Првобитном списку од 13 запослених на Студију Б, сада се придружило још 16 радника који ће као технолошки вишак остати без посла у овој кући. Име које је изазвало највише пажње у јавности је Александар Гајшек, уредник и аутор познате емисије Агапе.

Зашто за једно од најпознатијих лица Студија Б нема више места на овој телевизији, нисмо успели да сазнамо од директорке и главне уреднице Иване Вучићевић, јер није хтела да одговори на наше позиве и поруке. Сам Гајшек каже да није изненађен, јер је телевизија у тешкој материјалној ситуацији, али да ће покушати да задржи емисију на Студију Б, у сопственој продукцији.

– Уколико успем да нађем спонзоре, фирме које би се оглашавале, наставићу да радим Агапе. То пре свега дугујем мом пријатељу, покојном академику Владети Јеротићу, који ми је увек говорио о значају континуитета – истиче Гајшек за Данас. Он додаје да је финансијска ситуација у фирми већ дуже време тешка.

– Не желим никога да осуђујем, нити пак да кукам. Морам на ствари да гледам позитивно. Ако будем довољно способан и сналажљив, верујем да ћу наћи спонзоре који ће помоћи емитовање. Мислим да би била велика штета да се после 14 година угаси Агапе – каже Гајшек.

Александар Симић, представник синдиката у трочланој комисији чији потписи стоје на документу испод списка вишка запослених, каже за Данас да комисија није одлучивала о томе ко треба да оде са телевизије, већ је само констатовала да је читав процес обављен у складу са законом.

– Послодавац је тај који је утврдио да постоји вишак запослених, а уредници и руководиоци сектора су бодовали своје раднике. На основу бодовања дошло се до имена која су вишак – нагласио је Симић. На питање како се међу њима нашло и име Александра Гајшека, каже да одговор треба потражити на другом месту, и да је директорка та која је одобрила спискове. Наш саговорник наглашава да је Студио Б већ дуже време у озбиљној финансијској ситуацији, и да су запослени знали да ће бити отпуштања. Сви који су остали без посла, истиче, добиће отпремнине.

Извор: Данас.рс

Градоначелник Новог Сада Милош Вучевић преузео је данас у чувеном португалском приморском граду Кашкаишу (Cascais) кључеве Омладинске престонице Европе.

Примопредаја кључева је одржана на завршној церемонији која се у граду који је још увек актуелна Омладинска престоница Европе за 2018.годину, у присуству бројних португалских и званичника ЕУ, чланова Европском омладинског форума, али и гостију из читаве Европе. 

Нови Сад је једини град изван ЕУ који је успео да освоји титулу Омладинска престоница Европе, и то за 2019.годину. У припрему и реализацију целог пројекта OPENS 2019 сарађује са 42 омладинске организације. Реализовано је 46 програма, са преко 100 партнера из региона, а циљ је да у 2019. години у Новом Саду програмима Омладинске престонице Европе буде обухваћено 500.000 младих из Србије и региона.

Вучевић је изјавио за РТВ да је изузетно важно што ће Нови Сад и Србија у 2019. години реализовати тај значајни европски пројекат који се односи на младе људе, њихов положај и будућност.

"Омладинска престоница Европе је титула коју Европски омладински форум додељује једном европском граду на период од годину дана. То што смо је ми понели, значи да је препознат потенцијал Новог Сада, као града перспективе за све младе људе. Циљ програма је управо у томе да се оснаже млади, да се повећа њихово учешће у важним друштвеним процесима. Конкретно, ми смо креирање Локалног акционог плана за младе препустили омладинским организацијама, уз нашу логистичку и финансијску подршку. Међутим, ту се не ради само о њиховим правима да буду непосредни доносиоци одлука по питањима из области политике за младе, већ и о њиховој одговорности за резултате које постигну. Очекујем да ће пример Новог Сада следити и остали градови и општине у Србији. Титула Омладинска престоница Европе коју смо понели ставила је у фокус јавности ова важна питања, а ја очекујем да ће млади из ОПЕНСА у 2019. направити програме који ће се дуго памтити, и да ћемо сви заједно створити амбијент и такве услове да кључне речи у будућности буду напредак и останак, а не одлазак", поручио је Вучевић.

Извор: РТВ

Тридцать лет назад, 11 декабря 1988 года, недалеко от Еревана разбился югославский самолет с гуманитарной помощью. На годовщину трагедии, власти Армении привезли семьи погибших летчиков.

"Льубав немогуче омогучи", говорят сербы. Любовь делает невозможное возможным. С этими словами, наверное, растили Предрага Маринковича его родители. Четыре года, зоркая и с холодной усмешкой, ходила по Югославии война. Каким-то чудом в 1941 году она не заметила четырехлетнего мальчика. И после войны родители не жалели ни сил, ни тепла, лишь бы был жив и здоров их Предраг. "Пре-драг", то есть очень, очень дорогой.

В 1948 году родился Владимир Эрчич. Вокруг его родного села Сеча Река югославские партизаны, вопреки всякому порядку и расчету, бились за жизни людей в своей крохотной Ужицкой республике, не давая нацистам перебросить еще несколько дивизий в Советский Союз. И когда, вместе с Красной Армией и болгарскими частями, югославы выжгли со своей земли нацизм, а на пороги к матерям и женам пришел мир, родители назвали сына Владимир. Этот мир – для детей, им владеть новым миром. Так, наверное, думали они.

Когда Предраг и Владимир выросли, они стали летчиками. Несколько тысяч часов они провели в полетах в мирном небе Югославии.

В декабре 1988 года Югославия получила известие о землетрясении в Армении. И для подполковников Предрага Маринковича, Владимира Эрчича и их товарищей "пре-дорогими" вдруг стали люди, которых они никогда не видели.

11 декабря 1988 года они вылетели с аэродрома в Скопье с грузом продовольствия и лекарств. Чтобы, не теряя ни минуты, привезти их людям, оставшимся в слепых развалинах.

Как и почему они разбились — есть несколько версий. Одна из них – самолету не дали посадку в "Звартноце", а потом он потерял связь с диспетчерами. Ночью, в незнакомых горах, летчикам пришлось снижаться, не зная куда…

"В первый раз я приехала в Армению через год после трагедии, в декабре 1989 года. Мне было шесть лет", – вспоминает Мария Эрчич, дочь летчика. – С нами привезли и моего брата, ему тогда было три месяца. Он родился уже в июне 1989 года и не видел отца".

Во второй раз делегация из Югославии (тогда это была еще Югославия) приехала на открытие мемориала летчикам, в 1995 году.

А в третий раз Мария приехала в Армению и как дочь Эрчича, и как представитель министерства обороны Сербии, где служит в отделе по работе с ветеранами. К 30-летней годовщине трагедии, силами министерства обороны Армении и почетного консульства Сербии в Армении в Ереван приехали члены семей летчиков и сербские военные.

"Человеку свойственно забывать. Со временем теряется память и связи между людьми. И для меня очень дорого, что эту память мы храним. Прошло тридцать лет. Сослуживцы моего отца уже на пенсии, а некоторые, к сожалению, уже умерли. Но память не исчезает, для этого мы и живы", — говорит Мария Эрчич.

