­ва да нај­ви­ше во­ли да га про­во­ди с бли­ским љу­ди­ма, су­пру­гом, с при­ја­те­љи­ма... У се­лу код Ва­ље­ва про­во­ди до­ста вре­ме­на, во­ли да чи­та. Ту са­зна­је­мо да је 2018. об­ја­ви­ла књи­гу по­е­зи­је под на­зи­вом „Бо­гу и бли­жњем”, за­хва­љу­ју­ћи кти­то­ру и из­да­ва­чу Ни­ко­ли Дроб­ња­ко­ви­ћу.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/577732/liturgija-je-najlepsi-bluz)

„Не прави се паметан“, „још си мали“, „немаш појма“ – како родитељске поруке утичу на судбину детета

... и како престати осуђивати своје дете на животни сценарио губитника

Родитељи често не размишљају о томе какав утицај на даљи живот детета врше фразе које му упућују. А то је велика грешка. Шта деци не треба никад говорити, које фразе треба избегавати и како то учинити – говори дечји и породични психолог, ауторка пројекта „У контакту с дететом“, Јулија Данилова.

Почећу од малог, али веома сликовитог и упечатљивог примера како се речју може одредити дететова судбина.

Девојчица од око пет година у хипермаркету је случајно срушила робу с полице. Нешто се разбило. Мама је почела да страшно виче на њу. Поред фразе „како си смотана и неспособна“ била је и фраза „боље да те нисам ни родила!“

Дете до осам година када чује нешто слично не анализира ситуацију. Оно не размишља на начин: „Ох, мама је тренутно лоше. Моји баба и деда су је васпитали тако да стално води рачуна шта ће други људи о њој помислити. Јадна мама! То осећање кривице и агресија спутавају је у томе да у пуној мери испољава љубав према мени у овој баналној ситуацији! Јер то се свакоме могло догодити. Да, признајем, била сам непажљива. Али нисам урадила ништа лоше. У крајњој линији, нисам то урадила намерно.“

Заправо се догађа то да најближе и највољеније биће не подвргава критици мисао о томе да је боље да се није ни родило него та мисао силно набијена емоцијама постаје његово лично уверење.

Дете почиње да размишља отприлике овако: „Боље да се нисам родила!“ Зато што дете све што му се каже узима као истину. Оно сваку информацију о себи добија од родитеља. Сећате се, „судбина брода зависи од имена“…

Сада је у детету заживео програм „Било би боље да се нисам родила“. Каква је будућност таквог детета? Када сам у детињству била у пионирском логору, у нашој групи је био један дечак који је сам себе грдио шта год да је радио. Називао је себе и будалом и неспособним. Онда је сломио ногу. Једино њега су испецале пчеле. После сам сазнала да је погинуо. Несрећан случај. Шта мислите зашто? Нису уроци. Родитељско послање тако функционише.

И зато, када на консултацијама дођемо до таквих речи, маме напросто одбијају да поверују да је то озбиљно и да заправо тако функционише. Зато што се наједном уплаше. Јер оне су само желеле да њихово дете постане успешно.

До чега доводе негативне поруке које деци уливају родитељи?

 „Смотан си и неспособан!“ – беспомоћност, апатија, лењивост, инертност, несамосталност, несигурност у себе.

 „Престани да паметујеш!“, „Ћути – немаш појма“, „Немој бити мимо света. Буди као сви остали!“ – дете нема своје мишљење. Нема интересовања за спознајне делатности. Без иницијативе. Не испољава своје способности. Гуше се индивидуалност, лидерске особине, харизма. Дете не може испољити своје таленте.

 „Не плачи“, „Престани да бесниш“ – одрицање дететових осећања. Дете не распознаје и не разуме своја осећања. Сузбијена интуиција. Човек не може да управља својим емоционалним стањем. Негативна осећања му разарају организам изнутра (психосоматске болести).

 „Ништа не пипај, ја ћу то урадити!“ – дете престаје да ради било шта, чак и када се замоли. Беспомоћност, неодговорност, пасивност, несамосталност, инфантилност.

 „Не лепи се за мене?! Одмакни од мене! Шта се држиш моје сукње!“ – дете губи интересовање за општење. Удаљује се и затвара.

 „Још си мали за то!“ – инфантилност. Околина ће се опходити према њему као према детету. Никада неће одрасти. Неодговорност. Несамосталност. Одсуство мотивације. Подложан туђем утицају. Тражи партнера који ће му бити „родитељ“.

 „Угледај се на Јанка, он је то урадио кад себе…“ – комплекс „нисам довољно добар“. Несигурност, ниско самовредновање. Тежња да се задовоље очекивања околине да би се заслужила љубав. Одсуство осећања личног достојанства.

Шта тера родитеље да изговарају фразе које дете очигледно програмирају на неуспех?

Родитељско васпитање. Ми проживљавамо уливене родитељске поруке, убеђења и директиве о томе какво дете треба да буде. Те директиве и убеђења нас веома ограничавају да будемо срећни, радосни и здрави. И наравно, ако ми сами нисмо срећни, нећемо моћи ни децу учинити срећнима.

Моја мама воли да каже: „Ако код вас буде све добро, и мени ће бити добро.“ Можда делује као добар начин да се на децу пребаци одговорност за сопствено стање, али није. Законитост функционише обрнуто: „Ако сам ја као мама, као жена и као човек срећна, ја својој деци преносим поруку: „Живот је леп, живети је радосно, интересантно!“

Убеђења нас спутавају да остваримо своје снове, да живимо живот онакав какав нам се свиђа. Од тога да градимо ваљан однос са вољеном особом.

 Примери негативних убеђења или родитељских порука:

* Мораш да радиш шта ти се каже!

* Ја знам најбоље шта теби треба!

