Начелница Пулмолошке клинике Клиничког центра (КЦ) Јелена Боровинић Бојовић казала је “Вијестима” да никад није довела у ризик пацијенте и колеге, па ни присуством на сахрани Митрополита Амфилохија у Храму Христовог васкрсења у Подгорици.

“Никада и ни у једном тренутки нисам довела у ризик нити пацијенте, нити своје колеге из простог разлога што од 16. марта буквално 24 сата дневно радим са ковид пацијентима због чега сам у више наврата редовно тестирана на присуство антитијела, имунизована сам на вирус, те због великог броја антитијела ИгГ нити могу да угрозим друге, нити могу да угрозим себе”, рекла је она.

Епидемиолози са којима су “Вијести” разговарале објаснили су да то што је др Боровинић Бојовић тренутно имунизована и да има јака антитијела значи да је у неком тренутку била инфицирана коронавирусом.

Начелница Пулмологије у КЦ потврдила је редакцији и да се старјешина Саборног храма у Подгорици о. Драган Митровић лијечи у КЦ од коронавируса. На питање да ли је упркос томе, како су објавили неки медији данас, изашао из болесничке собе да би испратио посмртне остатке Митрополита, др Боровинић Бојовић је казала да је Митровић и сада на лијечењу, али да није напуштао простор ковид центра.

“Он се и сада налази на лијечењу, добро се осјећа и сви параметри и налази су у значајном побољшању. Оно што се види на фотографији је простор ковид центра. Отац Драган Митровић ни у једном тренутку није напуштао ковид центар. Кретање пацијената у оквиру ковид центра није прецизирано протоколом КЦ”, рекла је она “Вијестима”.

И из Митрополије црногорско-приморске је негирано да је отац Драган био на сахрани Митрополита, како су то објавили неки медији.

“Протојереј-ставрофор Драган Митровић није посљедњих дана учествовао нити уопште био присутан на богослужењима или у храмовима у којима смо испратили Митрополита Амфилохија, нити на Цетињу, нити у Подгорици”, казали су “Вијестима” из Секретаријата Митрополије и додали да би “било неодговорно и према себи и према другима да неко напусти лијечење од овакве болести и оде међу народ”.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Појединци из врха универзитетске управе врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ, време је да се са тим престане

Вест да је проф. др Родољубу Кубату, предавачу на Православном богословском факултету (ПБФ) на предмету Стари завет, уручен отказ на факултету на основу одлуке Светог архијерејског Синода да му повуче благослов за службу учења, што је према статуту овог факултета неопходни услов за рад, била је тема и на недавној седници Сената Универзитета у Београду.

Своје чуђење том приликом није крила ректорка УБ проф. др Иванка Поповић, која је и пре овог случаја медијима изјавила да би ПБФ требало да размисли о својој позицији у окриљу универзитета. Иако то није директно речено, стиче се утисак да део универзитетске заједнице, када говори о решавању питања ПБФ, жели да овај факултет измести или из окриља цркве или из окриља универзитета.

Говорећи о овим питањима, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник Савета Православног богословског факултета, каже да ова тема стиче препознатљиве политичке црте у универзитетским и ширим друштвеним оквирима.

„Не удубљујући се у природу благослова Светог Синода и отежавајући другима да разумеју врхунски значај овог документа за православне теологе, поједини универзитетски наставници и часници целокупан случај користе у циљу скретања пажње са других проблема који одавно постоје у животу УБ. Тако је одвећ познато да неколицина најгласнијих професора са једног факултета спочитава наводну незаконитост на ПБФ, не би ли тиме, примера ради, била прикривена чињеница да је њихова институција на државни буџет пријавила 20 одсто више запослених него што их заиста има. Како је могуће да професори који су незаконито изабрали декана свог факултета (о чему постоје писмене представке) конструишу теорије о наводној незаконитости у избору декана Богословског факултета? Појединци из врха универзитетске управе истовремено на разне начине врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ. Надам се да медијска манипулација о факултету нема за циљ обесхрабривање или недајбоже политичку злоупотребу наших студената! Правници нам упорно указују на кривичну одговорност појединаца с тим у вези. Време је да се са тим престане”, поручује у разговору за „Политику” митрополит загребачко-љубљански Порфирије.

Који је био законски основ да Синод повуче благослов професору Кубату?

