Грачаница – „Има једна ваша слика. У кола је, да видите”, говорио је на лошем српском језику средовечни Албанац у Дому културе „Грачаница”. Историчар уметности Небојша Јевтић видео је на задњем седишту аутомобила уље на платну. Боје сликарске школе настале у Приштини, једва видљиви споменик на Газиместану, сликар је Љубиша Танасковић. Питање где је нашао слику није разумео, али је знао да ту слику може продати само Србима, „да се не баци”. На крају су се погодили око цене и уметничко дело је сачувано.

Годину дана касније, тихи и уздржани стваралац и културни радник Љубиша Танасковић срео се са својим делом. У том сусрету није могао да сакрије дрхтање руку, није желео да има сведоке тог сусрета. Биле су задушнице, а он се срео и са својим радом и бившим животом. У њему је Љубиша, рођени Призренац, стигао да буде уметник, да студира лепе уметности у Лиону, да добије звање специјалисте ликовне уметности у Марсеју, да буде наставник и директор Галерије уметности у Приштини.

За разлику од многих, он се трудио да буде невидљив и тих, да ради за друге, и око других. Кроз његову галерију прошли су Сава Шумановић, Мића Поповић, Драган Мојовић, Саво Ракочевић и сви значајни сликари Косова и Метохије. У свему је био човек града, зато је после рата одлучио да не иде из Приштине, а онда су га у Голешкој улици 5. августа 1999. отела тројица припадника Ослободилачке војске Косова. Слике из подрума у коме је био заточен остале су само за њега, а знање о томе ко га је отео било је део осмеха човека који је преживео.

Остао је директор Галерије, сликар и уметник који за себе није урадио ништа. Годинама је писао Министарству културе да га разреше функције директора Галерије, чији су се радници претворили у расељена лица, а он је одржавао минимум рада. На задушнице је узео своју слику и отишао.

Годину дана касније, умро је Љубиша Танасковић, тихо и никоме на терету. Његова супруга сакупила је сликарску заоставштину, и у марту ове године, у Кући Ђуре Јакшића у Београду, организовала изложбу „ Свет моје слике”. Око те слике скупио се један нестали град, његови сликари, писци, свештеници, урбани свет, расељена породица. На централном месту стајала је она пронађена слика и уметникова и породична жеља да се у Грачаници, у Дому културе организује ова изложба.

Са позивним писмом из Грачанице, са списком радова и печатом Куће Ђуре Јакшића стигло се до прелаза Јариње и повратка уметника у завичај. Љубазни цариник Ђингиз узео је папире и отишао, затражио најаву изложбе из Општине Грачаница, и кад му је објашњено да ће најава одмах стићи, уз осмех је рекао да се она мора слати Министарству, а да Министарство обавештава њега: „Процедура!”. Објашњења, молбе, позивање на раније проласке са сликама завршавају се смиреним позивањем на законе.

Сати пролазе, а сликар Љубиша Танасковић ни мртав не може у свој завичај.

На најбесмисленијој од свих болесних балканских граница, која раздваја један свет, једну културу и њено схватање, уметност не пролази. Мора се назад у Рашку, у дом професора Владана Виријевића и Дејана Котурановића, директора Центра за културу „Градац”. Ту ће Љубиша „сачекати” повратак у завичај, а цариник Ђингиз је завршио свој посао. На Јарињу, усред кањона, у пустари – пландишту дивокоза – уметност неће проћи.

Ове границе, које се сваким даном дограђују и опремају средствима заштите, пропуштају дрогу, оружје, криминалце и кријумчарење људи, али су херметички затворене за пролаз нормалних вредности.

Годинама књиге не могу стићи на Косово и Метохију. Неки невидљиви етнички поштар, специјалиста за литературу и библиотекарство, негде у Приштини, враћа или баца књиге на српском језику и ћирилици. За протекле четири године у грачанички Дом културе стигла је књига писца и новинара Војкана Ристића из Врања и часопис „Луча” из Суботице. Ристићев роман „Енглески издавач” штампан је латиницом и чудног је имена, а „Луча” је танка као писмо, па су промакли цензору у Приштини. Како је могуће да су се 1539. године, осамдесет година после Гутенберга, овде штампале књиге, а данас они који баштине то наслеђе не могу добити књигу на свом језику и писму?

Невидљива гвоздена завеса је око нас, од 24. новембра 2018. Срби на Косову и Метохији су једини европски народ који нема право на новине. Забрањено му је читање новина. Уведене су таксе, и свет што је у Османском царству имао гласило, које се звало  „Цариградски гласник”, више не чита штампу на своме језику. Та штампа је део живота, на гробљу у Гораждевцу, на фотографији је човек, испред ког се налази неотворена „Политика”, с њом испод руке је отет Ђорђе Цвијановић у Приштини, 1999. године.

