Дана 12. новембра у понедељак, Светом Литургијом је началствовао  архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић са великим бројем свештеника Епархије жичке као и војних свештеника РВ и ПВО и КоВ.

У Литургији је учествовао и сабрани народ – припадници 98 ваздухопловне бригаде, монаштво Епархије жичке и сви драги гости нашег аеродрома и параклиса.

Нарочити допринос молитвености Литургије остварио је хор `Слово љубве` при Храму Свете Марине из Атенице, под диригентским палицама Весне Ђуновић и Драгана Јековића.

Драги гости наше славе су се уверили у љубав Команданта пуковника Дејана Васиљевића и свих припадника наше бригаде коју пружају према параклису који се непрестано украшава црквеним намештајем и иконописом у славу Божију и част Светог краља Милутина и свих светих, припремајући се за планирано Велико освећење следеће године ако Бог да.

Литургијско и молитвено прослављање Светог краља Милутина у војној организацији говори о високом степену посвећености припадника Војске Србије у служби одбране своје отаџбине.

Свети краљ Милутин се старао за своју отаџбину и за Српску Цркву подједнако. Подигао је многе задужбине али око њих и војна утврђења и грађевине што сведочи о његовом заштитништву српских светиња.

На Светој Литургији надахнутом беседом нас је обрадовао отац Љубинко, док је командант бригаде пуковник Дејан Васиљевић за трпезом љубави одржао пригодан говор благодарења свима који помажу наш параклис, као и онима који су помогли организовање наше храмовне славе.

Нека би свемогући и предобри Христос дао да молитвама Светог краља Милутина и свих светитеља што више будемо истинска браћа у љубави Христовој, у жртви за своје ближње на славу Божију и наше спасење.

Амин.

Војни свештеник Владимир Благојевић

Фотографије: Радослав Вељковић, вс а. „Морава“

Кликом на линк бићете аутоматски преусмерени на интернет презентацију Правда где можете прочитати овај текст српског историчара др Милоша Ковића у целини.

Мајка Aнита Стреларац, рођена 1978. године, по струци дизајнер и сада самохрана мајка шесторо малолетне деце:
Син Матеја 2003. годиште, похађа прву годину с редње уметничке школе „Дрво арт“, свира виолину. 
Ћерка Анастасија, 2005. годиште, од рођења је оболела од церебралне парализе, без могућности говора, ходања, самосталног функционисања. Већ трећу годину је на апаратима за дисање, до сада реанимирана три пута, са врло лошом лекарском прогнозом. Око њене неге смењивали су се отац и мајка, али сада је мајци често потребна медицинска помоћ, коју је тешко наћи, а и плаћа се 20 еура за три сата. Од Војномедицинске Академије је покушала да потражи помоћ око неге болесног детета, јер су њихови осигураници, али су јој одговорили да то није у њиховој надлежности.
Син Јустин, 2007. годиште. Иде на иконопис, свира фагот, похађа музичку школу и школицу „Малац генијалац". 
Ћерка Ефимија, 2009. годиште, има исте активности као брат Јустин, осим што свира хармонику, и изузетно је способно и сналажљиво дете.
Син Николај, 2011. годиште. Кренуо је у први разред, такође иде у школицу „Малац генијалац" и од све деце је, рекло би се, највредније и најоштроумније. 
Ћерка Марија 2014. годиште, врло спретно и сналажљиво дете. И она је од ове године полазник школице "Малац генијалац", која нам због новонастале ситуације ову годину часове даје бесплатно. Прошле године су од Војске Србије добили стан, где је за откуп потребно 50 000 евра... Остало је још 39 година да се стан у целости откупи. Поред тешког стања у сваком смислу, боре се колико год је то у њиховој моћи. 
Молимо људе добре воље да помогну колико је у њиховој моћи. 
Унапред захвални,
пријатељи породице Стреларац.

Анита Стреларац,
Генерала Штефаника 53
11000 Београд
број рачуна у Збербанци:
285238504000142440
сврха уплате: помоћ породици

За уплате из иностранства:
SABRRSBG
SBERBANK SRBIJA AD
BELGRADE, SERBIA

RS35285238604000227310
ANITA (RADOSLAV) STRELARAC
GENERALA STEFANIKA 53
BEOGRAD (VOZDOVAC)
SRBIJA

Последњег јутра свога живота, Јоан Кулијану (Ioan Culianu), харизматични професор Теолошког факултета Универзитета у Чикагу, држао је предавање о гностицизму и тајним мистичним сектама. Његов постдипломац, Александар Аргелес, излагао је тога дана, први пут пред својим професорима, један рад. „Био сам нервозан, а он је рекао: ’Немаш чега да се бојиш, то је само обред прелаза’ – присећа се Аргелес. Потапшао ме је по леђима и насмешио се.“ И ту Аргелес застаје. „Никада нећу заборавити тај осмех.“

Два сата касније, Кулијану је погинуо од метка калибра 2, 5 mm, испаљеног у потиљак. Његово убиство, атентат који се догодио у универзитетском купатилу, пренеразило је све на факултету, застрашило студенте и збунило чикашку полицију и ФБИ. Данас, после шеснаест месеци, тај злочин све више личи на оно што су Кулијануови пријатељи мислили све време: први политички атентат на једног професора на америчком тлу.

Полиција је у почетку сматрала да је убиство дело незадовољног студента или колеге, можда чак и неког ко је практиковао окултне вештине које је Кулијану проучавао. Али истражитељи нису пронашли ниједан доказ који би поткрепио те претпоставке. Напротив, открили су да је Кулијану, као румунски емигрант, скоро две године нападао румунску владу у часописима, емисијама и интервјуима широм света. Њему, као и другим избеглим Румунима после његовог убиства, прећено је смрћу.

У својој 41. години професор Кулијану био је омиљен међу студентима и уважаван међу учењацима попут Умберта Ека или Харолда Блума. Кулијану, који је течно говорио осам језика, написао седамнаест књига и имао три доктората, био је „бриљантан и славан у Европи“, вели др Моше Идел, професор Хебрејског универзитета и стручњак за јеврејски мистицизам. Висок, загонетног осмеха и упалих очију које су гледале негде изнад саговорника, Јоан Кулијану је учио да паралелно постоји мноштво универзума, да ум креира стварност, те да магија може да надмаши модерну науку. Недељама пре убиства, 21. маја 1991, он је завршавао три књиге, планирао женидбу, припремао се за дуго ишчекивани повратак у Румунију и био домаћин конференције у Чикагу која је имала изазован назив – „Друга подручја: смрт, екстаза и путовања у друге светове у савременој науци“.

Па ипак, профетски карактер жртвиних политичких ставова, као и борхесовска имагинација, највише доприносе застрашујућој димензији ове узбудљиве приче. Стручњак за окултно, Кулијану је волео да предсказује будућност својим студентима, а његова предвиђања су често била невероватно прецизна. На једној прослави у Хајд парку, он је разоткрио скривену забринутост једне постдипломке за каријеру; другој је опет рекао да „понижава себе у љубавном троуглу“, а тачност онога што је говорио, како она вели, „скроз ју је одувала“. У фантастичним и детективским причама које је објављивао у авангардним књижевним часописима попут Exquisite Corpse, Кулијану је писао о политичким догађајима који су се збивали месецима или годинама касније – о тајним сектама и убиствима која су и те како подсећала на његово властито. То убиство била је својеврсна академска верзија загонетке ко је убица и тицало се мучних детаља румунске историје, мита и мистике, скривених веза између научникових политичких и интелектуалних склоности. Као фикција, оно представља невероватну трагедију. Као збиља је велика трагедија.

