Коментаришући Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је јуче утврдила Влада Црне Горе, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије, рекао је за „Вијести“ да су о том законском рјешењу упознати из медија и да никаквог припремног дијалога није било о ономе што је прије четири године препознато као лоше од свих вјерских заједница и Венецијанске комисије.

– Да ли има смисла да се тога играмо и да Црква доказује да је постала власник нечега послије 1918? Полази се од погрешне претпоставке да је држава прије 1918. држала у власништву црквену имовину што није тачно и не постоји ниједан релевантан доказ. Питам људе из Владе да ли они имају доказ да је и прије 1918. држава била власник? – казао је отац Гојко Перовић.

Он подсјећа да су два судска процеса, за цркве на Крушевцу и Ћипуру, доказала да објекти грађени у вријеме Краљевине Црне Горе не припадају држави него вјерској заједници.

– Има ли смисла трошити енергију и полет и државе и цркве да доказујемо да су 2 и 2 – 4. Полазећи од једне такве неозбиљне и површне претпоставке улазимо у један галиматијас који ће нам само одузети вријеме и енергију умјесто да стварамо секуларно друштво у коме се зна шта коме припада  – поручио је отац Гојко Перовић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Некадашњи кумови Мираш Дедеић и Лав Лајовић предводе два сукобљена крила у овој организацији

Подгорица – Када је некадашњи директор  подгоричке „Побједе” Лав Лајовић обукао мантију непризнате „Црногорске православне цркве” међу Црногорцима се говоркало да ће он „угасити расколничку цркву регистровану у цетињској полицијској станици”.

Слутње су се оствариле јер је пре неки дан у овој невладиној организацији дошло да великог непоразума између Лајовића и његових присталица са лидером НВО ЦПЦ, Мирашем Дедејићем, који се у јавности и ретким следбеницима престављао као „митрополит” ове организације.

У јавности се протеклих месеци говоркало да се у овој НВО нешто догађа, али томе се није придавало на важности, с обзиром на минорни утицај који има међу грађанима. Но, на светлост дана испливао је, рекло би се, непремостив сукоб који се догодио у недељу када се у Цркви Свете Параскеве у Малој Загреди код Даниловграда састала „одабрана група” Мираша Дедеића, и група коју је предводио његов кум Лав Лајовић из „подгоричко-дукљанске епархије”.

Том расколничком чину унутар ове организације допринео је својим учешћем непризнати митрополит, такође непризнате, односно непостојеће „италијанске православне цркве”.

Малобројна чета која је остала око Мираша каже да га је разбеснело понашање Лава и да не схвата „како неко из Италије може долазити у посету” једној верској оганизацији, ако га није позвао њен први човек.

„Тај вајни италијански, лажни митрополит дошао је овамо да мути воду међу свештенством наше цркве. Позвао га је овај убачени елемент, сарадник УДБЕ, Лав који ће, ако Бог да ускоро бити миш кога ћемо изјурити из наше цркве”, каже нам један од присталица НВО „Црногорска православна црква” који жели остати анонима.

Присталице Лајовића након што су отишли испод кишобрана Дедеића оптужили су га да он „својим непочинствима гура у пропаст ‘црногорску цркву’”. Незванично сазнајемо да је његова мисија обрачуна са Мирашем уствари његова борба да се докопа престола у овој невладиној организацији.

Јадан од најбољих познавалаца односа унутар црквених заједница у Црној Гори, публициста и историчар са Цетиња Јован Маркуш, за наше новине каже да су сви овакви скупови представљају сано „путујући циркус”.

„Режимски медији су овом циркусу од десетак особа дали третман ударне вести покушавајући да прикрију прослављање Светог Василија Острошког у Острогу и Никшићу којем су присуствовале десетине хиљада верника”.

Канонски непризната НВО „Црногорска православна црква” за сада обавља службу под отвореним небом,  или у једном објекту који се налази на Цетињу, на приватном имању.

Због тога већ годинама присталице ове тзв. цркве упадају насилно у цркве Митрополије црногорско приморске и захтевају од државе да им се врати „беспризорно отета црквена имовина, узурпирана од стране окупационе Српске православне цркве”.

 Најновије наде Мирашеваца су усмерени ка Васељенском патријарху не би ли им дао аутокефалност као што је то урадио са Украјинском црквом.

На крају да подсетимо да је Лав Лајовић  „архимандритску каријеру” започео је као стечајни управник новинске куће „Побједа”, потом као туристички радник, након чега је сео у столицу директора хотела „Оногошт”, након чега одлази у Осијек где га унапређују у „протестантског богослова”  и сада предводи отцепљено крило НВО „Црногорска православна црква” .

http://www.politika.rs/scc/clanak/429730/Bitka-za-tron-nepriznate-Crnogorske-crkve?fbclid=IwAR0J8cftu4f2aS8cBGk1PBlST5nOJoGJIRTlKJo8jEEC5UIDOUZgCWb5A48

Главна улога биће поверена америчком глумцу, а сценарио је рађен по роману "Српско срце Јоханово" Веселина Џелетовића, који говори о трговини органима током 1998. и 1999. на Kосову.

По роману "Српско срце Јоханово" Веселина Џелетовића наредних месеци и у америчкој продукцији биће снимљен филм о злоделима Албанаца над Србима и трговини органима на Kосову током 1998. и 1999. године, преноси "Kурир".

Дело "Српско срце Јоханово" говори о томе како су зликовци ископали срце Србину Јовану у Великој Хочи и однели га у Немачку, где га је богати Немац Јохан Вагнер купио. После успешне трансплантације, Вагнер почиње да сања непознате пределе, православну цркву, сеоску кућу и пред њом плавооког дечака. Временом снови се претварају у кошмар ратних слика и Јохан, њиховим трагом долази на Kосмет, одлучан да открије идентитет донора. На крају, он прелази у православље и усваја дечака Милана, који по смрти мајке остаје сам.

"Душа напушта тело онда када срце престане да ради, а душа Јованова је у Јохановом телу. Ангажовали смо једног америчког сценаристу и у преговорима смо са једним познатим америчким глумцем који треба да игра Јохана. Сценариом је веома задовољан и Веселин. 'Српско срце Јоханово' ће да доведе Холивуд у Београд и свет ће чути истину о 'жутој кући'", рекао је за "Kурир" продуцент Драган Ивановић.

Роман "Српско срце Јоханово" доживео је 13 издања, преведен је на многе светске језике: енглески, руски, француски, немачки, румунски, италијански, грчки... А, Веселин Џелетовић је свима давао бесплатна ауторска права само да би се истина о зверском злочину над Србима ширила у свету. Американцима ће ово бити први филм који афирмативно говори о Србима.

Извор: Мондо

Након службе изношења плаштанице Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ диоклијски г. Методије служили су вечерас, на Велики петак, у Цетињском манастиру бденије. Предводили су Литију с плаштаницом до цркве Рождества Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру и назад до манастира.

