Државна церемонија обележавања Дана сећања на жртве НАТО бомбардовања ове године биће одржана у Нишу, граду великог страдања током НАТО агресије 1999. године.

Помену пострадалим у НАТО агресији, који ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, присуствоваће цео државни врх предвођен председником Републике Србије г. Александром Вучићем као и највиши представници Републике Српске. Напади НАТО алијансе започети 24. марта1999. године трајали су 11 недеља и у њима је, према проценама различитих извора, погинуло од 1.200 до 2.500 људи, док су тешко оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, верски објекти и споменици културе.

У околини манастира Високи Дечани угашен је велики пожар који је захватио шумске пределе, а последица по људе и објекте није било, саопштено је из Кфора.

Како је претходно јавио сајт Грачаница онлајн, шумски пожар, други за само неколико дана, захватио је велику површину шуме, а сумња се да је за његово избијање одговоран људски фактор.

Због силине ватре у гашење су били укључени и хеликоптери Кфора, уз ватрогасна возила, пренео је Танјуг.

Они су подржали ватрогасне бригаде у Пећи и Дечанима, као и косовску полицију како би пожар био обуздан.

„Ватра није угрозила ниједну стамбену зону и Кфор је и даље опрезан у пружању помоћи ако је потребно. Кфор је увек спреман да заштити све људе на Косову”, наводи се у саопштењу, пренео је РТС.

Како је навео сајт Грачаница онлајн, манастир Високи Дечани није био угрожен, јер се шума, захваћена пожаром, налази са друге стране речице која протиче близу православног храма.

Ипак, како се истиче, пожар је причинио велику штету на електро-мрежи и шуми коју је захватио.

Извор: Политика

Владика захумско-херцеговачки и приморски Димитрије придружио се члановима Планинарског друштва „Вучји зуб“ из Требиња у акцији чишћења пута до тврђаве Страч.

У акцији учествује око 30 чланова „Вучјег зуба“, а до сада је прикупљено више десетина кеса смећа.

Владика и чланови „Вучјег зуба“ одазвали су се на позив градоначелника Требиња Мирка Ћурића упућеног свим грађанима и колективима да учествују у прољећној акцији уређења града.

У акцији учествује више стотина људи, који чисте све мјесне заједнице у овом граду.

http://topportal.info/vladika-dimitrije-se-pridruzio-clanovima-vucjeg-zuba-u-ciscenju-puta-do-straca/?fbclid=IwAR2foWYg327eP9AMvDXV-LhJqGdoXSiJMx8t7TryG2M6FrO1CsglfGjmpf4

У предграђу Шапца, у Kасарским ливадама, гради се духовно спортско-рекреативни комплекс намењен, пре свега, младима.

Епархија шабачка поклонила је своје земљиште за градњу овог комплекса, а према урбанистичком пројекту, на пет хектара земљишта приводи се крају градња верских садржаја, спортских објекта и атлетске стазе, садржаја за образовање младих, а предвиђена је и градња базена и балон сале.

Град Шабац је дао средства за изградњу дечјег игралишта. Црква ће бити посвећена Светом Сави, јер је жеља да будући комплекс буде пре свега место на којем ће се млади скупљати због образовања. Имање је у власништву епархије од 1840. године када га је владика Максим откупио од Турака, који су напуштали Шабац.

Градоначелник Шапца Небојша Зеленовић посетио је градилиште и у разговору са владиком Лаврентијем прецизирана је динамика даљих радова. Иначе, владика Лаврентије на чело Шабачке епархије дошао је пре три деценије и за то време изграђен је манастир Светог Николаја на Соко граду, највећи после Хиландара, у Шапцу је изграђен Храм Светог Василија Острошког, а на Летњиковцу црква Свете Тројице, која је по габаритима већа од Саборне цркве, Светих апостола Петра и Павла. Значајан део својих активности владика Лаврентије посветио је младима, а од 2.000. године организује се „Моба“ где се окупља омладина из дијаспоре.

Извор: Данас

На друштвеним мрежама протекле недеље експлодирала је објава једне професорке која је многима одржала животну лекцију. Драгана Можек, разредни старешина III 1 у Десетој београдској гимназији „Михајло Пупин“, на свом профилу на Фејсбуку објавила је необичан позив.

rs.sputniknews.comДрагана Можек - разредни старешина и професор немачког језика

Њени ученици понудили су да раде различите послове како би зарадили за матурску екскурзију другара чији родитељи тај пут не могу да плате. Достава хране, селидбе, чување деце или помоћ при учењу основцима, само су неке од услуга које племенити гимназијалци нуде по симболичним ценама.

rs.sputniknews.comИва Маринковић, Хана Ећо и Јелица Левајац раде попис личне библиотеке госпођи

Разредна-змај, како је деца зову, још одговара на 2.700 пропуштених позива оних који желе услуге гимназијалаца. Предаје немачки језик, а ради и као преводилац за Туристичку организацију Немачке у Београду.

Иако је веома млада, већ има девет година искуства у раду у просвети, а вредни трећаци су јој друга генерација коју води као разредни старешина. На питање како је дошла на идеју да се деца ангажују и радом плате екскурзију одговара кратко — зато што другог начина нема, не само сада, већ и касније у животу. 

„Шта год да буду желели себи да приуште, ако излази из оквира онога што им је доступно, морају само јаче да се потруде. Они уче, али то није њихов једини задатак, вероватно морају да помажу и у кући, да нешто раде. А мислим да је згодно да и мало свог слободног времена жртвују како би помогли једни другима, сами себи или олакшали родитељима који имају издатке за њих“, каже Можекова.

rs.sputniknews.comАндрија Рацић - нема поделе на мушке и женске послове.

Пошто ће очигледно посла бити преко главе, па и вишка новца, све што преостане ићи ће у хуманитарне сврхе. То неће бити први пут, јер у овој школи постоји неколико акција којима се помажу деца која немају. Негује се, истиче наша саговорница, култура помагања другима.

„Није се догодило ништа необично, само су нам деца презаштићена“, објашњава она.

„Изненађена сам колико се наша акција доживљава као сензација. Већина њих је већ била ангажована током лета, радили су, паковали лекове, имали смо једног шанкера, бармене, конобарице, радили су на промоцијама. Флоскуле су да данашња деца ништа не раде. Све реченице које почињу са ’данашња омладина‘ углавном потичу од људи који немају баш много додирних тачака са данашњом омладином. Они су вредни, зато сам зачуђена количином одушевљења у друштву нечим што је заправо природно и нормално“, каже разредна за Спутњик. 