Као предавач, Јоан Кулијану је био отворен, духовит, незабораван, а као пријатељ – тајанствен и затворен. Родио се 5. јануара 1950. године у угледној породици у румунском граду Јаши надомак совјетске границе. Јаши има велелепне булеваре, цркве од камена, кривудаве поплочане улице, а за Кулијануа он чува и избледеле успомене на некадашњу славу његове властелинске породице. Кулијануов прадеда и деда били су ректори универзитета, најстаријег у Румунији. За време фашизма у Румунији, њеног припадништва силама Осовине, његов деда био је познат као заштитник Јевреја који је својим штапом с мермерном дршком претио њиховим угњетачима.

Дечак је одрастао под комунистима који су преузели власт после Другог светског рата. Партија је запленила кућу његове породице, а њих сместила у четири просторије које су „несносно заударале на труо намештај“, писао је касније Кулијану. Пошто му је било забрањено да се игра с другом децом, он се, у својој башти ограђеној зидовима, забављао како је сам знао и умео. После убиства, полиција је на његовом радном столу пронашла три кестена с дрвета из те баште.

„Живели смо у страху од Секуритате, тајне полиције“, присећа се Кулијануова сестра, Тереза Петреску (Therese Petrescu), удата за једног од водећих румунских дисидената. Његов отац, адвокат опозиције и математичар, није смео да објављује или нађе посао; умро је, скрхан, у 51. години.

На Универзитету у Букурешту, Јоан Кулијану и његови пријатељи забављали су се интелектуалним играма, изазивајући своје професоре измишљањем дугих библиографских цитата за научнике са страним именима. Када је освојио прво место на такмичењима из националне књижевности и језика, Секуритате је попут већине најбољих дипломаца покушала да га заврбује. Такозвани капетан Урехе (Ureche), „Капетан Уво“, повео га је „у шетњу кроз многе улице“, наводећи га да цинкари своје колеге, писао је Кулијану 1989. године у својој изјави за америчку Имиграциону и исељеничку службу. Када је Кулијану то одбио, схватио је, као и његов отац, да никада неће добити пристојан посао или издавача.

Међутим, за разлику од оца, Јоан Кулијану је побегао. Четвртог јула 1972. године он је пребегао за време једног стипендијског путовања у Италију. Румунски писци у иностранству су пребијани или убијани у догађајима који су обично наговештавали умешаност Секуритате, тако да су Кулијануове доцније активности у Италији, Француској и Холандији праћене страхом од освете. Избеглиштво му је, међутим, омогућило одличне контакте широм света, нарочито с још једним румунским апатридом, покојним Мирчом Елијадеом, славним религиологом с Универзитета у Чикагу. Елијаде је храбрио младог научника у његовим истраживањима мистицизма и астралне религије и помогао да Кулијану, као гостујући професор 1986. године дође у Чикаго. У часу када је умро, Кулијану је био професор историје хришћанства и историје религија; Универзитет у Чикагу обећао му је стално намештење чим се заврши процедура око његовог усељења.

У Хајд парку, Кулијану је проширио своје истраживање изван домена религијских студија, преиспитујући наше појмове магије, секса, смрти и сопства. Његова интересовања су се кретала од изучавања многоструких универзума до привида ума, од књижевне теорије до духовних техника екстазе. „Он је имао“, вели Мајкл Фишбејн (Michael Fishbane), колега с Теолошког факултета, „језичко умеће, оригиналност, отвореност и енергију довољну да створи велико животно дело“. Његове три постхумно објављене књиге указују на обим његових амбиција. Једна од њих бави се повешћу гностичких секти, друга испитује путовања с ону страну живота, а трећа представља обухватан речник светских религија.

Пошто је повезивао окултно, физику, магију, Ерос и историју, његова наука је погрешно означена као знаност Новог доба (New Age). Али она је била много више од тога. Кулијану је трагао за структурама које чине основу фанатизма и вере, како би разоткрио „системску предвидивост самог мишљења“, пише Лоренс Сајивен (Lawrence Suhivan), директор харвардског Центра за проучавање светских религија. „Два су његова главна доприноса науци“, каже Керол Залески (Carol Zaleski), професор религије на колеџу Смит. „Једно је била његова енормна ерудиција. Али његово главно интересовање лежало је у разумевању тога да ум измишља имагинарне светове и чини их толико стварним, да они, на крају, доиста и постају стварни.“

Још више него о његовој науци, студенти данас говоре о његовој личности. „Он нас је упознао и поздрављао поименично“, вели бивши постдипломац Мајкл Алока (Michael Allocca). „Цело лето сам жељно ишчекивао да га видим“, каже Грег Спинер (Spinner), други Кулијануов студент. „Никада више нећу упознати никога као што је он“. Спинер и Алока су га убедили да предаје курс о ономе што му је била специјалност – прорицање. На завршном испиту требало је предвидети будућност.

На једном универзитетском тргу, Кулијану је, 1986. године, упознао Хилари Виснер (Hillary Wiesner), постдипломку с Харварда, с којом је доцније заједно написао већину својих дела. Она је била његова вереница, али и предмет мистичног витештва. „Он је изумео неку врсту религије која је била усредсређена на мене“, каже Виснерова. „Моји пријатељи нису могли у то да поверују“. Када су Кулијану и Виснерова видели филм Сирано де Бержерак, она је бар нешто схватила. „Он је плакао гледајући тај филм“, рекла је. „У својој глави, био је Сирано, усамљен, у својој идеалној, али немогућој тежњи да освети свог оца и ране из прошлости“.

Као добровољни апатрид, Јоан Кулијану је с дистанце пратио румунску политику током седамнаест година. После румунске револуције у децембру 1989, он је започео своје агитовање. Током последњих петнаест месеци Кулијану је, у Lumea Libera (Слободни свет), њујоршким емигрантским новинама, и Corriere della Sera, италијанском дневном листу, написао више од тридесет чланака у којима је нападао румунске лидере. Критички се огласио и на радију Слободна Европа и BBC; на BBC-у су га чак упозорили да ублажи своје изјаве. Писао је и кратке, луцидне приче о земљи Јорманији, фиктивној верзији Румуније.

Уз помоћ историје може се објаснити његова „латентна експлозивност“, израз који је Норман Манеа сковао за задоцнели политички ангажман овог румунског ињелектуалца у егзилу. Притешњена старом руском, отоманском и аустроугарском царевином, Румунија је била сиромашна, брдовита, често освајана земља, у којој су доминирале криза идентитета и склоност ка корумпираним и садистичким владарима не само страним него и домаћим. (Најславнији Румун, Дракула, фиктивни је лик који води порекло од принца из XV века сугестивног имена – Продорни Влад). Демократске традиције ту никад нису имале корена; ксенофобија и антисемитизам су често цветали и, како истиче Манеа, држали многе младе интелектуалце што даље од националне политике.

Крајем тридесетих година, фашистичка парјија по имену Гвоздена гарда проширила је свој утицај. Подгревајући властиту верзију митологије крви и тла, Гвоздена гарда, према речима историчара Влада Георгескуа (Georgescu), „унела је култ смрти у румунску политику“ и, својим варварским погромима, потиснула чак и нацисте у други план. Свестан да је толико тога од те историје потиснуто у послератно доба, Кулијану се обраћао истраживачима, попут Елија Визела, да разоткрију истину о румунском холокаусту.

Године 1944. румунски млади краљ Михаило ражестио је Гвоздену гарду окрећући леђа Немцима и сврставајући земљу у антифашистичку коалицију. Или, како су то екстремни националисти тумачили, капитулирајући пред Русима. Када су комунисти преузели власт 1947, многи чланови Гвоздене гарде побегли су у Сједињене Америчке Државе. Стицајем околности, једна од највећих заједница тих емиграната налази се у Чикагу. „Ту имате једну стару, али активну фашистичку заједницу“, тврди један извор који није желео да буде именован. „Они још увек регрутују људе“, додаје други.

