Тачно у 7 часова, након прве божићне службе, на најрадоснији хришћански празник, бесплатне печенице стижу у домове 50 сиромашних и болесних Ваљеваца. Хуманитарну акцију, покренуту прошлог Божића, спроводи Православна народна хришћанска заједница "Воздвиженије часног крста", која се милосрдним радом бави при ваљевској цркви.

- Донатори, пријатељи и чланови нашег братства, као и на прошли Божић када смо обезбедили 44 печенице за најугроженије породице и Удружење деце са посебним потребама "Загрљај", и сада су се одазвали нашем позиву, па ћемо на овогодишњи Божић у 50 домова наших материјално угрожених суграђана, старих самаца, болесних и расељених лица, унети печенице, како би сви они још потпуније осетили радост Божићних празника – прича за "Блиц" духовник заједнице "Воздвиженије часног крста" Милинко Јовић.

Подела печеница за Божић, како каже, само је једна од многобројних хуманитарних акција које ово братство спроводи између два најрадоснија хришћанска празника, а милосрдним радом, напомиње отац Милинко, обухваћени су све категорије становништва, од деце до сеоских старачких домаћинстава.

- Уочи дочека интернационалне Нове године посетили смо школу "Сестре Илић" где смо, захваљујући људима добре воље, поделили 129 комада јакни, панталона, дуксерица, тренерки и капа, 31 пар зимске обуће, 17 комплета школског прибора, 40 ранчева за спортску опрему и један пакет средстава за хигијену, за ђаке који потичу из материјално угрожених породица. Пре тога, организовали смо и милосрдну акцију у још једној градској ОШ "Нада Пурић", где смо са 25 пакетића бојица, блокова, свезака и других ђачких потрепштина, обрадовали децу са посебним потребама која похађају ову школу – каже Јовић.

Мисија Православне народне заједнице у Ваљеву, како истиче, јесте да сваког тренутка и на све начине брину о ближњима који помоћ требају, па се расподела помоћи обавља током целе године. На тај начин, током 2018. године, подељено је 288 пакета са храном, 1.462 комада гардеробе, више од 300 пари обуће и више од 100 ранчева са школским прибором, док је за прославу Васкрса уручено више од 4.000 комада јаја.

- Наше мало је некада много за оне који немају или не могу. Топла реч, утеха и подршка, сазнање угроженима да нису сами и да неће бити немоћни, наша је мисија и суштина милосрдног рада у духу хришћанства – закључује отац Милинко, честитајући Божић.

Извор: Блиц

Један од битних предуслова за решење проблема на KиМ јесте изградња друштва заснованог на владавини права, у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање верског, културног и народног идентитета. Говорити о трајнијем решењу проблема на KиМ без уважавања ових предуслова значило би прихватити ратно и поратно етничко чишћење и отимачину као свршен чин и одбацити све вредности на којима, бар начелно, почива хришћанска Европа, али и читав свет.

Могућности за разрешење косовског чвора овако сагледава патријарх српски Иринеј са архијерејима СПЦ. У божићној посланици првојерарх позива вернике да посебну бригу покажу према браћи и сестрама на KиМ.

- Свакодневно слушамо о "напретку и развоју људског друштва" и о "посебној бризи за људска права". Међутим, док ми, као и народи који нас окружују, имамо право на различите животне изборе, нашој браћи на KиМ одузимају чак и основно право на живот достојан човека. Ми тражимо поштовање једног од основних хришћанских начела: "Све што хоћете да чине вама људи чините и ви њима". Све што захтевамо за нашу браћу и сестре на KиМ спремни смо да пружимо и пружамо и свима који живе на KиМ или у другим крајевима Србије.

Прочитајте још - Патријарх Иринеј: Државни врх се храбро бори са проблемима на Kосмету; Децу вакцинисати, СПЦ није против трансплантације органа

Патријарх упозорава да та слобода за српски народ није могућа у самопроглашеној лажној држави Kосово! То најбоље доказује варварско лишавање српског народа намирница, лекова и ствари неопходних за живот увођењем злогласних "такса", сталне претње, хапшења и много шта друго, а најновије је оснивање тзв. косовске војске, у циљу даљег застрашивања и коначног изгона свих Срба.

СМИСАО СВЕТИЊА

Питање KиМ, између осталог, питање је опстанка нашег народа, свештенства, монаштва и, нарочито, наших древних светиња, без којих не бисмо били оно што јесмо. Наше светиње нису само културно-историјски споменици већ имају дубљи смисао постојања - наводи се у посланици.

Извор: Новости

Глумац Марко Николић преминуо је у 73. години у КБЦ "Звездара", потврђено је РТС-у. Марко Николић је рођен у Краљеву 20. октобра 1946. године. Глуму је дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Члан Народног позоришта постао је 1970. године. Играо је у позоришту, филму и на телевизији. Телевизијску славу је стекао главном улогом у ТВ серији "Бољи живот" (1987, 1990), као и улогом Карађорђа, у неколико ТВ драма и у серији Вук Караџић. Николић је био најпознатији по улози Драгише Попадића, званог "Гига Моравац" из серије "Бољи живот". Остварио је низ антологијских улога у позоришту, на телевизији и филмовима, од "Девојачког моста", "Ужичке републике", "Петријиног венца" , "Дневника увреде 1993.", "Монтевидео, Бог те видео", "За краља и отаџбину"...  Добитник је награде "Павле Вуисић" за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму и мноштва других награда.

