Већ десет година ђакон др Александар Прашчевић бави се изучавањем односа хришћана и муслимана. Тој теми, из различитих углова, у различитим историјским периодима, посвећени су његови стручни научни радови, постдипломски, докторски и постдокторски, које је бранио на теолошким факултетима и институтима у Москви, Канади, Женеви и Солуну, где тренутно ради на трећем постдокторату. Многи који у последњих годину дана различитим пословима, углавном званичним, долазе у београдску патријаршију упознали су ђакона Александра Прашчевића као шефа кабинета Његове светости патријарха српског Иринеја. Читаоци „Политике” имаће прилику да га ближе упознају као доктора теологије, будући да од сутра наш лист ексклузивно објављује фељтон „Патријарх Павле о исламу и муслиманима”, чији је он аутор. Овај научни рад написан је на основу до сада неистражених и необјављених архивских докумената у којима су сачувана сведочанства о мирољубивој мисији патријарха Павла током грађанских ратова и сукоба у Југославији од 1990. до 1997. године, објашњава за „Политику” ђакон Александар Прашчевић.

– Од детињства је био окружен муслиманима, са којима је градио односе пуне разумевања и дубоког поштовања. У најкритичнијим тренуцима хришћанско-муслиманских односа патријарх Павле није пропустио ниједну прилику да изађе у сусрет молбама и потребама муслимана, док је осудио сваки напад на њих и њихове богомоље, позивао на мир и говорио о заједничким вредностима хришћанства и ислама – каже Прашчевић.

Са њим разговарамо непосредно пошто је из Београда отишао други човек Руске православне цркве митрополит Иларион (Алфејев) и у завршници припрема за посету патријарха Иринеја Солуну, где ће бити обележена стогодишњица од пробоја Солунског фронта. Између те две и у организационом смислу велике посете, стао је овај разговор. А почели смо га питањем о томе колико хришћани познају ислам и које су њихове најчешће предрасуде о муслиманима.

– Хришћанима је данас доступна литература о исламу као никада до сада, како у погледу превода и преписа, тако и по делима која су написали хришћански аутори, као што је приручник о исламу архиепископа албанског Анастасија Јанулатоса. Искористио бих ову прилику не за набрајање већ познатих предрасуда, него за позив на суочавање са њима, као највећом претњом опстанку међуверског суживота. Често понављам потребу за стицањем позитивног међуверског искуства, као залога мира и стабилности. Народна мудрост нас учи да се добро добрим враћа – истиче наш саговорник.

Ђакон др Александар Прашчевић у београдску патријаршију позван је из Канаде, где је отишао по завршетку постдипломских студија на Московској духовној академији. У седишту Епархије канадске у Милтону обављао је административне и црквене послове и две године радио као асистент на Шербрушком универзитету.

– По окончању постдоктората у Женеви и Москви, у јесен 2015. године, уместо повратка на Шербрушки универзитет, почео сам да радим у Синодском одељењу за међуцрквене послове, где сам имао мало времена да се упознам са начином рада који сам постепено допунио корисним методама са истока и запада. Службеницима овог Одељења поверени су углавном оперативни и технички задаци на основу одлука Светог архијерејског синода. Највећи део посла је комуникација са представницима помесних православних цркава, дипломатским представништвима и међународним организацијама – објашњава ђакон Александар Прашчевић.

Међутим, одлуком Светог архијерејског синода у мају прошле године додељено му је ново задужење: постао је шеф кабинета патријарха српског.

– То је дужност која у овом тренутку покрива заиста широк обим послова којима руководи патријарх српски. Највећу улогу у мом раду имају оданост, преданост и способност да сваки задатак буде извршен искључиво према његовим упутствима. Његова светост у својих 88 година живота дневно обави по неколико пријема, решава предмете црквених и административних служби, служи у храмовима недељом и празницима, а сведоци сте и његових честих путовања у земљи и иностранству са врло испуњеним програмима, тако да и сам често радим од ујутру до увече, ношен управо енергијом нашег патријарха – каже Прашчевић.

Признаје да у детињству није волео да учи стране језике, али данас због природе посла који обавља свакодневно користи руски, француски и енглески, а учи грчки језик. Научним радом бави се искључиво ноћу.

– Тада су ми на располагању мир и тишина, а због одржавања самодисциплине, чак и када сам потпуно исцрпљен, неколико минута читам, а затим нешто и напишем – прича наш саговорник.

Патријархов шеф кабинета завршио је Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. У основну школу ишао је у Београду. Рођен је у Ђаковици. Има 31 годину.