Оказалось, что и в голодной и холодной Армении люди не могли жить без памяти. В 1995 году, когда в домах еще жгли керосин, а за хлебом в зимних очередях протягивали негнущиеся пальцы, на месте крушения самолета появился памятник.

"Я была уже постарше, воспоминаний осталось больше. Тогда в вашей стране было очень тяжело, но гостей у вас встречали, как могли. Такое же отношение я чувствую и сейчас".

Одна из вдов, Мира Петрович, была на открытии памятника в 1995 году. Тогда с ней была 77-летняя мать погибшего летчика. Посреди замерзшего поля под Эчмиадзином, они долго не отпускали руки от каменной плиты. Точно хотели, чтобы почувствовал немного тепла их любимый Милисав Петрович.

Здесь, в Армении, их боль пытались смягчить, как могли, вспоминает госпожа Мира. Нас принимали во многих учреждениях. Приняли и в Академии наук. Там матери Милисава целовали руку.

А в первый приезд, в 1989-м, семьи погибших почувствовали заботу не одной Армении, но и единой большой страны, которая тогда еще существовала. Детей летчиков отправили на месяц в Крым, увидеть черноморское солнце.

"После того, как в Армении был воздвигнут памятник, к нам привезли два армянских креста-камня", — говорит бригадный генерал Желько Билич. Он командует 204-й Воздушной бригадой ВВС Сербии, где служили пилоты. В Ереван он приехал во главе сербской военной делегации. В сербском языке, конечно, нет слова "хачкар". Но есть память, общая для двух народов.

Один из этих хачкаров стоит в северо-западной части Белграда, в районе Земун, рядом с аэродромом Батайница. Другой – в городе Нови-Сад, на месте, где когда-то стояла армянская католическая церковь.

Прошло уже тридцать лет, сослуживцам погибших – по семьдесят и больше. Кто на пенсии, а кого уже и нет. Летчики, которые служат в Батайнице теперь, в 1988-м были еще курсантами или вовсе школьниками. Но…

"Каждый год летчики из нашей бригады, вместе с представителями министерства обороны, едут к памятнику в Земуне, чтобы почтить память своих товарищей. Мы возлагаем там цветы и вспоминаем их. Это самое малое, что мы можем для них сделать", - говорит генерал Билич.

А часть пилотов едет в город Лозница, в двух часах езды от Белграда. Одна из улиц в городе теперь носит имя своего уроженца, Предрага Маринковича.

У мемориала генерал Билич – 51-летний, но со строгой выправкой летчика – отдает честь. А жены, дети, а теперь уже и внуки – крестятся. Потом зажигают свечи. Все, как у армян. Звучат слова и фразы, удивительно похожие на русские.

Одна из вдов кладет на камень бутылку ракии. Пусть каждый из собравшихся, знакомый и незнакомый, выпьет за помин души. Рядом она укладывает чесницу. Это круглый каравай с православными узорами, который сербы выпекают на праздники и в дни памяти. Сербы не знают слова "хачкар", армяне – слова "чесница". Но это ничего не значит. 

"Вы им скажите несколько слов. Что помним этих людей, любим. Я бы и сам сказал. Да жалко, языка не знаю", — говорит нам сельчанин, в потертой кожаной куртке и серых брюках.

Но беспокоиться не нужно. Приезжие из далекой Сербии его хорошо поняли.

"Пилоти никад не умру, они одлете у небо", — говорит у памятника генерал Билич. Пилоты никогда не умирают, они улетают в небо… 

Вот имена людей, о которых это сказано: Предраг Маринкович, Владимир Эрчич, Миленко Симич, Милан Мичич, Бориша Мосурович, Милисав Петрович, Йован Зисов. Они любили незнакомых людей, которым летели помочь. И забыли о себе.

Арам Гарегинян, ru.armeniasputnik.am

Фото: © Sputnik / Asatur Yesayants

https://ru.armeniasputnik.am/society/20181211/16195354/Ved-piloty-ne-umirayut-oni-uletayut-v-nebo-30-let-podvigu-serbskikh-letchikov-v-Armenii.html

Венце на спомен-крст у Земунском парку положили су делегација РВиПВО предвођена замеником команданта бригадним генералом Савом Миленковићем, почасни конзул Републике Јерменије у Србији Предраг Томић, породице страдалих ваздухопловаца, представници јерменске заједнице у Србији и чланови удружења која негују ваздухопловне традиције. Након церемоније у Земунском парку за учеснике комеморативног скупа уприличен је пријем у Дому ваздухопловства у Земуну.

Седмочлана посада авиона АН-12 страдала је 12. децембра 1988. године, приликом пада авиона накомак Јеревана допремајући хуманитарну помоћ становништву угроженом кактасатрофалним земљотресом који је погодио Јерменију. Том приликом погинули су потпуковници Предраг Маринковић и Милан Мичић, мајори Владимир Ерчић и Миленко Симић и заставници прве класе Милисав Петровић, Бориша Мосуровић и Јован Зисов.

Као знак захвалности за пружену помоћ и у знак сећања на страдалу посаду јерменски народ је 1993. године Београду даровао хачкар – крст у камену, препознатљив знак јерменске културе. Спомен-крст који је постављен у Земунском парку место је сећања на погинуле припаднике РВиПВО.

Представници Војске Србије су истим поводом положили цвеће на хачкар у Новом Саду који се налази на месту некадашње јерменске цркве.

Делегација Министарства одбране и Војске Србије коју је предводио бригадни генерал Жељко Билић, командант 204. ваздухопловне бригаде, претходно је учествовала на комеморацији одржаној у Републици Јерменији.

Родно село 44. патријарха Српске православне цркве постаће свето место ходочашћа за православну омладину целокупне васељене. Епархија Пакрачко-славонска наумила је да ту, у Кућанцима код Доњег Михољца, опреми музеј посвећен Гојку Стојчевићу (1914–2009) и Задужбину патријарха Павла.

То нам приповеда свештеник Драган Гаћеша (34), парох православцима у том делу Славоније у Хрватској. Долазио је у Чачак три пута од летос, јер су овде, по замисли професора универзитета др Драга Милошевића, недавно приређени први „Дани патријарха Павла”, који се замонашио 1946. године недалеко одавде, у Благовештењу кабларском, и сваког Петровдана и Павловдана долазио у свој постриг. И Кућанци су ономад, на дан упокојења Павловог (15. новембар) светом службом и академијом означили сећање на омиљеног српског човека и калуђера.

Млади поп језгровито описује да столује у Слатини („Није више Подравска, већ само Слатина”), па вели:

– У Слатину сам дошао пре тачно седам година, покривам девет парохија, а то је укупно тридесет села и два града. Живим у Слатини, ту имам цркву и парохијски дом. Храм је посвећен Светим апостолима Петру и Павлу. Остале парохије које су ми поверене су: Горњи Михољац са селима Новаки, Капинци и Шпанат; Воћин са селима Кометник, Секулинци, Добрићи, Смуде, Мацуте, Ћералије, Ријенци и Бокане. Некада су Смуде и Мацуте биле засебне парохије, а сад припадају Воћину, због недостатка народа. Миклеуш са селима Петровац, сада Борик, Чачинци и Красковић; Доњи Мељани са селима Бистрица, Цабуна, Ново Кусоње, Доње Кусоње и Горње Кусоње; Слатина са селима Лукавац, Козице и Бакић; Кућанци са селима Крунославље, Магаденовац и Брезовица; Капелна са селима Блање, Боцковац, Гложђе, и град Доњи Михољац – прича Драган Гаћеша за „Политику”.

