С обзиром да је у протеклих годину дана 5G стандард довео до великог броја контроверзи у светској и српској јавности, као и због питања и недоумица која верни народ поставља својим пастирима, у складу са својим назначењем, Центар за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ даје следећу концизну анализу у десет тачака:

1.    5G стандарду претходиле су "G" мреже које су користиле фреквенцијски опсег између 700 MHz и 6 GHz. Оно што нову генерацију (5G) суштински разликује од претходних је фреквенцијски опсег таласа који иде од 700 MHz па до чак 100 GHz. У пракси, брзина 5G мрежа би требало да буде и до 1000 пута већа него код тренутно актуелног 4G стандарда.

2.    5G подразумева бржи и већи пренос података, али истовремено захтева и сложенију инфраструктуру, која подразумева велики број додатних антена у урбаним срединама. Уз већ присутно електромагнетно зрачење које потиче од 2G, 3G, 4G и Wi-Fi уређаја, 5G стандард представља значајан додатак у свеукупном електромагнетном загађењу које нас окружује.

3.    Иако према свом фреквенцијском опсегу (милиметарски спектар) 5G спада у категорију која је далеко од изразито по здравље штетних јонизујућих зрачења, не може се са сигурношћу тврдити да изложеност великој количини нејонизујућег зрачења дугорочно нема утицаја на човека и природну средину, поготово јер су неки ефекти тзв. „електромагнетног смога“ већ јасно дијагностификовани у претходној деценији. Овде се посебна пажња даје вишем опсегу фреквенцијског спектра који ће бити у употреби. Када је реч о 5G, проблем представља кратак временски период испитивања да би се са сигурношћу утврдиле могуће медицинске импликације на човеково здравље, поготово у близини извора где је снага емитованих таласа велика. 

4.    Већа фреквенција подразумева мању „пробојну моћ“ те је из тог разлога потребно, да би 5G мрежа функционисала у урбаним срединама (у којима има много препрека), да буде инсталиран велики број примопредајника. У пракси, растојање међу примопредајницима би било не веће од 200 метара, што практично значи да је немогуће да човек у граду у коме је инсталирана 5G мрежа буде ван његовог спектра зрачења. 

5.    Веома је важно узети у обзир и утицај који свака нова технологија, па тако и 5G, има на биљни и животињски свет, а који у случају 5G мреже још увек није довољно испитан. С тим у вези посебну пажњу је потребно обратити на анализе организација које се баве заштитом животне средине и узети у обзир резултате њихових истраживања. 

6.    5G технологија не омогућава само напредак у брзини преноса. Њена парадигма „технолошког скока“ је сличнија преласку са машине за куцање на рачунарску обраду текста јер отвара могућност примене у Internet оf Things (интернет ствари), што је донедавно била област виђана само у научнофантастичним филмовима (пример су паметни градови са апсолутним надзором грађана, интелигентно предвиђање потреба људи и томе слично). Овакав нагли развој отвара одређена етичка питања, поготово она која се тичу заштите приватности грађана и слободе људског избора у потпуно аутоматизованом окружењу. 

7.    Посебан проблем 5G су биоетичка питања која се тичу технологије са којом је посредно у вези. Један од примера је употреба биочипова (микрочипова у телу) који се већ најављују као пратећа технолошка инфраструктура у оквиру једног од аспеката употребе 5G. Потребно је стога већ сада радити на законском оквиру који би омогућио да се биочип решења повезана са употребом 5G не смеју наметати становништву у будућем периоду, и да они делови становништва који из било ког разлога не желе да их приме не буду изоловани или дискриминисани по било ком основу. 

8.    Политичке импликације које 5G мрежа носи са собом су тренутно највећи проблем и генератор „забринутости“ јер однос између великих глобалних сила (особито САД и Кине), које се свака за себе развија овај стандард, уноси једну јасну политичку конотацију која одавно није виђена у свету технолошких новина. 

9.    Због свега наведеног важно је да се у Србији отвори јавни дискурс на тему 5G који би окупио све релевантне саговорнике из области електротехнике, информатике, права, економије, медицине, екологије, политикологије, социологије и осталих релевантних научних области. Свака једнострана анализа и имплементација 5G биће проблематична.

10.    Центар за проучавање и употребу савремених технологија је, следећи своју деценијску праксу, отворен за развијање јавног дискурса који се тиче ове теме и биће активан чинилац на стручном разматрању ове проблематике у нашем друштву. 

ТЕКСТ У ПДФ ФОРМАТУ

Центар за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ - ЦЕПИС

Извор: ЦЕПИС

Мијешањe политичара у вјерске послове представља највећу пријетњу међурелигијским односима у Црној Гори сматра највећи дио испитаних грађана, показало је истраживање које је за потребе пројекта „Истраживање улоге религије у друштвима западног Балкана“ приредила организација „Институт за демократију и медијацију“ из Тиране. У истраживању су још и недостатак образовања и дијалога, као и нови предлог Закона о слободи вјероисповијести наводе као пријетња хармоничним односима вјерника различитих религија нашег мултиконфесионалног друштва.

У истраживању је дато више репрезентативних одговора који осликавају оно што испитаници виде као пријетњу вјерској толеранцији у нашој земљи. Тако се у једном од одговора каже: „Нови Нацрт закона могао би да буде веома проблематичан по питању имовине вјерских заједница и створио би проблеме и тензије у читавом региону, не само у Црној Гори“. Неки од испитаника су такође истакли да власт има тенденцију да се мијешају у вјерске послове и политичари „капитализију религијски осјећај Црногораца у циљу добијања гласова“.

Већина испитаника се слаже да је образовање лијек за вјерску нетрпељивост. „Било би важно у неком облику укључити вјерску наставу у основно и средње образовање“ каже се у једном од одговора и додаје да би то подигло ниво знања о својој, али и о другим религијама. Са овим ставом слаже се чак 18% испитаника

Као веома важна препрека изграђивању стабилних међувјерских односа препознати су и медијски извјештаји који су усмјерени на извјештавање о инцидентима, а не о добрим примјерима складних односа.

Грађани Црне Горе сматрају да заједничке иницијативе вјерских заједница које су усмјерене ка решавању проблема у друштву попут сиромаштва или других облика друштвене неједнакости могу водити ка вишем нивоу социјалне кохезије.

Резултати овог истраживања штампани су као посебна публикација и представљени на регионалној конференцији „Религија у друштвима западног Балкана“ која је одржана у Тирани у јуну текуће године.

Павле Божовић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ових дана, док траје прича о Предлогу закона и покушаји поништавања законитих катастарских уписа храмова, манастира, вјерских објеката и свеукупне имовине Цркве и вјерских заједница, која је настала до 1918. године, на државу Црну Гору, Митрополији се непрестано јавља велики број људи који доносе бројна документа. И та документа, као и она којим Митрополија, манастири и црквене општине већ одавно располажу, непобитно потврђују вјековну истину Црква је била и јесте власник црквене имовине.

Никада као сад не стижу разни тестаменти, завјештања, изјаве о црквеној имовини. Ових дана ми донесоше један записник о диоби из 1908. г. у Пиперима, гдје се неспорно виде својинска права Цркве на одређеним парцелама. Јављају се чак и они чији су преци прије Другог свјетског рата обрађивали црквену имовину као закупци, а онда су се, послије рата, уписивали као власници те црквене имовине. И сада хоће да је врате и достављају пожутјеле странице давних уговора.

ВРАЋАЊЕ ЦРКВЕНОГ ЗЕМЉИШТА ОСТРОГУ

Само се за ових неколико дана јавило више људи из Горње Мораче, Бјелопавлића и Пипера тим поводом. То су потомци и наследници негдашњих закупаца земљишта Манастира Мораче, Ћелије Пиперске, Ждребаоника и Манастира Острога. Да не помињем исту намјеру супруге једног високог функционера једне гране државне власти. И она хоће, ради благослова својој кући и напретка својој дјеци, да врати Острогу земљиште које је у оно поратно вријеме уписано на њеног оца.

