Привредници Чачка и град помогли сиромашног надничара и ратника из Остре Зорана Перовића

Остра под Буковиком – Сиромашни сеоски надничар испод Буковика Зоран Перовић (40), који огрубелим рукама и с муком издржава остареле родитеље и двојицу браће, данас је дочекао најсрећнији дан у свом тегобном веку. Привредници из Пословног удружења „Градац 97” из Чачка купили су му и на планину довезли нови трактор, у вредности од 12.000 евра.

– Нисам веровао да ћу дочекати овај дан – казао је Зоран, пољубио машину и пустио сузу.

Он је све дане НАТО агресије на нашу земљу провео на српско-албанској граници, где је у рејону карауле Кошаре бранио отаџбину као редовни војник у јединици ПВО, дужећи противавионску ракету „стрела”. Током бомбардовања био је тешко рањен, два дана лежао у коми у пољској војној болници са 17 копчи на глави и трећег, кад је могао да стане на ноге, вратио се на положај.

У једном нападу НАТО авијације, припадника албанске регуларне војске, ОВК и муџахедина, са још тројицом војника из јединице носио је рањеног друга у шаторском крилу три километра, а затим истим путем и нашег војника који је смртно страдао на положају.

– Први пут имам своју машину и срећан сам као нико мој. До сад сам радио рукама и колицима, а орали су ми људи из села. Да би се поорало мојих 30 ари, морао сам, најпре, да одрадим седам надница код других и у канти донесем нафту из Мрчајеваца – вели Перовић за „Политику”.

Кључеве трактора уручио му је Миленко Костић, власник предузећа „Ауто Чачак” .

– Нама је част да помогнемо овом човеку коју је уложио свој живот за одбрану отаџбине. Желимо да Зоран у кабини, ускоро, довезе и младу.

Градоначелник Чачка Милун Тодоровић саопштио је за наш лист да ће Перовићима из градског буџета бити подигнута и опремљена кућа од 50 квадрата, у коју ће моћи да се уселе до средине маја.

Ова породица је без сталних прихода. Привређују надничећи само Зоран, који је завршио пет разреда основне школе, и један његов брат.

извор

Братство Светоархангелског манастира на Михољској превлаци захвалило се данас свим полицајцима који су одбили наређење да руше Крстионицу.

„Овим путем желимо да се захвалимо свим припадницима полиције Црне Горе који су одбили да учествују у рушењу наше светиње, као и онима који су учествовали у походу на нашу светињу али нису хтјели да уђу насилно на манастирско имање“, објављено је на фејсбук страници Манастира.

Најтоплије молитве и најдубље поштовање, наводи братија, прате оне који су због ове ситуације изгубили или напустили посао, али и задобили нешто много веће, „што ће се открити свима нама када напустимо овај привремени живот, и дођемо пред Бога Оца“.

„Хвала свима који су ради свештеног страха и поштовања светиње чојствено и као прави наследници црногорског достојанства сачували свој витешки образ.

Христос је међу нама“, наводи се у саопштењу Манастира Михољска превлака и вјерног народа.

Припадници 126. бригаде ваздушног осматрања, јављања и навођења, окупили су се крај спомен-обележја у насељу Краљев сто на Дивчибарама одали пошту потпоручницима Жељку Савичићу и Синиши Радићу, који су страдали у ваздушним ударима НАТО авијације 1999. године.

На спомен обележје погинулим припадницима 126. бригаде ВОЈИН венце су положили припадници бригаде, породице и пријатељи, представници градова Ваљева и Краљева, делегације ветерана, СУБНОР-а и удружења опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Командант 126. бригаде ВОЈИН пуковник Александар Дучић говорио је о животу и делу погинулих официра.

– На данашњи дан пре двадесет година, потпоручници Жељко Савичић и Синиша Радић ушли су у историју, у строј бесмртних, у строј свих оних који су положили најсветлије за своју отаџбину – своје животе. Чувајући и обилазећи овај споменик туге и поноса, чувамо успомену на њихова дела, која ће вечно остати записана на најсветлијим страницама наше историје. Њихови положени животи обавезују нас да чувамо мир и бранимо слободно небо наше отаџбине – поручио је пуковник Дучић.

