Изградња дигитализованих заједница будућности, односно паметних и сигурних градова један је од циљева Владе Србије која је усвојила Уредбу којом се утврђује Програм подршке подизању иновационих капацитета градова и општина за 2019. годину. Какве нам олакшице у свакодневици доноси технолошки развој, какве изазове и које етичке дилеме, неке су од питања која су отворена у новом издању емисије ”Фрагменти.”

Извор: ЦЕПИС

Косовски полицајци су пребили па ухапсили седамдесетогодишњег Војислава Тодоровића из Гњилана, пошто су најпре малтретирали његову супругу на административном прелазу Кончуљ. Косовска полиција је малтретирала Тодоровићеву супругу, да би потом претукла и ухапсила Војислава Тодоровића, наводи се у саопштењу директора Канцеларије за Косово и Метохију Марка Ђурића.

Породица Тодоровић једна је од ретких српских породица која живи у самом Гњилану. Ђурић оцењује да је то нови пример перманентног притиска на Србе и шовинистичког односа привремених институција према српском народу и још један је доказ да је циљ Приштине етнички чиста територија Косова и Метохије.

"Најоштрије осуђујем овакво нецивилизацијско и дивљачко понашање и позивам представнике међународне заједнице у јужној покрајини да коначно реагују и стану на пут таквим изливима мржње према припадницима српске заједнице и хапшењима искључиво на основу етничке припадности", поручио је Ђурић.

Извор: РТС

У Лепенцу, на средокраћи пута између Бијелог Поља и Мојковца, на празник Светог великомученика Прокопија, 22. јула, литургијски је прослављена храмовна слава цркве која је посвећена овом великом исповједнику Божјем. Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије, уз саслужење свештенства и монаштва епархије. Светом богослужењу присуствовао је вјерни народ Лепенца и околних мјеста.

Владика Јоаникије се осврнуо на последња дешавања у вези са предложеним Законом о слободи вјероисповијести, истичући да Црква има велики проблем с властима у Црној Гори.

– Не зато што смо ми против власти, него зато што је наша власт ударила на наше светиње. То можемо назвати ударом на православље. Подмећу нам кукавичја јаја и причају приче како храмови као културна добра морају да припадну држави. А ова држава има Закон о културним добрима и тамо је добро дефинисано да држава не смије да улази у питање власништва над културним добром. И наше најважније светиње давно су уписане као културно добро. Ни комунисти нијесу одузимали храмове. А ови причају како је то европски стандард. То је антиевропски стандард, поручио је владика.

Истакао је да је и Европа опомињала власт у Црној Гори да не смију да улазе у питање власништва над црквеном имовином.

– Они хоће да тим законом омогуће отимачину и пљачку, и да држава једним параграфом постане власник свих цркава и манастира. Власник увијек има право да одређује како ће се неко културно добро употребљавати. Ако се то догоди, држава може увијек довести секташа, расколника или разбојника да скрнави наше светиње. О томе се ради. Ипак, има ова држава и Закон о имовини, и свачија имовина је заштићена, а ако неко има проблем и мисли да му је нешто отето, за то постоје судови. Ако је црквена имовина спорна, нека то држава судским путем докаже, истакао је владика Јоаникије.

Према његовим ријечима, никад досад нико није рекао да је спорна црквена имовина, да су спорна завјештања наших предака, да је спорно оно што су свети ктитори прилагали.

– То није рекао нико изузев наше власти. Има петнаест година и више да се пише и са многих адреса поставља питање поријекла имовине наших властодржаца, нових богаташа који су уписани на листе свјетских богаташа. Црква је нападнута и почело је њено гоњење. Ово што сад мало ћуте не значи да су намјеру промијенили. Ако су промијенили и видјели да су погријешили, то је људски. Нека повуку овај злокобни предлог закона… Спремни смо за наше светиње и да гинемо. Нема друге, не можемо дозволити да се каљају светиње и част и образ наших предака и ктитора, али не дај Боже да до тога дође. Умјесто тога, позивам да сви који се не слажу с овом злом намјером и безакоњем које се припрема и које се већ врши дају потпис против предлога закона, истакао је владика.

Он је казао да „исти овакав параграф, као код наших власти, стоји у једном закону код Хашима Тачија“.

– Ни тамо још није усвојен. Види се да раде заједно. Циљ је да све наше српске светиње на Косову и Метохији једним параграфом пређу у власништво те квазидржаве коју више од пола свијета не признаје. Дај Боже да овај празник данашњи славите у слободи кроз све вјекове, нико да се не мијеша у свету службу и нико да не заповиједа осим Цркве. Да не дође окупатор, или неко ко није позван да вас угрожава и гази. Јер смо ми народ који је завјетован слободи, да чувамо своју вјеру и највећа издаја је увијек била погазити своју вјеру. А ради се све да заборавимо своју историју, коријене и светиње, да се од њих отуђимо. Ипак, и поред притиска, нити смо их се одрекли, нити смо се отуђили, бесједио је владика Јоаникије.

Из руку Епископа Јоаникија грамату је примио Љубивоје Вранић из Нове Вароши, у име свог сина Александра, који је био донатор цркви у Лепенцу.

Жарко Станић, предсједник Црквеног одбора, казао је да је доста урађено на уређењу светиње од прошлог саборовања.

– Од прошлог саборовања дугујемо захвалност Вранићу који нам је помогао у писању фресака. Он нама, а њему Бог. Захвални смо главним ктиторима РаткуМушикићу, који живи у Београду, као и Драгољубу Вукадиновићу, који живи у Горњем Милановцу, рекао је Станић.

Домаћини славе били су отац Јован Вуковић с братством, а за наредну годину ту обавезу преузео је отац Слободан Радојевић, свештеник из Лепенца.

Литија у Мојковцу

Света литија с моштима Свештеномученика Харалампија, уз присуство великог броја грађана, прошла је синоћ улицама Мојковца. Литију је предводио епископ будимљанско-никшићки Јоаникије који се на главном градском тргу помолио за житеље и за град, а потом је светом водицом освештао градско језгро и благословио учеснике литије који су у великом броју изашли на улице. По завршетку литије, вјерници су лрилазили и цјеливали мошти Свештеномученика Харалампија у Храму Христовог рождества.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Спин-почетници изгледа нису имали у виду да је поступак пред Венецијанском комисијом транспарентан, па су прескочили да обзнане да је Нацрт мишљења, који је био припремљен 7. јуна од тројице извјестилаца, „искасапљен“ амандманима које су подносили чланови Венецијанске комисије до суштинске непрепознатљивости.

Студенти прве године Правног факултета, поред осталог, уче да се право ствара и да постоји ради примјене, а да је у процесу примјене права најсложенија фаза тумачења права. Такође, студенти, стичући своја прва правничка знања, уче да тумачење права не припада само правницима. Али, то не значи да је тумачење права од неправника и исправно тумачење. Само неправници могу да користе једну, посве нетачну, констатацију: три правника пет мишљења! Хе, правници, ако су правници, у тумачењу имају само једно мишљење. И то оно стручно!

Тумачење права јесте утврђивање правог, тачног смисла и значења правне норме. А да би се тумачило право, односно да би се дошло до правог, тачног смисла и значења правне норме, правна наука је дефинисала врсте тумачења. И само се уз језичко, логичко, циљно, историјско и систематско тумачење може доћи до циља, тј. до правог смисла и значења правне норме. Једино се тим путем и на тај начин долази до једног и тачног правничког става. Кад право може да тумачи свако, онда то исто важи и за мишљење Венецијанске комисије. Али, и ту постоје нека правила, јер се ради о мишљењу које се односи на садржину предлога општег правног акта. Није спорно да тај садржај конзумира свако ко га интересује, али то не значи да свако има право да мијења смисао тог сложеног, слојевитог и захтјевног правничког текста.

МИШЉЕЊЕ ИЛИ УСТАВ

Током претходних седмица и дана свашта смо чули и читали поводом мишљења Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједницау Црној Гори. Неки су, па још се и зову правницима, мишљењу Венецијанске комисије својим изјавама дали статус правног акта, иако оно то није. И то не било каквог правног акта, него чак и акта који је и изнад Устава Црне Горе! Малтене, не би Скупштина Црне Горе ни имала право да доноси законе да није „венецијанаца“ , односно да ће она тек сада, с мишљењем, моћи да добија законе који ће важити за све!?!

