Адолесценција, иако често представља изазован период, истовремено је и време великих развојних могућности.

Ментално здравље и адолесценција представљају међусобно снажно повезане области, јер је управо адолесценција један од најосетљивијих развојних периода за психолошко функционисање младе особе. У том раздобљу, које оквирно обухвата период од дванаесте до деветнаесте године живота, одвијају се интензивне промене на биолошком, психолошком и социјалном плану.

Ментално здравље у адолесценцији не односи се само на одсуство менталних поремећаја, већ на способност младе особе да разуме и регулише своје емоције, развија стабилан осећај идентитета, гради здраве односе са другима и успешно се суочава са изазовима који прате одрастање.

Тинејџери: Кад бунт није бунт, већ умор

Управо због тога се адолесценција често описује као развојни период у којем се истовремено сусрећу повећана рањивост и велики потенцијал за развој личности. Један од кључних разлога због којих су ментално здравље и адолесценција тако снажно повезани лежи у биолошким променама које се дешавају у мозгу током овог периода. Мозак тинејџера још увек пролази кроз интензиван развој, посебно у деловима који су задужени за доношење одлука, планирање и контролу импулса. Префронтални кортекс, део мозга који је одговоран за рационално размишљање и процену последица сопствених поступака, сазрева спорије и свој пуни развој достиже тек у раним двадесетим годинама живота. Насупрот томе, лимбички систем који је повезан са емоцијама, мотивацијом и осећајем награде развија се раније и активнији је у адолесценцији. Ова развојна неравнотежа доводи до тога да тинејџери често доживљавају интензивне емоције и снажне реакције, док способност дугорочног промишљања и контроле импулса још увек није у потпуности развијена.

 Мозак тинејџера још увек пролази кроз интензиван развој, посебно у деловима који су задужени за доношење одлука, планирање и контролу импулса.

Због тога су у адолесценцији честе нагле промене расположења, повећана импулсивност и склоност ка истраживању нових искустава и понекад ризичних понашања. На ове процесе додатно утичу хормонске промене које прате пубертет. Повећана активност хормона као што су тестостерон, естроген и кортизол утиче на емоционалну осетљивост и реакције на стрес, док промене у допаминском систему награде чине да тинејџери снажније реагују на друштвено признање, прихватање од стране вршњака и искуства која доносе узбуђење и новину. Управо због тога прихватање у вршњачкој групи добија изузетно велики значај за ментално здравље адолесцената. Осећај припадности и подршке може имати заштитни ефекат, док одбацивање, вршњачко насиље или социјална изолација могу значајно повећати ризик за развој психолошких потешкоћа.

Паралелно са биолошким променама одвија се и важан психолошки процес формирања идентитета. Адолесценција је период у којем млади покушавају да одговоре на питања ко су, где припадају и какве вредности желе да развију. Тај процес често укључује преиспитивање ауторитета, потрагу за већом аутономијом и експериментисање са различитим улогама и стиловима понашања. Због тога су промене интересовања, емоционална преиспитивања и повремени конфликти са родитељима честа појава у овом периоду. Важно је разумети да такве појаве не морају нужно представљати проблем, већ често представљају природан део психолошког развоја и формирања идентитета. Ипак, управо због интензитета промена које карактеришу адолесценцију, ментално здравље младих може бити посебно осетљиво. Промене у понашању понекад могу указивати на то да тинејџер пролази кроз озбиљније психолошке потешкоће. Такве промене често се јављају постепено и могу укључивати повлачење из друштва, губитак интересовања за активности које су раније биле важне, дуготрајно лоше расположење или појачану раздражљивост.

 Адолесценција је период у којем млади покушавају да одговоре на питања ко су, где припадају и какве вредности желе да развију

Код неких адолесцената долази до проблема са концентрацијом и учењем, што се може одразити кроз нагли пад школског успеха или губитак мотивације за обавезе. Промене се могу јавити и у свакодневним навикама, кроз поремећај сна, несаницу или претерано спавање, као и кроз промене у апетиту. Понекад се јављају и импулсивна или ризична понашања попут конзумирања алкохола и психоактивних супстанци, уласка у конфликте са ауторитетима или бежања из школе. Посебно забрињавајуће могу бити ситуације у којима млада особа изражава осећај безнадежности, безвредности или бесмисла, као и појаве самоповређивања или разговора о смрти и самоубиству. Таква понашања често представљају покушај да се млада особа избори са снажним емоцијама које не уме да разуме или регулише.

Важно је нагласити да адолесценција није само период ризика, већ и период у којем мозак има велику способност да се мења, учи и развија кроз искуства. Мозак младих у овом периоду има велику способност учења, прилагођавања и развоја нових образаца понашања. Управо због те неуропластичности искуства из адолесценције могу имати дугорочне последице на каснији живот. Негативна искуства попут насиља, занемаривања или хроничног стреса могу повећати рањивост за менталне поремећаје, али исто тако позитивни односи, подршка и квалитетни развојни програми могу значајно ојачати психолошку отпорност младих. У том контексту, ментално здравље и адолесценција не могу се посматрати одвојено од окружења у којем млади одрастају.

 Мозак младих у овом периоду има велику способност учења, прилагођавања и развоја нових образаца понашања. Управо због те неуропластичности искуства из адолесценције могу имати дугорочне последице на каснији живот.

Породица има кључну улогу у стварању осећаја сигурности и емоционалне подршке. Родитељи који развијају отворену комуникацију са децом, који су спремни да саслушају без осуде и који успевају да балансирају између постављања граница и пружања подршке могу значајно допринети очувању менталног здравља адолесцената. Једнако важну улогу има и школа, јер је то окружење у којем млади проводе велики део времена и где се промене у понашању често најпре примећују. Наставници који обраћају пажњу на емоционално стање ученика и који развијају однос поверења могу имати важну превентивну улогу у очувању менталног здравља.

Деца, интернет и језик online комуникације – упознајте интернет сленг

У том процесу посебно су значајне стручне службе школе, односно психолози и педагози, који могу проценити да ли је у питању пролазна развојна криза или озбиљнији проблем који захтева додатну подршку. Савремени друштвени контекст додатно утиче на ментално здравље адолесцената. Млади данас одрастају у дигиталном окружењу које доноси нове могућности, али и нове ризике. Друштвене мреже, стална изложеност информацијама и притисак да се испуне одређени стандарди успеха, изгледа или популарности могу утицати на развој самопоуздања и слике о себи. Поређење са другима, cyber насиље или осећај социјалне изолације могу додатно оптеретити психолошко функционисање младих.

Због свега тога ментално здравље и адолесценција данас представљају једно од кључних питања савременог друштва. Бројна истраживања показују да се велики број менталних потешкоћа први пут јавља управо у овом периоду живота, због чега су рана превенција, едукација и правовремена подршка од изузетне важности. Када породица, школа и стручњаци сарађују и на време препознају тешкоће, много је већа вероватноћа да ће млада особа добити адекватну помоћ и подршку. Адолесценција, иако често представља изазован период, истовремено је и време великих развојних могућности.