Извор: РТС

Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године^[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године^[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије.

 Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији.

Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.^[3]

Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године^[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе.

Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године^[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.^[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.^[7]

Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године^[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе.

Споразумом о матичним књигама из 2011. године^[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе.

Споразумом о слободи кретања из 2011. године^[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена.

Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године^[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи^[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.^[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.^[14]       

Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.^[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба.

Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.^[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.^[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.^[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.^[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.^[20]

 Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији^[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије.

Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.^[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.^[23]

У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.^[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”^[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”^[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”^[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.^[28]

Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”^[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова).

Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”^[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово.

Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.^[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”^[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије.    

Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године.        

После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.^[33]

Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије.

 Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији.

Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става^[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква.

Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.^[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.^[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.^[37]

Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године.

Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије.

Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте.

Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији?

У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.

Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије.

Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији^[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово.

Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.^[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве.

С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово^[40] и тзв. Закона о културном наслеђу^[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама^[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена^[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча^[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.^[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.^[46]

Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.^[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”^[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.^[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава.

Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.^[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана.

Од нашег сталног дописника (ПОЛИТИКА.рс)

Подгорица – Налог МУП-а Црне Горе којим се отказује гостопримство за више од 30 нерезидентних свештеника и монаха, који службују у некој од четири Епархије СПЦ у држави Црној Гори, наставак је противправних радњи којим се наставља прогон свештенства и монаштва, посебно Митрополије црногорско-приморске (МЦП), рекао је за „Политику” протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије и правног заступника свих свештеника и монаха.

„Током неколико претходних месеци добили смо више од десет решења МУП-а којим се нашим свештеницима монасима, монахињама и свештеничким породицама одбија продужење привременог боравка у Црној Гори на основу обављања верске службе.  Укупно педесетак свештеника, монаха, монахиња и чланова свештеничких породица, остаће без дозволе за боравак у Црној Гори. Њих тридесетак већ имају рок од месец дана да напусте државу, док се за осталих двадесетак то очекује”, казао је отац Велибор Џомић.

Он је изразио чуђење због оваквог поступања МУП-а Црне Горе, јер је током претходне две године, у редовном и уобичајеном поступку, свим овим особама одобраван привремени боравак на основу обављања свештеничке службе.

„У међувремену није промењен ниједан пропис у Црној Гори и сматрам да такво поступање МУП-а није мотивисано правним него политичким разлозима. Не разумем зашто ресор на чијем је челу министар Мевлудин Нухоџић покреће такву синхронизовану акцију која нема никакве везе са правом и чињеницама”, рекао је он.

Џомић наводи да је правни тим митрополије уложио жалбе на оваква решења, али да је свака одбијена. Нове жалбе су послате на адресу Управног суда.

„Брутално су прекршени законски прописи приликом доношења тих решења, а свештеним лицима није чак дата ни могућност да се изјасне и да учествују у поступку пре доношења решења.  Као човек који познаје ову материју, уверен сам и сигуран да је МУП поступао незаконито. Не постоји логика која у било којем поступку може да објасни да је митрополија као верски и правни субјект за МУП постојала током претходне две године, када су одобравали боравке, а да ове 2018. године не постоји, иако се ништа није променило”, изјавио је Џомић за наш лист и упутио апел министру Нухоџићу да поступање својих службеника „доведе у законске оквире”.

„Можемо само да нагађамо о разлозима за овакву хајку на свештенство, монаштво и свештеничку децу, али сам сигуран да они немају никакве везе са правом и правним поретком Црне Горе. Сматрам да Црна Гора има пречег посла, а МУП посебно, а не да се продужава идеолошко-партијска брљотина Ранка Кривокапића, који је ову хајку својевремено започео, а она је доживела фијаско на судовима”, закључио је протојереј-ставрофор Џомић.

http://www.politika.rs/scc/clanak/419108/Progon-iz-Crne-Gore-se-sprema-za-jos-dvadesetak-svestenika?fbclid=IwAR0eGhDKJ20MxciAXkaWcEJJfHH2hQkB7eimpyryNHkRZ-W7a8Qfx3fk4wk

До балчака сервилан кабадахијама Запада, ЦИА и НАТО, који већ деценијама тероришу Планету, заваљен у сједло на леђима њему сервилних зарад иметка, друштвеног положаја и оних који дишу на сламку из шаке АНБ-у коју су допали тако што су их ухватили у крађи или снимили у сексуалном деликту, законски кажњивом или само компромитујућим у народу, насилно, референдумом који би, када би се судило онима који су га спровели, био проглашен лоповским, Црну Гору је одвојио из државне заједнице са Србијом, идеолошки укријепивши посљедично безакоње ставовима Либералног савеза, које су вулгаризовали, и већ вулгаризованом науком НВО „Дукљанска академија наука и умјетности“.