Нећу сада да коментаришем прву информацију из Владиног Бироа за односе са јавношћу 21. јуна да је Венецијанска комисија „позитивно оцијенила“ Предлог закона, а ни ону, такође из Владе, којом је 24. јуна значајно коригована она од 21. јуна. Од тврдње да је Предлог закона „позитивно оцијењен“ дошли смо до тога да само „сматрају да је позитивно оцијењен“. Није за овај текст толико битно ни то што је из Владе накнадно саопштено да Влада није „планирала“ да једнострано врши одузимање вјерских објеката, односно што је у планирању одустала од онога што је написано у чл. 62 и 63 Предлога закона. Није ми јасно зашто се, поводом мишљења из Венеције, јавља Влада која није покренула иницијативу пред Венецијанском комисијом. Није ми јасно ни зашто је Министарство за људска и мањинска права које је покренуло ту иницијативу у тоталној дефанзиви.

СПИН-ПОЧЕТНИЦИ

Овом приликом ћу само о покушајима, посве узалудним, да се медијски релативизује мишљење Венецијанске комисије које је написано веома критички и сугестивно готово до наредбодавности, али не према Влади него према министарству као надлежном државном органу у овом случају.

Изгледа да је најважнији податак био да је мишљење „усвојено са 99% гласова“, а да је „само један члан“ и то онај из Србије био против, а „још један“ и то онај из Босне и Херцеговине, тј. Републике Српске био уздржан. Стварно не знам ко је и како гласао. И није ни битно, јер је мишљење (а не позитивно мишљење) усвојено и обзнањено. Нико се тиме није ни бавио, јер то није ни важно послије усвајања мишљења. Интересантан је пут од 100 посто позитивног мишљења до 99 одсто гласача мишљења у Венецији.

Спин-почетници изгледа нису имали у виду да је поступак пред Венецијанском комисијом транспарентан, па су прескочили да обзнане да је Нацрт мишљења, који је био припремљен 7. јуна од тројице извјестилаца, „искасапљен“ амандманима које су подносили чланови Венецијанске комисије до суштинске непрепознатљивости. Није им било важно то што је било амандмана на четири стране и да је ово мишљење, на неки начин, ушло у историју тог тијела управо по броју пристиглих и усвојених амандмана. Број усвојених амандмана на Нацрт мишљења је био такав и толики да је Секретаријату Венецијанске комисије било потребно скоро три дана да их унесе и коначно објави. Е, зато се од тврдње да је „позитивно мишљење“ дошло до „сматрања да је позитивно“. Објавили су да је у мишљење унијето „правно образложење Владе“ од 17. јуна, што је легитимно, али нису објавили шта је унијето и од других предлагача. Наравно, нису навели ни зашто су, ако је већ све било јасно и позитивно, слали допунско правно образложење у Венецију.

ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ЗБОГ РЕЛАТИВИЗАЦИЈЕ

А онда је кренула трапава и правнички незнавена медијска интерпретација једног сложеног и слојевитог, правнички захтјевног текста, а све са циљем да се критике, примједбе, коментари и обавезујућа упутства релативизују до бескраја.

Ових дана сам врло пажљиво читао мишљење Венецијанске комисије, а прије тога сам читао и Нацрт мишљења тројице извјестилаца. Од Нацрта мишљења до Мишљења је, како се види након упоређивања два текста, био дуг и трновит пут. За неке и неочекиван! Мишљење се у најважнијим тачкама драстично разликује од Нацрта мишљења. Зато чуди изјава Жане Филиповић од 19. јула да у „препорукама Венецијанске комисије нема суштинских и крупних промјена“. Одговорно тврдим да само добри познаваоци ове материје и номотехнике могу доследно да унесу препоруке Венецијанске комисије.

То се најбоље види у погледу броја примједби и сугестија у вези чл. 62 и 63 који су, без зазора, у Црној Гори са највиших адреса проглашени кључним одредбама у прелазним и завршним одредбама Предлога закона. Одговорно тврдим да предлагач у Мишљењу није добио ништа више од онога што је сваки субјект права, па и држава, имао и до мишљења из Венеције – право да се, у складу са законским прописима, обрати судској власти и да у судском поступку докаже неко своје право. Ништа више од тога! И ништа мање од онога што је до сада свакоме, па и држави, стајало на располагању.

Ако је свима до добра и напретка и до новог закона, онда не треба журити. Прво треба испоштовати кључну препоруку о инклузивном дијалогу државе са црквама и вјерским заједницама и кренути из почетка – у складу са правним поретком Црне Горе и Мишљењем Венецијанске комисије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Пуних oсaм минутa трajao je aплaуз публикe кoja сe диглa нa нoгe нaкoн прojeкциje филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ у пулскoj Aрeни.

Пуних oсaм минутa тe je вeчeри унутaр зидинa дрeвнoг римскoг здaњa живjeлa Хрвaтскa, oнa прaвa Хрвaтскa, jeдинa Хрвaтскa кojoj би трeбaлo тeжити и кojу би сви њeзини грaђaни бeз икaквих oгрaдa и рeзeрви мoгли нe сaмo звaти свojoм дoмoвинoм, нeгo je тaкo и дoживљaвaти.

Je ли oсaм минутa дoвoљнo?

Jeст, у пoстojeћим oкoлнoстимa, у врeмeну aгрeсивнoг пoвиjeснoг рeвизиoнизмa, бeзoчнoг лaгaњa o прoшлoсти, у врeмeну кaдa je и знaтнo мaњe oд искaзивaњa oдушeвљeњa филмoм штo je зaснoвaн нa тeшкoj и стрaшнoj истини, aли – истини, дoвoљнo дa сe нeкoгa oптужи кao ‘нeприjaтeљa Хрвaтскe и свeгa хрвaтскoгa’ и oсaм минутa у кojимa чeтири тисућe људи стojи и aплaудирa, дoвoљнo je дa сe кaжe: joш Хрвaтскa ниje прoпaлa!

Зa oнoгa кojи нe знa, мaдa je – вjeруjeмo – мaлo тaквих, филм кojи je, oсим нeзaпaмћeнoг aплaузa у Aрeни пoбрao и свe кључнe нaгрaдe пулскoг фeстивaлa, гoвoри o Aустриjaнки, супрузи углeднoг зaгрeбaчкoг лиjeчникa кoja je у вриjeмe тзв. Нeзaвиснe Држaвe Хрвaтскe спaсилa oкo дeсeт тисућa (10.000!) српскe дjeцe из устaшких лoгoрa. Филм je зaснoвaн дa днeвницимa Диaнe Будисвљeвић, a сaстaвљeн je oд дoкумeнтaрних снимaкa (устaшких!), игрaних диjeлoвa и рaзгoвoрa с чeтвeрo oд тaдa спaшeнe дjeцe. Филм прeдoчуje чињeницe. Вeћ и тo je нeштo штo сe влaдajућимa у дaнaшњoj Хрвaтскoj нeћe свидjeти. Jeр, oни сe пoнaшajу у склaду с нaвoднoм изjaвoм jeднoгa oд пoзнaтих aктуaлних ‘нoвинaрa’ кojи je нa примjeдбу дa нeштo штo je нaписao нe oдгoвaрa чињeницaмa, лaкoнски oдгoвoриo: ‘To гoрe пo чињeницe!’.

Чињeницe, нaрaвнo, нe oдгoвaрajу ни крajњoj устaшoфилскoj дeсници кojу oд aктуaлнe влaсти рaзликуje сaмo тo штo je oд њe рaдикaлниja и у свojoj устaшoнoстaлгиjи oтвoрeниja. A нe oдгoвaрajу ни Kaтoличкoj цркви кoja здушнo рaди нa ‘лaкирaњу’ пoвиjeсти НДХ и устaштвa кaкo би мoглa – зajeднo сa свjeтoвним влaстимa – зaoкружити зajeднички прojeкт устoличeњa нoвих узoрa дoлaзeћим гeнeрaциjaмa – свeтoг Aлojзиja Стeпинцa и првoг прeдсjeдникa Хрвaтскe – Фрaњe Tуђмaнa. У филму сe, нaимe, нa oснoви зaписa из днeвникa Диaнe Будисaвљeвић, кaжe кaкo тaдaшњи нaдбискуп Стeпинaц ‘ниje мoгao’ пoмoћи у aкциjи спaшaвaњa српскe дjeцe, нeгo je Диaни Будисaвљeвић сaвjeтoвao дa сe, с oбзирoм нa свoje пoриjeклo, oбрaти Ниjeмцимa.