Политика.рс

Елем, режимски ботови и остали медијски зомбији су у хору кренули да нас уверавају да је ипак разграничење најбоље решење, јер се са Албанцима не може живети, што је данашња провокација показала. Питам се само, како такви мисле да ће већина Срба на КиМ којима је намењено да остану са "погрешне стране границе на Ибру" успети да опстану. Али само то питање је довољно да вас доведе у ред државних непријатеља (у које сам ја већ сврстан) јер, авај, онај који је против предаје највећег дела КиМ и одрицања Србије од својих вековних простора заправо је против будућности нове Србије. Колико год та логика била сулудо нелогична, свакодневним понављањем постаје политичка мантра и мерило подобности. Занимљиво је да косовски Албанци показују више бриге за очување свог "суверенитета" па је две рећине становништва оштро против сваке размене територија. Укратко, изгледа као да власти у Београду желе да изгубе и део територије Србије и оставе десетине хиљада свог народа и то да прогласе за победу, а власти у Приштини да постојећем Косову још додају и нове територије у централној Србији. Нечасна посла!

У сваком случају, надајмо се да ће КФОР убудуће спречити овакве инциденте и да је свет данас могао да види да они који се проглашавају великим миротворцима (и сањају о Нобеловој награди) представљају заправо највећу опасност за мир и стабилност у овом делу Европе. Очигледно све је лакше него разговарати о правима људи, слободама, заштити културне баштине, повратку, имовинским правима и др. За дељење територије не треба много демократског и институционалног капацитета (али ни памети искрено), али за ово друго треба и свести и савести пре свега.

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/28.09.18 - SPECIJAL - Olivera Radic intervju sa o. Savom Janjicem.mp3

Право име „владике Симеона“ је , иначе, типично црногорско – Рихард Минихофер.

Минихофер, алијас Симеон которски са сједиштем у Бечу, ријешио је, како се то већ на Западу ради, да заради још једну плату. Прије подне ради као службеник бечке полиције, а поподне глуми „црногорског владику“.

Сазнајемо да је на распопском конкурсу глатко прошао пошто ради у полицији. Распопска НВО тзв. ЦПЦ као класична полицијска творевина предност у оваквим случајевима даје колегама – доказаним и провереним полицајцима са искуством.

Челник НВО „Црногорска православна црква“ Мираш Дедеић подржао је владин нацрт Закона о слободи вјероисповијести и вјерским заједницама.

Он је исказао наду да ће се доношењем то законског акта „напокон увести ред у овој области“ и поновио да „без Црне Горе нема ни ЦПЦ, а без ЦПЦ нема ни Црне Горе“.

Распоп Дедеић је, на свечаности поводом 25 година регистрације НВО ЦПЦ у полицијској станици на Цетињу, рекао да та невладина организација наставља „своју мисао“.

Како преносе медији, прослави регистрације НВО ЦПЦ полицијској станици присуствовали су „бројни представници Владе и Скупштине Црне Горе, јавни и културни посленици“.

Идеја о "разграничењу" Срба и Албанаца од самог почетка била је ништа друго до покушај да се до краја допусти завршетак албанског етничког чишћења Срба на КиМ уз неке минималне "добитке", а онда то прогласи као велика победа Србије. У каквом имагинаријуму живе они који мисле да такву дубоко неморалну идеју продају нашем народу и да ће наша Црква, која овде живи са народом вековима делећи његову судбину, оћутати на такво безумље?

Иако је и у време појављивања, као и данас, ова НВО регистрована у полицијској станици на Цетињу, нема вернике већ само „чланове“, иде наруку акутелном режиму у његовом настојању да се обрачуна с једном пописном, натполовичном већином у држави коју чине верници Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско-приморске.

А да је ова „црква“ настала вољом власти сада то нико више не спори у Црној Гори. Човек који је аминовао све потезе НВО „Црногорске православне цркве“, лидер владајуће Демократске партије социјалиста, вишедеценијски премијер и сада по други пут председник Црне Горе, Мило Ђукановић је једном подгоричком порталу изјавио да Србија „води рат против независности црногорске државе“ и да то „није од јуче, јер Црна Гора плаћа цену од трагичог краја Првог светског рата, када јој је Србија анектирала територију и када је укинута црногорска православна црква“ .

На Лучиндан 31. октобра 1993. године, припадници тадашњег Либералног савеза и још неких мањих сепаратистичких, прозападних партија, као што су Социјалдемократска партија и Црногорски федералистички покрет, на Цетињу су “ основали“ тзв. Црногорску православну цркву, на чије су чело поставили рашчињеног свештеника Православне цркве у Америци Антонија Абрамовића.