Прије неку годину, један честит човјек је купио кућу са земљиштем у долини ријеке Зете. И, када је уговор са продавцем закључен код нотара и реализован, савјесни и богобојажљиви купац је од неког сазнао да је кућа саграђена на имању Манастира Острога које је послије рата укњижено на продавчевог дједа. Тај честити, савјесни и богобојажљиви човјек се, не часећи ни часа, запутио у Манастир Острог и Светом Василију поклонио и земљиште и кућу. И вратио Свецу његово иако га он није одузео. Без размишљања се одлучио за благослов Светог Василија, слава му и милост!

ЦРКВЕНИ ДОКУМЕНТ

Добих ових дана, од нашег оца Игора, један занимљив распис окружницу Консисторије цетињске (консисторија је, заправо, црквени суд једне митрополије или епископије). Штампана је и заведена у дјеловодном протоколу те црквене институције под бр. 1690, а датирана је на 8. јул 1904. године. Неспорно, ријеч је документу који је настао прије 1918. године. Из њега се јасно види да је црквена имовина била црквена, а не државна.

Документ је важан и може да помогне онима којима није јасан статус црквене имовине у Књажевини и Краљевини Црној Гори и који, противно свој доступној државној и црквеној документацији и аргументацији, и даље сматрају да је „црквена имовина у то вријеме била државна.

У окружници је написано:

„Консисторији достављено је да су у неким мјестима свештеници, а у неким прокарадури (црквени тутори прим. В.Џ.) продавали поједина непокретна добра неких цркава. Ово дало је повода да Консисторија сумња да се таквих продаја непокретног имања црквеног од стране прокарадура или свештеника, чинило и на другим мјестима које Консисторији још увијек ни је познато. Дакле, помињу се „непокретна добра неких цркава“ и „непокретно имање црквено“. У сваком случају, црквено, а не државно у Књажевини Црној Гори!

Даље, наведено је „да би Консисторија право стање овог питања дознала, овијем наређује се окружном Протојереју, односно Надзиратељу, да у своме округу свакога свештеника испита: је ли се
у његовој парохији продавало како непокретно имање које Цркве; ако је: какво је било то имање, које цркве оно по имену било; на какву је сврху продато, за коју је цијену продато и ко га је по имену продао и коме?“ Врло интересантно за данашње вријеме и овај тренутак, јер се нигдје не помиње државна него црквена имовина. Као што се види, помиње се „непокретно имање које цркве“, а затим и питање „које је цркве /а не државе (прим. В.Џ.) оно по имену било“.

У окружници су дата следећа упутства: „Оваква продаја, која је учињена отрагу три године, неће имати законите важности, ако је накнадно не би одобрила Консисторија; а тако и у будуће овакве продаје строго су забрањене без претходног одобрења Консисторије“. Дакле, о црквеној имовини се 1904. године и продаји црквене имовине, како се види из документа, није питао нико други до једино црквени орган Консисторија. Ни књаз, а ни Министарство просвјете и црквених дјела! За пуноважност таквог двостраног посла је, како се види, једино било потребно и довољно одобрење Консисторије, а не било ког државног органа у Књажевини Црној Гори.

На крају документа је наведено да „ову наредбу треба до знања ставити свакоме свештенику, а преко њега и дотичним црквеним прокарадурима“. Акт је закључен позивом да се „за више наведено што прије очекује одговор“.

ЦРКВЕНО ПО ВАЛТАЗАРУ БОГИШИЂУ

Овај акт је у сагласности са одредбама Општег имовинског законика из 1888. године. Надам се да није потребно да помињем да је ријеч о законику који је донио књаз Никола. У чл. 14 тог законика је било прописано да „осим рођених људи, тј. личних имаоника, имаоници могу још бити: и Кућа (владарска), и општина, и црква, и држава и заклади, и у опште свака установа којој закон признаје ту особитост.“ Неспорно, Црква је била равноправан носилац права својине – имаоник са државом, владарем, општином и другим физичким и правним лицима. Да Црква није имала своју имовину и да је, као што није, држава била власник црквене имовине, онда се Црква као имаоник не би нашла у чл. 14 Законика.

Члан 14 је додатно разрађен у чл. 716 Законика, јер је било прописано да су „имаоници: православне цркве, манастири и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила и црковна власт, а то признање није у опрјеци са државним законом. То исто буди речено и о црквама и црковним уредбама других хришћанских исповијести које држава признаје“. Исти статус и иста права су у чл. 717 Законика били гарантовани и „за све нехришћанске богомоље и друга постојана вјерска уређења (нпр. мухамеданске џамије), уколико је држава саму вјеру признала“.

Читам ових дана да заговорници теза о државној својини над црквеном имовином (!?!), у жељи да прибаве какву-такву аргументацију наводе чл. 718 Законика којим је било прописано да „управа добара црковних, и других имаоника вјерског значаја, као и њихово заступање напрама осталоме свијету, бива по уставу њихову, по другим признаним правилима и по наредбама законите им власти, у колико нијесу у опрјеци са државним законима“. Они, нажалост, из својих идеолошких разлога неће да разликују ограничење права својине од непостојања права својине! Ограничење права никада у праву не значи непостојање права! Напротив!

Извор: Дан

Помоћник реиса Исламске заједнице Црне Горе за медије, Енис ефендија Бурџовић, поручио је да „Исламска заједница не жели да буде предмет поткусуривања државе са Српском православном црквом, инсталирања Црногорске православне цркве, сукоба између једне вјерске заједнице и једне, како кажу пријатељи из Српске православне цркве, пара цркве.“ Он је то казао осврћући се на питање о закону о вјерским заједницама, на трибини “Дијалог у заједници – превенција радикализације и насилног екстремизма”, коју је у Бијелом Пољу организовао Центар за грађанско образовање (ЦГО), преносе „Вијести“.

-Дакле, да ли мислите да Исламска заједница треба да се постави ту као неко преко кога треба се некоме одброје дани у Црној Гори. Наравно да не. И наравно да Исламска заједница не пристаје да буде инструмент тога а оно што је битно јесте да је почело да се ради на закону. А што се тиче закона о вјерским заједницама што се тиче Владе Црне Горе ми смо задовољни што је коначно неко почео да се брине о нама, као вјерским заједницама“, казао је он.

Протојереј Гојко Перовић је казао да од Исламске заједнице нико не очекује да уопште исказују свој став по питању цкрвене имовине, али би могли да се сложе око следећих ствари.

–Да ли смо имали јавну расправу о овом закону, да ли је направљен дијалог са вјерским заједницама и зашто оне нису укључене. Јасно је да не постоји добра намјера доносиоца закона, јер да је постојала укључили би представнике вјерских заједница, казао је Перовић, додајући да је несхватљиво да Влада доноси закон о црквама не питајући саме вјернике.

Извршни директор Бјелопољског демократског центра Здравко Јањушевић је казао да је један од начина борбе са екстремизмом и радикализмом едукација.

-Веома је важно подизање свијести људи како би препознали радикалне организације и идеологије које позивају на насиље, због тога је рад са сектором образовања изузетно важан, како би се развили и наставни програми, јер је едукација од изузетне важности, као и улога медија и цивилних организација, рекао је он.

Новинар Сеад Садиковић је казао да су екстремизам директна посљедица екстремизма и „да смо за екстремизам криви сви ми, осим екстремиста“.

-Они су жртве. То је такође последица једног друштва које зовемо демократским, који је можда најбољи од лоших система владања али свакако је лош, казао је Садиковић.

Ефендија Бурџовић је подсјетио да у исламу нема мјеста екстремизму и радикализму.

