Амерички истраживачки новинар Џереми Скејхил извинио се у име своје државе због тога што је, како је рекао, током НАТО бомбардовања хладнокрвно убила 16 радника Радио-телевизије Србије, преноси Танјуг.

Скејхил, који је и суоснивач „The Intercept” понудио је извињење на отварању међународне конференције „Крај некажњивости за злочине над новинарима”, јер, како је рекао, до сада нико ту реч није изговорио нити је неко проглашен кривим за бомбардовање РТС-а.

„Никада од моје владе нисте чули извињење. Жао ми је што је моја влада хладнокрво убила чланове ваших породица. Ја као Американац одговоран сам за то бомбардовање”, рекао је Скејхил, преноси РТС.

Оно што је САД урадио био је ратни злочин, а ниједан човак никада није изведен пред лице правде, рекао је Скејхил и додао да се моли и нада да ће правда бити задовољена.

„САД много прича о слободи медија али нико није поставио питање зашто је убијено 16 радника који су само радили свој посао”, рекао је Скејхил.

Извор: Политика

Руска амбасада у Хрватској ради на обнови једине руске цркве у Хрватској коју су изградили руски мигранти 20-тих година 20. века.

„Док радимо по овоме,“ рекао је руски амбасадор у Хрватској Анвар Азимов у интервјуу за ТАС, „желео бих да споменем веома важно питање за амбасаду, а то је једина руска православна црква у Хрватској, Светог Николаја Чудотворца, која је изграђена на обали у граду Цриквеници 1924. године помоћу средстава удовице руског дипломате у Београду Николаја Гартвига. Црква је веома лепа, налази се на обали, и пуно руских туриста долази тамо лети, али она не ради.“

„Желимо да сачувамо овај споменик“, рекао је амбасадор. „Српска православна црква нема могућности да обнови цркву, али грађевина је у критичном стању, фреске и многе иконе су оштећене, кров прокишњава, а купола само што се не сруши.“

Азимов је објаснио да они желе да скупе средства неопходна да се обнови црква, а да Српска црква нема ништа против ако се службе одржавају повремено за руску дијаспору, позивајући свештенике из Београда, Словеније или Италије. Они планирају да се обрате руским фондацијама које се баве обновом цркава.

„Чак и најмања поправка захтевала би најмање 100.000 евра… Али, ако не кренемо са обновом цркве у непосредној будућности, онда наши потомци, по мом мишљењу, неће нам опростити за то“, рекао је дипломата.

После грађанског рата у Русији, неколико десетина хиљада људи емигрирало је у Југославију, са пуно Руса који су се населили у Хрватској, а посебно у Цриквеници. Црква је саграђена уз помоћ средстава Александре Гертвиг, удовице руског амбасадора у Београду, као и гробље које је касније подигнуто око цркве.

Црква је припадала Руској православној цркви до 1954. године, када је потпала под Српску цркву. Међутим, Српска црква није у могућности да одржава грађевину у добром стању и црква је престала да функционише 70-тих година.

Од тада црквена порта је знатно смањена, пошто су велике површине продате за суседну вилу. Гробље је такође нестало, са неколико гробова који су пребачени на градско гробље, а преко осталих су изграђене приватне куће. Остатак простора је тешко обрастао зеленилом и црква је била скоро невидљива све док је руски активисти нису открили пре неколико година.

Српска црква је уредила црквену порту 2016. године, али нема новца за друге неопходне поправке.

Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Грачаница – „Има једна ваша слика. У кола је, да видите”, говорио је на лошем српском језику средовечни Албанац у Дому културе „Грачаница”. Историчар уметности Небојша Јевтић видео је на задњем седишту аутомобила уље на платну. Боје сликарске школе настале у Приштини, једва видљиви споменик на Газиместану, сликар је Љубиша Танасковић. Питање где је нашао слику није разумео, али је знао да ту слику може продати само Србима, „да се не баци”. На крају су се погодили око цене и уметничко дело је сачувано.

Годину дана касније, тихи и уздржани стваралац и културни радник Љубиша Танасковић срео се са својим делом. У том сусрету није могао да сакрије дрхтање руку, није желео да има сведоке тог сусрета. Биле су задушнице, а он се срео и са својим радом и бившим животом. У њему је Љубиша, рођени Призренац, стигао да буде уметник, да студира лепе уметности у Лиону, да добије звање специјалисте ликовне уметности у Марсеју, да буде наставник и директор Галерије уметности у Приштини.