* Старији се морају поштовати! – а млађи? Ускраћивањем личних права на уважавање, на своје мишљење, на грешку, на лично искуство, нарушава се истраживачка активност, прекида се природно функционисање детета. Као последица, јавља се беспомоћност, неактивност, апатија, лењост.

* Мушкарци не плачу! – нарушава се природно пражњење емоција. Одражава се на здравље, долази до излива осећања у погрешно време, на погрешном месту, на погрешан, опасан начин.

* И мене су млатили па ништа – порастао сам у доброг човека – као прво, ми не знамо шта би било да га нису млатили. Тврдња „добар човек“ такође захтева детаљније истраживање. А физичко кажњавање води нагомилавању агресије код детета и потреби да се искали на слабијем. Такође се, првенствено и врло често, нарушава безбедност детета.

* Добро дете не поступа тако – развија се комплекс, или како се још каже – дистрес „ја нисам довољно добар“. Несигурност, безвољност, страх да се не изневере очекивања.

У предшколском узрасту можда и не стављате акценат на одређено понашање детета, али већ од првог разреда родитељи се жале: „Лењ је… неће да учи… агресиван је… само буљи у телефон… ништа га не интересује… буни се за све и свашта…“ Али зашто? Зато што смо све то ми свом детету поновили ко зна колико пута. Треба дакле разумети у чему је корен таквог понашања родитеља. А корен је у нашим убеђењима које су нам пренели наши родитељи и које смо ми већ пренели на своју децу.

Када дете не одговара нашим убеђењима како би оно морало поступати, код нас се јављају негативна осећања, чак и љубав почиње да се нарушава.

На консултацијама замолим родитеље да напишу списак ствари које их нервирају у дететовом понашању. Маме без задршке испишу и по неколико страница. Када поставим питање: „Шта вам се допада код вашег детета?“ – долази до збуњености, мук. „Па не знам!“ А када ће онда ваше дете то сазнати? Где је та ваша љубав?

Када разговарам с децом, она кажу да их мама не воли:

– Зашто то мислиш? – питам.

– Зато што виче. Зато што ме грди. Зато што се не играмо.

Дете изводи сасвим логичне закључке.

А маме кажу:

– Ја све разумем. Ја знам да на дете не треба викати. Али не могу да се обуздам, ни сама не знам шта ми је.

Како изаћи из зачараног круга очекивања од детета и разочарења од његовог стварног понашања?

То је велики индивидуални рад на преиспитивању порука које су нама уливене од наших родитеља, преиспитивању очекивања наших родитеља од нас, очекивања нас самих од нас самих и од детета. То је рад на прихватању себе онаквих какви јесмо, на праштању нашим родитељима, на опозивању наших очекивања од наше деце.

Онда ваша деца неће уписивати факултете да би вама показала диплому па да се почну бавити нечим сасвим другим. Него ће показивати интересовање за многе ствари без обзира на то што се вама те ствари не допадају. Биће самостална и одговорна зато што ви тада нећете из сопственог страха контролисати сваки њихов корак телефонским позивима.

Шта можете урадити самостално?

 Снимите основне моменте вашег општења са дететом на диктафон и анализирајте их на тему родитељских порука.

 Сетите се шта су вама говорили родитељи о томе какво дете треба да буде, то јест каква су била њихова очекивања од вас.

 Дефинишите своја очекивања од самих себе.

 Дефинишите своја очекивања од детета.

 Упоредите спискове и пронађите законитости.

 Свесно изузимајте фразе с негативним порукама из комуникације с дететом.

 Осмислите позитивну алтернативу за негативне поруке.

извор

Термин “стаклена деца” популаризовао је норвешки аутор Јустејин Гордер у свом роману Мистерија пасијанса (оригинални наслов: “Kabalmusterietz”), који је први пут објављен 1990. године. У књизи, Гордер користи термин који се односи на децу која одрастају у сенци туге или емоционалних борби својих родитеља, упоређујући их са стаклом јер оно је крхко и лако се може разбити. Овај термин постаје популаран двадесет година касније, 2010. године и то на ТЕД говорима од стране говорнице Алиције Мејплс која је стаклену децу описала као „старатеље“ свог брата или сестре, а који су „природно условљени да немају никаквих проблема“ и када их питате како су, „увек су добро“. Иако сам се често сретала са децом и одраслима који имају сиблинге са инвалидитетом, са самим термином у Србији се сусрећем први на 13. Конгресу психотерапута Србије када су две колегинице излагале научни рад на тему „РЕБТ у раду са сиблинзима оболелим од психијатријске болести“. Термин „стаклено дете“ није званично признат психолошки термин али је последњих година веома заступљен у научним извештајима, као и на друштвеним мрежама.

Ко су стаклена деца?

Стаклена деца су здрава деца која живе у породици са болесним братом или сестром (или са братом и сестром са сметњама у развоју), због чега их родитељи, њих здраву децу, често не виде јер је већи фокус на детету које захтева посебну пажњу.

Ако бих морала да попишем своје прве утиске везане за децу и одрасле који расту и развијају се (или су расли и развијали се) поред брата или сестре са сметњама у развоју, описала бих то овако: ради се о особама које су хипер-независне, које осећају притисак да буде савршене, особе које се често боре са постављањем граница дугима, као и са тим да другима угађају превише.

Међутим, није само то. Испод тога постоји много више.

Истраживање спроведено у Великој Британији идентификовало је четири уобичајене теме међу овом децом (и одраслима): осећај невидљивости током друштвених интеракција, психолошке потешкоће, кривица и самоокривљавање.

У породици, деца која немају инвалидитет или сметње у развоју у односу на сиблинге који имају, одрастају верујући да треба да буду „савршени“; да се од њих очекује да се добро понашају и да кући доносе добре оцене; да лако склапају пријатељства, као и да њихови окидачи за стрес немају велики значај. Они одрастају верујући да се подразумева да буду укључени у многе активности и да се у свима њима истичу и оно што је најбитније, однекуд имају идеју да ураде све што је у њиховој моћи да не допринесу додатном стресу својих родитеља. Ово није правило за сву „стаклену децу“ али је често.