Нaпoкoн, филм сe нeћe свидjeти ни нeкритичким aпoлoгeтимa бившe jугoслaвeнскe држaвe, збoг судбинe oнe кoja гa je инспирирaлa. Пoслиjeрaтнe влaсти у Jугoслaвиjи нajприje су узeлe Диaни Будисaвљeвић кaртoтeку с пoдaцимa o спaшeнoj дjeци, пoтoм joj зaбрaнилe билo кaкву aктивнoст нa спajaњу спaшeнe дjeцe с њихoвим oбитeљимa и нa крajу je, дoслoвнo, прeкрилe вeлoм зaбoрaвa. У врeмeну пaртизaнских хeрoja (кojи jeсу били хeрojи!) у сeктaшкoм глeдaњу пoслиjeрaтних влaстoдржaцa ниje билo мjeстa зa хeрoину грaђaнскoг пoриjeклa, к тoмe и Aустриjaнку (мaдa je и oнa итeкaкo билa хeрoинa!).

Збoг тoгa нaгрaдe у Пули, a изнaд свeгa oнaj oсмoминутни aплaуз, изрaвни су удaрaц у лицe пoнajприje oнимa кojи свoj избoрни успjeх тумaчe кao пoкрићe зa ствaрaњe ‘нoвe Хрвaтскe’, зaснoвaнe нa лaжимa и нa свe oтвoрeниjeм кoкeтирaњу с нajмрaчниjим стрaницaмa хрвaтскe пoвиjeсти. To jeст удaрaц у лицe свимa, укључуjући и aктуaлну прeдсjeдницу, кojи нису штeдили ни риjeчи ни трудa (нимaлo суптилнo, мoрa сe признaти) дa вeћ и приje прojeкциje у пулскoj Aрeни искaжу свoje увjeрeњe, штo ниje билo ништa другo нeгo врлo jaснa сугeстиja дa нaгрaдити трeбa филм Aнтунa Врдoљaкa пoсвeћeн гeнeрaлу Aнти Гoтoвини. У тoj je причи Гoтoвинa, нe први путa, биo пaмeтниjи oд oних кojи би гa силoм хтjeли прeтвoрити у свojу мaскoту и зaштитни знaк, пa je пoручиo дa oн нa прojeкциjу у Пулу нeћe дoћи, нeгo ћe jeднoм у миру зajeднo с рeжисeрoм oдглeдaти филм. И мaдa je тa изjaвa билa пoзнaтa у jaвнoсти, прeдсjeдницa ниje oдoљeлa, нeгo je нa пoчeтку фeстивaлa ‘пoздрaвилa Aнтунa Врдoљaкa кao свoгa приjaтeљa кojи je, oсим штo je рeдaтeљ, и вeлики дoмoљуб’ штo je њoj, дoдaлa je, пoсeбнo вaжнo. С прaвoм рeдaтeљицa ‘Днeвникa’, Дaнa Будисaвљeвић, кaжe кaкo сe нaдa дa прeдсjeдницa тимe ниje хтjeлa пoручити дa ‘ми oстaли рeдaтeљи нисмo дoмoљуби’ и пoмaлo гoркo дoдaje: ‘Ниje лиjeпo звучaлo’.

И дoистa – ниje. Kao штo врлo вjeрojaтнo нeћe лиjeпo звучaти рeaкциje из дeснoг тaбoрa нa пулски успjeх филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’. Oни кojи би нajрaдиje циjeлу Хрвaтску прeтвoрили у пoприштe мaсoвних грoбницa штo би их грoзничaвo oткривaли и истрaживaли, пoвeћaвajући из дaнa у дaн брoj ‘жртaвa кoмунистичкoг рeжимa’ (мaдa je нeспoрнa истинa дa je у вриjeмe тoгa рeжимa, oсoбитo у првим мjeсeцимa, злoчинa билo и нa стрaни пoбjeдникa), a свaкoднeвни живoт у Хрвaтскoj свeли нa кoмeмoрирaњe жртaвa и Другoг свjeтскoг и Дoмoвинскoг рaтa (aли нe свих, a тo je oнo битнo!), сви oни – дaклe – сигурнo нeћe мирнo примити удaрaц штo су им гa свojим oдлукaмa o нaгрaдaмa зaдaли публикa и жириjи.

Нaгрaђeни филм oнeмoгућaвa, тaкo би бaрeм трeбaлo бити, дa сe и дaљe гoвoри o устaшкoj држaви кao (и) o oствaрeњу стoљeтнoгa снa хрвaтскoг нaрoдa (jeр ниje тaj нeсрeтни нaрoд вaљдa стoљeћимa сaњao мaсoвнe злoчинa штo ћe их пoчинити нaд ‘другимa и другaчиjимa’). Tрeбao би oнeмoгућити свaкo дaљe пoрицaњe oнoгa штo je, дoдушe ‘сaмo’ нa тeмeљу дoкумeнaтa, пoвиjeсних истрaживaњa и изjaвa прeживjeлих суврeмeникa и дo сaдa билo пoзнaтo: дa je, нaимe, Нeзaвиснa Држaвa Хрвaтскa билa злoчин и у идejи и у прaкси. Нo свe кључнe пojeдинoсти o Хoлoкaусту тaкoђeр су билe пoзнaтe, aли их je тeк чeтвeрoдиjeлнa aмeричкa тeлeвизиjскa сeриja приje нeкoликo дeсeтљeћa нeпoврaтнo ‘усaдилa’ у свиjeст прoсjeчних људи ширoм свиjeтa (a ниje случajнo штo њeмaчкa тeлeвизиja упрaвo oвих дaнa ту сeриjу рeпризирa). У кojoj ћe мjeри бити oмoгућeнo (или oнeмoгућeнo?) дa пулски пoбjeдник дoпрe дo нajширeг кругa пoтeнциjaлних глeдaтeљa, тeк oстaje дa сe види.

Вриjeднoст филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ зa кojeгa смaтрa дa би гa трeбao видjeти свaки учeник у Хрвaтскoj, нajнaгрaђивaниjи хрвaтски филмски рeжисeр Рajкo Грлић види oвaкo: ‘To дjeлo укидa сву дeмaгoгиjу кojу су нaмeтнули Црквa, диo пoлитичaрa и рaзнe oргaнизaциje o тoму дa je устaштвo билo нeштo лиjeпo, плeмeнитo и зaслужнo. Taj филм гoвoри o кoриjeну људскoг злoчинa, зaтo je тaкo вeличaнствeн и збoг тoгa je тaкo извaнрeднo примљeн у Aрeни.’

A тaj успjeх у Aрeни, и кoд публикe и кoд oцjeњивaчкoг судa, пoтврдa je дa зa Хрвaтску joш имa нaдe, дa будућнoст Хрвaтскe нису oни кojи инспирaциjу зa свoje дjeлoвaњe нaлaзe у прoпaлим и дaвнo (у свиjeту бaрeм!) oтписaним и пoрaжeним идeoлoгиjaмa дeснe прoвeниjeнциje. Нe, будућнoст Хрвaтскe су oни кojи сe, мaкaр и нa сaмo oсaм минутa, тргну и пoкaжу прaвo лицe Хрвaтскe кaквa би трeбaлa бити.

И зaтo je тa пулскa ‘oсмoминутнa Хрвaтскa’ тoликo вaжнa. Дaнaс, a пoгoтoвo сутрa.

Tomislav JAKIĆ

Црква је старија (настала и профилисала се много прије) од Устава Књажевине Црне Горе 1905. и аутокефалне цркве тамо уписане, али и од Никеје 1219. и оснивања аутокефалне Жичке архиепископије. Односно, поменуте црквене организације из XIII и XX вијека, представљају новију историју онога што знамо и разумијемо као Цркву Христову.

А у њеним почецима, на њеним изворима – није било ни аутокефалија, ни устава, а нарочито не учешћа државних власти у црквеном животу. Напротив – Црква је настала и развила се, тако што је била гоњена. Од (ондашње римске) државе!
Од Иродовог злочина над тек рођеном дјецом, почињеног у паничном страху, преко Пилатове калкуланстке пресуде Христу, па све до бруталне ликвидације хришћана од стране римских царева.

Свети Јован Крститељ, Свети Ђорђе, Свети Димитрије… најпознатија су имена Светих људи страдалих од политичара свога времена. Они су своје животе дали за јеванђелске истине да ”Царство Божије није од овога свијета” и да ”у овом свијету немамо сигурнога града, него чекамо онај који ће доћи”. Прогоњена Црква је живјела под земљом (ране хришћанске катакомбе), све док су земаљски цареви од себе правили божанства (идоле), а државама којима су владали приписивали вјечна својства.
Стање се измјенило онда кад су се први владари крстили у име Свете Тројице, а својства вјечности (непролазности) почели приписивати Једноме и Живоме Богу. Настала је миленијумска епоха (од цара Константина до средњег вијека) у којој су готово сви европски владари били хришћани, а црквено учење било државна идеологија, тачка идеолошког обједињења владаревих поданика.