Она додаје да се материјално у њеном одељењу не ставља у први план, ни на једном детету се не види у каквом су материјалном статусу његови родитељи. Деца не знају ни чији родитељи не могу да плате екскурзију. На питање да ли мисли да су њене године пресудне за то што има сјајну комуникацију са децом, одговара одречно.

rs.sputniknews.comЕмилија Анђелковић и Ања Јанковић - чувају децу, месе кифлице

„Овај посао до неког нивоа одржава људе младима целог живота, једино је битно да не буду ригидни, него да им се приближе, колики год да је генерацијски отклон. Неки људи који су млађи понекад не могу да их разумеју, а нађе се и неко од 60 или више година ко уме са децом. Једино је важно да будемо отвореног ума и приступимо деци на начин који им је близак. Ово је време друштвених мрежа, телефона, ја их не зовем, имамо воцап групу, ту се дописујемо и шалимо. Мислим да је кључ у приступу, јер они су савршена глина која се лепо обликује“, објашњава Можекова.

Наслове који кажу да је њено одељење вратило веру у људе назива непримереним, јер мисли да је то стављање у први план нечега што је потпуно нормално. У свим развијеним земљама тинејџери раде, а радиле су и генерације у нашој земљи.

„Нису разносили новине и пице, али су радили летње послове“, подсећа она.

„Само код нас испада да деца треба да седе у кући и уче док не заврше факултет. Многи људи и заврше студије, почну да раде, на крају имају и довољно новца да се одселе, али свеједно, опет остану код маме, јер не науче ни да среде кућу, оперу себи веш, скувају нешто. У децу треба улагати да буду оспособљена за живот, не само за учење, да воде рачуна о себи“, каже ’разредна-змај‘ у разговору за Спутњик.

rs.sputniknews.com

Она додаје да су њена два ђака из претходне генерације који су били најгори по учењу и владању, други је чак и бежао од куће, доказала да је овакво улагање у децу најбоље. Један је данас најбољи студент Економског факултета, а други успешан предузетник.

http://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/865/razredni-staresina-primer-drugima

Институт завршава пролећни циклус трибина предавањем др Богдана Лубардића Међународна комисија за англиканско-православни теолошки дијалог: историјат, структура, циљеви Др Лубардић је професор Богословског факултета Универзитета у Београду и члан Међународне англиканско-православне комисије. На предавању је посебно говорио о стању дијалога о биоетичким питањима и изазовима.

Предавање је одржано 31. јула 2018. у библиотеци Института.

Управо су историја и живот Цетињске митрополије најбољи докази аутокефалности Пећке патријаршије. Јер, нијесу наши кандидати за владике ишли у Цариград ни у Охрид на хиротонију – него у Пећку цркву. Ону цркву, за коју Св. Петар Цетињски каже Црногорцима и Брђанима 1822. године: у коју су патријари наши стојали, и коју су цари наши оградили, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, у разговору за ИН4С.

Можда је скроз необично да два пута, у кратком времену, водимо разговор на готово исту тему, али сматрамо прилично интригантним то што поједини медији из дана у дан, без престанка, засипају јавност ”новим открићима” у погледу аутокефалности СПЦ. Недавно је објављен документ у коме се неколико водећих патријараха православља, у 16. вијеку, ограђују од аутокефалности датој СПЦ, и готово да је негирају. Какав однос да има вјерујући човјек према оваквим публицистичким појавама?

– Прочитао сам тај чланак и бојим се да његов аутор нема добре намјере, и да није вођен истраживачким поривом него жељом да сервира полуистине. А сви добро знамо да су полуистине често горе од лажи. Дакле, Велики свеправославни сабор на Криту 2016, међу првим својим документима, побројао је све канонске православне аутокефалне Цркве. Међу њима је и Српска православна црква, па је свака дискусија о томе има ли СПЦ аутокефалност и да ли је она ваљана – лишена сваког смисла.

Е сад, историја аутокефалне СПЦ је дуга осам вјекова и веома бурна. Ова је Црква проживјала многе успоне, родила бројне плодове, али и бивала на распећу разних искушења. Ово што се објављује у неким црногорским медијима управо има карактер полуистина. То су документа истргнута из историјског контекста, а публици се не нуди ваљано објашњење – када је, како је и зашто је, дошло до настанка таквих аката (нпр. критика коју је Св. Сави упутио Охридски архиепископ Димитрије; посланица источних патријараха из 1531. и … ко зна шта је сљедеће на програму ових ”истраживача” ).

Мислим да смо читаоцима ИН4С-а у прошлом разговору прилично објаснили историјски и канонски контекст односа Светог Саве и Димитрија охридског архиепсикопа. Шта недостаје у појашњењу прилика које су довеле до поменуте посланице 1531. године?

– Недостаје пуно тога. Не можеш данашњој читалачкој публици тек тако издекламовати садржај поменуте посланице а не објаснити им о чему се заправо ради. Ко је смедеревски Митрополит Павле? Зашто га осуђују источни патријарси? Какав је интерес турске империје у том моменту? И многа друга веома сложена питања остала су без одговора, у том чланку који је очигледно имао само једну намјеру – да омаловажи цјелокупну СПЦ и њену историју.

Међутим, то је тако, кад се теме из науке и уско-стручних области, развлаче по новинама и то у политикантске сврхе. Бојим се да и ови наши разговори на поменуту тему, иако имају намјеру да појасне и да допуне, у суштини, само дају легитимитет таквом не-научном приступу овим питањима.

Па, ипак, реците нам каква је то била ситуација у вези Митрополита Павла и турских власти? Шта је довело до тога, да рад овог српског архијереја буде осуђен од Цариградског и других источних патријараха?

– Ријеч је о доста тешком периоду за Православну цркву уопште. Све се дешава непосредно (непун вијек) након пада Цариграда под Турке (1453) а и коначног пада српске деспотовине (1459) под исту ту отоманску власт.

Добро се зна да је однос султана према Православној цркви био такав, да Турцима није одговарало постојање више црквених поглавара у царству. За султана је било идеално да то буде један поглавар, и да, по могућности, то буде онај кога ће султан најлакше моћи да контролише – а то је управо патријарх у Цариграду.

Ово не значи да су сви цариградски патријарси били султанови послушници. Далеко од тога! Али генерално, кроз историју, ова црквена столица била је на том распећу, да трпи велики и директан притисак турских власти и њихових политичких интереса. Ово је сигурно било тако док су Истанбулом владали султани, тј. до Ататуркове револуције.