Уз разумевање развојних процеса кроз које тинејџери пролазе и уз подршку одраслих који су спремни да их саслушају и разумеју, овај период може постати темељ за изградњу емоционалне стабилности, самопоуздања и здравих образаца понашања који ће пратити младу особу кроз читав живот.

Управо зато разумевање везе између менталног здравља и адолесценције представља један од кључних задатака савременог друштва, образовног система и породице.

Ауторка: Александра Цветковић, координаторка дневног боравка у Центру за несталу и злостављану децу

Извор: Центар за несталу и злостављану децу

У оквиру програма Четвртком у 4, који Палата науке реализује у сарадњи са Електротехничким факултетом у Београду, сваког четвртка од 16 часова одржавају се популарна научна предавања намењена младој публици. Наставници, студенти и алумнисти ЕТФ-а кроз инспиративне примере из праксе и савремена истраживања приближавају публици теме и технологије које обликују свет око нас.

До краја марта биће одржана три предавања искусних инжењера и истраживача намењена средњошколцима и студентима. Биће речи о томе како глобални енергетски трендови - дигитализација, декарбонизација и нагли раст потражње за струјом - мењају инжењерску професију.  Публика ће имати прилику да упозна концепт паметних градова - градова који мере, управљају и уче, а представиће се и свет акустике и модерних аудио система: од концертних сала до виртуелних асистената у паметним зградама. Публика ће сазнати зашто исти звучник не звучи исто у свакој просторији, како инжењери моделују звучно поље и како „паметни” микрофони из бучног окружења издвајају само жељени звук. Предавање је намењено свима које занима техника, физика и програмирање, али и музика и звук.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/578158/tehnologija/besplatna-predavanja-o-tehnologiji-koja-menja-svet

Чачак, март 2026. Петогодишњи дечак излази сам из вртића, пролази кроз капију и одлази улицом. Нико га не зауставља. Инцидент се, срећом, завршио без трагедије. Али питање које је остало иза њега није ни мало безопасно: ко је ту заправо заказао?

Ако сте пратили медијско извештавање, добили сте одговор у року од неколико сати: крив је васпитач. Родитељи су бесни. Директори обећавају да ће бити ”испоштована процедура”. Инспекција најављује посету. А нико – буквално нико у јавном простору – није поставио једноставно питање: је ли тај васпитач уопште физички могао да спречи оно што се десило?

Математика немогуће мисије

Закон о предшколском васпитању и образовању прописује да једна васпитна група може имати до 26 деце у јаслицама и до 28 у вртићу. У пракси, та горња граница ретко када се поштује – родитељи знају за групе од 30, па и 33 деце. Уз то, све чешће, у групи ради само један васпитач, уместо прописаног пара.

Урадимо рачуницу. Један одрасли, 28 деце узраста од три до седам година. Једно дете мора у тоалет – хитно, не може да чека. Васпитач га одводи. Двадесет и седморо деце остаје у просторији. Без надзора. Не зато што је васпитач небрижан. Него зато што је један човек физички на једном месту.

Инцидент у Чачку није изузетак – он је симптом. У последњој деценији, Србија је забележила низ сличних случајева у којима су васпитачи позивани на одговорност за системске пропусте:

Београд, 2019: Дете од четири године задобило је повреду главе у дворишту вртића. Васпитачица је дисциплински кажњена. У извештају инспекције помиње се „недовољан надзор“. У истом извештају, нигде се не помиње да је у том тренутку у дворишту било можда 31 дете са једном васпитачицом, јер је друга била на боловању.

Нови Сад, 2021: Трогодишње дете прогутало је страни предмет током слободне игре. Истрага. Медији. Васпитач се јавно извињава. Оно што није доспело у наслове: у групи је тог дана било 29 деце, од којих су четворо имала посебне потребе, а пратилац који је требало да буде присутан није дошао на посао.

Ниш, 2023: Двоје деце се потукло, једно задобило посекотину. Родитељи једног од њих поднели кривичну пријаву. Васпитачица је, у тренутку инцидента, помагала детету с тешкоћама у развоју да се обуче. Била је једина одрасла особа у групи од 27 предшколаца.

Узорак је јасан. Инцидент – истрага – казна за васпитача. Системски узрок? Нигде на видику.

Ми не знамо јесу ли се ове ситуације тачно овако догодиле. Можемо да нагађамо. Али као друштво, уживамо да прстом упремо у једну особу и оптужимо. А да не знамо да ли је уопште могло да буде другачије.

Светска здравствена организација и УНИЦЕФ препоручују однос један одрасли према петоро до осморо деце предшколског узраста, у зависности од старости. Скандинавске земље углавном се држе односа 1:5 до 1:6. Словенија, која нам је географски и културно блиска, има законски лимит од 12 до 17 деце по васпитној групи, уз обавезно двоје васпитача.

У Србији, Правилник о нормативима и стандардима рада установе за децу теоријски прописује 26-28 деце као горњу границу. Али правилник не прописује шта се дешава ако се та норма не поштује.

Синдикати просветних радника годинама упозоравају: васпитачи у Србији раде у условима који нису безбедни – ни за децу, ни за њих саме. Републички педагошки завод у извештају из 2022. године наводи да 68% предшколских установа нема довољан број васпитача у односу на уписану децу. Шездесет и осам процената. То није изузетак. То је норма.

Платите срамоту или уложите у систем

Просечна нето зарада васпитача у Србији је испод републичког просека за све запослене. Како део плате исплаћује држава, а део локалне самоуправе, оне негде и касне по неколико месеци, а негде су и осетно испод просека. За посао који подразумева бригу о безбедности, емоционалном развоју и физичким потребама двадесет и више деце истовремено, по свим временским условима, током осам сати дневно.

Занимање васпитача у Србији бележи хроничан недостатак кадра. Педагошки факултети имају осипање студената, а они који заврше студије све чешће бирају приватне вртиће, иностранство или потпуно други посао. Систем који не плаћа довољно, не запошљава довољно и не опрема довољно, а онда тражи савршене резултате – тај систем не заслужује да буде изненађен када дође до инцидента.

Само да се помене: истраживање Удружења васпитача Србије из 2023. показује да више од половине анкетираних васпитача купује део потрошног материјала – папирне марамице, дезинфекциона средства, понекад и цртаћи папир – из сопственог џепа. Јер их нема довољно у вртићу. Јер средстава нема.

Анатомија кривице

Када дође до инцидента, механизам је увек исти. Родитељи (разумљиво, из страха и бола) траже одговорног. Медији (разумљиво, јер је лако) упиру прстом у васпитача. Инспекција долази. Директори ”поштују процедуру”. Министарство ћути или издаје саопштење о „предузимању мера“.

Оно што никад не дође на наплату: ко је донео одлуку да се једна васпитачица остави са 30 деце? Ко је потписао буџет који није предвидео запошљавање још једне особе? Ко је годинама знао за претрпане групе и није мењао прописе с оштрим санкцијама?