Такође, дешава се и да деца која немају инвалидитет у односу на своје сиблинге, могу да промене своје понашање, неретко могу да праве проблеме у породици изазивајући пажњу, могу да манифестују агресивна понашања, агресивно траже своја права а све у циљу “види ме”.

Стаклена деца, такође, осећају често анксиозност за своје сиблинге да ће им се нешто десити сваког момента, да неће преживети или да ће у неком случају њихов брат или сестра урадити нешто непромишљено што ће изазвати „катастрофу“ – „бојим се да ће опет побећи мами“, „анксиозна сам поводом тога да нећу успети да бринем о њој као наши родитељи“, “страх ме је ако они виде да нешто није у реду с њим“

Срамота поводом тога што имају сиблнинга са посебном потребом („срам ме је што је мој брат такав”); стид поводом срамоте коју не смеју да изговоре; страх да ће неко осудити то поводом чега се стиде; кривица поводом срамоте; депресија поводом немоћи да било шта промене; бес поводом онога што нису желели а добили су; кривица поводом тога што је рођен нормалан а његова сестра није – један зачаран круг из кога они као деца а и као одрасли тешко излазе.

„Бесан сам јер ће они умрети а ја се нећу никад оженити јер морам њега да чувам“

„Никада нисмо отишли на одмор нормално као породица“

„Срамота ме је што буље у мог брата сваки пут кад смо напољу, не знам како да се понашам.“

„Страх да ће неко помислити да и ја имам ту грешку“

„Знам све о лековима које моја сестра пије“

„Које скијање? Ми немамо такве авантуре и одморе“

„Понекада осећам велику кривицу што сам рођена „нормално“ а моја сестра није.“

Често у годинама адолесценције стаклена деца осећају претерану бригу око тога да ли ће пронаћи љубав, јер шта ако људи са којима излазе не прихвате њихове породице и будућност која долази са њима. Или осећају пак, када постану мало старији, хроничну анксиозност због тога што ће једног дана постати неговатељ свог брата или сестре са инвалидитетом. Већина родитеља је свесна овога али веома често не разговарају са својом здравом децом о томе што додаје на анксиозности код стаклене деце. Из тих разлога увек саветујемо да та тема „шта када родитеља не буде“ буде увек отворена за све чланове породице и веома јасна са заједничким плановима за будућност читаве породице и детета које је болесно.

Занимљиво је да желе да имају сестру брата са којим се свађају. Колико завиде својим пријатељима који се посвађају са сестром или братом јер је код њих најважнија тема – болест: „он је болестан, пусти га“; „како се тако понашаш према њему, видиш да је болестан“, „што си, бре, такав, повредићеш га“, „љубоморна си на њу а она би све дала да буде као ти“…

Важно је да напишем да постоји разлика ако је у породици само једно стаклено дете од више стаклене деце. Јер, када је присутно двоје здраве деце која живе са једним болесним дететом, одговорност је подељена и доживљај свих ових емоција стаклене деце и даље постоји али је „лакше“ него када имате једно дете.

Динамика једне породице, са дететом које је болесно, је таква да су стаклена деца (не)свесно занемарена, а не игнорисана. Није намерно и то ова деца знају што им додатно отежава у њиховом менталном развоју. Оно што је најтеже у свему овоме, не види се јер „они морају да буду добро“.

То што неко има брата или сестру са сметњама у развоју или инвалидитетом ни у ком случају не искључује љубав стаклене деце према својим сиблинзима. Њихов однос има способност да јединствено обликује дететово понашање, прилагођавање и добробит, на боље али и на горе.

Ипак, постоји још нешто. Људима као што су стаклена деца и стаклени одрасли који постану колатерална штета од болести такође је потребан простор — безбедно место да напусте тешка осећања и мрачне емоције попут беса, страха, преплављености, кривице и осећаја неправедности који долази када су заглављени са огромном одговорношћу коју нису ни хтели а као да су је потписали. Потребно је да знају да је у реду, нормално, чак, да осете све ове ствари и што је још важније, да се осећају способним да причају о њима без осуђивања и срама. Свакако, то је нешто што би наши здравствени системи могли боље да ураде, улажући заједнички напор да обављају психосоцијалну негу око оних које је на неки начин дотакла болест и признају вредност тога. Наравно, ово би требало да буде повезано са вец́им схватањем да болест може имати страшне импликације далеко даље од особе која је болесна.

Овај текст није критика родитеља стаклене деце већ је упозорење да буду свесни улоге свог детета које нема инвалидитет, да буду свесни да ће то дете, вероватно, једног дана надживети своје родитеље и постати примарни старатељ свог брата или сестре са посебном потребом. Из тог разлога важно је да препознају везу која ће се одигравати током њиховог заједничког живота, важно је неговати здраво дете како би постало здрав одрасли, важно је да знају да су здрава деца кључни чланови породице као јединице која функционише у садашњости али и у будућности.

Аутор текста: Мирјана Марковић, психолог Центра за дечју психологију

https://zelenaucionica.com/kako-zive-staklena-deca-braca-i-sestre-dece-sa-invaliditetom-ili-smetnjama-u-razvoju-razapeti-izmedju-svojih-potreba-i-zelje-da-pomognu/

Некада је брак био биолошко-правна категорија. Људи су улазили у брак да би добили децу и да би их држава признала као заједницу. Данас људи улазе у брак јер им је пријатно, када постане непријатно они излазе из брака, објашњава психотерапеут Зоран Миливојевић.

Најчешћи разлози због којих се бракови данас распадају су превара и мешање породице у брак. 

Зашто мешање породице доводи до развода?

