Осим команданта ЦО РВ и ПВО пп Антанасијевића Саше обалежавању крсне славе присустовали су војни свештеници отац Стеван Стевановић и отац Предраг Докић, претходни команданти ЦО РВ и ПВО, команданти јединица са аеродрома Батајница, припадници ЦО РВ и ПВО са децом, дечији црквени хор цркве Светог Ђорђа на Чукарици под управом Ирине Војводић, војници на служењу војног рока и остали гости.

Светковину су увеличала деца професионалних припадника ЦО РВ и ПВО, након чега су им додељени пакетићи.

Ана ДРАКУЛ, Саша АНТАНАСИЈЕВИЋ

Министар одбране Александар Вулин, у пратњи начелника Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковника Милана Мојсиловића, присуствовао је обележавању крсне славе Специјалне бригаде Војске Србије.

Након литургије и сечења славског колача, у присуству команданта Специјалне бригаде бригадног генерала др Мирослава Талијана и припадника Специјалне бригаде,  министар Вулин и генерал Мојсиловић присуствовали су и полагању венца у спомен-соби у касарни „Растко Немањић“.

Специјална бригада већ 13 година обележава Савиндан, празник Светог Саве, највећег српског светитеља и народног просветитеља као своју славу.

У панчевачком Дому војске, припадници Специјалне бригаде своју славу обележили су и културно-уметничким програмом.

Војна гимназија обележила је школску славу - Савиндан, у част Светог Саве, утемељивача образовања и првог српског архиепископа у свечаној сали те школе на Топчидерском брду у Београду.

На свечаности је преломљен славски колач у присуству професора и ђака и свештеника Војне гимназије потпоручника Славка Папића.

Потпуковник Александар Антић у име Војне гимназије и Средње стручне војне школе поздравио је окупљене и честитао славу ученицима и наставницима, нагласивши значај обележавања Савиндана.

- Свети Сава, утемељивач српске цркве и школе, двоструки је узор - као просветитељ, али и као морална вертикала свих нас – истакао је потпуковник Антић и позвао наставнике и ученике да и даље следе пут који је он трасирао.

Обележавању Савиндана у Војној гимназији присуствовали су начелник Војне академије генерал-мајор др Бојан Зрнић, са члановима свог колегијума, представници управа Министарства одбране и Војске Србије, пензионисани припадници Војне гимназије, као и професори и ученици Војне гимназије.

Ђаци Војне гимназије, након обреда сечења славског колача, поводом данашњег празника, традиционално су, за све госте извели приредбу и културно-уметнички програм.

Идентитетске подјеле нису најважније и једине подјеле данас у Црној Гори. Много су веће подјеле између оних који имају по двије-три куће и неколико аутомобила и оних који немају вечеру, и подијеле на оне који раде неколико послова и примају по пет-шест плата и они који не раде нигдје, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије гостујући у емисији „Аргументи“ РТЦГ.

Отац Гојко је нагласио да свој став формира на основу своје цетињске парохије истичући да по тим подјелама сваки град личи на Цетиње:

„Говорим са свијешћу да људи имају много веће проблеме егзестенцијалне природе, него што су проблеми идентитетског питања, а не омаловажавам ни њихову важност. Живимо у тренутку када се те теме, које би могле бити предмет неких научних скупова, писања докторских дисертација, озбиљног стручног разматрања, нажалост, користе као магла, прашина у очи, да се не би понекад причало и о овим важним проблемима које боле све грађане без обзира јеси ли вјерујући или којој конфесији припадају. “

Говорећи о повјерењу које Црква ужива међу грађанима, отац Гојко је истакао да је оно утемељено у вијековном присуству Цркве на овим просторима истичући да тиме не жели да стави у други план остале конфесије које овдје историјски живе и трају:

„Хришћанска Православна црква носи једну поруку стару два миленијума – да она људе жели да окупља на једној науци која неће да инсистира на никаквим подјелама.“

Подсјетивши на ријечи апостола Павла да у хришћанској науци нема мјеста за подјеле међу Грцима и Јеврејима, и да се ту не ради о два народа,  двије партије, већ да су то двије цивилизације, да нема подјеле на робове и слободне (социјалне разлике), на мушко и на женско, прота је појаснио да ниједна од тих подјела до дан-данас није престала да постоји.

„И даље постоје разни народи и културе, разлике између богатих и сиромашних, која је можда данас највећа. Али, нећу да принцип нашег окупљања буде утемељен на тим разликама, оћу да их превазиђемо. Дакле, ако је то порука апостола Павла – разлог због чега се Црква окупља и постоји, управо је то разлог и да се истраје на једном таквом задатку који можда звучи да је немогућ, да је идеал, али морамо да на томе истрајемо“, рекао је између осталог протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије гостујући у емисији „Аргументи“ РТЦГ.