-Екстремизам може бити приписан било којој вјери, али вјера у било којем случају не може бити оптужена за мотивисање ектремизма, јер је у природи сваке вјере да човјек успостави мир са узвишеним Богом, и након тога са свима око себе, што је концепт свих објављених религија. Навео је да екстремизма и радикализма у нашем окружењу нема у мјери у којој би он представљао опасност. У Црној Гори, посебно у Бијелом Пољу, при Исламској заједници, чворишта екстремних идеја не могу се наћи у службеном, званичном исповиједању и проповиједању вјере, нагласио је он.

Напоменуо да је је ектремизам слабост човјека, јер онај ко је јак нема потребу да то чини.

-Вјеровање у једног Бога три монотеистичке религије је разлог да можемо да се окупимо око неког доброг дјела и да будемо дјелатници силе доброте, казао је ефендија.

Протојереј Гојко Перовић је казао да су три монотеистичке религије “вјере једне књиге”.

–На исте личности се односи свједочанство наше вјере. Човјек којег Муслимани зову Ибрахим, Јевреји Абрахам, а ми Аврам, је један исти човјек који је био први прави примјер екстремизма, без којег је немогуће замислити било коју религију. Екстремизам сам по себи и радикализам нису добри ако су насилни, али без екстремизма и радикализма не би постојала ни једна религија. Ни екстремизам ни радикализам сами по себи нису негативни појмови, казао је Перовић.

Новинар Садиковић је указао да не треба прескакати приче о екстремизму када је ова власт протјеривала, прогонила Муслимане овога краја.

-Сада су у овом крају угрожени Срби. Је смо ли ми мајмуни? Шта смо ми, да се ова иста власт игра са нама, питао је Садиковић.

Он је подсјетио на “шамар” који је добио предсједник Црне Горе Мило Ђукановић у виду одговора васељенског патријарха Вартоломеја и питао ефендију Бурџовића да прокоментарише овај догађај, имајући у види да се исто дешавало Муслиманима прије 20 година.Ефендија Бурџовић је казао да поштује одвојеност вјере од државе и да сматра да тежина државног закона може да буде обавезујућа у мјери у којој је он праведан.

–Сваку ствар и човјечију ријеч на земљи држи њена праведност, онолико колико је праведна према људима. Дакле, без обзира да ли је предсједник ове државе вјерник или невјерник, небитно је, или да ли се декларисао као атеиста или неки приватни вјерник, то је ствар која ме не додирује. Оно што ме додирује је да Закон о вјерским заједницама има својих добрих ствари у смислу да је неко коначно почео да размишља о вјерским заједницама од 70-их година, од када датира закон по којем смо функционисали, као држава у којој нема министарства вјера, казао је ефендија.

Он је објаснио да закон са друге стране има много мањкавости, тенденција, много нечега што подлијеже критици, што је за осуду.

Извор: Ин4с

Сазријевање са разградњом чини основ сваког животног процеса. Поремећај најситнијег молекуларног механизма доводи до растакања основе ћелијске функције са најсуптилнијим системом радног процеса задатог на нивоу функционисања цјелине. Политички системи матурирају са еволутивним фазама развоја сопствених потенцијала до оне тачке када долази денатурација креираног пројекта политичке моћи. У тренутку нестајања идеолога настаје препознавање човјека или његово одсуство као основа друштва и личности. Заједница на крају последња сазна ко је ко у реалном свијетлу пребрзог земног живота.

Од упокојења генијалног Милована Ђиласа, Црна Гора није имала духовно активнију, политички слојевитију и еманципованију личност од свог првог посткомунистичког предсједника Републике Момира Булатовића. У свом исповједничком таласу Милован Ђилас је казао да би цијелу каријеру, идеолога и политичара лијево оријентисане мисли, дао за једно написано слово свог књижевног дјела.

Ране деведесете доносиле су буре са идеолошко-тектонским поремећајима политички трусне Европе, изазване распадом СССР и праћене наставком растакања СФРЈ. Млади и лијепи, са трансом идеје о идеализму промјена друштвеног система, у својим мислима нијесу носили исту приступну политику којим начинима и путем остварити зацртани циљ. Расцјеп владајуће политичке странке у Црној Гори 1997. године располутио је земљу, од врха до темеља, са последицама које су данас видљиве.

Да није било Момира Булатовића деведесетих година, не би било овакве данашње Црне Горе. Покојни Булатовић одредница је два система политичке вриједности. Већински дио данашњег политичког реализма нашао се у колотечини земних, пролазних вриједности, док је први посткомунистички предсједник изабрао пут есхатолошке непролазне мисије. Поштење, част, дубокоумље, слободарски дух са традиционалном црногорском патриотском нити, коју је носио у себи, дали су му, након политичког слома, ђиласовску нит нарације црногорског политичког безумља. Момирова бесудна земља била је записана у аналима тешког времена на крсту распећа, који је понио са политичким истомишљеницима и некадашњим партијским саборцима. Кованице Истина и Да живимо боље јесу реалност садашње постреферендумске Црне Горе. У том раздобљу, два пута ка истом циљу, данас су одредница духовног начина живљења.

Бриљантно преточена економска аналитика са огољеном животном реалношћу, пером и срцем Момира Булатовића надрасла је вријеме коме задесом рођења припадамо, оног времена чији је он активни политички судионик био. Судбином праведног Јова дао је печат времену коме је по Божијем Промислу припадао. Довољно је чути да у бољи свијет одлази на библијски начин – путем којим иду праведници уснули у Господу.

Момир је над својим одром за тренутак помирио располућену Црну Гору, сабрао заједницу чије је премијер био и на тренутак ставио истину на прво мјесто да би макар за кратко живјели боље. Његов брзи одлазак пробудио је наду у боље сјутра, оне савјести које одавно личе на умрле, угасио пламен духова злобе, подстакао на покајање најтврђе богоборце и богобојажљивце. Ујединитељ и помиритељ супротности и супротстављености за кратко је саградио покидане људске мостове. Ако је Милован Ђилас најхрабрији син кога је дала Црна Гора, Момир Булатовић је његов наследник на функцији Предсједника Републике. Таквих више немамо написао би Михаило Лалић, а да ли ће их бити показаће мајсторско решето.

Нека је вјечна слава чојском и јуначком мученику за људску истину и бољи живот свих људи и народа Црне Горе!

Аутор је доктор специјалиста нефролог и пјесник

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, један је од оних који су током претходних месеци одбацивали могућност тзв. украјинског сценарија у Црној Гори.

У разговору за „Вести“ питамо га да ли је писмо цариградског патријарха Вартоломеја у којем он Милу Ђукановићу поручује да за њега постоји само Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве, отклоњена свака сумња да би некаква црногорска првославна црква могла да добије аутокефалност?

– Неки су Бога молили да се догоди тзв. украјинизација Црне Горе. Данас могу да потврдим да од тога не може бити ништа не само у црквеном, него ни у геополитичком смислу. Доказа за то имам сијасет.

Ако Васељенска патријаршија неће дати томос о аутокефалности, којем би потезу могао да прибегне режим у Подгорици, у настојању да тзв. ЦПЦ призна и неко мимо режима?

– Томоса за ту самозвану дружину нити је било, нити има, нити ће бити. Томос већ постоји и он се искључиво односи на нашу Патријаршију. Самозванце које никад нико из Цркве не може признати и прихватити могу да каде и светогорским тамјаном усред Скупштине Црне Горе, али то није и не може бити Црква Христова. И то верујући народ и види и зна и осећа. Ретко се који дрзне да му рашчињени свештеник баја над дететом.

Постоје мишљења да би Ђукановић могао да се обрати Ватикану и да се иде на унијаћење?

– Постоје свакаква мишљења, али мислим да је ово нереално. Никоме од православних свештеника и верника у Црној Гори не пада на памет да се унијати. А некрштени и атеисти не могу да се унијате. Да би се неко унијатио мора прво да буде крштен у Православној цркви, а таквих тамо има само неколико.

Како оцењујете поједина мишљења, па чак и неких свештеника СПЦ, да је читав бунт Митрополије против предложеног закона само игра за јавност, а да иза свега стоји тајни договор митрополита Амфилохија, Ђукановића и васељенског патријарха Вартоломеја?