Природан део одрастања је одвајање од родитеља, што се у породичној терапији назива сепарација -индивидуација. То значи да се дете не само одваја од заједнице у којој је живело, већ постаје индивидуа за себе. 

Када особа улази у озбиљну везу или брак веома је важно да је прошла овај процес са својом породицом. 

“На пример девојка се уда и постаје жена свом момку. Он је својим родитељима син. То значи да има улогу у два система, једна је улога мужа, друга улога сина. Некада тај мушкарац мора да одлучи шта му је важније да буде син или муж. Ако је пречесто бољи син него муж, онда ту нешто није у реду”, наводи Миливојевић. 

Људи морају знати да повуку границу између примарне и секундарне породице, да би сачували свој брак.

Ако мама има “безазлене” коментаре попут “а ова твоја, где је? Ах отишла, знала сам” или каже “мој син је диван, где је нашао ову, ја сумњам да ће да га вара, да она њега искоришћава” и слично, важно је имати на уму да то никако није безазлено и да може нанети много штете вези или браку. У овом примеру мама трује однос свог сина и ствара му сумњу. 

Миливојевић је објаснио могуће узроке оваквог понашања.

Један од њих може бити посесивност. Већина родитеља који се овако понашају су незадовољни властитим односом са својим партнером. Када људи имају децу они поред тога што имају улоге мужа и жене, имају и улоге маме и тате. Па ако имају проблем у улогама мужа и жене, они проводе време као мама и тата. А да би били мама и тата, потребно им је дете, које је у овом нашем случају одрасло и има своју породицу. 

Другим речима, систему мама и тата је потребан проблем који треба да решавају детету. У овом примеру, ако им се не свиђа снаха, они “измисле проблем” тј несвесно убеде себе да постоји проблем или претња њиховом детету, па у поступцима снахе виде ствари којих потенцијално нема. Па се чују реченице попут “Сине, рећи ћу ти нешто, не мораш да ме послушаш, али ја сам дужна да ти кажем…”. 

Да би се ово избегло веома је важно да приликом уласка у озбиљну везу или брак гледамо какви су односи нашег партнера са примарном породицом, напомиње стручњак.

извор

Једна кинеска фирма је на тржиште избацила апликацију са бизарним називом „Јеси ли мртав“ и достигла рекордан број корисника. Корисници су усамљени људи старије доби о којима нема ко да брине, али и они млађи, забринути за могућност смрти или озбиљне повреде за коју нико неће знати. Апликација функционише тако што корисник свакога дана мора стиснути зелено дугме, чиме потврђује да је жив. Уколико то не уради узастопно два дана, систем обавештава особу која је наведена у профилу.

Апликација постаје популарна и у другим деловима света јер проблем усамљености достиже глобалне размере чега нисмо ни свесни све док ми сами или неко наш не дође у такву ситуацију. И не треба да мислимо како је то нешто далеко од нас. Догађа се свуда. У нашем окружењу живи мноштво људи потребитих за разне врсте старања, али су невидљиви и за ту околину, и за систем у целини.

Нема много дана од велике бруке са неусвајањем закона о родитељу неговатељу. Дакле, припремљени закон није усвојен у скупштини, чак је забележен и један глас против, али је гласно, и за медије пробитачно, најављена израда новог нацрта истог тог закона. Протести родитеља су занемарени, њихове приче и недаће стављени на чекање. Прецртана су деца. Шта онда треба да очекују старији?!

Ми смо стара нација. Немамо решена питања социјалне заштите. Осим на папиру. Али од шаре у обрасцу се не живи. Када стигне старост или болест, помоћи нема. Осим тога, нерешено нам је и питање прихватања болесних и старих. У време породичних задруга, он је био окружен виталним члановима, од њих добијао неопходну помоћ и своје дане приводио крају уз извесну дозу достојанства. Данас он најчешће остаје сам, са мизерним пензионим примањима, зависан од добре воље деце која ни свој лични живот не могу да носе јер су суочени са борбом за голи опстанак. Искочили смо из фамилије, фаворизовали самосталност основног породичног гнезда, али нисмо створили поуздане механизме за заштиту рањивих јединки. Зато сваки старатељ живи у стању непрекидне менталне подељености, између личне обавезе која му је колективном свешћу наметнута и очекивања да од друштва добије било какву подршку.

Свако ко је имао несрећу да се стара о болесним и немоћним родитељима, зна каква је то мука удружена са немањем излаза и грижом савести. Дакле, родитељ живи сам. Приходи су му мали. Док му ви не отворите врата, нико му се неће обратити, питати да ли му нешто треба, поседети, донети нешто из маркета. У селу је ситуација можда нешто боља, али у градовима је отуђење достигло немогуће размере. Комшије су престале да постоје осим као сметачи у лифту и непозната лица у хаустору. Онда се родитељ разболи. Не може сам, треба му и медицинска и свака друга помоћ. Ту настаје једна јурњава, од болнице до социјалног, од апотеке до разних шалтера, печата, потврда, мољења за услуге које постоје, али не раде, или се чекају, бистрења лекарских извештаја, давања бесмислених података за анамнезу, чашћавања сваког ко може помоћи…али, на крају сваког дана си сам…са тешким болесником.

Живиш подељен између своје куће и родитеља који те чека, између личног живота који је прекинут и обавезе коју треба да испуниш, између своје деце и сажаљења према немоћном. Желиш своју укинуту слободу, али те гризе савест због тога. Чиниш све да помогнеш, али си стално суочен са затвореним вратима. Размишљаш како је тренутна смрт дар од бога, јер болест одузима достојанство. Гледаш свог родитеља намученог и измењеног и молиш се да тебе то не задеси. А онда се стидиш, страшно се стидиш због сваке такве мисли. Покушаваш да нађеш решење. Разматраш могућност дома за старе, али то не чиниш јер су услови у домовима лоши. Желиш нешто боље, али то не можеш да платиш. Окрећеш бројеве по огласима који нуде негу старих болесника, заказујеш разговоре и опет не урадиш ништа. Или је особа коју си нашао неадекватна, или услугу не можеш да платиш. Значи, зачарани круг…из кога се спасеш када смрт дође по своје. Али, тек тада наступа агонија јер заборављаш све непроспаване ноћи, сузе од немоћи, јурњаву, изнуривање. Остане ти само чист губитак и самокажњавање за све оне мисли у којима си хтео да побегнеш.