Иако нисам правник по струци, случај др Кубата ме је принудио да проучим референтне прописе. Стога и без заморног образлагања битних одредби могу са сигурношћу рећи да је овај поступак потпуно у складу са релевантним прописима као што су Закон о раду, Закон о високом образовању и Статут Универзитета у Београду, као и Статут и Правилник о раду Православног богословског факултета. То значи да Свети архијерејски Синод има легитимно право на давање и одузимање одобрења за службу учења на највишој теолошкој институцији која је проистекла из недара Српске православне цркве и која као саоснивач и пуноправни члан Универзитета у Београду такође у потпуности учествује у животу ове институције. Прекид радног односа др Кубата последица је губитка лиценце за рад на факултету, јер се без такозваног благослова Светог Синода не могу испунити услови за остварење радног односа и извођење наставе на факултету.

Остављајући шире образложење правним експертима, изразићу и чуђење што ико помишља да је уопште могуће да црква васпитање сопственог подмлатка, будућих свештеника, епископа, вероучитеља и шире богословско-хришћанске елите препусти неком другом. Наш факултет је права светиња српског народа, материца његовог препорода! Сличну улогу имају и теолошки факултети широм света. Да институција давања и повлачења одобрења за службу поучавања није специфичност ригидних српских владика, него да има статус цивилизацијског стандарда, сведоче бројни примери европских и светских универзитета у чијим саставима такође постоје теолошки факултети и чије историје такође бележе сличне случајеве. Стога ме такође чуди што појединци у овоме виде основ и шансу за елиминацију Православног богословског факултета из академске заједнице. Такав став неодољиво подсећа на страшно полувековно доба (1952–2004) у којем је ПБФ идеолошком одлуком комунистичког режима био насилно стављен изван маргина академског живота и потпуно је супротан начелима модерног демократског друштва на чијим крилима је ПБФ (са све кључном одредбом) враћен у окриље УБ. Зато бих са жаљењем констатовао да оваква интерпретација случаја др Кубата свесно подгрева осећај непријатељства у познатим идеолошким и политичким групама, које се затим конкретизује у погледу институције Богословског факултета и православља као животног опредељења.

Можете ли нам објаснити због чега је Свети архијерејски Синод донео овакву одлуку?

Пре свега, читаоцима треба објаснити да Свети архијерејски Синод није некакво „небеско тело” које је светлосним годинама удаљено од атмосфере у којој живе и раде наставници и студенти Православног богословског факултета. Чланови Светог Синода су и сами били студенти исте институције на којој данас предају и студирају они који од надлежних црквених институција имају одобрење за свој ангажман.

Одлука Светог Синода није донета без основа. Према закључку овог тела, њој је претходило дуготрајно антицрквено и противфакултетско деловање др Кубата, којим је преко друштвених мрежа, штампаних и електронских медија, као и на друге посредне и непосредне начине, неповратно нанета штета најважнијим институцијама и угледу Српске православне цркве. Деловање др Кубата се убрзо одразило на велики део наставног особља, а делимично и на живот студената. Чак је и нама који га дуго познајемо и који смо заиста братски чинили све, па и на личну штету, да му омогућимо живот више него достојан професора богословља (омогућивши му, на пример, да са породицом скоро деценију бесплатно станује у згради ПБФ и пруживши му прилику да на основу управљања омањим студентским домом прима још једну професорку плату у истом периоду), напредовање на катедри и бројне друге привилегије, тешко је то објаснити.

Из тих разлога се Наставно-научно веће факултета скоро па једногласно обратило Светом архијерејском Синоду и затражило преиспитивање компетенција др Кубата за поседовање дозволе за рад на ПБФ. Целокупном поступку се не може оспорити ни законитост, ни демократичност. У гласању је двадесет и осам наставника затражило став Синода, док је против тога (уз др Кубата) био само један млађи колега. Наши наставници и са њима студенти јасно су показали да желе да сачувају своју светињу, Православни богословски факултет. „Не дамо светиње!” – и овде је громогласно одјекнуло.

Као председник школског одбора и митрополит загребачко-љубљански, задужени сте и за Православну гимназију у Загребу. Како прoтиче школска година у условима пандемије ковида 19 у овој јединој гимназији СПЦ?