Тако да, послије пада Смедерева, долази до запуштења Пећке патријаршије (која се, прије тога, по нужди селила и у Жичу, и у Смедерево), и једно вријеме није ни било патријарха, нити могућности (објективних, физичких) да се он изабере. Турци су ту прилику искористили да све православне на Балкану ставе под једну јединствену управу, односно, да се територија Пећке патријаршије, нађе под управом охридског архиепископа (а овај је свакако већ под управом цариградског).

Искрено речено, то се не противи ни црквеним канонима (и они прописују да кад једна црквена област остане без поглавара, тада старање о њој преузима прва најближа Црква), али хоћу да нагласим овај политички моменат, како би се боље разумјело оно што слиједи. Е сад, почетком 16. вијека, на историјску сцену ступа један веома храбар и родољубиви архијереј, смедеревски Митрополит Павле. Он је настојао да поврати српску црквену самосталност, која је била неупитна у цијелом православљу, од 1219, па до турске окупације. И имао је за то подршку локалних турских управитеља, али је султан лично стао на страну охридског архиепископа! И сад, питам ја вас, – шта се могло очекивати од цариградског патријарха (а једнако и од осталих источних патријараха који су такође под султановом влашћу)? Да се успротиве султану, ради једног српског владике?

Има  научног основа да се сумња у самосталност одлука како Цариграда, тако и осталих патријараха – у овом поменутом случају из 1531! Другим ријечима, јасан је султанов ”рукопис” у тексту ове посланице. Султан не зна каноне, али он нареди, па се читају они канони који одговарају његовој одлуци. Како другачије схватити ноторну чињеницу да је само 20-так година касније, упркос садржају посланице из 1531. православна васељена подржала обнову Пећке патријаршије и њене самосталности, под Макаријем Соколовићем 1557. године! Појавио се Мехмед-паша Соколовић и – промијенио се однос према Пећкој патријаршији! И код султана и код патријарха у Цариграду! Само, то није био једнократни акт (као онај из 1531. г.) који важи док су живи његови потписници, него васпостављање Пећке патријаршије и њеног угледа у православљу, које ће потрајати наредних 200 година и више! До 1766. и насилног укинућа Пећке патријаршије!

Па добро сад, како се разабрати у том историјском клупку? Изгледа да се од 1453, па до 20. вијека, све одлуке цариградског патријарха, мање-више тичу султановог утицаја. Некад је тај утицај био против српске црквене самосталности, а некад у њену корист. Гдје је ту Божији благослов?

– Е ту треба бити опрезан. Врло опрезан. Султанов утицај не треба изједначити са одсуством благослова! То – никакао! Цариградски патријарх све вријеме има Божији благослов да руководи Црквом, да окупља друге патријархе да помаже друге Цркве.

А са друге стране и султан је Божији створ. Може Бог и њега усмјерити, па и надахнути да учини нешто што ће помоћи патријарху. Као што је накада у Старом завјету, надахнуо Бог незнабожачког цара Кира, владара Персије, да изда указ о обнови Соломоновог храма (а таквих је примјера безброј), тако и исламски владар и окупатор, по промислу Божијем, може утицати и на неке позитивне одлуке, корисне за Цркву.

А ако ме питате како ја разликујем – који је султанов утицај исправан, онај из 1531. или онај из 1557. рећи ћу вам, врло просто: ја сам из Црне Горе и за мене нема дилеме, да је обнова Пећке патријаршије позитиван чин, а њено укинуће да је негативан!

Какве то има директне везе са тим што сте ви из Црне Горе?

– Има велике везе. И управо су ту разлози мога чуђења, како неко из Црне Горе, ма којој опцији да припада, може да дисквалификује самобитност Пећке патријаршије? Ко је рукополагао зетске и црногорске владике?

Пећки патријарх или охридски архиепископ? Како се неко бори за добробит православља у Црној Гори и за напредак Цркве у Црној Гори (ма како да је схватао и доживљавао а да се из петних жила труди да дискредитује ону патријаршију која је хиротонисала све нама познате цетињске митрополите?

Управо су историја и живот Цетињске митрополије најбољи докази аутокефалности Пећке патријаршије. Јер нијесу наши кандидати за владике ишли у Цариград ни у Охрид на хиротонију – него у Пећку цркву. Ону цркву, за коју Св. Петар Цетињски каже Црногорцима и Брђанима 1822. године у коју су патријари наши стојали, и коју су цари наши оградили!

И ето, да овај осврт завршим са нашом црногорском историјом. Не можемо имати двоструке аршине. Ако смо спремни да са правом величамо отпор Црногораца руском Црквеном синоду (из 1804.) кад су се Руси о Светом Петру Цетињском изјашњавали више политички него црквено (и у ком отпору се јасно може прочитати везаност Црногораца за Пећку патријаршију, чак и онда кад је нема, кад је укинута, онда морамо и у писму четири патријарха из 1531. препознати исти ”однос снага” међу ”великима” и ”малима”, а у дјелу Митрополита Павла из Смедерева, видјети исту ону искру коју су носили Црногорци вјековима, чувајући Цетиње као ”једину слободну светосавску столицу” (како рече предсједник краљевске Владе Црне Горе Лазар Томановић, у свом говору, приликом проглашења краљевине 1910. године).

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Велики број “лајфкоучева” који нуде решења за бројне проблеме савременог човека говори управо о томе да је савремени човек данас уплашен, да је његова психа разорена, да му се дух разболео.

Велики број “лајфкоучева” који нуде решења за бројне проблеме савременог човека говори управо о томе да је савремени човек данас уплашен, да је његова психа разорена, да му се дух разболео и да му је потребно исцељење, каже за Тањуг уочи васкршењег поста презвитер Оливер Суботић и упућује да то исцељење вековима нуди Православна Црква.

“Један православни теолог каже, када би свети оци живели у наше време, они теологију никада не би поредили са филозофијом него са медицином, јер теологија треба да лечи човека”, наводи Суботић, који је почетком године објавио друго издање књиге "О камену одбаченом и онима који га одбацише", која одговара на неке дилеме одговарао на бројна питања која интересују вернике, али и атеисте.

Православни приступ човеку, каже, усмерава ка Богу, ка Христу, јер исцељење без Божије благодати није могуће, а, како каже, савремени човек посеже за неким површним решењима која суштински не решавају проблем, јер не исцељују ум и срце, а томе прибегава, јер осећа недостатак мира и радости, можда чак и не може да дефинише шта нема, премда осећа да му нешто недостаје.

Упозорава да приступ “довољно је мислити позитивно” може довести човека у стање самообмане да је он заиста исцељен и да је решио проблем, док унутра “страсти тињају, муче човека и ломе га, а да он није тога ни свестан”.

