Ова документа су вредан допринос досадашњим сазнањима о томе да су уништење организације и свештенства СПЦ и прелаз што већег броја православних Срба на римокатоличку веру били главни мотиви деловања надбискупа Степинца, истиче историчар Милан Кољанин.

Једно озбиљно историјско откриће, два писма надбискупа Алојзија Степинца из 1941. упућена папи Пију Дванаестом, стигло је до јавности захваљујући необичном споју: прво је о њима проговорио српски патријарх, а затим је делове објавио један хрватски историчар. У недавном интервјуу за хрватску телевизију патријарх српски Порфирије изјавио је да у рукама има Степинчева писма чији су делови „дубоко проблематични”, а ускоро су у медијима, захваљујући историчару Хрвоју Класићу, и објављени исечци ових писама у којима Степинац јасно и недвосмислено подржава Независну државу Хрватску, свестан њених расних закона, покрштавања Срба „шизматика” и Јевреја, о чему непосредно и пише. „Велики је интерес Срба шизматика да уђу у Католичку цркву. Сигурно то чине под утиском да власт подржава католичанство. Али не може се порећи ни да их тера и сва беда шизматичке цркве... Верујем, када би поглавник Павелић био 20 година на челу владе, шизматици би били сасвим ликвидирани из Хрватске...”, наводи се у писму које је Класић јавности пренео и у италијанском оригиналу – да не би било неке забуне, нарочито око глагола „liquidare”.

До сада непозната стручњацима, писма загребачког надбискупа Алојзија Степинца, за историчара др Милана Кољанина, који је научну каријеру посветио управо проучавању Другог светског рата, имају несумњиву важност. Ова писма су неоспорно значајан допринос добијању потпуније слике о деловању надбискупа у усташкој држави и његовим напорима да ојача њен међународни положај, каже Кољанин у разговору за „Политику”.

– Ради се о два писма која је надбискуп упутио папи, 16. маја и 14. јуна 1941, дакле у првим месецима постојања велике усташке хрватске државе. То је време када су већ донети репресивни и расистички закони, када је Српска православна црква стављена ван закона, када су почела масовна убијања и интернирања Срба. Већ почетком маја 1941. законски је регулисан прелаз с једне вере на другу што се пре свега односило на православне Србе. Поменута писма показују изразито афирмативан однос надбискупа Степинца према властима и деловању органа усташке државе. Она показују његово уверење у намеру државних вођа да НДХ претворе у католичку земљу. Писма су допринос досадашњим сазнањима о координацији деловања Римокатоличке цркве и усташке државе. Познато је да је надбискуп био добро обавештен о насиљима над Србима који су покушавали да спасу живот преласком на римокатоличку веру. Писма су вредан допринос досадашњим сазнањима о томе да су уништење организације и свештенства Српске православне цркве и прелаз што већег броја православних Срба на римокатоличку веру били главни мотив деловања надбискупа Степинца и римокатоличке хијерархије у НДХ, без обзира на цену у људским животима – истиче др Кољанин.

Он истиче да писмо папи од 14. јуна 1941. показује да се надбискуп Степинац поново залагао за признање НДХ од Свете столице.

О ћутању Степинца на злочине НДХ, али о његовој нетрепељивости према православној цркви, о покрштавању Срба, прозелитизму, убијању свештеника и епископа, али и о убијању деце у НДХ папи Фрањи писао је тадашњи патријарх српски Иринеј 2014. године у време када се очекивало да ће потпис поглавара Римокатоличке цркве на канонизацију блаженог Алојзија Степинца бити ускоро стављен, чиме ће се загребачки надбискуп уврстити у ред светих Католичке цркве. Као одговор на сада већ добро познату молбу патријарха папи да скине с дневног реда канонизацију и препусти Степинца непогрешивом суду божјем, основана је Мешовита православно-католичка комисија која је кроз неколико састанака разговарала о Степинчевом животу, спорним местима његове биографије. У њеном раду, на позив црквених великодостојника с обе стране, учествовали су и стручњаци, историчари, а међу њима и наш саговорник.