Васпитач који је одвео дете у тоалет није заказао. Заказао је систем који му није дао колегу да остане са осталом децом. Који није уградио безбедносну браву на излаз. Који није обезбедио довољно простора, довољно руку, довољно свега.

Шта тражимо – и од кога

Тражимо од Министарства просвете јасне и примењиве стандарде – не правилнике који се игноришу. Тражимо од локалне самоуправе да прати колико деце има по групи и да за прекорачење постоји стварна санкција. Тражимо од медија да, пре него што објаве лице и име васпитача, објаве колико је деце било у групи и колико одраслих. Тражимо од свих нас да пре него што осудимо човека који је сам радио посао за двоје – запитамо ко га је тако оставио.

Деца заслужују безбедне вртиће. Васпитачи заслужују услове у којима то може да се обезбеди. Једно без другог не постоји.

https://zelenaucionica.com/vaspitac-je-dezurni-krivac-kad-se-nesto-lose-desi-niko-ne-pita-moze-li-jedna-osoba-brinuti-o-30-malisana-istovremeno/

Последњих деценија, у настојању да се брак претвори у нешто равноправно — што је био легитиман и неопходан пројекат — полако се увукла једна заблуда: да равноправност значи једнакост у свему, да сваки задатак има своју противтежу, да се дом и живот деле као торта, прецизно, по могућству на једнаке кришке. Ти куваш, ја усисавам. Ти си орибао купатило прошли пут, сад сам ја на реду. Поштено, равноправно. Вага као метафора брака изгледа привлачно јер обећава праведност, а праведност обећава мир.

Проблем је што ваге претпостављају да су обе стране увек способне да нешто ставе на тањир, а живот готово никад не функционише на тај начин.

Брак није и не треба да буде пола/пола. Понекад ћете дати више, понекад ћете требати да он да више.

И ако постоји једна лекција коју би требало да пренесете својој ћерки (али и сину) нека то буде: Одлука за кога ћеш се удати је једна од вероватно три најважније одлуке у животу.

С ким ћеш живети, с ким ћеш одгајати децу ако их будеш имао, чији глас ћеш слушати кад ти је тешко, ко ће бити уз тебе кад сахрањујеш родитеље — то није једна одлука, то је оквир унутар којег се доносе све остале, деценијама, без да то посебно примећујеш. И зато је помало чудно колико мало озбиљно о томе разговарамо. Сатима истражујемо телефоне пре куповине, годинама градимо каријеру, месецима планирамо путовање. А партнера бирамо често у замаху заљубљености, и онда живимо с тим избором кроз све оно што заљубљеност није предвидела.

Право партнерство не тежи равнотежи

Некад једна страна носи седамдесет посто, понекад деведесет, а онај који носи мање у том тренутку не осећа дуг него захвалност, и зна да ће тај распоред, без преговарања и без приговора, једног дана да се обрне. Нису то експлицитни договори. То је темперамент везе, њен тихи карактер који се гради годинама малих одлука — ко ће устати ноћу, ко ће прогутати коментар који није вредео свађе, ко ће одложити сопствену кризу јер је ова друга, тренутна, важнија.

Избор партнера није само одлука о томе с ким ћеш живети. То је одлука о томе ко ћеш бити — јер партнерство, више од посла, више од пријатеља, више од околине, обликује оно што мислиш о себи.

Многи су равноправност погрешно разумели. Поверовали су да је то оно – кад беба заплаче једном устајем ја, други пут ти. Ручак кувам ја, судове переш ти. И то је стварно у реду, ако смо обоје данас једнако способни да се дамо. Али, шта ако нисмо? Тек онда кад имате партнера и кад сте и сами партнер који не удара рецке, а уз то се не извлачи од обавеза, знате да сте у здравој вези.

Истраживачи који се баве стресом и имунологијом већ деценијама документују нешто што интуитивно знамо, али ретко изговоримо наглас: тело чува евиденцију о атмосфери у којој живимо. Парови који се осећају безбедно једно уз друго имају мерљиво другачији имунолошки одговор од оних који живе у хроничном тињајућем конфликту или у хладном мирном незадовољству које никад не експлодира, него само траје.

Кортизол не прави разлику између великих и малих стресова — он реагује на тон гласа, на уздисај који значи превише, на ћутање које није одмор него казна. И тај сигнал, примљен сваки дан, годинама, не остаје само у глави.

Самопоуздање није унутрашња ствар

Волимо причу о самопоуздању као о нечему што се гради изнутра, независно од околности. Терапија, рад на себи, афирмације — све то има вредност, али партнер је нешто сасвим посебно: он или она је огледало које гледаш сваки дан. Свака примедба која има мало превише оштрице, свако уздисање кад предложиш нешто, сваки поглед који говори „ево је опет“ — све то улази у тебе без позива и таложи се на слоју који је теже дохватити од разума. Насупрот томе, неко ко те слуша као да говориш нешто важно, ко се не такмичи с твојим успехом него га носи као своје, ко у тренутку твоје несигурности не искористи простор него га попуни поверењем — тај човек постаје део твоје слике о себи. Не метафорично. Дословно.

Каријере се граде и руше и на кухињским столовима. Има неких који су остали у сигурном послу јер су код куће осећали да су довољно, и има оних који су се одважили на ризик јер је неко уз њих говорио да вреди покушати. Има оних чије амбиције су постепено утишане — не отвореним саботажама, него суптилним порукама да су превелике. Не можеш ти то. Није то за тебе.

Није то увек злонамерно. Понекад је то само неко ко се плаши да му не побегнеш ако успеш, и тај страх, без икакве намере, лагано сужава твој свет.

Брак није савез једнаких. Брак је савез двоје који су у реду с тим да некад не буду једнаки, и који имају довољно поверења да та неједнакост не постане оружје.

Није 50/50, никад није ни било. Поента је да обоје, сваки дан изнова, одлучују да остану у игри — свако онолико колико може у том тренутку, уз тихо поверење да се неравнотежа, некад пре некад после, сама од себе изравна.

 

https://zelenaucionica.com/brak-nije-nikad-bio-i-ne-treba-nikad-da-bude-50-50-pravo-partnerstvo-ne-tezi-ravnotezi/

 

Ако имате новац, квалитетну везу, испуњен живот и каријеру – родитељство је круна живота. Али, новинарка и уредница британског магазина Ел и некадашња уредница Космополитана Фара Стор у једном тренутку свог живота, који је био сасвим сређен, одлучила је да нема децу.

„Покушавала сам да затрудним од 33. до 36. године. Није се десило. Имала сам среће што сам успела да се помирим са том чињеницом и да наставим даље”, испричала је медијима.  

Она је храбро иступила и објаснила да када су јој се коцкице сложиле, схватила је да је има проблем са зачећем. Испоставило се да је одбацивање мајчинства био крајњи преступ – издаја не само светости мајчинства, свих жена које не могу да имају децу. Ово је њена интимна исповест коју је поделила у намери да се ни друге жене не осећају лоше ако бирају неке друге ствари уместо да буду мајке.