За разлику од многих, он се трудио да буде невидљив и тих, да ради за друге, и око других. Кроз његову галерију прошли су Сава Шумановић, Мића Поповић, Драган Мојовић, Саво Ракочевић и сви значајни сликари Косова и Метохије. У свему је био човек града, зато је после рата одлучио да не иде из Приштине, а онда су га у Голешкој улици 5. августа 1999. отела тројица припадника Ослободилачке војске Косова. Слике из подрума у коме је био заточен остале су само за њега, а знање о томе ко га је отео било је део осмеха човека који је преживео.

Остао је директор Галерије, сликар и уметник који за себе није урадио ништа. Годинама је писао Министарству културе да га разреше функције директора Галерије, чији су се радници претворили у расељена лица, а он је одржавао минимум рада. На задушнице је узео своју слику и отишао.

Годину дана касније, умро је Љубиша Танасковић, тихо и никоме на терету. Његова супруга сакупила је сликарску заоставштину, и у марту ове године, у Кући Ђуре Јакшића у Београду, организовала изложбу „ Свет моје слике”. Око те слике скупио се један нестали град, његови сликари, писци, свештеници, урбани свет, расељена породица. На централном месту стајала је она пронађена слика и уметникова и породична жеља да се у Грачаници, у Дому културе организује ова изложба.

Са позивним писмом из Грачанице, са списком радова и печатом Куће Ђуре Јакшића стигло се до прелаза Јариње и повратка уметника у завичај. Љубазни цариник Ђингиз узео је папире и отишао, затражио најаву изложбе из Општине Грачаница, и кад му је објашњено да ће најава одмах стићи, уз осмех је рекао да се она мора слати Министарству, а да Министарство обавештава њега: „Процедура!”. Објашњења, молбе, позивање на раније проласке са сликама завршавају се смиреним позивањем на законе.

Сати пролазе, а сликар Љубиша Танасковић ни мртав не може у свој завичај.

На најбесмисленијој од свих болесних балканских граница, која раздваја један свет, једну културу и њено схватање, уметност не пролази. Мора се назад у Рашку, у дом професора Владана Виријевића и Дејана Котурановића, директора Центра за културу „Градац”. Ту ће Љубиша „сачекати” повратак у завичај, а цариник Ђингиз је завршио свој посао. На Јарињу, усред кањона, у пустари – пландишту дивокоза – уметност неће проћи.

Ове границе, које се сваким даном дограђују и опремају средствима заштите, пропуштају дрогу, оружје, криминалце и кријумчарење људи, али су херметички затворене за пролаз нормалних вредности.

Годинама књиге не могу стићи на Косово и Метохију. Неки невидљиви етнички поштар, специјалиста за литературу и библиотекарство, негде у Приштини, враћа или баца књиге на српском језику и ћирилици. За протекле четири године у грачанички Дом културе стигла је књига писца и новинара Војкана Ристића из Врања и часопис „Луча” из Суботице. Ристићев роман „Енглески издавач” штампан је латиницом и чудног је имена, а „Луча” је танка као писмо, па су промакли цензору у Приштини. Како је могуће да су се 1539. године, осамдесет година после Гутенберга, овде штампале књиге, а данас они који баштине то наслеђе не могу добити књигу на свом језику и писму?

Невидљива гвоздена завеса је око нас, од 24. новембра 2018. Срби на Косову и Метохији су једини европски народ који нема право на новине. Забрањено му је читање новина. Уведене су таксе, и свет што је у Османском царству имао гласило, које се звало  „Цариградски гласник”, више не чита штампу на своме језику. Та штампа је део живота, на гробљу у Гораждевцу, на фотографији је човек, испред ког се налази неотворена „Политика”, с њом испод руке је отет Ђорђе Цвијановић у Приштини, 1999. године.