– Рад мешовите комисије која је имала задатак да сагледа деловање надбискупа, потоњег кардинала, Алојзија Степинца током постојања НДХ је закључен, али не и окончан. Комисија је инсистирала на томе да се омогући истраживање извора из времена понтификата папе Пија Дванаестог, чему су следила одговарајућа обећања. Међутим, тек је одлука папе Фрање да се ова документација стави на увид научној јавности пре рока омогућила потпунија истраживања – истиче др Кољанин.

Попут заседања, и закључци комисије за сада су недоступни јавности, али је упечатљиво да је један гласни део јавног мњења осудио што се о овој теми уопште разговара с „оним другима”. У Србији се тако могло чути мишљење да српски архијереји учествовањем у раду комисије дају легитимитет канонизацији Степинца, док су Хрвати све схватили као „треће суђење” загребачком надбискупу. Тешко је проценити шта би требало више да нас забрине: тај панични страх од сусрета с другим или наше незнање о догађајима из Другог светског рата.

Надбискупови сведоци одбране

Реагујући на изјаву патријарха Порфирија о проблематичним местима у Степинчевим писмима, свештеник Јурај Батеља, постулатор каузе за канонизацију Алојзија Степинца, навео је да сматра да би српски патријарх више допринео помирењу ако би споменуо како су владике СПЦ до 1935. одседале у двору загребачког надбискупа кад год би дошле у Загреб, као и да је владика Емилијан хтео да 1946. на суђењу надбискупу посведочи „о љубави и помоћи коју је Степинац пружио Србима у Другом светском рату”. Догађаји се не могу сагледавати у црно-белој техници, и то је у интервјуу хрватској телевизији поменуо патријарх Порфирије говорећи о Степинцу. После убиства тројице епископа и стотине свештеника на територији НДХ, а од последица мучења у усташком затвору преминуо је и загребачки владика Доситеј, православни епископ жели да сведочи у корист загребачког надбискупа који је о свему томе, у најмању руку, гласно ћутао?

– Суђење надбискупу Степинцу октобра 1946. свакако није било у потпуности по данашњим мерилима праведног суђења. Уз остало, нису позивани сведоци који су хтели да сведоче о неким хуманим поступцима надбискупа што је оставило извесну сенку на судски поступак. С друге стране, суђење је недвосмислено показало да је надбискуп мирно посматрао како се пред његовим очима уништава једна хришћанска црква и масовно убијају њени великодостојници, свештенство и верници. Показало се да је одобравао одузимање њених храмова и имовине за сопствену цркву као и да је својим верским ауторитетом подржавао усташку државу до њених последњих дана – истиче Кољанин.

Извор: Политика

Логичка беспућа фра Мариа Кнезовића

у служби прикривања апологије усташтва

Играни филм у режији Предрага Антонијевића „Дара из Јасеновца“, очекивано, изазвао је много реакција, како у домаћој тако и у иностраној и регионалној (екс-Ју) јавности. Реаговали су стручњаци и лаици, од филмских критичара, преко историчара до различитих интелектуалаца и, што би се рекло, обичног света. Реакције су углавном позициониране на две екстремне стране – жестока критика филма, са једне и велика похвала филму, са друге стране. И то не би било ништа чудно и неуобичајено да прича о овом филму и уопште сам филм није више од филма. Шта више, најмање је било речи о филму као уметничком остварењу. Највише речи, опет некако очекивано, било је о самим историјским догађајима, о којима филм говори. Тако, основна тема је била – ко (о тим догађајима) лаже? Они који су филм снимили или они који говоре да је филм „памфлет лажи“?

Један од критичара филма, заправо критичара историјских факата, је и фра Марио Кнезовић, свештеник РКЦ, припадник Фрањевачког реда и предавач на Филозофском факултету у Мостару. Своју критику изнео је у видео поруци, коју је објавио на ЈуТјубу: Dara iz Jasenovca ili kako dobro širiti mržnju i lagati - YouTube

Нажалост, уз сву моју добру вољу, ја ову критику не могу другачије да разумем осим као, невешто скривену, апологију усташтва. Жао ми је што то морам да кажем, али ме логичке бизарности и гажење чињеница од стране фра Мариа наводе на такав закључак. Свој утисак ћу детаљно образложити, анализирајући ставове које је фра Марио изнео у својој видео поруци.