Такав однос снага је битно помогао ширење црквене мисије у свијету. Довољно је сјетити се мисије Свете браће Кирила и Методија, која је, на крају крстила и описменила Словене – а почела је, и била је подржана, од стране византијског цара, а потом и од бројних словенских велможа.
Уз све контроверзе и сва наличја ”брака” између Цркве и државе, црквени пастири су га подржавали и молили се за његов опстанак, јер је такав спој битно јачао мисију, и остављао дубљег трага у идентитету читавих народа и бројних народних покољења.
Нововјековна епоха просветитељства је на Западу развргла тај црквено-државни спој, испоставиће се, ипак, на обострано задовољство и Цркве и државе (уморних од оптерећења које је наступајућем грађанском друштву стварало наметање црквене догме, али и оног којим су политичка моћ и сплетке каљале чистоту јеванђелске науке).

Исток ће тај развод платити потоцима крви изазване револуционарним насиљем… Данас живимо доба секуларизма, период одвојености државе од Цркве, у ком нема гоњења, али нема ни владара које крунишу и благосиљају патријарси.

Изузев Грчке, у свим државама са већинским православним становништвом, устав и закон раздвајају Цркву и државу као двије институције по структури и природи постојања – потпуно различите. Оне постоје једна поред друге, могу и треба да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Послије 2.000 година црквене историје, људи су схватили да је тако најбоље.

Црна Гора је у својој историји збиља прешла нарочит, оргиналан пут у развоју ових односа. Први помени њене државности везани су за хришћанство. На печату архонта Петра, из X вијека, налази се лик Пресвете Богородице, а његов син Свети Јован Владимир, дукљански (зетски) краљ – први је хришћански владар мученик на овим просторима. Војислављевићи су били изразито вјерујући људи који су и на личном и на државном плану, велику пажњу поклањали црквеном учењу и побожном начину живота…

Вријеме Немањића украсило је средњовјековну Зету прелијепим хришћанским споменицима (храмовима, иконографијом, вриједним књигама…) и успостављањем аутохтоних православних епархија (са епископским сједиштима на домаћем терену, и са домицилним свештенством) – насупрот дотадашњим црквеним структурама које су биле грчке (византијске) провинијенције.

Немањићи су овдје пренијели византијску праксу да се земаљски владар, на измаку својих политичких снага, када престо препусти млађима – замонаши и посвети молитви.
Посљедњи зетски господари пред отоманску окупацију Балкана били су људи потпуно одани Цркви (градили су манастир и штампали црквене књиге), а први црногорски владари, који су утемељили модерну, слободну државу – били су православни митрополити.

Световни књажеви Данило и Никола били су такође убијеђени хришћани, који су законе своје земље доносили у складу са духовним принипима православља.

Од архонта Петра до краља Николе – Црном Гором (Зетом) су читав миленијум, без престанка, владали вјерујући људи. Крштавани, вјенчавани у Цркви, јавно (транспарентно) учествујући у свим могућим богослужењима. Сви су они били ктитори бројних храмова, поклањали су своју имовину Цркви, штитили су ту имовину од било какве злоупотребе.

И сами су учествовали у промоцији хришћанског учења, оснивали хришћанске школе, остављали у форми писаних споменика своја лична исповиједања вјере у Христа…

И зато се Црква без оклијевања и резерве ставила у службу опстанка и напретка такве државе. Колико год је Црква давала тој држави, добијала је много више заузврат. Овдје не мислим само на материјална добра и углед свештеника и мисионара у друштву, него уопште на стварање једне хришћанске цивилизације – са писаним законима, са обичајним правом, умјетничким благом, истакнутим појединцима – који су израстали из библијског текста.

Зато није било важно да ли је Црква у Црној Гори организационо и канонски дјеловала као саставни дио Патријаршије у Пећи, или је у државном уставу писало да је аутокефална – у оба случаја она је била у служби државног напретка, зато јер је цијела држава вјековима и без престанка била у служби ширења јеванђеља. Да је било другачије – Цркву не би интересовала никаква држава, па била она по сто пута српска или црногорска…

Послије 1918, црногорска држава је постала саставни дио шире државне заједнице, великог међународног пројекта званог ”Југославија”. Био је то истовремено и пројекат уједињења српског народа – у потпуности претходно осмишљаван и подстицан са Цетиња.

Црква је наставила да служи новој држави, а и држава њој. Сви (али без изостанка – сви) свештеници и архијереји из Цркве у Краљевини Црној Гори, свој живот и своју свештеничку службу окончали су као клирици Српске православне цркве. Наставили да служе, крштавају, сахрањују, проповједају и послије 1918, као што су то радили и прије тога.

Није укинута стара Црква, нити је успостављена нова – већ је наставила да постоји Једна и Иста Црква Христова у Црној Гори. Друге није било. Ту није ни могло бити битне промјене у ономе како су служили и шта су проповиједали свештеници послије 1918, јер се Црква у Краљевини Црној Гори осјећала једнако пећком, једнако светосавском, једнако косовско-завјетном, као што ће то бити и обновљена Пећка патријаршија послије I свјетог рата. (Ко не вјерује, нека чита. Има збиља шта да прочита.)

Промјене у административном имену и у границама су толико маргиналне теме, и ако неко на њима инсистира кад се ради о Цркви, такав би онда морао да устврди како је држава у којој живимо нешто потпуно друго (права супротност) у односу на СР Црну Гору (њено име и друштвено устројство), а да не говоримо о Краљевини Црној Гори (њен друштвени поредак и њене државне границе)…

Прву праву и велику промјену у односу на сву дотадашњу хиљадугодишњу историју, Црква у Црној Гори је доживјела не послије I, већ послије II рата. Јер, послије 1918. године – нико није убијао владике и свештенике; нико није укинуо рад богословије на Цетињу; и није завладао владар који је религију сматрао ”опијумом за народ”. Никоме није пало на памет да од цркве направи шталу или магацин!

Не, све се то десило послије 1945. године. До 1945. на црногорске свештенике су пуцали једино војници отоманске империје а не њихови дојучерашњи вјерници и браћа; Богословију коју је основао краљ Никола и Карађорђевићи су помагали и унаприједили њен рад (и даље су, послије 1918. ученици и наставници ове школе били домицилни Црногорци, Бокељи и Паштровићи), а владар који не вјерује у Бога – није забиљежен у историји Дукље/Зете/ Црне Горе – никада! Све је то наступило са појавом комунизма, послије 1945.

Капелу на Ловћену овдашњи бољшевици нијесу рушили зато што су њу обновили Карађорђевићи – него зато што су сматрали да ”будућност социјалистичке омладине није у религији”, како сликовито стоји у једном партијском прогласу из тог времена.

Владика Данило Дајковић је живио и дјеловао доста повучено, бринући о ”остацима остатака” Цркве у Црној Гори. Али кад је једном дигао глас, против рушења цркве на Ловћену (иначе заштићене тадашњим законом о очувању културних споменика) – добио је демонстарције пред Манастиром, са оним неславним транспарентом: ”Чудна попа, јади га убили”! Итд, итд… С обзиром на број ликвидираних црногорских свештеника (њих преко 100 – без суда и пресуде) и јавно прокламовану идеологију атеизма, не би било претјерано поредити период црногорске комунистичке револуције са епохом гоњења Цркве у прва три вијека хришћанства.

А дјецу смо васпитавали тако што су малобројни преживјели свештеници били ”баксузи” поред којих треба пљунути кад прођеш, или се ухватити за дугме!

Али, на сву срећу, изашли смо из тог једноумља, у доба грађанске, секуларне и мултиконфесионалне Црне Горе. Црква сада слободно проповиједа, гради и обнавља храмове, а слава Богу, број свештеника и вјерника се умножава.

На другој страни, држава ”нема обавезу” да слиједи писмо на ком су настали Октоих и Горски вијенац; нити ”осјећа потребу” да се неком правда зато што се у црногорским школама не учи српски језик нити се слави Свети Сава као школска слава (што је био случај прије 1918).

Ова држава више не слави Видовдан, као што је то радио књаз Никола, и креће се у контрасмјеру од његовог ”Онамо намо”. Скоро половину црногорске Владе данас чине припадници мухамеданске вјероисповјести – и, ко би нормалан, имао нешто против тога?