Прота Јован Пламенац, парох барски

„Ко једном постане ништа, све му се може“, омиљена је крилатица Миша Вујовића. Услиједио је обрачун у школском систему: са српским језиком, ћирилицом, српским писцима, историографијом, па и јавним моралом. Они који памте и имају личног достојанства, за либералну Црну Гору су изгубљени. Уосталом, њихово вријеме истиче, биолошки сат откуцава. Долази вријеме оних који су у школским клупама. Њихову свијест, својеврсним инжењерингом, потребно је обликовати у либералном духу. Та дјечица са торбицама на леђима у Црној Гори данас иду у школу као јагњад за заклање. Њихову свијест тамо мијесе као пластелин и од ње праве фигурине које су у црногорски школски програм унијели западњачки либерали, подводећи њихове душице своме духу. Родитељи који виде што им од дјеце праве у учионицама, код куће покушавају да спасу што се спасти може.

Нову Црну Гору, истеклу из фијоке у Барију, символизује јавна педерастија и барјак јој је црногорски брк на педерским задњицама. Под тим барјаком, у културолошком, духовном, политичком, па и егзистенцијалном боју са Црногорцима који нијесу од јуче, који знају ко су и што су, логичан слијед је признање НАТО творевине Косова за државу, насилно, супротно ставу огромне већине грађана Црне Горе, и подршка тој творевини у УНЕСКО и Интерполу. Круна, тачка на „и“, том насиљу над народом у Црној Гори је предаја Црне Горе на пешкеш НАТО, његовом крвнику, и забадање прста у око „једнокрвној и једновјерној“ Русији.

На хиљаду девете стотине,
четрдесет и прве године,
дође Ђаво у виду човјека
у сред Црне Горе, из далека“,
пјевао је Радован Бећировић.
„Ој, Косово, грдно судилиште,
насред тебе Содом запушио,
пјевао је Његош.

Ни Радован Бећировић ни Његош нијесу више на овоме свијету, па да своје стихове прилагоде данашњици. Није више ’41. и не дође из далека, него је 21. вијек и овдје се оваплоти, и не пуши више само на Косову, него је добро задимио и у Црној Гори.

Сјећате ли се оне народњачке пјесме у којој је „Ђаво поманит’о“?

У Црној Гори на путу његове обијести стамено стоји још само Црква Христова.

Мираш провирује из својих штакорских канала, с надом да долази његово вријеме, док се Стеву Вучинићу, идеологу Мирашеве АНБ НВО, која има амбицију да постане аутокефална, тресу гаће, јер је – с највишег мјеста – нападнуто његово радно мјесто, а можда и упражњено мјесто одбјеглог „ђакона“ Лава Лајовића.

„А Бог, као Бог, само ћути и гледа“, како рече Матија Бећковић. Их, нагледао се Он иродâ, неронâ, диоклецијанâ…, па ни овај црногорски није му необична појава. Зна Он како ће са њима. До деветог кољена, вјерује наш народ.

https://www.in4s.net/kad-djavo-pomanita/?fbclid=IwAR32ENOWN9m1t8C_x248SI6YM9yymiD_PT-Se7k2cA9gZB_W1v6R2iDhdbo

Свештенство и монаштво Српске православне цркве у Црној Гори је, наиме, поново на удару власти у Подгорици, што је потврдио митрополит Амфилохије који је казао да држава у овом тренутку тражи да преко 50 монаха и монахиња напусти Црну Гору.

То није први пут да држава прогања монахе и свештенике СПЦ и то превасходно оне који нису рођени у Црној Гори. То је био чест случај у протеклој деценији, па је на пример под изговором „сузбијања илегалне миграције“ 2011. године МУП Црне Горе саопштио да 86 свештеника СПЦ нема одобрен боравак у Црној Гори, те да морају да га ријеше на законом прописан начин. Из Митрополије су тада истовремено тврдили да држава намјерно годинама не одговара ни на једну њихову молбу за боравак, те да држава на тај начин жели да десеткује кадар СПЦ у Црној Гори.

Нешто слично се, чини се, догађа и последњих мјесеци. Парламент Црне Горе је почетком 2018. године усвојио закон по којем свештеници Митрополије црногорско-приморске који долазе из Србије и БиХ морају да полажу црногорски језик и, парадоксално, да приложе потврду о регистрацији вјерске заједнице за коју раде, поред чињенице да Црна Гора званично нема регистар вјерских заједница.

Да ствар буде гора, протојереј-ставрофор Велибор Џомић, који је уједно и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, за Спутњик је потврдио да су у Митрополији током претходна два-три мјесеца примили више десетина негативних одбијајућих решења којим је Министарство унутрашњих послова преко својих подручних јединица широм Црне Горе одбијало легалне и легитимне захтјеве свештеника, монаха, монахиња, као и чланова свештеничких породица (попадија и малољетне дјеце) да им се продуже привремени боравци у Црној Гори.