„Мени се мајчинство није десило. У паузама између покушаја, питала сам се шта је заправо мајчинство. Блиски пријатељи су говорили да можда љубав неће надокнадила све то и зато сам морала да будем потпуно сигурна. На крају, након дугог истраживања душе, мој муж и ја смо одлучили да то није за нас, и окренули смо леђа третманима вантелесне оплодње које смо требали да започнемо”, испричала је Стор за Inews.

Фара и њен партнер су покушавали да добију дете, није она одувек мислила да је особа којој није суђено мајчинство и која не жели децу. Ипак, она се суочила са сазнањем да има проблема са плодношћу.

„Када сам размишљала о мајчинству, нисам жудела да држим бебу у наручју. Али сам мислила да је то моја извесност, нисам то доводила у питање. Била сам више везана за идеју породице, а мајчинство се у то уклапало”, објаснила је Стор која је одрасла као треће дете.

Њен тата је био пакистански имигрант који је водио успешан посао са некретнинама. Мама је била учитељица. Гледала је мајку која жонглира у свим својим улогама, а она је расла у темпераментној средини.

„Неколико недеља после мог 35. рођендана мој муж и ја смо одлучили да је сада време да оснујемо породицу. Након што смо почели да покушавамо да добијемо бебу, ништа се није догодило. Зато смо кренули код лекара. Предложена нам је вантелесна оплодња. Знала сам доста о томе, у теорији, а оно што нисам знала је како ћу се у свему томе осећати ја, мој муж, како ће то изгледати за наш брак. Све смо започели, ишли смо на сваки медицински тест који се може замислити. Ништа. Осим што ми је један доктор рекао да смо одличног здравља. Чинило се да смо ми били нови сјајни аутомобили који једноставно нису могли да се упале. И тако смо припремили себе и своје животе за вантелесну оплодњу. Постојала је и додатна компликација, мој муж је рекао да ће, ако будемо успешни, одустати од каријере да би подржао моју. Знала сам да то није оно што он жели, али је то заиста била најразумнија опција јер сам у том тренутку била она која доноси више примања у кућу”, испричала је за Дејли мејл откривајући и да када се суочила са самом процедуром у њој су се јавила помешана осећања.

Тада је помислила да можда мајчинство није за њу. Преиспитала је себе, колико је спремна да се жртвује и да упушта себе и супруга у неизвесну авантуру. Када му је једно вече рекла шта о свему мисли добила је одговор да ни он није више сигуран на тему заснивања породице.

„Првих дана, након што смо рекли блиским људима за нашу одлуку њихово порицање наше одлуке било је наизменично забавно, досадно и повремено увредљиво. Блиски пријатељи би се жалили каква је то срамота јер бисмо били тако добри родитељи. Познаници би се у међувремену оглашавали са фразом да не знамо шта пропуштамо. Било је и оних који су говорили да имамо времена да се предомислимо. Наравно, мој муж и ја стално причамо о нашем односу без деце. Не причати о томе било би чудно, јер хтели ми то или не, оно дефинише нас и животе које сада водимо. Морали смо да прилагодимо животе које смо мислили да ћемо водити, у животе које сада имамо. Резервне спаваће собе су претворене у канцеларије и гардеробе, два џиновска пса су постала центар нашег света. Покушавам да попуним празнине које су некада биле рупа у облику детета. Моји викенди су сада препуштени баштованству”, објаснила је ова млада жена на прагу своје 40. године.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/569311/Zivot/sa-36-godina-odlucila-sam-da-nemam-decu-da-li-sam-zbog-toga-losa-osoba

Цртеж руже леп је у октобру једнако као у марту. Децу треба да учимо да знак пажње не треба да бира дан, а поштовање и уважавање индивидуалности ни датум ни род.

Дан жена. Одмалена, посебно кроз васпитно–образовни систем, деца се уче да тог дана треба указати пажњу драгим особама женског рода. Праве се ланчићи, цвеће и украси од папира, цртају се шарене пролећне честитке са мотивима ружа. Улице многих градова уочи тог дана дословце процветају. На сваком кораку су различити цветни аранжмани који претичу један другог у креативности са којом су припремљени, не би ли привукли што већи број купаца. У данашњици, путем друштвених мрежа и електронских медија, трговине се утркују која ће представити бољу понуду и убедити потенцијалне купце да је баш тај артикал идеалан поклон за драгу женску особу.

Деветог марта улице добијају свој уобичајени изглед без цветног шаренила, маркетинг се привремено притаји до наредног погодног тренутка и скрене свој курс, а прича о борби жена за њихова права остаје у сенци конзумеризма.

Образовање треба да буде одскочна даска критичком размишљању, а не систем за калупљење

Лепи поводи и догађаји добродошли су увек. Начин обележавања одређених празника је индивидуална, колико и ствар заједнице. Али, у том наслеђеном обрасцу понашања, конкретно уочи Дана жена, заборављамо да младим нараштајима пренесемо суштину.

Осми март треба да нас подсети на тренутак дизања гласа који је резултат освешћености, схватања и прихватања истине да женски род није мање вредан од мушког. Сви смо индивидуе са својим властитим афинитетима, потенцијалима и ограничењима сходно којима треба да налазимо своје позиције у свим сферама друштвеног живота, а не на основу родне припадности.

Овај датум обележава се више од једног века, а и даље сведочимо случајевима родне неравноправности – при наслеђивању, запошљавању, каријерном напредовању и, неизоставно је поменути нажалост, случајевима родно заснованог насиља. Сви примери из свакодневице указују на то да нешто не радимо како треба и да руже и парфеми који се деле тог дана не говоре у корист свега онога што Осми март треба да симболизује.

Да би дошло до суштинских промена у свакодневици, које не може донети испуњавање пуке форме током једног од 365 дана у години, децу треба да учимо да знак пажње не треба да бира дан, а поштовање ни датум ни род.

Ауторка: Марија Булајић Шкулетић, социолошкиња

извор

Деца се старијима обраћају грубо и бахато, без поштовања. Један од најбржих начина да родитељ уништи дете јесте да му пружи све и да га пусти да ради шта хоће

Све чешће слушамо да су деца неваспитана и тешка. Родитељи се жале да не знају како да их смире, а учитељи да више немају никакав ауторитет. Иако звучи као претеривање, иза ових реченица крије се озбиљан проблем савременог васпитања.

Данас имамо генерације деце које не знају за границе и која бурно реагују на сваку забрану. Када добију лошу оцену, не преиспитују себе, нити родитељи њима постављају питање одговорности. Уместо тога, родитељи често крећу у напад на школу и наставника, уверени да је њихово дете неправедно третирано.

Губитак ауторитета

У данас актуелним родитељским вибер групама данима се расправља о претешкој школи, некритичним наставницима и застарелом систему. Није спорно да школа има озбиљне проблеме и да је одавно требало да буде реформисана. Међутим, често се превиђа да су наставници готово потпуно изгубили ауторитет. Они су некад, уз родитеље, били кључни фактор социјализације. Данас немају право ни да удаље дете са часа, јер се то доживљава као траума или понижење детета и родитеља.