Грађанске власти ове НАШЕ државе, користе у пуном капацитету феномен одвојености од Цркве, па темеље културе, просвете и историографије заснивају на принципу – ”што даље од Цркве (и то оне Цркве из црногорске краљевине од прије 1918) и њене идеологије – то боље”!

То се мени не свиђа, али је легитимно – све док такву политику гласа већина црногорских грађана, без обзира на вјерски и културни идентитет тих гласача. Једно ми није јасно, и ево питам гласно – шта ће таквој идеологији државна Црква?

Црква која не би имала везе са садашњим организационим устројством СПЦ, нити са идентитетом, саџајем и надахнућем Цркве у Краљевини Црној Гори? Питам се, збиља – на шта би ТО личило?

Ни Једини Свемоћни Господ Бог, у јеванђељу, не каже апостолима: ”Окупићу вас наједно – свидјело се то коме или не”, него позива благо: ”Ко хоће нека иде за мном”. Али Он је знао како се то ради. Како се ствара Црква. Он то Једини зна!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Правном факултету Универзитета у Београду, 18. јуна 2019. године у организацији Студентског клуба Правног факултета представљена је књига „Црногорски сепаратизам“ историчара др Александра Раковића. У препуном амфитеатру „Слобоан Јовановић“ говорили су: Њ.П. Епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије, проф. др Богољуб Шијаковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, проф. др Чедомир Антић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, Бранимир Нешић, уредник књиге и директор ИК Catena mundi и др Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије, аутор књиге.

Њ.П. Владика Будимљанско-никшићки Јоаникије је отварајући скуп рекао: „Догађаји у Црној Гори не омогућавају ми нити да што ових дана прочитам, нити да се било за шта друго припремам осим за одбрану храмова у Црној Гори, али радује ме када људи од талента и знања постижу овакве резултате и кад се баве оваквим темама као што се бави др Александар Раковић. Млад је човек, али већ више деценија се бави темом Црне Горе. И право да вам кажем доста сам од њега научио. И од онога што сам прочитао од његових научних радова и још више сам научио из његових редовних обраћања јавности. Посебно се радујем овом његовом најновијем остварењу. То је заиста једна интересантна тема, како Црна Гора која је била српско огњиште, и српско почивало, и српско огледало, данас долази у једну такву кризу да цјелу своју историју, цјелу своју писменост, свој језик негира и тумачи са позиција наших непријатеља. Сигурно да је господин Александар Раковић добро изучио то питање и биће ми задовољство вечерас да слушам и да изразим велику захвалност студентима Правног факултета који организују овакве трибине, а посебно што су вечерас угостили професора Александра Раковића и његове колеге“.

Бранимир Нешић је казао „да је књига објављена у пресудном тренутку“, и да треба да  схватимо да оно што се дешава у Црној Гори представља много дубљи проблем који није стар само неколико последњих месеци. Он је скренуо пажњу „да као народ нисмо били довољно свесни проблема конвертитства у српском народу“ и да су „наши вековни непријатељи већ од средине XIX века кренули да спроводе конвертиство и да мењају идентитет одређеног дела српског народа.“ За књигу је рекао да је одликује мултидисциплинарни приступ и да представља синтезу историје, права, етнологије, психологије и социологије. Он је истакао „да ће књига помоћи широј јавности, а и држави Србији да схвати, да ово што се данас у Црној Гори дешава није случајност, да то није случајна непогода, већ да је то континурана акција у расрбљавању Срба у Црној Гори.“

Историчар Чедомир Антић је рекао да реч о књизи коју је написао наш угледни историчар на основу јасне и непобитне научне методологије и да је у питању један од историографских догађаја ове године. Он сматра „да се нови Црногорци отцепљују, не од Србије већ да се отцепљују од српства“. Антић је уочио да власти у Црној Гори успостављају „једну антидржаву у којој се све гради и поставља тако да треба да буде супротстављено Србима, посебно Србима који живе у Црној Гори, а потом Српству и коначно држави српског народа Србији“.

Он је констатовао да је „наша државност после деведесете године била реактивна, да је ишла реактивно на овакве догађаје, да није имала одговоре и да је пустила да једна група људи која ни у Црној Гори нема већину, да јој диктира темпо, да је условаљава“. Он се запитао „како се догодило да од једне српске државе која има велике аспирације и која прихвата првенство Србије, Црна Гора постане, једна земље која диктира положај Србије у оквиру југословенске заједнице, која се поиграва са Владом Србије“, као и „шта се са нама десило када ево наша политичка елита већ тридесет година није подржала српску политичку опцију у Црној Гори?“.

Чедомир Антић је на крају изразио наду да ће ова књига допринети да се у Србији промени политика и да је крајње време да се успостави једна трајна промишљена политика која је достојна политици наших предака пре 1918. године.

Професор Богољуб Шијаковић је казао да ова књига поседује много врлина, и да је „написана у једној веома широкој историјској перспективи“ и да „иако се доминатно бави текућим стањем ствари, она захвата много дубље у прошлост и даје један широки оквир не само историје Црне Горе него уопште српске историје на Балкану“.  Он је оценио да аутор успешно „показује везе између хрватског оквира стварања новог црногорског квазиидентитета и наци-фашистичког оквира, како и комунистичког“ и да иако међу њима постоје разлике, да је „њихова сврха, њихова функција идентична“.

Он је истакао да је врло важна поента ове књиге „да схватимо и да знамо где год да живимо, одакле год да потичемо, да смо просто Срби, један народ са јединственом одговорношћу, са јединственом националном идејом, са јединственом славном прошлошћу, а не да улазимо у партикуларизме и регионализме који нам други намећу”.

Он је нагласио један важан закључак из књиге да је „упркос свему и поред свега дух Српства у Црној Гори несаломив“. Он је уз то додао: „тачно је да су подјеле болне, да оне иду и кроз породице, иду кроз кумства и пријатељства и да су немилосрдне. Али с друге стране ако треба да дође до подјеле на добро и зло, нека дође до подјеле. Уосталом, ми смо она добра духовна већ подјелили и нама су припали Свети Петар Цетињски, Његош, Марко Миљанов, Стјепан Митров Љубиша, Свети Василије Острошки и све оно што ваља, а ето њима њиховог Мираша“. На самом крају, професор Шијаковић је нагласио „ми Срби, с обзиром на историју и претке немамо право на предају, зато што итекако имамо шта да бранимо, имамо право, дужност и обавезу да се бранимо“. Ове изјаве професора Шијаковића пратио је громогласан аплауз.

Последњи је говорио аутор књиге др Александар Раковић који је изнео став да „Србија, Црна Гора и Република Српска биће поново уједињене а да се ми Срби никада нећемо предати“, што је пропраћено снажним апалузом пристуних.

Он је рекао да постојање његове књиге медији блиски режиму у Црној Гори прећуткују и да је то зато „што их  мучи јер они знају да су конвертити а да ова књига их подсећа на то ко смо сви заједно некада били - Срби.“ Раковић је констатовао да „сваки конвертит осећа у својој подсвести, и тога мучи, издају коју је починио и да је због тога ова силна фрустрација коју видимо у политици црногорских сепаратиста“. Он се осврнуо на случај црногорске саветнице у амбасади у Турској и рекао да је њена изјава „заправо симптом дискурса који је доминантан у оквиру црногорског режима“.  

Раковић је истакао да „ми морамо да покажемо да смо дорасли нашим супарницима и непријатељма и да можемо да им одговоримо на ове изазове које су нам испоставили црногорски  конвертити на челу са Ђукановћем“. Он се запитао „због чега немамо националну и државну политику која ће се бавити српским питањем у Црној Гори“ и „због чега је република Србија дозволила да се Црна Гора према њој понаша као старији партнер, а понаша се тако већ годинама, ако не и деценијама, због чега то Србија толерише?“. Он је констатовао да „у свакој дипломатији мора да буде неког реципроцитета и да је проблем што ми не показујемо реципроцитет онима који нас угрожавају“ као и да има утисак да ће се то на жалост наставити.

Раковић је изнео мишљење да је „Ђукановићев режим ушао у последњу фазу када припремама напада на српске цркве и манастире он изазива физички отпор српског народа“ и истакао да је „шиканирање које тај режим спроводи на тим народом невероватно“ и да се таква омаловажавања, понижавања и диксирминација више не дешавају у Хрватској, па чак у мањој мери на Косову и Метохији.

Он је јо изразио бојазан „да би напад црногорских сепаратиста на цркве и манастире могао да буде координисан са нападом албанских терориста на север Косова и на српске светиње на Косову и Метохији“ и изнео став да „овај закон у Црној Гори треба само да буде увод у усвајање сличног или истоветног закона на Косову и Метохији где се такође конфискује имовина Српске Православне Цркве“.