„Јавност зна да је у вријеме министра Горана Даниловића то питање било ријешено и решавано на законит начин. Чак је својевремено и Министарство унутрашњих послова издало једно увјерење којим је потврдило неспоран грађанско-правни субјективитет Митрополије црногорско-приморске, епархије Будимљанско-никшићке и других црквених установа у Црној Гори. Тада је нашем свештенству, монаштву и члановима свештеничких породица издаван привремени боравак на годину дана, а они су наравно поступали законито и благовремено су подносили захтјеве за продужење привременог боравка“, подсјећа отац Џомић.

Последњих мјесеци ситуација се промијенила, па је Министарство унутрашњих послова, према ријечима нашег саговорника, из неких себи знаних разлога поступило потпуно супротно и захтјеве свештенства и монаштва за привременим боравком почело да одбија уз образложење да Митрополија црногорско-приморска није пријавила своје сједиште и вјерско дјеловање у Црној Гори, што је, како отац Џомић примјећује, нонсенс своје врсте.

„Ми смо на та првостепена обавјештења благовремено улагали своје жалбе и оне су све до једне одбијене. Монасима, свештеницима и члановима свештеничких породица је остављен рок од 30 дана да морају да напусте Црну Гору, што су они и учинили, јер би им у супротном пријетило депортовање“, каже отац Џомић.

„Ми смо у међувремену поднијели тужбе Управном суду. Ријеч је о ванредним правним средствима и очекујемо да ће Управни суд да ријеши те предмете у складу са законом и да усвоји наше тужбе, јер довољно је само да наведем чињеницу да су и овом приликом брутално кршена процесна права свештеника, монаха, монахиња и чланова њихових породица као странака у поступку, јер им чак није било омогућено ни да се изјасне прије доношења решења, на шта су по закону о управном поступку ти органи обавезни да учине“, објашњава наш саговорник.

Када се подвуче црта, отац Џомић нема никакву дилему да је у питању једно незаконито поступање црногорског МУП-а.

„Не видим разлог да се то ради. Таман је то питање било ушло у легалне токове, људима су одобравани привремени боравци, а сада се без икаквог разлога поступа потпуно супротно“, јасан је саговорник Спутњика.

С обзиром да је као координатор Правног савјета Митрополије пуномоћник у поменутим поступцима, наш саговорник каже да се најрадије не би бавио политичким или медијским аспектима тог питања, већ би се задржао искључиво на правном дијелу.

„Оно што заиста јесте фрапантно за мене као човјека, правника и као некога ко познаје ту материју, јесте да је 2016. на 2017. годину издаван привремени боравак свештеницима, монасима и монахињама, по основу обављања вјерске службе, док се 2017. и 2018. године то одбија, а на чекању су још сигурно једно тридесетак свештеника, монаха, монахиња, као и дјеце која иду у школу.“

„Можете онда замислити како све то изгледа у реалном животу, тако да заиста мислим да је то Црној Гори непотребно, да треба да се уђе у законито поступање и да МУП нема ниједан разлог да одбија ове на закону засноване захтјеве свештенства и монаштва“, наводи отац Џомић.

Извор фотографије и текста https://rs.sputniknews.com/komentari/201812261118302002-dzomic-spc-crna-gora-analiza/

Најављујући обрачун „државе“ са СПЦ, попут већине његових сарадника и присталица знатно заинтересованији за имовину цркве него за црквени живот, предсједник Ђукановић је, по ко зна који пут, оцијенио да се Српска православна црква брутално мијеша у политички живот Црне Горе.

Мило Ђукановић у "Живој истини"; фото: РТЦГ

“Присуствујемо увредљивим ставовима и изајавама, који су увредљиви по Црну Гору, црногорски народ и аутокефалну Црногорску православну цркву. То видим као саставни дио улоге коју СПЦ игра према Црној Гори, а та улога је изазито деструктивна”, истакао је он на првом програму државне телевизије.

Послије цркве, на ред је дошла и држава Србија, и српски интелектуалци, као омиљене теме поменутог „веселог“ тандема.

“Одређени кругови у Србији, носиоци власти, медијски и СПЦ су се веома трудили да заоштре свој однос према Црној Гори”, рекао је Ђукановић, заборављајући при том срамну улогу Црне Горе, која је у посљедње вријеме вуше пута забола „нож у леђа“ тој истој „проблематичној“ Србији, подржавајући Косово* у напорима да уђе у Унеско и Интерпол.

Ђукановић је истакао и да није присталица мјера забране уласка српским интелектуалцима: Бећковићу, Раковићу, Мировићу и Антићу у Црну Гору, јер се тако, „даје значај маргиналцима“.

„Ми се за афирмацију нашег идентитета боримо свакодневним вриједним дјелањем наших институција. Шта би значили неки Мировић и Раковић да им није забрањен улаз у Црну Гору? Највећа брига једнога од њих је да ли ће му Црна Гора прихватити посмртне остатке – да ли ми уопште треба да се бавимо тиме“, рекао је Ђукановић.