Митрополит Амфилохије је на крају рекао да се суд над Христом Богом наставља кроз сву историју – до наших времена. „Тај страшни суд над Христом Богом никад није био страшнији од овог нашег данашњег времена. Јер, данас и они који су у своје вријеме постали хришћани, Његови следбеници и Његови ученици, већина њих данас следују путем Јуде издајника. Продају Христа за тридесет сребрника“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Додао је да се тај страшни суд над Христом Боггом, Црквом Његовом и народом Божјим код словенских народа догодио прије стотину година.

„Мислили смо да се завршио тај страшни суд пропашћу тога система и тога безбожништва. Међутим, они који данас продају Христа за тридесет сребрника су још страшнији богоборци од оних прије сто година, да не кажемо и од самога Јуде Искариотскога“, казао је он.

Владика Амфилохије је нагласио да некада хришћанска Европа, – а заједно са њом и ми – све више постаје антихришћанска, антихристовска Европа.

„Ратује против Бога. И не само да се одриче Христа Бога и разапиње га непрекидно у наше вријеме, него се одриче и закона Божјег, гази по закону Божјем, оном закону који је сам Господ донио и људима подарио“, казао је Митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду криза која траје више од деценије прерасла је у поприште правог обрачуна. Да ли иза прогона неколико професора стоје лични анимозитети или покушаји наметања новог ишчитавања историје – оног хашког, скоројевићког и туђинског, те за шта се оптужују прогоњени, и које мотиве имају прогонитељи, разговарамо са др Миром Радојевић, др Небојшом Шулетићем, др Мајом Николић и др Милошем Ковићем.

Мирјана Радојевић

Последњи час Радоша Љушића

Док неки професори, попут Дубравке Стојановић, „независне интелектуалке забринуте за стање у српском друштву“, у јавности грцају од критике постојећег режима и залагања за људске слободе, на матичном факултету безобзирно сатиру неистомишљенике

Некада је Одељење за историју представљало понос Филозофског факултета, а његови студенти прихватали су чињеницу да су и сами део славне традиције. Како је дошло до моралног и научног урушавања ове институције?

Када је Бранко Петрановић 1983. добио НИН-ову награду за дело Револуција и контрареволуција у Југославији 1941–1945, Теодор Анђелић је у уводу ондашњег интервјуа написао да је добитник редовни професор историје Југославије на Филозофском факултету у Београду, додајући „да је то одељење данас можда ’најјаче’ на једном од најјачих факултета у Југославији“.

Изречено као став новинара, ово мишљење није било усамљено. Од овог су одељења, међутим, остале само руине, а његово достојанство настоји да одбрани неколицина наставника. Узроци моралног и научног урушавања део су криза и странпутица у друштву, а још више погубног деловања групе професора који су пре десетак година, у жељи за апсолутном моћи, постајали „газде“, од чије су воље зависили реизбори и унапређења свих осталих. Како су се тада нашли заједно они који су се својевремено због различитих политичких опредељења међусобно вређали по медијима, новонастала коалиција није обећавала ништа добро. С обзиром на то да су се током времена удружили с истомишљеницима с других одељења, Филозофски факултет све више се помиње по злу.

Оно што допире до јавности није потпуно јасно. Шта заправо хоће сукобљене стране?

Читаоци новина углавном не знају како функционише једна сложена високошколска установа, а ни шта хоће сукобљене стране. Не смемо им замерити ни што немају воље и жеље да се у то удубљују, будући да брину личне бриге, док оне велике, државне и националне, притискају душе. У таквој ситуацији најтеже погађају уопштени закључци да смо „сви исти“. Срећом, нисмо. Постоје прогонитељи и прогоњени. Ови други, обележени „за одстрел“, постали су то због тога што су се било када супротставили насиљу моћника. Опстајали су захваљујући сопственом раду, подршци студената и разумевању колега с других одељења. Јер мора се знати да на Филозофском факултету већина наставника одговорно ради свој посао, штитећи част свих нас. Питање је, међутим, колико дуго ће то моћи.
Тренутно, онемогућавање унапређења и изгон с Факултета припремљени су Маји Николић, Небојши Шулетићу и мени.

Шта се све налази на списку ваших огрешења о моћнике?

Списак мојих огрешења предуг је и разноврстан, а чине га протести због урушавања добрих обичаја на Одељењу, одбрана угрожених колега и питање проф. Радошу Љушићу, постављено док је вапио да му се останак на Факултету продужи до 70. године: када је последњи пут одржао час или испит? Јер најмање четири генерације студената историје није га видело у тој улози, упознајући га махом по скандалима у новинама и са оног познатог телевизијског снимка, начињеног после победе СНС, на коме се труди да га сви виде иза Томислава Николића. Последица? Иако сам испунила све услове за унапређење, чак их и премашила, немам противкандидата, реферат је позитиван, а процедура испоштована, четворо наставника уложило је приговор, без аргумента, али са сумњом у наводе из реферата. Мада је рукопис књиге достављен на почетку изборног процеса, тврдили су да нису имали времена да провере веродостојност навода у реферату. При томе, нико од њих нема ниједан истраживачки рад о теми моје књиге, а сами су унапређења добијали на основу књига без потписа рецензента, без научног апарата и изван своје уже научне области. Важне су и друге противречности. Док неки од њих, попут Дубравке Стојановић, „независне интелектуалке забринуте за стање у српском друштву“, у јавности грцају од критике постојећег режима и залагања за људске слободе, на матичном факултету безобзирно сатиру неистомишљенике.

Колико у овом прогону има и тога што вам не опраштају чињеницу да сте изабрани за члана САНУ?

Одлучивши да уважи поднети приговор, декан је питање мог унапређења скинуо с дневног реда, а реферат вратио Одељењу за историју, које га је – очекивано – одбацило. Моја „судбина“ сада зависи од Наставно-научног већа, у чијој је коначној надлежности да овај неспорни реферат прихвати или не прихвати. Истовремено, систематски ми се прети лобирањем, предочава да се може десити да не буде кворума редовних професора или да не добијем потребан број гласова. Зашто? Ето тако! Као у случају професорке Весне Тодоровић с ФОН-а. А можда и зато што ми је поручено да је довољно што сам постала дописни члан САНУ. Не морам, кажу, бити и редовни професор, независно од испуњених услова. Јасно ми је да ми то могу ускратити, али ми не могу одузети написане књиге, преко стотину научних радова, добијене награде, 172 менторства при изради дипломских радова, 64 на мастер радовима и 12 на докторским дисертацијама. Најважније, не могу ме спречити да се борим за своја права.

Милош Ковић

Хашка интерпретација историје

На Филозофском факултету у Београду наставља се антисрпска пропаганда

Да ли  можемо говорити о сукобу између струке и политичке злоупотребе?