Он је излагање завршио у уверењу да ће бити разума и да се то неће догодити, али и упозорио да „с обзиром на то да знам са каквим типовима имамо посла и са којом ће ужареном мржњом они напасти“ да се то може десити.

Текст и фотографије: Данко Страхинић

Православље - новине Српске патријаршије, 1.јул 2019.

У потрази за бољим животом све је више оних који напуштају руралне средине. У Царевцу, селу у близини Косовске Каменице, пет породица још увек одолева свим недаћама, а, како кажу, све би лакше поднели када би имали пут.

Пет породица у три махале још увек живи у Царевцу. Међу њима су и Ђорђевићи. Трајан и Сања имају троје деце. Једна плата није довољна за подмиривање свих потреба. На сву срећу, обоје су вредни, а земље има довољно.

„Највише производимо домаћи сир, сокове, кад буде зимница то све сама радим, али не може ништа да се прода, све за себе. Не исплати се ништа да чуваш кад немаш где да продаш“, каже Сања Ђорђевић.

Радили би и више, да их није задесио пех, на сву срећу, ту су добре комшије да припомогну.

„Имам око 4 хектара обрадиве земље, радим, чувам стоку. Имао сам више крава, али сам смањио због крађа и имам две. Пшеницу сам засејао по пола са комшијом, пошто ми је трактор неисправан, то кошта, тренутно немамо услове за то. Од механизације немамо ништа, све радимо ручно“, објашњава Трајан Ђорђевић.

Слога ово мало породица држи на окупу, деле исту судбину. Њихова прича је мање више идентична причама многих српских породица на Косову.

„Видите какав је пут, нема ко да нас посети, нико не долази, добро је што сте и ви дошли да видите где и како живимо, ужас. Посла нема, два сина не раде, живим од минималца. Барем да дође неко, да нам каже, да нам обећа“, јада се Звонко Сентић.

Ником од мештана Царевца није лако, па ни малом Виктору, који нема никог од вршњака. Дружење са њима је заменио игром са животињама, од којих му је, по свему судећи, најдражи голуб.

Царевце је од Каменице удаљено свега седам километра. Од 24 породице у махалама необичних имена – Мозговци, Старинци и Огњанци, остало је свега пет. У махали Огњанци тренутно сама живи Митра Симић.

„Продавницу немамо, лекара немамо, барем једном у седам дана да дође, да прегледа људе у селу, ништа… 55 година сам овде, 53 сам живела с мужем – умро је пре две године. Било је пуно људи, али боље им је у Смедереву, Јагодини, Крушевцу, где хоће да иду и купују… куће су овде оставили”, каже Митра Симић.

Надлежнима у Општини Ново Брдо познати су проблеми Царевчана, наводе да ће њихово решавање започети ускоро.

„Ми смо прошле године радили један део пута Јасеновик -Царевце, тако да ћемо ове године у сарадњи са ресорним министарствима да покушамо да асфалтирамо тај пут, пре свега да наспемо и да поправимо оштећења које је вода направила, тако да ћемо прво то поправити и спремити за асфалтирање. Уколико буде средстава, а надамо се да ће их бити, да асфалтирамо тај пут…Што се тиче јавног превоза, знате да је то проблем на читавом Косову, тако да без уређене инфраструктуре превозници имају потешкоће да све то испоштују. Надамо се да ћемо им у скорије време средити инфраструктуру, да им олакшамо комуникацију са већим местима, да могу да оду до доктора, да купе намирнице“, рекао је потпредседник Општине Ново Брдо, Синиша Димић.

Извор: Телевизија Храм

С обзиром да је у протеклих годину дана 5G стандард довео до великог броја контроверзи у светској и српској јавности, као и због питања и недоумица која верни народ поставља својим пастирима, у складу са својим назначењем, Центар за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ даје следећу концизну анализу у десет тачака:

1.    5G стандарду претходиле су "G" мреже које су користиле фреквенцијски опсег између 700 MHz и 6 GHz. Оно што нову генерацију (5G) суштински разликује од претходних је фреквенцијски опсег таласа који иде од 700 MHz па до чак 100 GHz. У пракси, брзина 5G мрежа би требало да буде и до 1000 пута већа него код тренутно актуелног 4G стандарда.

2.    5G подразумева бржи и већи пренос података, али истовремено захтева и сложенију инфраструктуру, која подразумева велики број додатних антена у урбаним срединама. Уз већ присутно електромагнетно зрачење које потиче од 2G, 3G, 4G и Wi-Fi уређаја, 5G стандард представља значајан додатак у свеукупном електромагнетном загађењу које нас окружује.

3.    Иако према свом фреквенцијском опсегу (милиметарски спектар) 5G спада у категорију која је далеко од изразито по здравље штетних јонизујућих зрачења, не може се са сигурношћу тврдити да изложеност великој количини нејонизујућег зрачења дугорочно нема утицаја на човека и природну средину, поготово јер су неки ефекти тзв. „електромагнетног смога“ већ јасно дијагностификовани у претходној деценији. Овде се посебна пажња даје вишем опсегу фреквенцијског спектра који ће бити у употреби. Када је реч о 5G, проблем представља кратак временски период испитивања да би се са сигурношћу утврдиле могуће медицинске импликације на човеково здравље, поготово у близини извора где је снага емитованих таласа велика. 

4.    Већа фреквенција подразумева мању „пробојну моћ“ те је из тог разлога потребно, да би 5G мрежа функционисала у урбаним срединама (у којима има много препрека), да буде инсталиран велики број примопредајника. У пракси, растојање међу примопредајницима би било не веће од 200 метара, што практично значи да је немогуће да човек у граду у коме је инсталирана 5G мрежа буде ван његовог спектра зрачења. 

5.    Веома је важно узети у обзир и утицај који свака нова технологија, па тако и 5G, има на биљни и животињски свет, а који у случају 5G мреже још увек није довољно испитан. С тим у вези посебну пажњу је потребно обратити на анализе организација које се баве заштитом животне средине и узети у обзир резултате њихових истраживања. 

6.    5G технологија не омогућава само напредак у брзини преноса. Њена парадигма „технолошког скока“ је сличнија преласку са машине за куцање на рачунарску обраду текста јер отвара могућност примене у Internet оf Things (интернет ствари), што је донедавно била област виђана само у научнофантастичним филмовима (пример су паметни градови са апсолутним надзором грађана, интелигентно предвиђање потреба људи и томе слично). Овакав нагли развој отвара одређена етичка питања, поготово она која се тичу заштите приватности грађана и слободе људског избора у потпуно аутоматизованом окружењу. 

7.    Посебан проблем 5G су биоетичка питања која се тичу технологије са којом је посредно у вези. Један од примера је употреба биочипова (микрочипова у телу) који се већ најављују као пратећа технолошка инфраструктура у оквиру једног од аспеката употребе 5G. Потребно је стога већ сада радити на законском оквиру који би омогућио да се биочип решења повезана са употребом 5G не смеју наметати становништву у будућем периоду, и да они делови становништва који из било ког разлога не желе да их приме не буду изоловани или дискриминисани по било ком основу. 

8.    Политичке импликације које 5G мрежа носи са собом су тренутно највећи проблем и генератор „забринутости“ јер однос између великих глобалних сила (особито САД и Кине), које се свака за себе развија овај стандард, уноси једну јасну политичку конотацију која одавно није виђена у свету технолошких новина. 

9.    Због свега наведеног важно је да се у Србији отвори јавни дискурс на тему 5G који би окупио све релевантне саговорнике из области електротехнике, информатике, права, економије, медицине, екологије, политикологије, социологије и осталих релевантних научних области. Свака једнострана анализа и имплементација 5G биће проблематична.

10.    Центар за проучавање и употребу савремених технологија је, следећи своју деценијску праксу, отворен за развијање јавног дискурса који се тиче ове теме и биће активан чинилац на стручном разматрању ове проблематике у нашем друштву. 

ТЕКСТ У ПДФ ФОРМАТУ

Центар за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ - ЦЕПИС

Извор: ЦЕПИС

Мијешањe политичара у вјерске послове представља највећу пријетњу међурелигијским односима у Црној Гори сматра највећи дио испитаних грађана, показало је истраживање које је за потребе пројекта „Истраживање улоге религије у друштвима западног Балкана“ приредила организација „Институт за демократију и медијацију“ из Тиране. У истраживању су још и недостатак образовања и дијалога, као и нови предлог Закона о слободи вјероисповијести наводе као пријетња хармоничним односима вјерника различитих религија нашег мултиконфесионалног друштва.