Пре Другог светског рата, у селу Сврачак код Вучитрна, излазило је „Сељачко коло” уредника Адама Прибићевића, имало је 4.000 претплатника, читали су га и Албанци. У доба, како то данас Албанци тврде, српске превласти, уочи сукоба 1999. године, Албанци су имали 18 дневних, недељних и месечних публикација, данас их имају једва седам, са свеукупно 3.000 продатих примерака, док се српски лист „Јединство” дели бесплатно по гетима, готово илегално.

Граница је по својој природи средство репресије, на њој су чувари бесмисленог система, и заштитници антивредности. На њој је љубазни цариник Ђингиз на Јарињу подржао отмицу Љубише Танасковића из 1999, деценију касније учествовао у продаји његове украдене слике и коначно га, са свим што је урадио, после смрти зауставио на граници. Ђингиз мора једном отићи, он је данас мера наше слободе.

Стално и непрекинуто одузимање људских права довело је десетине хиљада Срба у институционални гето, око њега се налазе службеници које систем усмерава да доврше оно што је оружје започело. Како је могуће да се двадесет година од рата некоме може забранити сусрет са сликама? Проблем је мало дубљи, јер наша култура и духовност овде чувају изузетне слике, још од 13. века и од тада су оне наша најважнија галерија. Хектари фресака су већи и важнији од свега што смо урадили и што и данас можемо да покажемо. Због тога су после свих препрека, административних прелаза или граница, слике Љубише Танасковића ипак стигле у Грачаницу.

Светлост и љубав

Меморијална изложба Љубише Танасковића „Свет моје слике” отворена је синоћ у Галерији Дома културе „Грачаница”. Родна Средска и оближњи Призрен, али и Приштина су више од онога што се очима може видети – они су дубоко лична химна вечне љубави, они су најдубља мисао која обликује и одређује читаво биће, уткана светлост и мистична ватра духа, што трансформисано у ликовну азбуку веома речито проговара из Љубишиних слика, рекла је о Танасковићевим сликама историчарка уметности Весна Тодоровић. Изложбу је отворио писац Петар Сарић.

Живојин Ракочевић

Извор: Политика

Представници свих парламентарних група у Румунији једногласно су на свечаној седници изгласали закон којим је Дан Светог Саве постао званично признати празник у овој земљи. На позив румунског парламента седници поводом свечаног проглашења Савиндана за званични празник присуствовао је епископ будимски Лукијан, саопштила је Епархија темишварска.

Говоре су пре гласања одржали српски посланик Славољуб Аднађ, иначе иницијатор овог закона, државни секретар за сарадњу са црквама и верским заједницама Виктор Опасхи, представници владе и парламента који су пружили подршку за усвајање закона.

У оквиру радне посете Букурешту, владика Лукијан посетио је село Клежан код Букурешта. У овом месту, као и у околним селима у Влашкој равници, како се подсећа у саопштењу, налазе се задужбине капетана Мише Анастасијевића: Црква Светих архангела Михаила и Гаврила, као и Занатска школа, тада највећа у Европи, копија београдског Капетан-Мишиног здања, која је данас, нажалост, у рушевинама.

Надлежни архијереј састао се и са потомцима Срба који су из Шумадије у ове крајеве дошли са Капетан-Мишом и који, како се истиче у саопштењу, и дан-данас говоре српски језик.

Политика.рс

Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић био је гост новог издања емисије "Огледало" на подгоричкој Српској ТВ. Гостујући у наведеној емисији отац Велибор је говорио о најновијим нападима на Митрополију црногорско-приморску СПЦ, као и о тешкоћама са којима је суочено свештенство и верни народ Митрополије црногорско-приморске. Аутор емисије је Љубица Гојковић.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Чекајући Васкрс, 55 година послије 1944.

За вријеме НАТО-бомбардовања СР Југославије 1999. завршавао сам, након вишегодишњег труда, библиографију о раној хеленској философији. (Објављена је двије године потом: Bibliographia Praesocratica: A Bibliographical Guide to the Studies of Early Greek Philosophy in its Religious and Scientific Contexts with an Introductory Bibliography on the Historiography of Philosophy (over 8,500 Authors, 17,664 Entries from 1450 to 2000), Paris: Belles Lettres 2001, 700 p.) Послије стручног увода у књизи се налази следећи меморабилни текст (на енглеском, француском и српском):

Гласовити српски научник Милутин Миланковић (1879-1958), професор небеске механике и теоријске физике на Универзитету у Београду, потпредсједник Српске академије наука, интернационално познат и још увијек утицајан највећма својим синтетичким дјелом Канон осунчавања Земље и његова примјена на проблем ледених добра (Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem, Belgrad 1941), овако је описао њемачко бомбародавање:

Који очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони зазујаше над Београдом и сручише на њ своје разорне и запаљиве бомбе? Изненађени тим мучким нападом или пробуђени баш из самог сна, покушасмо да се спасемо где било. Неки се посакриваше по подрумима, неки по склоништима, а остали се разбегоше из вароши.