Пре Другог светског рата, у селу Сврачак код Вучитрна, излазило је „Сељачко коло” уредника Адама Прибићевића, имало је 4.000 претплатника, читали су га и Албанци. У доба, како то данас Албанци тврде, српске превласти, уочи сукоба 1999. године, Албанци су имали 18 дневних, недељних и месечних публикација, данас их имају једва седам, са свеукупно 3.000 продатих примерака, док се српски лист „Јединство” дели бесплатно по гетима, готово илегално.

Граница је по својој природи средство репресије, на њој су чувари бесмисленог система, и заштитници антивредности. На њој је љубазни цариник Ђингиз на Јарињу подржао отмицу Љубише Танасковића из 1999, деценију касније учествовао у продаји његове украдене слике и коначно га, са свим што је урадио, после смрти зауставио на граници. Ђингиз мора једном отићи, он је данас мера наше слободе.

Стално и непрекинуто одузимање људских права довело је десетине хиљада Срба у институционални гето, око њега се налазе службеници које систем усмерава да доврше оно што је оружје започело. Како је могуће да се двадесет година од рата некоме може забранити сусрет са сликама? Проблем је мало дубљи, јер наша култура и духовност овде чувају изузетне слике, још од 13. века и од тада су оне наша најважнија галерија. Хектари фресака су већи и важнији од свега што смо урадили и што и данас можемо да покажемо. Због тога су после свих препрека, административних прелаза или граница, слике Љубише Танасковића ипак стигле у Грачаницу.

Светлост и љубав

Меморијална изложба Љубише Танасковића „Свет моје слике” отворена је синоћ у Галерији Дома културе „Грачаница”. Родна Средска и оближњи Призрен, али и Приштина су више од онога што се очима може видети – они су дубоко лична химна вечне љубави, они су најдубља мисао која обликује и одређује читаво биће, уткана светлост и мистична ватра духа, што трансформисано у ликовну азбуку веома речито проговара из Љубишиних слика, рекла је о Танасковићевим сликама историчарка уметности Весна Тодоровић. Изложбу је отворио писац Петар Сарић.

Живојин Ракочевић

Извор: Политика

Представници свих парламентарних група у Румунији једногласно су на свечаној седници изгласали закон којим је Дан Светог Саве постао званично признати празник у овој земљи. На позив румунског парламента седници поводом свечаног проглашења Савиндана за званични празник присуствовао је епископ будимски Лукијан, саопштила је Епархија темишварска.

Говоре су пре гласања одржали српски посланик Славољуб Аднађ, иначе иницијатор овог закона, државни секретар за сарадњу са црквама и верским заједницама Виктор Опасхи, представници владе и парламента који су пружили подршку за усвајање закона.

У оквиру радне посете Букурешту, владика Лукијан посетио је село Клежан код Букурешта. У овом месту, као и у околним селима у Влашкој равници, како се подсећа у саопштењу, налазе се задужбине капетана Мише Анастасијевића: Црква Светих архангела Михаила и Гаврила, као и Занатска школа, тада највећа у Европи, копија београдског Капетан-Мишиног здања, која је данас, нажалост, у рушевинама.

Надлежни архијереј састао се и са потомцима Срба који су из Шумадије у ове крајеве дошли са Капетан-Мишом и који, како се истиче у саопштењу, и дан-данас говоре српски језик.

Политика.рс

Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић био је гост новог издања емисије "Огледало" на подгоричкој Српској ТВ. Гостујући у наведеној емисији отац Велибор је говорио о најновијим нападима на Митрополију црногорско-приморску СПЦ, као и о тешкоћама са којима је суочено свештенство и верни народ Митрополије црногорско-приморске. Аутор емисије је Љубица Гојковић.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Чекајући Васкрс, 55 година послије 1944.

За вријеме НАТО-бомбардовања СР Југославије 1999. завршавао сам, након вишегодишњег труда, библиографију о раној хеленској философији. (Објављена је двије године потом: Bibliographia Praesocratica: A Bibliographical Guide to the Studies of Early Greek Philosophy in its Religious and Scientific Contexts with an Introductory Bibliography on the Historiography of Philosophy (over 8,500 Authors, 17,664 Entries from 1450 to 2000), Paris: Belles Lettres 2001, 700 p.) Послије стручног увода у књизи се налази следећи меморабилни текст (на енглеском, француском и српском):

Гласовити српски научник Милутин Миланковић (1879-1958), професор небеске механике и теоријске физике на Универзитету у Београду, потпредсједник Српске академије наука, интернационално познат и још увијек утицајан највећма својим синтетичким дјелом Канон осунчавања Земље и његова примјена на проблем ледених добра (Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem, Belgrad 1941), овако је описао њемачко бомбародавање:

Који очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони зазујаше над Београдом и сручише на њ своје разорне и запаљиве бомбе? Изненађени тим мучким нападом или пробуђени баш из самог сна, покушасмо да се спасемо где било. Неки се посакриваше по подрумима, неки по склоништима, а остали се разбегоше из вароши.