Абрамовића је, како се касније испоставило, заговорницима аутокефалне “ црногорске “ цркве, подметнула државна безбедност, која је о некадшњем монаху СПЦ-а (био је игуман Високих Дечана током Другоог светског рата, потом и игуман манастира Савина код Херцег Новог) имала компромитујући садржај због којег је и рашчињен током боравка у Северној Америци, а тиче се педофилије.

Абрамовић је преминуо 1996. године, а за новог „поглавара“ је изабран актуелни челник ове НВО Мираш Дедеић.

Дедеић је вишеструко занимљива личност. Он је био свештеник Цариградске патријаршије у Риму, али му је надлежни епископ због огрешења о каноне забранио да чинодејствује, а после тога је и рашчињен. Почетком деведесетих година покушава да се наметне СПЦ-у, представљајући се као патриота и хуманитарац који скупља помоћ за Србе у ратом захваћеним подручјима. Године 1995. моли Митрополита загребачко- љубљанског Јована да му да парохију у Риму, али му молба није била услишена. Претходно је, још осамдесетих година тадашња Државна безбедност покушавала да га наметне СПЦ-у као викарног епископа, о чему постоје службене забелешке, али је почивши Митрополит цетињски Данило (Дајковић) прозрео „македонски сценарио“ и вешто одолео притисцима из партијског врха и структуре државне безбедности. Наша је новина прва објавила тих година ексклузивни материјал о Мирашу Дедеићу.

Током службовања у Риму, као свештеник Цариградске патријаршије, Мираш је био ожењен Италијанком Розаном и не постоји документ о њиховом разводу, те се да закључити да је актеулни црногорски „владика“ и даље званично ожењен, иако „попадија Розана“ не жели да чује за њега више од две деценије. Тада га и Васељенска патријаршија лишава чина, што он у каснијој молби Митрополиту Јовану да га прими на службу тумачи као грчко замерање што је организовао „српску црквену општину у Риму“ и радио за „српску ствар“ као ватрени националиста.

Владичански чин је добио од колега Бугара у Софији. Наиме, припадници расколничке групе „патријарха“ Пимена су га „рукоположиле“ у Софији 1998. године.

Тек 2000. године тзв. ЦПЦ бива регистрована као невладина организација, што је и њен данашњи правни оквир.

Занимљиво је да НВО „ЦПЦ“ ужива наклоност акутелног режима и његову финасијску потпору. У медијима и званичним владиним актима, третира се равноправно са Митрополијом црногорско-приморском, иако се таква „демократичност“ може назвати невиђеном дрскошћу, а у својој суштини нема везе са религиозношћу, већ са чистокрвним атеизмом и похлепном жељом за црквеном имовином која је у Црној Гори велика и прилозима вернога народа који су издашни, посебно они који се остављају острошком или цетињском манастиру.

Такође ће бити занимљиво, у контексту најаве великог раскола у православној васељени, збох несхватљиве некаконске и антиправославне тежње цариградског Патријарха да арбитрира на територији Московског патријархата и да томос о независности Украјинске православне цркве. Како ће лавина раскола очигледно да се рефлектује и на апетите македонских и црногорских расколника, биће интересантно видети како ће Патријарх Вартоломеј поступити с истоветним захтевом  тзв. ЦПЦ, јер је управо он на челу Светог синода Цариградске патријаршије прво рашчинио, а потом предао проклетству лаика Мираша Дедеића.

Тзв. ЦПЦ, осим групице људи, махом атеиста, нема заправо упориште међу православним верницима у Црној Гори и опстајање ове псеудорелигијске заједнице зависи само од тренутних интереса владајуће партије да кроз нови Нацрт закона о верским организацијама покуша да одузме имовину МПЦ-а и да умањи огроман углед и значај Митрополита Амфолохија.

Иначе, Мираш Дедеић је најпознатији по скандалима који га прате. Сваке године на Бадњи дан, када се на Цетињу традиционално ложе бадњаци, Мираш организује паралелни „бадњак“ с ефектима на којима би му позавидјеле звезде турбо-фолка, како би испровоцирао вернике СПЦ-а. Захваљујући томе, више је полицијских кордона ових година излазило на улицу него због свих вишедеценијских ломова и трзавица којима обилује социјално-економски живот Црне Горе.

Такође, Мираш с групицом насилника, с благонаклоношћу власти и полиције, често упада у храмове СПЦ-а, настојећи да их „врне“. Тако је више пута долазило до тешких инцидената.