После недељу дана непријатељска војска уђе у Београд, ваздушни напади престадоше, а избеглице се почеше враћати. Затекоше варошке улице засуте стаклом поразлупаних прозора и закрчене рушевинама зграда из којих су ископавани лешеви погинулих станара. И ја пођох из свог заклона у варош. Нађох Универзитет запоседнут непријатељском војском, мени неприступачан. Упутих се затим у Бранкову улицу да видим шта се догодило са зградом претседништва наше Академије Наука. Нађох је порушену, иако не сравњену са земљом, но у њој нађе смрт чувар зграде.

Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и, преко рушевина зграда које су препречиле улаз у њу, једва доспех онамо. Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања Српске Академије Наука. Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији одштампан је баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак. Све табаке дела, од сваког по 500 комада, видео сам онде, несавијене, уредно положене један на други, да би се приступило његовом сашивању у поједине књиге. А сада, десет дана доцније, видех пред собом рушевину зграде под којом је лежало моје довршено дело, сахрањено у гробу. Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних! – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 4, стр. 251.

Након три године, почетком априла 1944, професор Миланковић разговара у окупираном Београду са својим колегом академиком Богданом Поповићем (1863-1944), књижевником, естетичарем и књижевним критичарем, о говоркањима да ће Енглези и Американци послати своју авијацију из Италије да бомбардује Београд и друге српске градове. Богдан Поповић је сигуран да се то не може догодити:

Немогућно! – Искључено! Као што знате, први светски рат провео сам у Енглеској и упознао њен џентлменски народ. Сваки Енглез зна добро да смо ускочили у овај рат да останемо верни нашим савезницима из првог светског рата. Може ли се и замислити да ће Енглеска напасти на свог до гроба верног пријатеља обореног надмоћним непријатељем и раскрвављеног стотинама рана? Та зар енглески листови, кад, ево већ три године, жигошу зверске нападе Немаца на незаштићене вароши, не спомињу, поред Варшаве и Амстердама, стално и Београд? Зар се може замислити да ће учинити својим пријатељима оно што Немци учинише својим противницима? Јавно мишљење Енглеске која бди над части своје нације неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним делом.

Две недеље доцније догодило се оно што је Богдан сматрао немогућним.

Било је то 16. априла 1944, на први дан нашег ускрса, у подне, баш када су сви житељи Београда седали за трпезе да прославе тај празник васкрсења. У томе часу запишташе сирене, а англо-американски авиони сручише своје разорне бомбе на унутарње квартове Београда и разорише, као да су од карата, целе редове кућа. Побијени становници тих кућа остадоше, мртви, одељени једни од других рушевинама међуспратних таваница. – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 7, стр. 725.

(Напади су се поновили наредних дана и још неколико пута до краја рата.) Разговор двојице професора настављен је након три мјесеца:

Посетих Богдана Поповића. Нађох га телесно и душевно изнуреног, бледог, тужног и резигнираног. Рече ми: ᾽Не желим да живим у овом избезумљеном свету.᾿

Покушах да га охрабрим разумним разлозима па и шалом, но он се не даде разуверити: ᾿Избезумљен свет! Не желим, не тражим, не очекујем ништа од њега. Најбоље је умрети. Умрети што пре!᾿

Жеља му се испунила. – Исто, стр. 726.

Након педесет пет година негдашњи савезници Срба, сада уједињени с њиховим ондашњим окупаторима, приредили су српском народу бомбашки Васкрс 1999. Више нас не може изненадити када се догоди оно што смо сматрали да је немогуће. 24. марта 1999. отпочео је NATO агресију на суверену европску државу Југославију (Србија и Црна Гора). Уједно су бомбардовани Повеља Уједињених нација, позиција Савјета безбједности, статут NATO као одбрамбеног савеза, Женевска коневенција. Као супститут за вишеструко прекршено право понуђен је медијски морализам, који наравно одбија да се подвргне етичкој универзализацији. Тзв. ᾽морална облигација хуманитарних интервенција᾿ у стварности је добијање лиценце за производњу рата да би се показало како је Рат као такав у ексклузивној јурисдикцији NATO. Насиље максимализовано до апсурда, насиље ван конкуренције, планирано је као потврда ᾿кредибилитета᾿. Наоружана неправда – она је најтежа, знао је Аристотел: χαλεπωτάτη γὰρ ἀδικία ἔχουσα ὅπλα (Политика 1253а 33-34). Право на некажњено убијање с предумишљајем и са сигурне дистанције, легитимизација цивилних циљева (људска бића од породилишта до гробља, цркве и манастири, школе и болнице, мостови и фабрике, градске тржнице и тргови), смрт као урачуната ставка у профиту милитаризма, убијање деперсонализовано кроз видео-игру, фабрика смрти као индустрија забаве, моћ у пољу семантике да се масакри над невиним људским бићима именују ᾿колатерална штета᾿… – све се то покрива најплеминитијим побудама ᾿Заједничког Чувара᾿ као ᾿милосрдног анђела᾿ (а уствари је то пали анђео) и прикрива тоталном симулацијом рата. [᾽Заједнички Чувар᾽, Joint Guardian је назив NATO-удара против Југославије.] Медијска сатанизација жртве (а за жртву се бира неупоредиво слабији да не би било страха од одмазде) има за циљ да се жртви одузме право на жртву, па чак и право на самоодбрану. ᾽Јевреји᾽ се данас зову Срби.