Револуција против Николе Чаушескуа (Nicolae Ceausescu) изгледала је испрва као срећан преокрет у румунској мрачној историји. Али један број новијих књига које се баве догађајима из децембра 1989. године – укључујући и извештаје Андреја Кодрескуа (Codrescu), новинара Едварда Бера (Edward Behr) и дописника радија Слободна Европа Нестора Ратеша (Ratesh) – потврђују оно што су Кулијану и други говорили о последњој и најкрвавијој побуни у источној Европи. Они тврде да су оно што је почело као аутентичан народни устанак у Темишвару убрзо преузели Секуритате, армија и партија који су дуго планирали да свргну Чаушескуов режим. Извештаји се разликују у томе колико је брзо и дефинитивно ова побуна злоупотребљена. Неки коментатори истичу да је револуција коју смо видели на телевизији била у великој мери исценирана и чак тврде да је КГБ имао удела у томе. Други кажу да је устанак био аутентично народни и спонтан, али да су завереници у пучу ускоро нашли изговор да се укључе у акцију. Сви су јединствени у мишљењу да су многи функционери у постреволуционарној влади ветерани Чаушескуовог режима који су, у великој мери, осећали презир према демократији. Као што Ратеш каже, децембарске борбе имале су, за исход, „велики парадокс суштински антикомунистичке револуције што је произвела режим у коме су доминирали бивши комунисти“. Румунска влада суочила се са заосталом економијом и честим протестима, али је опозиција уситњена и режим је опет могао да преузме власт на септембарским изборима. Антисемитска десница, којој су неки од Чаушескуових бивших сарадника тежили и коју је изгледа финансирала једна фракција у Секуритате, била је у успону.

За разлику од других у источној Европи, румунска влада задржала је већи део својих тајних полицијских снага (иако она сада има нов, безазленији назив – Румунска информативна служба). Чак и у иностранству, бивша Секуритате, или бар њени остаци, очигледно наставља да учествује у прљавим пословима. Један службеник Обавештајне секције ФБИ сведочио је прошлог новембра пред Конгресом да, иако су Чехословачка, Пољска и Мађарска знатно смањиле своје обавештајне операције у САД, „ми не можемо исто рећи за Румунију… Још увек смо веома забринути у вези с њиховим намерама“.

Јоан Кулијану је био међу првима и најгласнијима, који је румунску револуцију назвао пучем. Његова имагинација била је врло перцептивна: шест месеци пре него што је ико помишљао да би Чаушеску могао пасти, Кулијану је у Италији објавио кратку причу Интервенција у Јорманији, у којој је описао побуну сличну оној румунској. Друга прича, Слободна Јорманија, говори о пучу усред аутентичне револуције, у коме учествују делови тајне полиције, док вође пуча снимају ископане лешеве како би повећали број жртава и збунили гледаоце. Доцније је, у једној емисији програма Nightline на ABC, откривено да су вође румунске револуције прибегле баш таквој језивој стратегији – на видео тракама су снимљени низови лешева ископани из гробова сиромашних грађана за које се тврдило да представљају тела демонстраната које су побиле Чаушескуове снаге. У Румунији, као и у Кулијануовој уобразиљи, политичка реалност је постала игра ума.

Месец дана пре његове смрти, велики интервју с Кулијануом појавио се у румунском дисидентском часопису 22. „Он је врло негативно оценио ново јединство између крајње левице и крајње деснице у Румунији“, вели Владимир Тисманеану, професор политичких наука на Универзитету у Мериленду и аутор књиге Репродуковање политике: Источна Европа од Стаљина до Хавела. Испрва уздржан, Кулијану је у даљем разговору назвао Секуритате силом „епохалне глупости и неслућене комплексности“. Упитан о румунским слободним изборима и штампи, одговорио је да су од тога највише користи имали новоослобођени фашисти. Професор се супротставио не само крајњој левици и десници, већ и новинару који га је интервјуисао, називајући револуцију „трагичним губитком“ који је наметнуо КГБ. „То је била његова смртна пресуда“, каже Јон Пацепа, бивши шеф Румунске контраобавештајне службе који је пребегао 1978. године и сада се крије у Америци.

Није случајно што је Кулијану био забринут због могуће освете јер је осећао да докази за то већ постоје. Месец дана пре револуције, његов стан у Хајд парку је испретуран. Извештај чикашке полиције потврдио је да су телевизор, компјутер, флопи дискови и флаша вина украдени. Према речима његовог пријатеља Стелиана Плесоиуа, Кулијану, који је покушавао да сестру и зета изведе из Румуније, осећао је да га Секуритате упозорава.

Други нису делили његово мишљење. „Није то ништа политичко, само лоше суседство“, говорио је Грег Спинер који је свом професору помогао да се пресели у добро обезбеђени облакодер на Лејк Шор Драјву.

Кулијану није никад помињао пријатељима с универзитета или полицији претње смрћу које је добијао. „Он је био тип човека с подигнутом горњом усном“, тврди Скинер, коме се Кулијану једном поверио да својим политичким текстовима ступа на „опасну територију“.

О претњама је једино разговарао са својим пријатељем Дорином Тудораном, дисидентским издавачем и песником. „Оне су стизале у писмима или телефоном. Није знао ко их шаље“, присећа се Тудоран. „Говорили су да ће га убити ако настави да пише о Румунији. Најпре га је то забављало. А онда се и уплашио.“

И поред тога, он се још више ангажовао у емигрантској политици. Априла 1991, месец дана пре него што је убијен, Јоан Кулијану је на Универзитету у Чикагу посетио старог краља Михаила, јер је сматрао да је прогнани монарх једина нада за стабилност њихове земље. Три дана пре смрти, отказао је пут у Румунију, посету болесној мајци и учешће на конференцији Америчко-румунске академије, с групом научника познатих по антикомунистичкој делатности. Рекао је сестри да му стижу претње од екстремно десне групације Vatra Romaneasca (Румунски огањ), „у сваком случају“, према мишљењу једног пензионисаног капетана Секуритате, од „органа Румунске информативне службе“.

А онда је променио и браву на вратима своје канцеларије.

Купатило на трећем спрату, где је Јоан Кулијану убијен, није прометно место. На једном држачу тоалет-папира нађена је урезана свастика, што вероватно нема везе са злочином. Кулијану је умро сунчаног мајског поподнева, за време одмора око ручка, када стотине људи пролази Свифт холом током годишње распродаје књига на Теолошком факултету. Његов убица се највероватније попео на седиште тоалета у WC-у поред Кулијануовог и уперио пиштољ право у његову главу. Један једини метак разнео је његов мозак и изишао на другу страну, кроз нос. Нико није видео убицу у бекству. Пиштољ никада није пронађен. Кулијануови кључеви и новчаник нађени су у његовом џепу, а црни сат од опала на руци. Убиство је прецизно и вешто изведено па када је један студент ушао у купатило после неколико минута, скоро да није било крви – испод врата WC-а беживотно је висила помодрела професорова рука.

„Ти људи су знали шта раде“, приметио је Роберт Ј. Стајн (Stein), главни медицински вештак из области Кук. „Убити једним метком из пиштоља тако малог калибра као што је 2, 5 mm – није лако“. Бивши шеф обавештајне службе Јон Пацепа само је додао: „То је типично КГБ убиство, један метак у потиљак“.

Кулијануово убиство покренуло је читав низ загонетних догађаја, гласина и дезмформација. Дан после убиства, пакет с књигама, које је Кулијану поклонио и послао краљу Михаилу у Женеву, у Швајцарску, стигао је у коверти типа Jiffy Pak – отворен и празан. Дан уочи убиства, неко је телефонирао породици и многим пословним партнерима Андреја Кодрескуа да им јави како је Кодреску, румунски емигрант и Кулијануов пријатељ, извршио самоубиство. Кодреску је накнадно дознао да је позиве упућивала „једна особа из Калифорније“. Али је додао и да се боји да открије њен идентитет, рекавши само да је „ширење дезинформација типично за стратегију Секуритате“.

Наредних дана, удовица Мирче Елијадеа, жена коју је Кулијану познавао, суочила се у свом стану у Хајд парку са узнемирујућим позивима. Елијаде је пре смрти именовао Кулијануа за свог књижевног заступника. Занимљиво је да су последњих година старог научника, нападали као апологету Гвоздене гарде. Тим критикама придружио се и Кулијану. Узнемирена госпођа Елијаде променила је број телефона и одбила да о томе говори.