Емисију РТЦГ „Аргумнети“ – 21.01.2019. можете погледати на следећем линку:

http://www.rtcg.me/tv/emisije/informativni/argumenti/228218/argumenti-21012019.html

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мирољуб Петровић је „пао“. Сада следи раскринкавање његовог дела. И, тога, што уопште је дао себи за право, да се петља у послове, који нису били његова струка, нити су у опису његове стручности. Почеће хајка, и поново ће се заборавити на то, шта је основни проблем појаве разних иселитеља, надри-лекара и тд. Класична замена теза довешће до тога да се Мирољуб Петривић „жртвује“, да би након неког времена, поново устао неки нови Мирољуб Петровић. Неки нови „месија“, и спаситељ.

И, тако је од постања света до данас. Принцип је исти, све су остало нијансе, што би рекао наш песник, док разних „спаситеља“, видовњака и иселитеља… јесте видела ова напаћена земља у својој метаморфози од СФРЈ до Србије. Разни Чумаковићи, Гершмани, Перановићи…. а сада и Петровићи, јесу окушали своју срећу да „хлеб без мотике“, остваре на темељу људске глупости и сујеверја. Тужно, али тачно! Па, погледајте сами!

Ти исти „спаситељи“ су од Запада сада верификовани као тзв лајфкоучеви, те та нова каста запљускује ову земљу. Једина разлика од ових домаћих гатара, иселитеља, видовњака, бораца против наркоманије и тд и тд, јесте у томе, што ови имају сертификат са Запада. Нормално, маса „софистиираних“ сада хрли ка њима, презирући дојучерашња решења…. и, опет маши!

Вортекс, закон привлачења, Универзум који се јавља… јесу само неке од мантри, које се понављају до бесвести људима, који напокон разумеју, да од њих све зависи, и да они могу све! Тај нови западни гуру, тзв лајфкоуч, свој вортекс ће обогатити позамашном свотом, а они који су олакшани, захвалиће Универзуму и вортексу, што могу да буду олакшани, док сироти Мирољуб Петровић бива жртвено јагње ради свију њих. Све док се ситуација не понови!

Док неки заиста тежак психијатријски случај не дође код лајфкоуча, уместо код психијтра, те уместо неких медикамената и медикотерапије, не почне да понавља мантру, и законе вортекса, вапај Универзума и тд и тд, па се након неког времена, у недостатку ендорфина у својим рецепторима (чисто визичка аномалија) не убије, пошто није био код психијатра (занимање које једино може да препише лекове), него код лајфкоуча (занимање које не може ништа сем да папагајски понавља оно што је на семинару од шест месеци, и од 1300 евра, научио, а онда, добивши сертификат, кренуо друге да учи и лечи и тренира), те тако у нападу своје болести сконча себи живот, пре него што га је и започео. И, онда ће опет, испливати неко ново име, биће жртвовано, а маса ће бити умирена том крвљу, и кренуће игра из почетка, као што рече један наш други песник.

Јутјуб је полигон тих нових и софистиираних Мирољуба Петровића, свих њих који „не лече“ хомосексуале, и немају Музеј диносауруса, нити млате лопатом своје штићенике. Не, ово су лепи западни спаситељи, па ће малограђански сој наших гилиптера, заузети место старих „месија“, а наш народ, у својој вечитој потреби да негира властито порекло, пригрлиће те нове западне гилиптере. Па, довољно је погледати дипломе тих разних лајфкоучева? Видећете да ти људи немају никакво образовање, а још мање стручности за један тако изазован антрополошки проблем као што је бити бити „животни тренер“ (лајфкоуч). Не, маса то једноставно неће регистровати у својој воловској потреби да докаже себи и другима, како није то. Како није маса. Већ припадник изабраних, којима Универзум шапуће, а онда они, свој вортекс усмеравају ка изобиљу, разумевајући да својим мислима обликују свој живот. („Какве су ти мисли такав ти је живот“ – рече једном, неко ко није био лајфкоуч, али који је био тренер за живот!)