У истраживању је дато више репрезентативних одговора који осликавају оно што испитаници виде као пријетњу вјерској толеранцији у нашој земљи. Тако се у једном од одговора каже: „Нови Нацрт закона могао би да буде веома проблематичан по питању имовине вјерских заједница и створио би проблеме и тензије у читавом региону, не само у Црној Гори“. Неки од испитаника су такође истакли да власт има тенденцију да се мијешају у вјерске послове и политичари „капитализију религијски осјећај Црногораца у циљу добијања гласова“.

Већина испитаника се слаже да је образовање лијек за вјерску нетрпељивост. „Било би важно у неком облику укључити вјерску наставу у основно и средње образовање“ каже се у једном од одговора и додаје да би то подигло ниво знања о својој, али и о другим религијама. Са овим ставом слаже се чак 18% испитаника

Као веома важна препрека изграђивању стабилних међувјерских односа препознати су и медијски извјештаји који су усмјерени на извјештавање о инцидентима, а не о добрим примјерима складних односа.

Грађани Црне Горе сматрају да заједничке иницијативе вјерских заједница које су усмјерене ка решавању проблема у друштву попут сиромаштва или других облика друштвене неједнакости могу водити ка вишем нивоу социјалне кохезије.

Резултати овог истраживања штампани су као посебна публикација и представљени на регионалној конференцији „Религија у друштвима западног Балкана“ која је одржана у Тирани у јуну текуће године.

Павле Божовић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ових дана, док траје прича о Предлогу закона и покушаји поништавања законитих катастарских уписа храмова, манастира, вјерских објеката и свеукупне имовине Цркве и вјерских заједница, која је настала до 1918. године, на државу Црну Гору, Митрополији се непрестано јавља велики број људи који доносе бројна документа. И та документа, као и она којим Митрополија, манастири и црквене општине већ одавно располажу, непобитно потврђују вјековну истину Црква је била и јесте власник црквене имовине.

Никада као сад не стижу разни тестаменти, завјештања, изјаве о црквеној имовини. Ових дана ми донесоше један записник о диоби из 1908. г. у Пиперима, гдје се неспорно виде својинска права Цркве на одређеним парцелама. Јављају се чак и они чији су преци прије Другог свјетског рата обрађивали црквену имовину као закупци, а онда су се, послије рата, уписивали као власници те црквене имовине. И сада хоће да је врате и достављају пожутјеле странице давних уговора.

ВРАЋАЊЕ ЦРКВЕНОГ ЗЕМЉИШТА ОСТРОГУ

Само се за ових неколико дана јавило више људи из Горње Мораче, Бјелопавлића и Пипера тим поводом. То су потомци и наследници негдашњих закупаца земљишта Манастира Мораче, Ћелије Пиперске, Ждребаоника и Манастира Острога. Да не помињем исту намјеру супруге једног високог функционера једне гране државне власти. И она хоће, ради благослова својој кући и напретка својој дјеци, да врати Острогу земљиште које је у оно поратно вријеме уписано на њеног оца.

Прије неку годину, један честит човјек је купио кућу са земљиштем у долини ријеке Зете. И, када је уговор са продавцем закључен код нотара и реализован, савјесни и богобојажљиви купац је од неког сазнао да је кућа саграђена на имању Манастира Острога које је послије рата укњижено на продавчевог дједа. Тај честити, савјесни и богобојажљиви човјек се, не часећи ни часа, запутио у Манастир Острог и Светом Василију поклонио и земљиште и кућу. И вратио Свецу његово иако га он није одузео. Без размишљања се одлучио за благослов Светог Василија, слава му и милост!

ЦРКВЕНИ ДОКУМЕНТ

Добих ових дана, од нашег оца Игора, један занимљив распис окружницу Консисторије цетињске (консисторија је, заправо, црквени суд једне митрополије или епископије). Штампана је и заведена у дјеловодном протоколу те црквене институције под бр. 1690, а датирана је на 8. јул 1904. године. Неспорно, ријеч је документу који је настао прије 1918. године. Из њега се јасно види да је црквена имовина била црквена, а не државна.

Документ је важан и може да помогне онима којима није јасан статус црквене имовине у Књажевини и Краљевини Црној Гори и који, противно свој доступној државној и црквеној документацији и аргументацији, и даље сматрају да је „црквена имовина у то вријеме била државна.

У окружници је написано:

„Консисторији достављено је да су у неким мјестима свештеници, а у неким прокарадури (црквени тутори прим. В.Џ.) продавали поједина непокретна добра неких цркава. Ово дало је повода да Консисторија сумња да се таквих продаја непокретног имања црквеног од стране прокарадура или свештеника, чинило и на другим мјестима које Консисторији још увијек ни је познато. Дакле, помињу се „непокретна добра неких цркава“ и „непокретно имање црквено“. У сваком случају, црквено, а не државно у Књажевини Црној Гори!

Даље, наведено је „да би Консисторија право стање овог питања дознала, овијем наређује се окружном Протојереју, односно Надзиратељу, да у своме округу свакога свештеника испита: је ли се
у његовој парохији продавало како непокретно имање које Цркве; ако је: какво је било то имање, које цркве оно по имену било; на какву је сврху продато, за коју је цијену продато и ко га је по имену продао и коме?“ Врло интересантно за данашње вријеме и овај тренутак, јер се нигдје не помиње државна него црквена имовина. Као што се види, помиње се „непокретно имање које цркве“, а затим и питање „које је цркве /а не државе (прим. В.Џ.) оно по имену било“.

У окружници су дата следећа упутства: „Оваква продаја, која је учињена отрагу три године, неће имати законите важности, ако је накнадно не би одобрила Консисторија; а тако и у будуће овакве продаје строго су забрањене без претходног одобрења Консисторије“. Дакле, о црквеној имовини се 1904. године и продаји црквене имовине, како се види из документа, није питао нико други до једино црквени орган Консисторија. Ни књаз, а ни Министарство просвјете и црквених дјела! За пуноважност таквог двостраног посла је, како се види, једино било потребно и довољно одобрење Консисторије, а не било ког државног органа у Књажевини Црној Гори.

На крају документа је наведено да „ову наредбу треба до знања ставити свакоме свештенику, а преко њега и дотичним црквеним прокарадурима“. Акт је закључен позивом да се „за више наведено што прије очекује одговор“.

ЦРКВЕНО ПО ВАЛТАЗАРУ БОГИШИЂУ

Овај акт је у сагласности са одредбама Општег имовинског законика из 1888. године. Надам се да није потребно да помињем да је ријеч о законику који је донио књаз Никола. У чл. 14 тог законика је било прописано да „осим рођених људи, тј. личних имаоника, имаоници могу још бити: и Кућа (владарска), и општина, и црква, и држава и заклади, и у опште свака установа којој закон признаје ту особитост.“ Неспорно, Црква је била равноправан носилац права својине – имаоник са државом, владарем, општином и другим физичким и правним лицима. Да Црква није имала своју имовину и да је, као што није, држава била власник црквене имовине, онда се Црква као имаоник не би нашла у чл. 14 Законика.

Члан 14 је додатно разрађен у чл. 716 Законика, јер је било прописано да су „имаоници: православне цркве, манастири и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила и црковна власт, а то признање није у опрјеци са државним законом. То исто буди речено и о црквама и црковним уредбама других хришћанских исповијести које држава признаје“. Исти статус и иста права су у чл. 717 Законика били гарантовани и „за све нехришћанске богомоље и друга постојана вјерска уређења (нпр. мухамеданске џамије), уколико је држава саму вјеру признала“.

Читам ових дана да заговорници теза о државној својини над црквеном имовином (!?!), у жељи да прибаве какву-такву аргументацију наводе чл. 718 Законика којим је било прописано да „управа добара црковних, и других имаоника вјерског значаја, као и њихово заступање напрама осталоме свијету, бива по уставу њихову, по другим признаним правилима и по наредбама законите им власти, у колико нијесу у опрјеци са државним законима“. Они, нажалост, из својих идеолошких разлога неће да разликују ограничење права својине од непостојања права својине! Ограничење права никада у праву не значи непостојање права! Напротив!