После недељу дана непријатељска војска уђе у Београд, ваздушни напади престадоше, а избеглице се почеше враћати. Затекоше варошке улице засуте стаклом поразлупаних прозора и закрчене рушевинама зграда из којих су ископавани лешеви погинулих станара. И ја пођох из свог заклона у варош. Нађох Универзитет запоседнут непријатељском војском, мени неприступачан. Упутих се затим у Бранкову улицу да видим шта се догодило са зградом претседништва наше Академије Наука. Нађох је порушену, иако не сравњену са земљом, но у њој нађе смрт чувар зграде.

Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и, преко рушевина зграда које су препречиле улаз у њу, једва доспех онамо. Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања Српске Академије Наука. Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији одштампан је баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак. Све табаке дела, од сваког по 500 комада, видео сам онде, несавијене, уредно положене један на други, да би се приступило његовом сашивању у поједине књиге. А сада, десет дана доцније, видех пред собом рушевину зграде под којом је лежало моје довршено дело, сахрањено у гробу. Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних! – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 4, стр. 251.

Након три године, почетком априла 1944, професор Миланковић разговара у окупираном Београду са својим колегом академиком Богданом Поповићем (1863-1944), књижевником, естетичарем и књижевним критичарем, о говоркањима да ће Енглези и Американци послати своју авијацију из Италије да бомбардује Београд и друге српске градове. Богдан Поповић је сигуран да се то не може догодити:

Немогућно! – Искључено! Као што знате, први светски рат провео сам у Енглеској и упознао њен џентлменски народ. Сваки Енглез зна добро да смо ускочили у овај рат да останемо верни нашим савезницима из првог светског рата. Може ли се и замислити да ће Енглеска напасти на свог до гроба верног пријатеља обореног надмоћним непријатељем и раскрвављеног стотинама рана? Та зар енглески листови, кад, ево већ три године, жигошу зверске нападе Немаца на незаштићене вароши, не спомињу, поред Варшаве и Амстердама, стално и Београд? Зар се може замислити да ће учинити својим пријатељима оно што Немци учинише својим противницима? Јавно мишљење Енглеске која бди над части своје нације неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним делом.

Две недеље доцније догодило се оно што је Богдан сматрао немогућним.

Било је то 16. априла 1944, на први дан нашег ускрса, у подне, баш када су сви житељи Београда седали за трпезе да прославе тај празник васкрсења. У томе часу запишташе сирене, а англо-американски авиони сручише своје разорне бомбе на унутарње квартове Београда и разорише, као да су од карата, целе редове кућа. Побијени становници тих кућа остадоше, мртви, одељени једни од других рушевинама међуспратних таваница. – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 7, стр. 725.

(Напади су се поновили наредних дана и још неколико пута до краја рата.) Разговор двојице професора настављен је након три мјесеца:

Посетих Богдана Поповића. Нађох га телесно и душевно изнуреног, бледог, тужног и резигнираног. Рече ми: ᾽Не желим да живим у овом избезумљеном свету.᾿

Покушах да га охрабрим разумним разлозима па и шалом, но он се не даде разуверити: ᾿Избезумљен свет! Не желим, не тражим, не очекујем ништа од њега. Најбоље је умрети. Умрети што пре!᾿

Жеља му се испунила. – Исто, стр. 726.