Почео бих са реченицом коју је фра Марио изнео при крају свог излагања. Тачније са делом реченице, у којем каже да је у Јасеновцу „било зла и злочина“. Овај део реченице звучи охрабрујуће, али је нажалост у оштрој контрадикцији са целокупним садржајем излагања фра Мариа. Дакле, ако стоји да је „у Јасеновцу било зла и злочина“ онда све остало што је фра Марио рекао не стоји. Кренимо редом како бисмо уочили ту контрадикцију. Сагледајмо све што је фра Марио рекао у контексту ове његове реченице да је „у Јасеновцу било зла и злочина“.

Први став фра Марија: Два сата и пет минута, колико траје филм „Дара из Јасеновца“, подразумевало је доста труда и енергије да се поднесу лажи, вели фра Марио. Шта су у филму лажи, одговор нисмо добили, осим једне беспотребне (и бесмислене) апологије кардинала Степинца, на коју ћемо се касније осврнути. У филму су приказани злочини у логору Јасеновац (Градина и Стара Градишка) и конкретне личности које су те злочине починиле. Шта је ту лажно, шта је измишљено – злочинци или злодела? Како са овом тврдњом коегзистира друга тврдња фра Мариа – да је у Јасеновцу било зла и злочина? Ако је било зла и злочина, онда је било и оних који су злочине починили. Логично. Шта је онда у филму лажно? Можда фра Марио мисли да су Макс Лубурић, Љубо Милош, фра Мајсторовић, Анте Врбан и остали зликовци измишљене личности? Можда мисли да је (не)часна сестра Барта Пулхериа, доказани ратни злочинац (која је нажалост побегла од правде), измишљена личност? Можда мисли да је Анте Врбан лагао на суђењу да је цианидом побио више од четрдесеторо деце, што је на филму и приказано? Не знамо шта фра Марио мисли да је лаж у филму, јер нам у својој видео поруци то није објаснио.

Управо то одсуство објашњења шта је у филму лаж замењено је бесмисленом генерализацијом. Фра Марио тврди да је филм наиван, површан и злонамеран. Тврди чак да је филм чиста пропаганда, да је мотивисан мржњом и да представља платформу за ширење мржње. Према коме и против кога? Сада долазимо до поменуте генерализације која има и свој циљ. За наводну мету мржње фра Марио одређује: Хрвате, Католичку Цркву, часне сестре, фратре. Ово је страшна бесмислица и катастрофална замена теза, која је својствена или људима спорог ума или оним са       злонамерним умом. Не верујем да је фра Марио човек спорог ума (да не кажем глуп), обзиром да је врло образован, како теолошки, тако и философски, те да је доктор наука. Ради се свакако о интелигентном човеку, чији ум није из немоћи изрекао овакву логичку бесмислицу. Ту логичку бесмислицу представља поменута генерализација. Филм је уперен против усташа а не против Хрвата. Тачно је, усташе јесу били Хрвати, али из тога не следи да су сви Хрвати усташе. Дакле, упереност филма против усташа није и не може бити упереност против Хрвата. Забога, па у том логору страдали су и Хрвати, који се нису слагали са усташком идеологијом. Једноставно, фра Марио врши генерализацију која би се могла окарактерисати као non sequitur логичка грешка. Јер из става да су усташе били Хрвати не следи (non sequitur) нужно да су Хрвати усташе. Катастрофално је изједначавати појам усташа са појмом Хрват. То је логички крш и лом.

Слично стоји и са Католичком Црквом као наводном метом напада од стране овог филма. Историјска је чињеница да је део клира Католичке Цркве учествовао у злочинима у НДХ, током Другог светског рата. О томе су сведочили и часни припадници РКЦ, међу којима је најпознатији кардинал Тисеран. Али опет, из тога не следи да указивање на те конкретне чињенице, са именом и презименом, представља упирање на целу Католичку Цркву. То је поново једна недопустива и нелогична генерализација – одсуство воље и труда да се у расуђивању разликује конкретно и опште. Филм критикује конкретност (конкретне злочинце из редова католичког клира) а не општост (РКЦ у тоталитету)                                                        .