На странице домаће и светске штампе је доспео и пре две године, када је у Котору ударио старицу, о чему сведочи видео-снимак с милионским прегледима на „Јутјубу“. После расправе о Нацрту закона о верским организацијама, којој је уз верске организације присуствовао и он, наишао је на грађане који су му упућивали погрде. Он је тада отвореном шаком ударио старицу у лице, после чега је она изјавила да је дотакао „сами ђаво“.

Недавно су и расколници имали раскол када је становити Лав Лајовић, некадашњи директор у дневном листу „Побједа“ и челник НВО “ Хришћанске цркве“ преобучен у мантију НВО „ЦПЦ“ покушао да детронизује Мираша, али безуспешно. Међу свештенством „ЦПЦ-а“ је и чувени Жика Смедеревац, некадашњи свештеник у Смедереву, који се нашао у Подгорици с парама црквене касе, због чега је против њега покренут поступак пред судовима Србије.

Новица Ђурић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Никоме није била јасна амбиција државних власти Црне Горе да законом нормирају – слободу. И то само једну! Слободу вероисповести! Нема, наравно, закона о другим слободама – изражавања, удруживања, окупљања, стваралаштва и томе слично.

Има, наравно, закона који уређују начин остваривања одређених права. Али, ово је био први пут да се законом уређује слобода и да се суштински посматрано, она не ограничава само у мери која превазилази дозвољена ограничења у демократском друштву него у мери да се предложени текст слободно могао насловити и као закон о ограничавању слободе вероисповести. Видели смо класичан пример покушаја државног интервенционизма у слободу вероисповести.

Због своје апсурдности, у први план је стављена одредба којом је планирано да се све цркве, манастири, џамије, катедрале, самостани и остале непокретности цркава и верских заједница, саграђених до 1918. године, одузму од њихових вишевековних власника и укњиже у својину секуларне државе Црне Горе.

То је само једна у мноштву катастрофалних одредби. Не треба заборавити да би, на пример, универзално људско право на слободу вероисповести као једно од природних права које сваки човек стиче рођењем било признато само некима, а не свакоме. На унутрашњу аутономију цркава и верских заједница се задирало толико да би неупућени читалац тог псеудоправног текста мога да стекне утисак да се ради о организованим криминалним групама, а не о црквама и верским заједницама. Није, наравно изостављена ни противуставна, комунистичка верзија чувеног Бизмарковог тзв. канце-параграфа о забрани политичког деловања свакоме ко хоће да верује у Бога и да припада Цркви или верској заједници. Извршен је покушај суспендовања и дерогирања многих права која су гарантована Уставом Црне Горе.

Од почетка нисам имао дилему и јавно сам саопштавао да такав нацрт закона не може да добије зелено светло од домаћих и међународних експерата, али ни од надлежних тела Савета Европе. Нацрт закона је био радикално супростављен Европској конвенцији о људским правима, другим међународним актима и смерницама Савета Европе о ревизији законодавства о црквама и верским заједницама. Радикално је био супростављен и правном поретку Црне Горе, али и њеној историјској прошлости и цивилизацијским достигнућима.

Од свега наведеног, у Црној Гори је најинтересантнија тема одузимања имовине цркава и верских заједница која је стечена „из јавних прихода, или је била у државној својини, или на основу заједничког улагања грађана до 1. децембра 1918. године“. Покренуте су и петиције. Једном је тражено да се пониште одлуке Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори, како се тачно звала, или Подгоричке скупштине, како је неки називају сто година касније. Другом, да се под хитно, у име некаквог „аманета“ само православни храмови и манастири укњиже као државна својина.

Што ће, питам се, једној секуларној држави, и то држави која се дичи својом секуларношћу над секуларностима, православни храмови, манастири, мошти светитеља и друга црквена имовина? Шта би неко световно министарство радило са џамијама, вакуфима, самостанима, жупним уредима? Да ли би се и богомоље нашле на тендерима? Није био занемарљив број „објашњења“ од којих би се застидео сваки озбиљнији студент прве године Правног факултета.

На почетку 21. века смо се нашли у небивалој ситуацији: уместо да у Црној Гори припремамо и доносимо законе о реституцији одузете имовине цркава и верских заједница, о повратку веронауке у јавне школе, о увођењу верске службе у војску и полицију, некоме је пало на памет да од Митрополије одузима Острог, Морачу и Цетињски манастир; од Которске бискупије Катедралу Светога Трипуна и Госпу од Шкрпјела, а од Исламске заједнице Хусеин-пашину џамију у Пљевљима и све што је старије од једног века. И то на основу закона о слободи вероисповести! Срећом, тај покушај је пропао.