Након педесет пет година негдашњи савезници Срба, сада уједињени с њиховим ондашњим окупаторима, приредили су српском народу бомбашки Васкрс 1999. Више нас не може изненадити када се догоди оно што смо сматрали да је немогуће. 24. марта 1999. отпочео је NATO агресију на суверену европску државу Југославију (Србија и Црна Гора). Уједно су бомбардовани Повеља Уједињених нација, позиција Савјета безбједности, статут NATO као одбрамбеног савеза, Женевска коневенција. Као супститут за вишеструко прекршено право понуђен је медијски морализам, који наравно одбија да се подвргне етичкој универзализацији. Тзв. ᾽морална облигација хуманитарних интервенција᾿ у стварности је добијање лиценце за производњу рата да би се показало како је Рат као такав у ексклузивној јурисдикцији NATO. Насиље максимализовано до апсурда, насиље ван конкуренције, планирано је као потврда ᾿кредибилитета᾿. Наоружана неправда – она је најтежа, знао је Аристотел: χαλεπωτάτη γὰρ ἀδικία ἔχουσα ὅπλα (Политика 1253а 33-34). Право на некажњено убијање с предумишљајем и са сигурне дистанције, легитимизација цивилних циљева (људска бића од породилишта до гробља, цркве и манастири, школе и болнице, мостови и фабрике, градске тржнице и тргови), смрт као урачуната ставка у профиту милитаризма, убијање деперсонализовано кроз видео-игру, фабрика смрти као индустрија забаве, моћ у пољу семантике да се масакри над невиним људским бићима именују ᾿колатерална штета᾿… – све се то покрива најплеминитијим побудама ᾿Заједничког Чувара᾿ као ᾿милосрдног анђела᾿ (а уствари је то пали анђео) и прикрива тоталном симулацијом рата. [᾽Заједнички Чувар᾽, Joint Guardian је назив NATO-удара против Југославије.] Медијска сатанизација жртве (а за жртву се бира неупоредиво слабији да не би било страха од одмазде) има за циљ да се жртви одузме право на жртву, па чак и право на самоодбрану. ᾽Јевреји᾽ се данас зову Срби.

Првог дана нацистичког бомбардовања Београда, 6. априла 1941, потпуно је изгорела Народна библиотека Србије и у њој једини сачувани примјерак првог српског буквара из 1597, чији је аутор инок Сава из Паштровића, тада јеромонах дечански на Косову и Метохији. Последњег дана окупационог боравка у Београду, 19. октобра 1944, Њемци су поред осталих спалили и богату библиотеку универзитетског Математичког семинара. Да ли је онда пристојно да ми неко од оних који ме бомбардују у мојој сопственој земљи надмено приговори како не знам слова и бројеве?

Чекајући Васкрс, 55 година након 1944, зар бих смио да бринем за окончање и штампање моје библиографије о предсократовцима, ма колико труда и времена да ме је стајала, а које је иначе намијењена превасходно стручњацима у Њемачкој, Енглеској, Француској, Италији, Сједињеним Државама? (Миланковић: “Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних.!”) Притиснут свакодневним убилачким и разарујућим успјесима 1100 NATO авиона, спремних на све осим на борбени ризик и одговорност за злочин, неочекивано сам почео да мислим о једној породичној ратној причи од прије мог рођења. Мој стриц Вуко Шијаковић (1919-1944) за вријеме Другог свјетског рата био је члан посаде авиона Либератор Б-24 “у саставу југословенског деташмана при 15. Аир Форсу”. Храбро се борио у савезничкој авијацији (добио је неколике медаље за храброст) и погинуо у заједничкој и праведној броби 18. августа 1944. – Да ли га је неки савезнички ратни стратег можда распоредио у ескадрилу која је оног Васкрса 1944. бомбардовала народ и градове у Србији и Црној Гори? Да ли га је неки савезнички ᾽милосрдни анђео᾽ убјеђивао како је доброчинство бомбардовати сопствени народ? (Била би то добра потврда исправности злог чина оних које смо, више не знам због чега, звали ᾽савезницима᾽.) Да ли је добио такву понуду (или наредбу!) од савезничких џентлмена? (За њих не знам, али сам за њега сигуран да то никад не би учинио. Ја знам своје претке.) Шта је мислио кад је сазнао да су његови саборци бомбардовали његов народ, окупиран од заједничког непријатеља? Да ли међу пилотима који нас бомбардују на Васкрс 1999. има потомака оних пилота с којима је летио мој стриц? Шта мисле о томе што сада раде? Да ли уопште мисле, или само притискају дугмад? – Не знам шта да радим са свим овим питањима. Знам да треба да се помолим Господу Васкрсломе да никад не будем у гомили која ће тражити да се неко разапне.