Неколико недеља потом, састанак Америчко-румунске академије у Букурешту је пропао јер је део научника са Запада отказао учешће. „Тај састанак је био пресудан за слободну опозицију у нашој земљи“, присећа се Мирча Сабау (Mircea Sabau), физичар у универзитетској болници у Чикагу и Кулијануов пријатељ. „После убиства, мали број људи се појавио“.

Румунски званични лист Libertatea (Слобода) објавио је тобожње саопштење полиције у Чикагу добијено од Кулијануове сестре, у коме се тврдило да ниједна страна служба није умешана у злочин. У чикашкој полицији пак кажу да такво саопштење никад нису издали. Седмог јуна 1991, председник Румуније Јон Илијеску (Ion Iliescu) на конференцији за штампу такође је прокоментарисао овај злочин, истичући да му је „високи амерички званичник“ рекао да то није политичко убиство. Међутим, стручњак Стејт Департмента за источноевропска питања негирао је да било шта зна о наводном коментару неког америчког званичника.

И другим румунским писцима у САД-у и иностранству почеле су да стижу претње смрћу. Екстремно десни лист Romania Mare (Велика Румунија), који издају бивше Чаушескуове присталице, напао је професора политичких наука Владимира Тисманеуа: „Чувајсе, пацове, истребљивачи су за тобом“. У Вашингтону је дисидент Дорин Тудоран свакодневно добијао претеће поруке у којима се помињао Кулијану. Примао сам позиве: „Послаћемо те за твојим пријатељем Кулијануом. Имамо метак с твојим именом на њему“, поручивали су незнанци. ФБИ је, најзад, успео да похапси Румуне који су претили и узнемиравали Тудорана, али ни он ни Биро нису открили имена тих људи.

У Атини, румунском писцу и блиском пријатељу професора Кулијануа прећено је двапут током недеље јер се појавио његов чланак о убиству. У Њујорку, један новинар је примио сличне претеће поруке. У Чикагу, румунски радио-спикер, који се залагао за краљеву посету Румунији, примио је неколико претећих телефонских позива и писмо у коме се помињао Кулијану.

Неке од тих претњи су, можда, проблематичне и воде до старих избеглица који носе успомене из прошлости. Али има ту и нечег чудног и, свакако, значајног у вези са начином на који су многе од поменутих порука састављене: оне позајмљују архаични језик мистичног национализма Гвоздене гарде. У Атини су та писма била обележена архаичним акцентима. Већина посматрача тврди да је то била стара тактика прерушавања практикована у Секуритате. У својој књизи Црвени хоризонти, Јон Пацепа указује на међународне тихе кампање у којима је Секуритате користила националистичку реторику како би застрашила дисиденте, понекад чак измишљајући и нове десничарске групе.

Фебруара 1992, један чланак из Romania Mare користио се сличним језиком да похвали Кулијануово убиство. У том чланку, испуњеном вулгарним референцама на место у коме је он убијен, истиче се како је Кулијану убијен на правом месту, „у смртоносном тоалету који је за њега припремила судбина“.

Место злочина је својеврстан текст, а једног мирног мајског поподнева професор Ентони Ју (Anthony Yu) анализирао је место у купатилу где је убијен његов пријатељ, недалеко од канцеларије испуњене књигама. „То има ритуални значај“, каже професор Ју. „Ту се испољава симболичко и физичко понижење, мрља, нечистоћа, најпрофаније место на коме се може окончати живот. У ствари, запитао сам се није ли овде реч о култном убиству.“

Полиција није искључила могућност да је то било култно убиство – или чин неког незадовољног колеге, студента или љубавника. „Он није имао никаквих непријатеља“, тврдио је Нетенијел Дојч (Nathaniel Deutsch), Кулијануов асистент, уз сагласност осталих.

Повремено је, међутим, Кулијануово истраживање у домену окултног доносило невоље. У Француској, на једном предавању о ренесансној магији, три жене су се представиле као вештице и негодовале против његовог уплитања у њихов свет. Кулијану, други предавач и неколико људи из публике озбиљно су се разболели. Тема предавања гласила је: „Подухват који ћу избегавати у будућности“, записао је он јетко у својој књизи Ерос и магија у ренесанси.

Многи Румуни били су скептични да је то било политичко убиство. Зашто би некој неконтролисаној групи у Секуритате сметао професор у Чикагу који није био никакав „играч“? То питање је културна енигма. Одговор на њега лежи, можда, мање у рационалном него у митском или култном фанатизму који је Кулијану проучавао и критиковао.

Прво, занемаримо идеју да су професорови списи могли да изазову толико гнева да га неко убије. Многи пореде Кулијануову смрт с убиством Николае Јорге (Nicholae Iorga) из 1940. године. Он је био славни румунски историчар који се супротставио Гвозденој гарди и за кога се верује да су га они и убили надомак Букурешта. „Знам људе који су убили Јоргу“, каже др Александар Ронет (Alexander Ronnett), старији стоматолог и лекар опште праксе, самозвани портпарол Гвоздене гарде у Чикагу. „Једина ствар у којој су погрешили јесте то што су били сувише благи“, вели он. „Требало је да га, јавно, живог одеру.“

За румунске нове десничаре, Кулијану је био посебна врста издајника – писац чији су напади били директнији и личнији него они упућени од Тисманеуа, Кодрескуа или Манее, који су сви били Јевреји и, према неофашистичком схвајању, искључени из круга румунских пајриота. Он је био Елијадеов интелектуални наследник, један од најславнијих румунских научника у иностранству. Али док је стара Гвоздена гарда поносно називала Елијадеа „једним од наших“, нови румунски десничари презирали су Кулијануа. Чланак у Romania Mare, који је потписао Леонард Гаврилиу, румунски преводилац Фројда, на својеврстан, застрашујући начин коментарише место убиства: ту се указује на „ферментирану визију Кулијануовог фекалног мозга“, називајући га „изметом преко кога није повучено довољно воде“. Вели се и то да Кулијану, „избеглица у гангстерској метрополи Чикагу“, није имао права да критикује румунски антисемитизам или захтева измирење с недавном прошлошћу земље.

Секуритате се, такође, посебно свети онима који критички пишу о Румунији. Године 1991, Димитру Мазилу, бивши високи функционер владајућег Фронта националног спаса, који је управо завршио рукопис у коме је критиковао нови режим, претучен је и исечен у свом стану у Женеви. Два маскирана човека, која су га напала оштрим сечивима, говорила су румунски и отишла с Мазилуовим рукописом. Други писци и издавачи били су претучени или убијени у Француској, Немачкоји Канади. Према мишљењу Јона Пацепиа, Секуритате из времена Чаушескуа користила је радијацију да би приведене писце кришом отровала.

Ипак, и они који верују да је Кулијануово убиство политички мотивисано, не могу да објасне зашто је баш он био на удару. Једно објашњење могло би се односити на страст којом је Кулијану нападао нову румунску владу. Кулијануов интервју за 22, који се појавио у априлу 1991, месец дана пре његове смрт и, био је једна од првих критика владајућег Фронта националног спаса и децембарске револуције који је објављен у самој Румунији. У њему је Кулијану „удружио песничке емоције с ерудицијом политичког аналитичара“, тврди Владимир Тисманеану. Окривио је не само Секуритате него и Гвоздену гарду, култни национализам, Православну цркву и румунску културу. Позивао је на истрагу румунског геноцида над стотинама хиљада Јевреја. Било шта од тога могло је подстаћи на освету у земљи која се никад није суочила са својом прошлошћу. „Његова критика била је комплексна, вишеслојна, суптилна. Морате све то повезати“, каже Мирча Сабау. „Тек тада она постаје беспоштедна“.