Хвала вам што сте читаоце подсетили да је „Катарина Кантакузина Бранковић” једина гимназија Српске православне цркве. Заслуга за ову чињеницу не припада мени, будући да сам ову институцију затекао доласком на чело Митрополије загребачко-љубљанске пре шест година. Такође сам вам захвалан што тим поводом имам прилику да поменем свог претходника блажене успомене митрополита Јована Павловића (1936–2014), који је оснивањем ове школе и подизањем за њу изузетно модерне и функционалне школске зграде крунисао вековне просветне напоре српског народа на просторима данашње Хрватске.

Што се пак текуће године тиче, настава се, према мерама Министарства науке и просвете и Завода за јавно здравство Републике Хрватске, одвија уживо. Но, ми смо за случај потребе припремили још два модела. Према једноме би се путем интернета периодично одвијао само део наставе, док би, према другоме, настава искључиво била на даљину. Искрено се молимо Богу да за тиме уопште не буде потребе.

Какав је положај српске православне гимназије у хрватском образовном систему, ко су ђаци, колико је интересовање за школовање?

Посебно ми је драго што ова гимназија општег типа већ петнаест година успешно функционише у оквиру државног система. У њој сваке године стаса генерација матураната, која затим успешно наставља образовање на високошколским институцијама у Хрватској, Србији и у другим земљама Европе и света. Већина ученика су православни Срби. Они кроз понуђени модел образовања изучавају и матерњи језик, ћирилично писмо, теме из националне историје, географије и уметности. Православну веронауку похађају сви ђаци, при чему они са вишим интересовањем имају прилику да се непосредније укључе у светотајински живот цркве.

Овом приликом желим да истакнем и битну новину у структури новопримљених ученика. Она се види у томе што је од њих 24, који су ове године уписали први разред, тачно половина из Загреба. Иначе је број ђака из урбаних средина раније био знатно мањи, по једно или двоје у разреду. Не правећи разлику међу ученицима, ову промену најпре схватам као знак ослобађања нашег народа од страха. То је битан знак успешности гимназије и њеног преданог кадра, али и напора друштва, града Загреба, као и нас у цркви и српској заједници.

Животне околности српске мањине у Хрватској током последњих деценија су биле такве да су у њима увек до изражаја долазиле речи апостола Павла упућене цркви у античком Коринту: „Бдите, стојте у вери, држите се мушки, будите јаки. Све да вам бива у љубави.” (1 Кор 16, 13) Овај позив на будно проматрање света данас је још више подстакнут духом постиндустријског друштва и глобалне културе, које заједно са професорским колегијумом настојимо да упознамо у сегменту који се тиче одрастања младих.

Сетимо се и протекле годишњице „Олује”, која је ове године, осим, нажалост, уобичајене српско-хрватске поделе, донела и поделу унутар саме српске заједнице због учешћа представника српске мањине на њеном обележавању у Книну. Како да превазиђемо ове поделе и може ли и црква да помогне на том путу изградње помирења, јединства и суживота?

Став цркве се најчешће не слаже са оним погледима који управљају историјом, а који, иако проистекли из просте жеље за бољитком човечанства, понекад парадоксално губе осећај за његову најбитнију димензију. Став цркве је увек и једнако, међутим, једноставан и јединствен. Порука цркве о миру и суживоту, поштовању међу људима и народима, није и не сме бити условљена променама у друштвеним и историјским процесима. Удишући ту јеванђелску заповест, и чланови цркве су позвани да на обрасцу љубави и мира успостављају комуникацију у свету.

Православни Срби у Хрватској су распети између основног захтева за преображај себе и свог окружења, са једне стране, и трагичних успомена из ближе и даље прошлости, са друге. Међутим, уколико се духовни простор цркве не злоупотреби ради продубљивања подела и мржњи, него остане веран себи и разуме као истински простор праштања и љубави – у којем вечно одјекује песма са Христовог рождества: „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14) – онда су перспективе суживота и међусобног обогаћивања и прожимања могуће.

Одатле се сушта улога цркве на просторима Хрватске састоји у способности чувања и преображавања сећања без злопамћења, уз упирање живог погледа ка Христу као једином мерилу свега. У том осећају опште одговорности превасходно настојим да повереним верницима помогнем да живе без притисака и претњи, без страха. Исто начело примењујем и када су други у питању. Стога подстичем свако настојање које води отупљивању оштрица и помирењу Срба и Хрвата, ма колико понекад долазиле осуде и неразумевање с било које стране.