Ослањајући се на ставове изнесене у поменутој емисији, под „свакодневним вриједним дјелањем институција“ Ђукановић свакако подразумијева и мјере „стављања у затвор“ непослушних појединаца који, истиче он, „не смију да блате друга лица, и да одбију да свједоче“.

Очигледно, борба шефа режима и његових полтрона за Србима, СПЦ и законима властите државе се захуктава. Не би требало сумњати да ћемо, само ако то буде у њиховој моћи, присуствовати новим бесрамним епизодама Ђукановићеве самовоље и неутољиве жеђи за богаћењем. А сљедећа жртва његових мрачних планова, по свему судећи је – СПЦ у Црној Гори.

Гуџић на посао путује из села Добротин које се налази десетак километара јужно од Грачанице. Сведочи нам да није приметио повећано присуство Кфора, али јесте повећано присуство косовске полиције.

„Ако ме питате какво је расположење у народу, код обичних људи, морам да признам да влада страх, још од најаве косовских институција да ће формирати војску Косова. То је разумљиво, људи се боје поучени искуством из прошлости, када су, уз далеко мање поводе, Албанци излазили на улице, малтретирали и убијали Србе. Људи јутрос нису послали децу у Музичку школу, јер долазе из Брњице, плаше се, јер деца треба да прођу кроз Приштину“, каже Гуџић.

Грачаница је од 1999. године седиште српске енклаве у којој живи око 12.000 Срба. Александра Гуџића питали смо и да ли се становницима тог места и околних села неко обратио да би их умирио пред данашње формирање војске Косова. Једина институција којој Срби на Косову и Метохији заиста верују је Српска православна црква, одговара Гуџић.

„Свештеници охрабрују народ. Рекли су нам да будемо мирни, али и да останемо своји, на своме. То је порука коју шаљу уз савет да будемо достојанствени, а најважнија порука тренутно је да не наседамо на провокације, уколико их буде“, каже наш саговорник.

Гуџић додаје да Срби са Косова и Метохије немају ни мало поверења у институције привремених власти у Приштини.

„Не верујемо им и не признајемо одлуке институција те непризнате државе, исто тако немамо нимало поверења у организације које овде представљају међународну заједницу“, истиче Гуџић.

„Међународна заједница није ни прстом мрднула када су 17. марта 2004. паљене српске цркве и када су Срби протеривани са Косова и Метохије. Није прстом мрднула ни 1999. године када је више стотина хиљада Срба протерано, тако да немамо поверења ни у међународну заједницу, ни у представнике власти у Приштини. Добар део њих је и одговоран за егзодус Срба са Косова и Метохије“, подсећа Гуџић на крају разговора за Спутњик.

Извор: Спутњик

Првобитном списку од 13 запослених на Студију Б, сада се придружило још 16 радника који ће као технолошки вишак остати без посла у овој кући. Име које је изазвало највише пажње у јавности је Александар Гајшек, уредник и аутор познате емисије Агапе.

Зашто за једно од најпознатијих лица Студија Б нема више места на овој телевизији, нисмо успели да сазнамо од директорке и главне уреднице Иване Вучићевић, јер није хтела да одговори на наше позиве и поруке. Сам Гајшек каже да није изненађен, јер је телевизија у тешкој материјалној ситуацији, али да ће покушати да задржи емисију на Студију Б, у сопственој продукцији.

– Уколико успем да нађем спонзоре, фирме које би се оглашавале, наставићу да радим Агапе. То пре свега дугујем мом пријатељу, покојном академику Владети Јеротићу, који ми је увек говорио о значају континуитета – истиче Гајшек за Данас. Он додаје да је финансијска ситуација у фирми већ дуже време тешка.

– Не желим никога да осуђујем, нити пак да кукам. Морам на ствари да гледам позитивно. Ако будем довољно способан и сналажљив, верујем да ћу наћи спонзоре који ће помоћи емитовање. Мислим да би била велика штета да се после 14 година угаси Агапе – каже Гајшек.

Александар Симић, представник синдиката у трочланој комисији чији потписи стоје на документу испод списка вишка запослених, каже за Данас да комисија није одлучивала о томе ко треба да оде са телевизије, већ је само констатовала да је читав процес обављен у складу са законом.

– Послодавац је тај који је утврдио да постоји вишак запослених, а уредници и руководиоци сектора су бодовали своје раднике. На основу бодовања дошло се до имена која су вишак – нагласио је Симић. На питање како се међу њима нашло и име Александра Гајшека, каже да одговор треба потражити на другом месту, и да је директорка та која је одобрила спискове. Наш саговорник наглашава да је Студио Б већ дуже време у озбиљној финансијској ситуацији, и да су запослени знали да ће бити отпуштања. Сви који су остали без посла, истиче, добиће отпремнине.

Извор: Данас.рс

Градоначелник Новог Сада Милош Вучевић преузео је данас у чувеном португалском приморском граду Кашкаишу (Cascais) кључеве Омладинске престонице Европе.