И додаје, сетно:

– Целокупна парохија коју опслужујем броји 560 домова, то је око 1.500 наших људи. На простору парохије коју ја сад сам служим 1991. године била су десеторица свештеника.

А како живи православни народ у том делу Хрватске?

– Најчешће су то пензионери, има доста земљорадника, али и социјалних случајева. Индустрија и фабрике више не раде, па се људи сналазе по пиланама и мањим фирмама. А велики број њих нашао је срећу у земљама Европске уније.

На питање долазе ли православци у цркву, свештеник одговара:

– Па, онако. Нема омладине која би се опет учила да живи са црквом. Долазе само о већим празницима у приличном броју, обичним недељама има их само неколико на светој литургији. Али брину о својим коренима. Колико је то могуће, уче своју децу ко су и шта су. Имамо и веронауку при храму Светих апостола у Слатини и трудимо се да им покажемо да су хришћани и православци.

Попа у Чачку увек дочекају пријатељи Дејан Тутуновић и његова супруга Мирјана (девојачко Ловрић), која је рођена у Кућанцима. А како му је тамо где живи?

– Морам овако јавно признати да нас у Слатини нико не дира и да до сада нисам имао никаквих проблема од стране хрватског народа. Са градским представницима имам коректан однос, а исто тако и са римокатоличким свештеницима.

И посебно истиче:

– Од кад је на челу Епархије пакрачко-славонске владика Јован ствари су кренуле набоље, обнавља се и физички, а и духовно. Многи храмови су добили обновљен лик. Првенство наше епархије су Епископски двор у Пакрацу, Саборни храм Свете Тројице, манастир Јасеновац и Кућанци, родно имање патријарха Павла, и храм Светих апостола Петра и Павла, где је крштен. Храм у Кућанцима завршавамо, ових дана долази камени иконостас који је дело академског вајара Митра Петковића из Београда. Још недостаје да се уради горње место и епископски трон. Постоји и парохијска кућа, коју такође завршавамо и обнављамо, а која нам служи да угостимо ходочаснике и народ после светих богослужења.

Значајна окупљања на молитви у Кућанцима су 13. јула, на Павловдан, када је и храмовна слава, Усековање, 11. септембра, када је рођен патријарх Павле и 15. новембар, дан његовог упокојења.

– Иначе, свету литургију у Кућанцима служим једном месечно. Кућанчани воле цркву и долазе на света богослужења.

Родно имање патријарха Павла, на вест да га локалне власти дају на продају, купио је 2009. године Милија Костић, привредник из Чачка, за 15.000 евра, и поклонио га Епархији славонској.

тв храм

Дана 12. новембра у понедељак, Светом Литургијом је началствовао  архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић са великим бројем свештеника Епархије жичке као и војних свештеника РВ и ПВО и КоВ.

У Литургији је учествовао и сабрани народ – припадници 98 ваздухопловне бригаде, монаштво Епархије жичке и сви драги гости нашег аеродрома и параклиса.

Нарочити допринос молитвености Литургије остварио је хор `Слово љубве` при Храму Свете Марине из Атенице, под диригентским палицама Весне Ђуновић и Драгана Јековића.

Драги гости наше славе су се уверили у љубав Команданта пуковника Дејана Васиљевића и свих припадника наше бригаде коју пружају према параклису који се непрестано украшава црквеним намештајем и иконописом у славу Божију и част Светог краља Милутина и свих светих, припремајући се за планирано Велико освећење следеће године ако Бог да.

Литургијско и молитвено прослављање Светог краља Милутина у војној организацији говори о високом степену посвећености припадника Војске Србије у служби одбране своје отаџбине.

Свети краљ Милутин се старао за своју отаџбину и за Српску Цркву подједнако. Подигао је многе задужбине али око њих и војна утврђења и грађевине што сведочи о његовом заштитништву српских светиња.

На Светој Литургији надахнутом беседом нас је обрадовао отац Љубинко, док је командант бригаде пуковник Дејан Васиљевић за трпезом љубави одржао пригодан говор благодарења свима који помажу наш параклис, као и онима који су помогли организовање наше храмовне славе.

Нека би свемогући и предобри Христос дао да молитвама Светог краља Милутина и свих светитеља што више будемо истинска браћа у љубави Христовој, у жртви за своје ближње на славу Божију и наше спасење.

Амин.

Војни свештеник Владимир Благојевић

Фотографије: Радослав Вељковић, вс а. „Морава“

Кликом на линк бићете аутоматски преусмерени на интернет презентацију Правда где можете прочитати овај текст српског историчара др Милоша Ковића у целини.

Мајка Aнита Стреларац, рођена 1978. године, по струци дизајнер и сада самохрана мајка шесторо малолетне деце:
Син Матеја 2003. годиште, похађа прву годину с редње уметничке школе „Дрво арт“, свира виолину. 
Ћерка Анастасија, 2005. годиште, од рођења је оболела од церебралне парализе, без могућности говора, ходања, самосталног функционисања. Већ трећу годину је на апаратима за дисање, до сада реанимирана три пута, са врло лошом лекарском прогнозом. Око њене неге смењивали су се отац и мајка, али сада је мајци често потребна медицинска помоћ, коју је тешко наћи, а и плаћа се 20 еура за три сата. Од Војномедицинске Академије је покушала да потражи помоћ око неге болесног детета, јер су њихови осигураници, али су јој одговорили да то није у њиховој надлежности.
Син Јустин, 2007. годиште. Иде на иконопис, свира фагот, похађа музичку школу и школицу „Малац генијалац". 
Ћерка Ефимија, 2009. годиште, има исте активности као брат Јустин, осим што свира хармонику, и изузетно је способно и сналажљиво дете.
Син Николај, 2011. годиште. Кренуо је у први разред, такође иде у школицу „Малац генијалац" и од све деце је, рекло би се, највредније и најоштроумније. 
Ћерка Марија 2014. годиште, врло спретно и сналажљиво дете. И она је од ове године полазник школице "Малац генијалац", која нам због новонастале ситуације ову годину часове даје бесплатно. Прошле године су од Војске Србије добили стан, где је за откуп потребно 50 000 евра... Остало је још 39 година да се стан у целости откупи. Поред тешког стања у сваком смислу, боре се колико год је то у њиховој моћи. 
Молимо људе добре воље да помогну колико је у њиховој моћи. 
Унапред захвални,
пријатељи породице Стреларац.

Анита Стреларац,
Генерала Штефаника 53
11000 Београд
број рачуна у Збербанци:
285238504000142440
сврха уплате: помоћ породици

За уплате из иностранства:
SABRRSBG
SBERBANK SRBIJA AD
BELGRADE, SERBIA

RS35285238604000227310
ANITA (RADOSLAV) STRELARAC
GENERALA STEFANIKA 53
BEOGRAD (VOZDOVAC)
SRBIJA

Последњег јутра свога живота, Јоан Кулијану (Ioan Culianu), харизматични професор Теолошког факултета Универзитета у Чикагу, држао је предавање о гностицизму и тајним мистичним сектама. Његов постдипломац, Александар Аргелес, излагао је тога дана, први пут пред својим професорима, један рад. „Био сам нервозан, а он је рекао: ’Немаш чега да се бојиш, то је само обред прелаза’ – присећа се Аргелес. Потапшао ме је по леђима и насмешио се.“ И ту Аргелес застаје. „Никада нећу заборавити тај осмех.“

Два сата касније, Кулијану је погинуо од метка калибра 2, 5 mm, испаљеног у потиљак. Његово убиство, атентат који се догодио у универзитетском купатилу, пренеразило је све на факултету, застрашило студенте и збунило чикашку полицију и ФБИ. Данас, после шеснаест месеци, тај злочин све више личи на оно што су Кулијануови пријатељи мислили све време: први политички атентат на једног професора на америчком тлу.