– Ради се о недобронамерном изливању глупости на друштвеним мрежама и у жутој штампи. У Црној Гори постоји пет православних епископа од којих су четворица епархијски архијереји, а један је викарни. Митрополит Амфилохије не доноси сам одлуке. Постоји и Епископски савет који чине ти архијереји и који је основао Свети Архијерејски Сабор СПЦ. Наши епископи са свештенством, монаштвом и верним народом чувају јединство наше Цркве и сведоче га на сваком кораку. Зато ме жалосте такви безочни иступи неодговорних људи које на то подстичу сујета или неки ситни лични интерес.

Имали сте доста међународних контаката у последње време. Како су Ваши саговорници гледали на спорни Предлог закона о слободи вероисповести?

– Нисам још срео ниједног дипломату или представника власти великих држава или међународних организација који подржава најгора решења из Предлога закона. Напротив, сви до једног истичу да секуларна држава нема право да одузима сакралне објекте, нити да се тим питањима баве на начин који је презентован у предложеном закону.

Влада у Подгорици тврди да је мишљењем Венецијанске комисије позитивно оцењен Предлог закона, а Ви тврдите супротно. На чему базирате своју тврдњу?

– На ономе што је написано у мишљењу Венецијанске комисије и што сам пажљиво проучио. Имао сам прилику да видим и Нацрт мишљења који је, буквално, „искасапљен“ амандманима на пленуму у Венецији. Из Владе су прво тврдили да је Предлог закона оцењен позитивно, а што је инсинуирало да су сви чланови добили „зелено светло“. А то није тачно. На 23 странице густо куцаног текста не стају позитивна мишљења него критике, примедбе, коментари, сугестије и обавезујућа упутства. Има и неколико позитивних коментара. Премијер Душко Марковић је у Скупштини изјавио да ће Влада поправити Предлог закона. Па, зашто поправљају ако је, како су тврдили, Предлог закона добио позитивно мишљење у Венецији?

Ако ова верзија закона, ипак, буде усвојена, да ли би у будућности манастир Острог могао бити одузет од Митрополије и дат на управљање самозваној ЦПЦ?

– Прво и најважније, не бих се смео заклети да ће се наћи неко да удари на ћивот Светог Василија Острошког. Довољно је само да се прочита његово завештање и порука онима који би атаковали на његову Светињу. Живимо у времену чуда, па је свашта могуће. Али, ако буде по праву и правном поретку у Црној Гори онда је то немогуће.

На крају, поставља се питање како даље?

– Хришћанима је у том погледу најлакше, држати се Христа господа и живети и сведочити веру по Еванђељу. Али, у погледу односа са државним властима у Црној Гори ми смо били, јесмо и остајемо отворени за дијалог и сарадњу по најважнијим питањима, па и по питању будућег закона за који сматрамо да треба да се донесе и допринесе пуном уживању права на слободу вероисповести. Није паметно да се Црна Гора после 17 векова од Миланског едикта враћа у претконстантиновску епоху.

Придев српски није био ни раније

Јесу ли у СПЦ били свесни ризика одузимања храмова након што је Црна Гора прогласила независност? Је ли то разлог што је званични назив Митрополије – Православна митрополија црногорско-приморска – без помињања СПЦ?

– Историјски посматрано, Црна Гора је била држава и пре 2006. године и обнављања независности. Ни раније, док је Црна Гора била кнежевина и краљевина, ником није падало на памет да одузима него да гради, обнавља и улепшава храмове и да се моли Богу у њима. Друго, није тачно да је Митрополија мењала званичан назив. Она је одувек била и данас је Православна митрополија црногорско-приморска. Епархије, чак ни по важећем Уставу СПЦ немају придев „српска“ испред назива.

„Опасан“ Шумадинац

Протојереј-ставрофор Велибор Џомић (50) рођени је Краљевчанин. Докторирао је права, а ужа специјалност му је управо тема која је сада у центру пажње – однос цркве и државе у Србији и Црној Гори. Један од најближих сарадника митрополита Амфилохија годинама је координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске.
Након процене Агенције за националну безбедност да представља опасност за Црну Гору, пре четири године је шест месеци био персона нон грата за власти у Подгорици. Одлуку је оборио Управни суд, а и Агенција се предомислила, па је у августу 2015. уследио његов тријумфални повратак у Црну Гору.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом вјерује да ће политичко руководство Републике Српске, као и представници српског народа у Федерацији БиХ и заједничким органима власти у БиХ истрајати у политици непристајања на војно укључивање у НАТО.

– Морално је право српског народа да каже „не“ НАТО-у, јер је НАТО бомбардовао српски народ, како у БиХ, тако исто и још више у Србији и Црној Гори – рекао је митрополит Хризостом за „Руску газету“

Он је навео да се Црква не бави оваквим питањима и нема „званичну позицију“ о овом питању, али епископи народа у својим епархијама у БиХ, народа који живи трагичне посљедице НАТО бомбардовања, имају право и обавезу да кажу шта мисле о овом питању.

– С обзиром на то да сам упућен у посљедице гранатирања насеља и села са српским народом и положаја српске војске 1995. године, категорички смо, не само против прикључења у НАТО, већ и против такве приче уопште – рекао је митрополит Хризостом.

Он је оцијенио да је садашњост и будућност српског народа у Митрополији дабробосанској, па и цијелој БиХ, тешка, али није обесхрабрујућа.

– Молимо се непрестано – да се сложимо у миру и братској љубави, у Христу Господу, да се обожимо, да постанемо христоносци и богоносци и онда да се умножимо и напунимо земљу своју и владамо њоме. Без овог тројства нема среће, нити будућности ни за један народ, па ни за српски – истакао је митрополит дабробосански.

Он је подсјетио да је Србија међу гарантима Дејтонског споразума и да
Република Српска и Србија имају добре специјалне везе и односе, што није мало да би више од тога тражили.

Говорећи о рјешењу питања Косова и Метохије, митрополит Хризостом је рекао да Црква тренутно види друго рјешење тог питања осим оног које је исказано у Резолуцији 1244 Савјета безбједности УН.

– Косово и Метохија су саставни дио Србије, тренутно под међународном управом и тражимо да се поштују одлуке УН и потпуну примјену Резолуције 1244 – навео је митрополит дабробосански, подсјетивши на друге случајеве отимања територија које су, ипак, на крају враћене матичној држави.

Према његовим ријечима, то како ће тећи рјешавање питања Косова и Метохије умногоме зависи од става Србије и њеног међунароног угледа и положаја.

– Косово није само територија. То је метафора наших највиших моралних вриједности насталих на тој светој српској земљи. И као што је Света земља – земља отаца и праотаца, света и неотуђива од јеврејског народа, тако је и наше Косово и Метохија наша света српска земља наших светих отаца и праотаца – нагласио је митрополит Хризостом.

Он је напоменуо да је Српска православна црква /СПЦ/ преко свог највишег органа власти Светог архијерејског сабора ове године потврдила раније опредјељење о Космету – да је оно саставни дио Србије, што је дефинисано Уставом Србије и Резолуцијом 1244.

– Вјерујем да наша Црква изражава свијест и савјест српског народа по питању Косова и Метохије… Отели сте на начин како сте отели, али да ми дамо сагласност на вашу отимачину то је већ премного и разумије се неприхватљиво. Што је отето – отето је, али не може бити предато – поручио је митрополит дабробосански.

Он истиче да се јединство српског народа не остварује искључиво јединством територија, а посебно не државних, него се базира на јединству српске цркве, српске националне свијести и културе у најширем значењу те ријечи.

– Срби као и Руси живе широм свијета и свуда се осјећају Србима, свуда живе своје српство кроз правослано-светосавски и косовски завјет – рекао је митрополит Хризостом.