Примопредаја кључева је одржана на завршној церемонији која се у граду који је још увек актуелна Омладинска престоница Европе за 2018.годину, у присуству бројних португалских и званичника ЕУ, чланова Европском омладинског форума, али и гостију из читаве Европе. 

Нови Сад је једини град изван ЕУ који је успео да освоји титулу Омладинска престоница Европе, и то за 2019.годину. У припрему и реализацију целог пројекта OPENS 2019 сарађује са 42 омладинске организације. Реализовано је 46 програма, са преко 100 партнера из региона, а циљ је да у 2019. години у Новом Саду програмима Омладинске престонице Европе буде обухваћено 500.000 младих из Србије и региона.

Вучевић је изјавио за РТВ да је изузетно важно што ће Нови Сад и Србија у 2019. години реализовати тај значајни европски пројекат који се односи на младе људе, њихов положај и будућност.

"Омладинска престоница Европе је титула коју Европски омладински форум додељује једном европском граду на период од годину дана. То што смо је ми понели, значи да је препознат потенцијал Новог Сада, као града перспективе за све младе људе. Циљ програма је управо у томе да се оснаже млади, да се повећа њихово учешће у важним друштвеним процесима. Конкретно, ми смо креирање Локалног акционог плана за младе препустили омладинским организацијама, уз нашу логистичку и финансијску подршку. Међутим, ту се не ради само о њиховим правима да буду непосредни доносиоци одлука по питањима из области политике за младе, већ и о њиховој одговорности за резултате које постигну. Очекујем да ће пример Новог Сада следити и остали градови и општине у Србији. Титула Омладинска престоница Европе коју смо понели ставила је у фокус јавности ова важна питања, а ја очекујем да ће млади из ОПЕНСА у 2019. направити програме који ће се дуго памтити, и да ћемо сви заједно створити амбијент и такве услове да кључне речи у будућности буду напредак и останак, а не одлазак", поручио је Вучевић.

Извор: РТВ

Тридцать лет назад, 11 декабря 1988 года, недалеко от Еревана разбился югославский самолет с гуманитарной помощью. На годовщину трагедии, власти Армении привезли семьи погибших летчиков.

"Льубав немогуче омогучи", говорят сербы. Любовь делает невозможное возможным. С этими словами, наверное, растили Предрага Маринковича его родители. Четыре года, зоркая и с холодной усмешкой, ходила по Югославии война. Каким-то чудом в 1941 году она не заметила четырехлетнего мальчика. И после войны родители не жалели ни сил, ни тепла, лишь бы был жив и здоров их Предраг. "Пре-драг", то есть очень, очень дорогой.

В 1948 году родился Владимир Эрчич. Вокруг его родного села Сеча Река югославские партизаны, вопреки всякому порядку и расчету, бились за жизни людей в своей крохотной Ужицкой республике, не давая нацистам перебросить еще несколько дивизий в Советский Союз. И когда, вместе с Красной Армией и болгарскими частями, югославы выжгли со своей земли нацизм, а на пороги к матерям и женам пришел мир, родители назвали сына Владимир. Этот мир – для детей, им владеть новым миром. Так, наверное, думали они.

Когда Предраг и Владимир выросли, они стали летчиками. Несколько тысяч часов они провели в полетах в мирном небе Югославии.

В декабре 1988 года Югославия получила известие о землетрясении в Армении. И для подполковников Предрага Маринковича, Владимира Эрчича и их товарищей "пре-дорогими" вдруг стали люди, которых они никогда не видели.

11 декабря 1988 года они вылетели с аэродрома в Скопье с грузом продовольствия и лекарств. Чтобы, не теряя ни минуты, привезти их людям, оставшимся в слепых развалинах.

Как и почему они разбились — есть несколько версий. Одна из них – самолету не дали посадку в "Звартноце", а потом он потерял связь с диспетчерами. Ночью, в незнакомых горах, летчикам пришлось снижаться, не зная куда…

"В первый раз я приехала в Армению через год после трагедии, в декабре 1989 года. Мне было шесть лет", – вспоминает Мария Эрчич, дочь летчика. – С нами привезли и моего брата, ему тогда было три месяца. Он родился уже в июне 1989 года и не видел отца".

Во второй раз делегация из Югославии (тогда это была еще Югославия) приехала на открытие мемориала летчикам, в 1995 году.

А в третий раз Мария приехала в Армению и как дочь Эрчича, и как представитель министерства обороны Сербии, где служит в отделе по работе с ветеранами. К 30-летней годовщине трагедии, силами министерства обороны Армении и почетного консульства Сербии в Армении в Ереван приехали члены семей летчиков и сербские военные.

"Человеку свойственно забывать. Со временем теряется память и связи между людьми. И для меня очень дорого, что эту память мы храним. Прошло тридцать лет. Сослуживцы моего отца уже на пенсии, а некоторые, к сожалению, уже умерли. Но память не исчезает, для этого мы и живы", — говорит Мария Эрчич.

Оказалось, что и в голодной и холодной Армении люди не могли жить без памяти. В 1995 году, когда в домах еще жгли керосин, а за хлебом в зимних очередях протягивали негнущиеся пальцы, на месте крушения самолета появился памятник.