С једне стране имате дописну чланицу САНУ и двоје младих стручњака, доказаних у својим научним областима. И по свом педагошком раду са студентима они спадају међу најуспешније колеге на Филозофском факултету. То што су свих ових година, иако су знали да им прогонитељи могу наудити, пружали отпор насиљу над својим колегама, довољно сведочи о њиховом моралном ставу. Честитост је кључна за бављење науком, јер она не дозвољава историчару да измишља, или да тврди нешто што се не може доказати. То су основне особине које се траже и за рад са студентима. Ми их не учимо само академским вештинама, него и моралном ставу, који се, како рекох, увек налази иза сваког научног метода. Прогонитељи тим младим људима на овај начин стављају на знање да, ако желе да успеју у животу, не треба да следе струку и морал него да се клањају голој сили. Управо међу младим људима они су већ пронашли противкандидате, који би да дођу на места својих некадашњих професора. Прогонитељи су, и то сви знају, људи без научног дела, неомиљени међу студентима. Њихов морални став своди се на клечање пред силом. Одатле долази њихова спремност да учествују у злостављању својих колега и ту је порекло њиховог проповедања натовске, хашке, колонијалне, окупаторске интерпретације историје.

Донедавно је на Одељењу за историју постојала идеја да се успостави алтернативни програм студија. О чему је тачно реч?

Реч је о новом алтернативном програму који је препун политички коректних фраза, и који би искључивао предмете из националне историје, читав стари и средњи век, али би се завршио стицањем дипломе равноправне с дипломама наших редовних студената. Такве студије требало је да се, наравно, скупо наплаћују, и да се одржавају на енглеском језику, при чему је писани предлог студија био састављен на смешном енглеском, испод нивоа средњошколског знања страног језика. Успели смо да то зауставимо само захваљујући подршци колега на Факултетском већу.

Фотографија „инсталације“ у виду српске тробојке, која је положена испред једне учионице на факултету, обишла је друштвене мреже. Какву поруку носи изложба?

У оквиру политичке агитације на Факултету, испред једне учионице постављена је „инсталација“ у виду српске тробојке, која је на земљи, као отирач, покривена прљавштином и на којој се налазе два ножа, са потписом „Igrale se delije…“. У уређеним земљама, ка којима тобоже тежимо, патриотизам је одлика сваког пристојног човека и пожељан исход сваког школског процеса. И то се догађа у земљи која покушава да се сачува од распарчавања, и да од уништења сачува своје грађане на Косову и Метохији? На Филозофском факултету у Београду наставља се, дакле, антисрпска пропаганда, сасвим налик на некадашњи антисемитизам, започета још деведесетих година прошлог века, уз чију заглушујућу буку су извршена етничка чишћења Срба у Крајини, Сарајеву, на Косову и Метохији. Да ли је случајно то што је декан, који је отворио врата Факултета за овакву срамоту, учествовао и у ономе што чине злостављачи са Одељења за историју? Досад је успео да из наставе удаљи Александра Фотића, одложи гласање о унапређењу Мире Радојевић, и да најави да ће, по механизму којим је и Фотић одстрањен, изношењем на гласање срамотних реферата о Небојши Шулетићу и Маји Николић у најскоријем року и њих оставити без звања и радног места.

Који су ваши захтеви?

Захтевамо од Министарства просвете, ректората и универзитетског омбудсмана да нађу системско решење, којим би ово и сва слична насиља на Универзитету, која се по правилу крију иза „аутономије“, била онемогућена. Молбе које смо им досад слали нису помогле да се прогони зауставе. Ми ово више нећемо подносити. Отпор насиљу је наша дужност и наша обавеза. Ово се више не може подносити.      

Небојша Шулетић

О феномену некомпетентности

Из уџбеника за трећи разред гимназије ученици годинама уче да су због постова Срби били „трома нација“, а да је верски мистицизам „тајанственост“

У којој мери садржаји часописа Одељења за историју, Београдски историјски гласник, који се финансира новцем из државног буџета, може бити огледало квалитета научног рада на Универзитету?

Редакција часописа, чије језгро чине професори С. Мишић, С. Рајић, В. Станковић, Н. Самарџић и Д. Стефановић, из године у годину објављује бизарне чланке којима компромитује научну делатност Филозофског факултета. Најспорнији су текстови сарадника на истраживачким пројектима Министарства за науку којима руководе С. Мишић и Н. Самарџић. Садржај ових чланака и њихови преводи на енглески језик су скандалозни. Један аутор, на пример, у своме тексту анализира грађу старије „провинцијенце“ и пише о томе како „мајка“ овца „светим чином рођења“ доноси јагње на свет. Други се осврће на „прозетелистичку“ (!) пропаганду Римокатоличке цркве. Трећи изучава „лирске изражаје инспирисане војним достигнућима хабзбуршке војске“ и закључује да се Београд у 18. веку „титулирао“ као главни град Србије. Четврти говори о „празновању Рамазана“, активностима угарског великаша „Ђерђа Раготцког“ и војном окршају у „Финландском заливу“. Пети анализира како су британске путнице конструисале слику српске жене „имајући у виду тешкоће које су морале да навигирају (!), а које су прозилазиле (!) из чињенице њиховог рода“. Ово истраживање, каже ауторка, „има за циљ да допринесе растућој дебати о британском ’балканизму’ узимајући у дискусију женствене елементе дискурса“. За њима по неукости не заостаје ни главни уредник С. Мишић, који пише о коњима који се гаје „за војну службу“, користи изразе „подчињеност“ и „предпоставити“, говори о „подмладку“ животиња или о даривању „ждребца“. Сваки од ових бизарних текстова је препоручен за објављивање двема стручним рецензијама, а у одговарајућем извештају Министарству представљен као врхунско научно остварење. И то је само врх леденог брега. Мишићево нестручно уређивање часописа Натписи и записи недавно је описао проф. др Ђорђе Бубало у тексту „Суноврат научне историографске периодике“, који је доступан на веб-порталу Матице српске. О плагијатима којима Мишић угрожава национално значајан пројекат какав је Српска енциклопедија, тек треба да се говори.

У овом тренутку је пажња јавности с правом усмерена на прогон чланова Одељења за историју. Но намеће се утисак да иза тог проблема стоји већи – урушавање образовног система?