Исти логички крш замене конкретног, који је предмет филма са општим, које није предмет филма, дешава се када фра Марио тврди да су мета напада филма часне сестре и фратри. Који фратри су мета напада филма, питамо се? Једини фратар који се у филму појављује је фра Мајсторовић (Мирослав Филиповић), усташки злочинац који је због својих монструозних злочина назван фра Сатана (он је због тих злочина и искључен из Фрањевачког реда). Да ли на овог „фратра“ мисли фра Марио? Не знам на којег би другог мислио, јер је то једини „фратар“ који се појављује у филму. Да ли жели да каже да фра Мајсторовић није био злочинац? Да ли је то та „лаж“ у филму, коју је на почетку свог видео наступа истакао? Не знамо, јер нам ништа није прецизирао. Фра Марио је оставио све у домену општег, тако да можемо само да слутимо. Али и да се питамо: зашто општост, зашто генерализација, зашто не конкретност? Филм јасно говори о конкретностима, о конкретним историјским личностима које су починиле злочине. Зашто фра Марио, ако је већ квалификовао филм као лаж, није изнео апологију тих конкретних личности? Зашто их је претворио у општост, у генерализацију?

Претварање конкретности у општост (генерализација) може имати два циља. Њен основни циљ је да се, прикривено и лукаво, негирају злочини и да се перу злочинци. Наравно да фра Марио није могао да развија апологију конкретних имена и презимена злочинаца који су приказани на филму. Забога, па то би било јасно стављање на страну усташке идеологије и у супротности са поменутим ставом фра Мариа да је у Јасеновцу било зла и злочина. Паметан је фра Марио и зна да не би било мудро и корисно говорити са позиције конкретног. Говор са позиције општег је далеко комотнији. Такав говор пружа две драгоцене могућности: 1) негирати усташку идеологију, кроз декларативно „у Јасеновцу је било зла и злочина“ и 2) додворавати се усташтву, говорећи у исто време да је приказани филм „лаж“. Ђаволски мудро – јер тај говор са позиције општости можеш употребити већ како ти потребе и интереси налажу (сликовито: можеш да будеш и усташа, а можеш да будеш и антифашиста, ако загусти – већ виђено у историји, крајем Другог светског рата, када су многи слово U заменили звездом петокраком).                                                                 

Шта би још могао да буде циљ генерализације, циљ говора са позиције општег? Управо перфидна апологија усташтва. Како? Тако што ћеш, обманом кроз логичке смицалице, читав један народ означити као да је „мета напада“, те га тако укључити у борбу, у којој ће тај народ мислити да брани сам себе. То је управо она перфидна замена појмова – усташе и Хрвати. Фра Марио није рекао да је филм уперен против усташа и усташке идеологије (што је чињеница) већ против Хрвата (што је преварантска генерализација). Том file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image004.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image006.jpgбесмисленом генерализацијом он, намерно (онда је лукав и зао) или ненамерно (онда је спорог ума, stultus, што би рекао Свети Августин), мобилише читав један народ, лукаво га преваром индоктринира да буде апологета усташке идеологије, мислећи да тако брани сам себе.