Полиција је у почетку сматрала да је убиство дело незадовољног студента или колеге, можда чак и неког ко је практиковао окултне вештине које је Кулијану проучавао. Али истражитељи нису пронашли ниједан доказ који би поткрепио те претпоставке. Напротив, открили су да је Кулијану, као румунски емигрант, скоро две године нападао румунску владу у часописима, емисијама и интервјуима широм света. Њему, као и другим избеглим Румунима после његовог убиства, прећено је смрћу.

У својој 41. години професор Кулијану био је омиљен међу студентима и уважаван међу учењацима попут Умберта Ека или Харолда Блума. Кулијану, који је течно говорио осам језика, написао седамнаест књига и имао три доктората, био је „бриљантан и славан у Европи“, вели др Моше Идел, професор Хебрејског универзитета и стручњак за јеврејски мистицизам. Висок, загонетног осмеха и упалих очију које су гледале негде изнад саговорника, Јоан Кулијану је учио да паралелно постоји мноштво универзума, да ум креира стварност, те да магија може да надмаши модерну науку. Недељама пре убиства, 21. маја 1991, он је завршавао три књиге, планирао женидбу, припремао се за дуго ишчекивани повратак у Румунију и био домаћин конференције у Чикагу која је имала изазован назив – „Друга подручја: смрт, екстаза и путовања у друге светове у савременој науци“.

Па ипак, профетски карактер жртвиних политичких ставова, као и борхесовска имагинација, највише доприносе застрашујућој димензији ове узбудљиве приче. Стручњак за окултно, Кулијану је волео да предсказује будућност својим студентима, а његова предвиђања су често била невероватно прецизна. На једној прослави у Хајд парку, он је разоткрио скривену забринутост једне постдипломке за каријеру; другој је опет рекао да „понижава себе у љубавном троуглу“, а тачност онога што је говорио, како она вели, „скроз ју је одувала“. У фантастичним и детективским причама које је објављивао у авангардним књижевним часописима попут Exquisite Corpse, Кулијану је писао о политичким догађајима који су се збивали месецима или годинама касније – о тајним сектама и убиствима која су и те како подсећала на његово властито. То убиство била је својеврсна академска верзија загонетке ко је убица и тицало се мучних детаља румунске историје, мита и мистике, скривених веза између научникових политичких и интелектуалних склоности. Као фикција, оно представља невероватну трагедију. Као збиља је велика трагедија.

Као предавач, Јоан Кулијану је био отворен, духовит, незабораван, а као пријатељ – тајанствен и затворен. Родио се 5. јануара 1950. године у угледној породици у румунском граду Јаши надомак совјетске границе. Јаши има велелепне булеваре, цркве од камена, кривудаве поплочане улице, а за Кулијануа он чува и избледеле успомене на некадашњу славу његове властелинске породице. Кулијануов прадеда и деда били су ректори универзитета, најстаријег у Румунији. За време фашизма у Румунији, њеног припадништва силама Осовине, његов деда био је познат као заштитник Јевреја који је својим штапом с мермерном дршком претио њиховим угњетачима.

Дечак је одрастао под комунистима који су преузели власт после Другог светског рата. Партија је запленила кућу његове породице, а њих сместила у четири просторије које су „несносно заударале на труо намештај“, писао је касније Кулијану. Пошто му је било забрањено да се игра с другом децом, он се, у својој башти ограђеној зидовима, забављао како је сам знао и умео. После убиства, полиција је на његовом радном столу пронашла три кестена с дрвета из те баште.

„Живели смо у страху од Секуритате, тајне полиције“, присећа се Кулијануова сестра, Тереза Петреску (Therese Petrescu), удата за једног од водећих румунских дисидената. Његов отац, адвокат опозиције и математичар, није смео да објављује или нађе посао; умро је, скрхан, у 51. години.

На Универзитету у Букурешту, Јоан Кулијану и његови пријатељи забављали су се интелектуалним играма, изазивајући своје професоре измишљањем дугих библиографских цитата за научнике са страним именима. Када је освојио прво место на такмичењима из националне књижевности и језика, Секуритате је попут већине најбољих дипломаца покушала да га заврбује. Такозвани капетан Урехе (Ureche), „Капетан Уво“, повео га је „у шетњу кроз многе улице“, наводећи га да цинкари своје колеге, писао је Кулијану 1989. године у својој изјави за америчку Имиграциону и исељеничку службу. Када је Кулијану то одбио, схватио је, као и његов отац, да никада неће добити пристојан посао или издавача.

Међутим, за разлику од оца, Јоан Кулијану је побегао. Четвртог јула 1972. године он је пребегао за време једног стипендијског путовања у Италију. Румунски писци у иностранству су пребијани или убијани у догађајима који су обично наговештавали умешаност Секуритате, тако да су Кулијануове доцније активности у Италији, Француској и Холандији праћене страхом од освете. Избеглиштво му је, међутим, омогућило одличне контакте широм света, нарочито с још једним румунским апатридом, покојним Мирчом Елијадеом, славним религиологом с Универзитета у Чикагу. Елијаде је храбрио младог научника у његовим истраживањима мистицизма и астралне религије и помогао да Кулијану, као гостујући професор 1986. године дође у Чикаго. У часу када је умро, Кулијану је био професор историје хришћанства и историје религија; Универзитет у Чикагу обећао му је стално намештење чим се заврши процедура око његовог усељења.

У Хајд парку, Кулијану је проширио своје истраживање изван домена религијских студија, преиспитујући наше појмове магије, секса, смрти и сопства. Његова интересовања су се кретала од изучавања многоструких универзума до привида ума, од књижевне теорије до духовних техника екстазе. „Он је имао“, вели Мајкл Фишбејн (Michael Fishbane), колега с Теолошког факултета, „језичко умеће, оригиналност, отвореност и енергију довољну да створи велико животно дело“. Његове три постхумно објављене књиге указују на обим његових амбиција. Једна од њих бави се повешћу гностичких секти, друга испитује путовања с ону страну живота, а трећа представља обухватан речник светских религија.