Још трагичнији пример етичке кризе која растаче Филозофски факултет су пословне активности проф. др Радоша Љушића. Овај наставник скоро 20 година не држи наставу студентима, а једнако дуго зарађује новац од писања и продаје неквалитетних школских уџбеника. Из његовог уџбеника за трећи разред гимназије ученици годинама уче да су због постова Срби били „трома нација“, да је текија верска установа „дервишких фанатика“, да је основна разлика између сунита и шиита у томе ко има право да тумачи Куран, да је калвинизам „напреднија“ религија од лутеранства, да је верски мистицизам „тајанственост“, да је у Римокатоличкој цркви Ускрс непокретан празник од 1583, да је Васељенска патријаршија најстарија православна црква, да су Мали Радојица и Стари Вујадин били истакнути хајдуци, да је Сервантес у роману „Дон Кихот“ реално приказао шпанско друштво, да је Пучини стварао у време Бетовена и још много других непримерених и нетачних ствари. Ученике седмог разреда основне школе учи да су „велики владари лишени емоција“ и да је многима од њих „свирепост била урођена“. Иако се на први поглед види да ови уџбеници не испуњавају прописане стандарде квалитета, Министарство је на основу позитивних рецензија проф. др С. Рајић и проф. др М. Јагодића одобрило њихову употребу у настави.

Маја Николић

Аутономија као изговор за тиранију

Како функционише систем насиља на Филозофском факултету?

Указали сте недавно на то да кршење процедура, правилника и статута на Одељењу за историју има за циљ стварање „раја послушних медиокритета“. Када је почео прогон неподобних кадрова?

Јуна 2015. године већинска група наставника са Одељења за историју, уз помоћ истраживача, запослених на Филозофском факултету преко научних пројеката које финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја, изабрала је, супротно дотадашњим процедурама, свог кандидата за управника Одељења. Од истраживача су то захтевали шефови тих пројекта, професори Радош Љушић, Синиша Мишић, Никола Самарџић и Влада Станковић. Учешће истраживача у поменутом гласању било је преседан. Протест на овај начин прегласане групе наставника означио је почетак злостављања које се над њима спроводи у континуитету последње четири године. Осим што су повремено, у складу са интересима већинске групе наставника, присиљени да учествују у гласањима, истраживачи, чије надлежности нису прецизно дефинисане ниједним правним актом, злоупотребљавају се, између осталог, и тако што, противно прописима, а вољом шефова пројеката, учествују у настави и тако обављају послове које неки редовни професори избегавају, а за које примају плату из буџета Републике Србије.

Како функционише механизам злостављања и насиља, те могу ли се лични сукоби повезати са озбиљним начелним друштвеним проблемима?

Мањинску групу наставника већина на Одељењу омета у обављању наставних дужности, оспоравајући им учешће у комисијама за одбрану свих нивоа студентских радова, онемогућава њихово учешће у факултетским телима у које поставља искључиво своје људе, настоји да их избаци из њихових кабинета. Већинска група наставника, на основу просте бројчане надмоћи, доноси све одлуке мајоризацијом, без обзира да ли су правно утемељене или не. Примера ради, на последњој седници Одељења, одржаној 14. марта 2019. године, већинска група наставника је, упркос чињеници да је на то упозорена, усвојила реферат који предлаже мог противкандидата за избор у ванредног професора иако не испуњава минималне услове за поменуто звање.

Када некога из мањинске групе наставника треба изабрати у више или исто звање, будући да се сви наставници, осим редовних професора, бирају у одговарајуће звање и потписују уговор о раду на сваких пет година, онда шеф катедре, научно-наставне организационе јединице на Одељењу, на којој има непослушних наставника, затражи од истраживача да се јави на конкурс који се расписује како би се актуелни наставник (ре)изабрао у одговарајуће звање. Истраживачи се, без обзира да ли испуњавају формалне услове и задовољавају одговарајуће наставно-научне критеријуме, бирају у наставна звања уместо неподобних чланова катедре. То се чини под геслом аутономије која је изговор за тиранију шефова катедри, иначе горепоменутих шефова пројеката, који катедром управљају као својим приватним власништвом. Тако су најпре покушали да избаце са факултета Ж. Петковића, Ђ. Бубала, М. Ковића, Н. Порчића, Ж. Вујошевића. Међутим, већинској групи наставника на Одељењу пошло је за руком да одстрани из наставе Александра Фотића, иако је Изборно веће Филозофског факултета, једина заштита прогоњених наставника са Одељења за историју, два пута одбило реферат који је за ванредног професора предлагао Фотићевог противкандидата из редова истраживача.
 

Које процедуралне одредбе важећих прописа су прекршене?

Охрабрена чињеницом да је једног угледног научника уклонила из наставе, већинска група наставника на Одељењу сада настоји да избаци с посла још троје својих колега који су на факултету запослени више од 16 година. У случају Мире Радојевић, која има позитиван реферат комисије и подршку своје катедре, нису подржали реферат, износећи неистину да јој није објављена монографија. У случају Небојше Шулетића реферат није потписао један члан комисије, нити је издвојио мишљење, иако га на то обавезује универзитетски Правилник о начину и поступку стицања звања и заснивања радног односа наставника. Комисија га, штавише, не предлаже за поновни избор у доцента „јер то не заслужује“, избацујући тако са Одељења за историју последњег османисту. Реферат, који уместо мене предлаже мог противкандидата за избор у ванредног професора, нису потписала два страна члана комисије. Тек након истека законског рока, они су доставили изјаве да „апстинирају од гласања“, не образлажући своје одлуке, чиме су јасно ставили до знања да не стоје иза његовог садржаја. Трећи члан комисије, др Нада Зечевић нема одговарајуће научно звање да би била њен део, упркос чињеници да „има компетенције“, што према важећим прописима Републике Србије није исто. Она није својеручно ни потписала реферат, иако се то изричито тражи према Упутству о спровођењу поступка избора у звање када су неки чланови комисије странци. Др Зечевић тврди да је то учинила путем „електронског потписа“, иако је у питању њен копирани потпис који је накнадно „налепљен“ на реферат. Како би се дискредитовао мој наставно-научни рад, а лажно увећао исти мог противкандидата, Комисија је у реферату изнела читав низ неистина, потпуно игноришући високе оцене студентских евалуација мог наставног рада, учешће у комисијама за преко 100 дипломских и мастер радова и чињеницу да већ пет година предајем на једном од мастер програма при Универзитету у Београду.

ПРОТЕСТ, АЛИ СТУДЕНТСКИ

Указујући на грешке и неистине изнете у рефератима писаним да би се одстранили Небојша Шулетић и Маја Николић, студенти, њих 170, именом и презименом су потписали приговор упућен декану Филозофског факултета Универзитета у Београду, проф. др Миомиру Деспотовићу и Изборном већу Филозофског факултета. Чак ни овако масовна подршка студената својим професорима није, међутим, довољна да се прогони зауставе. На Одељењу за историју студенти су и раније кажњавани чак и због стручне сарадње с проскрибованим професорима. Све указује на то да се на Одељењу за историју тек могу очекивати нови заплети.

