Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је коментаришући предлог председника Александра Вучића, да ће Србија помоћи да се плати порески дуг који власти Црне Горе траже од Српске Православне Цркве у Црној Гори, да је од срца захвалан председнику Србије, али да га моли да сваки динар који Србија може да одвоји оде на Косово и Метохију.

Он је у за Радио Београд 1 рекао да су приче о томе да Српска Православна Црква не плаћа порез „морбидне лажи“, које неће имати успеха.

„Хвала нашем добром председнику Србије, ја бих њега молио то што има, да да неком, да до последњег динара да за Косово“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Како је додао, није случајно што се на литијама бране светиње и уједно певају песме о Косову.

„Овај народ је органски битно везан јер зна да је Косово наше вековно огњиште, и Србије и Црне Горе и свега нашег народа и треба Косово сачувати, бранити, рекао Његово високопреосвештенство.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Цитат

 

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије сматра да је премијер Душко Марковић имао историјску прилику да у ноћи доношења Закона о слободи вјероисповијести искорачи из партијске сјенке, али да је очигледно да потпредсједник има предсједника, који, како каже, ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради.

Амфилохије је у интервјуу “Вијестима” казао да не сматра да се у Србији води кампања против њега, објашњава да српске владике полемишу, да и “међу светима има понека горка ријеч”, како је добра и складна комуникација патријарха Иринеја и Александра Вучића на добро државе Србије.

Он тврди да никад није подржао Мила Ђукановића, нити да у њему и његовој политици види нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву, па ни за државу.

 

Зашто се у Србији води кампања против Вас?

Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији).

А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности…

Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ?

Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене.

Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић?

Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве.

Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора.

Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева?

Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе.

Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве.

У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто?

Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла…

Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство.

Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима?

Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост.

Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву?

Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником.

Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради.

Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено?

Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала.

Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети!
Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима.

По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију?

То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката.

То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону.
Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији.

С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину.

Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите?

Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине.

Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу?

Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници.

Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча?

Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора.

И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све.

Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену.

Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори.

(Вијести)