Пошто је повезивао окултно, физику, магију, Ерос и историју, његова наука је погрешно означена као знаност Новог доба (New Age). Али она је била много више од тога. Кулијану је трагао за структурама које чине основу фанатизма и вере, како би разоткрио „системску предвидивост самог мишљења“, пише Лоренс Сајивен (Lawrence Suhivan), директор харвардског Центра за проучавање светских религија. „Два су његова главна доприноса науци“, каже Керол Залески (Carol Zaleski), професор религије на колеџу Смит. „Једно је била његова енормна ерудиција. Али његово главно интересовање лежало је у разумевању тога да ум измишља имагинарне светове и чини их толико стварним, да они, на крају, доиста и постају стварни.“

Још више него о његовој науци, студенти данас говоре о његовој личности. „Он нас је упознао и поздрављао поименично“, вели бивши постдипломац Мајкл Алока (Michael Allocca). „Цело лето сам жељно ишчекивао да га видим“, каже Грег Спинер (Spinner), други Кулијануов студент. „Никада више нећу упознати никога као што је он“. Спинер и Алока су га убедили да предаје курс о ономе што му је била специјалност – прорицање. На завршном испиту требало је предвидети будућност.

На једном универзитетском тргу, Кулијану је, 1986. године, упознао Хилари Виснер (Hillary Wiesner), постдипломку с Харварда, с којом је доцније заједно написао већину својих дела. Она је била његова вереница, али и предмет мистичног витештва. „Он је изумео неку врсту религије која је била усредсређена на мене“, каже Виснерова. „Моји пријатељи нису могли у то да поверују“. Када су Кулијану и Виснерова видели филм Сирано де Бержерак, она је бар нешто схватила. „Он је плакао гледајући тај филм“, рекла је. „У својој глави, био је Сирано, усамљен, у својој идеалној, али немогућој тежњи да освети свог оца и ране из прошлости“.

Као добровољни апатрид, Јоан Кулијану је с дистанце пратио румунску политику током седамнаест година. После румунске револуције у децембру 1989, он је започео своје агитовање. Током последњих петнаест месеци Кулијану је, у Lumea Libera (Слободни свет), њујоршким емигрантским новинама, и Corriere della Sera, италијанском дневном листу, написао више од тридесет чланака у којима је нападао румунске лидере. Критички се огласио и на радију Слободна Европа и BBC; на BBC-у су га чак упозорили да ублажи своје изјаве. Писао је и кратке, луцидне приче о земљи Јорманији, фиктивној верзији Румуније.

Уз помоћ историје може се објаснити његова „латентна експлозивност“, израз који је Норман Манеа сковао за задоцнели политички ангажман овог румунског ињелектуалца у егзилу. Притешњена старом руском, отоманском и аустроугарском царевином, Румунија је била сиромашна, брдовита, често освајана земља, у којој су доминирале криза идентитета и склоност ка корумпираним и садистичким владарима не само страним него и домаћим. (Најславнији Румун, Дракула, фиктивни је лик који води порекло од принца из XV века сугестивног имена – Продорни Влад). Демократске традиције ту никад нису имале корена; ксенофобија и антисемитизам су често цветали и, како истиче Манеа, држали многе младе интелектуалце што даље од националне политике.

Крајем тридесетих година, фашистичка парјија по имену Гвоздена гарда проширила је свој утицај. Подгревајући властиту верзију митологије крви и тла, Гвоздена гарда, према речима историчара Влада Георгескуа (Georgescu), „унела је култ смрти у румунску политику“ и, својим варварским погромима, потиснула чак и нацисте у други план. Свестан да је толико тога од те историје потиснуто у послератно доба, Кулијану се обраћао истраживачима, попут Елија Визела, да разоткрију истину о румунском холокаусту.

Године 1944. румунски млади краљ Михаило ражестио је Гвоздену гарду окрећући леђа Немцима и сврставајући земљу у антифашистичку коалицију. Или, како су то екстремни националисти тумачили, капитулирајући пред Русима. Када су комунисти преузели власт 1947, многи чланови Гвоздене гарде побегли су у Сједињене Америчке Државе. Стицајем околности, једна од највећих заједница тих емиграната налази се у Чикагу. „Ту имате једну стару, али активну фашистичку заједницу“, тврди један извор који није желео да буде именован. „Они још увек регрутују људе“, додаје други.

Револуција против Николе Чаушескуа (Nicolae Ceausescu) изгледала је испрва као срећан преокрет у румунској мрачној историји. Али један број новијих књига које се баве догађајима из децембра 1989. године – укључујући и извештаје Андреја Кодрескуа (Codrescu), новинара Едварда Бера (Edward Behr) и дописника радија Слободна Европа Нестора Ратеша (Ratesh) – потврђују оно што су Кулијану и други говорили о последњој и најкрвавијој побуни у источној Европи. Они тврде да су оно што је почело као аутентичан народни устанак у Темишвару убрзо преузели Секуритате, армија и партија који су дуго планирали да свргну Чаушескуов режим. Извештаји се разликују у томе колико је брзо и дефинитивно ова побуна злоупотребљена. Неки коментатори истичу да је револуција коју смо видели на телевизији била у великој мери исценирана и чак тврде да је КГБ имао удела у томе. Други кажу да је устанак био аутентично народни и спонтан, али да су завереници у пучу ускоро нашли изговор да се укључе у акцију. Сви су јединствени у мишљењу да су многи функционери у постреволуционарној влади ветерани Чаушескуовог режима који су, у великој мери, осећали презир према демократији. Као што Ратеш каже, децембарске борбе имале су, за исход, „велики парадокс суштински антикомунистичке револуције што је произвела режим у коме су доминирали бивши комунисти“. Румунска влада суочила се са заосталом економијом и честим протестима, али је опозиција уситњена и режим је опет могао да преузме власт на септембарским изборима. Антисемитска десница, којој су неки од Чаушескуових бивших сарадника тежили и коју је изгледа финансирала једна фракција у Секуритате, била је у успону.

За разлику од других у источној Европи, румунска влада задржала је већи део својих тајних полицијских снага (иако она сада има нов, безазленији назив – Румунска информативна служба). Чак и у иностранству, бивша Секуритате, или бар њени остаци, очигледно наставља да учествује у прљавим пословима. Један службеник Обавештајне секције ФБИ сведочио је прошлог новембра пред Конгресом да, иако су Чехословачка, Пољска и Мађарска знатно смањиле своје обавештајне операције у САД, „ми не можемо исто рећи за Румунију… Још увек смо веома забринути у вези с њиховим намерама“.

Јоан Кулијану је био међу првима и најгласнијима, који је румунску револуцију назвао пучем. Његова имагинација била је врло перцептивна: шест месеци пре него што је ико помишљао да би Чаушеску могао пасти, Кулијану је у Италији објавио кратку причу Интервенција у Јорманији, у којој је описао побуну сличну оној румунској. Друга прича, Слободна Јорманија, говори о пучу усред аутентичне револуције, у коме учествују делови тајне полиције, док вође пуча снимају ископане лешеве како би повећали број жртава и збунили гледаоце. Доцније је, у једној емисији програма Nightline на ABC, откривено да су вође румунске револуције прибегле баш таквој језивој стратегији – на видео тракама су снимљени низови лешева ископани из гробова сиромашних грађана за које се тврдило да представљају тела демонстраната које су побиле Чаушескуове снаге. У Румунији, као и у Кулијануовој уобразиљи, политичка реалност је постала игра ума.