Када старог родитеља више нема, неминовно је размишљање о сопственом крају. Када ми је умрла мајка, после тешке болести, једина жеља ми је била да то не дочекам. Боже, говорила сам стално, када дође време, нека буде брзо. Не желим да доживим понижење немоћи. Не желим да будем терет својој деци. Хоћу да ме памте у солидном издању. Забранићу им да ме посећују ако будем болесна. Али, када је прошло време бурних осећања, пробудио се рацио. Шта ако…? У дом? Болнички услови и сумњива нега. Прерачунавам колика ће ми бити пензија. Распитујем се колике су услуге дома. На граници сам. Онда се јави сажаљење. Зар тако да завршим? Тражим решење, али га нема. Остаје немоћ и самоћа. Остаје понижење као последње исходиште.

Јер, не треба се заносити. Одлазак у пензију у нашим условима је крај нормалног живота. За већину. Повлачење у немаштину, одрицање и седење по чекаоницама. Лагање деце како си одлично. Наш систем ти не дозвољава часну старост. Друштвено отуђење те затвара. Стигма према старим лицима те гура у сенку. Остаје само страх од неизвесности. Самоћа. Сазнање шта нећеш и несигурно уверење да ћеш истрајати.

Зато апликација „Да ли си жив“ јесте нека утеха. Јер, свуда је исто. Али, у неким другим земљама иза те понуде стоји решени статус немоћног лица. Код нас ће то бити само обавештење да повређено тело, или само тело, треба превести од тачке А до тачке Б. За остало се мора побринути породица. И, ето нас опет на почетку. Јер, друштво које је несређено у великом броју својих испољавања, не може бити исправно на пољу социјалне заштите. Оно не види своје мане, већ позива породице на жртву у име хуманости, декларативно се залаже, али оставља сваки овакав проблем као нерешен, јер је ова структура људи, и болесних, и немоћних, невидљива, савијена у себе и изнурена проблемима са којима се суочава. Мален им је маркетиншки домет, а посао и улагања велики.

Зато су нам родитељи неговатељи на улици са криком очајања. Зато нам у домовима за старе избијају епидемије и пожари. Зато нам болесни умиру сами. Зато се породице сатиру да све проблеме реше. Зато живимо у страху од неизвесности, молимо се за брзи крај. Зато нам ни зелено дугме за аларм није решење.

Аутор: Биљана Васић, проф. српског језика и књижевности

https://zelenaucionica.com/kad-roditelj-ostari-ili-se-razboli-onda-zivis-sa-grizom-savesti-podeljen-izmedju-sopstvene-dece-i-obaveze-i-sazaljenja-prema-ocu-ili-majci/

Пре него што се посветимо емоционално незрелим родитељима, потребно је да утврдимо на чему почива емоционална зрелост. Емоционално зреле особе добро се осећају у својој кожи; свесне су себе и својих слабости. Имају развијену емпатију, умеју да контролишу осећања, да разговарају о емоционалнимпроблемима и да их директно решавају. Са стресом се боре на реалистичан начин. Знају шта желе и како до тога да стигну а да не искоришћавају друге. Интересују се за осећања других људи; могу бити дубоко емоционално повезани са њима, а да ипак функционишу независно. Kао родитељи су емоционално поуздани – доследно се брину о својој деци и интересују се за њих.

Емоционалну незрелост пак одликује понављање аутоматизованих понашања, при чему такви људи уопште нису свесни ни шта раде, ни утицаја који могу имати на друге. Стога немају потребу да се извињавају и не жале због својих поступака. Њихова емоционална интелигенција је крајње неразвијена. Не показују интерес за успостављањем узајамнекомуникације. Сувише су заокупљени собом и траже искључиву пажњу, па као родитељи не региструју осећања своје деце. Невешти су у успостављању блискости, тачније – имају страх од ње, а сопствене емоционалне потребе им изазивају нелагоду; зато не умеју ни да пруже „подршку на емоционалном нивоу. Такви родитељи могу постати нервозни и љути ако се њихова деца узнемире, кажњавајући их уместо да их утеше.”

Линдзи Гибсон детаљно објашњава читав низ особина емоционално незрелих особа, међу којима су субјективност, егоцентричност (која је у ствари маска испод које се крију анксиозност и суштинска несигурност), импулсивност, непопустљивост, нетолеранција на стрес, непоштовање туђег мишљења, неспособност за саморефлексију, ограничена емпатија (упркос вештини „читања” туђих осећања и намера), недоследност и контрадикторност, склоност ка буквалном размишљању и опсесивној интелектуализацији. Довољан је само летимичан поглед на ову листу особина емоционално незрелих родитеља па да схватимо да је одрастање уз њих истовремено усамљено, фрустрирајуће и разочаравајуће искуство. Па ипак, иако тај однос може бити изузетно тегобан, „када смо далеко или одвојени од њих, осећамо као да нешто битно недостаје”, примећује ауторка. „Наши најранији инстинкти гурају нас да им се изнова и изнова обраћамо у потрази за негом и разумевањем.”