“Тај ''лајфкоучинг'' омогућава човеку спољашње функционисање и на неке кратке стазе решавање ''овоземаљских'' проблема, а у унутрашњем смислу нема потенцијал да исцели човека, јер нема одакле да пружи исцелење, које без благодати Духа Светог није могуће”, каже Суботић.

Kако каже, мас медији су учинили да је далекоисточна традиција свима позната, а мали број људи чак и на овим просторима је свестан да православље има огромно благо унутрашње, умне молитве и метод стицања истинског умног мира и просветљења, и наводи пример "кружног кретања ума" о коме говори управо православно хришћанство.

Велики број “гуруа” и општу популарност јоге и медитационих техника види као последицу духовног пустошења после Другог светског рата и немогућност Цркве да слободно делује у послератном времену, али и као последицу недовољног рада са верницима у наше време.

На питање да ли је суштина да човек “изгуби личност у безличном океану нирване” и проналаску мира како то заговара будизам, а о чему се мало говори, Суботић каже да је управо таква идеја опасна.

“У будизму човек постиже мир тако што гаси своју личност, а у православљу човек добија мир тако што исцељује своју личност у заједници са личношћу Божијом. То су две потпуне различите концепције. Шта има радосно у гашењу личности? Зашто смо задобили енергије ако треба да их угасимо?”, каже Суботић и додаје да се ту треба запитати зашто је личност уопште створена ако на крају треба да се угаси и урони у нешто потпуно безлицно.

Суботић напомиње да је најбоље да лоше мисли, нарочите оне које су мрачне, човек молитвено одсеца и одбацује и да не улази у “разговор са њима”.

Такође, указује да људи осећају мисли које други човек има према њима, без обзира што их не изговара и препоручује да у конфликтима у мисаоном погледу не гајимо непријатељство већ да усмеравамо према људима добру енергију, кроз молитву.

У књизи “О камену одбаченом и онима који га одбацише” Суботић је одговарао на бројна питања која постављају верници, али и атеисти, поредио је светске религије, говорио је о православној вери као истинитој, али без наметања.

“Нисам покушао да докажем Бога, оставио сам слободу свима, али сам желео да читаоцу оставим неки траг према којем може да препозна Истиниту Светлост и да даље сам трага”, прича Суботић.

Ако ћемо да упоредимо светске религије, не треба да упоређујемо само учења, напомиње он, иако на том нивоу одмах можемо приметити где је најузвишеније уцење и поставља питање у којој светској религији се, осим у хришћанству, може наћи љубав према непријатељу.

Истиче да су истинити људи, односно светитељи, највећи аргумент истиности православља.

Kњига коју је недавно објавио је, каже, имала специфичан пут и настала је на основу његовог духовног искуства и трагања које је преточио у штиво.

Желео је да на тај начин помогне људима који можда сада траже на начин на који је он трагао пре висхе од двадесет година и постављао себи разна, питања попут проблема постојања зла у свету. У књизи се бавио и отклањањем стереотипа о религији који су из неког разлога и данас уврежени у друштву.

“Не у жељи да убедим. Не верујем у методе доказивања који човеку не дају могућост избора, него у жељи да укажем на једну перпсективу које човек можда није био свестан и да пробудим његову моћ препознавања”, напомиње Суботић.

На питање да ли црква може да искористи нове канале комуникације будући да су у савременом времену популарни “јутујбери” и блогери, Суботић одговара да често наглашава да црква никада није била модерна, али да јесте увек била савремена, те да црква користи информационе технологије, али који су прикладни.

“Јутјуб је мисионарски користан, можете поставити интересантна предавања, православне филмове, разне клипове који су духовно поучни и црква то и чини у мери у којој је то потребно. Са друге стране црква не жели да се такмичи попут других, у смислу ко ће поставити више клипова, имати више лајкова, а још мање да од свештеника прави јутјубере”, каже Суботић.

Сматра да се не сме изгубити живи контакт верног народа са црквом, јер без тога људи неће моћи да исцељују своје духовне ране.

“Сваки медиј, па нек је и најсавршенији, је ипак нека врста посредника. Ми не можемо да се причестимо путем медија. Не можемо да направимо електронску цркву и да будемо посматрачи литургије. Морамо физички да будемо ту и физички да примимо причешће. Ту је врхунац нашег живота у Христу”, казао је он.

Извор: Новости

Данас је у Београду, у 69. години, након дуге и тешке болести, преминуо проф. др Слободан Жуњић, један од наших најистакнутијих филозофа друге половине 20. и првих деценија 21 века.

Слободан Жуњић (1949-2019)

Проф. Жуњић је био несвакидашња личност у нашој филозофској средини. Био је јединствен, пре свега, по ширини своје филозофске културе и вансеријској ерудицији. Био је историчар филозофије који је изванредно познавао готово све периоде повесног развоја филозофског мишљења и полихистор какав се ретко среће чак и у културама далеко развијенијим од наше.

Рођен је 20. октобра 1949. године у Приштини, али је детињство и већи део живота провео у Београду. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а као хумболтов стипендиста, у два наврата је боравио у Немачкој. Академску каријеру је започео на Институту за међународни раднички покрет, а затим је прешао на београдски Филозофски факултет. Предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду, као и на универзитетима у Пенсилванији и Род Ајленду.

Своје радове је објављивао на српском, немачком, енглеском и француском језику. Аутор је више књига и десетине студија, од којих посебно треба поменути – Аристотел и хенологија (1988), Мартин Хајдегер и националсоцијализам (1992), Службе Мнемосини (2007), Модерност и филозофија (2009), Историја српске филозофије (2009, 2014), Филозофија и њен језик у два тома (2012),  Логика и теологија (2012), Филозофија и постмодерност (2013), Прирок и суштаство у четири тома (2013), Хајдегер и пресократовци (2015), Фридрих Ниче између модерне и постмодерне (2017) и др. Поред ауторских радова, објавио је и неколико књига превода – Фрагменти елејаца (1984), Страх и дрхтање Серена Кјеркегора (1975, 2002), први том чувене Коплстонове Историје филозофије (1991, 1999), докторску дисертацију Димитрија Матића О путу којим се филозофија Фихтеа, Шелинга и Хегела развила из Кантовог спекулативног истраживања (2016) и др.