Генерализација не само што је бесмислена, преварантска и шибицарска подвала, већ је и дубоко опасна и неправедна. Опасна, јер се генерализацијом скривају прави кривци, прави злочинци са именом и презименом. Злочинци уживају да буду ушушкани у ту општост – она им дође као нирвана, блажено стање у којој се више не примећује њихова конкретност. А та конкретност је управо име и презиме зла и злочина. Са друге стране, генерализација је и неправедна јер зло и злочин приписује нечем општем, што обједињује многе људе, од којих огромна већина нема никакве везе са конкретним злом и злочинима. Та општост може да буде нација, вера, Црква… Најпростији силогизам раскринкава генерализацију као глупост. Ево примера. Прва премиса: апостоли су мишкарци. Друга премиса: ја, Александар сам мушкарац. Шта ће бити исправан закључак из ове две премисе – да ли сам ја, Александар апостол? Наравно да нисам. Е видите, такав баналан силогизам је и овај. Прва премиса: све усташе су били Хрвати. Друга премиса: један човек, на пример, Дино Рађа је Хрват. Да ли следи да је Дино Рађа усташа? Односно, да ли из премисе да су све усташе били Хрвати следи закључак да су сви Хрвати усташе? Следи једнако као што из премисе да су сви апостоли били мушкарци, следи да су сви мушкарци апостоли. Наравно, не следи. Овакви закључци би били паралогичне глупости. И управо се тим паралогичним глупостима користи фра Марио у својој критици филма „Дара из Јасеновца“.

Једину конкретност коју фра Марио помиње у свом излагању, за коју каже да је довољна да се читава горе наведена (бесмислена) аргументација потврди, јесте кардинал Степинац, који је поменут у филму. Фра Мариу је засметало, како он каже, што се Степинац доводи у везу са Антом Павелићем. Кардинал Степинац се у филму помиње само једном, у сцени када (не)часна сестра Барта Пулхериа индоктринира српску, козарачку децу усташкој идеологији и када каже да су велики људи НДХ кардинал Алојзије Степинац и Анте Павелић. Сад ја питам фра Мариа, шта је овде лаж? Зар кардинал Степинац није био војни викар у НДХ? Као такав, зар није био важна личност у НДХ? Шта је у тој тврдњи лаж? Говори ли се о кардиналу Степинцу још нешто у филму? Не. Наведено је све што се о Степинцу у филму говори и ја зато не видим шта је то засметало фра Мариу, осим можда чињенице да кардинал Степинац јесте био војни викар у НДХ? Али то јесте чињеница, није лаж.

О личности кардинала Степинца не бих да говорим на овом месту, из два разлога. Прво, што се о њему у филму не говори ништа више од онога што сам навео. Друго, што ја као стрпљив човек, без предрасуда, отворено и искрено чекам резултате истраживања Комисије СПЦ и РКЦ о улози и делима кардинала Степинца у НДХ. Искрено, волео бих да видим јасне доказе да је он био човек достојан свог хришћанског звања (волео бих да видим доказе за ту „праву повијест“, коју помиње фра Марио). Волео бих да прочитам да је изговорио нешто веома јасно у осуди злочина, као што је то учинио његов сабрат, поменути кардинал Тисеран. Но, дотле, док не видим, не могу да жмурим пред чињеницом да су православни Срби покрштавани (превођени у РКЦ), као и то да су у дечјим логорима српска деца, у јаничарском маниру, преваспитавана и индоктринирана у усташку идеологију, где им је мењан и национални идентитет. То су чињенице. О томе сведоче многа документа, фотографије, видео записи, сведочанства људи који су преживели ту голготу – писао је о томе и часни кардинал Тисеран.

На крају, осврнуо бих се на закључак фра Мариа. Називајући филм платформом за ширење мржње, фра Марио закључује да ће филм нашкодити самим Србима. Ширење мржње!? Према коме, забога? Према усташкој идеологији, фашизму и нацизму? Па зар те ствари треба волети? Ах, да, за тренутак сам заборавио да је све то фра Марио назвао Хрватима. Страшна увреда за хрватски народ! Али нисам је изрекао ја, Србин и православац, већ фра Марио, Хрват и католик. Али признајем да је то велика увреда према Хрватима, од које је и мене срамота, иако не стојим иза ње.                                                              