Првог дана нацистичког бомбардовања Београда, 6. априла 1941, потпуно је изгорела Народна библиотека Србије и у њој једини сачувани примјерак првог српског буквара из 1597, чији је аутор инок Сава из Паштровића, тада јеромонах дечански на Косову и Метохији. Последњег дана окупационог боравка у Београду, 19. октобра 1944, Њемци су поред осталих спалили и богату библиотеку универзитетског Математичког семинара. Да ли је онда пристојно да ми неко од оних који ме бомбардују у мојој сопственој земљи надмено приговори како не знам слова и бројеве?

Чекајући Васкрс, 55 година након 1944, зар бих смио да бринем за окончање и штампање моје библиографије о предсократовцима, ма колико труда и времена да ме је стајала, а које је иначе намијењена превасходно стручњацима у Њемачкој, Енглеској, Француској, Италији, Сједињеним Државама? (Миланковић: “Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних.!”) Притиснут свакодневним убилачким и разарујућим успјесима 1100 NATO авиона, спремних на све осим на борбени ризик и одговорност за злочин, неочекивано сам почео да мислим о једној породичној ратној причи од прије мог рођења. Мој стриц Вуко Шијаковић (1919-1944) за вријеме Другог свјетског рата био је члан посаде авиона Либератор Б-24 “у саставу југословенског деташмана при 15. Аир Форсу”. Храбро се борио у савезничкој авијацији (добио је неколике медаље за храброст) и погинуо у заједничкој и праведној броби 18. августа 1944. – Да ли га је неки савезнички ратни стратег можда распоредио у ескадрилу која је оног Васкрса 1944. бомбардовала народ и градове у Србији и Црној Гори? Да ли га је неки савезнички ᾽милосрдни анђео᾽ убјеђивао како је доброчинство бомбардовати сопствени народ? (Била би то добра потврда исправности злог чина оних које смо, више не знам због чега, звали ᾽савезницима᾽.) Да ли је добио такву понуду (или наредбу!) од савезничких џентлмена? (За њих не знам, али сам за њега сигуран да то никад не би учинио. Ја знам своје претке.) Шта је мислио кад је сазнао да су његови саборци бомбардовали његов народ, окупиран од заједничког непријатеља? Да ли међу пилотима који нас бомбардују на Васкрс 1999. има потомака оних пилота с којима је летио мој стриц? Шта мисле о томе што сада раде? Да ли уопште мисле, или само притискају дугмад? – Не знам шта да радим са свим овим питањима. Знам да треба да се помолим Господу Васкрсломе да никад не будем у гомили која ће тражити да се неко разапне.

О Васкрсу 1999.
(Преузето из књиге проф. др Богољуба Шијаковића Пред лицем другог, Службени лист-Јасен, Београд-Никшић 2002, 332-336)

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Председник Републике Србије г. Вучић обишао 9. априла 2019. године радове на обнови Саборне цркве Свете Тројице у Мостару.

Преоседник Вучић је новинарима рекао да је црква у Мостару једна од највећих и најзначајнијих светиња у бившој Југославији, која је на ужасан начин уништена 1992. године када је срушена и спаљена. -Поносан сам на то што су Србија и Републике Српска дале пуни допринос за обнову овог храма. Хвала на указаној части да Србија колико може помогне, рекао је председник Србије и подсетио да је Саборна црква Свете Тројице саграђена 1873. године и била највећи српски православни храм до изградње храма Светог Саве на Врачару.