За четворотомну студију Прирок и суштаство – историја појмовне логике код Срба (2013) добио три престижне награде: прва је награда „Никола Милошевић“, коју додељује Други програм радио Београда за најбољу књигу из области теорије књижевности и уметности, естетике и филозофије; друга је „Награда града Београда“ за највећа достигнућа у 2013. години у области друштвених и хуманистичких наука; а трећа је „Награда за издавачки подухват године“, коју додељује Новосадски салон књига. А прошле године је Академија наука и умјетности Републике Српске организовала научни скуп посвећен његовој Историје српске филозофије, а потом публиковала и зборник реферата Српска филозофија или филозофија код Срба (2018).

Време и место сахране биће накнадно саопштени.

http://www.otacnik.com/2019/03/1949-2019.html?spref=fb&fbclid=IwAR1n_PYW3WsavNfF-KmItAbhJIt7s4Sl4UaALy5e7-jKDa_AHDsKlQbeBB0

На сајту РНИДС-а можете потпуно бесплатно преузети књигу свештеника Оливера Суботића "Информационо контролисано друштво"

Пише и гусла: Славко Перошевић

Ево јутрос од невоље
Узех перо и мастило
Да ти кажем ријеч, двије
Дедејићу Михаило

Натјера ме сила нека
Па се латих оштра пера
Јер епска ме дужност зове
Дје се брани српска вјера

Видим да си ангажово
Присталица својих шаку
И да хоћеш српске цркве
Да отимаш по Дробњаку

Али прије но ти име
Ставих на тас епског суда
Подуго сам размишљао
Да л’ вриједиш мога труда

Да ли епско перо које
Служи за част и за дику
Смијем прљат’, пишућ’ писмо
Једном српском издајнику

Од кад сузе и крв српска
Топе ову часну груду
Ја мним није Думиторка
Још рађала таквог Јуду

Да је дједо стари мого
Злу овоме да се сјети
Својом би те снажном руком
Удавио у коћети

Или би те штапом стук’о
Ко чобанин шарку змију
Да не брукаш и срамотиш
Своју часну фамилију

Твоје срце покварено
Мржњом, вражје силе хране
Ти си слуга провјерени
Луцифера и Сатане

Кано гавран око себе
Скупио си чавки јато
Срце ти се слакомило
На богатство и на злато

Ти од људи стида немаш
А од Бога немаш страха
На теби је анатема
Цариградског Патријарха

У Риму си био жењен
Развео се ради блуда
Вршио си проневјере
И свакаква друга чуда

Врлине су твоје р’јетке
А стотину имаш мана
У теби су скутоношу
Нашли ђаво и Сатана

Мислиш да ћеш једног дана
Сјест’ на престо славног Рада
А не видиш да си пастир
Што својега нема стада

Скупио си шаку јада
Са конопца и са коца
И тој групи „ЕВИВАША“
Духовнога глумиш оца

И кроз Дробњак почеле су
Вршљат’ твоје присталице
Мисле да је прош’о земан
Мирка, Шуја и Новице

Можда данас и нијесмо
Што су наши стари били
Ал’ вазда смо спремни на пут
Нечастивој стати сили

Зато слушај проклетниче
Шта ти збори пјесма ова
Даље руке од Дробњака
Не прелази про’ Крнова

Одје страха нико нема
Од твоијех „Евиваша“
Ми смо ради српске вјере
Погубили девет паша

Девет паша царевине
И десетог Смаил-агу
Јер нијесмо хтјели душу
Да продамо црном врагу

Силни Султан, на Дробњак је
Слао војску и везире
Ми гинули чувајући
Старе српске манастире

Горјело је ПОДМАЛИНСКО
Горјела је и БИЈЕЛА
Али смо их подизали
Из гарежи и пепела

Преко леђа протурили
Сваку силу и армаду
Силног паша Миљевину
Смаил-агу и Пијаду

Издржали турски зулум
И тортуру комуниста
Ал и поред свијех мука
Остали смо дјеца Христа

Па ти вако поручујем
Слуго врага и шејтана
Није Дробњак шака зоби
Да га свака кљуца врана

Још у њему има доста
Часних људи и горштака
Па због тога руке своје
Држи даље од Дробњака

Не треба нам секта твоја
Слуго клетог Луцифера
Јер Дробњак је кроз вјекове
Одржала СРПСКА ВЈЕРА

Од Косовског светог боја
Неко с пером, неко с мачем
Крваве смо битке били
Са многијем освајачем

Ал српска је вјера вазда
Била дио нашег бића
Ми смо војска православна
СВЕТОГ САВЕ НЕМАЊИЋА.

У Бару је у току фудбалски турнир римокатоличних свештеника, што само по себи не би било спорно, да као главна вијест са тог догађаја није издвојена утакмица свештеника из Србије и са тзв. Косова*. Подсјећамо, Ватикан није признао лажну државу Косово, па се оправдано поставља питање ко стоји иза ове слободно се може рећи – отворене провокације. Да је у питању провокација сматра и протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, који је и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске.

–Нико нема ништа против спорта и спортских активности, али изјаве које су пошле и фокус на тзв. меч римокатоличких свештеника из Србије и тзв. Косова није ништа друго до провокација своје врсте, оцијенио је Џомић за портал ИН4С. 

Он сматра сматра да у питању није „ништа ново и ништа неочекивано“.

–Разумијем потребу римокатоличких свештеника за релаксацијом, рекреацијом и турнирима, али није добар ни коректан начин да се тако неодговорно и безобзирно приказују не само сложени него и дубоко трагични догађаји и посебно данашња реалност на Косову и Метохији. Српска дјеца на Косову и Метохији живе у гету и угрожена су им сва права. То је болна реалност Косова и Метохије, а не лоптање жупника и фратара по Бару, истакао је Џомић.

Према његовим ријечима, сасвим би била другачија порука да је то била утакмица, на пример, између Призренске бискупије и Београдске надбискупије и ту не би био никакав проблем.

–У овом случају, ријеч је о класичној политичкој поруци и пропаганди која је далеко од спорта и мира. Ипак, дубљи је овај народ него што неки мисле, закључио је Џомић.

Указујемо на примјер Шпаније, која је чланица ЕУ, али није признала лажну државу Косово, за разлику од Црне Горе.

Шпанија је недавно одбила да истакне заставу и пусти химну тзв. Косова уочи турнира за фудбалере до 17 година, па је УЕФА била принуђења да промијени земљу организатора квалификација за пласман на Европско првенство.

УЕФА је саопштила да „национални симболи тзв. Косова нијесу признати/одобрени у Шпанији“ и не могу да се истичу у тој земљи.