Ограничења односа са емоционално незрелим родитељима

На основу вишегодишњег проучавања, Гибсонова је установила да емоционално незреле особе у односима са другима примењују извесне устаљене обрасце. Између осталог, за изражавање својих потреба и осећања, уместо речима користе се тзв. емоционалном заразом. Тако на своју децу (и на све око себе) преносе оно што они сами осећају, нарочито када су узнемирени; то углавном резултира спремношћу деце да учине све да би им се родитељи осећали боље. Услед недостатк емпатије, емоционално незрели родитељи се не баве емоционалним радом – не труде се да разумеју друге, сматрајући да су „умови других људи непрозирни”. Они такође очекују од других да искажу забринутост у вези с њиховим проблемима; штавише, очекују да им други читају мисли и предвиде потребе, па се љуте ако се то не деси. Према ауторкиним речима, њихов класични неизговорени захтев је: „Да ме стварно волиш, знао би шта хоћу да учиниш’.”

Осећајни родитељи одражавају емоције своје деце на својим лицима. Тако уче децу о осећањима и о повезивању, а она заузврат добијају потврду да их неко разуме и познаје. У породицама са емоционално незрелим родитељима ситуација је управо обрнута; долази до замене улога, па се од деце очекује да одражавају родитеље, али она немају психолошке способности за то. У везама, емоционално незрели људи доследно инсистирају на улогама, јер оне поједностављују живот. У том смислу, и од своје деце траже да играју одговарајућу улогу, да их поштују и да буду послушни. За овакве родитеље породична блискост исто је што и тзв. уплетеност, која се манифестује кроз интензивну везу, а може имати облик зависности или идеализације. „У зависној уплетености дете је неприлагођено и родитељ има улогу спасиоца или жртве. Kада је реч о идеализованој уплетености, родитељ удовољава свом фавориту као да то дете заслужује више од друге деце. Међутим, ово заробљава идеализовано омиљено дете у гвоздени кавез, тако да ни оно не доживљава било какву истинску емоционалну блискост.”

Да би опстала током болног одрастања, занемарена деца почињу да смишљају исцељујуће фантазије о томе да ће њихове потребе за љубављу и пажњом бити задовољене једног дана. То им даје снагу за преживљавање болног одрастања. Такође, уколико родитељи не прихватају дететово истинскога, оно се окреће проналажењу посебне породичне улоге, коју Линдзи Гибсон назива селф-улогом. Да би осетило припадност и приврженост, дете почиње да се понаша онако како то његовим родитељима одговара, потискујући своју праву личност. Kао одрасла особа, често наставља да игра селф-улогу, надајући се да ће коначно добити ту прекопотребну пажњу. Међутим, кад-тад ће праве склоности избити на површину и ако их дотична особа буде пригрлила, моћи ће да води растерећенији живот.

https://zelenaucionica.com/deca-nezrelih-roditelja-imaju-specificna-ogranicenja-kada-odrastu/

Код деце се личност и формирање осећања личне вредности још граде и увреде од најближих токсично делују на њихов развој, а када отац или мајка то често раде, реч је о психичком злостављању детета.