Месец дана пре његове смрти, велики интервју с Кулијануом појавио се у румунском дисидентском часопису 22. „Он је врло негативно оценио ново јединство између крајње левице и крајње деснице у Румунији“, вели Владимир Тисманеану, професор политичких наука на Универзитету у Мериленду и аутор књиге Репродуковање политике: Источна Европа од Стаљина до Хавела. Испрва уздржан, Кулијану је у даљем разговору назвао Секуритате силом „епохалне глупости и неслућене комплексности“. Упитан о румунским слободним изборима и штампи, одговорио је да су од тога највише користи имали новоослобођени фашисти. Професор се супротставио не само крајњој левици и десници, већ и новинару који га је интервјуисао, називајући револуцију „трагичним губитком“ који је наметнуо КГБ. „То је била његова смртна пресуда“, каже Јон Пацепа, бивши шеф Румунске контраобавештајне службе који је пребегао 1978. године и сада се крије у Америци.

Није случајно што је Кулијану био забринут због могуће освете јер је осећао да докази за то већ постоје. Месец дана пре револуције, његов стан у Хајд парку је испретуран. Извештај чикашке полиције потврдио је да су телевизор, компјутер, флопи дискови и флаша вина украдени. Према речима његовог пријатеља Стелиана Плесоиуа, Кулијану, који је покушавао да сестру и зета изведе из Румуније, осећао је да га Секуритате упозорава.

Други нису делили његово мишљење. „Није то ништа политичко, само лоше суседство“, говорио је Грег Спинер који је свом професору помогао да се пресели у добро обезбеђени облакодер на Лејк Шор Драјву.

Кулијану није никад помињао пријатељима с универзитета или полицији претње смрћу које је добијао. „Он је био тип човека с подигнутом горњом усном“, тврди Скинер, коме се Кулијану једном поверио да својим политичким текстовима ступа на „опасну територију“.

О претњама је једино разговарао са својим пријатељем Дорином Тудораном, дисидентским издавачем и песником. „Оне су стизале у писмима или телефоном. Није знао ко их шаље“, присећа се Тудоран. „Говорили су да ће га убити ако настави да пише о Румунији. Најпре га је то забављало. А онда се и уплашио.“

И поред тога, он се још више ангажовао у емигрантској политици. Априла 1991, месец дана пре него што је убијен, Јоан Кулијану је на Универзитету у Чикагу посетио старог краља Михаила, јер је сматрао да је прогнани монарх једина нада за стабилност њихове земље. Три дана пре смрти, отказао је пут у Румунију, посету болесној мајци и учешће на конференцији Америчко-румунске академије, с групом научника познатих по антикомунистичкој делатности. Рекао је сестри да му стижу претње од екстремно десне групације Vatra Romaneasca (Румунски огањ), „у сваком случају“, према мишљењу једног пензионисаног капетана Секуритате, од „органа Румунске информативне службе“.

А онда је променио и браву на вратима своје канцеларије.

Купатило на трећем спрату, где је Јоан Кулијану убијен, није прометно место. На једном држачу тоалет-папира нађена је урезана свастика, што вероватно нема везе са злочином. Кулијану је умро сунчаног мајског поподнева, за време одмора око ручка, када стотине људи пролази Свифт холом током годишње распродаје књига на Теолошком факултету. Његов убица се највероватније попео на седиште тоалета у WC-у поред Кулијануовог и уперио пиштољ право у његову главу. Један једини метак разнео је његов мозак и изишао на другу страну, кроз нос. Нико није видео убицу у бекству. Пиштољ никада није пронађен. Кулијануови кључеви и новчаник нађени су у његовом џепу, а црни сат од опала на руци. Убиство је прецизно и вешто изведено па када је један студент ушао у купатило после неколико минута, скоро да није било крви – испод врата WC-а беживотно је висила помодрела професорова рука.

„Ти људи су знали шта раде“, приметио је Роберт Ј. Стајн (Stein), главни медицински вештак из области Кук. „Убити једним метком из пиштоља тако малог калибра као што је 2, 5 mm – није лако“. Бивши шеф обавештајне службе Јон Пацепа само је додао: „То је типично КГБ убиство, један метак у потиљак“.

Кулијануово убиство покренуло је читав низ загонетних догађаја, гласина и дезмформација. Дан после убиства, пакет с књигама, које је Кулијану поклонио и послао краљу Михаилу у Женеву, у Швајцарску, стигао је у коверти типа Jiffy Pak – отворен и празан. Дан уочи убиства, неко је телефонирао породици и многим пословним партнерима Андреја Кодрескуа да им јави како је Кодреску, румунски емигрант и Кулијануов пријатељ, извршио самоубиство. Кодреску је накнадно дознао да је позиве упућивала „једна особа из Калифорније“. Али је додао и да се боји да открије њен идентитет, рекавши само да је „ширење дезинформација типично за стратегију Секуритате“.

Наредних дана, удовица Мирче Елијадеа, жена коју је Кулијану познавао, суочила се у свом стану у Хајд парку са узнемирујућим позивима. Елијаде је пре смрти именовао Кулијануа за свог књижевног заступника. Занимљиво је да су последњих година старог научника, нападали као апологету Гвоздене гарде. Тим критикама придружио се и Кулијану. Узнемирена госпођа Елијаде променила је број телефона и одбила да о томе говори.

Неколико недеља потом, састанак Америчко-румунске академије у Букурешту је пропао јер је део научника са Запада отказао учешће. „Тај састанак је био пресудан за слободну опозицију у нашој земљи“, присећа се Мирча Сабау (Mircea Sabau), физичар у универзитетској болници у Чикагу и Кулијануов пријатељ. „После убиства, мали број људи се појавио“.

Румунски званични лист Libertatea (Слобода) објавио је тобожње саопштење полиције у Чикагу добијено од Кулијануове сестре, у коме се тврдило да ниједна страна служба није умешана у злочин. У чикашкој полицији пак кажу да такво саопштење никад нису издали. Седмог јуна 1991, председник Румуније Јон Илијеску (Ion Iliescu) на конференцији за штампу такође је прокоментарисао овај злочин, истичући да му је „високи амерички званичник“ рекао да то није политичко убиство. Међутим, стручњак Стејт Департмента за источноевропска питања негирао је да било шта зна о наводном коментару неког америчког званичника.

И другим румунским писцима у САД-у и иностранству почеле су да стижу претње смрћу. Екстремно десни лист Romania Mare (Велика Румунија), који издају бивше Чаушескуове присталице, напао је професора политичких наука Владимира Тисманеуа: „Чувајсе, пацове, истребљивачи су за тобом“. У Вашингтону је дисидент Дорин Тудоран свакодневно добијао претеће поруке у којима се помињао Кулијану. Примао сам позиве: „Послаћемо те за твојим пријатељем Кулијануом. Имамо метак с твојим именом на њему“, поручивали су незнанци. ФБИ је, најзад, успео да похапси Румуне који су претили и узнемиравали Тудорана, али ни он ни Биро нису открили имена тих људи.

У Атини, румунском писцу и блиском пријатељу професора Кулијануа прећено је двапут током недеље јер се појавио његов чланак о убиству. У Њујорку, један новинар је примио сличне претеће поруке. У Чикагу, румунски радио-спикер, који се залагао за краљеву посету Румунији, примио је неколико претећих телефонских позива и писмо у коме се помињао Кулијану.