Председник Србије је истакао да је храм важан за Србе у Мостару, њих четири до пет хиљада који данас живе у том граду, за целу источну Херцеговину и цео српски народ, али и значајан и за Бошњаке и Хрвате јер говори о томе да можемо да живимо заједно и да поштујемо једни друге. Истакао је да је Србија издвојила значајна средства за обнову храма и да ће своје обавезе да испуни. -Надам се да ћемо пре краја 2020. године моћи да присуствујемо отварању овог величанственог храма, где ће осим осликвања, сви радови бити завршени. То је дивна вест за све Србе где год да живе, рекао је председник Вучић и најавио да ће Србија у наредне две недеље уплатити додатних 1,5 милиона евра за цркву у Мостару. 

Владика захумско-херцеговачки г. Димитрије захвалио је на помоћи Србији и Републици Српској  јер без те помоћи, како је рекао, храм не би био, сада већ, скоро завршен. -Имамо чврста уверења да ће храм 2020. године бити потпуно завршен. Нама остаје да, осим што волимо Бога, волимо све људе, своје по вери, али и све друге, све националности, све припаднике осталих вера. Тиме ћемо најбоље посведочити да смо прави хришћани, рекао је владика Димитрије.

Председавајући Председништва БиХ г. Милорад Додик изјавио је да Саборна црква Свете Тројице у Мостару има несумњив значај за Србе на простору БиХ и подсетио да је храм био брутално срушен што је била порука да Срби ту немају шта да траже. -Имамо шта да тражимо овде. Та окупљања око важне ставри као што је ова представља наше опредљење да нашу историју и културу не предајемо тако лако забораву как неки други мисле, рекао је г. Додик обраћајући се новинарима заједно са председником Србије после обилска радова на храму. Истичући да говори у име Републике Српске, нагласио је да је захвалан председнику Вучићу што је прошле године издашно помогао храм и додао да је сада на њему и г. Вучићу да обезбеде остала средства да би обнова цркве била завршена у предвиђеној динамици.

-Србија и Република Српска су издвојиле средства за обнову, сада већ видимо напредак. Преузели смо обавезу, председник Вучић и ја, да та средства обезбедимо, рекао је г. Додик и оценио да је положај Срба у Мостару и Федерацији уопште неповољан, истакао да се доносе одлуке против српског народа, а да веће присуство Србије и Републике Српске у БиХ говори о томе да воде рачуна о свим сегментима живота својих сународника. 

Извор: Српска Православна Црква

Привредници Чачка и град помогли сиромашног надничара и ратника из Остре Зорана Перовића

Остра под Буковиком – Сиромашни сеоски надничар испод Буковика Зоран Перовић (40), који огрубелим рукама и с муком издржава остареле родитеље и двојицу браће, данас је дочекао најсрећнији дан у свом тегобном веку. Привредници из Пословног удружења „Градац 97” из Чачка купили су му и на планину довезли нови трактор, у вредности од 12.000 евра.

– Нисам веровао да ћу дочекати овај дан – казао је Зоран, пољубио машину и пустио сузу.

Он је све дане НАТО агресије на нашу земљу провео на српско-албанској граници, где је у рејону карауле Кошаре бранио отаџбину као редовни војник у јединици ПВО, дужећи противавионску ракету „стрела”. Током бомбардовања био је тешко рањен, два дана лежао у коми у пољској војној болници са 17 копчи на глави и трећег, кад је могао да стане на ноге, вратио се на положај.

У једном нападу НАТО авијације, припадника албанске регуларне војске, ОВК и муџахедина, са још тројицом војника из јединице носио је рањеног друга у шаторском крилу три километра, а затим истим путем и нашег војника који је смртно страдао на положају.

– Први пут имам своју машину и срећан сам као нико мој. До сад сам радио рукама и колицима, а орали су ми људи из села. Да би се поорало мојих 30 ари, морао сам, најпре, да одрадим седам надница код других и у канти донесем нафту из Мрчајеваца – вели Перовић за „Политику”.

Кључеве трактора уручио му је Миленко Костић, власник предузећа „Ауто Чачак” .

– Нама је част да помогнемо овом човеку коју је уложио свој живот за одбрану отаџбине. Желимо да Зоран у кабини, ускоро, довезе и младу.

Градоначелник Чачка Милун Тодоровић саопштио је за наш лист да ће Перовићима из градског буџета бити подигнута и опремљена кућа од 50 квадрата, у коју ће моћи да се уселе до средине маја.

Ова породица је без сталних прихода. Привређују надничећи само Зоран, који је завршио пет разреда основне школе, и један његов брат.

извор

Братство Светоархангелског манастира на Михољској превлаци захвалило се данас свим полицајцима који су одбили наређење да руше Крстионицу.

„Овим путем желимо да се захвалимо свим припадницима полиције Црне Горе који су одбили да учествују у рушењу наше светиње, као и онима који су учествовали у походу на нашу светињу али нису хтјели да уђу насилно на манастирско имање“, објављено је на фејсбук страници Манастира.