На тај начин се урушавају и школа и сама идеја ауторитета, без које нема граница ни развоја. Тако добијамо децу која не знају шта значи хијерархија, која се старијима обраћају грубо, без поштовања, толико бахато да је то једноставно збуњујуће. Но, не могу она бити крива за то, ако их нико није научио пристојности.

Неки родитељи, желећи најбоље за своју децу, а без стварног разумевања како се то постиже, пуштају их да раде шта хоће. Али одсуство граница не значи одсуство моћи. Напротив, дете у таквом односу остаје без спољашње структуре, али изложено родитељским непредвидивим реакцијама и имплицитним очекивањима. Када нема јасних правила и доследности, дете нема на шта да се ослони, па управо та неуређеност постаје извор страха.

Родитељ који све допушта или стално завршава уместо детета не постаје ауторитет, али остаје снажан емоционални фактор, чије расположење дете мора стално да прати. Тиме му се одузима прилика да учи одговорност, труд и однос према последицама, док истовремено развија осећај несигурности и сталне напетости.

Када су родитељи од раног детињства извор и страха и утехе на недоследан и непредвидив начин, то развија дезорганизовану везаност. Дете у таквим околностима, с родитељима који све контролишу, чине медвеђе услуге, раде ствари уместо њега, али не дозвољавају приватност – истовремено развија две супротне реакције – с једне стране, постаје претерано зависно, с друге стране, жели да побегне од родитеља, јер му је онемогућено да преузме одговорност и да гради самосталност. Резултат је унутрашњи хаос и стални конфликт. Дете има страх од зависности и тешко се учи стрпљењу и истрајности. Уместо да полако ствара и гради, оно често „мало гради, мало руши”, што се касније одражава у односима и у учењу.

Дајана Баумринд показала је да родитељи који свашта дозвољавају и прихватају (пермисивни родитељски стил) васпитавају децу која касније имају проблеме са самоконтролом и прилагођавањем. Њена истраживања су темељ за разумевање зашто нека деца јако тешко подносе фрустрације.

Истраживачи Еленор Макоби и Џон Мартин надоградили су овај оквир додавањем још једног стила родитељства (занемарујућег), где је дете потпуно запостављено и препуштено себи. Таква деца из повређености често постају бахата.

Деца данас од малих ногу одрастају уз телефоне, а врло рано улазе и у виртуелни свет друштвених мрежа.

Др Ранко Рајовић стручњак је за рани развој деце, а његове савете родитељи обожавају. Иако није баш пријатно када на основу његове приче схвате да у нечему греше, др Рајовић у својим излагањима ипак никога не осуђује, већ покушава да усмери родитеље како би на што бољи начин одгајали своју децу да искористе своје потенцијале.

Гостујући у подкасту Lood, Рајовић је говорио о томе колико у развоју и васпитању деце утицај има окружење, у којем су некада главни били родитељи, баке и деке, а данас – непознати људи који кроз друштвене мреже утичу на нашу децу.

„Шта усмерава наше понашање? Причали смо о томе како када дете хоће да хода и када прохода, ми кажемо браво. Похвала њима значи да су урадили нешто добро. Па онда када хоће да науче да возе бицикл… Муче се један дан, два дана, пет метара, падну, три метра држимо их, и ево га, одједном, 20 метара крећу. Већина деце стане, то је отприлике четири-пет година, гледају тату, маму, пролазнике, као да хоће да кажу ‘ја знам да возим бицикл’, можда и вриште од среће. Мозак је научио, ово је било тешко и то си научио, они су срећни. А шта раде мама и тата? Браво! Бака, дека кажу браво… Значи, похвала нама говори да радимо нешто добро и то нас усмерава. Међутим, када добију друштвену мрежу и када ставе неки снимак, ако дете опере са татом ауто и то ставе на Јутјуб, колико ће добити лајкова? Пет, и то је пуно. Али ако ураде нешто лоше, ужасно, колико добију лајкова? Двеста, триста, петсто. То је, значи, похвала, и шта им мозак каже? Е, ово смо супер урадили, добили смо 500 похвала! Они раде ствари за лајкове. Значи, нас усмерава непозната група људи са друштвених мрежа, која нам говори браво и наше дете понашање усмерава према лајковима. Кад је то било? Никад!“, рекао је др Рајови, па наставио:

„Кад су родитељи пре 30, 50 година дозволили да непознати људи усмеравају наше дете? Па не би то никад дозволили, али то се дешава на друштвеним мрежама. Ми смо децу пустили у тај свет. Ја се бојим да не платимо велику цену, мора да се то регулише. Ја 10 година причам, дајте телефоне, немојте пре 12. године, немојте ни пре 14. Нико не слуша. Као, па имају сви, па има и мој син. Чекај, не ради се о твом сину или ћерки. Они овде улазе у једну замку, где не могу да се извуку. Јер овде се зависност јако брзо јавља, за 15 дана готово, већ крећу свађе, већ они не дају свој телефон, онда преваре маму и тату… Држе га у соби и онда укључе телефон од један до три ујутру, ми и не знамо шта они раде. Значи, то је таква превара да они улазе у виртуелни свет, а тамо се све брзо дешава, добију похвале, све иде јако брзо, мозак им трепери. И шта је онда проблем? Када изађу у реалан свет, њима је све досадно. Не могу да седе, не могу да пишу, да уче, немају концентрацију, па ми то видимо данас“. – упозорава, поново, Ранко Рајовић.

https://zelenaucionica.com/ranko-rajovic-ja-10-godina-pricam-niko-ne-slusa-ono-sto-smo-mi-danas-dozvolili-roditelji-pre-30-godina-ne-bi-nikad/

Нова акција даривања крви за нашу потребиту браћу и сестре, биће одржана у суботу 7. марта 2026. године у храму Светог Преображења Господњег на Видиковцу. Аутобус Института биће постављен у порти храма од 9 до 12 часова. "Не знаш коме помажеш, али знаш да спашаваш. Даруј крв. Подели наду", поручују из Института за трансфузију крви Србије.

Извор: Радио "Слово љубве"

Унутрашња напетост постала је стални сапутник савременог ритма живота. У потрази за олакшањем окрећемо се новим трендовима којима нас свакодневно бомбардују на друштвеним мрежама. А шта ако је, упркос свему, одговор једноставнији него што мислимо? Можда нам не недостаје још једна стратегија, већ оно најосновније – блискост и људски додир.

У свету који фаворизује екране, где су погледи замењени скроловањем, а присутност брзином, лако је поверовати да смо прерасли потребу за туђом близином оног тренутка када смо закорачили у свет одраслих. Навикли смо да додир третирамо као нешто успутно – сведено на брз пољубац на излазу из куће, кратко грљење у журби или руку тек овлаш положену преко стола док разговарамо о обавезама. Ипак, наше тело не познаје рокове и не разуме дигиталне замене, па се то одсуство блискости често манифестује управо кроз осећај необјашњиве узнемирености. Оно дубоко у себи носи истину коју често занемарујемо: кожа је наш најстарији и најискренији комуникациони систем. Потреба за додиром не престаје са годинама, она само постаје тиша, а њено одсуство болније.