Неке од тих претњи су, можда, проблематичне и воде до старих избеглица који носе успомене из прошлости. Али има ту и нечег чудног и, свакако, значајног у вези са начином на који су многе од поменутих порука састављене: оне позајмљују архаични језик мистичног национализма Гвоздене гарде. У Атини су та писма била обележена архаичним акцентима. Већина посматрача тврди да је то била стара тактика прерушавања практикована у Секуритате. У својој књизи Црвени хоризонти, Јон Пацепа указује на међународне тихе кампање у којима је Секуритате користила националистичку реторику како би застрашила дисиденте, понекад чак измишљајући и нове десничарске групе.

Фебруара 1992, један чланак из Romania Mare користио се сличним језиком да похвали Кулијануово убиство. У том чланку, испуњеном вулгарним референцама на место у коме је он убијен, истиче се како је Кулијану убијен на правом месту, „у смртоносном тоалету који је за њега припремила судбина“.

Место злочина је својеврстан текст, а једног мирног мајског поподнева професор Ентони Ју (Anthony Yu) анализирао је место у купатилу где је убијен његов пријатељ, недалеко од канцеларије испуњене књигама. „То има ритуални значај“, каже професор Ју. „Ту се испољава симболичко и физичко понижење, мрља, нечистоћа, најпрофаније место на коме се може окончати живот. У ствари, запитао сам се није ли овде реч о култном убиству.“

Полиција није искључила могућност да је то било култно убиство – или чин неког незадовољног колеге, студента или љубавника. „Он није имао никаквих непријатеља“, тврдио је Нетенијел Дојч (Nathaniel Deutsch), Кулијануов асистент, уз сагласност осталих.

Повремено је, међутим, Кулијануово истраживање у домену окултног доносило невоље. У Француској, на једном предавању о ренесансној магији, три жене су се представиле као вештице и негодовале против његовог уплитања у њихов свет. Кулијану, други предавач и неколико људи из публике озбиљно су се разболели. Тема предавања гласила је: „Подухват који ћу избегавати у будућности“, записао је он јетко у својој књизи Ерос и магија у ренесанси.

Многи Румуни били су скептични да је то било политичко убиство. Зашто би некој неконтролисаној групи у Секуритате сметао професор у Чикагу који није био никакав „играч“? То питање је културна енигма. Одговор на њега лежи, можда, мање у рационалном него у митском или култном фанатизму који је Кулијану проучавао и критиковао.

Прво, занемаримо идеју да су професорови списи могли да изазову толико гнева да га неко убије. Многи пореде Кулијануову смрт с убиством Николае Јорге (Nicholae Iorga) из 1940. године. Он је био славни румунски историчар који се супротставио Гвозденој гарди и за кога се верује да су га они и убили надомак Букурешта. „Знам људе који су убили Јоргу“, каже др Александар Ронет (Alexander Ronnett), старији стоматолог и лекар опште праксе, самозвани портпарол Гвоздене гарде у Чикагу. „Једина ствар у којој су погрешили јесте то што су били сувише благи“, вели он. „Требало је да га, јавно, живог одеру.“

За румунске нове десничаре, Кулијану је био посебна врста издајника – писац чији су напади били директнији и личнији него они упућени од Тисманеуа, Кодрескуа или Манее, који су сви били Јевреји и, према неофашистичком схвајању, искључени из круга румунских пајриота. Он је био Елијадеов интелектуални наследник, један од најславнијих румунских научника у иностранству. Али док је стара Гвоздена гарда поносно називала Елијадеа „једним од наших“, нови румунски десничари презирали су Кулијануа. Чланак у Romania Mare, који је потписао Леонард Гаврилиу, румунски преводилац Фројда, на својеврстан, застрашујући начин коментарише место убиства: ту се указује на „ферментирану визију Кулијануовог фекалног мозга“, називајући га „изметом преко кога није повучено довољно воде“. Вели се и то да Кулијану, „избеглица у гангстерској метрополи Чикагу“, није имао права да критикује румунски антисемитизам или захтева измирење с недавном прошлошћу земље.

Секуритате се, такође, посебно свети онима који критички пишу о Румунији. Године 1991, Димитру Мазилу, бивши високи функционер владајућег Фронта националног спаса, који је управо завршио рукопис у коме је критиковао нови режим, претучен је и исечен у свом стану у Женеви. Два маскирана човека, која су га напала оштрим сечивима, говорила су румунски и отишла с Мазилуовим рукописом. Други писци и издавачи били су претучени или убијени у Француској, Немачкоји Канади. Према мишљењу Јона Пацепиа, Секуритате из времена Чаушескуа користила је радијацију да би приведене писце кришом отровала.

Ипак, и они који верују да је Кулијануово убиство политички мотивисано, не могу да објасне зашто је баш он био на удару. Једно објашњење могло би се односити на страст којом је Кулијану нападао нову румунску владу. Кулијануов интервју за 22, који се појавио у априлу 1991, месец дана пре његове смрт и, био је једна од првих критика владајућег Фронта националног спаса и децембарске револуције који је објављен у самој Румунији. У њему је Кулијану „удружио песничке емоције с ерудицијом политичког аналитичара“, тврди Владимир Тисманеану. Окривио је не само Секуритате него и Гвоздену гарду, култни национализам, Православну цркву и румунску културу. Позивао је на истрагу румунског геноцида над стотинама хиљада Јевреја. Било шта од тога могло је подстаћи на освету у земљи која се никад није суочила са својом прошлошћу. „Његова критика била је комплексна, вишеслојна, суптилна. Морате све то повезати“, каже Мирча Сабау. „Тек тада она постаје беспоштедна“.

Интервју с 22 могао је тадашњи режим у Румунији „добро уздрмати“, каже Јон Пацепа. „Они би рекли: ’Овајчовек доноси невољу. И биће све гори и гори. Отарасимо га се’. То чак није морала бити ни одлука владе“.

Чињеница да Кулијану није био познат ван академског света могла га је учинити још рањивијим. „Они прогањају мање познате људе да би збунили полицију и застрашили остале“, наводи Сабау.

Када је реч о балканским сплеткама, чикашка полиција има уобичајену процедуру. „ФБИ се бави међународном димензијом“, истиче шеф чикашке полиције Фредрик Милер (Fredrick Miller), који је недавно наишао на нови траг у Кулијануовом случају.

Загонетно убиство заокупља све оне који су познавали Јоана Кулијануа. „Изгубити њега равно је спаљивању Александријске библиотеке. Има толико тога што је он знао, биће потребне године да се исцеди оно за шта су њему биле потребне секунде“, тврди Грег Спинер. „Не могу да престанем да мислим на њега“, каже Нетенијел Дојч. Осим бесмисленог губитка, веза између оног чиме се бавио и самог убиства је најузнемирујући елемент самог злочина. Јоан Кулијану је веровао у постојање мноштва светова – можда зато што је и сам живео у многим световима. Подучавао је студенте да превазиђу неверицу у то да могу да постану добри детективи окултног подручја. Веровао је да житељи источне Европе морају да учине исто како би разоткрили окултне политичке преокрете у дубоко завађеној области. Веровао је у моћ прошлости и моћ њеног поновног конструисања, пошто је ту моћ видео на делу у својој земљи. „Његова научна интересовања била су огледало оне организације која је наумила да га убије“, тврди његов пријатељ Владимир Тисманеану.