Сигуран сам да су свесне и несвесне поларизације на „ми” и „они” по сваку цену директно против воље Христове, а самим тим и против човека као таквог, да служе као простор манипулације појединаца и појединих група за остварење својих сваковрсних личних интереса. Имајући то у виду, трудим се да у какофонији разних лажних, заводљивих људских умовања, ослушкујем глас јеванђеља, знајући да ће ме Христос питати шта сам ја учинио другима, а не они мени.

http://www.politika.rs/scc/clanak/465256/Pokusavaju-da-eliminisu-Bogoslovski-fakultet-iz-akademske-zajednice 

Лидери странки коалиције Естонски центар, Конзервативни народ и Отаџбина потписали су јуче у Талину заједничку изјаву којом траже одржавање референдума о браку као заједници мушкарца и жене наредног пролећа. Референдум је већ расписан у коалиционом споразуму између партија 2019. године.

Изјава је дата у контексту кризе у влади коју су изазвале недавне изјаве естонског министра унутрашњих послова Марте Хелмеа, преноси Интерфак-Религион.

У интервјуу за Дојче Веле прошле недеље Хелме је изјавио да влада намерава да одржи референдум о браку, јер „држава не може да опстане без деце и морала“. Такође је изјавио да је лично „непријатељски расположен“ према хомосексуалцима и саветовао је сексуалне мањине да „побегну у Шведску“, где их топло примају.

Његове изјаве су изазвале незадовољство многих политичких личности и чланова јавности, као и кризу у самој коалицији. Премијер Ратас критиковао је његове изјаве, а опозициони лидери захтевали су његову оставку. Председник Керсти Каљулаид, који подржава истополне бракове, изјавио је да „министар са таквим ставовима није подесан за владу Републике Естоније; народ Естоније заслужује боље“.

Иако је било позива да се одустане од идеје о референдуму, влада ће кренути с њим на пролеће, мада ће морати пажљиво да пажљиво приступи овом питању.

„Народно гласање може се одржати само када се тражи заједнички језик, мирно и без провоцирања јавних група. Нећемо дозволити да било која особа буде понижена или нападнута. Коалиција се недвосмислено противи говору мржње. Желимо да водимо кампању усредсређену на аргументе ... избегавајући увреде и претећу реторику и понашање ,“ прочитао је премијер Ратас у изјави.

Естонија је 2016. г. постала прва бивша совјетска држава која је признала истополне заједнице. У децембру те године суд је признао истополни брак склопљен у Шведској, који је следећег месеца уписан у матичне књиге Естоније.

Естонски савет цркава, у којњем је и Естонска Православна Црква Московске Патријаршије, позвао је на уставну одбрану традиционалног брака.

Извор: Orthochristiаn (са енглеског Информативна служба СПЦ)

Бесомучна медијска кампања коју интересне групе у политици, култури, информисању и цивилном сектору последњих месеци воде против СПЦ и посебно против Епархије Бачке и представљају насртај не само на институцију цркве као темељ српске државности, већ и отворено непријатељство према свему што је српско.

Под изговором заштите културних вредности или бар оног што однарођене елите држе за културу, открива се намера да се Српској Православној Цркви ускрати право да одлучује и управља својом имовином, а значају који ужива у народу нанесе штета.

Културни рат који су отворено повеле поједине јавне личности, више него јасно имају за циљ потирање православног духа народа и обнову хабзбуршких културних вредноси, обележених и запамћених по бројним стратиштима Срба.

Одсутво реакције, значило би капитуалцију и мирење са окупацијом, коју агресивна квазикултурна и самозвана елита покушава гласно да наметне.

Институт за политичко умрежавање позива на одлучан одговор који ће јасно ставити до знања да у српском народу постоје вредности и институције, чије угрожавање неће бити толерисано нити проћи без одговора.

Име и презиме:

1)Проф. др Борис Стојковски, историчар

2)Игор Мировић, председник Покрајинске владе Војводине

3)Проф. др Стаменко Шушак, кардиохирург Директор Клинике за кардиоваскуларну хирургију ИКВБВ Ср. Каменица, Редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду

4)Ивица Дачић, министар иностраних послова и председник СПС

5)Муфтија војвођански Мухамед еф. Зиљкић

6)проф. др Срђан Шљукић, социолог и потпредседник Матице српске

7)Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, директор Центра за истраживање православног монархизма

8)Ксенија Вучић, новинар

9)Селимир Радуловић, песник и управник Библиотеке Матице српске

10)др Александар Раковић, историчар

11)мр Мирослав Шпановић, посланик и Председник покрајинског одбора ПУПС-а

12)Проф.др Срђан Перишић, политиколог

13)Јован Вучуревић, посланик у Скупштини Црне Горе и функционер Демократског фронта

14)Марина Рајевић Савић, новинар

15)Душан Савић, бивши фудбалер

16)Александар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге

17)Александар Протић, продуцент и члан Београдског синдиката

18)проф др Иван Стратимировић, потомак Вожда Ђорђа Стратимировића

19)Душан Илић, истраживач Институт за европске студије

20)Владимир Ђукановић, народни посланик и члан председништва СНС

21)Стеван Бакић, градоначелник Суботице

22)Иван Стоилковић, посланик у Собрању Македоније и председник Демократске партије Срба у Македонији

23)Марко Танасковић, писац

24)Драгослав Бокан, писац и редитељ

25)Миленко Митровић, потпредседник Скупштине Града Бијељина

26)Јеромонах Виталије Милошевић, манастир Студеница

27)Марко Ковачевић, посланик у Скупштини Црне Горе и функционер Демократског фронта

28)Марко Пекић, адвокат

29)Ђорђе Ђоковић, саветник министра и члан Главног одбора СПС

30)Мишо Вујовић, национална ревија Србија

31)Филип Радовић, директор Агенције за заштиту животне средине

32)Владимир Добросављевић, историчар

33)Свештеник Бобан Миловановић

34)Синиша Милић, одборник у Граду Сомбору

35)Василије Паповић, главни и одговорни уредник новина АЛО

36)Ладислав Лазић, магистар историјских наука

37)Слободан Ерић, главни и одговорни уредник Геополитике

38)Бранко Радун, политички аналитичар

39)Стојков Д. Стефан, адвокат

40)Драган Вујичић, новинар Новости

41)Александра Јанковић, психолог

42)Оливера Милетовић, новинар

43)Владан Глишић, народни посланик

44)Филип Родић, новинар Печата

45)Милан Лађевић, главни уредник Српског телеграфа

46)Бојан Билбија, новинар

47)Саша Адамовић, историчар

48)Милијана Балетић, новинар

49)Ирена Петровић, дипл. технолог Мр. из нафтне индустрије

50)Др. Коста Петровић, дипл. физикохемичар

51)Др. Љиљана Петровић, мастер клиничке фармације

52)Тијана Марковић, драмски уметник

53)Гордана Ђурђевић – Димић, драмска уметница, СНП

54)Доситеј Томашевић, дипл. филмски и ТВ редитељ

55)Драгана Томашевић геометар

56)Душан Одобашић, предузетник

57)Сара Томашевић, психолог

58)Татјана Думић, економиста

59)Проф. др Срђан Перишић, политиколог

60)Радиша Томашевић – приватни предузетник

61)Горан Миленковић, архитекта

62)Тома Фила, адвокат из Београда

63)Душан Новаковић, грађ. инжињер, Нови Сад

64)Миле Новаковић, пензионисани пуковник полиције

65)Дано Јукић, војно лице у пензији

66)Данијел Кулачин, историчар

67)др сци. мед. Гордана Шошић генетичар КЦ Крагујевац

68)Александра Драганић дипл. економиста

69)Софија Лолић, дипломирани правник

70)Марко Филипендин историчар

71)Ласло Парацки новинар

72)Катарина Лолић, Студент Медицинског факултета у Београду

73)Иван Мркић, бивши министар иностраних послова Р. Србије

74)Радмила Мишев, уредник Светосавског звонца

75)Сунчица Марковић, академски сликар

76)Сања Стојановић, Геометар

77)Пуниша Зељковић – Billy King, уметник

78)Игор Ивановић, писац

79)Дане Чанковић, председник организације ИЗБОР ЈЕ НАШ из Бања Луке

80)Доц др Драгослава Живков Шапоња, кардиолог Институт за кардиваскуларне болести Војводине

81)Дарко Миличић, српски кошаркаш у НБА и произвођач воћа у Срему

82)Проф. др Игор Стаменковић, професор Природно’математичког факултета Универзитета у Новом Саду

83)Андреј Протић, комуниколог

84)Драган Ћирјанић, редитељ

Ових дана се распламсала прича о томе да Црква злоупотребљава школарце (ђецу која иду у школе) за неке своје религиозне ( неко додаје и политичке !?) циљеве, и да је то веома лоше за државу Црну Гору. Један неопрезан позив просветног радника да ђаци (једног разреда, једне школе) организовано дођу на молитву, ставио је – у дијелу јавности – генерално под знак питања присуство ђеце у богомољи. Ево неколико напомена, као тема за размишљање, без претензије да кажемо све и да донесемо дефинитивне закључке.

1. Средњовјековна Црна Гора (Зета) није могла имати других школа осим цркава и манастира – и то је трајало најмање пет вјекова. Генерације Црногораца – дакле наших предака – су се описмењавале на тим мјестима. Све што имамо сачувано као споменик наше, аутентичне црногорске писмености (али све!!!) од времена Црнојевића до Његоша – настало је или под сводовима неког од наших манастира или је писано руком неког од људи у мантији. Па да нема другог, овај би разлог био довољан да сваки црногорски школарац уђе у цркву и види шта тамо има, а да му, неко црквен, то и покаже (објасни).

2. А какви су били услови за развој школства (у смислу учешћа свих грађана и већег описмењавања становништва) – о томе не треба трошити ријечи. Могућности за отварање масовних школа није било ни у крајевима под турском окупацијом. Током 18. вијека митрополити Петровићи су покушавали да организују школе при манастирима али се новац за просвету тешко одвајао у ратним условима. Неке обрисе прве школе или неког школског курса имамо у Цетињском манастиру у вријеме Светог Петра Цетињског, али је млади Раде Томов ипак морао на школовање на Топлу и у Савину. И тамо опет – код попа у школу! И то је био почетак и крај Његошевог формалног образовања. Зато, ако хоћете да ђеца виде гђе се Његош школовао – право у цркву са њима.

3. Године 1834. Његошу ће поћи за руком да оснује прву школу при Цетњиском манастиру. Основни циљ те Његошеве школе био је да полазнике научи како да читају и пишу, и како да се моле Богу. Отуда су и уџбеници у првој нововјековној црногорској школи биле богослужбене црквене књиге. Први учитељ Његошеве цетињске школе био је Бокељ Петар Ћирковић који је на Цетиње ђеци донио троазбучни Славено-сербски буквар Павла Соларића из 1812. Ко жели да нашим школарцима покаже прве школске уџбенике у Црној Гори – може комотно да их поведе код попа у цркву. (Збиља нијесам сигуран колики је проценат читалаца овог текста који би, без претходног ”гуглања”, могао рећи чему служе и на шта се односе књиге Октоих и Часослов – споменици црногорске културе и духовности!)

4. Сљедеће или исте те године Његош отвара печатњу (штампарију) у Манастиру, а 1842. и другу школу, опет у манастиру, Добрска ћелија (у своје вријеме једном од сједишта цетињских митрополита). Претпоставља се, да су поред ове двије школе, у Црној Гори тада радиле још и школе при манастирима у Острогу и Брчелима. Међу првим штампаним штивима у овој Његошевој печатњи издвојио бих ”Српске народне пословице” које је приредио Вук Караџић уз издашну институцијалну и персоналну помоћ Његошеву. Ове пословице, под оваквим именом, укључују велики број народних умотворина баш са подручја Старе Црне Горе. Затим ”Српски буквар – ради учења младежи црквеном и грађанском читању” из 1836. Потом, 1838, Вук је, заједно са Његошем, штампао „Српску граматику – састављену за црногорску младеж“! као уџбеник неопходан за просветни рад у новоформираним црногорским школама. Ту је штампана и занимљива Његошева пјесма ”Србин Србима на части захваљује” која представља његову захвалност бокешким римокатолицима на неколико дана ванредног гостопримства. Елем, ко прочита наслове и садржаје ових првих уџбеника и књижевних ђела Његошеве штампарије, боље ће разумјети настојања Цркве и свештенства да помире и у братском односу држе српски и црногорски идентитет у Црној Гори, који, оба – постоје овђе моного дуже прије Првога рата и чувене 1918!

5. У вријеме књаза Данила при Цетињском манастиру наставља да ради она његошевска школа коју су похађали како будући књаз Никола, тако и његови рођаци Божо и Шако Петровић, али и толики други… У свим овим школама (податак из касније 1870.) било је око 300 црногорских ђечака и чак 12 (!) ђевојчица. Послушајте имена предмета које су они похађали: Вјерозаконски предмети – библијске приповјетке Старог и Новог завјета; Катихизис; Псалтир са преводом; Црквено пјеније… али и српска историја, српска граматика. А ово помињем као лијек против националистичке нервозе која болесно дијели стварност на ”црногорску” ђецу и ”српске” попове…

То су дакле први кораци нашег школства у 19. вијеку. За њима слиједи повијест богословске школе на Цетињу и првих гимназија на територији данашње Црне Горе. Од Његоша до краја Другог свјетског рата богословље (вјеронаука) се изучавало без престанка у свакој црногорској школи. Послије Вељега рата 1878, на територији која је припојена Црној Гори, муслиманска ђеца су била обавезна да похађају народне црногорске основне школе, као и ђеца православаца, с тим што су она умјесто слободног четвртка имала слободан петак, а вјерску наставу изводио је њихов вјероучитељ. Од тих година, православни свештеник није могао бити постављен за учитеља у школама гђе је био већи број муслиманске ђеце.

Ово кратко подсјећање би могло да стиша страсти по питању присуства ђеце у православном храму, на богослужењу. Да, тачно је – не треба учитељ да их сабира на молитву. То ради поп преко вјерујућих родитеља. И кад се сабирају у ове дане – треба да пазе на здравствене прописе. Али са друге стране, никоме у Цркви не пада на памет да се школска настава држи у црквама, нити смо учионицу замијенили капелом – него се једног дана одржала молитва за ону ђецу и оне родитеље који су хтјели ту молитву. Ово питање није, признајем, до краја дефинисано позитивним прописима, али далеко смо од државне пропасти ако су ђеца дошла испред попа или хоџе. Напротив.

Убијеђен сам да би сваки просвјетни радник сматрао престижним подухватом ако би, на каквој екскурзији, ђаке повео у Нотр Дам или у неку од миланских и лондонских катедрала. А исто тако вјерујем да не би настала бјежанија ако би се у тим западним богомољама у том моменту зачуле оргуље или пјесма тамошњег црквеног хора. Опште просвећење народа у погледу упознавања институција и појмова, направиће друштво (и појединце у њему) моћним и способним да препознају границу између светог и профаног, између грађанске и вјерске слободе на једној и општеобавезних институција на другој страни. Ни Црква неће бити баук грађанству, нити ће школа бити непријатељ вјерницима.

Секуларизам представља одвојеност а не атомски рат између Цркве и државе. Ако се ради о простору изван институције школе и времену изван саме наставе, о организацији чина од стране свештеника (а не учитеља) без икакве обавезе или присиле и уз подразумијевајући пристанак родитеља; ако знамо да је Црна Гора једна од 4-5 европских земаља у којој нема никаквог (!!!) облика вјеронауке у школама; ако овђе јасно видимо да су нам настанак и вјековно трајање школства нераздвојиви од Цркве или џамије; ако знамо да ту исту ђецу – потпуно у складу са Уставом и законски – цркве и вјерске заједнице сабирају у своја светилишта у дане духовних празника – ето разлога да о свему говоримо са више разумијевања.

Незнање писмених људи у вези кољенопреклоне молитве (метаније) постаје застидно онога момента када прераста у њихову агресију према Цркви кроз питање: ”А кад су то наши стари клањали у Цркви”? Загледајмо се у слику изнад текста, и ћутећи послушајмо одговор који долази из молитве наших предака…

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Марковић је јуче позвао Kустурицу да се огради од споменика Стефану Немањи који ових дана постављају градске власти на Савски трг у Београду. Марковић је споменик назвао катастрофом истакавши да је убеђен да се ни славном редитељу не свиђа оно што је комисија, ћији је он био члан изабрала, и позвао га да то јасно и гласно каже, упитавши га:  “Иначе, где ће ти душа…

Емир Kустурица му је данас одговорио отвореним писмом објављеном на порталу Искра. Текст који почиње речима “Драги Горане Србине” преносимо у целости:

“Не знам са којим спомеником Стефана Немање си упоредио овај који ти се не свиђа. Вјерујем да ти знаш и ако је тако, молим те да ми јавиш. Kада бих ја знао да постоји скулптура праоцу Србије у посљедњих осамсто година, рекао бих ти лично. Сигурно ти не бих јављао преко Пешчаника. Има хиљаду начина да се повежу познаници са филмских фестивала и са рекреативних утакмица у фудбалу које су одигране за вријеме мог служења војног рока у Београду када ти је Петар Божовић уђелио снажан комплимент називајући те краљицом тијела. Било би неукусно када бих ја тебе на јавном мјесту упутио на много мање одрицање од оног на које ти мене тјераш.

Тражиш да се морално дистанцирам не само од споменика имењаку Немањи, него и од аутора који је у Њујорку поставио споменик Ленону, у Москви руском цару, и да не набрајам све украсе које је руски умјетник и академик Александар Рукавишњиков расуо по свијету. Kада бих био присиљен да те јавно прозовем да нешто мијењаш, инсистирао бих да се одрекнеш борбе против „малигног Руског утицаја” (ово је само једна у низу акција у којима ти учествујеш од деведесетих откад ђелујеш на сцени достављања и пријављивања свог народа западном хегемону и сада си се окренуо против мене ). Умјесто тога, рецимо, позивам те да изоштриш смисао за страдање хришћана на Kосову и Метохији или у Црној Гори? Не само због хришћанске културе него и твоје секуларне грађанске политике којом се, за разлику од мене, бавиш, а не знаш да она не постоји без историје коју је управо Стефан Немања, имењак, започео на Балкану.

Није добро, Горане Србине, када безбожник спомиње душу, тако да твоје питање „гђе ће ми душа“ ако се не оградим од одлуке жирија која ће, наводно, уништити Београд, није само произвољност филмаџије чије су стваралачке бисаге пресушиле, између осталог избјегавајући годинама политичку димензију у твојим филмовима и вјеровању да је та делатност само забава. Сада је политика постала твоја судбина рођена у „ужасу празнине“ твог филмског жанра.

Послије свега бринеш за моју душу? Ти и ја се не разликујемо само у бризи и небризи према хришћанима Kосова и Црне Горе, разумјевању политике и историје. Сумњам да ти вјерујеш у вјечност душе као ја, јер да је обрнуто не би могао да правиш филм о Бернар-Анри Левију, псу рата, човјеку који гђе год се појавио у вијетнамки пријатне кафа боје, ту је почињао рат. Он је служио као претходница пљачкашким походима Обаме, Kлинтонових, Саркозија! Ђе ти се потопила душа, земљаче. Човјек који направи филм о Бернару Левију губи лиценцу јавног делатника и никоме нема право да кроји моралне норме, а камоли да се интересује за судбину нечије душе и брине о њеном кретању. Дакле, твој вапај за мојом душом, био је признање празнине у којој живи један бездушни тип.

Разумио сам да си тада био декинтиран, па те морално посрнуће одвело репатом вампиру Левију и да си направио филм због ког си забетонирао властити дух у блато незадовољства и лошег старења, а оно мало душе коју си давно извртио у својим филмићима, процурило је кроз празне џепове и сада звецка кроз ситниш који си добио заузврат од француског ратнохушкача. Видио сам твоје лице на Јутјубу када је овај философски кепец у Београду попио торту у фацу и није ти било драго, али на твом лицу није било сажаљења према инвеститору. Ниси се ти никада до краја поистовјећивао са идејама, а за тај филм вјероватно ни лова ни није била велика!”

Извор: nova.rs

Државни савет Турске (Виши административни суд) поништио је одлуку из 1934. године о претварању Аја Софије у Истанбулу у музеј.

Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган већ је потписао указ којим се Аја Софије може користити за молитве.

Шеф турске дипломатије Мевлут Чавушоглу изјавио је раније да његова држава има право да промени статус сабора, без узимања у обзир мишљења других држава.

https://www.facebook.com/watch/live/?v=598472514424003