Да ли знате да обичан загрљај може променити вашу унутрашњу хемију?

Наша кожа поседује посебне нервне завршетке, такозвана Ц-тактилна влакна, која уопште не служе да осете текстуру предмета, већ су ту искључиво да региструју нежан, људски додир. Када нас неко драг загрли, ови нерви шаљу сигнал директно у центре у мозгу који управљају емоцијама.

Истраживања показују да чак и сасвим кратки тренуци блискости, попут држања за руке пре стресног састанка или загрљаја након тешког дана, могу значајно да нам промене унутрашњу хемију.

Што смо старији, овај „тихи језик“ постаје моћнији и претвара се у нашу најснажнију одбрану од усамљености и тихи лекар душе. Додир брише осећај изолације и узнемирености и подсећа нас да још увек припадамо, да смо виђени и вољени. Додир је тренутак у којем нестају године, а остаје само чиста људска повезаност.

Зато, не допустите да вам чула отупе у свету који нас свакодневно гура у изолацију. Не штедите на загрљајима и не заборавите на снагу једноставног, топлог људског контакта. Следећи пут када видите своје родитеље, баке или деке, немојте им само упутити реч или осмех са врата. Приђите им, узмите их за руку, загрлите их чврсто и дуго. Тај један покрет лековитији је од хиљаду изговорених реченица.

Учините то данас и чините то свакога дана, јер је управо тај додир најлепши доказ да је топлина другога једино уточиште у којем свако срце непогрешиво проналази мир.

https://zelenaucionica.com/protivotrov-za-otudjeni-svet-zasto-je-zagrljaj-najvazniji-lek/

Живјећи у времену када је све више захтјева за развод брака, гдје се лакше раставља него што се прашта, када се брже одустаје него што се трпи, дужност нас пастира Цркве Христове је да увијек опомињемо повјерену нам паству да је брак једна од седам Светих Тајни. Ово вријеме нас позива на покајање и обнову породичне свијести. Брак није људска творевина већ установа Божија, није само заједница живота већ заједница спасења. То је најприснија и најсветија веза на земљи. Господ Исус Христос је прво своје чудо на земљи учинио на свадби у Кани Галилејској и својим чудом и уопште својим присуством на свадби у Кани он је благословио брачну заједницу. Данас, када се Света Тајна Брака све чешће посматра као пролазни уговор, а не као света заједница, када смо суочени са болном чињеницом да се све више бракова разрјешава него што се склапа, потребно је поново подсјетити све да брак није неки пролазни животни аранжман већ пут обожења. Није он само сагласност мужа и жене, на заједничко живљење, него благослов Божији који се слободном вољом печати пред Олтаром благодаћу Духа Светога, сједињујући се у нераскидиву заједницу љубави, вјерности и жртве, пред лицем Христовим. Нажалост, савремена статистика потврђује нам да смо изгубили осјећај да је брачна вјерност и жртва литургијски чин, непрестано приношење себе брачном другу.

Иако Црква непрестано поучава вјернике о светињи брака, ипак због снисхођења и чињенице да је грађански брак већ разведен, дозвољава развод брака својих чланова. У Епархији зворничко тузланској, посљедње три године поднесено је 560 захтјева за развод црквеног брака, што је у просјеку 186 захтјева годишње. Године 2025. поднесено је 170 захтјева за развод црквеног брака и тачна статистика нам потврђује да је просјечно трајања брака 8 година и два мјесеца. Поражавајућа чињеница је да је чак 120 од укупно 170 разведених бракова до 10. године трајања брачне заједнице. Чак 77 бракова развело се до 5. године заједничког живота. Најкраћа брачна заједеница прошле године трајала је само 2 мјесеца. На основу податка да је ове године, до средине фебруара, већ поднесено 28 захтјева за развод црквеног брака, можемо закључити да је криза институције брака озбиљан пастирски изазов за Цркву која данас битише у савременим околностима пуним разних замки које остављају дубоке духовне посљедице.
 
Вријеме када се све више бракова разводи не можемо окарактерисати  само демографским проблемом већ алармантним позивом да се сви заједно укључимо у подизање свијести о браку као светом завјету пред Богом. Републички завод за статистику износи податак да је, посљедње обрађене 2024. године, у Републици Српској закључено 5096 бракова, што је мање за 375 бракова у односу на 2023. годину. Процентуално гледајући 17,8 % бракова се разведе. У односу на претходне године, број грађанских развода сваке године је већи за 0,9 %.

Сви ови подаци, али и сазнања да све више младих људи живе у ванбрачним заједницама, говори нам да ми свештенослужитељи морамо размотрити додатне пастирске мјере, поуке и савјете младим људима, да их духовно утемељимо у црквеним брачним заједницама, како би се предуприједили распади породица и учврстила светост брака. Један од тих начина је свакако подјећање на светост брака, на то да светост брака није поетска метафора православног предања већ догматска и литургијска стварност. Потребно је непрестано подсјећање себе и других да је Света Тајна Брака установљена још у рају када је Господ рекао: „Није добро да је човјек сам, да му начиним друга према њему“ (Прва књига Мојсијева 2,18). Тако је Господ створио жену и довео је Адаму давши им заповијест да се рађају, множе и напуне земљу. Та прва заједница мушкарца и жене није била само природна потреба него образац иконе љубави. Света Тајна Брака је тајна у којој се природна љубав мужа и жене преображава у пут спасења.

У Новом Завјету брак добија своје пуно достојанство као образ односа Христа и  Цркве. У посланици Светог апостола Павла Ефесцима читамо: „Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и себе предаде за њу“ (Ефес 5,25). Те ријечи уче све крштене чланове Цркве Божије да, послије склапања брака, прве и главне обавезе мужа су према жени, а жене  према мужу. Они требају да живе једно за друго, да једно за друго дају живот. Раније су обоје били несавршени, а брак је сједињавање двије несавршене половине у јединствену и савршену цјелину. Два живота су повезана у тако узак савез да више не постоје два живота него један. Све горе наведено потврђује да је брачна заједница од Бога благословена и да муж и жена до краја свог живота сносе свету одговорност за срећу и највише благо свога супружника. Оно што је Господ сјединио, човјек да не раставља (Мт. 19,6).