"Я была уже постарше, воспоминаний осталось больше. Тогда в вашей стране было очень тяжело, но гостей у вас встречали, как могли. Такое же отношение я чувствую и сейчас".

Одна из вдов, Мира Петрович, была на открытии памятника в 1995 году. Тогда с ней была 77-летняя мать погибшего летчика. Посреди замерзшего поля под Эчмиадзином, они долго не отпускали руки от каменной плиты. Точно хотели, чтобы почувствовал немного тепла их любимый Милисав Петрович.

Здесь, в Армении, их боль пытались смягчить, как могли, вспоминает госпожа Мира. Нас принимали во многих учреждениях. Приняли и в Академии наук. Там матери Милисава целовали руку.

А в первый приезд, в 1989-м, семьи погибших почувствовали заботу не одной Армении, но и единой большой страны, которая тогда еще существовала. Детей летчиков отправили на месяц в Крым, увидеть черноморское солнце.

"После того, как в Армении был воздвигнут памятник, к нам привезли два армянских креста-камня", — говорит бригадный генерал Желько Билич. Он командует 204-й Воздушной бригадой ВВС Сербии, где служили пилоты. В Ереван он приехал во главе сербской военной делегации. В сербском языке, конечно, нет слова "хачкар". Но есть память, общая для двух народов.

Один из этих хачкаров стоит в северо-западной части Белграда, в районе Земун, рядом с аэродромом Батайница. Другой – в городе Нови-Сад, на месте, где когда-то стояла армянская католическая церковь.

Прошло уже тридцать лет, сослуживцам погибших – по семьдесят и больше. Кто на пенсии, а кого уже и нет. Летчики, которые служат в Батайнице теперь, в 1988-м были еще курсантами или вовсе школьниками. Но…

"Каждый год летчики из нашей бригады, вместе с представителями министерства обороны, едут к памятнику в Земуне, чтобы почтить память своих товарищей. Мы возлагаем там цветы и вспоминаем их. Это самое малое, что мы можем для них сделать", - говорит генерал Билич.

А часть пилотов едет в город Лозница, в двух часах езды от Белграда. Одна из улиц в городе теперь носит имя своего уроженца, Предрага Маринковича.

У мемориала генерал Билич – 51-летний, но со строгой выправкой летчика – отдает честь. А жены, дети, а теперь уже и внуки – крестятся. Потом зажигают свечи. Все, как у армян. Звучат слова и фразы, удивительно похожие на русские.

Одна из вдов кладет на камень бутылку ракии. Пусть каждый из собравшихся, знакомый и незнакомый, выпьет за помин души. Рядом она укладывает чесницу. Это круглый каравай с православными узорами, который сербы выпекают на праздники и в дни памяти. Сербы не знают слова "хачкар", армяне – слова "чесница". Но это ничего не значит. 

"Вы им скажите несколько слов. Что помним этих людей, любим. Я бы и сам сказал. Да жалко, языка не знаю", — говорит нам сельчанин, в потертой кожаной куртке и серых брюках.

Но беспокоиться не нужно. Приезжие из далекой Сербии его хорошо поняли.

"Пилоти никад не умру, они одлете у небо", — говорит у памятника генерал Билич. Пилоты никогда не умирают, они улетают в небо… 

Вот имена людей, о которых это сказано: Предраг Маринкович, Владимир Эрчич, Миленко Симич, Милан Мичич, Бориша Мосурович, Милисав Петрович, Йован Зисов. Они любили незнакомых людей, которым летели помочь. И забыли о себе.

Арам Гарегинян, ru.armeniasputnik.am

Фото: © Sputnik / Asatur Yesayants

https://ru.armeniasputnik.am/society/20181211/16195354/Ved-piloty-ne-umirayut-oni-uletayut-v-nebo-30-let-podvigu-serbskikh-letchikov-v-Armenii.html

Венце на спомен-крст у Земунском парку положили су делегација РВиПВО предвођена замеником команданта бригадним генералом Савом Миленковићем, почасни конзул Републике Јерменије у Србији Предраг Томић, породице страдалих ваздухопловаца, представници јерменске заједнице у Србији и чланови удружења која негују ваздухопловне традиције. Након церемоније у Земунском парку за учеснике комеморативног скупа уприличен је пријем у Дому ваздухопловства у Земуну.

Седмочлана посада авиона АН-12 страдала је 12. децембра 1988. године, приликом пада авиона накомак Јеревана допремајући хуманитарну помоћ становништву угроженом кактасатрофалним земљотресом који је погодио Јерменију. Том приликом погинули су потпуковници Предраг Маринковић и Милан Мичић, мајори Владимир Ерчић и Миленко Симић и заставници прве класе Милисав Петровић, Бориша Мосуровић и Јован Зисов.

Као знак захвалности за пружену помоћ и у знак сећања на страдалу посаду јерменски народ је 1993. године Београду даровао хачкар – крст у камену, препознатљив знак јерменске културе. Спомен-крст који је постављен у Земунском парку место је сећања на погинуле припаднике РВиПВО.