Извор: ИН4С

За Григорија, владику Диселдорфа и Немачке, могло би се рећи да је човек речи и од речи. Обично је у новинарству сувишан детаљ причати како је до неког интервјуа дошло, али овај пут ћемо направити преседан управо зато што је то потврда тврдњи из прве реченице. Дуго је договаран овај разговор, још је у то време господин Григорије био владика захумско-херцеговачки, али некако се није пружала прилика да се реализује. Онда је владика отишао у Немачку, па се интервју нашао на још дужем штапу него што је био, али он се сваки пут уредно јављао, често и самоиницијативно. До новинске славе му сигурно није било стало, али до испуњења обећања очигледно јесте. Тако се јавио прошле недеље, само који сат пре него што ће кренути у Немачку. Ово је тај разговор. Вредело је чекати и на саговорника и на оно што је имао да каже.

Изгледа да сте отишли на право место. Kако је кренуло, ускоро ће сви Срби у Немачку? Kажу да нас је из ове земље за последњих десет година отишло близу пола милиона. Kако на то гледате?

- Тек када сам дошао у Немачку схватио сам размере егзодуса који још траје и чија је директна последица досељавање великог броја наших људи на европске просторе, али исто тако сам спознао и величину изазова који се ођедном нашао преда мном. С друге стране, уочио сам и нешто мени веома интересантно - једну државу која држи до своје уређености и једну администрацију која је веома организована. Свакако да не треба ништа, па ни то идеализовати, али оно што сам тамо до сада имао прилику да доживим несумњиво спада у најпријатнија искуства у мом животу, јер живећи у Босни и Херцеговини и носећи гене својих предака, те терет ондашњег менталитета и дубоко укорењених навика, постао сам помало уморан од непостојања уређене државе. Иако сам у Требињу имао могућност да урадим много тога, све то је пре свега био резултат моје упорности, урођеног непристајања на пораз и положаја на којем сам се у том тренутку налазио. И у Немачкој имам могућност да урадим те исте ствари, али уз потпуну подршку законâ, који се поштују, система и државе, који ће моје напоре знатно олакшати. Да будем искрен, та спознаја је веома пријатна и утешна.

Kако живи наш свет тамо, јесу ли задовољни, је ли то оно што су хтели и очекивали?

- Наши људи у Немачкој су добри и вредни и труде се да то чиме се баве обављају најбоље што могу и умеју. Важно је напоменути и то да су то људи који помажу и народу у матици, својим сродницима и пријатељима у првом реду, премда све чешће имамо породице чији су сви чланови у Немачкој. У сваком случају, сви они су свесни свог порекла и поносе се тиме, али имају немачке пасоше и узорни су грађани те државе. Њихов живот тамо је лепо уређен, али је несумњиво да им у срцима тиња носталгија, али и жеља да овде буде добро онима који су остали - њиховој земљи и њиховом народу. Све то може веома лако да се препозна и осети у њиховом понашању. С друге стране, они су тамо географски разбацани и није тако једноставно да се састану и саберу. Живот изван завичаја и отаџбине, као и изван свог матерњег језика, собом носи многа искушења, али наши људи тамо чине све да се адаптирају чувајући притом своја идентитетска обележја. Предност је свакако и у томе што је немачка култура европска култура и што смо и ми, како год неко други на то гледао, ипак европски народ, а наше везе са немачком културом сежу дубоко у прошлост, будући да је наш народ кроз своју историју готово увек имао додира са том великом културом.

Морам вас питати хоће ли нас ипак остати за под једну шљиву како је давно пророковано?

- Верујем да сви о томе размишљамо и да се тога прибојавамо. Међутим, ипак настојим да овај свет посматрам као једну целину и да људе у том свету видим као своју браћу, сестре и пријатеље. Оно што је, по мом мишљењу, забрињавајуће кад је реч о нашем народу јесте чињеница да ми према категоријама простора и времена немамо онакав однос какав оне заслужују. И простор и време су конституенти нашег постојања, дакле они нас конституишу и одређују, а с друге стране нас, на известан начин, раздвајају и пресецају. Стога данас не водити рачуна о простору и времену јесте наивно али и забрињавајуће, тачније, то је луксуз који не бисмо смели да дозволимо себи. Илустрације ради, ни у једном спорту не смете дозволити да противнички играч освоји простор који је вама важан, јер ће тиме он добити простор који ће му омогућити да вам дâ гол или кош или да вас спречи да то ви урадите њему. С друге пак стране, не смете занемарити ни време, јер не вреди давати кошеве кад је судија већ одсвирао крај. Добар пример тога је и историјски договор између Македонаца и Грка о називу некадашње Републике Македоније. Свет је био изненађен постигнутим договором, али суштина је заправо у томе да ничији простор тим договором није угрожен или нарушен. Промењено је име које сада свима одговора, али простор је остао нетакнут, што је круцијално. Јер кад се заузме нечији простор, то је веома болно за оне о чијем простору је реч, што врло добро знамо на основу примерâ из обичног живота. Наиме, није уопште пријатна ситуација ни кад нам се неко унесе у лице, а камоли када нам неко без питања уђе у кућу или двориште.

Шта је са нашим простором?

- Наши простори се, нажалост, и у селима и у градовима празне практично преко ноћи. А европски простори се попуњавају људима, док се време које они проводе на тим просторима настоји осмислити на најбољи могући начин, пре свега радом, трудом, изградњом и оплемењивањем тих простора. Простор се, између осталог, чува тиме што се култивише, оре, коси, засађује. Дакле, за разлику од наших простора који се великом брзином расељавају и празне, у Немачкој и остатку Европе имамо супротан процес - простор се насељава људима, а притом је очигледно да ту није реч само о настојању да се тиме постигне што већи економски напредак, већ и о свести о значају култивације тих простора, из чега онда природно произлазе и узорна култура, образовање и све остало што нас суштински одређује у свету у којем живимо.

Ми имамо и другу врсту проблема са простором, у наш простор се ушло. Kосово?

- Да, али ту је битно да имамо у виду и чињеницу да тај простор не припада само нама већ и људима који исто тако живе на њему, дакле Албанцима. Основно је питање заправо то зашто ти људи неће да живе заједно са нама и зашто бисмо ми били неспособни да прихватимо осам или већ колико одсто Албанаца у Србији, те зашто нико не очекује од Албанаца да прихвате и интегришу осам одсто Срба који живе на територији Kосова и Метохије? Поменута питања су веома озбиљна и сложена и ми им увек, рекао бих, приступамо са погрешне стране. Ако кажемо да је то наш простор, али не и албански, онда тиме поручујемо да не желимо те људе на нашој територији и да нећемо да живимо с њима и онда ту, по природи ствари, долази до конфликта. Али ако кажемо да је то и наш и њихов простор, онда је ситуација битно другачија. Стиче се утисак да ми заправо непрестано сами себе доводимо у незгодан положај. Ако се пажљиво осврнемо око себе, видећемо да ни у Француској, Италији или Немачкој нису сви срећни због досељеника из Африке и Азије, па и оних са Балкана, али нико не мисли да је добра гетоизација или раздвајање људи, него и једна и друга страна интензивно ради на интеграцији.