Извор: Печат

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/04/23/14378311/zasto-230419.mp4

Данас  се навршава 20 година од НАТО бомбардовања зграде Радио-телевизије Србије, када је погинуло 16 радника РТС. То је био први случај да је медијска кућа проглашена легитимним војним циљем. Том приликом у БЕограду се одржава Међународна конференцију под називом „Крај некажњивости за злочине над новинарима“којом је претходила комеморација код споменика погинулим радницима РТС.

Међународна организација за људска права „Хјуман рајтс воч“ 2000. године је саопштила да није било оправдања за бомбардовање телевизије.

Поводом међународне конференције разговарали смо са предсједником удружења новинара Црне Горе г.Гораном Ћетковићем који је за слушаоце нашег радиа говорио о самом бомбардовању зграде РТС-а 1999године, извјештавању тадашњих мас медија као и о проблемима са којима се данас новинари сусрећу како код нас тако и широм свијета.

Извор: Радио Светигора / РТС

Непостојање државне језичке политике наноси озбиљну штету српским националним интересима, упозорава Одбор за стандардизацију српског језика.

Крајње је време да се у Србији утврди језичка политика као значајан елеменат укупне националне и државне политике, истакнуто је на 21. пленарној седници Одбора за стандардизацију српског језика, одржаној крајем марта у САНУ. Одбор је, речено је, на својим научним конференцијама елаборирао проблематику из домена утврђивања и спровођења језичке политике, која се, међутим, утврђује и спроводи искључиво у сарадњи струке и државе. Непостојање државне језичке политике наноси озбиљну штету српским националним интересима; данас је већ озбиљно угрожен статус српског језика, а и положај ћирилице је недозвољено лош.

На седници је поднесен предлог Извештаја о раду Одбора за 2018. и предложен план рада за 2019. годину, а такође именовани су потпредседник и заменик секретара Одбора. Према речима Срете Танасића, председника Одбора, на седници је закључено да је потребно подржати и подстаћи рад комисија на изради започетих или планираних библиографија, што је наведено као значајан задатак у плану рада Одбора непосредно по његовом оснивању. Констатовано је да Одбор има добру сарадњу с Министарством културе и информисања Републике Србије и да се залаже за такву сарадњу и са другим министарствима и државним институцијама на пословима који се тичу српског језика.

Одбор за стандардизацију српског језика ће се поново обратити јавности и надлежним институцијама предлогом да се српски језик уведе на све факултете према програмима примереним профилу факултета ради учења српског стандардног језика и познавања важних чињеница из историје српског језика, што је део опште културе сваког факултетски образованог човека. Такве програме урадили би представници појединих факултета с представницима катедара за српски језик и Одбора за стандардизацију српског језика.

Одбор ће наставити борбу за идентификовање српског језика и писма у међународним библиотечким стандардима и залаже се за неодложно започињање решавања проблема везаних за израду корпуса српских ијекавских говора. Одбор такође подржава захтеве Срба изван Србије и Републике Српске да користе право на употребу свог језика и писма и да им се гарантују права која Република Србија обезбеђује националним мањинама у Србији.

Извор: Политика

Амерички истраживачки новинар Џереми Скејхил извинио се у име своје државе због тога што је, како је рекао, током НАТО бомбардовања хладнокрвно убила 16 радника Радио-телевизије Србије, преноси Танјуг.

Скејхил, који је и суоснивач „The Intercept” понудио је извињење на отварању међународне конференције „Крај некажњивости за злочине над новинарима”, јер, како је рекао, до сада нико ту реч није изговорио нити је неко проглашен кривим за бомбардовање РТС-а.

„Никада од моје владе нисте чули извињење. Жао ми је што је моја влада хладнокрво убила чланове ваших породица. Ја као Американац одговоран сам за то бомбардовање”, рекао је Скејхил, преноси РТС.

Оно што је САД урадио био је ратни злочин, а ниједан човак никада није изведен пред лице правде, рекао је Скејхил и додао да се моли и нада да ће правда бити задовољена.

„САД много прича о слободи медија али нико није поставио питање зашто је убијено 16 радника који су само радили свој посао”, рекао је Скејхил.

Извор: Политика

Руска амбасада у Хрватској ради на обнови једине руске цркве у Хрватској коју су изградили руски мигранти 20-тих година 20. века.

„Док радимо по овоме,“ рекао је руски амбасадор у Хрватској Анвар Азимов у интервјуу за ТАС, „желео бих да споменем веома важно питање за амбасаду, а то је једина руска православна црква у Хрватској, Светог Николаја Чудотворца, која је изграђена на обали у граду Цриквеници 1924. године помоћу средстава удовице руског дипломате у Београду Николаја Гартвига. Црква је веома лепа, налази се на обали, и пуно руских туриста долази тамо лети, али она не ради.“

„Желимо да сачувамо овај споменик“, рекао је амбасадор. „Српска православна црква нема могућности да обнови цркву, али грађевина је у критичном стању, фреске и многе иконе су оштећене, кров прокишњава, а купола само што се не сруши.“

Азимов је објаснио да они желе да скупе средства неопходна да се обнови црква, а да Српска црква нема ништа против ако се службе одржавају повремено за руску дијаспору, позивајући свештенике из Београда, Словеније или Италије. Они планирају да се обрате руским фондацијама које се баве обновом цркава.

„Чак и најмања поправка захтевала би најмање 100.000 евра… Али, ако не кренемо са обновом цркве у непосредној будућности, онда наши потомци, по мом мишљењу, неће нам опростити за то“, рекао је дипломата.

После грађанског рата у Русији, неколико десетина хиљада људи емигрирало је у Југославију, са пуно Руса који су се населили у Хрватској, а посебно у Цриквеници. Црква је саграђена уз помоћ средстава Александре Гертвиг, удовице руског амбасадора у Београду, као и гробље које је касније подигнуто око цркве.

Црква је припадала Руској православној цркви до 1954. године, када је потпала под Српску цркву. Међутим, Српска црква није у могућности да одржава грађевину у добром стању и црква је престала да функционише 70-тих година.

Од тада црквена порта је знатно смањена, пошто су велике површине продате за суседну вилу. Гробље је такође нестало, са неколико гробова који су пребачени на градско гробље, а преко осталих су изграђене приватне куће. Остатак простора је тешко обрастао зеленилом и црква је била скоро невидљива све док је руски активисти нису открили пре неколико година.

Српска црква је уредила црквену порту 2016. године, али нема новца за друге неопходне поправке.

Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Грачаница – „Има једна ваша слика. У кола је, да видите”, говорио је на лошем српском језику средовечни Албанац у Дому културе „Грачаница”. Историчар уметности Небојша Јевтић видео је на задњем седишту аутомобила уље на платну. Боје сликарске школе настале у Приштини, једва видљиви споменик на Газиместану, сликар је Љубиша Танасковић. Питање где је нашао слику није разумео, али је знао да ту слику може продати само Србима, „да се не баци”. На крају су се погодили око цене и уметничко дело је сачувано.