Међутим, ако брак ипак не постаје срећан и не чини живит богатијим и потпунијим, кривица није до саме брачне везе, кривица је до људи који су њоме сједињени. Кривицом оних који су се узели, једног или обоје, живот у браку може постати несрећан. Могућност среће у браку је врло велика, али се не смије заборавити ни на могућност његовог краха. Само правилан и мудар живот у браку ће помоћи да се постигну идеални брачни односи. Прва лекција коју човјек треба да научи и да испуни јесте стрпљење. Стрпљење гради смирење, а смирење напредак у браку и заједничко спасење кроз здраву брачну заједницу. На почетку породичног живота откривају се како врлине карактера и нарави тако и недостаци и специфичности навика, укуса и темперамента за које друга половина није ни подозријевала да постоје. Понекад се чини да је немогуће навићи се једно на друго, да ће конфликти бити вјечити и безнадежни, али стрпљивост и љубав савлађују све, и два живота се сливају у један, племенитији, снажнији, потпунији и богатији и тај живот ће се наставити у миру и спокојству. Она јеванђелска мисао и данас је иста, жена ће се спасити рађањем дјеце ако остане у вери и љубави и у светињи са честитошћу (1. Тим. 3,15).

Разводом грађанског брака, створени су услови и за развод црквеног брака. Већина разведених брачних другова траже развод црквеног брака из жеље за ступањем у други црквени брак. Надлежни свештеник дужан је да, у име свог парохијанина или парохијанке, напише и упути  Црквеном суду надлежне Епархије тужбу за развод брака, пошаље изјаву о сагласности за развод црквеног брака другог брачног друга, достави извод из црквене матичне књиге вјенчаних  и копију грађанског суда пред којим је брак разведен. Надлежни свештеник али и архијерејски намјесник, ако постоје услови за мирење, прво ће покушати да измири супружнике. Ако мирење не успије, а ако су испуњени сви услови за развод црквеног брака, исти ће бити разведен на сједници Црквеног суда надлежне Епархије.

На основу достављених копија грађански развода црквеном суду, дјеца се након развода најчешће повјеравају мајци, док је отац у већини случајева обавезан да плаћа алиментацију.Отац старатељство добија у неких 10-15 % случајева. Посљедњих година показује се благи пораст заједничког старатељства али мајке и даље доминирају као примарни старатељи. Читајући те пресуде осјети се одсуство жртве и искрене духовне и тјелесне љубави према дјеци те је често живот те дјеце испуњен личном патњом и страдањем. Божанствена замисао се састоји у томе да брак доноси срећу, да он живот мужа и жене чини потпунијим како нико од њих не би изгубио већ да обоје побједе кроз трње животних недаћа, а нарочито да се радују гледајући срећу своје дјеце.

Велику пажњу браку су посветили велики духовници Цркве и светитељи. Много је дубоких и корисних поука о браку а једна од њих је и мисао Светог Јована Златоустог који каже:„Неопходно је позвати свештенике да молитвама и благословима утврде супружнике у заједничком животу, да би љубав женикова ојачала и да би се цјеломудреност невјестина оснажила“. Старац Порфирије Кавсокаливит често је говорио о непрестаној молитви родитеља и љубави коју требају да покажу кроз васпитање дјеце. Да је брак савршена Божанствена институција често је говорила и Света мученица царица Александра Ф. Романова. Од ње нам је остало много написаних поука и трагова њеног схватања брака и љубави међу супружницима. Старац Пајсије је рекао: „ Жене посједују обиље љубави али ђаво може да затрује љубав и да је претвори у завист. Жене су у стању да много воле саме себе, таква љубав изазива патњу и претвара се у мучење.

Владика Никодим Милаш каже: „Развађањем брака или употребљавајући израз Јеванђеља, растављањем мужа и жене, које бива услијед моралне или религиозне смрти, која наступи код супруга, не преступа се заповјест Јеванђеља, да човјек не раставља оно што је Бог саставио, нити то бива услијед чина Црквом признате законодавне власти, него се оно јавља само по себи, јер је порушена брачна веза, јер је нестало међу супружницима саме основе брака, јер се не може више постићи односна циљ брачне везе, једном ријечју, јер нема више брака“. Постоји само један законит разлог за развод, а по ријечима Св. Теофана Затворника, то је невјерство супружника. Свети Козма Етолски исто каже да супружници немају власт да се растављају и једино их смрт и блуд могу раздвојити.

Скоро сви црквеноправни писци слажу се са чињеницом да се брак завршава само смрћу физичком или духовном. Према томе, развод хришћанског брака представља заправо само констатацију духовне смрти. А како до те смрти долази многи се питају? Речено је да је прељуба основни узрок за развод брака који Црква признаје и уједно једини који постоји у Светом Писму Новог Завета: „Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу“ (Мт. 19,9). Свети Оци веле да су муж и жена дужни да оду архијереју да их растави ако се догоди да жена падне са другим мушкарцем или муж са другом женом. Сљедећи узрок представља одступање једног брачног друга од хришћанске вјере. Оба поменута узрока могу се подвести под оно што епископ Никодим Милаш назива престанком брака услед духовне смрти. Све остале узроке Црква је увела нешто касније, под утицајем грађанског законодавства. Али ни рађење о глави брачном другу као узрок за развод брака у духовном погледу није ништа мање страшан од претходних.

Такође, брак се може развести кривицом жене ако је она хотимично, без оправданих и веома рестриктивно одређених здравствених разлога (очување њеног живота), извршила побачај, будући да канони побачај изједначавају са убиством, или пак ако хотимично и трајно спречава своје оплођење, пошто је тиме осујећен циљ брака, а то је потпуна животна заједница и рађање и васпитавање дјеце. Сем тога, Црква као узрок за развод брака признаје и злобно напуштање брачног друга. Брак се може развести и услед моралне покварености једног брачног друга. То је, на примјер, случај када неко намјерно и стално злоставља свог брачног друга, чинећи му заједнички живот потпуно неподношљивим. Сви поменути узроци подразумјевају постојање кривице једног брачног друга.
Свети Козма препоручује мужу да опрости прељубу ако ју је жена уз крајње смирење и покајање одмах сама признала; у супротном не. Само свештеник ни у ком случају нема права да својој жени опрости прељубу, а када би то и учинио, одговарао би за црквени преступ и био би лишен свештенства. Но, и поред овако јасног става Цркве о браку и његовом разводу, кризе хришћанских бракова данас представљају реалност. Ово првенствено стога, што у брак често ступају незреле и неприпремљене личности, самовољне и неспремне на жртву. Када прође романтична фаза заљубљености и када се супружници суоче са проблемима свакодневног живота, они се „охладе“ и живот у заједници постане им „досадан“ и „сувише напоран“. Брачни другови се удаљавају и заборављају да су икада осјећали љубав једно према другом. Јер брак се данас, дијелом и захваљујући лаичком законодавству, доживљава као формална заједница која траје док за њом постоји интерес емотивни, практични, материјални, а онда се једнострано или договором може раскинути.

На крају се са правом поставља питање ако је суштина брака у љубави између супружника, шта бива када се та љубав угаси, било на једној, било на обје стране? Је ли оправдано присиљавати некога да живи у заједници са особом коју не воли, према којој ништа не осјећа? Или чак са особом према којој осјећа потпуну одбојност? Није ли такав живот мучење? Не страдају ли у том случају, поред супружника, и њихова дјеца и њихови ближњи?