Деца наслеђују многе наше особине, и то нарочито оне које нас највише нервирају

Где сам погрешила па моје дете не воли да чита?!
Шта радим наопако па је моје дете тако плашљиво?
Како сам допринела његовој претераној педантности?
Нема родитеља који се данас не осећа кривим и забринутим због неке особине свог детета. Зашто је тако?
Раније су родитељи имали и по десеторо деце. Подижући толико потомство, кроз живот би пуно научили о томе колико је наш утицај на децу ограничен. Она се рађају са “личношћу” и сваки покушај да их моделујемо по својој замисли, као да су од пластелина, на крају се заврши неуспехом. Знали су и да та личност са којом се рађају има доста тога заједничко са личношћу њих самих, да “ивер не пада далеко од кладе” и да деца наслеђују многе наше особине, и то нарочито оне које нас највише нервирају.
Данас родитељи немају толико искуства, а народне мудрости су заборављене. Гутамо књиге о родитељству и интравенски смо прикључени на савете са интернета. Са толико информација и теорија, како да не поверујемо да се деца заиста могу обликовати као пластелин? Као да је све могуће и оствариво, ако само довољно научимо и студиозно применимо на нашим чедима.
То је са једне стране добро. Свесни смо да је важно какви смо родитељи и да можемо да начинимо приличну штету својим немаром или суровошћу. Са друге стране, ствара веома нереална очекивања код родитеља, што изазива осећај кривице (шта радим погрешно?) или се ломи преко леђа деце која испадају крива што нису онаква каквом су их мама и тата замислили.
Тако, на пример, када дете из породице у којој се пуно чита – воли књиге, сви мисле да је то искључиво резултат труда родитеља, а ником не пада на памет да је можда само “повукло” на њих, и да они нису радили ништа другачије него на хиљаде других родитеља, који нису успели да заинтересују своју децу за читање. И који криве себе за свој неуспех. Или, што је још горе, криве своју децу.
Ни празан лист, ни уклесано у камену
Иако је питање да ли смо ми више плод наших гена или нашег одгајања предмет сталне вишедеценијске дебате у науци, неки концензус је да је однос највероватније пола-пола. Литература је препуна невероватних примера тога, колику сличност испољавају једнојајчани близанци који су раздвојени на рођењу и усвојени у различите породице, одрасли у другим градовима и другачијем окружењу. Иако се никад нису упознали, њихови идентични гени чине да често заврше са истим бројем деце, супружницима који се исто зову, радећи исте послове, пушећи исту марку цигарета, возећи исте аутомобиле. имајући исте тикове, исте хобије:
“Близанци мушкарци, који живе у Њу Џерзију, први пут су се упознали као одрасли. Открили су да обојица волонтирају као ватрогасци, воле лов, оженили су девојке које се исто зову, обојица пију Бадвајзер пиво и то тако што мали прст подметну испод кригле. ‘Носимо исте бркове,’ каже један, ‘исте зулуфе, чак и исте наочаре’. Други пар близанаца упознао се са деветнаест година. Обојица су освојили боксерско првенство, и бавили се уметношћу. Чак су имали каријес на истим зубима. Трећи пар близанаца, који се упознао касније у животу, делио је екстремну склоност камелеонском подражавању других – иако међусобно различити, били су невероватно слични најближима у свом окружењу. Четврти пар је открио да воле да практикују исту бизарну шалу на другима. Пети пар близанаца делио је исту фобију од воде и на исти начин су излазили на крај са њом – у море су улазили унатрашке, окренути леђима води,” само су неки од примера наведених у књизи: “Бецоминг Attached: Фирст Релатионсхипс анд how they схапе оур capacity фор лове.”
Шта у пракси значи тих “пола-пола” за родитеље?
Значи да се деца не рађају као празан лист папира на коме ми можемо да испишемо шта нам је по вољи, али ни као уклесани натпис у камену на који родитељи немају никаквог утицаја. Свако дете је јединствена комбинација гена које наслеђује, и који значајно утичу на његову будућу личност, али који се и различито испољавају у зависности од утицаја окружења.
То ће добро илустровати још један пример из литературе: идентични близанци су раздвојени на рођењу, усвојени у различите породице, и обојица су патили од неких опсесивно-компулсивних црта, између осталог, имали су потребу да стално рибају своје руке “до крви”. И што је посебно занимљиво, обојица су за ову особину кривили своје помајке – први је сматрао да је опседутост чистоћом и тачношћу његове, утицала да и он постане опсесивац, а други је кривио екстремни немар и неуредност своје помајке, која је у њему провоцирала супротно понашање. Истина је вероватно у томе да су ова два екстремна окружења утицала да се њихови већ постојећи гени испоље у екстремном облику. Дакле, да су неким умереним родитељским приступом њихове урођене неуротичне склоности могле бити ублажене, али врло вероватно не и потпуно поништене.
Да ли сва деца реагују на претерано уредне или неуредне родитеље тако што постају чистунци? НЕ. То знају сви родитељи који открију да исти приступ који је код првог детета имао одличне резултате, код другог уопште не ради, и да није ствар у томе да они “кидају” родитељство, већ да су на генетској лутрији прво извукли дете блажег и прилагодљивог темперамента.
Суштина је: крајњи исход није нешто што можемо само да одлучимо, испланирамо и спроведемо. Деца наслеђују многе наше особине, и то нарочито оне које нас највише нервирају, а не наследе баш оно што желимо – а тада следи обрнута прича – неуредно дете које излуђује педантног родитеља, разбашурени сањар и романтичар ког његови трезвени и савесни родитељи не могу да схвате.
Да ли то значи да не треба уопште да се трудимо, већ да се препустимо природи и кажемо – такво је – какво је? Не. Не знамо шта наше дете све може или не може. Зато је на нама да пружимо подстицајно и подржавајуће окружење, али и да прихватимо да то просто не мора да буде пресудно. Сурова истина је да деца често више личе на нас – него на наше жеље.

https://www.detinjarije.com/surova-istina-deca-vise-lice-na-nas-nego-na-nase-zelje/

Одвели сте дете у паркић и током игре оно је бесно гурнуло друго дете у песак, отело другару играчку или рекло нешто ружно. Осећате тај тренутни талас непријатности, сви вас гледају и аутоматски имате потребу да задовољите очекивања која други имају од вас.

„Хајде, извини се. Одмах. Реци секи ‘извини’.“

А шта се заправо десило у том тренутку?

Шта дете учи када га терамо да се извини

Кад децу приморамо на извињење, ми их у ствари не учимо ни емпатији ни томе да није у реду ударати друге. Учимо их послушности. Дете не размишља о томе како се друга особа осећа. Оно размишља о томе како да се извуче из непријатне ситуације што је брже могуће. Учи да су речи магична формула која задовољава одрасле и да ни најмање није битно шта оно мисли или осећа, већ шта изговара.

Извињење постаје казна, нешто што се ради под притиском, аутоматски рефлекс без значења. Срећете одрасле људе који брљају „извини“ за сваку ситницу, не зато што им је заиста жао, већ зато што су кондиционирани да то буде њихова излазна стратегија. Или обрнуто – људе који никада не могу да изговоре извини јер им је то цео живот био чин понижења.

А ту је и питање интегритета. Када терамо дете да каже нешто што не мисли, шаљемо поруку да је лицемерје прихватљиво, па чак и пожељно у друштвеним ситуацијама. Да је важније како ствари изгледају споља него шта заиста осећамо изнутра.

Шта заправо желимо да постигнемо?

Пре него што реагујемо, вреди се запитати шта је циљ. Желимо ли тренутно извињење које ће смирити другу страну и омогућити нам да се осећамо као добри родитељи? Или желимо да дете временом научи да препозна туђ бол, да осети жаљење и да спонтано поправи оно што је покварило?

Другачији приступ

Уместо аутоматског инсистирања на извињењу, можемо стати поред детета и помоћи му да разуме шта се десило. Не лекцијама, већ питањима и описивањем: „Видиш како Сара плаче? Ударио си је и сад је боли рука.“ Није оптужба, није предавање – само опис реалности.

Понекад дете треба да се смири пре него што може ишта да обради. Ако је узрујано, бесно или уплашено, емпатија му је биолошки недоступна. Префронтални кортекс му је практично искључен. Можемо да га одведемо са стране, да седнемо са њим, да му помогнемо да удахне неколико пута. Тек када изађе из режима претње, може да размишља о другима.

Кад су спремни, можемо да истражујемо заједно: „Шта мислиш како се она осећа? Како би се ти осећао да те неко гурне?“ То нису реторичка питања којима тражимо одређени одговор, већ искрена радозналост. Понекад деца изненаде. Четворогодишњак може да каже „Сигурно јој је тешко“, док осмогодишњакиња може да призна „И ја сам била љута кад ме нико није хтео у игру“.