Најтоплије молитве и најдубље поштовање, наводи братија, прате оне који су због ове ситуације изгубили или напустили посао, али и задобили нешто много веће, „што ће се открити свима нама када напустимо овај привремени живот, и дођемо пред Бога Оца“.

„Хвала свима који су ради свештеног страха и поштовања светиње чојствено и као прави наследници црногорског достојанства сачували свој витешки образ.

Христос је међу нама“, наводи се у саопштењу Манастира Михољска превлака и вјерног народа.

Припадници 126. бригаде ваздушног осматрања, јављања и навођења, окупили су се крај спомен-обележја у насељу Краљев сто на Дивчибарама одали пошту потпоручницима Жељку Савичићу и Синиши Радићу, који су страдали у ваздушним ударима НАТО авијације 1999. године.

На спомен обележје погинулим припадницима 126. бригаде ВОЈИН венце су положили припадници бригаде, породице и пријатељи, представници градова Ваљева и Краљева, делегације ветерана, СУБНОР-а и удружења опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Командант 126. бригаде ВОЈИН пуковник Александар Дучић говорио је о животу и делу погинулих официра.

– На данашњи дан пре двадесет година, потпоручници Жељко Савичић и Синиша Радић ушли су у историју, у строј бесмртних, у строј свих оних који су положили најсветлије за своју отаџбину – своје животе. Чувајући и обилазећи овај споменик туге и поноса, чувамо успомену на њихова дела, која ће вечно остати записана на најсветлијим страницама наше историје. Њихови положени животи обавезују нас да чувамо мир и бранимо слободно небо наше отаџбине – поручио је пуковник Дучић.

У оквиру обележавања 20. годишњице одбране од НАТО агресије на СР Југославију, а на иницијативу коју су покренули припадници 126. бригаде ВОЈИН, Град Ваљево доделио је назив једне улице на Дивчибарама - „Улица поручника Савичића и Радића”.

На месту погибије официра изграђена је црква посвећена Светом великомученику Георгију, који је и сам био војник.

Потпоручници Жељко Савичић и Синиша Радић постхумно су одликовани  Медаљом за заслуге у области одбране и безбедности и унапређени у чин поручника, а 2015. године Ваљевска епархија их је постхумно одликовала Орденом Светог владике Николаја.

Петковић, новинар Радио Тивта и предсједник Бокељског форума дошао је раме уз раме са вјерним народом да обрани православну светињу од полицијског десанта

Као давне 1972. године када је Исо Махмутовић, човјек исламске вјероисповијести одбио да руши Његошеву капелу на Ловћену рекавши „Ја нећу да рушим нечију светињу, да укаљам образ и руке, да на ђецу бацим срамоту и проклетство“, тако и данас Андрија Петковић, Хрват из Тивта стао је у одбрану крстионице на Михољској превлаци.

Петковић, новинар Радио Тивта и предсједник Бокељског форума дошао је раме уз раме са вјерним народом да обрани православну светињу од полицијског десанта.

Због људи као што су Махмутовић и Петковић, не треба губити вјеру у хуманост и људској.

Браво Андрија!

Драга браћо и сестре,

Братству нашег манастира је потребна ваша помоћ.

Док се не реши статус наше Крстионице и Цркве молимо вас да се по могућности свакодневно у што већем броју окупљамо у манастиру и молимо.
Потребна нам је ваша помоћ и за активности које су сада знатно увећане услед новонастале ситуације јер малобројно братство не може све да постигне.

Долазак је могућ у свако доба дана и ноћи.

Молимо вас делите даље ову информацију.

Свако добро вам од Господа желимо. +

Богословију "Светих Кирила и Методија" у Призрену похађа осма генерација будућих богослова. У обновљеној духовној школи је 51 ученик, дошли су не само с Косова и Метохије. Дане Васкршњег поста проводе у продуженим молитвама и честим литургијама.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/03/29/14145671/prizren-290319.mp4

Овде се служило Богу практично један миленијум. Када служимо у Љевишкој, осећају се векови који су ту.

Тако у Душановом Призрену о својој школи говоре они који православље шире са југа. Из њихових душа као да исијавају речи нашег нобеловца Андрића – Сваки је човек дужан не само завичају.

"Ја сам дете које је целог живота било на Косову и желео бих да овде и останем. Зато сам дошао у Призрен да не бих напустио Косово", каже Никола Вуксановић, ученик из Штрпца.

Ученик из Лесковца Вељко Стојановић каже да су му други предлагали да Богословију упише у Нишу или Београду, али да је он желео у Призрену.

О Призрену, његовим светињама и духовној школи коју су завршили и књижевник Григорије Божовић али и 44. наследник Саве Немањића, патријарх Павле и садашњи Његова светост Иринеј, писали су не само познати.