Идемо даље са закључком. Та „платформа мржње“, тврди фра Марио, створиће нове мрзитеље, нове Вуковаре и нове Сребренице. Заиста језив закључак. Срамотан. Помен жртава пре треба да буде подстрек на молитву, него ли на сулуду освету. Помињање Вуковара и Сребренице овде има задатак да створи поново једну псеудо логичну основу – неку врсту дискредитације, прављење замишљеног саговорника некомпетентним за дискусију, како би се дошло до ћутања: „ви сте чинили злочине, зато нисте компетентни да нама говорите о нашим злочинима, већ се бавите својима. Шта више, ваш некомпетентни говор о нашим злочинима је подстрек на ваше злочине“. Будалаштина. Но, хоћемо ли ћутање о злочинима да претворимо у начело? Да се више нигде не сме говорити о холокаусту, на пример? Јер, по логици фра Мариа, сећање на злочин и невине жртве, ствара мрзитеље (поново се питам, мрзитеље чега/кога?). Не, овакви филмови не треба да стварају потенцијалне осветнике (коме се светити? Злочинци су одавно мртви). Овакви филмови треба да буду опомена да се зло не понови. Ћутање? Не, немамо право на ћутање. Ћутањем бисмо жртве још једном убили. Али наш говор о жртвама није цртање мете на челу било коме. Коначно, овакав филм је потребан и самом хрватском народу. Зашто? Да доживе катарзу коју је доживео немачки народ. Да одбаце сваког ко би њих као народ и њихову државност поистоветио са усташтвом, нацизмом и фашизмом. Да такво поистовећивање сматрају за кривично дело и најстрашнију увреду. Да ураде исто оно што су урадили Немци – да уставом и законима своје земље јасно file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image007.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image009.jpgкриминализују усташтво – да онај ко узвикне „За дом спремни!“ прође једнако као онај који у Немачкој узвикне „Зи, хајл!“ – да заврши у затвору. Хрватско друштво, нажалост, још увек није довољно сазрело да овако нешто учини. Због тога се и јављају овакви, назови апологети Хрвата – који лукаво појам Хрват потурају тамо где се нападају усташе и усташка идеологија. То је нови, двоструки злочин. Двострук, зато што негира или минимализује стари злочин и тиме врши апологију злочинаца и зато што кроз лукаву генерализацију читав један, хрватски народ поистовећује са злом и злочинцима. Са друге стране, трезвени људи морају бити двоструко трезвени – да заборавом не убијају поново жртве и да не наседају на причу да име злочина носи име једног, у овом случају хрватског народа.

Мој закључак је да ова критика филма „Дара из Јасеновца“ од стране фра Мариа Кнезовића представља још једну у низу апологија усташтва. Још једна, јер нажалост није нити прва, нити једина, када су у питању поједине личности из клира РКЦ у Хрвата. Не чуди стога што им Света столица често лупа пацке у последње време. Даће Бог да те пацке истерају ту болесну идеологију из духовног простора РКЦ. Од тога ће највећу благодат имати управо католички хришћани у хрватском народу.file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image010.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image012.jpg Осуда злочина, који су починили одређени припадници нашег народа, није слабост – то је снага и врлина. Достојанство једног народа се управо брани тиме што се зло и злочин конкретизују – што се указује на име и презиме. А то је филм „Дара из Јасновца“ управо учинио – није уперио прст на један народ, већ на конкретне злочинце. Тиме се злочин, који је увек акт једне конкретности а не општости, изопштава из једног народа. Обратите пажњу на реч изопштити. То значи искључити из општења – из општости и оставити зло да буде само и да тако само и непокајано, без општења умре и нестане. Зато, чувајмо се генералзицаије – сви народи. Усташа није исто што и Хрват, не дајте да вас варају. Осуда усташа није осуда Хрвата. Мржња према усташкој идеологији, није мржња према Хрватима. Не дозволимо да нашим именом општења, а Хрват или Србин су имена општења, називају зло и злочинце, ма који и ма чији злочинци да су у питању. Генерализацијом, заменом конкретног општим, скривају се прави злочинци (конкретне усташе) и осуђују се недужни (читав хрватски народ). Овај накарадни принцип „расуђивања“ је суштина у анализираном излагању фра Мариа Кнезовића. Чувајмо од таковог расуђивања и свој и друге народе. И чувајмо се посебно да сами не упаднемо у ту преварантску генерализацију – да заиста не замрзимо читав један народ због конкретних злочинаца. Тиме бисмо дали ветар у леђа управо оваквим, скривеним и намазаним, апологетима злочина.