Он је истакао да су, тек доласком Владимира Путина на водећу позицију у Руској Федерацији, Срби осјетили исконски дух Русије, у којем се препознаје осјећај за добро, истину и правду у политици, осјећај за слабе и нејаке, угрожене, понижене и презрене.

– Од саме Русије и њене политике према Балкану и свим балканским земљама зависи и која ће бити даља судбина Русије на Балкану. Треба имати у виду да се управо сада на Балкану одвија велика пресија, па можемо констатовати право насиље над српским народом на Балкану да се приклони НАТО-у и Америци, а против Русије – сматра митрополит дабробосански.

Он је поручио да Срби никада неће заборавити, не само бол, већ увреду и понижење које су доживјели од САД, Велике Британије, Холандије, а посебно Њемачке и Аустрије трећи пут у 20. вијеку.

Према његовим ријечима, носиоци пангерманизма су, уз подршку Ватикана и Римокатоличке цркве, успјели да разбију идеју панславизма, што се нарочито испољило у Пољској, Чешкој и Хрватској, у земљама које су, како каже, изгубиле словенски идентитет, словенску културу и претвориле се у оно што данас јесу.

Говорећи о различитим протестима у земљама региона, он је рекао да протести треба да буду показатељ демократичности једног друштва, али да је историја показала да су стране агенције и службе на овим просторима стварале атмосферу утицаја и владања, те да БиХ није изузетак.

– Демонстрације би требало да буду у сврху поправљања друштвених односа, али не у служби туђих интереса – сматра митрополит Хризостом.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поменути Косово, значи поменути кућу, окућницу, манастире, светиње, браћу и сестре, све што је било, што бива и што може бити. Косово, једино, непоновљиво, непролазно, сједињено са свим временима, није затрло траг, оно и дан данас гради нове трагове, по којима сви подједнако газимо, сви ми који заједно стојимо на Косовској Голготи. 

Косово са Видовданом је читава Српска историја, оно није обично поље, обична земља, оно је више од тога, оно је Свето и Апостолско мјесто, нових Светолазаревских апостола, који и данас са те земље која се причестила њиховом крвљу проповједају живога Бога. Косово “очињи вид”, ријечима митрополита Амфилохија “тобом видим што други не виде”, представља јединственост и привилегију, да и ми који чувамо Косово као зеницу ока свога, смо превазишли ограниченост других и дијелом добили улизнице за Царство небеско. Облачећи “ново рухо” по ријечима Светог владике Николаја Велимировића, тако  и 1389. године Српска војска се обуче заједно са својим кнезом Лазаром у најсветије рухо у ону живу истинску свјетлост коју ниједна тама не може да обузме вјековима. Косово је Светиња, свако помињање божура јесте једно велико Амин, јесте потврда неуништивог, потврда душе, потврда словјесности која скончање не прихвата као садржину свога бића. Видовдан, косовски Логос, јесте и Српски празник над празницима, Кнежева глава једно ново распеће, ипостас чије ријечи требамо истински да слиједимо “Земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довијек”, својим примјером је ове ријечи Свети Косовски Кнез и обистинио. Не одступајући од борбе са Османским царством, Српска војска није одступила од борбе за живот бесмртни, вјера се није поколебела. Кнежева клетва остаде непресушни извор. Као што “Васкрсења не бива без смрти”, тако Косовским распећем “Видовдана не бива без Косова”. О Косову говорити није лако, а са Косовом разговор водити Десанка Максимовић преточи у своје стихове са којима ћу завршити:

“Нико те, Косово, не оплака
сем потомака
твојих планина и твојих река
и твојих облака.
Нека ти је судбина лака.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Координатор правног тима Митрополије црногорско-приморске (МЦП), Велибор Џомић, оценио је данашњу поруку Васељенског патријарха Вартоломеја председнику Црне Горе Милу Ђукановићу важном, јер, како каже, треба да се зна да Цариградска патријаршија не планира било какве активности које су призивали неки неодговорни људи у тој држави, преноси Танјуг.

„Ми смо већ месецима уназад говорили и непрестано истицали да ситуација у Украјини и у Црној Гори у црквеном смислу нема никаквих додирних тачака, а данас могу да кажем да и у геополитичком смислу она није идентична. И зато је јако важно да се зна да је цариградски патријарх овим јасно ставио до знања да Цариградска патријаршија нити је планирала, нити планира било какве активности које су призивали неки неодговорни типови у Црној Гори током претходних неколико месеци”, рекао је Џомић за Танјуг.

Васељенски патријарх упутио је раније данас поруку Ђукановићу да Васељенска патријаршија неће признати неканонску Црногорску православну цркву на челу са самозваним митрополитом Мирашом Дедејићем, као што је недавно урађено са црквом у Украјини.

„Ова реч и ово писмо које је стигло у кабинет председника Црне Горе Мила Ђукановића, а са којим је јавност данас упозната, је такође једна од оних важних речи која заслужује посебно поштовање и мислим да је јако важно да се схвати да од такозваног 'украјинског сценарија' у Црној Гори неће бити ништа”, јасан је Џомић.

Као јако важно Џомић истиче то што се у писму Васељенског патријарха помиње и поштовање канонског поретка али и нови Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница.

„Показало се да то није никаква, како су је већ неки квалификовали шамарчина режиму у Подгорици. Сигуран сам да су то очиње и пастирске речи, дакле није својствено патријарсима и духовним оцима да се према важним питањима никако другачије односе, осим у духу Јеванђеља, канона и предања цркве”, каже Џомић

Указује да је тако и у овом случају.

„Чак и када та реч неког од пастира буде мало тврђа или мало јача она није реч мржње, она је заправо реч највеће бриге. Цариградски патријарх је овим писмом показао своју бригу и своју пажњу и своју љубав према православном народу у Црној Гори и тако то речито писмо треба посматрати и према њему се односите и ту речи било би паметно и саветодавно послушати”, поручио је Џомић.

Јер, како је навео, сви православни хришћани са великом пажњом слушају реч која долази из цариградске патријаршије.

Извор: Политика

Мишљење Венецијанске комисије (ВК) о црногорском нацрту Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница никако није позитивно, већ је аргументовано критички и неповољно по Црну Гору, сматра професор Правног факултета у Београду Бојан Милисављевић.

„Венецијанска комисија је својим мишљењем о нацрту закона практично ставила мораторијум на пренос права својине на државу док се не реши питање допуштености ограничења права својине које је загарантовано Протоколом 1, уз Конвенцију о основним људским правима и слободама и представља добро утемељену тековину читаве Европе“, прецизирао је Милисављевић за Танјуг.

Како је додао, зато је Венецијанска комисија и дала сугестију за измену спорног Члана 63, односно, препоручила је забрану промене права својине док се не спроведу управни и судски поступци у циљу заштите права на имовину.

Будући да право на имовину гарантује поменута Конвенција Савета Европе, Милисављевић је навео да то значи да би, уколико на унутрашњем плану (пред црногорским управним и судским органима) не би постигле одговарајуће задовољење права на имовину, верске заједнице могле да се обрате Европском суду за људска права у Стразбуру.

Напомињући да је свако ограничење права на имовину изузетак, који се према општим правним правилима мора уско тумачити, Милисављевић је указао да ово мишљење намеће стандард да се у циљу заштите права на имовину морају предвидети прецизне заштите пред судовима и реално делотворне процедуре.

„Будући да Црна Гора покушава да прогласи својом културном баштином нешто што је вековима било заједничка верска баштина православне цркве, свако ограничавање права на имовину биће под лупом прво судских органа у Црној Гори, а затим пред Европским судом за људска права“, нагласио је професор.

Он је напоменуо да Европски суд за људска права има веома богату праксу поводом повреде права на имовину, као и да је „посебно осетљив на свако њено ограничавање“.

„У том смислу би положај верске заједнице пред овим судом био прилично повољан и могла би се очекивати јасна и брза одлука“, сматра Милисављевић.