Све гласније се помиње разграничење са Албанцима. Kакав је ваш став?

- Садржан је, донекле, у претходном одговору. Немам ни зрно вере да би такво нешто било коме донело добро. С друге стране, много зла и несреће би снашло већ ионако унесрећене људе.

Kад се осврнемо на наше национално биће, овде као да је превладао дефетизам, готово безнађе. Зашто је то тако и видите ли барем трачак реалног оптимизма?

- Дефетизам се рађа оног тренутка када се изгуби поверење у некога или нешто. У рату кад се изгуби поверење у свог старешину, пуковника или капетана, кад се изгуби поверење у друга који је поред нас, тада се рађају помисли о бекству. Kад пак постоји поверење, онда, упркос свим опасностима, нема одступања и нема дефетизма. Овде се, нажалост, лако уочава да је друштво поларизовано и да најмање 50 одсто људи нема поверења у капетана, у своје другове и у своје комшије, и зато је дефетизам логична последица тог неповерења. Свако друштво и свака власт требало би да раде на постизању узајамног поверења, а не на усрдном ширењу подозрења. Чак и један манастир, дакле заједница која је састављена од људи посвећених Богу, биће растурен и распашће се оног тренутка кад њиме завлада подозрење, било да је реч о подозрењу према духовнику, игуману или подозрење између браће и сестара.

Kако вам сада из перспективе развијене Европе изгледа Србија?

- Реч је, заправо, о веома сличној ситуацији као када је неко у нешто заљубљен и то нешто воли, па му то увек изгледа много лепше из даљине него што то у ствари објективно јесте. Међутим, реч је углавном само о једном доживљају простора - природе, река, планина, поља, језера, који је савршен, али га, с друге стране, исто тако можете пронаћи и у другим европским земљама. Било где да одемо наћи ћемо природну лепоту којој ћемо се дивити, али је суштинско питање шта ми у тој лепоти радимо и како се понашамо, какви су односи међу људима у том простору и какви су односи према самом простору. То је, на концу, једино битно. Ако пак из другог угла посматрамо ствари, запазићемо да смо ми заправо веома ретко били у средишту светске пажње, а када би у тим ретким тренуцима свет уперио поглед у нашем правцу, то је најчешће било због ствари и појава које су негативне и за нас веома болне. Истина, чињеница је да за многе од тих ствари нисмо само ми криви, али наше је да учинимо све оно што је до нас како би дошло до промена набоље. Зато је важно да поставимо ствари тако да нас људи почну посматрати и доживљавати на основу онога што је лепо и добро. На пример, присетимо се кошаркаша који играју у Америци или чувеног Новака Ђоковића. Kад год бих се у Немачкој представио као неко ко је сународник или ко је по пореклу исто то што су Јокић или Ђоковић, моји саговорници би широм отворили очи посматрајући ме пријатељски и с поштовањем. Међутим, када бих им рекао само то да сам Србин из Босне и Херцеговине, они би слегнули раменима и потрудили се да брзо прескоче ту тему те да усмере разговор у другом правцу. Дакле, морамо све учинити да нас људи препознају и памте по добру.

Kад ће Срби престати да се крве око власти и, за почетак, да се измире између себе?

- Одмах на почетку треба нагласити да то о чему говорите није нека ексклузивна особина само нашег народа. Напротив, то је једна нелепа и тужна заједничка карактеристика читавог људског рода. Људски род је у свом цивилизацијском развоју дошао до неких решења, као што су устави, закони, правила, смењивост власти, али нисмо ми једини код којих та решења не функционишу како треба и стога је неправедно инсистирати на искључиво нашој недоследности у том погледу. Но није наше да се бавимо другима, јер и тако имамо превише посла сами са собом. Дакле, истина је то да код нас, пре свега, треба поставити питање поштују ли се правила и закони у правом смислу те речи. Упознао сам, наиме, у Немачкој једног човека који је докторирао на пореском праву Србије. На моје питање каква је разлика између нашег и немачког пореског права, дао ми је потпуно неочекиван одговор, а то је да је пореско право боље дефинисано у Србији, али док се у Немачкој компликованије и лошије пореско право поштује и извршава, оно практичније и једноставније у Србији се, нажалост, не извршава и не поштује. Људи ће јако тешко доћи до тако дубоке самосвести и сами од себе престати да се боре за власт и моћ. Зато за почетак предлажем да се поштују правила. И то она правила која су већ потврђена као добра.

Понашамо се као заточеници политике и историје. Може ли се неки здравији однос успоставити и према једном и према другом?

- Човек може постати заточеник било чега - сујете, среброљубља, властољубља, себичности, може бити заробљеник и несебичности, па на крају и историје и политике. Али све то зависи од нас самих. Истина је заправо да не смемо пристати на то да будемо заробљеници било чега, јер, као што каже мој Алекса Шантић, волови трпе јарам, а не људи. Међутим, чак и волови трпе јарам до извесне мере. Мој деда Петар увек је говорио да према воловима не треба бити престрог, не сме се претеривати, јер ако се они побуне, тек ће у том тренутку човек видети каква снага их заправо одликује. Другим речима, није мудро искушавати границе њихове издржљивости. Ако је тако са животињама, како ли је тек с човеком, који је мислеће биће и који не трпи понижавања.

Српски народ је подељен вештачким али прилично зацементираним границама. Kаква му је судбина у контексту те расцепканости?

- Док сам живео у Босни и Херцеговини и Требињу, где год бих кренуо, наилазио бих на неку границу и морао сам стално да показујем пасош, такорећи на сваких пет минута. То је огроман терет, губљење времена и једно присилно раздвајање људи. Kад бих, примера ради, ишао у Херцег Нови, не бих ишао у госте неком другом народу који говори другачијим језиком него сам ишао у госте код својих рођака, код браће и пријатеља. Kад бих пак ишао у Дубровник код људи који су Хрвати и католици, прелазећи те границе увек сам осећао да та граница, у поређењу с нашим искреним и пријатељским односима, нема никакву снагу. Другим речима, не постоји земаљска граница која може да подели људе уколико су они уистину људи. Стога мислим да су границе колико год у појединим ситуацијама потребне, толико и опасне. Не смемо сметнути с ума да укидањем граница суштински нико неће изгубити свој идентитет, као што га нико неће ни задобити постављањем граница. Неретко у последње време путујем у Холандију, будући да није много удаљена од града у којем живим, и увек ми неко од мојих сапутника мора скренути пажњу на то да смо стигли у Холандију, јер ја то иначе не примећујем. Ми смо пак овде на микроплану направили десетине граница које су велики издатак, а немају никаквог смисла. На концу, кроз све те границе најбоље пролазе лопови и криминалци, сумњива роба пролази шумама, па је само постојање граница, усуђујем се рећи, постало једна велика фарса.