Годину дана касније, тихи и уздржани стваралац и културни радник Љубиша Танасковић срео се са својим делом. У том сусрету није могао да сакрије дрхтање руку, није желео да има сведоке тог сусрета. Биле су задушнице, а он се срео и са својим радом и бившим животом. У њему је Љубиша, рођени Призренац, стигао да буде уметник, да студира лепе уметности у Лиону, да добије звање специјалисте ликовне уметности у Марсеју, да буде наставник и директор Галерије уметности у Приштини.

За разлику од многих, он се трудио да буде невидљив и тих, да ради за друге, и око других. Кроз његову галерију прошли су Сава Шумановић, Мића Поповић, Драган Мојовић, Саво Ракочевић и сви значајни сликари Косова и Метохије. У свему је био човек града, зато је после рата одлучио да не иде из Приштине, а онда су га у Голешкој улици 5. августа 1999. отела тројица припадника Ослободилачке војске Косова. Слике из подрума у коме је био заточен остале су само за њега, а знање о томе ко га је отео било је део осмеха човека који је преживео.

Остао је директор Галерије, сликар и уметник који за себе није урадио ништа. Годинама је писао Министарству културе да га разреше функције директора Галерије, чији су се радници претворили у расељена лица, а он је одржавао минимум рада. На задушнице је узео своју слику и отишао.

Годину дана касније, умро је Љубиша Танасковић, тихо и никоме на терету. Његова супруга сакупила је сликарску заоставштину, и у марту ове године, у Кући Ђуре Јакшића у Београду, организовала изложбу „ Свет моје слике”. Око те слике скупио се један нестали град, његови сликари, писци, свештеници, урбани свет, расељена породица. На централном месту стајала је она пронађена слика и уметникова и породична жеља да се у Грачаници, у Дому културе организује ова изложба.

Са позивним писмом из Грачанице, са списком радова и печатом Куће Ђуре Јакшића стигло се до прелаза Јариње и повратка уметника у завичај. Љубазни цариник Ђингиз узео је папире и отишао, затражио најаву изложбе из Општине Грачаница, и кад му је објашњено да ће најава одмах стићи, уз осмех је рекао да се она мора слати Министарству, а да Министарство обавештава њега: „Процедура!”. Објашњења, молбе, позивање на раније проласке са сликама завршавају се смиреним позивањем на законе.

Сати пролазе, а сликар Љубиша Танасковић ни мртав не може у свој завичај.

На најбесмисленијој од свих болесних балканских граница, која раздваја један свет, једну културу и њено схватање, уметност не пролази. Мора се назад у Рашку, у дом професора Владана Виријевића и Дејана Котурановића, директора Центра за културу „Градац”. Ту ће Љубиша „сачекати” повратак у завичај, а цариник Ђингиз је завршио свој посао. На Јарињу, усред кањона, у пустари – пландишту дивокоза – уметност неће проћи.

Ове границе, које се сваким даном дограђују и опремају средствима заштите, пропуштају дрогу, оружје, криминалце и кријумчарење људи, али су херметички затворене за пролаз нормалних вредности.

Годинама књиге не могу стићи на Косово и Метохију. Неки невидљиви етнички поштар, специјалиста за литературу и библиотекарство, негде у Приштини, враћа или баца књиге на српском језику и ћирилици. За протекле четири године у грачанички Дом културе стигла је књига писца и новинара Војкана Ристића из Врања и часопис „Луча” из Суботице. Ристићев роман „Енглески издавач” штампан је латиницом и чудног је имена, а „Луча” је танка као писмо, па су промакли цензору у Приштини. Како је могуће да су се 1539. године, осамдесет година после Гутенберга, овде штампале књиге, а данас они који баштине то наслеђе не могу добити књигу на свом језику и писму?

Невидљива гвоздена завеса је око нас, од 24. новембра 2018. Срби на Косову и Метохији су једини европски народ који нема право на новине. Забрањено му је читање новина. Уведене су таксе, и свет што је у Османском царству имао гласило, које се звало  „Цариградски гласник”, више не чита штампу на своме језику. Та штампа је део живота, на гробљу у Гораждевцу, на фотографији је човек, испред ког се налази неотворена „Политика”, с њом испод руке је отет Ђорђе Цвијановић у Приштини, 1999. године.

Пре Другог светског рата, у селу Сврачак код Вучитрна, излазило је „Сељачко коло” уредника Адама Прибићевића, имало је 4.000 претплатника, читали су га и Албанци. У доба, како то данас Албанци тврде, српске превласти, уочи сукоба 1999. године, Албанци су имали 18 дневних, недељних и месечних публикација, данас их имају једва седам, са свеукупно 3.000 продатих примерака, док се српски лист „Јединство” дели бесплатно по гетима, готово илегално.

Граница је по својој природи средство репресије, на њој су чувари бесмисленог система, и заштитници антивредности. На њој је љубазни цариник Ђингиз на Јарињу подржао отмицу Љубише Танасковића из 1999, деценију касније учествовао у продаји његове украдене слике и коначно га, са свим што је урадио, после смрти зауставио на граници. Ђингиз мора једном отићи, он је данас мера наше слободе.

Стално и непрекинуто одузимање људских права довело је десетине хиљада Срба у институционални гето, око њега се налазе службеници које систем усмерава да доврше оно што је оружје започело. Како је могуће да се двадесет година од рата некоме може забранити сусрет са сликама? Проблем је мало дубљи, јер наша култура и духовност овде чувају изузетне слике, још од 13. века и од тада су оне наша најважнија галерија. Хектари фресака су већи и важнији од свега што смо урадили и што и данас можемо да покажемо. Због тога су после свих препрека, административних прелаза или граница, слике Љубише Танасковића ипак стигле у Грачаницу.

Светлост и љубав

Меморијална изложба Љубише Танасковића „Свет моје слике” отворена је синоћ у Галерији Дома културе „Грачаница”. Родна Средска и оближњи Призрен, али и Приштина су више од онога што се очима може видети – они су дубоко лична химна вечне љубави, они су најдубља мисао која обликује и одређује читаво биће, уткана светлост и мистична ватра духа, што трансформисано у ликовну азбуку веома речито проговара из Љубишиних слика, рекла је о Танасковићевим сликама историчарка уметности Весна Тодоровић. Изложбу је отворио писац Петар Сарић.

Живојин Ракочевић

Извор: Политика

Представници свих парламентарних група у Румунији једногласно су на свечаној седници изгласали закон којим је Дан Светог Саве постао званично признати празник у овој земљи. На позив румунског парламента седници поводом свечаног проглашења Савиндана за званични празник присуствовао је епископ будимски Лукијан, саопштила је Епархија темишварска.

Говоре су пре гласања одржали српски посланик Славољуб Аднађ, иначе иницијатор овог закона, државни секретар за сарадњу са црквама и верским заједницама Виктор Опасхи, представници владе и парламента који су пружили подршку за усвајање закона.