Извор: Дан

Помоћник реиса Исламске заједнице Црне Горе за медије, Енис ефендија Бурџовић, поручио је да „Исламска заједница не жели да буде предмет поткусуривања државе са Српском православном црквом, инсталирања Црногорске православне цркве, сукоба између једне вјерске заједнице и једне, како кажу пријатељи из Српске православне цркве, пара цркве.“ Он је то казао осврћући се на питање о закону о вјерским заједницама, на трибини “Дијалог у заједници – превенција радикализације и насилног екстремизма”, коју је у Бијелом Пољу организовао Центар за грађанско образовање (ЦГО), преносе „Вијести“.

-Дакле, да ли мислите да Исламска заједница треба да се постави ту као неко преко кога треба се некоме одброје дани у Црној Гори. Наравно да не. И наравно да Исламска заједница не пристаје да буде инструмент тога а оно што је битно јесте да је почело да се ради на закону. А што се тиче закона о вјерским заједницама што се тиче Владе Црне Горе ми смо задовољни што је коначно неко почео да се брине о нама, као вјерским заједницама“, казао је он.

Протојереј Гојко Перовић је казао да од Исламске заједнице нико не очекује да уопште исказују свој став по питању цкрвене имовине, али би могли да се сложе око следећих ствари.

–Да ли смо имали јавну расправу о овом закону, да ли је направљен дијалог са вјерским заједницама и зашто оне нису укључене. Јасно је да не постоји добра намјера доносиоца закона, јер да је постојала укључили би представнике вјерских заједница, казао је Перовић, додајући да је несхватљиво да Влада доноси закон о црквама не питајући саме вјернике.

Извршни директор Бјелопољског демократског центра Здравко Јањушевић је казао да је један од начина борбе са екстремизмом и радикализмом едукација.

-Веома је важно подизање свијести људи како би препознали радикалне организације и идеологије које позивају на насиље, због тога је рад са сектором образовања изузетно важан, како би се развили и наставни програми, јер је едукација од изузетне важности, као и улога медија и цивилних организација, рекао је он.

Новинар Сеад Садиковић је казао да су екстремизам директна посљедица екстремизма и „да смо за екстремизам криви сви ми, осим екстремиста“.

-Они су жртве. То је такође последица једног друштва које зовемо демократским, који је можда најбољи од лоших система владања али свакако је лош, казао је Садиковић.

Ефендија Бурџовић је подсјетио да у исламу нема мјеста екстремизму и радикализму.

-Екстремизам може бити приписан било којој вјери, али вјера у било којем случају не може бити оптужена за мотивисање ектремизма, јер је у природи сваке вјере да човјек успостави мир са узвишеним Богом, и након тога са свима око себе, што је концепт свих објављених религија. Навео је да екстремизма и радикализма у нашем окружењу нема у мјери у којој би он представљао опасност. У Црној Гори, посебно у Бијелом Пољу, при Исламској заједници, чворишта екстремних идеја не могу се наћи у службеном, званичном исповиједању и проповиједању вјере, нагласио је он.

Напоменуо да је је ектремизам слабост човјека, јер онај ко је јак нема потребу да то чини.

-Вјеровање у једног Бога три монотеистичке религије је разлог да можемо да се окупимо око неког доброг дјела и да будемо дјелатници силе доброте, казао је ефендија.

Протојереј Гојко Перовић је казао да су три монотеистичке религије “вјере једне књиге”.

–На исте личности се односи свједочанство наше вјере. Човјек којег Муслимани зову Ибрахим, Јевреји Абрахам, а ми Аврам, је један исти човјек који је био први прави примјер екстремизма, без којег је немогуће замислити било коју религију. Екстремизам сам по себи и радикализам нису добри ако су насилни, али без екстремизма и радикализма не би постојала ни једна религија. Ни екстремизам ни радикализам сами по себи нису негативни појмови, казао је Перовић.

Новинар Садиковић је указао да не треба прескакати приче о екстремизму када је ова власт протјеривала, прогонила Муслимане овога краја.

-Сада су у овом крају угрожени Срби. Је смо ли ми мајмуни? Шта смо ми, да се ова иста власт игра са нама, питао је Садиковић.

Он је подсјетио на “шамар” који је добио предсједник Црне Горе Мило Ђукановић у виду одговора васељенског патријарха Вартоломеја и питао ефендију Бурџовића да прокоментарише овај догађај, имајући у види да се исто дешавало Муслиманима прије 20 година.Ефендија Бурџовић је казао да поштује одвојеност вјере од државе и да сматра да тежина државног закона може да буде обавезујућа у мјери у којој је он праведан.

–Сваку ствар и човјечију ријеч на земљи држи њена праведност, онолико колико је праведна према људима. Дакле, без обзира да ли је предсједник ове државе вјерник или невјерник, небитно је, или да ли се декларисао као атеиста или неки приватни вјерник, то је ствар која ме не додирује. Оно што ме додирује је да Закон о вјерским заједницама има својих добрих ствари у смислу да је неко коначно почео да размишља о вјерским заједницама од 70-их година, од када датира закон по којем смо функционисали, као држава у којој нема министарства вјера, казао је ефендија.

Он је објаснио да закон са друге стране има много мањкавости, тенденција, много нечега што подлијеже критици, што је за осуду.

Извор: Ин4с

Сазријевање са разградњом чини основ сваког животног процеса. Поремећај најситнијег молекуларног механизма доводи до растакања основе ћелијске функције са најсуптилнијим системом радног процеса задатог на нивоу функционисања цјелине. Политички системи матурирају са еволутивним фазама развоја сопствених потенцијала до оне тачке када долази денатурација креираног пројекта политичке моћи. У тренутку нестајања идеолога настаје препознавање човјека или његово одсуство као основа друштва и личности. Заједница на крају последња сазна ко је ко у реалном свијетлу пребрзог земног живота.

Од упокојења генијалног Милована Ђиласа, Црна Гора није имала духовно активнију, политички слојевитију и еманципованију личност од свог првог посткомунистичког предсједника Републике Момира Булатовића. У свом исповједничком таласу Милован Ђилас је казао да би цијелу каријеру, идеолога и политичара лијево оријентисане мисли, дао за једно написано слово свог књижевног дјела.

Ране деведесете доносиле су буре са идеолошко-тектонским поремећајима политички трусне Европе, изазване распадом СССР и праћене наставком растакања СФРЈ. Млади и лијепи, са трансом идеје о идеализму промјена друштвеног система, у својим мислима нијесу носили исту приступну политику којим начинима и путем остварити зацртани циљ. Расцјеп владајуће политичке странке у Црној Гори 1997. године располутио је земљу, од врха до темеља, са последицама које су данас видљиве.

Да није било Момира Булатовића деведесетих година, не би било овакве данашње Црне Горе. Покојни Булатовић одредница је два система политичке вриједности. Већински дио данашњег политичког реализма нашао се у колотечини земних, пролазних вриједности, док је први посткомунистички предсједник изабрао пут есхатолошке непролазне мисије. Поштење, част, дубокоумље, слободарски дух са традиционалном црногорском патриотском нити, коју је носио у себи, дали су му, након политичког слома, ђиласовску нит нарације црногорског политичког безумља. Момирова бесудна земља била је записана у аналима тешког времена на крсту распећа, који је понио са политичким истомишљеницима и некадашњим партијским саборцима. Кованице Истина и Да живимо боље јесу реалност садашње постреферендумске Црне Горе. У том раздобљу, два пута ка истом циљу, данас су одредница духовног начина живљења.

Бриљантно преточена економска аналитика са огољеном животном реалношћу, пером и срцем Момира Булатовића надрасла је вријеме коме задесом рођења припадамо, оног времена чији је он активни политички судионик био. Судбином праведног Јова дао је печат времену коме је по Божијем Промислу припадао. Довољно је чути да у бољи свијет одлази на библијски начин – путем којим иду праведници уснули у Господу.

Момир је над својим одром за тренутак помирио располућену Црну Гору, сабрао заједницу чије је премијер био и на тренутак ставио истину на прво мјесто да би макар за кратко живјели боље. Његов брзи одлазак пробудио је наду у боље сјутра, оне савјести које одавно личе на умрле, угасио пламен духова злобе, подстакао на покајање најтврђе богоборце и богобојажљивце. Ујединитељ и помиритељ супротности и супротстављености за кратко је саградио покидане људске мостове. Ако је Милован Ђилас најхрабрији син кога је дала Црна Гора, Момир Булатовић је његов наследник на функцији Предсједника Републике. Таквих више немамо написао би Михаило Лалић, а да ли ће их бити показаће мајсторско решето.

Нека је вјечна слава чојском и јуначком мученику за људску истину и бољи живот свих људи и народа Црне Горе!

Аутор је доктор специјалиста нефролог и пјесник

Извор: Митрополија црногорско-приморска