Он очекује да ће Црна Гора морати да коригује наведени закон у складу са препорукама Венецијанске комисије, јер однос државе према њима може да определи динамику процеса прикључења Европској унији, с обзиром да се преко извршења препорука комисије (иако нису правно обавезујуће) цени процес напредовања у поглављима 23 и 24.

„То значи да уколико Црна Гора не би поступила по саветима Венецијанске комисије, то би успорило њен пут ка ЕУ“, навео је професор.

Експерти Венецијанске комисије сматрају да нацрт закона мора да предвиди додатне мере заштите у предвиђеним управним и судским поступцима за доказивање права на имовину верских заједница.

Поред тога, каже да регистрација права својине на име државе може да буде учињена тек по доношењу коначне одлуке и зато сугерише измену Члана 63, како катастар не би могао да уписује „право државе на имовину…“, већ само захтев државе за регистрацију права на имовину“ до окончања судског поступка.

Комисија је такође препоручила Црној Гори да у нацрту закона јасно напомене да промена у власништву над верском имовином неће аутоматски утицати на већ постојеће право на коришћење такве имовине.

Овај закон је споран за Српску православну цркву и њене вернике, јер прети одузимањем имовине и црквених непокретности од СПЦ у корист црногорске државе.

Извор: Спутњик

Пре недељу дана, заменик министра спољних послова Грчке Маркос Боларис, изјавио је за Грчку Радио Телевизију (ЕРТ) да се у преговорима, у којима би учествовале Српска и Васељнска Патријаршија, може наћи решење и за Цркву у Скопљу.

„Мислим и да се за Цркву која постоји у Скопљу, која је била под историјски моћном Охридском Архиепископијом, разговорима и преговорима који ће бити на црквеном нивоу, у ком случају треба да учествују и Српска и Васељенска Патријаршија, сигуран сам, може наћи решење. Од момента када је заустављена пропаганда, ненаучна и антигрчка, отворили су се путеви и за овај народ да се интегрише у Европску Унију и НАТО, да буде наш савезник, и да ми на нашој северној граници будемо мирни, без интервенција и оспоравања од стране Турске“

У исто време у Северној Македонији траје читава расправа унутар канонски и свеправославно непризнате МПЦ сa основном дилемом: шта даље да се ради и са ким преговарати? Са СПЦ што је канонски, историјски и људски једино исправно, или пак само са Цариградском Патријаршијом, што је у овом тренутку за Македонце веома опасно и на ивици националног самопотирања и духовног самоубиства? Или можда са обе Патријаршије у исто време што је за МПЦ највероватнији одабир, али што може донети решење и излаз из раскола само ако се став Мајке Цркве тј. СПЦ испоштује до краја. Међутим, било какав улазак СПЦ у решавање црквеног спора на њеној сопственој канонској територији, наилази на отпор великобугарског шовинистичког лобија у самој МПЦ и северномакедонским државним структурама, које су у одређеној мери, тајно и јавно, повезане са Софијом. Утицај тог антисрпског, шовинистичког и великобугарског фактора у негдашњој Вардарској Македонији и Јужној Србији, никада у последњих 200 година није престајао. Незаобилазна инстанца било каквих преговора око решавања канонског статуса МПЦ, која се већ преко 50 година налази у самоизабраном расколу, јесте канонска и свеправославно призната Православна Охридска Архиепископија, као аутономна Црква Пећког Патријархата, са Његовим Блаженством Архиепископом Јованом (Вранишковским) на челу. Та чињеница посебно иритира врх МПЦ који и даље дише ненавишћу према канонској ПОА, а пре свега према Архиепископу Јовану лично.

У политичким круговима у Скопљу због НАТО сервилности врха северномакедонског државног апарата, највећим делом преовлађује став да се аутокефалија треба тражити директно и једино од Цариградске Патријаршије, мимо СПЦ, користећи се додатно НАТО и бугарским везама. Ма како то изгледало примамљиво за духовно слепе и поткупљене политичаре у Скопљу, такав приступ носи додатно велике проблеме за северномакедонску државу, велике ризике за јединство македонског народа као и нове нецрквене изазове за ионако већ канонски и саборно непризнату МПЦ.

Посебну забринутост у многим круговима више и ниже јерархије као и верника МПЦ, изавале су недавне велике поделе у расколничкој ПЦУ (Православној Цркви Украјине), којој је Цариградска Патријаршија потпуно неканонски и у неопапистичком духу издала некакав Томос о аутокефалији (у суштини Томос о веома суженој и ограниченој аутономији), по коме сва дијаспора украјинских расколника прелазу у крило Цариградске Патријаршије и по коме Цариградски Патријарх има коначно апелационо право да се меша и одлучује о свим споровима међу свештенством тзв. ПЦУ. По истом спорном и неканонском Томосу, Свето Миро за расколничку ПЦУ може варити и издавати само Цариградска Патријаршија. Ова три услова које је Цариград успео наметнути расколницима у Украјини, сигурно ће бити тражени и од расколничке МПЦ. Управо то и плаши већ одавно политички уцењену расколничку јерархију МПЦ али и свиме што се догађа додатно збуњене вернике ове непризнате Цркве. Ако Цариград, као и код украјинских расклника, црквеноправно преузме сву македонску дијаспору и све њене велике финансијске приходе и прикључи их себи, велики црквени раскол у МПЦ и македонској дијаспори је скоро неминован. Нема тог Македонца у свету који би пристао да буде под црквеном јурисдикцијом Цариграда тј. Грка. Такав шамар македонској дијаспори и македонском народу изгледа не смеју ударити ни давно политички уцењена врхушка МПЦ ни њихови налогодавци у врху северномакедонског државног врха..

Ако Цариград буде захтевао и да се Свето Миро вари искључиво у Цариграду и одатле предаје некој будућој уједињеној Православној Цркви у Северној Македонији, те ако буде инсистирао на праву апелације за Цариградског Патријарха, онда се многи у МПЦ и међу обичним Македонцима питају: у чему би се онда уопште и састојала таква тобожња аутокефалија? Изледа само у махању празним Томосом о ограниченој аутономији, под лажним именом канонске аутокефалије, и слепом самоубилачком слугерањству отворено антимакедонском и НАТО пројекту.

Из свих горе наведених разлога, у последње време се међу самим Македонцима све више говори: Донедавно смо деценијама причали да нећемо да нам Срби у црквеним питањима одлучују ни у чему, а сада у потпуно слугерањском духу сами хитамо да нам Грци одлучују о свему. Чак и о ономе што Срби никада нису нити тражили од нас, нити су икада и помињали у разговорима (на пример македонску дијаспору и право апелације). До само пре неколико месеци смо Србима говорили да нећемо никада пристати на промену имена МПЦ, а сада смо већ пристали да се нека нова уједињена Црква у Северној Македонији, не зове МПЦ, јер то заједно траже НАТО и Грци. До недавно смо се клели у Бога и међусобно заклињали на верност македонској дијаспори, коју Српска Црква никада није тражила за себе, а сад смо спремни да преговарамо са Грцима и о том питању, гледајући украјунски пример и стрепећи од нових унутармакедонских деоба. Сада и по питању дијаспоре. До недавно смо у преговорима са СПЦ сви били јединствени да се Свето Миро у некој будућој аутокефалној Цркви има варити искључиво и само у Скопљу, а сад смо се већ скоро потпуно предали и по том питању па пристајемо на скоро сваки захтев Цариграда.

Судећи по писању најутицајнијих скопских медија МПЦ је већ пристала на то да се Свето Миро вари у Цариграду а о праву апелације Цариградског Патријарха се озбиљно размишља, па и ту може лако доћи до новог попуштања МПЦ. Остаје само тешко решиво питање дијаспоре, које је за Цариград кључно, јер Фанар инсистира на свом наопаком и потпуно неопапистичком тумачењу канона Цркве тј. на некаквом измишљеном праву Цариграда на сву православну дијаспору свих народа у целом свету. Од свих спорних питања ово питање је најважије и за расколничку МПЦ. Било какво попуштање врха МПЦ Цариграду по питању дијаспоре изазваће сигурни раскол у дијаспори МПЦ и целом македонском народу.

Поред свега не треба заборавити да СПЦ са потуним правом инсистира, а многи грчки кругови то прихватају, да се до решења може доћи само укључивањем и аутономне Православне Охридске Архиепископије у све преговоре. И СПЦ и многи грчки кругови инсистирају на претходном свеправославно признатом договору а потом и уједињењу ПОА и МПЦ, у неку нову уједињену црквену структуру у Северној Македонији, коју би на крају и својим потписима признали и СПЦ и Цариград и цела Православна Васељена. Тек разговорима са ПОА и прихватањем њене каноснке јерархије, расколничка МПЦ може решити свој нерешени црквеноправни статус и изаћи из неканонског ћорсокака. Ма како се та нова уједињена Црква евентуално буде звала, ПОА је неизбежна и биће важан фактор у преговорима. Било какво решење без учешћа ПОА за СПЦ и већи део Православља ће бити потпуно неприхватљиво. Чак и многи цариградски клирици и јерарси такође сматрају да без ПОА нема, нити може доћи, до каноснког и здравог решења.

Све у свему, све карте око питања Цркве у Северној Македонији су на столу. Име неке евентуалне, будуће и уједињене Православне Цркве у Северној Македонији сигурно неће бити МПЦ, и на то је врх МПЦ већ пристао под притиском НАТО-а и Цариграда. МПЦ на промену имена лицемерно није пристајала само кад су преговарали са СПЦ, по оној сулудој реченици коју су једном приликом изрекли у разговорима са блаженоупокојеним Патријархом Павлом: «Ми ћемо пре са црним ђаволом него са СПЦ» . У сваком случају ускоро ће почети полако одмотавање и овог замршеног црквеног клупка у коме су испреплетани разни духовни, политички, национални и историјки интереси. Северна Македонија је, ако се буде поштовао вековни канонски поредак, само корак до решења црквеног питања. Ако разни политички интереси и етнофилетизам и даље буду примарни у разматрању овог важног питања, Северна Македонија ће као и раније бити само полукорак од амбиса нових раскола и нових деоба. Највећа одговорност, као и раније, лежи на епископима МПЦ. Да ли ће давно уцењени врх МПЦ имати снаге да превазиђе своје старе слабости? Судећи по ранијим пропуштеним приликама, по слугерањском духу према свакоме ко је на власти у Скопљу, по македонском национал шовинизму који их деценијама изједа и мучи, по нарастајућем великобугарском утицају на епископат МПЦ, као и по мрачном духу НАТО-а који стоји у најцрњој сенци читавог процеса приближавању МПЦ Цариграду и Софији, и овог пута ће врху МПЦ ићи веома тешко. Са једне стране посматрано, врх МПЦ спутава македонски етнофилетизам и њихова сопспствена србофобија тј. онај конвертитски менталитет борбе против своје сопствене српске народности која је међу Словенима до двадесетих година 19. века била потпуно доминатна у сва три дела Македоније. Народности које су се данашњи модерни Македонци скоро потпуно одрекли. Са друге стране Македонце ограничава и агресивни јелински и бугарски етношовинизам, коме уцењени врх МПЦ и поткупљни врх македонске државе, по налогу НАТО пакта, и поред свих јасних опасности, самоубилачки и безумно хита у чељусти. Слично хипнотисаним жабама које саме хитају у уста змија отровница које их желе прогутати. Са треће стране, можда и најважније, врх МПЦ спутава поткупљивост и велика духовна незрелост њеног епископата као и његова спремност служењу светским центрима моћи. Оним центрима моћи који нити су искрени пријатељи Православља нити државног јединства нити дужег опстанка државе Северне Македоније.

Остаје нам пре свега молитва Живоме Богу да Он по Своме великом човекољубљу помогне да се сви проблеми јеванђелски реше, и да Он исправи срца људска ка смирењу и канонском поретку. Без тога било какво здраво и трајније решење питања Православне Цркве у Северној Македонији неће бити могуће.

Предраг Мирковић Поречки

Извор: Видовдан

Након данашњег објављивања мишљења Венецијанске комисије о Владином предлогу Закона о слободи вјероисповијести, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић казао је Радио-Светигори да се показало да су нетачна увјеравања представника црногорске власти и њој наклоњених медија која трају још од петка, да је Венецијанска комисија дала позитивно мишљење о предлогу тог закона.

„У вези одредбе о црквеној имовини показало се да смо истину зборили када смо рекли да нема сагласности ВК за једнострано прекњижавање имовине цркава и вјерских заједница. Дакле, то није прошло, није добило позитивно мишљење. А оно што је јако важно,могућност, дакле, која стоји пред државом као субјектом права, постојала је и до сада. Ништа ново у односу на оно што већ данас па и деценијама сваки субјект, па и држава као субјект права има, а то је доступност судским органима. Нема оне идеје да се једнострано прекњижава имовина на основу пописа органа управе надлежног за имовину и да катастар поступа по томе. Напротив: свако може да поднесе захтјев, и ја могу данас да поднесем захтјев да је ваш стан мој, али то не значи остваривање права по том захтјеву“, рекао је он.

Подсјетио је да је управо то била интенција члана 62 и 63. овог спорног Владиног предлога закона.

„Та интенција није добила пролаз. То је могуће, само након завршене управно-судске процедуре, управно-правне процедуре, у случајевима када негдје није завршен државни премјер. А тамо гдје су окончани поступци, гдје је све завршено, гдје већ деценијама и годинама постоје правоснажна рјешења, тамо искључиво путем судске одлуке… И то значи да онај који тужи, у овом случају ако би то била држава, мора да докаже своје право да је била власник црквене имовине. А то је, вјерујте ми, одговорно тврдим – немогуће“, казао је отац Велибор Џомић.

Додао је да се из првог читања овог мишљења види да све и када би се десило да негдје у неком појединачном случају држава буде укњижена као власник неке сеоске цркве, она нема право да утиче на статус корисника да она одређује „ко ће у какву цркву да иде“.

„Венецијанска комисија је у томе изричита. То су, дакле, поступци који су апсолутно непотребни и штетни“, нагласио је он.

Прота Џомић је рекао да и он сматра да оно што јесте културно наслеђе Црне Горе треба да буде штићено, те да је Законом о заштити културних добара оно већ заштићено.

„Црна Гора треба да добије један модеран закон који ће бити поштован од свих, који ће бити препознат као закон о слободи а не као закон о правном насиљу или било каквој другој врсти насиља, што не дао Бог ником“, категоричан је отац Велибор Џомић.

Он је најавио да ће обиман текст мишљења, које у себи садржи и много других тема, у Правном савјету Митрополије бити подробно анализиран наредних дана.

„Даћемо и јавно саопштење, једну правну анализу о томе. И ми и даље, наравно, остајемо отворени за оно што јесте стручан дијалог, што јесу правна правила и цивилизацијска достигнућа, за оно што јесте опште добро овога народа и ове земље. Само тако се може доћи до правога рјешења. Ово је показало да један правни акт има много велики значај у друштву као што је црногорско, да може да изазове огромне проблеме. Надамо се да то ником није циљ и жеља“, поручио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ниједна православна и римокатоличка црква, као ни џамија, нису биле државна имовина у независној држави Краљавини Црној Гори до 1918. године. Ово пише у документу о попису државне имовине Митрополије црногорско-приморске из 1919. године, који поседује Јован Маркуш, публициста, истраживач историје наше Цркве и бивши градоначелник Цетиња, а у који су „Новости“ имале увид.

Ти папири могли би бити „ноћна мора“ заговорницима најављене отимачине имовине СПЦ у државици под Ловћеном кроз спорни закон о слободи вероисповести или уверења о правном положају верских заједница, што је наговестио и митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

У разговору за „Новости“, Маркуш каже да корице тог драгоценог документа у овом тренутку чува као очи у глави и не жели да их подели ни са ким јер се плаши да би „друга страна“ могла да злоупотреби документ.