Интервју с 22 могао је тадашњи режим у Румунији „добро уздрмати“, каже Јон Пацепа. „Они би рекли: ’Овајчовек доноси невољу. И биће све гори и гори. Отарасимо га се’. То чак није морала бити ни одлука владе“.

Чињеница да Кулијану није био познат ван академског света могла га је учинити још рањивијим. „Они прогањају мање познате људе да би збунили полицију и застрашили остале“, наводи Сабау.

Када је реч о балканским сплеткама, чикашка полиција има уобичајену процедуру. „ФБИ се бави међународном димензијом“, истиче шеф чикашке полиције Фредрик Милер (Fredrick Miller), који је недавно наишао на нови траг у Кулијануовом случају.

Загонетно убиство заокупља све оне који су познавали Јоана Кулијануа. „Изгубити њега равно је спаљивању Александријске библиотеке. Има толико тога што је он знао, биће потребне године да се исцеди оно за шта су њему биле потребне секунде“, тврди Грег Спинер. „Не могу да престанем да мислим на њега“, каже Нетенијел Дојч. Осим бесмисленог губитка, веза између оног чиме се бавио и самог убиства је најузнемирујући елемент самог злочина. Јоан Кулијану је веровао у постојање мноштва светова – можда зато што је и сам живео у многим световима. Подучавао је студенте да превазиђу неверицу у то да могу да постану добри детективи окултног подручја. Веровао је да житељи источне Европе морају да учине исто како би разоткрили окултне политичке преокрете у дубоко завађеној области. Веровао је у моћ прошлости и моћ њеног поновног конструисања, пошто је ту моћ видео на делу у својој земљи. „Његова научна интересовања била су огледало оне организације која је наумила да га убије“, тврди његов пријатељ Владимир Тисманеану.

Кулијануова последња кратка прича, „Језик стварања“, појавила се у часопису Андреја Кодрескуа Exquisite Corps истог месеца када је убијен. У њој се говори о историчару „старом четрдесет година, који живи у добро обезбеђеној згради на језеру“. У то време предаје на „озбиљном и престижном универзитету у централном делу САД“. Једнога дана добио је тајанствену музичку кутију са шифрованим језиком којим говори сам Бог: Језик стварања. Три бивша власника кутије убијена су у прошлим столећима.

Садашњи власник кутије размишљао је да употреби кутију против „омраженог политичког режима“, али се плашио да ће проћи као и његови претходници. Колико год је покушавао да открије његову тајанствену шифру, то му није успевало. После много оклевања, он оставља музичку кутију на дворишној распродаји и бежи у слободу од оног што је постало интелектуални затвор наметнут њеном тајном.

Након двадесет година избеглиштва, са свим достигнућима иза себе, и толико тога пред собом, можемо се запитати зашто Јоан Кулијану није своју прошлост оставио у дворишту. Да ли је схватао прави смисао опасности у којој се нашао? Понекад се чини да јесте. Уколико се довољно усредсредимо на причу о његовом убиству, можемо само видети професора који се несвесно рве са својом фикцијом и научним делом, док се стварне силе удружују да га убију.

Извор: Теологија.нет

Награда за „најбољег грађанина Европе 2018“ добио је једногласном одлуком Европског Парламента отац Антоније Папаниколау из Атине.

У Брисел је стигао у пратњи дјеце из „Кивот Свијета“ (Κιβωτός του Κόσμου). Дубоко ганут овом одлуком Европског Парламента отац Антоније, који је својим дјелом  најбољи примјер друштвене солидарности, у изјави за новинаре у Бриселу рекао је: „Шта да вам кажем? Знате за једног православног свештеника награде нису потребне, већ вјерујем и осјећам, да је ово што чинимо наша дужност, обавеза и потреба за нашу дјецу и за њихове рањене душице. Тако да све ово помаже као још једна потвдра да наше дјело постане познато како би имали помоћ која нам је пријеко потребна“

„Када су ме обавијестили да сам добио награду, рекао сам им да је то нешто веома значајно и да је потребно да га доживе и наша дјеца која су већ одрасла. Конкретно, то су дјеца средње школе и разлог због којег бих желио да буду уз мене у овом тренутку јесте да би исти могли да отворе очи и виде нове хоризонте. Желио бих управо да та дјеца приме награду и да порука коју желим да дам њима јесте да пред собом постављају циљеве и да их достижу. Јер се ради о дјеци која су доживјела веома ружне ствари на почетку свога живота и та дјеца треба да успију да „нацртају“ свој живот“, нагласио је отац Антоније и додао:

„Нисам могао ни да замислим да ће имати овакав напредак овај јуначки подвиг „Кивота“, нити да ћемо доћи до толиког броја дјеце. Као што уобичавам да кажем, ово је једно чудо.

Награда најбољи грађанин Европе је установљена 2008 од Европског Парламента. Сваке године се предлажу личности од стране посланика Европског Парламента и од истих се вреднује њихово дјело и допринос европском друштву.

Кивот Свијета се бави заштитом незбринуте дјеце и назначајнија је организација за такав изазов у Грчкој. Покретач тог дјела је православни свештеник Антоније Папаниколау. Кивот Свијета збрињава и помаже у развоју сву дјецу независно од њихове народности и вјере.

Приредио: протојереј Никола Гачевић

Извор: Greek Priest wins Best European Citizen Award for 2018

извор

Проблем око докумената који имају већина Срба на КиМ показао се као један од озбиљнијих проблема са којим се Срби на овом простору суочавају.

"Овакав однос косовских институција према Србима који већ годинама живе на КиМ крајње је дискриминаторан и непосредно подстиче на исељавање нашег становништва. С друге стране надлежне институције Републике Србије требало би што пре да пронађу решење како да помогну својим грађанима који се суочавају са све озбиљнијим тешкоћама како да преживе у постојећим условима" - истакао је Архимандрит Сава Јањић, Игуман Манастира Високи Дечани.

ТВ Храм

Архимандрит Сава Јањић, Игуман Манастира Високи Дечани

Игуман Сава је објавио да је због претњи монаху М.Ш. Епархија рашко-призренска данас упутила хитан захтев ОЕБС-у јер овакве претње протеривањем не само монаштва, већ и свих српских грађана који немају косовска документа представљају директан акт претње етничким чишћењем што додатно отежава ситуацију за Србе на Косову и Метохији.

М.Ш. је већ годинама монах у једном од манастира Епархије Рашко-призренске и покушао је прекјуче да обнови боравишну дозволу на КиМ. Дошао је на позив МУП Косова на фотографисање у полицију у Приштину пошто му је речено да му је одобрена боравишна дозвола (трећа по реду). Према ранијем договору требало је да му издају привремену косовску личну карту са трајањем од 5 година (редовне важе 10 година). Међутим, када је дошао, после пар сати чекања, појавила су се 2 полицајца, одвели га иза зграде полиције до кола. Тамо му је саопштено да му је захтев одбијен и то пре пре месец дана и да му је истекао рок за жалбу, па би по закону требало одмах да га депортују.

Када је М.Ш. покушао да мирно објасни да није добио никакво обавештење о одбијању, већ да му је чак обећано да ће добити личну карту, питао је за разлог одбијања и полицајци су му саопштили да је то због тога што има документе координационе управе (тј. документе које Република Србија издаје за Србе који живе на КиМ), и да је у међувремену Министарство унутрашњих послова Косова прописало да се са таквим документима не може аплицирати за продужење боравка.

ТВ Храм

КПС

Ипак, речено му је да дође следећег јутра, да се види са шефом канцеларије за миграције и странце при МУП-у. Тако је и било. М.Ш. је дошао данас (9. новембра 2018) ујутро очекивајући да ће неспоразум бити разрешен, међутим овај пут је добио и писмену потврду (решење) да је његов захтев одбијен. Дат му је нови рок од 8. дана за жалбу уз обећање да до решења жалбе неће бити депортован ван Косова. О овом случају одмах је обавештена Епархија Рашко-призренска и преко наших адвоката Епархија је у контакту са мисијом ОЕБС-а која посредује у овом проблему.