Др Александар Милојков, теолог

Шта нам говори чињеница да је телевизијску премијеру филма гледала половина Србије и какав ће то утицај имати на друштво и његову културу сећања

"Најбоље би било када бих могла да прескочим сваки август свих ових година а и убудуће. Било би ми много лакше. Једно време сам мислила да сам успела то да превазиђем али нисам нити ћу то моћи док сам жива. То је тако.“

Овако говори Наташа Дракулић која је на данашњи дан 1995. године, заједно са породицом напустила родну кућу у (Титовој) Kореници и стала у бесконачну колону прогнаних Срба која је ишла у непознато.
Остао је пас о који је ушао у легенду као симбол верности и судбине. Појавио се на спаљеном кућном прагу после неколико година када се тамо вратила Наташина бака. Детињство, безбрижност и наду да ће се спокој опет вратити у њено и дворишта њених суграђана одувала је војна акција „Олуја“ хрватских оружаних снага чији резултат је било више од 200.000 прогнаних и неколико хиљада побијених и несталих Срба. Наташа је постала позната сценаристкиња ( „Убице мог оца“, „Заспанка за војнике“, „Дара из Јасеновца“, „Ларин избор“, „Мансарда“…) али сценарио који је њој живот исписао тих дана не ствара се за писаћом машином. Ово је Наташина прича.

Дани пакла и ништавности

Никад то није прошло нити ће проћи. Kад дођу тај 4. и 5. август утишам се и нестанем, као да избришем саму себе. То су дани пакла и туге и ништавности живота. Е, тако се осећам сваког августа, само гледам како да га прескочим. Насмејем се кад слушам како људи у ово време короне жале за морем. За мене море од тада не постоји.”

Kао дете преживиш, после те стигне

“Мој градић се звао Титова Kореница, од 91. само Kореница. Дивно место, дивна кућа, дивна породица, дивно детињство. Хтела сам да се бавим животињама и маштала да будем ветеринар, али све се окренуло. И тек после тога сам до краја схватила приче о ужасима које су људи преживели у Другом светском рату, до тад то слушаш као лоше бајке које су прошле и мимоишле те. Онда сам и сама ушла у ту грозну бајку, први пут за дванаести рођендан 1991. када су ми тату ухапсили после оног сукоба на Плитвицама. Након тога ћу у Kрајини провести четири године без струје, без воде, без праве слободе, али дете си, живиш… Kао дете то некако тада лакше преживиш и проживиш, али касније те стигне. Kад сада из моје неке позиције помислим да морам да оставим све што сам стекла, а стекла сам много, било би ми тешко. Kако ли је свима њима било у том тренутку?“

Одлазак у непознато

„Отишли смо 4. августа ујутро када је почело интензивно бомбардовање. Имали смо само радио на батерије које грејеш да би радиле, на њему Туђман позива ‘останите, останите’, а ови бомбардују и гранатирају, људи пролазе и пролазе, а онда пођеш и ти. Kренули смо мајка, отац, ја и бака, остао је пас. Мене ће у Доњем Лапцу убацити у кола код рођака, они су остали да сачекају остале. Наредних петнаест дана ћу провести у колони са стрином, братом и сестром, без родитеља и баке и нећу знати шта је с њима. Ослушкујемо абере, слушамо ко шта прича, распитујемо се, ишчекујемо…“

Пас који се вратио

„Kако сам поднела одлазак? Мама и тата су ми рекли, смири се, вратићемо се са чињеницом да смо оставили пса ја сам у то и поверовала или сам хтела да верујем. Међутим, први пут сам тамо дошла 1999. године. Прва се вратила бака 1997. године. Све је било уништено. Од свега што смо оставили појавио се само тај мој фамозни пас о коме се данас испредају легенде. Kуцко, је то чувено створење. Држали смо га још десет година, угинуо је у дубокој старости, преживео је хорде идиота који су пред собом рушили, палили и убијали. Kућу смо обновили, али ја је и дан данас видим онакву какву сам је оставила тог 4. августа. Средили смо је да буде каква је и била али она то никад више бити неће нити у њој има иједне ствари из мог детињства и прошлости. Kад је сањам сањам је онакву каква је била. Нисам више могла ни да спавам у мојој соби, преселила сам се у неку другу.“