Представници Војске Србије су истим поводом положили цвеће на хачкар у Новом Саду који се налази на месту некадашње јерменске цркве.

Делегација Министарства одбране и Војске Србије коју је предводио бригадни генерал Жељко Билић, командант 204. ваздухопловне бригаде, претходно је учествовала на комеморацији одржаној у Републици Јерменији.

Родно село 44. патријарха Српске православне цркве постаће свето место ходочашћа за православну омладину целокупне васељене. Епархија Пакрачко-славонска наумила је да ту, у Кућанцима код Доњег Михољца, опреми музеј посвећен Гојку Стојчевићу (1914–2009) и Задужбину патријарха Павла.

То нам приповеда свештеник Драган Гаћеша (34), парох православцима у том делу Славоније у Хрватској. Долазио је у Чачак три пута од летос, јер су овде, по замисли професора универзитета др Драга Милошевића, недавно приређени први „Дани патријарха Павла”, који се замонашио 1946. године недалеко одавде, у Благовештењу кабларском, и сваког Петровдана и Павловдана долазио у свој постриг. И Кућанци су ономад, на дан упокојења Павловог (15. новембар) светом службом и академијом означили сећање на омиљеног српског човека и калуђера.

Млади поп језгровито описује да столује у Слатини („Није више Подравска, већ само Слатина”), па вели:

– У Слатину сам дошао пре тачно седам година, покривам девет парохија, а то је укупно тридесет села и два града. Живим у Слатини, ту имам цркву и парохијски дом. Храм је посвећен Светим апостолима Петру и Павлу. Остале парохије које су ми поверене су: Горњи Михољац са селима Новаки, Капинци и Шпанат; Воћин са селима Кометник, Секулинци, Добрићи, Смуде, Мацуте, Ћералије, Ријенци и Бокане. Некада су Смуде и Мацуте биле засебне парохије, а сад припадају Воћину, због недостатка народа. Миклеуш са селима Петровац, сада Борик, Чачинци и Красковић; Доњи Мељани са селима Бистрица, Цабуна, Ново Кусоње, Доње Кусоње и Горње Кусоње; Слатина са селима Лукавац, Козице и Бакић; Кућанци са селима Крунославље, Магаденовац и Брезовица; Капелна са селима Блање, Боцковац, Гложђе, и град Доњи Михољац – прича Драган Гаћеша за „Политику”.

И додаје, сетно:

– Целокупна парохија коју опслужујем броји 560 домова, то је око 1.500 наших људи. На простору парохије коју ја сад сам служим 1991. године била су десеторица свештеника.

А како живи православни народ у том делу Хрватске?

– Најчешће су то пензионери, има доста земљорадника, али и социјалних случајева. Индустрија и фабрике више не раде, па се људи сналазе по пиланама и мањим фирмама. А велики број њих нашао је срећу у земљама Европске уније.

На питање долазе ли православци у цркву, свештеник одговара:

– Па, онако. Нема омладине која би се опет учила да живи са црквом. Долазе само о већим празницима у приличном броју, обичним недељама има их само неколико на светој литургији. Али брину о својим коренима. Колико је то могуће, уче своју децу ко су и шта су. Имамо и веронауку при храму Светих апостола у Слатини и трудимо се да им покажемо да су хришћани и православци.

Попа у Чачку увек дочекају пријатељи Дејан Тутуновић и његова супруга Мирјана (девојачко Ловрић), која је рођена у Кућанцима. А како му је тамо где живи?

– Морам овако јавно признати да нас у Слатини нико не дира и да до сада нисам имао никаквих проблема од стране хрватског народа. Са градским представницима имам коректан однос, а исто тако и са римокатоличким свештеницима.

И посебно истиче:

– Од кад је на челу Епархије пакрачко-славонске владика Јован ствари су кренуле набоље, обнавља се и физички, а и духовно. Многи храмови су добили обновљен лик. Првенство наше епархије су Епископски двор у Пакрацу, Саборни храм Свете Тројице, манастир Јасеновац и Кућанци, родно имање патријарха Павла, и храм Светих апостола Петра и Павла, где је крштен. Храм у Кућанцима завршавамо, ових дана долази камени иконостас који је дело академског вајара Митра Петковића из Београда. Још недостаје да се уради горње место и епископски трон. Постоји и парохијска кућа, коју такође завршавамо и обнављамо, а која нам служи да угостимо ходочаснике и народ после светих богослужења.

Значајна окупљања на молитви у Кућанцима су 13. јула, на Павловдан, када је и храмовна слава, Усековање, 11. септембра, када је рођен патријарх Павле и 15. новембар, дан његовог упокојења.

– Иначе, свету литургију у Кућанцима служим једном месечно. Кућанчани воле цркву и долазе на света богослужења.

Родно имање патријарха Павла, на вест да га локалне власти дају на продају, купио је 2009. године Милија Костић, привредник из Чачка, за 15.000 евра, и поклонио га Епархији славонској.

тв храм