Посебно је забрињавајуће да је монаху М.Ш. речено у полицији да обавести и друга свештена лица која имају документа координационе управе за КиМ да ће бити депортовани ван Косова уколико не поседују редовна документа Републике Србије, која опет МУП Србије не издаје грађанима на КиМ, осим ако имају пребивалиште ван Покрајине. Треба имати у виду да већина косовских Срба поседује само ове документе и пасоше координационе управе (који нису у безвизном режиму као редовни документи Реп. Србије). Грађани се редовно суочавају са проблемом добијања виза јер им у страним амбасадама у Приштини траже косовске пасоше, а када се појаве у београдским амбасадама кажу им да нису овлашћени да издају визе за грађане Србије.

Према косовским најновијим правилима странци треба да аплицирају минимум пет година да би добили привремена документа. М.Ш. је већ трећу годину редовно продужавао боравак, али је одједном суочен са ситуацијом да су се правила променила. Ово је иначе до сада седма промена коју косовске институције уводе од када су обећали да ће барем за црквена лица (у складу са Ахтисаријевим Анексом 5) по хитном поступку решавати боравиште за монахе и монахиње који сада живе у косовско-метохијским манастирима.

 

Он је јуче Министарству одрживог развоја и туризма (МОРТ) доставио примједбе на записник о инспекцијском надзору у вези са пријавом за наводну градњу на цркви на Румији.

Џомић је позвао да се „не долива уље на ватру“ и да се не изазивају било какви сукоби и антагонизми кроз медијске изјаве.

–Основно је да овај поступак мора да буде управни, а он је неодговорним изјавама политичке природе оптерећен, јер је најављено рјешење и прије него што је окончан поступак инспекцијског надзора. Ја сам јуче у својству пуномоћника Митрополије у Министарству одрживог развоја и туризма на 11 страница изнио бројне примједбе и у погледу садржаја записника и посебно у погледу кршења великог броја одредби у самом поступку вршења инспекцијског надзора. Довољно је да кажем да се у записнику виде два субјекта надзора, а посебно пада у око записнички навод да је записник сачињен у Бару, а не на врху Румије, односно на лицу мјеста како то закон налаже, истакао је Џомић за „Дан“.

Како додаје, нико од десетак припадника Управе полиције и Комуналне полиције није хтио да потпише записник са инспекцијског надзора.

–Ужасна је чињеница да ми нијесмо били позвани да присуствујемо инспекцијском надзору и ја сам изразио сумњу да је тај надзор уопште извршен. На 11 страница сам врло детаљно све образложио и сматрам да су испуњени сви услови да се овај поступак по пријави обустави. Треба имати у виду одредбу из члана 152 Закона о планирању простора и изградњи објеката који прописује шта се подразумијева под бесправним објектом и посебно треба имати у виду да на Румији није грађен никакав нови објекат, него да су урађени одређени радови, прије свега у погледу заштите објекта од удара грома и других елементарних непогода, а заштиту и из разлога јер у њему заклон траже бројни планинари и љубитељи природе, а не само вјерници. Сматрам да поступак треба да се оконча тако што ће се одбацити пријава као неприхватљива у односу на важећи правни оквир, оцијенио је Џомић.

Он наглашава да је инспектор дужан да буде самосталан у раду, те да нико, ни премијер ни министар, нити било ко друге стране, нема право да врши притисак на њега какво ће рјешење донијети и да, како додаје, прејудицира какво ће оно бити.

–Апелујем да се ствар држи искључиво у правним токовима, а ми ћемо користити сва правна средства која нам припадају по важећим законима, уз пуно уважавање МОРТ-а и других органа који су везани за овај случај, закључио је Џомић.

Министар одрживог развоја и туризма Павле Радуловић изјавио је да је записнички констатовано да се на цркви на Румији изводе радови који нијесу у складу са законом, најављујући да ће након окончања поступка бити предузете законске мјере. Претходно је и премијер Душко Марковић најавио да ће црква на Румији бити срушена.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у недјељу је упутио отворено писмо Марковићу у вези са црквом на Румији, оцијенивши да су „разлози за толику халабуку много сложенији од питања недобијене формалне дозволе за њену градњу“.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Планина је синоним за постојаност и опстанак. Замислити став, чврстину, пркос и понос без именице планина готово је немогуће. За сваки народ под небеском капом планина значи пут у небо. Што виши планински врх - то виши народ. Увод почињем Араратом који је саставни дио заставе Јерменије, планина кључног и фундаменталног догадјаја који се зове Нојева барка и синоним за спас од потопа. Великим и крупним историјско- политичким догадјајима ова планина данас се налази у Турској. Велика прича за мале људе. Мале за велико вријеме. Свака " заслуга " долази од Бога. Случајно или не Ловћен је бомбардован од стране Аустро - Угарске 1916 године. Пијуцима безбожника и милитантног атеизма, вољом и незнањем присталица сатанске идеологије та црква Ловћенског Врха, посвећена св. Петру Цетињском од стране Ловћенског Тајновидца срушена је до темеља. У име отпадије, брозоморе и декапитације рушена је најлепша планина Црне Горе, наш Арарат и спас од потапања историје, духовности и дуговјечности . Мраком демонског рада настала је инспирација за најумнију сликарску главу Петра Лубарду, који је ликовним платном освијетлио сумрак Ловћена. Промислом Божјим ( непознаница за световне господаре Црне Горе ) капеле са Ловћена су васкрсле на Кључу Таворском и Румији. Случајности не постоје ( појам стран световним властогорцима ) па је Румија ( у преводу хришћанка ) постала нови Ловћен са црквом Свете Тројице која краси њен врх. Хришћанска планина постала је васкрсатељ Ловћена и увод у обнову капеле на врху истоимене планине са кога је насилно уклоњена. Духовни значај ове планине и Црне Горе јесте у њеној улози приликом постојања Мусолинијеве пројекције Велике Албаније са зацаривањем политичке идеје проистекле из истоименог фашистичког пројекта. Ових дана на њу кидису повампирени Мусолинијеви синови, а њима се придружују синови бољшевичке мисли. Хришћанска планина ( Румија ) брани хришћанство и сахрањује вампире мрачне прошлости, правећи црквом Свете Тројице нови Ловћен и црногорски Арарат. Новозавјетна Нојева барка постала је сигурна ладја озлопутале и Црне Горе обезбозене и комунистичке власти. Света Тројица су више од урбанизма и урбанистичких решења. Света Тројица су урбанизам земног живота у припремама за вјечно и непролазно Царство Божје. Световним главарима Црне Горе, политикантима и " урбанистицким калкулантима" желим да их задеси Страх Божји и да почну да личе на честитог Иса Махмутовица који није хтио да удари на Ловћенску Светињу. Плодови његовог живота су видљиви и трагови свијетли. Дај Боже да црногорски крштени и некрстени главари залице на покојног Иса а Румија да им буде пут ка покајању. Непролазносцу хришћанке ( Румије) против духова фашизма и пролазних пошасти овог свијета. Румијом и Светом Тројицом за Васкрс Ловћена и Црне Горе!!!

За портал Поуке.орг,

др Батрић Бабовић 

Сматрате ли ме за лутку, за некаквог робота – машину без осећања, која ће дозволити да јој се са усана отргне последњи зaлогај и проспе кап воде која значи живот? Држите ли зато што сам сирота и непознатог рода, сићушна и без лепоте, да немам ни душе ни срца? Варате се! Имам исто толико душе као и Ви, и више срца! И да ми је Бог подарио лепоту и богатство, умела бих да Вам причиним овај растанак много свирепијим него што мени данас пада. Не говорим Вам сада по уобичајеним правилима и друштвеним назорима, чак ни својим трошним телом, већ се моја душа обраћа Вашој, и као да смо с оне стране гроба и стојимо пред Богом, једнаки – као што и јесмо! (Одломак из романа Џејн Ејр, Шарлот Бронте)

На последњем заседању Генералне скупштине Уједињних нација, пажњу су, као и увек, привукли многи политички ставови и изјаве, али и интриге. Но оно што овогодишње заседање у сваком смислу издваја јесте то што је апсолутну пажњу медија освојила једна тромесечна беба, чија је мајка, на њену срећу или несрећу, тренутно премијер Новог Зеланда, и то најмлађи у историји те државе. А пошто као добар део мајки на овом свету доји, решила је да у Њујорк поведе и ћеркицу. Међутим, чињеница да је овај догађај изазвао толику пажњу, као уосталом и читава трудноћа и порођај премијерке, указује на то да је трудна жена и породиља на некој водећој функцији, још увек велики табу.