"Призрен је царски град, престоница цара Душана, где су Срби живели, где су стварали, где су подизали цркве, манастире", каже његово преосвештенство владика Теодосије.

Богословија у мултинационалном Призрену онована је давне 1871. године. Кроз историју је делила судбину народа.

У граду, музеју на ободу Метохије до доласка Мисије Уједињених нација живело је 12.000 Срба. Данас опстаје осамдесетак православаца.

У сусрет празнику над празнизницима, Васкрсу, ученици и сви који су у Богословији дане проводе у посту и молитвама.

"Богослужења специфичног карактера су само у овом периоду и наравно чешће имамо Свету литургију и само Свето причешће", каже јеромонах Исидор.

Богослужи се у Саборном храму Светог Ђорђа али и у другим средњовековним светињама.

Ансамбл “Венац” поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио спот у коме поручују да је једина ствар коју желе мир.

– Тог пролећа одузели сте нам све. Одузели сте нам две хиљаде невиних живота, а био је и 79 невино настрадале деце. Ваше немилосрдне бoмбе су раниле 12 000 људи и протерале 230 000 Срба и другог неалбанског становништва са КиМ и уништиле сваки педаљ наше прелепе земље. Али и после свега ми Вас не мрзимо већ жалимо због вашег греха према нама и вашег зверства и зла које је дубоко усађено у вама и знајте да нашу спрску земљу нећемо напустити никада.
Текст који изговара прелепа девојчица у народној ношњи, коло око манастира Грачаница као и снимцима других светиња на КиМ, песмом “Ово је Србија” али и порука да “једино што желимо јесте мир” чине спот који је поводом двадесетогодишњице бомбародвања наше земље снимио професионални ансамбл из Грачанице “Венац”. Овај спот који траје 3 минута и 28 секунди изазвао је бурне емоције, а његова порука уз ваздушне сирене и звоњаву звона гласи да се “Не заборави” и “Слава херојима“.

Извор: Новости

24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. 

Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је "сервирано" име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи.

НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке.

Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије.

Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. 

Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен.

Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници.

Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници.

Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака...

Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици...

Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида.

На 20-у годишњицу НАТО агресије, данас је на аеродрому Батајница служена Литургија и помен свим настрадалим. Припадницима војске, полиције, цивилима.

У присуству свих припадника 204. ваздухопловне бригаде и породица погинулих, молитвено смо се сетили наших колега који животе положише у одбрани земље.

Бригадни свештеник, јереј Предраг Докић је служио парастос испред споменика "Нико није рекао нећу".

Након молитве, венце на споменик су положили и командант бригаде, бригадни генерал Жељко Билић и породице пилота, мајора Зорана Радосављевића и пуковника Миленка Павловића који настрадаше у ваздушним окршајима са бројчано и технолошки надмоћнијим непријатељима. 

Мајор авијације Зоран Радосављевић, пилот-ловац, рођен је у Приштини 26. фебруара 1965. године. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године.

У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта.

Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства.

Пуковник авијације Миленко Павловић, пилот-ловац, рођен је у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница.

У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје...

Да се никада не заборави...

Историјска ризница нашег простора има у свом именику велики број датума од општег значаја и посебности за укупну свјетску културу. Један од њих јесте 24.март 1999.године, дан кад је НАТО као најјачи војни савез повео рат против Савезне Републике Југославије кршећи међународно право и Резолуцију Савјета безбједности Уједињених Нација.