О Васкрсу 1999.
(Преузето из књиге проф. др Богољуба Шијаковића Пред лицем другог, Службени лист-Јасен, Београд-Никшић 2002, 332-336)

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Председник Републике Србије г. Вучић обишао 9. априла 2019. године радове на обнови Саборне цркве Свете Тројице у Мостару.

Преоседник Вучић је новинарима рекао да је црква у Мостару једна од највећих и најзначајнијих светиња у бившој Југославији, која је на ужасан начин уништена 1992. године када је срушена и спаљена. -Поносан сам на то што су Србија и Републике Српска дале пуни допринос за обнову овог храма. Хвала на указаној части да Србија колико може помогне, рекао је председник Србије и подсетио да је Саборна црква Свете Тројице саграђена 1873. године и била највећи српски православни храм до изградње храма Светог Саве на Врачару.

Председник Србије је истакао да је храм важан за Србе у Мостару, њих четири до пет хиљада који данас живе у том граду, за целу источну Херцеговину и цео српски народ, али и значајан и за Бошњаке и Хрвате јер говори о томе да можемо да живимо заједно и да поштујемо једни друге. Истакао је да је Србија издвојила значајна средства за обнову храма и да ће своје обавезе да испуни. -Надам се да ћемо пре краја 2020. године моћи да присуствујемо отварању овог величанственог храма, где ће осим осликвања, сви радови бити завршени. То је дивна вест за све Србе где год да живе, рекао је председник Вучић и најавио да ће Србија у наредне две недеље уплатити додатних 1,5 милиона евра за цркву у Мостару. 

Владика захумско-херцеговачки г. Димитрије захвалио је на помоћи Србији и Републици Српској  јер без те помоћи, како је рекао, храм не би био, сада већ, скоро завршен. -Имамо чврста уверења да ће храм 2020. године бити потпуно завршен. Нама остаје да, осим што волимо Бога, волимо све људе, своје по вери, али и све друге, све националности, све припаднике осталих вера. Тиме ћемо најбоље посведочити да смо прави хришћани, рекао је владика Димитрије.

Председавајући Председништва БиХ г. Милорад Додик изјавио је да Саборна црква Свете Тројице у Мостару има несумњив значај за Србе на простору БиХ и подсетио да је храм био брутално срушен што је била порука да Срби ту немају шта да траже. -Имамо шта да тражимо овде. Та окупљања око важне ставри као што је ова представља наше опредљење да нашу историју и културу не предајемо тако лако забораву как неки други мисле, рекао је г. Додик обраћајући се новинарима заједно са председником Србије после обилска радова на храму. Истичући да говори у име Републике Српске, нагласио је да је захвалан председнику Вучићу што је прошле године издашно помогао храм и додао да је сада на њему и г. Вучићу да обезбеде остала средства да би обнова цркве била завршена у предвиђеној динамици.

-Србија и Република Српска су издвојиле средства за обнову, сада већ видимо напредак. Преузели смо обавезу, председник Вучић и ја, да та средства обезбедимо, рекао је г. Додик и оценио да је положај Срба у Мостару и Федерацији уопште неповољан, истакао да се доносе одлуке против српског народа, а да веће присуство Србије и Републике Српске у БиХ говори о томе да воде рачуна о свим сегментима живота својих сународника. 

Извор: Српска Православна Црква

Привредници Чачка и град помогли сиромашног надничара и ратника из Остре Зорана Перовића

Остра под Буковиком – Сиромашни сеоски надничар испод Буковика Зоран Перовић (40), који огрубелим рукама и с муком издржава остареле родитеље и двојицу браће, данас је дочекао најсрећнији дан у свом тегобном веку. Привредници из Пословног удружења „Градац 97” из Чачка купили су му и на планину довезли нови трактор, у вредности од 12.000 евра.

– Нисам веровао да ћу дочекати овај дан – казао је Зоран, пољубио машину и пустио сузу.