Онда долази најважнији део: „Шта мислиш да можемо да урадимо да се она осети боље?“ Можда ће хтети да јој да играчку. Можда ће хтети само да седи поред ње. Можда ће рећи „Извини“ – али сада из сопствене потребе, а не наше команде. А можда још није спремно и то је такође у реду. Можемо да кажемо „У реду, можда касније. Ја ћу јој рећи да си и ти тужан што се ово десило.“

Зашто је тешко одустати од присиљавања

Не заваравајмо се, овај приступ је неугодан. Захтева да издржимо туђ суд, погледе других родитеља, можда чак и коментар: „Зар неће да се извини?“ Осећамо се као да не радимо свој посао, као да наше дете ‘пролази’ без последица.

Али последице су ту. Дете мора да се суочи са туђим болом, да седне са сопственим осећањима, да размишља о свом понашању. То су праве последице, много дубље од принудне фразе. Само нису тако видљиве споља.

Плус, нема гаранције да ће све ово одмах упалити. Можда ћете три, пет, десет пута проћи кроз овај процес пре него што видите промену. Али та промена, када дође, биће аутентична. Биће њихова.

Када деца спонтано почну да се извињавају

Најлепши моменат је када након месеци овог рада приметите да ваше дете само каже „извини“ у природној ситуацији. Не зато што сте му ви то тражили, већ зато што је видело да је некоме тешко и осетило је сопствену улогу у томе. То извињење звучи другачије. Има тежину и значење.

https://zelenaucionica.com/kazi-seki-izvini-odmah-ili-kako-decu-ucimo-da-budu-licemeri/

Људи често искаљују бес на недужне особе, а не на оне који су узроковали њихову фрустрацију. Ова појава, позната као дислоцирана агресија, чешћа је код особа са ниским нивоом задовољства или високим степеном нарцизма

Дислоцирана агресија јавља се када неко искаљује свој бес на недужну особу, уместо на онога ко је узроковао фрустрацију. Особе са ниским нивоом задовољства или високим степеном нарцизма чешће показују овај облик агресије. Друштвени трендови, попут пораста стопе самоубистава и зависности, могу такође, бити знак дислоциране агресије.

Када људи након неке конфликте ситуације постану лоше расположени, често „искаљују“ свој бес на невиним особама попут чланова породице или пријатеља. Овакво понашање познато је као дислоцирана агресија, психолошки феномен који подразумева усмеравање љутње на недужне особе, док се прави узрок фрустрације избегава. Често се дешава да се жртве агресије не суочавају са правим узрочником (провокатором), већ малтретирају слабије од себе како би смањиле стрес који носе.

Неки истраживачи верују да је ово еволутивна особина. На пример, код агресивних пастрмки смањује се ниво стреса када уоче социјално подређене рибе – потенцијалне лаке мете – што их на неки начин смирује.

Где се дислоцирана агресија често може уочити?

Уобичајени примери дислоциране агресије укључују породично насиље (отприлике 1 од 3 жене и 1 од 10 мушкараца старијих од 18 година доживело је породично насиље) и агресивно понашање у саобраћају ( где је 82% људи признало је да је починило акт саобраћајне агресије у претходној години, а број пријављених случајева се повећао за 500% у последњих 10 година). Дакле, ако ваш партнер или пријатељ изненада бесни или вас претекне опасан возач, размислите о дислоцираној агресији.

Које особе су склоне дислоцираној агресији?

Особе са особином „благости” ређе искаљују свој бес на другима. Ова особина укључује људе који су емпатични, саосећајни, искрени и кооперативни. Супротно томе, особе које су сумњичаве, себичне, непријатељски настројене или неосетљиве чешће искаљују свој бес на невиним особама. Ове особе су мање флексибилне у свом размишљању, због чега не могу лако да отпусте бес, па га усмеравају на слабије од себе.

Такође, склони су импулсивном понашању. Недавна истраживања показала су смањену повезаност између кључних регија мозга задужених за контролу импулса. Алкохол је још један окидач за дислоцирану агресију.

Улога нарцизма у дислоцираној агресији

Нарцисоидне особе представљају прототип контрадикторности – с једне стране су доминантне и самопоуздане, а с друге стране несигурне и реактивне. Када им је его угрожен, често нападају слабије од себе како би игнорисали или умањили претњу.

Теза о друштвеним трендовима

Данас живимо у свету политичке, научне и социо-економске поларизације. У корену овог тренда може бити нарцистичка потрага за потчињенима, као начин за искаљивање агресије. Свака страна види другу као инфериорну и тиме искаљује бес, уместо да реши сопствену психолошку бол.

Повеређивање себе кроз дислоцирану агресију

У протекле две деценије, стопа самоубистава порасла је за 33 процента. Према подацима Светске здравствене организације, самоубиство је други водећи узрок смрти међу младима, узрокован несигурношћу у вези са животом. Такође, расте број аутоимуних болести и смрти повезаних са опиоидима.

Сви ови феномени, иако се чине неповезани, можда имају заједнички фактор – повређивање себе. Поларизација у друштву није толико заштитна колико се чини, и можда је најопаснији облик дислоциране агресије заправо усмерен ка себи.

Шта се може предузети?

Први корак је препознати дислоцирану агресију као склоност и запитати се да ли повређујемо себе али и друге, игноришући је. Други корак је одустати од идентификовања са поларизованим групама, како бисмо се поново повезали са сопственом индивидуалношћу. На крају, уместо да се боримо против сопствене трауме, треба тежити досезању својих највећих могућности.

извор

Да би развили социјалне вештине и суочили се с реалношћу на прави начин, деци љубав није довољна: родитељи морају да их дисциплинују и да се поставе као ауторитет који изговара: „не смеш” и „мораш”