Једина жена која се пре Џасинде Ардерн породила током премијерског мандата, била је Беназир Буто. И не само то. Њен политички противник је циљано организовао изборе у тренутку када је била трудна, надајући се да ће је то спречити да учествује у предизборној трци. Наравно, не само да је није спречило, него је однела и победу, два месеца после рођења првог детета. Током првог манадата је родила и друго дете, као актуелни премијер Пакистана.

Као што знамо, и друге жене су биле активне на политичком плану, а пре свих се истиче „челична Лејди“, Маргарет Тачер, која је од 1979. до 1990. била за кормилом британске владе, што је уједно и најдужи период континуиране владавине у Великој Британији у 20. веку. Међутим, политичку каријеру је изградила тек пошто је мало одгајила своје двоје деце.

Поменимо још једну пионирку, Кетрин Грејам, која је после смрти свог мужа преузела управу над кућом Washington post и од ње начинила новинарског гиганта. Када се стицајем животних околности упустила у борбу са мизогином средином тадашњег света „озбиљне журналистике“, њених четворо деце је већ било поодрасло.

Начелно, материнство и изградња каријере се стављају у противан положај. Сматра се да једна жена не може да се бори на та два фронта и да буде подједнако успешна на оба. Како време пролази, животно искуство показује да овај став ипак није тачан, али и даље стоји као ограничавајући фактор. Постоје жене које граде светску каријеру, упоредо гајећи децу. На пример, водећи топ модели, веома високо котирани на Форбсовој листи најплаћенијих, попут Жизел Бундшен и Кејт Мос, су уз малу помоћ тренера, нутриционисте, па и хирурга, најнормалније наставиле своју каријеру. Њихова подједнако успешна колегиница Хајди Клум се чак четири пута остварила као мајка. Војвоткиња од Кембриџа која је, ево, поносна мајка троје мале деце, одговара на све обавезе које јој њен положај намеће. Али… жене су лепе, као нека врста украса овог света. Лепе су и пре и после порођаја, тако да, као што видимо, беба и манекенство нису контрадикторни. Исто важи и за принцезе. Штавише, од њих се очекује да рађају престолонаследнике. Али да се жена бави „озбиљним стварима“ као што је политика, док јој пажњу скреће њена нејач, то већ не бива. Или уопште жена да се бави „озбиљним наукама“, попут физике, исто не бива. Недавно је из Европске организације за нуклеарну физику (CERN) суспендован научник због изјава да бављење физиком није за жене и не одговара женском сензибилитету. Као да Марија Кири, прва жена добитник Нобелове награде за физику, истовремено и добитник аналогне награде за хемију, и све жене које су наставиле њеним стопама, ниакда нису ни постојале. Професор Струмија није први који је јавно изнео овакво мишљење. Наведимо само законодавца из доба Француске револуције, бившег бискупа Тајерана, који у свом извештају за Народну скупштину каже: „Није ли очигледно да их њихова крхка конституција, њихове тихе наклоности, дужности материнства, непрестано удаљавају од тешких одговорности и позивају их на племенита занимања и бригу о домаћинству?“[1] Чини се да је исто мишљење кроз историју имао и Одбор за доделу Нобелове награде, који је углавном признавао старије, и то беле мушкарце, док су жене просто бивале изостављане. Лиза Мајтнер је заједно са Отом Ханом открила нуклеарну фисију. Док је њен колега адекватно награђен, Лизин допринос је занемарен. Асторфизичарка Џослин Бел Бернел, која је поред бављења науком дуго радила и додатне послове да би отхранила свог сина, такође је изостављена из избора за Нобелову награду. Иста ситуација је и у другим научним областима, где се такође могу навести бројни примери жена чије дело није адекватно признато.

Све речено нам указује на то да је током развоја феминизма дошло до неких грешака у корацима. Феминизам је имао своје успоне и падове и тешко га је свести на просту дефиницију. Уопштено говорећи, обухвата систем идеја, као и покрет за друштвено-политичке промене, који се баве неравнотежом моћи између полова која је на штету жена[2]. Исто тако је тешко рећи који његов вид је имао већи успех. Али у сваком случају, постигнућа феминистичког покрета су немерљива.

Просветитељска реформа 18. века је умањила утицај религије на свет, капитализам је изменио дотадашње облике производње, а две револуције, Америчка и Француска, промениле су свет у политичком смислу, изводећи на сцену права човека и грађанина. У таквом цивилизацијском миљеу, где су сви мушкарци учињени законски једнаким и слободним, док су истовремено жене, заједно са религијом, потиснуте из јавне и ограничене само на приватну сферу, зачињу се феминизам и борба за права жена. Током 19. века се та борба одвија превасходно на економско-политичком плану, кроз захтеве жена за радничким правима и правом гласа. После Другог светског рата и новог великог поглавља у развоју људских права, запечаћеног доношењем значајних релевантних повеља, и жене кроз феминистички покрет траже веће слободе. Тако је жена постепено из позиције објекта, економски и у сваком другом смислу зависног од некoг лица мушког пола, добила могућност да постане субјекат, самосталан и самосвојан. Добила је могућност да не зависи ни од кога, да не мора да ступа у брак уколико то не жели, да не мора поново да се удаје ако остане удовица, да би могла да се прехрани. Добила је могућност да се образује, да се запосли, да одлучује о себи и о општим друштвеним питањима, да рађа онолико деце колико сматра да може да одгаји, или да не рађа уопште ако не жели да се оствари као мајка.

Теоретски, у развијеном капиталистичком свету, жена ужива сва људска права, међутим знамо да у пракси није тако. Пре свега, у многим друштвима још важе неписана правила која су остаци патријархалног друштвеног уређења. У српским селима се жене и даље одричу наследног права у корист мушких сродника, не зато што им закон то налаже, него зато што се то од њих очекује. Посебно забрињавајућа је чињеница да се патријрахална природа институције брака не мења, и да је нажалост, често у спрези са проблемом насиља према женама и породичног насиља уопште. Даље, жене немају једнак приступ тржишту рада. Иако званично и законски сви имају иста права на рад, послодавци углавном не запошљавају младе жене које су у стабилној вези или браку, јер постоји објективна опасност да ће ускоро тражити породиљско одсуство. Оне жене које имају срећу да се запосле, најчешће су за исти посао плаћене мање него мушкарци. Као да се карактеристика жена као „слабијег пола“ преиначила у „слабије плаћање“. Недавно су у Швајцарској штрајковале жене чије су плате још увек 20% ниже од плата њихових колега на истим радним местима, тражећи укидање те дискриминације. А о женама и женским правима у Африци или на Блиском Истоку, излишно је говорити. Оне су још увек далеко од војевања за слободу.

Имамо утисак да је грешка у томе што су жене тражиле за себе обезбеђивање људских права „на мушки начин“. И добиле су право да раде као мушкарци, али пошто нису обезбедиле своја „женска права“, плаћене су као жене. Добиле су право да гласањем учествују у политичком животу, али се професионало могу бавити политиком само ако су растерећене од „женских обавеза“, попут рађања. Чак су у многим протестантским заједницама жене добиле могућност да постану свештенице и епископи. Но оне неретко немају ништа аутентично женско на себи, него су само копије својих мушких колега. Чини се да је жена стекла људска права, али не на исправан начин, или се барем у пракси она не остварују онако како би требало. Као да је у борби да докаже да је једнако вредна као и мушкарац, изгубила саму себе. На крају, ослободила се рађања као обавезе, али је услед неадекватног начина интеграције у капиталистичко друштво, чијем је виђењу продуктивности материнство само сметња, неформално изгубила право да рађа[3].