Људи цркве морају бити спремни на жртву

Kаква је улога Цркве у модерном времену?

- Уколико Цркву посматрамо из перспективе Новог завета и Христа те из перспективе у којој Бог улази у овај свет из једног другачијег света, у којем нема простора, времена ни подела, онда не треба да се плашимо за Цркву и њену улогу у свету. Уколико пак Цркву сводимо на наш простор и време, односно не допуштамо да Бог у њој дејствује, онда морамо бити уплашени са њу. Оно што се кроз историју лоше догађало у Цркви догађало се управо када су људи себи приписивали божанске улоге, кад су узимали имена Цркве, Бога, јеванђеља, а притом то што су чинили у њихово име није било у сагласности са оним што је Бог говорио. Исус Христос је, да се подсетимо, у овај свет дошао и показао се славан и силан управо у својој немоћи пред земаљским властима. Kао што знамо, оне су га заробиле, осудиле и разапеле на крст, а он им је љубављу и речима са крста узвратио: "Опрости им, Боже, не знају шта раде", и управо том својом везом са Богом, који није окован у границе времена и простора, спасао је свет. У том контексту је улога Цркве увек иста, али није исти начин на који ми, људи из Цркве, ту улогу носимо. Ми, наиме, морамо да је носимо са свешћу о спремности на жртву, а нипошто с намером да нешто приносимо себи на жртву.

Нико не може изван правила

Питање Босне и Kосова су гнојне ране Балкана. Има ли ваљаног одговора?

- Босна и Kосово, као и читав овај регион, захтевају, пре свега, мир и стабилност. А мир подразумева толеранцију, демократију и примењивање закона. Јер када, заправо, долази до рата? Онда када неко пређе границе закона, а онај други, о коме год да је реч, почне да се осећа угроженим и покушава да се брани. Тако долази до немира, потом до ратова и на крају до одлагања решења. Зато је моја мисија у Босни и Херцеговини била пре свега постизање мира, јер ми је било јасно да без мира никада неће доћи до било каквог решења. Али исто тако у миру не сме да се постигне неправедно решење, јер ће такво решење генерисати нови рат. Дубоко сам уверен да овај простор, који је још изван Европске уније, мора да постигне и достигне најбоље европске вредности. Да ли ћемо или нећемо ући у Европску унију након постизања тих вредности - биће мање битно. За нас би погубније било да уђемо у Европску унију, а да останемо у својим патолошким мржњама и нерегуларностима свакојаке врсте, у освајању моћи по сваку цену, у ниподаштавању другога, било да то ниподаштавање проистиче из припадности различитим нацијама, религијама или партијама. Нико никог не би смео, нити има право да угњетава или да се над њим узвисује. Једино чега би неизоставно требало да се придржавамо, поред Божјих закона, јесу управо та правила на основу којих можемо да играмо фер игру и унутар којих треба да се крећемо како бисмо напредовали не угрожавајући притом никог другог.

Извор: Блиц

Његово преосвештенство Епископ дизелдорфски и њемачки г. Григорије рекао је да БиХ и регион захтијевају прије свега мир и стабилност, али да се и у миру не смије постићи неправедно рјешење које ће генерисати нови рат.

Владика Григорије је прецизирао да мир подразумјева толеранцију, демократију и примјењивање закона.

Он је за „Еуроблиц“ рекао да БиХ, као и читав регион који је још изван ЕУ, мора да постигне и достигне најбоље европске вриједности, а да ли ће или неће ући у ЕУ након постизања тих вриједности биће мање битно.

– За нас би погубније било да уђемо у ЕУ, а да останемо у својим патолошким мржњама и нерегуларностима сваке врсте, у освајању моћи по сваку цијену, у ниподашатавању другога – рекао је владика Григорије.

Епископ Григорије каже да Срби не треба да се баве другима, „јер и тако имају превише посла сами са собом“ и да, осим Божијих закона, треба поштовати и људска правила и законе у правом смислу те ријечи, што је Србима као народу потребно да би напредовали, не угрожавајући при томе никог другог.

– Људи ће јако тешко доћи до тако дубоке самосвијести и сами од себе престати да се боре за власт и моћ. Зато за почетак предлажем да се поштују правила, и то она која су већ потврђена као добра – рекао је Епископ Григорије.

Говорећи о Косову и Метохији, владика Григорије је рекао да тај простор не припада само Србима, већ и Албанцима и да је основно питање заправо зашто Албанци неће да живе са Србима.

– Ако кажемо да је то наш простор, али не и албански, онда тиме поручујемо да не желимо те људе на нашој територији и да нећемо да живимо с њима и онда ту, по природи ствари, долази до конфликта. Али ако кажемо да је то и наш и њихов простор, онда је ситуација битно другачија – додао је Григорије.

Владика Григорије каже да „нема ни зрно вјере“ да би разграничење, које се помиње као једно од рјешења косметског питања, било коме донијело добро.

Одговарајући на питање о судбини српског народа који је подијељен вјештачким и прилично зацементираним границама, владика Григорије је рекао да не постоји земаљска граница која може да подијели људе.

– Стога мислим да су границе колико год су у појединим ситуацијама потребне, толико и опасне. Не смијемо сметнути са ума да укидањем граница суштински нико неће изгубити свој идентитет, као што га нико неће ни задобити постављањем граница – рекао је владика Григорије.

Он каже да, за разлику од овдашњих простора који се великом брзином празне и расељавају, у Њемачкој и у остатку Европе постоји супротан процес – простор се насељава људима, а при томе није само ријеч о настојању да се постигне што већи економски напредак, већ и о свијести о значају култивације тих простора.

Владика Григрије је указао да би свако друштво и власт требало да раде на постизању узајамног повјерења, а не на усрдном ширењу подозрења.

– Овдје се, нажалост, лако уочава даје друштво поларизовано и да најмање 50 одсто људи нема повјерења у капетана, у своје другове, комшије и зато је дефетизам логична посљедица тог неповјерења – рекао је владика Григорије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска