Живе речи утехе: Живе речи утехе

Професор Московског универзитета и верски аналитичар Силантијев: Жалосно је што медији у Србији нападају и клевећу владику бачког Иринеја

Tue, 19 Nov 2019 15:12:00 +0000

Сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, већ званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду.

Роман Анатоливич Силантјев је руски верски аналитичар, историчар религије и исламолог. Доктор је историјских наука, професор Московског државног лингвистичког универзитета. Аутор је више од стотину публикација, укључујући Велику руску енциклопедију, Православну енциклопедију и Енциклопедију народа и религија света. Аутор је више од 100 публикација и 10 књига о проучавању ислама, аутор је и састављач Интерактивне мапе свих верских заједница у Русији

Извршни је директор Центра за људска права Светског руског народног савета који је под покровитељством Руске православне цркве. Заменик председавајућег Стручног већа за државну верску експертизу при Министарству правде Руске Федерације. Члан стручног већа Више комисије за сертификацију при Министарству просвете и науке Руске Федерације о теологији.

За руски портал РЕГНУМ Силантјев је написао чланак о медијској хајци на епископа бачког Иринеја Буловића, који преносимо у целости:

Суд одбранио српског епископа од напада медија

Роман Силантјев, REGNUM

14. новембар 2019.

Недавно ми је бивши колега послао врло занимљив линк са црквеног интернет-портала из Србије о томе како је суд донео пресуду у корист тужбе епископа Српске Православне Цркве против новинара који су током прошле године ширили клевете против њега у разним издањима.

Истраживши на интернету, са осећам емпатије сам схватио да је тај човек – Епископ бачки Иринеј Буловић – стално изложен нападима. Претраживач ме је одмах одвео до српског превода анонимног аутора црквеног блога из Турске „Светлост Фанара“ (Φως Φαναρίου) који садржи буквално бујицу негативних коментара у прилично увредљивом облику. Нисам могао да верујем да је аутор блога, по свему судећи, неки Грк из Турске – црквен човек.

За шта то окривљују Епископа Иринеја? Да је „сателит Москвe“, да је „апсолутно на страни Москве“, приписују му неке закулисне изјаве…

Као што се види и на званичном сајту Српске патријаршије, Епископ бачки Иринеј Буловић је портпарол Српског Синода, то јест лице које је пред целом јавношћу одговорно за извештавање о његовом раду. Већ само то показује колико је позиција Епископа Иринеја Буловића изложена притисцима. При томе, сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, него званични став Српске Православне Цркве.

Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду.

Епископ Иринеј је веома учен човек, коме је Санктпетербуршка духовна академија недавно доделила почасни докторат. На интернету није тешко пронаћи његове текстове. Он брани поредак којим се Православна Црква вековима руководи и који је сада нарушен уплитањем Цариградске патријаршије у црквени живот Православне Украјине. Брине га раскол који је почео у целом Православљу, и издајнички став који су заузели поједини архијереји. То сада брине и сваког православног човека. Пошто сам прочитао његове текстове, у своје име могу рећи да бих био спреман да станем иза сваке његове речи. Одатле је и овај човек, који тако храбро и отворено брани традиције Православља, стално изложен нападима. А брани их „подигнутог визира“, не скривајући ни од кога своја гледишта.

Атмосфера у Српској Православној Цркви је врло напета. О томе говори и саопштење Информативне службе Српске патријаршије.

Српска Црква подржава канонску Цркву у Украјини. Српски епископи нису ради да им за анонимним критикама из Турске поново по главама падају бомбе, нити да им једног лепог дана, по препоруци Стејт дипартмента САД, дођу неки незвани „егзарси“ ради преуређења црквеног живота на Балкану. И управо у тој непоколебивости се састоји српски национални карактер, који је из историје тако добро познат. Док су многи народи покорно страдали под турским ропством, Срби су се борили и супротстављали се, што добро зна свако ко је учио историју. Чудно је да се то данас не узима у обзир у неким земљама на Западу и Истоку – изгледа да су лоше учили историју. Зато за сада и унајмљују новинаре у Русији.

Наиме, неки Георгије Матвијенко – нисам могао да схватим ко је то, с обзиром да је његова ауторска биографија на сајту ИА REGNUM празна – написао је чланак у којем такође окривљује епископа Иринеја, овога пута читавим низом клевета. Не, не криви га зато што је он „апсолутно на страни Москве“, већ у стилу, буквално дословце истом: да Епископ Иринеј наводно жели да заоштри сукоб „на линији Београд – Фанар“ и да тако помогне Цариграду у решавању македонског питања.

Као и увек – никаквих доказа.

Г. Матвијенко пише да је Београд недавно посетила делегација архијереја Цариградске патријаршије – исти они Грци из Турске – а да су их Епископ Иринеј, заједно са Патријархом српским и другим митрополитима и епископима, топло примили. И у чему је ту кривица? Мислим да би им у овом тренутку и у Московској патријаршији пожелели топлу добродошлицу – нису обавезни да се моле и заједно служе – али је ствар у томе да они сами не желе да дођу. Сећам се како је прошле године цариградска делегација била у Кијеву и како ни са ким није желела да разговара, осим са локалним расколницима и председником П. А. Порошенком који је водио рат на Донбасу.

Узгред, према истој страници Српске патријаршије, у сусрету није учествовао само епископ Иринеј, већ и митрополити из Хрватске и Црне Горе и низ других епископа – о којима Матвијенко из неког разлога не пише, него своје спекулације приписује управо Епископу бачком Иринеју. Да ли стога што је Епископ Иринеј портпарол Синода? Или пак зато што, за разлику од сабраће, храбро износи свој став, не улепшавајући изразе и схватања?

Г. Матвијенко се, узгред буди речено, користио информацијама, према сопственом признању, из „провладиних новина Курир“ (sic!). Уколико неко жели да схвати о каквој врсти новина је реч, довољно је да на претраживачу укуца адресу овог издања, па да се својим очима увери да термин „провладин“ не би пао на памет никоме ко иоле нешто зна о српским медијима.

Уколико се пак погледа садржај других извора, који су пригоднији за доношење одговорнијих увида, постаје јасно да је током сусрета српске и делегације из Истамбула дневни ред чинио читав низ питања, а да су српски јерарси по питању Украјине остали непоколебиви и верни свом начелном ставу. Гости из Истамбула су обећали да се неће уплитати ни у питање Северне Македоније где већ пола века траје раскол. Зато нам остаје да се радујемо за српску браћу. А ауторима, који желе да осветле црквене новости, упутио бих савет – да не испуњавају нечије задатке у клеветању јерараха и распаљивању ватре у међуцрквеним односима, него да пажљиво проучавају тему о којој пишу.

Детаљније: https://regnum.ru/news/polit/2778356.html

Председник Вучић на Генералној конференцији Унеска

Thu, 14 Nov 2019 20:32:13 +0000

Председник Републике Србије г. Александар Вучић поручио је 13. новембра 2019. године у обраћању на 40. заседању Генералне конференције Унеска у Паризу, да и даље постоје притисци да се српско наслеђе на Kосову и Метохији преда неком другом и да му је неопходна заштита.

Председник Вучић је казао да је веома важно шта ће бити усвојено у Унеску, јер је за очување мира и стабилности веома важно чување културног наслеђа. Председник Вучић је истакао да се Србија залаже да се Повеља Унеска и даље поштује и подвукао да је неопходно да се посвети посебна пажња заштити културног наслеђа од свих облика насиља. Он је указао да је српско културно наслеђе на Kосову и Метохији, које је под заштитом Унеска, угрожено, а као примере навео манастире Дечани, Пећ, Грачаницу и друге.

-То културно наслеђе није важно само за српски идентитет, већ за целу Европу и свет, нагласио је председник Вучић, истичући да Повеља Унеска мора бити поштована. Председник Вучић је додао да ће Србија бити спремна да конструктивно и блиско сарађује са свим земљама које су чланице Унеска и указао да је неопходна сарадња како би се суочили са заједничким проблемима.

-Мир је један од најважнијих циљева, али је немогућ без образовања, уколико не учимо шта су културе, без комуникације, без познавања међусобних разлика. Унеско је један од главних стубова који држе све, подвукао је председник Вучић.

Председник Вучић је истакао да Унеско мора да пружи одговоре на изазове са којима се суочава човечанство и нагласио да су миран међудржавни дијалог, толеранција, као и међудржавна размена врло важне за очување стабилности. Председник Вучић се пре почетка заседања 40. Генералне конференције Унеска састао и са генералном директорком те организације Одри Азуле након чега се уписао у Књигу почасних гостију. Председник Вучић је дан раније учествовао на отварању Другог париског форума мира, на ком је учествовао велики број светских званичника, а који се обележава поводом Дана примирја у Првом светском рату. Он је после отварања Париског форума мира уручио „Библиотеци мира“ симболичан поклон књигу „Serbia under the Sun“.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Протопрезвитер Jован Пламенац: Актуелно страдање Српске православне цркве у Црној Гори и његова генеза

Mon, 11 Nov 2019 13:20:39 +0000

Судбина Српске православне цркве кроз сву њену историју у тијесној вези је са судбином српског народа. Црква је богочовјечанска институција и њу, у овом свијету, чине клир и крштени народ.

„Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода…“, каже Јустин Поповић.

Не разумијевајући природу и суштину Цркве, црногорска Демократска партија социјалиста, која је на власти већ три деценије, у предлогу свог новог политичког програма, који би требало да буде усвојен на 8. Конгресу партије који је заказан за 30. новембар 2019. године, каже да ће се залагати за обнову Црногорске православне цркве.

„Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета. Наша је додатна обавеза снажење црногорског националног идентитета, који је највише на удару оних који својим патерналистичким приступима и негацијом црногорског националног и културног идентитета суштински негирају потребу постојања Црне Горе”, каже се у овом предлогу.

“Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију”, каже Радован Биговић.

Црногорска Влада је, у мају ове године, усвојила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који предвиђа коначни обрачун са Српском православном црквом у Црној Гори, првенствено кроз присвајање њене имовине (манастира, цркава…).

Најновије страдање Православне цркве у Црној Гори није настало ни из чега и није изнебуха. Оно има своју генезу.

На попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године 94,38 одсто њених житеља изјаснило се да говори српским језиком. Осталима је, углавном, матерњи био албански. На том попису изјашњавање је било према матерњем језику, јер је то био основ народносне припадности. Српским језиком, дакле, говорили су они који су себе сматрали Србима.

Током Другог свјетског рата, идеолошки подупрти од Бољшевика и стратешки енглеским империјализмом, револуционарски несојски, под окриљем фашистичког окупатора, Титови комунисти извели су револуцију и преузели власт у Југославији. “Умјесто црногорског српства”, казао је историчар Предраг Вукић, на примјеру Цетиња, у интервјуу “Дуги” 2000. године, “прокламовано је Титово црногорство и црногорство утемељено на комунизму, које искључује српство као идентитет наших предака. Умјесто православља, прокламован је атеизам, умјесто ћирилице постепено се уводи латиница. Стари културни модел се руши, а нови се ствара од стране режима.”

И, већ на попису становништва Црне Горе 1948. године, број Срба смањује се на 1,78 одсто, и бива их мање од Хрвата (1,80 одсто). На том попису, први пут, фамозно, појављује се једна нова нација, које није било на ранијим пописима у Црној Гори – црногорска. На том попису етничким Црногорцима изјаснило се 90,67 одсто становника Црне Горе. Ова нација први пут је поменута на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, и то индиректно, као несрпска нација. Комунистичка партија Југославија у вријеме одржавања овог конгреса имала је 2034 члана.

У агресивној идеолошкој припреми за овај попис, у новонасталом стању у земљи, Црногорцима који су били дубоко везани за своју традицију, који су се држали својих предака као дрво свога коријена, прокламовано (и наметнуто) је ново правило: нијеси оно што јеси, него си оно како се осјећаш, с тим што је људима “објашњено” да национално треба да се изјашњавају као Црногорци јер живе у Црној Гори.

Овој националној смутњи Срба у Црној Гори претходило је велико страдање Српске православне цркве. Током другог свјетског рата комунисти и фашисти, и непосредно по његовом завршетку само комунисти, побили су преко сто православних свештеника из Црне Горе. Године 1945. у Букуљи, код Аранђеловца, убили су и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који је на трон цетињских митрополита устоличен 23. фебруара 1941. године, када је рат већ буктао у Европи. Он је на овом трону поднио тегобу страдања своје пастве и својих клирика у Другом свјетском рату и непосредно након њега, првенствено од комуниста, понијевши Христов вијенац мучеништва.

Адреса злочинаца над Српском православном црквом и православним српским народом у Црној Гори у Другом свјетском рату прецизно је наведена у Резолуцији свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, која је донешена на заједничком братском састанку у Никшићу 29. децембра 1943. године. Потписали су је 23 свештеника. У њој се, директно и пророчки, констатује:

“Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа (у Другом свјетском рати – прим. Ј.П.) – рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.

Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.

Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.

Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.

Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.”

Оно мало свештеника у Црној Гори који су преживјели комунистички погром у рату и одмах након њега, или су се одрекли свештеничке службе или су службу наставили у страху за своје животе и егзистенцију својих породица. Један број њих, у том страху, директно се приклонио комунистичким властима, прихватајући њихово поимање нације и устројства Цркве. Они су 14. и 15. јуна 1945. године (баш тих дана када је убијен Митрополит Јоаникије) одржали скупштину са које су издали Резолуција у пет тачака. Како наводи историчар Александар Стаматовић, “прва тачка односила се на тражење ове групе свештеника, да свештенство ‘Православне Цркве у Југославији’ буде национално равноправно. Друга тачка је назначила да ова група свештеника не може примити за администратора Митрополије митрополита Јосифа због његовог наводног противнародног рада и јер је тобоже наметнут, него је за администратора тражен епископ тимочки Емилијан. У трећој тачки је констатовано да ће се, како не постоји архијерејски замјеник, а ни Црквени суд, формирати Свештеничко удружење, које ће предложити архијерејског замјеника, који ће у договору са администратором оживјети црквени живот у Црној Гори. У четвртој тачки је назначено да ће се предузети иницијатива за сазив свештеничке скупштине православног свештенства Југославије ради оснивања Централног свештеничког удружења, које ће регулисати односе између Федеративне Југославије и Православне Цркве, пошто наводно то Свети Синод није урадио, а Свети Синод је оптужен да спроводи ‘великосрпске шовинистичке идеје’. У петој тачки је предложено да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве који би имао демократско уређење, како би се дало право народу и свештенству да директно учествује у избору свих црквених представника.”

Преко Свештеничког удружења, Вјерска комисија при тадашњој црногорској Влади преузела је фактичку управу над Митрополијом црногорско-приморском, па је чак и свештенике постављала. Предсједник Вјерске комисије био је распоп Ђорђије Калезић.

По повратку Патријарха српског Гаврила Дожића из нацистичког логора Дахау у земљу, на засиједању Светог архијерејског сабора 20. маја 1947. године за Митрополита црногорско-приморског изабран је викарни епископ моравички Арсеније Брадваревић. Када је дошао у Црну Гору, затекао је катастрофално стање у Цркви: Свештеничко удружење било је директно подређено комунистичким властима, Цркви је био одузет, и даље је одузиман, значајни дио мовине, свештеници су остали без прихода па су или одлазили из Црне Горе или су се запошљавали и државним службама и предузећима да би прехранили породице, народ се одбио од Цркве…

Митрополит Арсеније, ревносни служитељ Богу, потрудио се да Цркву у Црној Гори доведе у колико-толико у редовно стање. Али, комунистичке власти у њему су препознале опасност по своје тековине уништења Цркве и, 1954. године, у монтираном судском процесу, осудиле су га на 11 година робије. Након двије године пуштен је из затвора, али му је забрањен повратак у Црну Гору.

За вријеме утамничења Митрополита Арсенија и његовог прогонства, управу над Митрополијом црногорско-приморском преузео је Патријарх српски Викентије Проданов, који је на тај положан изабран по упокојењу Патријарха Гаврила 1950. године. Он се упокоји 1958. године, и за администратора Митрополије црногорско-приморске, накратко, постављен је епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, а од маја наредне године викарни епископ будимљански Андреј Фрушић. Када је он изабран за Епископа бањалучког, у мају 1961. године, за Митрополита црногорско-приморског изабран је Данило Дајковић. Његовим доласком на цетињски митрополитски трон почиње другачије поглавље у историји Митрополије црногорско-приморске.

Данило Дајковић је за Митрополита црногорско-приморског постављен по налогу Удбе. Међутим, овај горштак родом из Друшића у Ријечкој нахији, обудовјели свештеник и црквени службеник у Македонији и Патријаршији у Београду, али и ратник у црногорској војсци у балканским и Првом свјетском рату, у духу својих предака и имајући страха од Бога, није поклекао пред комунистичким настојањима да у потпуности сатру Православну цркву у Црној Гори. Једине демонстрације у вријеме владавине Комунистичке партије Црном Гором организоване су на Цетињу управо против њега. “Напредни” ђаци Цетињске гимназије 1969. године демонстрирали су пред Цетињским манастиром зато што Митрополит Данило нипошто није хтио да пристане да се руши црква Светог Петра Цетињског и на њено мјести гради Његошев маузолеј. Када, ипак, није успио да се одупре овом злочину, у вријеме док је Ловћенска црква рушена, августа 1972. године, склонио се у Швајцарску.

Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену символична је круна страдања Православне цркве у Црној Гори од комуниста. Као што ће и њена обнова бити материјални показатељ да је идеолошко безбожје у Црној Гори утихло.

Митрополит Данило, такође, никада није хтио да пристане на настојање комунистичких власти да Митрополију црногорско-приморску одвоје од Српске православне цркве, по моделу расколничке Македонске православне цркве. Ту је он, заиста, велики пред Богом, без обзира на начин на који је дошао на положај Митрополита црногорско-приморског.

У вријеме Митрополита Данила, усљед процеса растакања комунистичке власти у Југославији, па и у Црној Гори, који је све више узимао маха, смањен је притисак на свештенике. Али комунистичка идеолошка страст богоборства није престала.

Пензионисањем престарјелог Митрополита Данила, на његову молбу, 1990. године, и устоличењем Митрополита Амфилохија Радовића на његово мјесто наредне године, за Српску православну цркву у Црној Гори почиње ново, и данас актуелно поглавље, вјероватно никада теже у њеној историји.

Након пада Берлинског зида, 1989. године, умјесто пада комунистичког режима и у Црној Гори, услиједила је његова метаморфоза, убрзано пресвлачење. Комунистички шињел замијенили су глобалистичким одијелима. Умјесто новог друштвеног устројстава, добили смо нову превару.

Демократија, та највећа системска превара у историји свијета, пружила је људима наду у слободу. Човјека је Бог створио као слободно биће и Он му ту слободу не ограничава. Слободу ограничавају људи једни другима. Слобода је природна потреба човјека, али његов доживљај слободе замагљен је: он слободу дожиљава не у њеном истинском смислу, као право на живот у јединству са Богом, него као њену супротност – као могућност удовољавања материјалним потребама свога тијела и својим страстима, што му пружају друштвени положај и материјално благостање.

У тој наизглед разузданости слободе, а у ствари под строгим надзором комунистичке Удбе која није дозволила да јој друштвена кретања измакну контроли, основане су политичке партије које су артикулисале националистичке потребе двије супротстављене групације Црногораца: оних који су се држали својих српских коријена и оних који су се уклопили у доживљај нације у духу комунистичке идеологије. Политичке партије које су, у том брзом развоју догађаја, настајале мимо контроле Удбе, цјепкане су трудом Удбиних људи у њима и утицај политичких партија које су преживјеле Удбине интервенције минимизиран је.

Већ на попису становништва 1991. године број житеља Црне Горе који су се изјаснили да су Срби било је 9,34 одсто, а број оних који су се изјаснили да су Црногорци смањен је на 61,86 одсто. На попису становништа 2003. године број Срба у Црној Гори ”порастао” је на 31,99 одсто, док је оних који су говорили српским језиком било 63,49 одсто, а број Црногораца смањен је на 43.16 одсто, док је оних који су говорили црногорским језиком било 21,96 одсто.

Још на Петровдан 1991. године организован је напад каменицама на Цетињски манастир. Пола године раније, 17. јануара, “Црногорска православна црква” своје постојање, као невладина организација, пријавила је станици милиције на Цетињу. Уз мук правосудних органа и полиције, услиједило је отимање цркава Митрополије, углавном у Катунској нахији, од оних који су идеолошки подржавали ову Удбину творевину, под изговором да су оне “власништво села” (иако село не постоји као правна категорија). Напади на цркве нијесу дали плода онима који су те нападе изводили, напротив, и у њима, углавном, данас богослужи канонско свештенство Митрополије црногорско-приморске.

“Пораст” броја Срба у Црној Гори био је аларм актуелном режиму да нешто хитно предузме у заустављању тог процеса и његовог окретања у супротни смјер. Услиједили су: преименовање српског језика у “црногорски”, инжењеринг у историографији, протјеривање ћириличног писма, политика запошљавања у јавној сфери живота која ригидно фаворизује Црногорце у односу на Србе, без обзира на стручност…

Тако, на попису становништва у Црној Гори 2011. године број оних који су се изјаснили да су Срби смањен је на 28,73 одсто, а оних који су се изјаснили да су Црногорци порастао је на 44,98 одсто.

И поред снажне присиле на свим нивоима друштва и у свим областима друштвеног живота да се смањи број Срба у Црној Гори, није постигнут жељени резултат и процес замјене историјског српског идентитета Црногораца новим, црногорским, у суштини идеолошким, у посљедње вријеме прерастао је у паничну, рекло би се судбинску интервенцију режима, израженију како истиче вријеме до пописа становништва 2021. године. У тој интервенцији, главном препреком режим је означио Српску православну цркву у Црној Гори. Завршни обрачун са њом, идеолошки, назначен је у предлогу новог политичког програма владајуће Демократске партије социјалиста и, правно, Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.

И раније, кроз сву своју историју, Православна црква, па и у Црној Гори, страдала је тако што су још рушили богомоље, уништавали имовину, палили књиге и документа, паству мамили и присиљавали на одрицање од Христа и, често, убијали. Страдање за Распетог Христа је у природи Цркве овога свијета. Радикалним одрицањем од хришћанских вриједности живота и од православног Истока, који су Црну Гору и Црногорце, заједно са Бокезима, Приморцима, Брђанима, Старохерцеговцима… провели кроз Сциле и Харибде вјекова, актуелни црногорски режим поданички се приклонио богоборном западњачком вриједносном систему, евроатлантској породици која клања богу Новцу, утирући црногорско биће и сводећи Црну Гору само на њено име.

Ововремено страдање у свијету, негдје више негдје мање, перфидније је него икада. Глобалистичка идеологија, у коју је, сродна јој по бићу и духу, природно уточила комунистичка, растаче породицу, полност, интересима капитала који је изњедрио подводи школство, науку, културу, па и спорт, и све више видивом чини своју духовност, обезличавајући човјека и претварајући га у масу. Глобалистичка идеологија је преплавила народ, па и паству Православне цркве, а све више пенетрира и у сам клир. Раслабљени човјек овог времена не види, или неће да види разлику између Бога и мамона, нема воље да се одупре злу овога свијета.

Страдање Православне цркве у Црној Гори данас је опште, од глобалистичке идеологије, и посебно, од режима који је промотер те идеологије. Зато је оно веће неко икада до сада.

(Излагање на Округлом столу “Положај и проблеми српског народа у Црној Гори” који је одржан у Београду 6. новембра 2019. године)

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Нема раскола у цркви већ у човеку, залуду вам радовање (другосрбијанци)

Sat, 12 Oct 2019 19:23:00 +0000

Опет ја о „другосрбијанцима“ и њиховим прикљученијима, мада ми је та подела мрска јер на толико Србија поделисмо ову нашу милу мученицу као да је вазда има за корак превише и ових што је професионално презиру и ових што је професионално воле, до бољег ухлебљења, но…

Силно се, дакле, порадовала та клика некаквом расколу у цркви, наричући како то више није њихова светиња и како су изгубили веру, а све након доделе Ордена Светог Саве- Вучићу!

Шта сам имао да кажем о томе- рекох, но морам их разочарати што се раскола тиче, јер тако шта као раскол у цркви не постоји, постоји само раскол у човеку…

Нисам ја православни фанатик, како ми спочитавају, верујући да ће ме љутнути, већ само православац, светосавац, Србин, грешник и покајник који се небројено пута распао на комаде али вазда знао где ће те крхотине наново сабрати у човека- у цркви, вазда и само у њој!

И, нема у пресветоме православљу ничега фанатичног, напротив, ничега до чисте и непатворене љубави!

Љубави према Господу и Господње љубави према своме грешнику, ма колко непокајан био.

Фанатична је само та ваша отужна жеља да се потре црква, заблудела браћо и сестре, јер гнушајући се пламена кандила- гнушате се оног пламена који вас вазда разгорева да наставите даље и када се чини да је мрак поробио све путеве.

Зовите то како вам воља, али то јесте пламен кандила и то јесу путеви Господњи, јер колико год ви не веровали у Бога заправо не верујете у себе, а Бог у вас вазда вере има!

Зато и велим да раскола може бити само у човеку, јер што је даље од олтара није ближи суштини већ себи којег неће познати кад се са собом мимоиђе.

Нисте се ви, господо, изгубили веру већ сте збацили крст са плећа а не схватате да сте лакши за човека а не за терет…

Ако света Српска православна црква више није ваша- која је онда?!

Ципеле се истроше па се замене, али чиме се то замени црква кад се истроши човек, вајкајући се како се то више није оно у шта је веровао?!

Јесте ли то веровали у владике и првог међу њима, или Господа?!

Шта су они до и сви ми: грешни, смртни, овоземни, покајни, непокајни…

Ако вам је вера у њих мера вере у Господа онда вас, понављам, није разочарала црква но заблуда да вам се ваља равнати са грешнима, смртнима, овоземнима, покајнима, непокајнима…

Црква је, барем за мене, она милост да увек имам где сабрати себе када се расплинем и распаднем у комаде.

Када ми се нико не осмехне- иконе ми се смеше.

Када не знам куда бих- знам одакле сам пошао па ћу полако стићи где ми ваља бити.

Када се немам с киме разговорити вазда имам с киме благовесно оћутати…

Све ваљано што сам учинио- учинио сам у име Господње, а сваки пасјалук који починих- починих у заблуди да је пад- лет…

Ништа бољи ни лошији од вас нисам, али сам тога свестан и то је света Српска православна црква у мени и ја у њој!

Питаћете, знам: „Па, јеси ли кад видео Бога кад толико верујеш у њега?!“

Нисам, али јесам милост његову небројено пута!

Но, јесам видео зло у људима, сушто зло, разбило ме је на комаде онолико пута и увек сам се сабрао и наставио за пламеном кандила.

Да је то зло од Бога не бих изнова у цркви проналазио оно најбоље од себе!

Да није од безвере у људима пламен воштанице би пржио грђе од погана језика и мртвих душа!

Тамо где најречитије оћутим- тамо суштински постојим.

Где се у „слепилу“ Симонидиног вида скријем од јарости погледа- ту сам трошан а вечан.

Не постоји раскол у цркви, заблудела браћо и сестре, но у човеку!

Црква је пут, но ви јурите за пречицама ћорсокака…

Михаило Меденица

Извор: Два у један

Владика Максим: Патријарх нам је на Сабору рекао да му Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову!

Sun, 15 Sep 2019 09:51:00 +0000

Жао ми је што нисам био присутан да браним владику Теодосија када је Вучић недипломатски наступио према њему * Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају.

ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА: ОВДЕ

Након што смо у првом делу интервјуа са Максимом (Васљевићем, 51), владиком западно-америчким, апсолвирали теме које се тичу живота и рада СПЦ у САД, промене њеног имена и Устава, односа према Васељенској патријаршији и поређења аутокефалности Српске и Украјинске православне цркве, у другом смо се више окренули ка условно речено “световним питањима”.

Ако се питање Косова уопште може одвојити од наше духовности, порекла и традиције…

Судбина Косова је и даље највећи национални проблем. У последње време се све чешће помињу речи као што је разграничење, подела… Црква је одлучно дигла глас против тога. Где ви видите решење?

-Хвала Вам на том питању. Ми у западној Америци о Косову и Метохији размишљамо на практичан начин: у трајном смо контакту са нашим тамошњим народом преко Епископа Теодосија и његовог монаштва, и гледамо да посетама и материјалном помоћи допринесемо њиховом опстанку, посебно деци. Када смо 2015. године објавили монографију „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије“ верујемо да смо и ми дали допринос, како је тврдио покојни академик Душан Батаковић, да се неутрализује кампања за учлањење Косова у Унеско. Поред књижевне и историјске, књига има и велику уметничку вредност.

Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту.

Не заборавите, у сусрету са Американцима ми српски епископи се без изузетка и врло јасно идентификујемо као православни српски епископи, а у разговорима са званичницима из Стејт департмана бранимо недвосмислен став Сабора наше Цркве о Косову и Метохији. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Поред свог главног циља Цркве, а то је пружања предокуса Царства Божијег служењем литургије и етичким подстицајима, наш епископат у САД неговањем заветне косовске мисли одржава самосвест народа, подсећајући га на древну славу српске државе и народне историје.

По питању решења косовског проблема дошло је и до отвореног сукоба мишљења на Сабору у Патријаршији између председника Вучића са једне, и неколико владика, међу којима сте наводно били Ви, са друге стране. Шта је оно у чему се не слажете са председником?

-Искрено, био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике Рашкопризренског Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски. Наравно, већ је познато готово све што је ту речено тако да то овде не бих понављао.

Шта мислите о Вучићевом ставу да је СПЦ нереална по питању Косова, да не познаје довољно ситуацију и тражи више од онога што је могуће?

-Председник Вучић мисли да је „реалност“ најбоља основа за решавање проблема. Као Црква, ми мислимо да је реалност клизав терен за вредновање истине будући да управо око реалности постоје најразличитија и сукобљена мишљења. У том смислу, наш Сабор сматра да су садашњи тренутак и владајућа констелација односа у свету варљива основа за решење тако важног проблема какво је статус Косова и Метохије. Актуелна власт се са проблемом носи у мери својих могућности и знања, али је проблем што је из тог решавања искључила остале релевантне факторе. Она не сме да заборави да постоји и вертикала српске историје која, како је то говорио покојни Душан Батаковић, почива на неколико основних обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери и Српској православној Цркви, ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића итд. Додатни проблем је и неспособност великог дела наше елите да препозна како би та традиција, у европским размерама, могла складно да се уклопи у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизацијом.

Да ли држава има неки конкретан план по питању Косова, и да ли га је председник Вучић презентовао том приликом у Сабору?

-Наш Патријарх нам је на почетку Сабора у Жичи рекао да му председник Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову. Председник то није учинио ни кад је примљен у сали за разговоре током Сабора. А како смо видели, никакав план није изнео ни у скупштини Србије. Све се одвија иза очију јавности. Међутим, биће да ту нема ничег новог, тј. да српска политика пати од кратковидости. Прочитајте ове речи и погодите ко их је изговорио: „Влада је ову чињеницу сакривала на несрећу нашег народа и државе од јавнога мишљења, све до последњега момента и није ништа урадила да би припремила јавно мишљење за овакав преокрет државне политике. У овом непромишљеном поступку владе, леже главни узроци свих фаталних догађаја и наше несреће“. Не, нису ово речи из ове године, него су то речи српског Патријарха Гаврила Дожића из 1941. године, изговорене на рачун тадашње југословенске владе, у нешто другачијем контексту (из цитата је склоњена само реч „југословенска“).

Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају.

На истом Сабору сте склоњени са места професора на Богословском факултету у Београду. На Вашу страну је стао и Ваш духовни отац, умировљени владика Атанасије (Јевтић), који је тим поводом имао прилично жустру преписку са патријархом Иринејем. Како сте лично доживели тај чин?

-Нетачно је да је Свети Архијерејски Сабор у мају месецу расправљао о моме професорском статусу. Један епископ као индивидуа је то изнео као проблем, али је његово излагање одмах наишло на бурно негодовање других владика. Поседујем стенографске белешке шта је ко о томе рекао. Дакле, нема такве саборске одлуке, као ни „прећутне сагласности“ коју је неко поменуо. Уосталом, ако, примера ради, Сабор два пута заредом одбије да једног патријарховог кандидата изгласа за епископа – зар то није једна врло речита (далеко од „прећутне“) несагласност са њим?! Штавише, ни у саборском записнику не постоји никакав траг о дискусији око моје професуре. Према томе, еx нихило нихил фит – ништа не долази из ничега.

Ја сам и даље професор Универзитета са свим правима и дужностима које тај статус повлачи. Ко год жели да укаже на теолошке или неке друге пропусте у мом теолошком и академском раду мораће добро да се потруди. Уосталом, допис синода је упућен Деканату Православног богословског факултета који ће са своје стране синоду упутити адекватан одговор. Да сумирам стање ствари: у свом досадашњем академском раду нисам изнео ништа што би било у сукобу са догматским или етичким учењем Цркве. С обзиром да се аутор синодског образложења већ јавно огласио рекавши да ту постоје некакви формални и теолошки разлози, са своје стране имам да одговорим лаконски: сви формалноправни, технички и доктринарни приговори аутора синодског образложења су најобичније неистине. Треба се замислити и над чињеницом да ће (уколико би се са Факултетом поступало на начин на који Синод то сада покушава) статус сваког професора факултета убудуће зависити од расположења и произвољности сваког новог састава Синода.

Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори.

Што се тиче преписке Владике Атанасија са Патријархом, мислим да су то ствари које прате живот Цркве. Херцеговачком владики су много јасније ствари него што то неки мисле. Он је, имајући у виду разне закулисне радње, реаговао на свој, атанасијевски начин каквим га сви познају, а због којег га лицемери не подносе, а љубитељи истине цене и уважавају. Много жустрију преписку су водили Свети Оци међусобно па су њихова писма данас драгоцени извор за упознавање историје Цркве. Владика Атанасије се легитимно обратио предстојатељу наше Цркве и изнео неслагање са одлуком Синода. Наш Патријарх је човек кога уважавамо због места које заузима, али не заборавимо да је он човек који осим што је у дубокој старости, може да направи грешку, да нешто заборави, погрешно чује, да поверује у неку неистину. Ако се то дешава другима, зашто би амнестиран био он, честита старина од деведесет лета?! Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори.

Епископ Атанасије Јевтић нас својим поступцима поучава да не смемо да ћутимо када неправда заузме место правде. У свој својој енигматичности као личности, Епископ Атанасије је и овог пута изнео јеванђелски суд над савременошћу. И тиме нас је, како је забележио Матија Бећковић, највише потресао.

Неки су то довели у везу са Ставом из 2017. који сте потписали заједно са још неколико професора, доцената и асистената Богословског факултета, а као одговор на Петицију којом се тражи укидање Дарвинове теорије. Видите ли Ви везу међу тим догађајима?

-Блиска будућност ће показати ко је ту био у праву и колико је то био један вештачки проблем. Ниједан од актуелних професора Православног богословског факултета у Београду не повезује теорију еволуције са учењем Цркве. Међутим, за нас као припаднике Универзитета, било је неприхватљиво да скупина петиционаша боље зна шта је наука од Универзитета у Београду, САНУ, Биолошког факултета БУ, Српског биолошког друштва, Српског лекарског друштва и др. Све ове институције су званичним саопштењима осудиле Петицију, а многи од њихових представника званично и/или јавно подржали Став нас теолога. Петиција је укључивала потписнике из најразличитији сфера науке и уметности и друштвених делатности уопште, углавном некомпетентне за бављење овим питањем, било из перспективе биологије, било теологије. Од тројице биолога који су је потписали јавности је најпознатији Томислав Терзин, истакнути промотер псеудо-научних теорија и адвентиста седмог дана, деноминације која је позната по ставовима тзв. креационизма које заступају амерички протестантски фундаменталисти. Став професора Теолошког факултета, сасвим је очигледно, био је реакција против таквог неправославног и нездравог фундаментализма.

Треба рећи да је у деценијама комунистичке идеологије и диктатуре, полако у јавном оптицају и популарној свести, ширеној путем школе, идеолошких памфлета, писаних и електронских медија, створена једна слика теорије еволуције као апсолутно неусагласиве са вером. Она је оставила дубоке недоумице код верујућих људи, а и код великог броја епископа. Међутим, водећи теолошки ауторитети у данашњем Православљу пишу и показују да се овом питању и те како може приступити истанчаније.

Када се полемика око Дарвинове теорије распламсала, у једној изјави сте рекли: “Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо”. Такође, негде сте тим поводом казали и следеће: “Помислим одмах на светог Григорија Богослова из четрвтог века, који је био теолог, научник и епископ и који је човека назвао животињом у процесу обожења”.

-Као прво, није искључено да неко у будућности неће добити Нобелову награду за постављање граница теорији еволуције. Друго, дужан сам да кажем да је свако од нас теолошки образован у датом контексту и ја не могу по том питању да будем у раскораку са како српском тако и са укупном православном теологијом последњих тридесет година. У издању Бачке епархије, на пример, деведесетих година прошлог века објављен је низ књига и часописа у којима се експлицитно тврди да Теорија еволуције није противна православној вери и у којима се она посматра у потпуно позитивном светлу. Ми смо то као студенти читали и поступно формирали свој став по том питању. Три почасна доктора Православног богословског факултета (Јован Зизјулас 1991, Христо Јанарас 2003, Калистос Вер 2008) сматрају да начелно нема несклада између теологије и еволуције. И после свега тога, зар треба да се чудимо што новије генерације теолога тврде да еволуција није зло (уколико се не банализује и не своди на флоскуле типа „човек је постао од мајмуна“)? Ако су наша Црква и њене владике усмеравали читаве генерације у једном правцу – а то је да теологија има шта да каже по питању научног знања а не само да га игнорише – како сада да све порекнете као да се то није десило?!

Далеко пре садашњих чланкописаца на разним форумима по питању еволуције, написао сам пре десет година студију под насловом „Постоји ли биохемија слободе“. Тада сам истакао да с обзиром да природнонаучна теорија еволуције целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу с начелима природног случаја, мутације и одабира, она као таква не претпоставља, нити је обавезна да претпостави, неки трансцендентни узрок, у смислу Божјег стваралачког деловања. Тиме се само потврђује њен феноменолошки карактер. Дакле, биолошки домен не садржи холистичку слику о човеку али помаже истој. Ту слику поседује теологија – наравно, не у изолацији него у сарадњи са науком, узимајући у обзир и друга научна сазнања о човеку, баш као што су то чинили Оци Цркве кроз векове.

Има ли заиста Црква толико разлога да се спори са науком, а по питању теорија о настанку човека?

-Дозволите да одговорим контра-питањем: шта значи уопште то банализовање и поларисање Цркве уопште и науке уопште? Као што рекох, водећи православни теолози данас сматрају да нема разлога да се теологија спори са науком него да је њен задатак да подсећа науку да чува достојанство човека и планете.

С обзиром да ово није пресудно питање, подсетио бих све на максиму коју је својевремено формулисао један владика: „Међу архијерејима, као и уопште у Цркви, влада правило по којем у битном и пресудном постоје слога и јединство, у мање важном слободан избор, а у свему – љубав“. Став 2017 једног броја професора био је покушај да се одреди права мера у разумевању кључних аспеката односа теологије и науке и да се расветли затамњена и недовољно растумачена димензија њихове синергије. Тај племенити покушај је неправедно злоупотребљен од подстрекача немира и разноразних агената-провокатора.

Вера и језик су нераскидиви део идентитета једног народа. Нажалост, чест је случај да деца српских имиграната у Америци слабо или никако говоре наш језик. Шта црква, конкретно Ваша Епархија, чини по том питању? Како саветујете родитеље и децу коју сусрећете у цркви и на својим путовањима по парохијама?

-Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење, чему доприноси српски језик. По том питању наша Црква и у дијаспори нуди све неопходне садржаје: богослужењем чува не само српски него и старословенски језик, а парохијским животом омогућава заједништво… Проблем је што ентузијазам родитеља и њихова жеља да деца уче и науче српски полако спласне. Упркос томе, парохије су куле светиље читавог духовног и културног живота српског народа. У њима, захваљујући литургијском животу, настављају да живе српскословенски књижевни језик, обичаји, предања, светитељство и свеукупни друштвени етос. Да се разумемо, својим угледом и улогом у народу, једино наша Црква подстиче организовање просветних и културних делатности у дијаспори.

Богослужење у Епархијама СПЦ у Америци је углавном двојезично. Шта мислите о црквеној служби на енглеском језику, је ли се она могла избећи?

-Мислим да је одличан одговор на то питање дао Епископ Новограчанички Лонгин. Он, источноамерички епископ Иринеј и ја делимо исто мишљење по том питању, а иза нас стоји цео Црквени сабор из Чикага који је свесрдну подршку указао нама архијерејима. У духовним и културним прожимањима која карактеришу нашу дијаспору немогуће је избећи језичку симбиозу енглеског и српског. Ми не можемо допустити да Црква буде уточиште искључиво нашим исељеницима. Због њене васељенске мисије и верности Јеванђељу, она је отворена за све грађане Америке који, и преко српских досељеника, желе да постану православни хришћани (иако не знају српски језик). Наше предстојеће издање двојезичног Јеванђеља на српском и енглеском сведочи о културном достигнућу у модерној историји Цркве у дијаспори.

Да ли би служба на матерњем језику и утицај цркве у том смислу могао бити важан тас на ваги да генерације које долазе не изгубе контакт са матицом, бар када је у питању језик?

-Из ревности према „српском књижеству“, наша Епархија објављује књиге не само на енглеском него и на српском језику. Кроз издаваштво у оквиру разних едиција промовишемо српске теологе: Николај Жички (4 књиге), Јустин Поповић (4 књиге), Амфилохије Радовић, Данило Крстић, Атанасије Јевтић, Радован Биговић, Владан Перишић, Богољуб Шијаковић, Ненад Милошевић, итд. Десетине српских теолога, историчара и научника је постало доступно англофоној читалачкој публици. Остављам да други процене да ли је то рад од националног значаја.

На црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски

Званични језик обраћања на недавно одржаном Сабору у Новој Грачаници је био енглески. Уз разумевање чињенице да неки од присутних не говоре српски, зар није било логичније да се њима обезбеди преводилац, а да обраћања буду на српском, изворном језику наше Цркве?

-По том питању пратим праксу коју сам затекао а коју су до сада пратили и сви српски епископи. Дакле, нисмо ми ништа ново увели – на црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски. Међу њима је значајан број обраћеника у Православље који својом вером, етосом али и бројношћу и присуством чувају и унапређују српске парохије.

Наравно, многи алонимни (под другим именом) учесници чудноватих форума, иако мисле да су анонимни, покушавају да својим мешетарењем кривотворе црквену стварност. Осим што се варају да су безбедни у својој „алонимности“, јер ће кад-тад бити обзнањена њихова имена, они су на дуже стазе тужни губитници. Црква – ако боље погледају историју – опстаје упркос таквим и сличним клеветама и подметањима.

Следеће године ће бити одржан попис у Америци. На прошлом из 2010. године свега се 186.000 људи изјаснило као Срби, иако реалне процене кажу да нас је далеко више. На том попису Хрвата је било скоро три пута више, а бројнији су и Словенци и Албанци. Шта мислите да је разлог због кога наши људи беже од свог порекла? И колико то вуче корене из несрећних 90-тих када смо у америчким медијима били приказани као лоши момци и када, благо речено, није било популарно бити Србин?

-Попис је драгоцен извор за познавање етничког састава становништва. Јасно је да се ранији пописи не могу узети као полазна основа прорачуна јер нису били ни бројчано прецизни ни сасвим поуздани. Његове мањкавости су у томе што нису остављали поља за бележење националне припадности, онемогућивши одређивање националног идентитета сваког грађанина. Мислим да варирање тих бројки указује на омашке у десетинама па можда и стотини хиљада. Сви досадашњи статистички прорачуни су изузетно непоуздани.

Шта би Ви поручили Србима пред попис 2020. године?

-Исто што и пре девет година, априла 2010, када смо преко наших парохија позвали вернике да искористе историјску прилику да се током пописа становништва упишу као амерички грађани српског порекла. Подсетили смо их да добро проуче упутства у брошурама (2010 Ценсус формулар) које смо им доставили. Такође смо их молили да погледају видео упутства како да попуњавањем формулара истакну српско порекло. Наш званични број по попису из 2000. године је био мањи од 200,000. Уколико желимо да будемо утицајна заједница и актери америчке друштвене и политичке сцене, ми морамо да се изборимо и за свој реални званични број.

Сваке нове године се рапидно повећава број српских имиграната, како у Америци, тако и у другим западним земљама. Колико Вас то као духовног оца забрињава, нарочито чињеница да из матице највише одлазе млади и школовани људи?

-С правом је речено је да је наша Црква у дијаспори до сада била имигрантска. То значи да је зависила од прилива нових исељеника. Да ли ће тако бити у будућности, тешко је рећи. Стога је брига нас епископа двострука. Ако њих не буде, ко ће чувати српско православно наслеђе Америке са преко 200 цркава и богослужбених места? Ако пак буду долазили у већем броју, шта ће бити са матичним српским земљама?

Како процењујете однос државе Србије према дијаспори, нарочито оној са којом сте најбоље упознати, америчкој? Колико је јака или слаба та веза?

-Нисам уопште сигуран у искрене намере садашње државе према расејању. Ипак, верујем да ће се ствари поправити са неком будућом влашћу.

Тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос.

Простор Ваше Епархије се налази под јурисдикцијом Генералног Конзулата у Чикагу. Одлазећи конзул Дејан Радуловић је претходних 5,5 година провео у статусу конзула-жерана, практично вршиоца дужности без пуних ингеренција. Нови конзул ће остати у истом, фаличном статусу. Шта нам то говори?

-То нам говори да тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Но, и поред спутаности спорим бирократским механизмима, надам се да и у наше време важе следеће речи Николе Пашића: „Српска је држава имала, и сад има, доста бирократског, али та је бирократија привремена и она је почела слабити и нестаће чим поодрасту слободни грађани који би надмашили знањем и свестраним искуством“.

Мање је познато да сте у Вашој Епархији Западноамеричкој (као јединој у СПЦ) увели институцију омбудсмана, стручњака за канонско и грађанско право који има задатак да води рачуна о томе да пословање Епархије буде транспарентно и да не буде у колизији са америчким законима. Откуд та идеја?

-Омбудсмана не треба посматрати никако другачије сем једино као још једну службу коју Црква нуди у новим животним околностима. Ова служба постоји са благословом надлежног епископа као још једна служба (харизма, дијаконија) унутар наше Православне Цркве. То је једна функција која служи за ад хоц случајеве и потребна је ради правовременог одговора на оне случајеве за које немамо готове одговоре у предању. Пажљиво проучавање историје Цркве показује да је Црква као тело Христово састављена од различитих харизми или служби. Још је Апостол Павле поручивао: „Е да ли су сви апостоли? Е да ли су сви учитељи? Е да ли сви имају дарове исцељивања? (1Кор. 12, 29-30). Службе у Цркви су егзистенцијалне и личне, и нису статичне. Управо ова различитост у служењу другима води нас до могућности увођења лица омбудсмана. Рекавши ово, додајмо да је ова функција прихватљива под условом да уважава постојећи црквени јерархијски поредак и води у заједницу и јединство, а не у подељености. Наравно, православне епархије нису у обавези према било којем статуту да имају омбудсмана и може се рећи да је то нешто што сасвим пристаје америчком контексту. Ми се можемо наћи у ризику да одговарамо пред општим америчким законом, који је другачији од грађанског закона који можете наћи у Србији и већини европских земаља. Задатак омбудсмана, који је правни али и канонски стручњак, притом лаик, јесте да пружи другачија средства комуникације у једном формалном пољу. Ово је важно због тога што су наше парохије географски веома међусобно удаљене (понегде и хиљадама километара). Наше канонско право је увек имало сензибилитета за тако нешто. Дефиниција омбудсмана гласи да је то званично лице надлежно да истражује појединачне жалбе против лоше вођене администрације, нарочито код јавних служби.

Поред духовног, пастирског рада, бавите се поезијом и музиком, а неке Ваше песме су и углазбљене. Познато је, такође, да умете лепо да запојите… Колико један владика себи “сме да дозволи” такве излете и колико је уметност у “расколу” са православном духовношћу?

-Највећи Оци Цркве си били песници и опробали су се и у античкој поезији и прози. Св. Григорије Богослов из 4. века, о коме сам написао докторат, писао је стихове на теме из платонске философије. Када је безбожни цар Јулијан забранио хришћанима да се користе класичним текстовима, овај Григорије је у томе нашао повод да се бави поезијом и излагањем хришћанске науке у метричким стиховима. Уметност је у најближој вези са човеком и Црква је то кроз векове вредновала. Црква нуди музику јачу од смрти. Верујем да спона уметности са духовношћу може да помогне људима да постану чланови Цркве.

Танка, али нераскидива нит којом је Предање спајано са уметношћу, била је извор виталности Цркве и вештине Отаца да у свим околностима успоставе мостове да човеком свога времена, чувајући идентитет Цркве. Мислим да нас ти уметнички изрази подсећају на наше место у оквирима света и европске цивилизације.

Кад смо код тог цивилизацијског питања, сматрам да је Црква једини простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. На том путу, угледамо се на новопрослављене светитеље Севастијана, Мардарија и друге. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије са америчким обраћеницима, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо започели мисију међу Индијанцима. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља.

Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Иако имамо свест да смо једна света (уна санцта) Црква, ми не смемо да стекнемо дух надмености у односу на друге, поготово када видимо да другима не успевамо да пренесемо свој етос. Ради тога, треба да на друге гледамо састрадално и покајнички. Црква није себични посед православних. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Ослањање само на пуки традиционализам доводи до игнорисања стварних проблема историје. Верујем да је Свети Сава имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Према томе, уколико америчком друштву убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства.

Око магазин: Црна Гора и Црква - борба за идентитет (први и други део)

Fri, 13 Sep 2019 18:06:02 +0000

Kада су Мила Ђукановића 2000-их питали шта чекамо, зашто Црна Гора није независна, рекао је - чекамо себе. Данас каже да је дошло време да се исправи тешка историјска неправда која је нанета Црној Гори на почетку века и да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве. Kада су га питали зашто баш сада, рекао је - свака тема има своје време.

Након говора на конгресу ДПС-а, у свом родном граду Никшићу, Мило Ђукановић разбуктао је расправу о бројним питањима - има ли историјске оправданости и на који начин ће црногорска црква бити створена?

О свему томе у Оку говоре: владика Јоаникије, епископ будимљанско-никшићки(СПЦ), Миодраг Вуковић, члан ДПС-а од оснивања и председник скупштинског Одбора за уставна питања, Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик опозиционе Нове српске демократије и историчар Шербо Растодер.

Извор: РТС

Председник Србије посетио папу Фрању

Thu, 12 Sep 2019 19:30:12 +0000

Председник Србије Александар Вучић састао се 12. септембра 2019. године у Ватикану са папом Фрањом са којим је разговарао о билатералним односима, евроинтеграцијама Србије, регионалној и међународној сарадњи.

Председник Вучић је нагласио да је сарадња између Републике Србије и Римокатоличке Цркве врло добра и на изузетно конструктивном нивоу, уз обострано уважавање.

Рекао је да је Србија дугорочно опредељена да негује и унапређује односе са Светом столицом, додавши да ће се наредне године обележити 100 година од успостављања дипломатских односа.

Током сусрета, председник Вучић је истакао да односе Републике Србије и Свете столице одликује подударност ставова по значајним међународним питањима. Реч је, пре свега, о питању заштите хришћана и хришћанског наслеђа и унапређењу њихових људских права.

С тим у вези, председник Вучић је указао на изузетан значај заштите, поштовања и унапређења права српског и осталог неалбанског становништва на Косову и Метохији, заштите и обнове српског верског и културног наслеђа на Косову и Метохији, а посебно православних цркава и манастира под заштитом Унеска.

"Изузетно ценимо принципијелну позицију Свете столице по питању непризнавања једнострано проглашене независности Косова, као и разумевања за позицију Србије утемељену на поштовању међународног права", нагласио је председник Вучић и захвалио на конструктивном приступу Свете столице по том питању.

"Србија је чврсто уверена да разговори представљају једини пут за решавање свих отворених питања, због чега смо се и након увођења такси уздржали од реципрочних мера и било каквих потеза, који би додатно отежали постојеће стање", навео је Вучић.

Како је додао, наша страна наставља са конструктивним залагањем за проналажење одрживог и компромисног решења за питање Косова и Метохије, искључиво путем дијалога. "Међутим, приштинска страна, повлачењем ирационалних једностраних потеза и константним провокацијама, онемогућава било какав дијалог и договор", нагласио је председник Вучић.

Током разговора са папом Фрањом, председник Вучић је изразио искрену захвалност Светој столици и Папи на подршци коју пружа европским интеграцијама Србије, наводи се на Инстаграм профилу "Будућност Србије АВ".

У саопштењу прес-службе председника Републике додаје се да Београд посебно цен залагање да се процес евроинтеграција региона Западног Балкана у Европску унију убрза, а државе чланице охрабре да помогну и подрже тај процес. Указује се на то да чланство у Европској унији представља један од спољнополитичких приоритета Србије.

Вучић је навео да недавне посете Његове Светости Западном Балкану представљају снажну политичку подршку читавом региону и пружају важан допринос јачању дијалога, духа хуманости и солидарности, као и подршку у погледу стратешки значајних политичких питања за читав регион, пише у саопштењу.

Председник Вучић и папа Фрањо су разговарали и о јачању сарадње у области културе, историјских наука, као и заједничким пројектима научних института Србије и Свете столице.

Председник Србије састао се са кардиналом Пјетром Паролином, државним секретаром Свете столице.

Током сусрета, двојица саговорника разговарали су о јачању билатералних односа, заштити и унапређењу људских права хришћана и хришћанског културног наслеђа, као и о промовисању интеркултурног дијалога и сарадњи у мултилатералним оквирима, наводи се у саопштењу Службе за сарадњу с медијима председника Србије.

Председник Вучић је истакао да су односи Србије и Свете Столице посебно унапређени дводневном посетом Његове еминенције кардинала Пјетра Паролина Србији у јуну ове године приликом отварања новог седишта Међународне бискупске конференције Светих Ћирила и Методија.

Вучић је истакао да Србија високо уважава лично ангажовање Његове светости папе Франциска по кључним међународним питањима. "Изузетно ценимо снажан допринос који Његова светост пружа на плану глобалне промоције мира, мирног решавања сукоба и заштите људских права, као и равномерног економског и друштвеног развоја, уз поштовања људског достојанства и заштиту најугроженијих", додао је Вучић.

Председник је нагласио да Влада Србије сваке године из буџета издваја средства у циљу унапређења сарадње са Римокатоличком и другим Црквама и верским заједницама. У договору са бискупијама, средства се усмеравају на пројекте обнове и изградње цркава и црквених објеката, пројекте очувања верског, културног и националног идентитета, као и на унапређење средњег и високог теолошког образовања.

Извор: Инфо служба СПЦ

Ево шта је заправо позадина хапшења српског свештеника у Америци – бранио сина од насилника!

Thu, 12 Sep 2019 15:09:52 +0000

Овим дописом желим да обавестим целокупну јавност истине ради о недавном инциденту који се десио 2. септембра 2019. године око 8:00 часова увече у Сједињеним Америчким Државама у Флориди. Изражавам велико жаљење што су недавно поједини медији писали не баш веродостојно о овом догађају, а који је везан за оца Драгана Жарића, свештеника СПЦ у Петерсбургу (Ст. Петерсбург) у Америци.

Свештеник Драган Жарић је отац три дечака и однедавно девојчице. Горепоменутог дана кад се догодио инцидент породица Жарић је имала госте, једну младу породицу са њихове парохије који су дошли да виде новорођену бебу (Јефимију). После краћег времена отац Драган је изашао напоље заједно са парохијанином М. Ћ. да види ста раде његова два старија синчића Јован (7 година) и Гаврило (9 година) који су се играли на оближњем игралишту. И тако док су свештеник и М. Ћ. разговарали о. Драган је идући погледао према кошаркашком игралишту и видео како један старији дечак Чарлс (12 година Charles), хвата Гаврила (9 година) за врат, ставља-позиционира руку око његовог врата, притеже и онда га брутално баца као лопту на бетонску подлогу игралишта. А што је проузроковало да је Гаврило почео да се привија лежећи на бетону и да плаче у боловима од пада уз многобројне модрице по телу. Чарлс (Charles) се засигурно не може сматрати другаром Гаврила и Јована, а како би то неко можда рекао. Kо је икад пао на бетон са неке висине зна какве опасне повреде по живот могу да буду проузроковане. После овог отац Драган се умешао у догађај и у афекту ударио ћушку Чарлсу. Чарлс је иначе дете проблематичног понашања. На кошаркашком игралишту је било још троје деце и две старије особе, не укључујући парохијана М. Ч. као и дечака Јована који су видели цео догађај. Свештеник није позвао полицију иако је могао и требао то да уради. Раније пре овог догађаја већ неколико пута Гаврило и Јован су долазили кући у сузама, јер их је Чарлс малтретирао. Свештеник Драган како би се то казало народим језиком није хтео да се „замери ником“ да као српски православни свештеник неког пријављује полицији. Српска дијаспора и парохијани свештеника Драгана су изненађени и шокирани оваквим новинским извештавањем, које није веродостојно. Амерички новинари који су описивали овај догађај уопште нису поменули све детаље већ су тенденциозно сву кривицу свалили на њега. Нажалост неки медији у Србији нису чак ни енглески текст веродостојно превели на српски језик

Можемо судити оцу Драгану читајући овакве текстове али засигурно не можемо сазнати целу истину из овако спинованих вести. Неко ко седи за монитором компјутера и чита све ово може претпостављати да је свештеник требао овако или онако да поступи, али је питање како би они у сличној ситуацији поступили да виде да неко њихово дете туче и малтретира притом знајући да то није први такав инцидент учињен од исте насилне особе. Свештеник Драган је направио грешку што није позвао полицију истог тренутка кад се догодио први овакав инцидент. То је на жалост пропуст многих Срба у дијаспори јер се пре свега руководе својом традицијом и културом, а не традицијом и правосуђем држава у којима живе.

Драган је свештеник који је већ десет година у Америци и за све то време ради са децом. У тих десет година није имао никакав инцидент нити је начинио један једини проблем икоме. Инстинктивно да заштити своје дете, га је сад довео у проблем, Уместо, као што то данас чине у западном свету, да забележи камером Гаврила који лези на бетону и превијајући се плаче, да фотографише све модрице, и да позове полицију, Драган је реаговао инстинктивно као родитељ и то га је сад довело у проблем. Ствари су сад на жалост кренуле другим током. Стога апелујемо барем на наше новинаре у Србији да покушају разумети једног родитеља који је заправо само штитио своје дете.

Ма колико то нама можда звучало неуобичајено а некоме и неприхватљиво, отац Драган је ипак требао пријавити Чарлса полицији. Свако од наших људи који живи на Западу у дијаспори требао би да извуче поуку из ових догађаја. Ми смо као народ такви да често желимо да будемо више добри другима него себи, али средина у којој живимо нема разумевања за нашу традицију и културу те је стога паметније да прихватимо обичаје и понашање Запада, макар то било само формално, али да не доводимо себе у ситуацију да се правдамо и страдамо због својих добрих намера.

Мојсије Жарић

Извор: Видовдан

РТС: Погинуо Далибор Андонов - Гру

Mon, 09 Sep 2019 18:19:48 +0000

Музичар Далибор Андонов Гру погинуо је у 47. години у несрећи током параглајдинга у Земуну. Гру је током 90-их постао један од најпознатијих репера старе школе са хитовима „Бићу ту“, „Петак“, „Срце“, „Доста ми је свега“...

Репер и ди-џеј Далибор Андонов Гру погинуо је у 15.20 часова, када је током параглајдинга упао у воду. Пријатељи са којима је био извадили су га из воде на чамац и превезли до наутичког клуба „Земун“, одакле је позвана хитна помоћ која је само могла да констатује смрт.

Рођен је 8. марта 1973. године у Димитровграду, из којег се касније преселио у Панчево, а после тога у Београд. Иако је у Београду завршио машинску школу, почео је да се бави музиком.

Тренирао је ватерполо, а у слободно време је волео скијање, кошарку, сноубординг.

Први албум Да ли имаш право је снимио 1995. године. Популарност добија песмом Бићу ту.

Реп албум под називом Гру 2, издао је 1996. године, са којег су песме Петак, Срце, Доста ми је свега постале велики хитови.

Три године касније, 1999, Гру издаје трећи албум Ветрењаче. Са четвртог албума Београд, 2003. године, издвојиле су се нумере Прави број, Мој град, Стара школа, нова школа.

Последњи албум The Ultimate Collection издао je 2009. године, после чега и неколико синглова.

Радио је и као ди-џеј. Сарађивао је са бројним музичарима међу којима су Ајс Нигрутин, Тијана Дапчевић, „Дел арно бенд“, Марчело, „Бајага и инструктори“, „Монтенигерс“, Васил Хаџиманов.

Иза себе је оставио супругу и двоје деце.

Извор: РТС

Зоран Јотановић: Адвокат одбране на Правном факултету - a lesson in liberalization of spirituality

Thu, 29 Aug 2019 08:26:00 +0000

Поводом текста Бориса Беговића објављеног у дневним новинама Данас под насловом “Енглески џентлмен у Синоду СПЦ”

https://www.danas.rs/nedelja/engleski-dzentlmen-u-sinodu-spc/

Изостављајући хвалоспеве реторичких (=уметничко-наговарачких) способности аутора да размотримо форму и суштину самог текста. Аутор у тексту класичним методама адвоката одбране поставља проблематику пред јавност. Представља нам двојицу “актера”, од којих је један “нападач” а други “жртва” - аутор је, подразмева се, адвокат “жртве”. Истина, из текста се не може видети ко је адвоката унајмио, али то је, сложиће се сви (они које аутор успе да обмане), споредна ствар – циљ је право истерати на чистац. А право, и адвокати се слажу, нема много заједничког са правдом. Право је утеривање непослушних у торове правила. Ко је, пак, правила наметнуо и каква су она то је друга проблематика. Но, да кажемо да је аутор здушни заговарач либерализма, а да му је сфера интерсовања прилично широка, што потврђује, делимично, и његов текст. Либерализам има свој историјски развој, али кад га помињем, а и аутор кад га заговара мисионарећи о његовим “благодатима” (све се жртвујући за идеале, без новчаних надокнада – донација(?)) мисли на данашњи либерализам, капиталистички и корпоративни (који поприма обрисе фашизма). Но, о томе ћу нешто касније.

Поред “нападача” и “жртве”, у овом “процесу”, ту је и полазиште по принципу: од појединачног ка општем. Зар би могло другачије, када је аутору, у првом реду, важно опште добро – у овом случају Правсолавни богословски факултет (у наставку ПБФ) Универзитета у Београду.

Аутор у тексту “бриљира” и износи “несаломиве аргументе”, те претећи последицама сугерише "судском” Већу(?) да се не игра образом, те да ослободи “оптуженог”, у противном остаје само једно – да ПБФ професура скупи своје крпице и сели се у неку “богословијицу”, те тамо оснива неки “свој” факултет. А чији ли је сада? Ако би се, хипотетички, поставило питање: ко је “за” (овакве ставове)? - oни који су наговорени умећем наговарања defense lawyer-а би, вероватно, гласно узвикнули: #metoo!

Толико о форми овог case-a, пређимо на суштину. О форми ће, дубоко верујем, тек бити речи, јер је наш адвокат тек отворио проблематику. Пошто се овде ради и о секуларним и о црквеним стварима да сагледамо ствар из обе перспективе. “Формално-правно” наш адвокат је унапред добио случај, очекује се само "пресуда” Већа. Верујем да, ако Веће потврди адвокатове закључке, хонорар адвокату неће изостати. Мада, суштински, адвокат је већ одиграо своју улогу, без обзира на епилог, а тиме и заслужио хонорар.

Да видимо како нас је походио либерализам, овакав каквог га имамо. Негде пред Други светски рат у манастири Жича био је велики народни сабор. У Европи је већ отпочињао рат, а Србија је била у ишчекивању и стрепњи од надолазећих догађаја. У Жичи је столовао велики богослов, европски доктор теологије и философије, епископ Николај Велимировић. Новинари су га опсели након богослужења и обасули питањима. Питали су шта се то дешава у Европи и шта ће бити са Србијом? Није хтео да им одговори ништа конкретно за рат који се приближавао Србији, али је рекао нешто друго, везано за поратна времена – парафразирам: кад прође све ово надолазеће зло, у Србију ће доћи белосветски трговци и мењачи новца, који себе називају демократама. Тада ће све бити на продају осим олтара.

Не улазећи у духовне и аналитичке сфере епископа Николаја, тек напомињем да је он до сржи сагледао та надолазећа времена. Да ли као пророк или као аналитичар, мање је важно. Та времена су нас походила од 90-тих година прошлог века на овамо, а данас се испуњава предвиђање епископа Николаја у потпуности – у Србији је све на продају осим олтара. Али какве везе има ово са нашим адвокатом и његовом “бригом” за опште добро? Препустићу да читалац сам закључи детаље, тек да, још једном, кажем да је Борис Беговић, аутор поменутог текста о “енглеском џентлмену”, здушни заговарач либералног капитализма и корпоративности која полако поприма обрисе корпоративног фашизма. И не пропушта прилику да “сугерише” држави Србији да по нормама либерализма “формално-право” не сме да се интервенистички меша у тржиште (=пијацу). Тржиште има своја либерална правила игре, а држава је ту да га сервисира (да намести тезге, лепо уреди пијачни простор и поређа све на њих: народ, факултете, друштвену имовину, све са осмехом да што више трговаца привуче и буде kind). Држава плаћа нашег адвоката, да би јој он давао “петице” као лошем студенту. Ај, ај, ај “колега-државо”, мало то боље научите и дођите у следећем року! Из којих побуда извире овако свестрано интересовање нашег адвоката од либерал-капитализма до Цркве? Мотив? Ах, да, адвокат је тај који испитује. Није наше да се питамо који су његови мотиви – а олтари још нису приватизовани.

Либерализам нам је стигао, сад је по оној “ил' се склони ил' приклони”. Сви су слободни и независни. Је л' ти неко брани да верујеш? Па шта се буниш онда? Иди у свој храм и тамо се моли. Баш то и јесте циљ – сатерати Цркву у храмове, па нека тамо проповеда “своје”. ПБФ није црквени, него универзитетски, а универзитет државни, с тим да је независан од државе, а може држави мало и да “дели петице” ако не буде “добар студент”.

Пошто је Правсолавље нападнуто са циљем да се произведе што више раскола и хаоса, то је и Српска Црква на удару. Да поредамо кратко, хронолошки, нека важна дешавања, а закључке препустимо читаоцу.

Карл Билт - бивши председник шведске Владе који је без факултетског образовања ушао у највише кругове домаће, а касније светске политике - је поодавно, као гласноговрник надолазећих догађаја, жигосао Православље као једну од највећих опасности западног либералног света. А како је Билт “облагостањио” своју Шведску? Кад се сазнало да је убијен социјалдеомкрата Улоф Палме, у врху Билтове партије се наздрављало од радости. Тада је млади “модерат” био један од јастребова своје партије. Доласком Билта на чело Владе отпочиње рушење тзв. “скандинавског модела”, које траје све до данас. Још тада, крајем 90-тих, Билт се залагао за отварање граница у Шведској. Скандинавски модел је почео да издише оне ноћи када је Улоф Палме испуштао своју душу у наручју супруге, убијен с леђа као дивљи вепар. Исто онако као Кенеди, као други Кенеди, као Мартин Лутер Кинг...као што је убијана Србија. Непослушни су добијали метак или бомбе. Не, Билт није убица. Он је углађени господин, глобал-политичар, који хода планетом у разним мисијама и кога прати мит о неутралној, демократској Шведској. Мит о држави у служби грађана, коју је понајвише Билтова политика трансформисала у државу у служби тржишта (богаташа). Где се приватизују последње мрвице друштвених добара, силује 7000 жена и деце годишње, бацају ручне бомбе и убија у нарко-клаовима као негда у Чикагу. За време владавине, као непоправљиви мрзитељ Русије, плашио је народ како се у Блатичком мору, тик уз шведску обалу, налазе руске подморнице. Писани су чланци, вођене истраге, а када је резултат постигнут – русофобија као и у осталим балтичким земљама, све је утихоло. Гле чуда, Билт је био пионир и у време када је говорио није се могло назрети, али сада је тамо завидна НАТО армада, а Швеђани праве нуклерана склоништа и анализирају како да се понашају у случају "руске агресије". Баш Русима недостаје земље и пространства, те су “бацили око” на Шведску. Не зна се да ли планирају да окупирају борове и ливаде којих, ваљда, немају довољно, све тамо до Курилских острва, или да поробе Швеђане, онако радне и вредне – да им раде и подигну наталитет. То је “истина” Карла Билта.

Управо је тај Билт био први и једини светски политичара који је, јавно, Православље ставио у исту раван са терористичком Исламском државом. Али зашто баш он? Зато, јер њега прати мит о неутралној Шведској, демократској све са “шведским стандардом”. Тиме је лаж веродостојнија човеку на западу. То је реч једног финог демократе, мирног Швеђанина - подразумева се да је веродостојна. Увек се највеће лажу пакују у најпримамљивије “целофане”.

Ускоро после Билтовог стављања Православља “на листу терориста” и након што је НАТО ставио под контролу већи део Украјине, одједном(?) су људи из Стјет департмента почели да говоре о украјинској правсолавној цркви. Када је Фанар уплео своје прсте у украјински раскол, одједном(?) је Стејт департмент почео да говори и о Српској Правосалавној Цркви. Тобож, Српска Црква не зна ништа, те зли Руси врше “малигни утицај” на њу, а она пак на српски народ – много вољен од брижног западног либерализма, те треба “љубљене” Србе ослободити утицаја тих злих Руса, а и “испирања мозгова” од стране Српске Православне Цркве, коме ли до свом народу. Опет нас чувају од нас самих.

Каква "случајност" – истовремено када Стејт департмент "брине бригу" за будућност Срба, из велике "љубави" и жеље за “демократизацијом” тих “варвара”, наш адвокат, одједном(?), се брине за ПБФ. Не само то – па не може бити да би он ишта лоше мислио "својој" Цркви – он брани епископа СПЦ од саме СПЦ. Оне у којој су неки “засели” и глуме неке “џентлмене”, продају маглу. Али, не лези враже – ту је наш адвокат да их “раскринка”, све са “формално-правног” становишта. Или да кажем: са формалног и Правног “становишта”?

Никада ниједан професор није одстрањен са Универзитета; није било лажних диплома; плагијата нити ичега што би нашем адвокату запало за академско око – него га сад, одједном(?), “с неба стрела печила”, па подиже свој академски глас из бриге за “академску заједницу”.

У време када је у Србији на продају све осим олтара; када су очигледно напада на Православље са циљем продубљивања раскола, наш адвокат нас убећује како он брани епископа наше Цркве од саме Цркве. Не само то, он нас убеђује како брани најважнију црквену високошколску институцију – ПБФ. Погађајте од кога је брани? - подразумева се, од саме Цркве.

Јер, господо драга, ако не буде како адвокат каже, онда нека професура на ПБФ-у скупи своје крпице и сели се у неку “богословијицу”. Ако не послушате? Guess what comes next. Бомбадоваће нас? Хоће, али не бомбама – већ новим подметачинама и покушајима да створе што више хаоса у нашој Цркви.

Шта је улога нашег адвоката у свему? Поред што дели “петице” држави, велики заговарач либерализације тржишта, те не-интервнционизма државе на тржиште, овај пут се залаже за не-интевенционизам Цркве на своју високошколску установу - ПБФ. Defense lawyer нам је оджао лекцију из liberalization of spirituality.

Бојати се да не сазове и - symposion.

Зоран Луковић: Секте на интернету

Mon, 26 Aug 2019 13:12:09 +0000

Данашњица је обојена бројним новинским чланцима и телевизијским извештајима који разоткривају деструктивне активности разних култова или секти.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/08/26/14894483/sekta.mp4

Број, добра организованост и упорност да придобију што већи број чланова – довољни су разлози да се друштво брине за своју безбедност, јер секте делују разорно по појединца, породицу, друштво и државу, каже Зоран Луковић, члан Европске федерације за борбу против секти.

Око 2.500 следбеника Универзалног белог братства окупило се поред ледничког језера на бугарској планини Рила како би прославило своју божанску Нову годину.

Члан Европске федерације за борбу против секти Зоран Луковић каже за РТС да "Бело братство" постоји више деценија, делују у источној Европи и имали су неколико инцидената.

"Оно што је битно за њих је да су следбеници неопаганизма и да је то нешто што је видљиво – они су реални, можемо да их видимо и чујемо како размишљају, зашто се окупљају. То је по питању методологије рада секти већ, на неки начин, превазиђено. Имамо нову методологију њиховог рада", рекао је Луковић.

Наводи да су секте увек изненађивале, а данас то раде преко интернета.

"Оне иду трагом наших потреба, оног што ми желимо, за чим жудимо. Најчешће у комуникацији преко интернета одајемо неке своје потребе и жеље. Они нуде одређене ствари, нама се свиде та лака решења и кренемо ка томе", нагласио је Луковић.

Сматра да било која прича о безбедности на интернету која прескаче проблематику секти није потпуна.

Комерцијална природа деловања секти

Истиче да у ситуацијама када се оствари контакт са сектом или њеним чланом треба имати на уму да особа са друге стране размишља комерцијално.

"Ми смо њима конзументи, потрошачи, неко ко треба нешто да уложи. Са друге стране, ми очекујемо помоћ, а она нам се даје у етапама. Кроз те етапе ми најчешће дајемо новац. Изгуби се време, наде", рекао је Луковић.

Након тога неретко долази, како каже Луковић, до конкретније комуникације - путем Скајпа - и то раде "извежбани гуруи".

На питање које су то последице које алармирају о постојању утицаја секте, Луковић наводи да је то велики одлив новца – од 1.000 до 30.000 евра – који људи инвестирају у свој духовни развој.

"Људи заиста верују у то, желе да иду ка духовној аристократији. Прихватају могућност да буду месије и гуруи, да руководе одређеним људима. Такве понуде коштају", упозорава Луковић.

Истакао је да то раде и средњошколци из непосредних интереса – потреба за положеном матуром, да буду у центру пажње. Новац се узима од родитеља, према речима Луковића, за курсеве страних језика, а затим се преусмерава "на другу страну".

"Секте се данас могу уочити кроз технике, односно начине на које нам се нуде, а не кроз организацију", тврди Луковић.

Када су у питању механизми који се предузимају поводом откривеног деловања секти, важно је имати сарадњу блиских особа које ће имати стрпљења.

"Рад на неком ко је у секти не може да буде испод шест месеци. То је један стрпљив рад, пун одрицања и педантних пажљивих потеза, јер неко ко је у секти је заиста поверовао у нешто и кренуо од неког свог дефицита у животу", рекао је члан Европске федерације за борбу против секти.

Напоменуо је да је важно да се са времена на време јавност обавештава о променама облика манипулације.

Извор: РТС

Проф. др Богољуб Шијаковић: Црна Гора намјерила да се разрачунава са Црквом!

Fri, 23 Aug 2019 13:42:40 +0000

Најављени закон о слободи вјероисповијести у Црној Гори, требао да носи назив закон против Српске православне цркве, јер је то његова суштина. Предложени закон није закон о вјерској слободи која је комплексно право и свака нормална цивилизована држава треба да то право јемчи, гарантује својим грађанима, оцијенио је проф. др Богољуб Шијаковић за ТВ Храм.

Спорни закон о слободи вјероисповијести је предвидио два важна кључна момента, присутна и у реаговању Венецијанске комисије која су, по мишљењу професора, дата у благој форми с обзиром на пресуде Међународног суда у Стразбуру, а њих има много везано управо за ова питања и сва су у прилог Цркве. У Црној Гори режим је смислио да се цркве и вјерске заједнице изнова региструју и на тај начин губе континуитет свог правног постојања и историјско правну легитимацију. Тај губитак правног континуитета је смишљен због отимања црквене имовине.

„Венецијанска комисија је реговала да се не може губити правно историјски субјективитет, односно Митрополија црногорско-приморска или Епархија будимљанско-никшићка – СПЦ у Црној Гори има правни субјективитет и ниједан закон га не може суспендовати. Када је у питању намјера да се отме црквена имовина, Венецијанска комисија је сугерисала да уколико би држава претендовала да подржави неку имовину, мора за сваку конкретну имовину да води судски спор и докаже да је то њена имовина а не како је нацртом закона предвиђено да је терет доказивања на Цркви.“

Црквена имовина није никада била државна имовина, што је такође у свом одговору и коментарима на предложени закон наша Црква показала и документовала, искључив је професор Шиљаковић.

Он је казао да је насупрот позитивним примјерима и тековинама модерних држава, Црна Гора намјерила да се разрачунава са Црквом и отима њену имовину:

„Треба имати на уму да данашња Црна Гора нема никакве везе, осим што носи то име, са некадашњом Црном Гором“, нагласио је професор Шијаковић подсјећајући да данас у Црној Гори није ништа обновљено, него се ствара оно што никад није било. По његовом мишљењу да је обновљена државност, била би обновљена српска држава Црна Гора, што је она увијек у својој историји била, која не би признала лажну државу „Косово“, као сепарацију српске територије, и не би кретала против Цркве и креирала нешто што хоће да назове црквом.

Професор др Богољуб Шијаковић је гостујући у емисији „Личност и заједница“, у којој је говорио о својој књизи „Црква, право, идентитет“, истакао да су кључни елементе вјерске слободе: слобода вјероисповиједања, вјеронаука у јавним школама, неутралност државе према црквама и вјерским заједницама и правно уређење простора у ком Црква нормално може да се развија.

Слобода вјероисповиједања, не може бити само нека прокламација као што смо имали у комунизму да се у уставу каже да постоји вјерска слобода а у пракси је нема. Као примјер непоштовања слободе вјеросповјести професор је навео конкретан примјер Цетињске богословије коју држава Црна Гора не финансира. Тако дјеца која похађају Богословију немају бесплатно школовање као кад би ишла у неку другу школу. Притом родитељи дјеце која се школују у Богословији такође плаћају порез држави из ког се финансира школство, али не и за своју дјецу.

Подсјетио је током разговора да у Црној Гори не постоји право на вјеронауку у јавним школама, иако је то међународно зајамчено право. Министарство просвјете је 1992. године организовало расправу о увођењу вјеронауке у школама, а онда 1997. другу расправу и на томе се завршило.

„Постоји читав низ међународних докумената који гарантују да родитељи имају право да се у јавним школама, то јест државним школама, дјеца васпитавају у духу њихове вјере. У највећем броју земаља у Европи постоји вјеронаука у јавним школама, Црна Гора један је од врло врло ријетких изузетака и ту се види да се слобода вјероисповести заправо не поштује.“

Даље је објаснио да држава мора бити неутрална према црквама и вјерским заједницама. Међутим у Црној Гори држава није неутрална, она има своје опције. Тако владајућа странка и њен предјседник Мило Ђукановић јавно заговарају да је програм странке да направе цркву:

„То је ван памети, то је нешто што је карикатурално да није толико брутално“, казао је професор Шиљаковић.

Он је указао на данашња погрешна тумачења самог појма секуларне државе као атеистичке државе, што није тачно.

„Управо модерне секуларне државе имају врло добре демократске и цивилизоване законе о слободи вјероисповести, о правима Цркве „, рекао је професор и као примјере навео Њемачку, Аустрију, Швајцарску, Италију, Шпанију, Пољску……

Са посебном пажњом је говорио о слободи вјероисповести у Француској коју често заговорници атеистичког тумачења секуларизације наводе као примјер. Навео је да у Француској постоји један слободан дан од школе за наставу при црквама и вјерским заједницама, у одређеним покрајинама постоји вјеронаука у школама, егзистирају изузетне црквене школе, универзитети, факултети, институти, издавачке куће и тако даље. Врло је утицајна црквену јавност, а култура Француске је незамислива без учешћа Цркве.

Др Шиљаковић истиче да је за нас то врло поучно јер данас у нашем народу и држави недовољно дјеламо на пољу хришћанске културе иако је хришћанство, поред доминантно спасењског и литургијског карактера наше вјере, развило читаву једну културу у најразличитијим сегментима људског стваралаштва: од философије, теологије до умјетности, архитектуре, музике…..

Модерна држава је секуларна држава, каже проф. др Богољуб Шијаковић и објашњава да модерна држава разликује простор светог и световног, разликује шта је сакрално а шта профано. Дакле модерна секуларна држава регулише простор световног, профаног, а простор светог и сакралног регулише Црква.

„Међутим, држава и Црква притом нису дистанциране а далеко од тога сукобљене, него су принуђена на сарадњу због елементарне чињенице да су држављани и вјерници једни те исти људи.“

Држава је дужна да правно уреди простор у ком Црква нормално може да се развија. Професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду др Богољуб Шијаковић подсјећа да је Европска Унија у Амстердамском и Лисабонском уговору формулисала посебне параграфе који су важећи за Европску унију и који обавезују да државе чланице имају позитивне консултације са црквама и вјерским заједницама по свим питањима од општег друштвеног

Емисију "Личност и заједница" у којој је гостовао проф. др Богољуб Шијаковић погледајте ОВДЕ

Извор: Митрополија црногорско-приморска

За столом туђе историје

Fri, 23 Aug 2019 08:18:31 +0000

Косовске институције се понашају као да су Срби Римљани, као да су хиљадама година нестали народ и да су дужне да сачувају и заштите споменике „несталог народа”.

Шта се крије иза служења католичких бискупа у православној Цркви Светог Николе у Новом Брду, шта је иза косовске заставе која се данас вијори на старој српској тврђави, а пре неки дан је била и на цркви? Да ли је то наставак сталне потраге за симболима, провокацијама и непријатељима? Послератни Балкан често личи на простор по којем лутају различите скупине људи у потрази за изгубљеном идеологијом. Што су идеје мање вероватне, научно недоказиве, историјски замагљеније и етнички острашћеније, то је вера у њих снажнија, а поборници и следбеници бивају агресивнији, са наглашеном потребом да они и њихове „истине” постану део институција.

Тако, преузимајући на себе улогу рестауратора „албанског духа”, косовски бискуп Ђерђ Дода каже: „Желели смо да дођемо овамо јер је то место које доказује да смо били пре религије. Боже, били смо овде пре Христова рођења, били смо пре него што су Османлије дошле са Мухамедом, били смо овде пре него су дошли Словени. Били смо овде иако је наше сећање можда избрисано…” Бискуп је ово реченицу изговорио док су му у леђа гледала три олтара православне Цркве Светог Николе у Новом Брду. Он је све сумње одагнао, он зна да је ту био „пре религије”, он је обновитељ „избрисаног сећања”.

Кључно је питање: каквим доказима располаже бискуп, какав га је контекст довео до оваквих ставова? Извори, документа, чињенице и власништво цркве говоре нешто сасвим друго. Има ли код локалног албанског становништва свести да је то припадало њима, има ли предања које их везује за новобрдску тврђаву и Цркву Светог Николе?

„Можеш ли, молим те, да нам кажеш шта је ово?”, питао је аутора овог текста, пре годину дана, један Албанац у Новом Брду. Наставник из двадесет километара удаљеног села Враголија код Косова Поља преводио је кратко објашњење својој супрузи. Они ништа не знају о Новом Брду, јер оно није део њиховог породичног сећања, не везују их за њега приче или предања. Они су само заинтересовани посетиоци неког споменика из праисторије, из античког доба, из средњег века и ништа више. Из свега се закључује да је бискупе и целу кампању око Новог Брда и српског наслеђа овде довело нешто друго: политички контекст и узурпација историје. Ипак, то није до краја тачно. Ако је нова историја Косова почела на Конференцији у Рамбујеу 1999. године, ако је на њој, према сведочењу Ветона Суроија, тадашњи вођа Ослободилачке војске Косова Хашима Тачија ироничном реченицом запитао: „А шта, ја да будем наставник историје у Малишеву?”, ако су се албански и Тачијеви снови остварили – шта им данас, двадесет година касније, недостаје?

Борба, национализам, западни новац и подршка нису изградили албанско друштво на Косову, па се оно данас налази у потрази за неком врстом сопственог садржаја. Усред хиљада споменика, гробаља, цркава, то друштво очајнички покушава да надомести ту празнину. Основна препрека је што се на целој територији Косова и Метохије, од села надомак Скопске Црне Горе до осликаних пећинских испосница на Проклетијама, изнад Дечана јављају докази српског присуства, културе и духовности.

У почетку је изгледало да је протеривање становништва и разарање споменика, од оног Његошу у Приштини, преко обележја НОБ-а, преко старих гробаља и цркава средњег века, довољно и да је дошло до коначног обрачуна. Међутим, показало се да су култура и духовност преживели и да косовска љуштура без садржаја мора нечим да се попуни. Иза Срба је остао огроман празан простор, нека врста пусте земље са споменицима и остављеним наслеђем. Увидевши све то, западне силе су одлучиле да у Ахтисаријев план, а потом и у Устав Косова, унесу, означе и заштите имовину Српске православне цркве и, како су то формулисали, „историјска и културна места која имају посебан значај за заједницу косовских Срба”. Прецизно у метар нацртане су парцеле, специјалне зоне и објекти. Преписани су најбољи „европски модели заштите”, а на законе су потом пали прашина и заборав. Косовске институције се понашају као да су Срби Римљани, као да су један хиљадама година нестали народ и да су те институције дужне да на територији коју контролишу сачувају и заштите споменике „несталог народа”.

Енвер Хоџај, још један из плејаде историчара изашлих из шињела Ослободилачке војске Косова и заменик премијера Косова у оставци, недавно је изјавио да „Цркве, џамије, други објекти културног, историјског и верског наслеђа Косова припадају Косову и његовим грађанима”. Ако припадају Косову, зашто Хоџај и бискуп Дода крше законе, зашто не оду двадесет километара јужније, до уништене цркве у селу Жегра код Гњилана, да са њених зидова обришу увреде и поруке мржње?

Где год да се окрену, сусрећу се са српским наслеђем и културним благом и зато је тешко живети у кући у којој се готово ништа не зове по вама. Зато се понашају као да су други нестали, као да су Римљани и да наша култура и духовност немају власнике и наследнике. Намерно су помешали два основна појма: власништво и вредности српског наслеђа. Власништво има свога аутора, свака црква има свога српског градитеља и то припада Србима. Вредности које та култура и уметност имају припадају човечанству и сваком човеку који може да их доживи, осети или тумачи, али се тешко може рећи да припадају онима који их уништавају.

Уз све проблеме на терену, уз целокупно наслеђе чији су власници, баштиници и наследници, косовски Срби морају да убеде Албанце да постоје, да су ту, да нису Римљани или неки нестали народ. Они морају да подсећају и свет и Београд да су део једне живе и непрекинуте културе и духовности. На тврђави у Новом Брду јуче је висила огромна косовска застава, њену тежину може да покрене само јачи ветар. Из угажене траве у олтару никао је један црвени цвет, иза олтара је одбачени дрвени сто који су овде заборавили људи жељни туђе историје. Заборавили су и да затворе гробнице које се налазе иза олтара, у њима су посмртни остаци заслужних Новобрђана, у њих улазе дивље животиње, у њих упада смеће.

Живојин Ракочевић

Извор: Радио Светигора

Презвитер Миладин Митровић: Одвајањем православља од српског народа до нових и лажних идентитета

Thu, 22 Aug 2019 11:19:21 +0000

Недавне изјаве предсједника Црне Горе Мила Ђукановића, да ће без обзира да ли се то некоме свеђало или не, његова администрација наставити рад на стварању самосталне Цркве Црне горе, може се разматрати као последњи напор да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета.

Од момента отцјепљења Црне Горе од Србије путем фалсификованог референдума, па све до данас, нова нација „црногорци“ грађена искључиво на анти српској хистерији, слијепој вјери у европске интеграције, сталним нападима на СПЦ и оптужбама за одговорност за све могуће и немогуће неуспјехе Црне Горе, уласком у НАТО без воље народа, признањем независности Косова није успјела да заживи. Да је заиста тако свједочи чињеница да је ново настали црногорски идентитет био прихваћен само малим процентом стновништва и то искључиво том категоријом људи који су у свему томе видјели личну прије свега материјалну корист. Вјештачко прихватање наметнутих нових симбола, заставе, језика истовремено било је формално прихваћено и од стране националних мањина Хрвата, Бошњака, Албанаца, који су одувијек као и Срби у Црној Гори само по географском опредељењу мјеста живљења били Црногорци, а по своме идентитету остали носиоци свог изворног националног бића. Апсолутно идентично као и Срби који живе у Војводини, Крајини, Лици који се по територијалном називу те области гдје вјековима живи српски народ називају Војвођанима, Крајишницима, Личанима. Очигледно да фалсификовање историје, антисрпска пропаганда, притисци, условљавања нису дали очекивани резулта због чега се на директном удару и то веома суровом нашла Митрополија Црногорско-приморска.

Препознавши СПЦ као главну препреку на путу к остварењу безумне идеје стварања новог идентитета путем којега би се остварили политичко-партијски интереси, политичка елита Црне Горе покренула је отворену борбу против Црногорско-приморске митрополије и њених вјерника, иницирањем закона о црквеној имовини на основу којег би сва црквена имовина у Црној Гори изграђена до 1918 била национализована и тим самим била одузета од СПЦ. Овакивм и сличним законима само би се озаконили и легализовали вишегодишњи напади и притисци на СПЦ и створили услови за отворено гоњење каноских православних вјерника. Да својим активностима власт у Црној Гори врши дискриминацију на религиозној основи са циљем подривања СПЦ, свједочи и отворена подршка расколника и лажнога свештеника Мираша као поглавару секташко-јеретичке организације у овој земљи. На основу поменутог закона расколници у Црној Гори почели би насилно да отимају црквену имовину СПЦ, што би изазавало отворене сукобе у црногорском друштву са катастрофалним последицама. Тешко је претпоставити какав би хаос настао и међубратски сукоби када би неко покушао да захвати светиње попут Острога, Режевића, Цетињског манастира које за сваког православног црногорца важе за зјенице сопственога ока.

Политички режим у Црној Гори сматра да само тако то јесте стварањем аутокефалне црногорске цркве може остварити и идеја о новом савременом црногорском идентитету који нема ама баш ништа заједничко са српским етносом. Стратегија манипулације идентитетом врши се уз помоћ система забране изворног првобитног националног идентитета и вјештачког наметања нечега апсолутно новога што нема своју ни историјску, ни културну, па ни духовну основу. Циљ овакве политике састоји се у стварању таквог идентитета који би срушио и погазио све оно што је свето у црногорском народу ради наде на љепшу европску будућност са свим њеним савременим вриједностима. На тај начин стратегија манипулације усмјерена је на промјену суштинских елемената етничког идентитета који су управо препознатљива ознака за Православни народ у Црној Гори.

У теорији све би то било врло једноставно и наизглед врло лако остварљиво. Међути господа црногорски политичари заборављају да је земља Црна Гора не само земља са великиом историјом и богатом хришћанском традицијом, већ да је то светосавска земља у којој још увијек живи народ који већински исповједа Православну вјеру. Да нема многовјековне историје, богатог културног и духовног наслијеђа које је запечаћено живим свједочанством многобројних цркава и манастира, па и у крајњем случају живога већинскога православног народа идеја независне црногорске цркве можда би и могла видјети свјетло дана. Стварање лажног идентитета и стварње неканоске цркве у народу чије је национално биће проткано светосавским идентитетом апсолутно је нереална мисија без обзира колико јака била пропагнада и намјера да се уз помоћ државних института она оствари. Етничко самопознање толико је велико у православном народу у Црној Гори да било какави покушаји манипулације имају само контраефекат и обавезују вјернике да се у својој борби за очување изворног идентитета и канонске цркве буду још радикалнији и одлучнији. Ту чињеницу треба да усвоје сви представници црногорске власти и да управо та чињеница буде полазна тачка унутрашње државне политике.

Схватање фундаменталних основа и идентитета свога народа од стране власти треба да олакша црквено-државни дијапог и створи благопријатне услове за развој душтва, Сама идеја стварања аутокефалне црногорске Цркве кроз политику подривања канонске Црногорско-приморске митрополије осуђена је на пропаст јер нема утемељење у самоме народу. Деценијска пропаганда усмјерена на отуђивање црногорског друштва од српског националног бића која је била мотивисана политичким разлозима није донијела ништа друго до само већу подјелу и раздор црногорског друштва.

Већ унапријед осуђени пројекат стварања аутокефалне Цркве у Црној Гори наишао је на осуду од стране осталих Помјесних Православних Цркава, прије свега најбројније Руске Православне Цркве која је својом синодском одлуком оштро осудила политику власти у Црној Гори и изразила своју бригу због тешког положаја православних вјерника у овој земљи.

Историја свједочи да свако гоњење на Цркву, чинило је Цркву још јачом, а њене вјернике још више оданијим јевађељском завјету. Антицрквени закони, притисци на Цркву и вјернике у Црној Гори имају само један циљ, а то је последњи покушај да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета без српског етноса. Оваквом политиком власт у Црној Гори жели да обезбједи будућност својих партијских амбиција и одвуче пажњу народа од реалних проблема социјалног карактера који су изузетно присутни у овој земљи.

Извор: ИН4С