Неопходно је да Црна Гора треба да замени важећи социјалистички Закон о правном положају верских заједница из 1977. године и донесе нови закон о правном положају цркава и верских заједница. Али, тај закон не може и не сме да буде закон против Српске православне цркве, како га неки најављују, а други прижељкују. Такав закон не сме да буде ни против других цркава и верских заједница, али ни грађана Црне Горе који су, по својој слободној вољи верници.

Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић,

кординатор Правног савета  Митрополије црногорско-приморске

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На одликовању Вам је честитао и предсједник Српске Милорад Додик. У каквим сте односима са њим?

Господин Додик је пришао да ми честита. Не видим ту ништа спорно. Тиме је поздравио концепт који заступам. Вјерујем да ће њему и свим политичарима у РС ово бити подстрек да на свом подручју више заштите Бошњаке и Хрвате. Јер то тако треба.

Додик својевремено није прихватио Ваш позив на „ледени изазов“, уз коментар: „Ко је Хамдија Липовача? Немам појма“. Да ли сте му на томе замјерили?

Мислим да се од Додика превише прави публицитет. Гледа се шта он каже, како реагује. С тиме га афирмишу они који своју власт заснивају на страху од других и другачијих. Ја га доживљавам као изабраног представника српског народа. И то је све. Рачуне полаже народу који га бира. Сутра, ако побиједи, биће члан Предсједништва БиХ. Значи, дио Предсједништва наше земље. Значи, дио Предсједништва свих њених грађана.

Са патријархом и са Додиком сте се пољубили три пута, по обичају Срба. Због чега?

Ја потичем из старе муслиманске беговске породице Поздераца и Липовача. Код нас је адет да се стари људи пољубе у руку, а посебно вјерски поглавари. Ја никада нисам пропустио да пољубим руку и свом реису Церићу и Кавазовићу. А, кад вам неко дође у кућу научен сам да му треба пружити све почасти. На крају, јадни смо ми кад се у 21. вијеку броји колико се ко пута пољуби. Ја знам да би многи вољели да сам одбио руку господина Додика, или на неки начин довео до инцидента, али то није БиХ и није мој одгој.

У каквим односима живе Бошњаци и Срби у Унско-санском кантону?

Нормалним. Дијелимо и добро и зло. Посјећујемо се за Бајраме и Божиће, помажемо једни другима. То управо смета националистима. Но, то је њихов проблем.

Зашто вас нема на овјереним кандидатским листама за идуће опште изборе у БиХ? Чиме се сада бавите?

Видите, ја сам један од првих људи који је био сметња зеленој властели. Анонимно вас пријаве, њихови људи у тужилаштвима вас оптуже и смакну на тај начин. Након исцрпних монтираних судских процеса у три од четири сам ослобођен оптужбе. СДП није сматрао да требам бити на листама, па сам одлучио да се не кандидујем нити на другим листама.

Никшић се није јавио

Да ли сте још члан СДП БиХ и какав изборни резултат прогнозирате за ту странку?

Ја сам члан Главног одбора СДП. Људи који воде партију у УСК су учинили све да ме маргинализирају јер се не слажем са њиховим концептом вођења Партије, гдје четири године дјелују као кец из рукава владајуће СДА, али само за своје личне интересе. Предсједник Никшић и ја смо имали састанак у априлу, гдје смо се договорили да се ухрпамо и кренемо радити. На жалост, више се никад није јавио. СДП-у желим сву срећу и успјех на изборима.

https://srpskainfo.com/hamdija-lipovaca-dobitnik-ordena-svetog-save-jadni-smo-ako-brojimo-koliko-se-ko-puta-ljubi/

СРПСКА РТВ 

Али ту се не стаје. Иде се даље. Граћанско се не држи, деца иду кући, директори то знају и ћуте, начелници школских управа то знају и ћуте, а ти се бориш да и то мало деце што имаш задржиш. Деца ко деца - што се не мора није обавезно. 

Нису све школе овакве, нису сви директори/це овакви, нису сви учитељи/овакви. Има још часних али су ретки. Скоро ми један ученик рече да у његовој бившој школи на “периферији града” никад нису ни понудили да бирају. Учитељица је поништила постојање веронауке. Мислио сам да дете претерује. Али кад су ми и друга деца то исто потврдила онда сам се запитао “куда плови овај брод”. Христос је рекао: “Пустите децу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије.” Христос се не уклапа у менталитет Парова, Задруга и сличних скарада и зато није пожељан. А ја се питам да ли је просвета наша постала носилац тог Задругарско-Паровског помрачитељства или је остала носилац оног Светосавског, Теслиног, Пупиновог, Миланковићевог... просветитељства. Просудите сами.