Одавно се Кристина Хоф Сомерс, заступница класичног правичног феминизма, запитала када је и како савремени феминизам кренуо у погрешном правцу? Окривила је „родни“ феминизам за ирационално непријатељство према мушкарцима, а његове присталице да су неспремне да узму у обзир могућност да су полови једнаки, али другачији. По њој је контрапродуктивно уверавати свет и жене саме да нису способне бити слободне особе ако не престану бити жене [4]. Управо у овоме другачији лежи кључ правичног феминизма. Мушкарца не треба посматрати као Pennywise-а који вреба из мрачних кутака животног лавиринта. Напротив, он је силно потребан, не само у квази-хришћанским прогласима потребе за репродукцијом, него управо у својој различитости и другости. Често се постављају питања шта жене хоће, и да ли желе да реформишу постојеће мушко друштво, или да остваре друштво без мушкараца. Међутим, једино што је у суштини потребно, као што и правични феминизам сугерише, јесте реформа постојећег друштвеног поимања једнакости и истости, и тога шта се тачно подразумева под једнакошћу, а шта, пак, под различитошћу.

Разлика међу половима постоји од настанка света и човека. Али када је искључивање жена из појма грађанина било легитимисано упућивањем на различите биолошке структуре жене и мушкарца, полна разлика није више представљала само природну чињеницу, него је установљена као онтолошка основа друштвене и политичке диференцијације. Феминизам је у том смислу зачет као протест против политичког искључивања жена, односно као борба за њена грађанска права. Међутим, у мери у којој је представљао жене, сам феминизам је интензивирао полну разлику коју је покушавао да уклони[5].

У послератном периоду се захтевало препознавање неких битно женских одлика и потреба, на темељу којих ће се организовати друштвена заједница, тако да би жене и мушкарци могли имати равноправан статус у „неравноправном“ друштву. Међутим, вишесмисленост појмова једнакости и разлике уносила је збрку. Различитост између мушкараца и жена се углавном пренаглашавала, док се једнакост пречесто подразумевала као истост, што је особито усложњавало ствари у контексту равноправности као правног концепта. Та појмовна амбивалентност остављала је широк простор за најразноврснија тумачења. Једнакост се могла примењивати на било шта, од најумереније либералне реформе, до најрадикалнијег свођења рода на нешто потпуно неважно[6].

Жене су можда морале да постигну бар неки степен једнакости са мушкарцима, да би уопште могле истицати сопствену различитост у односу на њих, као нешто што има позитивну вредност. Али као што видимо, разлика, полна или родна, и даље стаје на пут једнакости, по нашем мишљењу зато што се једнакост разумева као истост. Наиме, једнакост нема великог одјека у пракси уколико се схвата као истост, као „једнакост у томе да смо мушкарци“. Чак и када врше исту функционалну улогу, жене и мушкарци су исти колико су исти чекић и штикла женске ципеле којом се закуцава ексер у зид, како сликовито објашњава Хана Арент[7]. Не постоје два иста људска бића, али су сви без разлике једнаки у слободи, која се пројављује и у могућности да се остваре на начин на који то желе, у складу са својим биолошким одређењем, уколико то желе.

Прећутна позивања на оно што је још крајем 18. века изнео Тајеран, наиме, да ће човечанство бити срећније ако се жене искључе из јавног живота и врате својим домаћинствима, не може да стоји. То не потврђују само пракса и историја, него и најновија истраживања. Према скорашњем извештају McKinsey Global Institute[8], равноправно увођење жена на тржиште рада, као и опште унапређење њихових права, не само да не иде на штету економији због претпостављеног материнства, него напротив, може у великој мери да увећа бруто домаће производе и да развије локалне економије. Исто тако, економско унапређење положаја жена доприноси и самом материнству. Ако жена има економску сигурност и стабилност, лакше се и квалитетније остварује и као мајка. Дакле, аутентично бивање женом и мајком може имати само позитивне ефекте на савремено друштво. Истовремено не треба занемарити ни аутентично бивање мушкарцем које такође подразумева слободно и одговорно остваривање свих људских потенцијала у оквиру друштвене заједнице. Само таква поставка ствари, која је у својој бити хришћанска, може кориговати постојеће међуљудске и међуполне односе.

Црквена проповед данас често ускраћује женама слободу коју мушкарац има, намећући мушку сублимацију. Међутим, и жена и мушкарац могу бити мотивисани једино љубављу. Она (жена) не треба да је понизна, него праведна и јака, она треба равноправно да парира мушкарцу. Женска нежност и суптилност не сме да се изгуби у сталном доказивању сопствене вредности, као што ни мушкарац не сме изгубити своју снагу. Пригрлити несавршенство, бивати узбуђен и инспирисан талентима које онај други носи, и упућивати на заједнички раст, следити људе, борце, који су били већи и пунији живота од ових данашњих, једина је проповед. Потребно нам је исцељење, исцељење од нас самих, у ком ћемо јасно своје ребро поставити наспрам себе, и тако истражити како другост, тако и сопство. У супротном ћемо бити поништени.

Ови наведени проблеми нису проблеми само жена, већ друштва уопште. У Еванђељима је Христов став о женама јасно изнет. За разлику од својих савременика, посматрао их је као људска бића, подједнако као и мушкарце. Ниједан пол није фаворизовао, као што ниједан није ни понижавао. Истина је да у кругу дванаесторице није било жена, али су оне у ширем кругу ученика, проповедника и служитеља и те како присутне и активне. Знамо да су сви људи једнаки по икони Божјој коју имају у себи, и по подобију на које су призвани. А то подобије свако остварује на посебан начин, вршећи посебну службу која му је од Бога поверена, уз потпуно уважавање свих његових особености, укључујући и биолошке, а пре свега уз уважавање људске слободе. Стога није случајно књижевни критичар Р. Б. Мартин 1966. године изјавио да је Џејн Ејр први велики феминистички роман. Заиста јесте, јер као што смо из одломка с почетка видели, инсистира се на оној суштинској – једнакости пред Богом, „с оне стране гроба“, у Есхатону. Јер душе су нам исте, а живот и смрт се само по души мере.

[1] Charles-Maurice de Talleyrand-Perigord, Rapport sur l’instruction publique, fait au nom du Comité de constitution, a l’Assemblée nationale, les 10, 11, et 19 septembre 1791 [Projet de decrets sur l’instruction publique], Paris, 1791, 115–120.

[2] Karen Offen, „Feminism“, Encyclopedia of Social History, ed. Peter N. Stearns, Garland Publishing, INC., New York – London 1994, 356–358.

[3] Упућујемо на зборник радова Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma, Ana Vilenica (ur.), Uz)bu))na))), Beograd 2016, који садржи доста интересантних погледа на ову тему.

[4] Christina Hoff Sommers, Who Stole Feminism? How Women Have Betrayed Women, New York: Simon & Schuster, 1995.

[5] Joan W. Scott (1999), „The Conundrum of Equality“, 6–7.

[6] Adriana Zaharijević, Kratka istorija sporova: šta je feminizam?, u: Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka, pr. A. Zaharijević, Heinrich Boell Stiftund, Beograd 2008, 388.

[7] Hannah Arendt, Essays in Understanding, 1930–1954: Formation, Exile, and Totalitarianism, Schocken books, New York 2005, 386.

[8] The power of parity: How advancing women’s equality can add $12 trillion to global growth, https://www.mckinsey.com/featured-insights/employment-and-growth/how-advancing-womens-equality-can-add-12-trillion-to-global-growth