Кулијануова последња кратка прича, „Језик стварања“, појавила се у часопису Андреја Кодрескуа Exquisite Corps истог месеца када је убијен. У њој се говори о историчару „старом четрдесет година, који живи у добро обезбеђеној згради на језеру“. У то време предаје на „озбиљном и престижном универзитету у централном делу САД“. Једнога дана добио је тајанствену музичку кутију са шифрованим језиком којим говори сам Бог: Језик стварања. Три бивша власника кутије убијена су у прошлим столећима.

Садашњи власник кутије размишљао је да употреби кутију против „омраженог политичког режима“, али се плашио да ће проћи као и његови претходници. Колико год је покушавао да открије његову тајанствену шифру, то му није успевало. После много оклевања, он оставља музичку кутију на дворишној распродаји и бежи у слободу од оног што је постало интелектуални затвор наметнут њеном тајном.

Након двадесет година избеглиштва, са свим достигнућима иза себе, и толико тога пред собом, можемо се запитати зашто Јоан Кулијану није своју прошлост оставио у дворишту. Да ли је схватао прави смисао опасности у којој се нашао? Понекад се чини да јесте. Уколико се довољно усредсредимо на причу о његовом убиству, можемо само видети професора који се несвесно рве са својом фикцијом и научним делом, док се стварне силе удружују да га убију.

Извор: Теологија.нет

Награда за „најбољег грађанина Европе 2018“ добио је једногласном одлуком Европског Парламента отац Антоније Папаниколау из Атине.

У Брисел је стигао у пратњи дјеце из „Кивот Свијета“ (Κιβωτός του Κόσμου). Дубоко ганут овом одлуком Европског Парламента отац Антоније, који је својим дјелом  најбољи примјер друштвене солидарности, у изјави за новинаре у Бриселу рекао је: „Шта да вам кажем? Знате за једног православног свештеника награде нису потребне, већ вјерујем и осјећам, да је ово што чинимо наша дужност, обавеза и потреба за нашу дјецу и за њихове рањене душице. Тако да све ово помаже као још једна потвдра да наше дјело постане познато како би имали помоћ која нам је пријеко потребна“

„Када су ме обавијестили да сам добио награду, рекао сам им да је то нешто веома значајно и да је потребно да га доживе и наша дјеца која су већ одрасла. Конкретно, то су дјеца средње школе и разлог због којег бих желио да буду уз мене у овом тренутку јесте да би исти могли да отворе очи и виде нове хоризонте. Желио бих управо да та дјеца приме награду и да порука коју желим да дам њима јесте да пред собом постављају циљеве и да их достижу. Јер се ради о дјеци која су доживјела веома ружне ствари на почетку свога живота и та дјеца треба да успију да „нацртају“ свој живот“, нагласио је отац Антоније и додао:

„Нисам могао ни да замислим да ће имати овакав напредак овај јуначки подвиг „Кивота“, нити да ћемо доћи до толиког броја дјеце. Као што уобичавам да кажем, ово је једно чудо.

Награда најбољи грађанин Европе је установљена 2008 од Европског Парламента. Сваке године се предлажу личности од стране посланика Европског Парламента и од истих се вреднује њихово дјело и допринос европском друштву.

Кивот Свијета се бави заштитом незбринуте дјеце и назначајнија је организација за такав изазов у Грчкој. Покретач тог дјела је православни свештеник Антоније Папаниколау. Кивот Свијета збрињава и помаже у развоју сву дјецу независно од њихове народности и вјере.

Приредио: протојереј Никола Гачевић

Извор: Greek Priest wins Best European Citizen Award for 2018

извор

Проблем око докумената који имају већина Срба на КиМ показао се као један од озбиљнијих проблема са којим се Срби на овом простору суочавају.

"Овакав однос косовских институција према Србима који већ годинама живе на КиМ крајње је дискриминаторан и непосредно подстиче на исељавање нашег становништва. С друге стране надлежне институције Републике Србије требало би што пре да пронађу решење како да помогну својим грађанима који се суочавају са све озбиљнијим тешкоћама како да преживе у постојећим условима" - истакао је Архимандрит Сава Јањић, Игуман Манастира Високи Дечани.

ТВ Храм

Архимандрит Сава Јањић, Игуман Манастира Високи Дечани

Игуман Сава је објавио да је због претњи монаху М.Ш. Епархија рашко-призренска данас упутила хитан захтев ОЕБС-у јер овакве претње протеривањем не само монаштва, већ и свих српских грађана који немају косовска документа представљају директан акт претње етничким чишћењем што додатно отежава ситуацију за Србе на Косову и Метохији.

М.Ш. је већ годинама монах у једном од манастира Епархије Рашко-призренске и покушао је прекјуче да обнови боравишну дозволу на КиМ. Дошао је на позив МУП Косова на фотографисање у полицију у Приштину пошто му је речено да му је одобрена боравишна дозвола (трећа по реду). Према ранијем договору требало је да му издају привремену косовску личну карту са трајањем од 5 година (редовне важе 10 година). Међутим, када је дошао, после пар сати чекања, појавила су се 2 полицајца, одвели га иза зграде полиције до кола. Тамо му је саопштено да му је захтев одбијен и то пре пре месец дана и да му је истекао рок за жалбу, па би по закону требало одмах да га депортују.

Када је М.Ш. покушао да мирно објасни да није добио никакво обавештење о одбијању, већ да му је чак обећано да ће добити личну карту, питао је за разлог одбијања и полицајци су му саопштили да је то због тога што има документе координационе управе (тј. документе које Република Србија издаје за Србе који живе на КиМ), и да је у међувремену Министарство унутрашњих послова Косова прописало да се са таквим документима не може аплицирати за продужење боравка.

ТВ Храм

КПС

Ипак, речено му је да дође следећег јутра, да се види са шефом канцеларије за миграције и странце при МУП-у. Тако је и било. М.Ш. је дошао данас (9. новембра 2018) ујутро очекивајући да ће неспоразум бити разрешен, међутим овај пут је добио и писмену потврду (решење) да је његов захтев одбијен. Дат му је нови рок од 8. дана за жалбу уз обећање да до решења жалбе неће бити депортован ван Косова. О овом случају одмах је обавештена Епархија Рашко-призренска и преко наших адвоката Епархија је у контакту са мисијом ОЕБС-а која посредује у овом проблему.

Посебно је забрињавајуће да је монаху М.Ш. речено у полицији да обавести и друга свештена лица која имају документа координационе управе за КиМ да ће бити депортовани ван Косова уколико не поседују редовна документа Републике Србије, која опет МУП Србије не издаје грађанима на КиМ, осим ако имају пребивалиште ван Покрајине. Треба имати у виду да већина косовских Срба поседује само ове документе и пасоше координационе управе (који нису у безвизном режиму као редовни документи Реп. Србије). Грађани се редовно суочавају са проблемом добијања виза јер им у страним амбасадама у Приштини траже косовске пасоше, а када се појаве у београдским амбасадама кажу им да нису овлашћени да издају визе за грађане Србије.

Према косовским најновијим правилима странци треба да аплицирају минимум пет година да би добили привремена документа. М.Ш. је већ трећу годину редовно продужавао боравак, али је одједном суочен са ситуацијом да су се правила променила. Ово је иначе до сада седма промена коју косовске институције уводе од када су обећали да ће барем за црквена лица (у складу са Ахтисаријевим Анексом 5) по хитном поступку решавати боравиште за монахе и монахиње који сада живе у косовско-метохијским манастирима.