Акција под кодним именом “ Милосрдни анђео „имала је за циљ да сломи отпор Савезне Републике Југославије и инсталира на простору Косова и Метохије етнички чисту државу косовских Албанаца. Дубински смисао ове акције само је партикула НАТО пута на Исток која је започела много раније, тачније почетком деведесетих година прошлог вијека. Први сукоби територијалне одбране Словеније са регуларним снагама ЈНА, етничко чишћење Републике Хрватске од српског народа ( операције Олуја и Бљесак ) само су појединачне и најзначајније војне акције о којима ће садржајно и сазнајно говорити архиви западних држава на челу са Сједињеним Америчким Државама када се са истих уклони ознака тајност и учини доступност војним и историјским истраживачима. Кад све то буде практично спроведено у дјело постаће не(закулисно) јасна улога НАТО стратега у редизајнирању етничке структуре западних земаља бивше СФРЈ и неутралисања српског народа са вјековних простора гдје је имао демографско, етничко и религијско присуство. Наставак агоније пресељен је у Босну и Херцеговину 1995.године када су авиони ове војне алијансе бомбардовали положаје Војске Републике Српске. Ток једносмјерног политичког колосјека након војних акција искристалисао је дејтонску Босну и Херцеговину. Државна творевина средишње југословенске републике постала је мутант по узору на лошу историјску реплику обучену у правни оквир глобалистицко-калајевске сфере правног провизоријума, најсличнији оном из доба владавине Аустроугарске Монархије. Овакво правно “ чудовиште “ постало је оквир за неконзистентан и крајње нефункционалан живот три народа који је стациониран у два ентитета несвакидашње федерације. Плашећи се да тема не изгуби ток и смисао подсјетићу да је агресија на Србију и Црну Гору трајала 78 дана, да је изручено 15 тона осиромашеног уранијума чије полувријеме распада траје 4500 година, да је непознато уранијумско дејство на људско здравље а након бомбардовања регистрован је пораст броја малигнитета код дјеце и одраслих. Анализом Института Батут број дјеце узраста од 0 до 5 година износи 335 на годишњем нивоу а иста обољења у државама ЕУ не прелазе број од 165 обољелих на годишњем нивоу. Нејасна су сазнања о дјеловању уранијума на екосистем ( ваздух, вода,храна, ланац исхране) и не постоје докази о чиниоцима омасовљења малигних болести на бомбардовањем захваћеном подручју. Мендељејев периодни систем нашао је плодно тло за биолошко – хемијске експерименте у току 78 дана бомбардовања СРЈ. Косово и Метохија носиоци су листе овог ратног покуса. Рат је завршен потписаним Кумановским Споразумом којим је потписана војна предаја Косова и Метохије, а народ остављен на милост и немилост албанским екстремистима. У Србији власт 2000.године преузима демократска власт, док бивши предсједник СРЈ Слободан Милошевић бива изручен Хашком Трибуналу. Суђење које је карактерисала Милошевићева надмоћ покрила је сјенка природне смрти оптуженог ( ако је природна). Први предсједник демократске Владе Србије Зоран Ђинђиц убијен је 12.марта 2003 године у Београду. Зоран Ђинђиц жртва је косовско-метохијске драме и одбране свете косовско-метохијске земље. Интервјуи, изјаве и диломатски контакти иду у прилог ове тезе. Кристална Ноћ на Косову и Метохији догађа се 17.марта 2004.године. Иза ње остају убијени, прогнани, спаљене куће и домови, спаљене и порушене цркве, манастири и гробља. На 15.годишњицу косовско-метохијског погрома датум који је симболичан јубилеј пада у Недјељу Православља. Запад са свим “ европским политичким чиниоцима “ државне заједнице Србија и Црна Гора улаже последње атоме снаге да из политичког живота елиминишу Демократску Странку Србије и Војислава Коштуницу. Референдум о државно- правном статусу Црне Горе, стварање суверених држава Србија и Црна Гора “ Милосрдни анђео“ наставља свој тихи ток. Устав Србије остаје једина и последња брана отимачима свете српске земље. Немогуће је избацити Косово и Метохију из Устава Србије и највиши правни акт разградити у самој Србији. Приступило се свођењу Резолуције СБ 1244 на минимализован европски правни оквир познат под називом Бриселски Споразум. Билатералним преговорима ( боље рећи слабошћу, незнањем, недостатком дипломатске вјештине ) Србија тј.њена дис(континуирана) власт на овом “ специјалном задатку “ укидала је постепено Устав и законе Србије на територији Косова и Метохије. С обзиром да преамбула о Косову и Метохији није укинута у самој Србији ( Устав Србије) ових дана врх лажне државе Косово Београду нуди “ Платформу “ о будућим односима. Текст има лондонско – вашингтонски тон и политичко – правне аршине ова два “ пријатељска“ центра. Пет држава ЕУ заједно са Ватиканом нијесу признали лажну државу Косово. Ватикан је признао Словенију и Хрватску и јавно позивао остатак свијета да учине исто то. Званичне Црна Гора и Сјеверна Македонија учиниле су признање лажне државе Косово. Званична Црна Гора се одрекла Косовског Завјета и издала саму себе. Народ Црне Горе чува и брани Косовски Завјет. У Србији су се мијењале владе и политике. У Црној Гори је само једна власт промијенила и у државничку праксу примијенила све политике. Идеолог “ Милосрдног анђела“ Тони Блер постао је савјетник предсједника Србије Александра Вучића. Не ( милосрдни анђео ) и Косовски бој још трају. Гордијев чвор српског народа и укупног хришћанског бића није размршен. Косово је пшеница и хљеб, Метохија је грожђе и вино. Обоје су Крв и Тијело Господа Исуса Христа. Светионик свих свјетова, живота и тачка хришћанског екуменског постојања. Власти Црне Горе и Сјеверне Македоније одрекле су се Христа Спаса. Ватикан то није учинио. Паметноме доста !!!

Аутор је доктор специјалиста нефролог и пјесник

Извор: Митрополија црногорско-приморска