У оквиру обележавања 20. годишњице одбране од НАТО агресије на СР Југославију, а на иницијативу коју су покренули припадници 126. бригаде ВОЈИН, Град Ваљево доделио је назив једне улице на Дивчибарама - „Улица поручника Савичића и Радића”.

На месту погибије официра изграђена је црква посвећена Светом великомученику Георгију, који је и сам био војник.

Потпоручници Жељко Савичић и Синиша Радић постхумно су одликовани  Медаљом за заслуге у области одбране и безбедности и унапређени у чин поручника, а 2015. године Ваљевска епархија их је постхумно одликовала Орденом Светог владике Николаја.

Петковић, новинар Радио Тивта и предсједник Бокељског форума дошао је раме уз раме са вјерним народом да обрани православну светињу од полицијског десанта

Као давне 1972. године када је Исо Махмутовић, човјек исламске вјероисповијести одбио да руши Његошеву капелу на Ловћену рекавши „Ја нећу да рушим нечију светињу, да укаљам образ и руке, да на ђецу бацим срамоту и проклетство“, тако и данас Андрија Петковић, Хрват из Тивта стао је у одбрану крстионице на Михољској превлаци.

Петковић, новинар Радио Тивта и предсједник Бокељског форума дошао је раме уз раме са вјерним народом да обрани православну светињу од полицијског десанта.

Због људи као што су Махмутовић и Петковић, не треба губити вјеру у хуманост и људској.

Браво Андрија!

Драга браћо и сестре,

Братству нашег манастира је потребна ваша помоћ.

Док се не реши статус наше Крстионице и Цркве молимо вас да се по могућности свакодневно у што већем броју окупљамо у манастиру и молимо.
Потребна нам је ваша помоћ и за активности које су сада знатно увећане услед новонастале ситуације јер малобројно братство не може све да постигне.

Долазак је могућ у свако доба дана и ноћи.

Молимо вас делите даље ову информацију.

Свако добро вам од Господа желимо. +

Богословију "Светих Кирила и Методија" у Призрену похађа осма генерација будућих богослова. У обновљеној духовној школи је 51 ученик, дошли су не само с Косова и Метохије. Дане Васкршњег поста проводе у продуженим молитвама и честим литургијама.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/03/29/14145671/prizren-290319.mp4

Овде се служило Богу практично један миленијум. Када служимо у Љевишкој, осећају се векови који су ту.

Тако у Душановом Призрену о својој школи говоре они који православље шире са југа. Из њихових душа као да исијавају речи нашег нобеловца Андрића – Сваки је човек дужан не само завичају.

"Ја сам дете које је целог живота било на Косову и желео бих да овде и останем. Зато сам дошао у Призрен да не бих напустио Косово", каже Никола Вуксановић, ученик из Штрпца.

Ученик из Лесковца Вељко Стојановић каже да су му други предлагали да Богословију упише у Нишу или Београду, али да је он желео у Призрену.

О Призрену, његовим светињама и духовној школи коју су завршили и књижевник Григорије Божовић али и 44. наследник Саве Немањића, патријарх Павле и садашњи Његова светост Иринеј, писали су не само познати.

"Призрен је царски град, престоница цара Душана, где су Срби живели, где су стварали, где су подизали цркве, манастире", каже његово преосвештенство владика Теодосије.

Богословија у мултинационалном Призрену онована је давне 1871. године. Кроз историју је делила судбину народа.

У граду, музеју на ободу Метохије до доласка Мисије Уједињених нација живело је 12.000 Срба. Данас опстаје осамдесетак православаца.

У сусрет празнику над празнизницима, Васкрсу, ученици и сви који су у Богословији дане проводе у посту и молитвама.

"Богослужења специфичног карактера су само у овом периоду и наравно чешће имамо Свету литургију и само Свето причешће", каже јеромонах Исидор.

Богослужи се у Саборном храму Светог Ђорђа али и у другим средњовековним светињама.

Ансамбл “Венац” поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио спот у коме поручују да је једина ствар коју желе мир.

– Тог пролећа одузели сте нам све. Одузели сте нам две хиљаде невиних живота, а био је и 79 невино настрадале деце. Ваше немилосрдне бoмбе су раниле 12 000 људи и протерале 230 000 Срба и другог неалбанског становништва са КиМ и уништиле сваки педаљ наше прелепе земље. Али и после свега ми Вас не мрзимо већ жалимо због вашег греха према нама и вашег зверства и зла које је дубоко усађено у вама и знајте да нашу спрску земљу нећемо напустити никада.
Текст који изговара прелепа девојчица у народној ношњи, коло око манастира Грачаница као и снимцима других светиња на КиМ, песмом “Ово је Србија” али и порука да “једино што желимо јесте мир” чине спот који је поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио професионални ансамбл из Грачанице “Венац”. Овај спот који траје 3 минута и 28 секунди изазвао је бурне емоције, а његова порука уз ваздушне сирене и звоњаву звона гласи да се “Не заборави” и “Слава херојима“.

Извор: Новости

24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. 

Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је "сервирано" име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи.

НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке.

Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије.

Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. 

Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен.

Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници.

Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници.

Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака...

Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици...

Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида.

На 20-у годишњицу НАТО агресије, данас је на аеродрому Батајница служена Литургија и помен свим настрадалим. Припадницима војске, полиције, цивилима.

У присуству свих припадника 204. ваздухопловне бригаде и породица погинулих, молитвено смо се сетили наших колега који животе положише у одбрани земље.

Бригадни свештеник, јереј Предраг Докић је служио парастос испред споменика "Нико није рекао нећу".

Након молитве, венце на споменик су положили и командант бригаде, бригадни генерал Жељко Билић и породице пилота, мајора Зорана Радосављевића и пуковника Миленка Павловића који настрадаше у ваздушним окршајима са бројчано и технолошки надмоћнијим непријатељима. 

Мајор авијације Зоран Радосављевић, пилот-ловац, рођен је у Приштини 26. фебруара 1965. године. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године.

У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта.

Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства.

Пуковник авијације Миленко Павловић, пилот-ловац, рођен је у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница.

У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје...

Да се никада не заборави...

Историјска ризница нашег простора има у свом именику велики број датума од општег значаја и посебности за укупну свјетску културу. Један од њих јесте 24.март 1999.године, дан кад је НАТО као најјачи војни савез повео рат против Савезне Републике Југославије кршећи међународно право и Резолуцију Савјета безбједности Уједињених Нација.

Акција под кодним именом “ Милосрдни анђео „имала је за циљ да сломи отпор Савезне Републике Југославије и инсталира на простору Косова и Метохије етнички чисту државу косовских Албанаца. Дубински смисао ове акције само је партикула НАТО пута на Исток која је започела много раније, тачније почетком деведесетих година прошлог вијека. Први сукоби територијалне одбране Словеније са регуларним снагама ЈНА, етничко чишћење Републике Хрватске од српског народа ( операције Олуја и Бљесак ) само су појединачне и најзначајније војне акције о којима ће садржајно и сазнајно говорити архиви западних држава на челу са Сједињеним Америчким Државама када се са истих уклони ознака тајност и учини доступност војним и историјским истраживачима. Кад све то буде практично спроведено у дјело постаће не(закулисно) јасна улога НАТО стратега у редизајнирању етничке структуре западних земаља бивше СФРЈ и неутралисања српског народа са вјековних простора гдје је имао демографско, етничко и религијско присуство. Наставак агоније пресељен је у Босну и Херцеговину 1995.године када су авиони ове војне алијансе бомбардовали положаје Војске Републике Српске. Ток једносмјерног политичког колосјека након војних акција искристалисао је дејтонску Босну и Херцеговину. Државна творевина средишње југословенске републике постала је мутант по узору на лошу историјску реплику обучену у правни оквир глобалистицко-калајевске сфере правног провизоријума, најсличнији оном из доба владавине Аустроугарске Монархије. Овакво правно “ чудовиште “ постало је оквир за неконзистентан и крајње нефункционалан живот три народа који је стациониран у два ентитета несвакидашње федерације. Плашећи се да тема не изгуби ток и смисао подсјетићу да је агресија на Србију и Црну Гору трајала 78 дана, да је изручено 15 тона осиромашеног уранијума чије полувријеме распада траје 4500 година, да је непознато уранијумско дејство на људско здравље а након бомбардовања регистрован је пораст броја малигнитета код дјеце и одраслих. Анализом Института Батут број дјеце узраста од 0 до 5 година износи 335 на годишњем нивоу а иста обољења у државама ЕУ не прелазе број од 165 обољелих на годишњем нивоу. Нејасна су сазнања о дјеловању уранијума на екосистем ( ваздух, вода,храна, ланац исхране) и не постоје докази о чиниоцима омасовљења малигних болести на бомбардовањем захваћеном подручју. Мендељејев периодни систем нашао је плодно тло за биолошко – хемијске експерименте у току 78 дана бомбардовања СРЈ. Косово и Метохија носиоци су листе овог ратног покуса. Рат је завршен потписаним Кумановским Споразумом којим је потписана војна предаја Косова и Метохије, а народ остављен на милост и немилост албанским екстремистима. У Србији власт 2000.године преузима демократска власт, док бивши предсједник СРЈ Слободан Милошевић бива изручен Хашком Трибуналу. Суђење које је карактерисала Милошевићева надмоћ покрила је сјенка природне смрти оптуженог ( ако је природна). Први предсједник демократске Владе Србије Зоран Ђинђиц убијен је 12.марта 2003 године у Београду. Зоран Ђинђиц жртва је косовско-метохијске драме и одбране свете косовско-метохијске земље. Интервјуи, изјаве и диломатски контакти иду у прилог ове тезе. Кристална Ноћ на Косову и Метохији догађа се 17.марта 2004.године. Иза ње остају убијени, прогнани, спаљене куће и домови, спаљене и порушене цркве, манастири и гробља. На 15.годишњицу косовско-метохијског погрома датум који је симболичан јубилеј пада у Недјељу Православља. Запад са свим “ европским политичким чиниоцима “ државне заједнице Србија и Црна Гора улаже последње атоме снаге да из политичког живота елиминишу Демократску Странку Србије и Војислава Коштуницу. Референдум о државно- правном статусу Црне Горе, стварање суверених држава Србија и Црна Гора “ Милосрдни анђео“ наставља свој тихи ток. Устав Србије остаје једина и последња брана отимачима свете српске земље. Немогуће је избацити Косово и Метохију из Устава Србије и највиши правни акт разградити у самој Србији. Приступило се свођењу Резолуције СБ 1244 на минимализован европски правни оквир познат под називом Бриселски Споразум. Билатералним преговорима ( боље рећи слабошћу, незнањем, недостатком дипломатске вјештине ) Србија тј.њена дис(континуирана) власт на овом “ специјалном задатку “ укидала је постепено Устав и законе Србије на територији Косова и Метохије. С обзиром да преамбула о Косову и Метохији није укинута у самој Србији ( Устав Србије) ових дана врх лажне државе Косово Београду нуди “ Платформу “ о будућим односима. Текст има лондонско – вашингтонски тон и политичко – правне аршине ова два “ пријатељска“ центра. Пет држава ЕУ заједно са Ватиканом нијесу признали лажну државу Косово. Ватикан је признао Словенију и Хрватску и јавно позивао остатак свијета да учине исто то. Званичне Црна Гора и Сјеверна Македонија учиниле су признање лажне државе Косово. Званична Црна Гора се одрекла Косовског Завјета и издала саму себе. Народ Црне Горе чува и брани Косовски Завјет. У Србији су се мијењале владе и политике. У Црној Гори је само једна власт промијенила и у државничку праксу примијенила све политике. Идеолог “ Милосрдног анђела“ Тони Блер постао је савјетник предсједника Србије Александра Вучића. Не ( милосрдни анђео ) и Косовски бој још трају. Гордијев чвор српског народа и укупног хришћанског бића није размршен. Косово је пшеница и хљеб, Метохија је грожђе и вино. Обоје су Крв и Тијело Господа Исуса Христа. Светионик свих свјетова, живота и тачка хришћанског екуменског постојања. Власти Црне Горе и Сјеверне Македоније одрекле су се Христа Спаса. Ватикан то није учинио. Паметноме доста !!!

Аутор је доктор специјалиста нефролог и пјесник

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Државна церемонија обележавања Дана сећања на жртве НАТО бомбардовања ове године биће одржана у Нишу, граду великог страдања током НАТО агресије 1999. године.

Помену пострадалим у НАТО агресији, који ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, присуствоваће цео државни врх предвођен председником Републике Србије г. Александром Вучићем као и највиши представници Републике Српске. Напади НАТО алијансе започети 24. марта1999. године трајали су 11 недеља и у њима је, према проценама различитих извора, погинуло од 1.200 до 2.500 људи, док су тешко оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, верски објекти и споменици културе.

У околини манастира Високи Дечани угашен је велики пожар који је захватио шумске пределе, а последица по људе и објекте није било, саопштено је из Кфора.

Како је претходно јавио сајт Грачаница онлајн, шумски пожар, други за само неколико дана, захватио је велику површину шуме, а сумња се да је за његово избијање одговоран људски фактор.

Због силине ватре у гашење су били укључени и хеликоптери Кфора, уз ватрогасна возила, пренео је Танјуг.

Они су подржали ватрогасне бригаде у Пећи и Дечанима, као и косовску полицију како би пожар био обуздан.

„Ватра није угрозила ниједну стамбену зону и Кфор је и даље опрезан у пружању помоћи ако је потребно. Кфор је увек спреман да заштити све људе на Косову”, наводи се у саопштењу, пренео је РТС.

Како је навео сајт Грачаница онлајн, манастир Високи Дечани није био угрожен, јер се шума, захваћена пожаром, налази са друге стране речице која протиче близу православног храма.

Ипак, како се истиче, пожар је причинио велику штету на електро-мрежи и шуми коју је захватио.

Извор: Политика

Владика захумско-херцеговачки и приморски Димитрије придружио се члановима Планинарског друштва „Вучји зуб“ из Требиња у акцији чишћења пута до тврђаве Страч.

У акцији учествује око 30 чланова „Вучјег зуба“, а до сада је прикупљено више десетина кеса смећа.

Владика и чланови „Вучјег зуба“ одазвали су се на позив градоначелника Требиња Мирка Ћурића упућеног свим грађанима и колективима да учествују у прољећној акцији уређења града.

У акцији учествује више стотина људи, који чисте све мјесне заједнице у овом граду.

http://topportal.info/vladika-dimitrije-se-pridruzio-clanovima-vucjeg-zuba-u-ciscenju-puta-do-straca/?fbclid=IwAR2foWYg327eP9AMvDXV-LhJqGdoXSiJMx8t7TryG2M6FrO1CsglfGjmpf4

У предграђу Шапца, у Kасарским ливадама, гради се духовно спортско-рекреативни комплекс намењен, пре свега, младима.

Епархија шабачка поклонила је своје земљиште за градњу овог комплекса, а према урбанистичком пројекту, на пет хектара земљишта приводи се крају градња верских садржаја, спортских објекта и атлетске стазе, садржаја за образовање младих, а предвиђена је и градња базена и балон сале.

Град Шабац је дао средства за изградњу дечјег игралишта. Црква ће бити посвећена Светом Сави, јер је жеља да будући комплекс буде пре свега место на којем ће се млади скупљати због образовања. Имање је у власништву епархије од 1840. године када га је владика Максим откупио од Турака, који су напуштали Шабац.

Градоначелник Шапца Небојша Зеленовић посетио је градилиште и у разговору са владиком Лаврентијем прецизирана је динамика даљих радова. Иначе, владика Лаврентије на чело Шабачке епархије дошао је пре три деценије и за то време изграђен је манастир Светог Николаја на Соко граду, највећи после Хиландара, у Шапцу је изграђен Храм Светог Василија Острошког, а на Летњиковцу црква Свете Тројице, која је по габаритима већа од Саборне цркве, Светих апостола Петра и Павла. Значајан део својих активности владика Лаврентије посветио је младима, а од 2.000. године организује се „Моба“ где се окупља омладина из дијаспоре.

Извор: Данас

На друштвеним мрежама протекле недеље експлодирала је објава једне професорке која је многима одржала животну лекцију. Драгана Можек, разредни старешина III 1 у Десетој београдској гимназији „Михајло Пупин“, на свом профилу на Фејсбуку објавила је необичан позив.

rs.sputniknews.comДрагана Можек - разредни старешина и професор немачког језика

Њени ученици понудили су да раде различите послове како би зарадили за матурску екскурзију другара чији родитељи тај пут не могу да плате. Достава хране, селидбе, чување деце или помоћ при учењу основцима, само су неке од услуга које племенити гимназијалци нуде по симболичним ценама.

rs.sputniknews.comИва Маринковић, Хана Ећо и Јелица Левајац раде попис личне библиотеке госпођи

Разредна-змај, како је деца зову, још одговара на 2.700 пропуштених позива оних који желе услуге гимназијалаца. Предаје немачки језик, а ради и као преводилац за Туристичку организацију Немачке у Београду.

Иако је веома млада, већ има девет година искуства у раду у просвети, а вредни трећаци су јој друга генерација коју води као разредни старешина. На питање како је дошла на идеју да се деца ангажују и радом плате екскурзију одговара кратко — зато што другог начина нема, не само сада, већ и касније у животу. 

„Шта год да буду желели себи да приуште, ако излази из оквира онога што им је доступно, морају само јаче да се потруде. Они уче, али то није њихов једини задатак, вероватно морају да помажу и у кући, да нешто раде. А мислим да је згодно да и мало свог слободног времена жртвују како би помогли једни другима, сами себи или олакшали родитељима који имају издатке за њих“, каже Можекова.

rs.sputniknews.comАндрија Рацић - нема поделе на мушке и женске послове.

Пошто ће очигледно посла бити преко главе, па и вишка новца, све што преостане ићи ће у хуманитарне сврхе. То неће бити први пут, јер у овој школи постоји неколико акција којима се помажу деца која немају. Негује се, истиче наша саговорница, култура помагања другима.

„Није се догодило ништа необично, само су нам деца презаштићена“, објашњава она.

„Изненађена сам колико се наша акција доживљава као сензација. Већина њих је већ била ангажована током лета, радили су, паковали лекове, имали смо једног шанкера, бармене, конобарице, радили су на промоцијама. Флоскуле су да данашња деца ништа не раде. Све реченице које почињу са ’данашња омладина‘ углавном потичу од људи који немају баш много додирних тачака са данашњом омладином. Они су вредни, зато сам зачуђена количином одушевљења у друштву нечим што је заправо природно и нормално“, каже разредна за Спутњик. 

Она додаје да се материјално у њеном одељењу не ставља у први план, ни на једном детету се не види у каквом су материјалном статусу његови родитељи. Деца не знају ни чији родитељи не могу да плате екскурзију. На питање да ли мисли да су њене године пресудне за то што има сјајну комуникацију са децом, одговара одречно.

rs.sputniknews.comЕмилија Анђелковић и Ања Јанковић - чувају децу, месе кифлице

„Овај посао до неког нивоа одржава људе младима целог живота, једино је битно да не буду ригидни, него да им се приближе, колики год да је генерацијски отклон. Неки људи који су млађи понекад не могу да их разумеју, а нађе се и неко од 60 или више година ко уме са децом. Једино је важно да будемо отвореног ума и приступимо деци на начин који им је близак. Ово је време друштвених мрежа, телефона, ја их не зовем, имамо воцап групу, ту се дописујемо и шалимо. Мислим да је кључ у приступу, јер они су савршена глина која се лепо обликује“, објашњава Можекова.

Наслове који кажу да је њено одељење вратило веру у људе назива непримереним, јер мисли да је то стављање у први план нечега што је потпуно нормално. У свим развијеним земљама тинејџери раде, а радиле су и генерације у нашој земљи.

„Нису разносили новине и пице, али су радили летње послове“, подсећа она.

„Само код нас испада да деца треба да седе у кући и уче док не заврше факултет. Многи људи и заврше студије, почну да раде, на крају имају и довољно новца да се одселе, али свеједно, опет остану код маме, јер не науче ни да среде кућу, оперу себи веш, скувају нешто. У децу треба улагати да буду оспособљена за живот, не само за учење, да воде рачуна о себи“, каже ’разредна-змај‘ у разговору за Спутњик.

rs.sputniknews.com

Она додаје да су њена два ђака из претходне генерације који су били најгори по учењу и владању, други је чак и бежао од куће, доказала да је овакво улагање у децу најбоље. Један је данас најбољи студент Економског факултета, а други успешан предузетник.

http://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/865/razredni-staresina-primer-drugima