– Морате ме разумети, а то је у интересу Митрополије – додаје наш саговорник, дајући нам на увид садржај документа. – Само једна капелица за привремено почивалиште покојника (мртвачница) у болници „Данило I“ на Цетињу је припадала држави – Краљевини Црној Гори, до 1918. године. После Другог светског рата, болничке власти нису користиле ту капелицу за привремено почивалиште покојника већ је тај простор употребљен за друге потребе.

У документу се наводи да је са завршетком Првог светског рата 1918. и престанком постојања Краљевине Црне Горе, као независне и међународно признате државе, створена Краљевина СХС, која је стекла свој међународноправни субјективитет, а први устав – Видовдански – добила 21. јуна 1921. Новостворена држава је преименована у Краљевину Југославију 1929. године.

У овим списима се подсећа и да је оснивачка повеља Цетињског манастира – издата од стране господара Ивана Црнојевића 1485, коју је потврдио и црногорски владар, књаз и господар Никола Петровић својим указом 1895. године – била поштована у новоствореној држави.

О томе, каже Маркуш, говоре тапије из 1930, у којима се потврђује за добра Цетињског манастира „да се око ових парцела не води никакав спор, нити на ове парцеле полаже право својине држава ни општина“, а да се право својине доводи на основу „завештаја Иван-бега Црнојевића“, и да је суд оценио поднете доказе и нашао да је Цетињски манастир „држао имање као своје непрекидно четири стотине година“.

Поред тапија и поседовних листова, и многобројни уговори између институција државе, с једне стране, и управе Манастира цетињског, са друге, о закупу дела манастирског замљишта, такође, како нам открива Маркуш, говоре да се у Краљевини СХС и Краљевини Југославији поштовало право својине над имовином Цетињског манастира, које је утемељено оснивачком повељом господара Ивана Црнојевића из 1485. Све то се до детаља налази у поменутом документу.

Даље се наводи да је имовина у Црној Гори 1868. године подељена на државну, црквену и личну имовину краља Николе.

– Краљ је у тестаменту оставио што је његова имовина. Црква зна своју имовину, а данашња власт треба да покаже списак државне имовине коју је Црна Гора имала 1918. Краљ Никола је настојао и да целокупно културно благо, које је од предака наследио, на најбољи могући начин сачува. То је благо, које се на Цетињу гомилало кроз векове, било вековима и под непосредним надзором господара – говори Маркуш.

Историчар Ристо Драгићевић пише да је 1868. извршена важна финансијска реформа у Црној Гори. Тада је први пут после неколико векова извршено раздвајање државне касе и касе црногорских митрополита и каснијих њихових наследника и световних господара, књаза Данила и књаза Николе.

Сам књаз Никола пише о томе у својим мемоарима: „Године 1868. почео је прави бујни напредак Црне Горе. Те године на Цвијети сазвао је књаз Никола народну скупштину на Цетињу. Задатак је био, по вољи књажевој, да скупштина одвоји књажевско од народног имања, па да народно имање уреди, јер до тада све што је било народно било је и књажево. Књаз је имао све у својим рукама и са свим је располагао по својој неограниченој вољи.“

Књаз је за ову народну скупштину, указује наш саговорник, саставио списак „свих својих, државних и црквених добара“. На скупштини је одлучено шта ће припадати Николи као владару, што остаје као његово лично имање, шта припада Манастиру и, на крају, шта је власништво државе. Народна скупштина одредила је да манастиру на Цетињу припадају „све земље, горе и васколики метох, куд крисовуља Иванбега пише, изузимајући оно што су коме даровали досадањи поглавари реченог храма“.

У државну имовину, поред земљишних добара и малобројних јавних објеката, тада је прешло историјско оружје из ризнице, као и војни архив.

СКРАЋУЈУ ПОСТОЈАЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ

Јован Маркуш (на слици) додаје да „дукљански Монтенегрини“ чине све да скрате постојање Митрополије црногорско-приморске за 427 година.

– Њихов портал је објавио као ударну вест да је Митрополија црногорско-приморска формирана 1931. и да је само седам година старија од митрополита Амфилохија. Видите, када се од 1931. одузме година 1504, време када се некадашњи зетски митрополит именује као владика црногорски и приморски, онда се добије 427 година, за колико желе да скрате живот Митрополији црногорско-приморској.

Неспорна чињеница је да први помен о митрополиту црногорском и приморском Роману, који је једно време заузимао цетињску катедру, имамо сачуван у запису Молитвеника из 1504, рукописне књиге која се данас налази у Бечу, тј. Аустријској националној библиотеци под бројем 79, у коме се помиње „Роман владика црногорски и приморски“.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ми имамо озбиљну архивску грађу, документацију и не плашимо се доказивања, али оно што је опасно то су једнострани потези који могу да изазову озбиљне проблеме, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске у емисији Голи живот на ТВ Хепи говорећи о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, којим се, уколико би био усвојен у Скупштини Црне Горе, доводи у питање достојанство и имовина Цркве.

Он је казао да само доносиоци одлука могу да знају у ком правцу ће да се крене са Предлогом закона, али да је он непримјењив и да је јасно да може да изазове озбиљне друштвене последице. Дуг је пут од Предлога закона до закона и још дужи и сложенији од доношења и ступања закона и његове примјене, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, и нагласио да је императив да свака црква, манастир и све што је црквено мора бити брањено као олтар манастира Острога, у правном и вјерничком смислу.

„Наши епископи, владика Јоаникије и Митрополит Амфилохије, воде рачуна о томе да се чува јединство Цркве и у томе је смисао поруке која је прочитана на Тројичиндан, на Сабору у Подгорици. То је најважнија ствар, а ми ћемо, како је говорио Патријарх Павле, да чинимо што до нас стоји. Они могу брутално, насилно и противправно да спроведу, ако би остао такав члан о катастру, а ми морамо да нападнемо тужбама све то, друга путања је да одмах покренемо процедуру за оцјену уставности закона, има много могућности. Најбоља је ствар да се доносе закони који ће да буду поштовани с љубављу од свих.

Истичући да Бог силу не воли, отац је казао да „се он не би играо са ћивотом Светог Василија и Светог Петра Цетињског, завјештањем и проклетством које је дао Иван Црнојевић за Цетињски манастир и Свети Василије за манастир Острог….Ако се неко дрзне и крене тим путем, ја могу само да кажем нек је Бог на помоћ“.

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је нагласио да треба да се сједне и разговара и како би се направио озбиљан закон.

„Сви сматрамо да треба да се донесе нови закон и нико не спори држави Црној Гори да треба и има право да донесе закон, ниједна традиционална Црква не тражи забране неких других, и сви сматрамо да треба да постоји дијалог. Свега тога до сада није било. И умјесто да градимо кућу на тим здравим темељима, ми смо дошли обрнуто до једног лошег текста. Надам се да ће људи да схвате да није Црна Гора једина држава на свијету која има цркве и вјерске заједнице и у којој треба да се поштује право на слободу вјероисповијести, и у индивидуалном и колективном аспекту.“

Нагласио је да су готово све одредбе Предлога закона грубо супростављене међународним стандардима и апеловао да се ствар врати на здраве основе, јер то не би био једини случај да се неки предлог закона врати на дораду. Мишљења је да тим путем треба ићи ако желимо добро свеукупној друштвеној заједници.

„Оно што су стандарди и у Смјерницама ОЕБС-а из 2004. и 2014. године, оно што су пресуде Суда у Стразбуру по питању члана 9 Европске конвенције о људским правима, оно што су најбољи моменти тумачења чл. 9 Конвенције, то примјенити и неће бити проблема, а свака друга интервенција те врсте, бојим се да ће да нас удаљи више него што само данас удаљени једни од других“, поручио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске.

Голи живот – Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске – (ТВ Хепи 20.06.2019):