Шта дакле да се ради када дође до неслагања у браку? Св. Теофан Затворник каже да треба претрпјети, јер нама је дата свеопшта заповјест да носимо терет једни другима, тим прије то је дужност оних који су толико блиски као супружници. Никад не очекујте и не тражите љубав за љубав, похвалу за смирење и захвалност за служење савјетује један светогорски старац. Искусни духовници обично кажу да се људи, који живе у браку, спасавају трпљењем тешког карактера свога супружника и попуштањем један другоме. Јер управо је трпљење и подношење свега својствено истинској љубави, како вели апостол Павле. Осим трпљења и попуштања за брачног друга се треба и молити Богу. Валаамски старац, схиигуман Јован, препоручује једноставну молитву: „Спаси Господе и помилуј мог мужа (или моју жену) (име), сачувај га (сачувај је) и уразуми“.

Наравно, овим захтјевима могу да одговоре само они који имају јаку вјеру. Намеће се један закључак  да је однос према браку и његовом разводу показатељ чврстине твоје вјере. Заједнички живот двоје људи изузетно ријетко може у дугом периоду да опстане као филмска идила. Црква на то подсјећа од првога дана заједничког живота: младенци на вјенчању добијају вијенце, што између осталог означава да се од њих тражи подвиг, а затим се у најсвечанијем дијелу обреда вјенчања пјева тропар: „Свети мученици, који сте славно страдали и вијенце добили“, јер хришћански брак подразумјева управо смирење, трпљење и ношење крста. Господ наш Исус Христос каже: „Који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан“ (Мт. 16,24).

Зато у времену када се о браку обично говори са епитетом крста, а о разводу као о лаком и сретном рјешењу, требамо се вратити истини и проповиједати непрестано да брак није терет него благослов, није оков већ пут заједничког спасења. Криза институције брака није настала зато што је брак ослабио већ што је ослабила спремност многих на жртву, праштање и вјерност. Поучавајмо да се у брак не ступа са страхом или рачуницом него са вјером и љубављу јер гдје има искрене љубави и поштовања ту, уз Божији благослов, искушења постају степеница раста а не разлог за одустајање. Брак није савршенство без борбе већ заједнички пут ка савршенству. Ко у њега улази са одговорношћу и молитвом, неће остати без снаге. Зато је дужност Цркве Божије да увијек подсјећа и храбри своју светосавску дјецу да се не плаше заједничког живота него да граде на чврстим темељима вјере, стрпљења и љубави, брачну заједницу јер управо такви благословени бракови су свјетионици наде у времену брачне пометње.
 

протојереј-ставрофор Милош Зекановић

https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//8454.protojerej-stavrofor-milos-zekanovic-kriza-svetinje-braka-u-vremenu-razvoda.html

КАЖЊАВАЊЕ ДЕЦЕ: Руски психолог открива грешке које многи родитељи праве

Уколико мислите да кажњавање вашег детета није уродило плодом, послушајте савете чувеног психолога.

Чувени руски психолог Михаил Лабовски открио је у својој новој књизи како да одгајите психички здраве, самосталне и срећне одрасле особе.

Лабовски има преко 30 година практичног искуства, а часопис Форбс уврстио га је међу најпознатије психологе данашњице. У књизи I Love and Understand: How to Raise Happy Kids (Without Going Crazy with Anxiety) анализира конкретне изазове које пред родитеље поставља васпитање детета: шта радити у првој години бебиног живота, како одгајати дете до треће године, како приступити раном развоју детета, како дете припремити за школу и зашто је само једна петица у школском дневнику проблем.

У једном поглављу осврнуо се на кажњаване деце батинама. Објаснио је да неки родитељи имају позитиван став према физичком кажњавању јер су и сами у детињству били подвргнути тој методи васпитања и не схватају колико је та техника „страшна“.

„Добијао сам батине и ништа ми се није догодило“

„Своје родитеље не треба увек следити или на сопствено детињство узимати као пример. Родитељ који туче дете психички је неуравнотежен, то је особа која има проблем с љутњом и агресијом. Родитељ би требало да реши свој проблем, а не преносити га на дете“, каже Лабовски.

Потом објашњава шта се догађа у дететовој глави ако га родитељи туку: „Оно схвата да свет функционише тако да јачи може повредити слабијег. Дете мисли да га родитељи не воле. То је лоше. У шта ће се онда то дете претворити? Како ће комуницирати с другим људима, са животињама? Како ће одгајати своју децу?“

Психолог саветује родитељима да с децом увек разговарају, да им детаљно објасне где и када греше. Притом не треба да усмеравају критику на дететове квалитете, већ на његов чин.

„Урадио си нешто лоше, али мени се не свиђа такво понашање“ или „Јако ми смета што се тако понашаш“, примери су реченица на које се родитељи могу фокусирати.

Не треба викати

Такође, Лабовски саветује да с дететом разговарате нормалним тоном и не вичете на њега, а чак и ако је учинило нешто лоше – тон нека буде нежан, али чврст. Казна не мора бити попраћена виком, љутитим гестовима и бесним лицем. Нагласио је и које су казне по њему прихватљиве.

„Сматрам да је сасвим прихватљиво ускратити детету играчке, уређаје или друге материјалне ствари или одлазак на забавно догађање. Оно што је погрешно је ускратити му боравак на свежем ваздуху или га ставити у кућни притвор“, истакао је.

У кажњавању морају учествовати оба родитеља

Психолог наглашава и да је у обитељи породици солидарност, односно да мајка и отац не би смели да имају несугласица и требало би да подједнако кажњавају сву децу. У супротном ће једно дете схватити да може све, а друго ништа, што ће довести до манипулације.

„Родитељи често мисле да дете неке ствари ради намерно или из ината. Истина је да у 99 посто случајева деца чине неке ствари ненамерно, односно без лоше намере. Ако дете казните без објашњења, у 90 посто случајева из тога неће извући никакав закључак“, закључио је.

https://www.magazin.novosti.rs/sr/zivot-plus/porodica/vest/kaznjavanje-dece-ruski-psiholog-otkriva-greske-koje-mnogi-roditelji-prave/1503701

Удружење "Шиљкан" позива вас на два добротворна концерта - у суботу 28. фебруара и недељу 1. марта 2026. године у Установи културе "Божидарац", када ће са почетком у 18 часова бити одржани 59. и 60. хуманитарни фолклорни концерт са пријатељима. По већ устаљеној традицији, Удружење овим концертом помаже рад Народне кухиње "Мајка Девет Југовића" Епархије рашко-призренске СПЦ, али и завршетак парохијског дома цркве Светог Јована Крститеља у селу Стрмица у општини Книн. Сви сте добро дошли у "Божидарац", субота и недеља, 18 часова.

Иако су карте за овај догађај распродате у рекордном времену, из Удружења наглашавају да ће бити места за све, а да ће кутије за прилоге бити постављене на видним местима. 

Извор: Радио "Слово љубве"