У оквиру радне посете Букурешту, владика Лукијан посетио је село Клежан код Букурешта. У овом месту, као и у околним селима у Влашкој равници, како се подсећа у саопштењу, налазе се задужбине капетана Мише Анастасијевића: Црква Светих архангела Михаила и Гаврила, као и Занатска школа, тада највећа у Европи, копија београдског Капетан-Мишиног здања, која је данас, нажалост, у рушевинама.

Надлежни архијереј састао се и са потомцима Срба који су из Шумадије у ове крајеве дошли са Капетан-Мишом и који, како се истиче у саопштењу, и дан-данас говоре српски језик.

Политика.рс

Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић био је гост новог издања емисије "Огледало" на подгоричкој Српској ТВ. Гостујући у наведеној емисији отац Велибор је говорио о најновијим нападима на Митрополију црногорско-приморску СПЦ, као и о тешкоћама са којима је суочено свештенство и верни народ Митрополије црногорско-приморске. Аутор емисије је Љубица Гојковић.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Чекајући Васкрс, 55 година послије 1944.

За вријеме НАТО-бомбардовања СР Југославије 1999. завршавао сам, након вишегодишњег труда, библиографију о раној хеленској философији. (Објављена је двије године потом: Bibliographia Praesocratica: A Bibliographical Guide to the Studies of Early Greek Philosophy in its Religious and Scientific Contexts with an Introductory Bibliography on the Historiography of Philosophy (over 8,500 Authors, 17,664 Entries from 1450 to 2000), Paris: Belles Lettres 2001, 700 p.) Послије стручног увода у књизи се налази следећи меморабилни текст (на енглеском, француском и српском):

Гласовити српски научник Милутин Миланковић (1879-1958), професор небеске механике и теоријске физике на Универзитету у Београду, потпредсједник Српске академије наука, интернационално познат и још увијек утицајан највећма својим синтетичким дјелом Канон осунчавања Земље и његова примјена на проблем ледених добра (Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem, Belgrad 1941), овако је описао њемачко бомбародавање:

Који очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони зазујаше над Београдом и сручише на њ своје разорне и запаљиве бомбе? Изненађени тим мучким нападом или пробуђени баш из самог сна, покушасмо да се спасемо где било. Неки се посакриваше по подрумима, неки по склоништима, а остали се разбегоше из вароши.

После недељу дана непријатељска војска уђе у Београд, ваздушни напади престадоше, а избеглице се почеше враћати. Затекоше варошке улице засуте стаклом поразлупаних прозора и закрчене рушевинама зграда из којих су ископавани лешеви погинулих станара. И ја пођох из свог заклона у варош. Нађох Универзитет запоседнут непријатељском војском, мени неприступачан. Упутих се затим у Бранкову улицу да видим шта се догодило са зградом претседништва наше Академије Наука. Нађох је порушену, иако не сравњену са земљом, но у њој нађе смрт чувар зграде.

Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и, преко рушевина зграда које су препречиле улаз у њу, једва доспех онамо. Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања Српске Академије Наука. Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији одштампан је баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак. Све табаке дела, од сваког по 500 комада, видео сам онде, несавијене, уредно положене један на други, да би се приступило његовом сашивању у поједине књиге. А сада, десет дана доцније, видех пред собом рушевину зграде под којом је лежало моје довршено дело, сахрањено у гробу. Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних! – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 4, стр. 251.

Након три године, почетком априла 1944, професор Миланковић разговара у окупираном Београду са својим колегом академиком Богданом Поповићем (1863-1944), књижевником, естетичарем и књижевним критичарем, о говоркањима да ће Енглези и Американци послати своју авијацију из Италије да бомбардује Београд и друге српске градове. Богдан Поповић је сигуран да се то не може догодити:

Немогућно! – Искључено! Као што знате, први светски рат провео сам у Енглеској и упознао њен џентлменски народ. Сваки Енглез зна добро да смо ускочили у овај рат да останемо верни нашим савезницима из првог светског рата. Може ли се и замислити да ће Енглеска напасти на свог до гроба верног пријатеља обореног надмоћним непријатељем и раскрвављеног стотинама рана? Та зар енглески листови, кад, ево већ три године, жигошу зверске нападе Немаца на незаштићене вароши, не спомињу, поред Варшаве и Амстердама, стално и Београд? Зар се може замислити да ће учинити својим пријатељима оно што Немци учинише својим противницима? Јавно мишљење Енглеске која бди над части своје нације неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним делом.

Две недеље доцније догодило се оно што је Богдан сматрао немогућним.

Било је то 16. априла 1944, на први дан нашег ускрса, у подне, баш када су сви житељи Београда седали за трпезе да прославе тај празник васкрсења. У томе часу запишташе сирене, а англо-американски авиони сручише своје разорне бомбе на унутарње квартове Београда и разорише, као да су од карата, целе редове кућа. Побијени становници тих кућа остадоше, мртви, одељени једни од других рушевинама међуспратних таваница. – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 7, стр. 725.

(Напади су се поновили наредних дана и још неколико пута до краја рата.) Разговор двојице професора настављен је након три мјесеца:

Посетих Богдана Поповића. Нађох га телесно и душевно изнуреног, бледог, тужног и резигнираног. Рече ми: ᾽Не желим да живим у овом избезумљеном свету.᾿

Покушах да га охрабрим разумним разлозима па и шалом, но он се не даде разуверити: ᾿Избезумљен свет! Не желим, не тражим, не очекујем ништа од њега. Најбоље је умрети. Умрети што пре!᾿

Жеља му се испунила. – Исто, стр. 726.

Након педесет пет година негдашњи савезници Срба, сада уједињени с њиховим ондашњим окупаторима, приредили су српском народу бомбашки Васкрс 1999. Више нас не може изненадити када се догоди оно што смо сматрали да је немогуће. 24. марта 1999. отпочео је NATO агресију на суверену европску државу Југославију (Србија и Црна Гора). Уједно су бомбардовани Повеља Уједињених нација, позиција Савјета безбједности, статут NATO као одбрамбеног савеза, Женевска коневенција. Као супститут за вишеструко прекршено право понуђен је медијски морализам, који наравно одбија да се подвргне етичкој универзализацији. Тзв. ᾽морална облигација хуманитарних интервенција᾿ у стварности је добијање лиценце за производњу рата да би се показало како је Рат као такав у ексклузивној јурисдикцији NATO. Насиље максимализовано до апсурда, насиље ван конкуренције, планирано је као потврда ᾿кредибилитета᾿. Наоружана неправда – она је најтежа, знао је Аристотел: χαλεπωτάτη γὰρ ἀδικία ἔχουσα ὅπλα (Политика 1253а 33-34). Право на некажњено убијање с предумишљајем и са сигурне дистанције, легитимизација цивилних циљева (људска бића од породилишта до гробља, цркве и манастири, школе и болнице, мостови и фабрике, градске тржнице и тргови), смрт као урачуната ставка у профиту милитаризма, убијање деперсонализовано кроз видео-игру, фабрика смрти као индустрија забаве, моћ у пољу семантике да се масакри над невиним људским бићима именују ᾿колатерална штета᾿… – све се то покрива најплеминитијим побудама ᾿Заједничког Чувара᾿ као ᾿милосрдног анђела᾿ (а уствари је то пали анђео) и прикрива тоталном симулацијом рата. [᾽Заједнички Чувар᾽, Joint Guardian је назив NATO-удара против Југославије.] Медијска сатанизација жртве (а за жртву се бира неупоредиво слабији да не би било страха од одмазде) има за циљ да се жртви одузме право на жртву, па чак и право на самоодбрану. ᾽Јевреји᾽ се данас зову Срби.