Он је све дане НАТО агресије на нашу земљу провео на српско-албанској граници, где је у рејону карауле Кошаре бранио отаџбину као редовни војник у јединици ПВО, дужећи противавионску ракету „стрела”. Током бомбардовања био је тешко рањен, два дана лежао у коми у пољској војној болници са 17 копчи на глави и трећег, кад је могао да стане на ноге, вратио се на положај.

У једном нападу НАТО авијације, припадника албанске регуларне војске, ОВК и муџахедина, са још тројицом војника из јединице носио је рањеног друга у шаторском крилу три километра, а затим истим путем и нашег војника који је смртно страдао на положају.

– Први пут имам своју машину и срећан сам као нико мој. До сад сам радио рукама и колицима, а орали су ми људи из села. Да би се поорало мојих 30 ари, морао сам, најпре, да одрадим седам надница код других и у канти донесем нафту из Мрчајеваца – вели Перовић за „Политику”.

Кључеве трактора уручио му је Миленко Костић, власник предузећа „Ауто Чачак” .

– Нама је част да помогнемо овом човеку коју је уложио свој живот за одбрану отаџбине. Желимо да Зоран у кабини, ускоро, довезе и младу.

Градоначелник Чачка Милун Тодоровић саопштио је за наш лист да ће Перовићима из градског буџета бити подигнута и опремљена кућа од 50 квадрата, у коју ће моћи да се уселе до средине маја.

Ова породица је без сталних прихода. Привређују надничећи само Зоран, који је завршио пет разреда основне школе, и један његов брат.

извор

Братство Светоархангелског манастира на Михољској превлаци захвалило се данас свим полицајцима који су одбили наређење да руше Крстионицу.

„Овим путем желимо да се захвалимо свим припадницима полиције Црне Горе који су одбили да учествују у рушењу наше светиње, као и онима који су учествовали у походу на нашу светињу али нису хтјели да уђу насилно на манастирско имање“, објављено је на фејсбук страници Манастира.

Најтоплије молитве и најдубље поштовање, наводи братија, прате оне који су због ове ситуације изгубили или напустили посао, али и задобили нешто много веће, „што ће се открити свима нама када напустимо овај привремени живот, и дођемо пред Бога Оца“.

„Хвала свима који су ради свештеног страха и поштовања светиње чојствено и као прави наследници црногорског достојанства сачували свој витешки образ.

Христос је међу нама“, наводи се у саопштењу Манастира Михољска превлака и вјерног народа.

Припадници 126. бригаде ваздушног осматрања, јављања и навођења, окупили су се крај спомен-обележја у насељу Краљев сто на Дивчибарама одали пошту потпоручницима Жељку Савичићу и Синиши Радићу, који су страдали у ваздушним ударима НАТО авијације 1999. године.

На спомен обележје погинулим припадницима 126. бригаде ВОЈИН венце су положили припадници бригаде, породице и пријатељи, представници градова Ваљева и Краљева, делегације ветерана, СУБНОР-а и удружења опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Командант 126. бригаде ВОЈИН пуковник Александар Дучић говорио је о животу и делу погинулих официра.

– На данашњи дан пре двадесет година, потпоручници Жељко Савичић и Синиша Радић ушли су у историју, у строј бесмртних, у строј свих оних који су положили најсветлије за своју отаџбину – своје животе. Чувајући и обилазећи овај споменик туге и поноса, чувамо успомену на њихова дела, која ће вечно остати записана на најсветлијим страницама наше историје. Њихови положени животи обавезују нас да чувамо мир и бранимо слободно небо наше отаџбине – поручио је пуковник Дучић.

У оквиру обележавања 20. годишњице одбране од НАТО агресије на СР Југославију, а на иницијативу коју су покренули припадници 126. бригаде ВОЈИН, Град Ваљево доделио је назив једне улице на Дивчибарама - „Улица поручника Савичића и Радића”.

На месту погибије официра изграђена је црква посвећена Светом великомученику Георгију, који је и сам био војник.

Потпоручници Жељко Савичић и Синиша Радић постхумно су одликовани  Медаљом за заслуге у области одбране и безбедности и унапређени у чин поручника, а 2015. године Ваљевска епархија их је постхумно одликовала Орденом Светог владике Николаја.