Тај исти Јутјуб је и показање куда то може да одведе. Потражите потресну исповест Николе Шкрињарића, који је са „успехом“ лечио, да би након неколико година сазнао да су сви његови пацијенти – умрли. Та, погледајте, молим Вас. Јер није проблем у њима, него у нама. Ми смо ти, који пристајемо на то. На то, да полуписмени људи, буду тренери нешег живота. Па, какав онда живот и очекујемо, ако га таквима препустимо. Или, ми смо ти, који прихватамо за озбиљно особу као што је Мирољуб Петровић. Особу, која „лечи“ хомосексуалце, и која има „музеј“ диносауруса, и која на националној ТВ изјави да би преступнике „под мач“, те онда напуни халу у Београду. Да, криви смо ми, јер смо ВОЛОВИ!!!

За крај, погледајте и истражите све те лајфкоучеве. Све њих, који вас описују као једно моћно биће, које може својим умом себи многа чуда остварити. Погледајте, и чујте их добро. Њихове савете, њихове вредности. А онда схватите да, ако је човек тако моћан, и има такве способности, зашто нико од њих, тих вајних лајфкоучева, није апеловао на нас, да ми ту своју „моћ“, усмеримо ка општем добру – па, да више никада не буде уплаканог детета, или гладног човека?

Мислите о томе…

Свештеник др Угрин Поповић

Извор: Видовдан

Док су у данашње вријеме свима “пуна уста” наталитета и приче о томе колико је важно да се ђеца рађају, мало је оних који раде нешто конкретно по том питању. Један човјек одлучио је да своје богатство уложи у подстицање наталитета и то тако што ће свако треће и наредно дијете у породици даривати са 2000 KМ.

Kрајем године Епархија зворничко – тузланска упутила је распис свештенству у ком их обавјештава да се анонимни дародавац обратио са жељом да подржи рађање ђеце. Kако стоји у распису, дародавац “жели да помогне новорођено треће и свако сљедеће дијете једнократним износом од 2000 KМ”.

Он моли да свештеници на својим парохијама подстичу младе брачне парове на рађање ђеце.

У писму, које можете виђети на фотографији испод, анонимни донатор каже сљедеће:

“Имам немалу своту новца (а немам насљедника) и желим је уложити у подстицање рађања. За ову акцију потребна ми је помоћ наше Свете Цркве па Вас молим за Ваш благослов и да обавежете све свештенике у Вашој епархији да сваки свештеник у својој парохији подстиче парове на рађање трећег и четвртог ђетета. Ја бих свако новорођено дијете даровао са 2000 KМ”, пише у писму.

Међутим, дародавац у овој акцији жели остати анониман, па ће га заступати директор основне школе у Осјечанима, Саша Живановић и свештеник у селу Горња Слатина, Драган Павловић.

Уколико сте родитељ троје или више ђеце, треба да доставите потврду од матичног уреда и потврду од свештеника да је дијете крштено и да је треће или четврто дијете у браку. Ове двије потврде треба да пошаљете поштом на адресу:

ЖИВАНОВИЋ САША
74225 ОСЈЕЧАНИ

Новац ће срећним родитељима бити уручен лично, у најкраћем року по пријему потврда, наводи у свом писму анонимни добротвор.

линк

Његовим стопама кренуо је и Црногорски покрет који је поднио кривичну пријаву Основном тужилаштву у Подгорици против митрополита Амфилохија, због наводне повреде угледа народа и других мањинских заједница.

„Ми, Црногорски покрет, захтјевамо од црногорског правосуђа да примјерено казни Амфилохија“,  поручују из те НВО.

Сматрају и да треба протјерати Џомића из Црне Горе.

„Црногорски покрет апелује на државне органе да још једном процијене дјеловање Џомића, који, као нерезиденцијална особа са привременим боравком у Црној Гори, константно својим антицрногорским дјеловањем и изјавама иритира велики број грађана Црне Горе“, наводи се у саопштењу.

https://in4s.net/fasizam-na-velika-vrata-traze-protjerivanje-mitropolita-amfilohija-i-dzomica/

Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу.

Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића?

Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин.

– Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она.

Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи?

Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације.

Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става?

Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди.

Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? 
У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита...

Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију?

Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза.

Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”?

И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија.

Извор: Политика

У емисији "Ћирилица" истражујемо: Србофобија и русофобија се намерно намећу свету зарад интереса Западних сила! Шта се очекује на Kосову и Метохији у 2019. години? Хоће ли Србија сачувати Kосово и Метохију? Раскол Православне цркве и учешће великих сила у томе!

Гости: Небојша Човић - Председник управног одбора KK "Црвена звезда" и некадашњи градоначелник Београда
Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић - Члан Великог црквеног суда
Проф др Милош Kовић - Историчар и ванредни професор Филозофског факултета
Слободан Лекић - Kоресподент из Брисела

Извор: ЋИРИЛИЦА