Првог дана нацистичког бомбардовања Београда, 6. априла 1941, потпуно је изгорела Народна библиотека Србије и у њој једини сачувани примјерак првог српског буквара из 1597, чији је аутор инок Сава из Паштровића, тада јеромонах дечански на Косову и Метохији. Последњег дана окупационог боравка у Београду, 19. октобра 1944, Њемци су поред осталих спалили и богату библиотеку универзитетског Математичког семинара. Да ли је онда пристојно да ми неко од оних који ме бомбардују у мојој сопственој земљи надмено приговори како не знам слова и бројеве?

Чекајући Васкрс, 55 година након 1944, зар бих смио да бринем за окончање и штампање моје библиографије о предсократовцима, ма колико труда и времена да ме је стајала, а које је иначе намијењена превасходно стручњацима у Њемачкој, Енглеској, Француској, Италији, Сједињеним Државама? (Миланковић: “Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних.!”) Притиснут свакодневним убилачким и разарујућим успјесима 1100 NATO авиона, спремних на све осим на борбени ризик и одговорност за злочин, неочекивано сам почео да мислим о једној породичној ратној причи од прије мог рођења. Мој стриц Вуко Шијаковић (1919-1944) за вријеме Другог свјетског рата био је члан посаде авиона Либератор Б-24 “у саставу југословенског деташмана при 15. Аир Форсу”. Храбро се борио у савезничкој авијацији (добио је неколике медаље за храброст) и погинуо у заједничкој и праведној броби 18. августа 1944. – Да ли га је неки савезнички ратни стратег можда распоредио у ескадрилу која је оног Васкрса 1944. бомбардовала народ и градове у Србији и Црној Гори? Да ли га је неки савезнички ᾽милосрдни анђео᾽ убјеђивао како је доброчинство бомбардовати сопствени народ? (Била би то добра потврда исправности злог чина оних које смо, више не знам због чега, звали ᾽савезницима᾽.) Да ли је добио такву понуду (или наредбу!) од савезничких џентлмена? (За њих не знам, али сам за њега сигуран да то никад не би учинио. Ја знам своје претке.) Шта је мислио кад је сазнао да су његови саборци бомбардовали његов народ, окупиран од заједничког непријатеља? Да ли међу пилотима који нас бомбардују на Васкрс 1999. има потомака оних пилота с којима је летио мој стриц? Шта мисле о томе што сада раде? Да ли уопште мисле, или само притискају дугмад? – Не знам шта да радим са свим овим питањима. Знам да треба да се помолим Господу Васкрсломе да никад не будем у гомили која ће тражити да се неко разапне.

О Васкрсу 1999.
(Преузето из књиге проф. др Богољуба Шијаковића Пред лицем другог, Службени лист-Јасен, Београд-Никшић 2002, 332-336)

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Председник Републике Србије г. Вучић обишао 9. априла 2019. године радове на обнови Саборне цркве Свете Тројице у Мостару.

Преоседник Вучић је новинарима рекао да је црква у Мостару једна од највећих и најзначајнијих светиња у бившој Југославији, која је на ужасан начин уништена 1992. године када је срушена и спаљена. -Поносан сам на то што су Србија и Републике Српска дале пуни допринос за обнову овог храма. Хвала на указаној части да Србија колико може помогне, рекао је председник Србије и подсетио да је Саборна црква Свете Тројице саграђена 1873. године и била највећи српски православни храм до изградње храма Светог Саве на Врачару.

Председник Србије је истакао да је храм важан за Србе у Мостару, њих четири до пет хиљада који данас живе у том граду, за целу источну Херцеговину и цео српски народ, али и значајан и за Бошњаке и Хрвате јер говори о томе да можемо да живимо заједно и да поштујемо једни друге. Истакао је да је Србија издвојила значајна средства за обнову храма и да ће своје обавезе да испуни. -Надам се да ћемо пре краја 2020. године моћи да присуствујемо отварању овог величанственог храма, где ће осим осликвања, сви радови бити завршени. То је дивна вест за све Србе где год да живе, рекао је председник Вучић и најавио да ће Србија у наредне две недеље уплатити додатних 1,5 милиона евра за цркву у Мостару. 

Владика захумско-херцеговачки г. Димитрије захвалио је на помоћи Србији и Републици Српској  јер без те помоћи, како је рекао, храм не би био, сада већ, скоро завршен. -Имамо чврста уверења да ће храм 2020. године бити потпуно завршен. Нама остаје да, осим што волимо Бога, волимо све људе, своје по вери, али и све друге, све националности, све припаднике осталих вера. Тиме ћемо најбоље посведочити да смо прави хришћани, рекао је владика Димитрије.

Председавајући Председништва БиХ г. Милорад Додик изјавио је да Саборна црква Свете Тројице у Мостару има несумњив значај за Србе на простору БиХ и подсетио да је храм био брутално срушен што је била порука да Срби ту немају шта да траже. -Имамо шта да тражимо овде. Та окупљања око важне ставри као што је ова представља наше опредљење да нашу историју и културу не предајемо тако лако забораву как неки други мисле, рекао је г. Додик обраћајући се новинарима заједно са председником Србије после обилска радова на храму. Истичући да говори у име Републике Српске, нагласио је да је захвалан председнику Вучићу што је прошле године издашно помогао храм и додао да је сада на њему и г. Вучићу да обезбеде остала средства да би обнова цркве била завршена у предвиђеној динамици.

-Србија и Република Српска су издвојиле средства за обнову, сада већ видимо напредак. Преузели смо обавезу, председник Вучић и ја, да та средства обезбедимо, рекао је г. Додик и оценио да је положај Срба у Мостару и Федерацији уопште неповољан, истакао да се доносе одлуке против српског народа, а да веће присуство Србије и Републике Српске у БиХ говори о томе да воде рачуна о свим сегментима живота својих сународника. 

Извор: Српска Православна Црква