Петковић, новинар Радио Тивта и предсједник Бокељског форума дошао је раме уз раме са вјерним народом да обрани православну светињу од полицијског десанта

Као давне 1972. године када је Исо Махмутовић, човјек исламске вјероисповијести одбио да руши Његошеву капелу на Ловћену рекавши „Ја нећу да рушим нечију светињу, да укаљам образ и руке, да на ђецу бацим срамоту и проклетство“, тако и данас Андрија Петковић, Хрват из Тивта стао је у одбрану крстионице на Михољској превлаци.

Петковић, новинар Радио Тивта и предсједник Бокељског форума дошао је раме уз раме са вјерним народом да обрани православну светињу од полицијског десанта.

Због људи као што су Махмутовић и Петковић, не треба губити вјеру у хуманост и људској.

Браво Андрија!

Драга браћо и сестре,

Братству нашег манастира је потребна ваша помоћ.

Док се не реши статус наше Крстионице и Цркве молимо вас да се по могућности свакодневно у што већем броју окупљамо у манастиру и молимо.
Потребна нам је ваша помоћ и за активности које су сада знатно увећане услед новонастале ситуације јер малобројно братство не може све да постигне.

Долазак је могућ у свако доба дана и ноћи.

Молимо вас делите даље ову информацију.

Свако добро вам од Господа желимо. +

Богословију "Светих Кирила и Методија" у Призрену похађа осма генерација будућих богослова. У обновљеној духовној школи је 51 ученик, дошли су не само с Косова и Метохије. Дане Васкршњег поста проводе у продуженим молитвама и честим литургијама.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/03/29/14145671/prizren-290319.mp4

Овде се служило Богу практично један миленијум. Када служимо у Љевишкој, осећају се векови који су ту.

Тако у Душановом Призрену о својој школи говоре они који православље шире са југа. Из њихових душа као да исијавају речи нашег нобеловца Андрића – Сваки је човек дужан не само завичају.

"Ја сам дете које је целог живота било на Косову и желео бих да овде и останем. Зато сам дошао у Призрен да не бих напустио Косово", каже Никола Вуксановић, ученик из Штрпца.

Ученик из Лесковца Вељко Стојановић каже да су му други предлагали да Богословију упише у Нишу или Београду, али да је он желео у Призрену.

О Призрену, његовим светињама и духовној школи коју су завршили и књижевник Григорије Божовић али и 44. наследник Саве Немањића, патријарх Павле и садашњи Његова светост Иринеј, писали су не само познати.

"Призрен је царски град, престоница цара Душана, где су Срби живели, где су стварали, где су подизали цркве, манастире", каже његово преосвештенство владика Теодосије.

Богословија у мултинационалном Призрену онована је давне 1871. године. Кроз историју је делила судбину народа.

У граду, музеју на ободу Метохије до доласка Мисије Уједињених нација живело је 12.000 Срба. Данас опстаје осамдесетак православаца.

У сусрет празнику над празнизницима, Васкрсу, ученици и сви који су у Богословији дане проводе у посту и молитвама.

"Богослужења специфичног карактера су само у овом периоду и наравно чешће имамо Свету литургију и само Свето причешће", каже јеромонах Исидор.

Богослужи се у Саборном храму Светог Ђорђа али и у другим средњовековним светињама.

Ансамбл “Венац” поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио спот у коме поручују да је једина ствар коју желе мир.

– Тог пролећа одузели сте нам све. Одузели сте нам две хиљаде невиних живота, а био је и 79 невино настрадале деце. Ваше немилосрдне бoмбе су раниле 12 000 људи и протерале 230 000 Срба и другог неалбанског становништва са КиМ и уништиле сваки педаљ наше прелепе земље. Али и после свега ми Вас не мрзимо већ жалимо због вашег греха према нама и вашег зверства и зла које је дубоко усађено у вама и знајте да нашу спрску земљу нећемо напустити никада.
Текст који изговара прелепа девојчица у народној ношњи, коло око манастира Грачаница као и снимцима других светиња на КиМ, песмом “Ово је Србија” али и порука да “једино што желимо јесте мир” чине спот који је поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио професионални ансамбл из Грачанице “Венац”. Овај спот који траје 3 минута и 28 секунди изазвао је бурне емоције, а његова порука уз ваздушне сирене и звоњаву звона гласи да се “Не заборави” и “Слава херојима“.

Извор: Новости