Бака из колоне

„Петнаест дана у колони, идеш километар два, станеш, па преспаваш, настављаш, онда чујеш за Петровачку цесту, погинуло оволико, нестало онолико. Тек у Бијељини звала сам тетку у Београду и она ми је рекл да се мама јавила и да су добро и тада ми је пао камен са срца. Оно што ме је највише натерало да будем храбра и издржим била је једна бака која је ишла испред нас. Носила је само један завежљај и од тога се није одвајала. Стајали смо, одмарали и једном смо је, у тим паузама, упитали шта то носи? Одговорила је ‘Kости!’ Kакве кости? ‘Kости мог сина’. Син јој је погинуо на коридору, она је са собом понела његове земне остатке…“

Призрен, Призрен…

„Прелазак преко Раче је био трауматичан, искључивање са ауто-пута, преусмеравање ка Kосову и остало. Слушала сам Призрен, Призрен…
Kада сам пре неколико година отишла тамо помислила сам како сам и сама могла ту да завршим. Неки су тамо и отишли и поново морали да беже. Имала сам среће да су мене покупили рођаци и одвели и зато сматрам себе привилeгованом, без обзира шта сам све прошла. Гледала сам распаде живота других да се никад више не саставе. Дан данас у овом животу и на овим просторима, имам само једну особу која је са мном ишла у разред. Сви су тамо негде далеко по свету. Наши животи су уништени, разрушени, ми не постојимо у неком нормалном и пожељном смислу. Вуче нас тај неки грч, носталгија, нешто необјашњиво. Седим тако са другом у Сиднеју, наизглед све лепо и бајно, остварио се, скућио се он, скућила се ја, а онда он каже: ‘Шта бих дао да могу опет да гледам у оно личко небо у сумрак’.

И заиста нигде небо није у заласку сунца тако какво је у Лици, није нити ће бити. Или се сети бакиних модлица за колаче. Све има али фале му бакине шараљке. Не жалимо више за кућама и имовином, жалимо за људима, ситницама и тим осећајем завичаја. Мени фали писаћа машина коју сам добила за један рођендан, она наранџаста ‘Унисова’ коју сам добила за девети рођендан. Ниједан компјутер данас не може да ми је замени. Гледала сам филм о неком писцу који стално негде иде, мени се допало што он стално путује и кад су ме питали шта ћу за рођендан, ја кажем писаћу машину. И стварно ми је купе… Ето, данас живим од писања а хтела сам да будем ветеринар и бавим се животињама.“

О Србима на прослави Олује

„Рећи ћу врло лично шта мислим о томе, пошто познајем људе који тамо живе и немају другог решења. Свако ко хоће да се помири са тим треба му дати шансу да се помири и да иде, али само онај ко живи тамо и зна дубину бездана сваког свог дана. Он може. Одавде из Србије нико не може да каже ништа на ту тему, они нек раде шта морају. Толико!“

https://nova.rs/vesti/drustvo/ostao-je-samo-pas-potresna-ispovest-natase-drakulic-o-oluji/

 Архиепископ охридски и Митрополит скопски господин Јован данас се вакцинисао против вируса корона и поручио да је "врло важно да због других, због ближњег свог бринемо једни о другима, како не бисмо заразили некога".

- Ја верујем да постоје људи који се не боје да ли ће се сами заразити, али је потребно да се вакцинишемо због других, да не будемо ми ти који ћемо заразити некога.

Како каже, важно је вакцинисати се како бисмо били сигурни да се преко се преко нас зараза неће проширити. Видео прилог погледајте ОВДЕ

Извор: Новости

До бесвести понавља давно превазиђене фразе из комунистичког времена о великоруском империјализму и великосрпском национализму које у Црној Гори нико осим Ђукановића не види. Не треба заборавити да је тај наратив изобилно коришћен као покриће за језиве злочине над православним Србима на подручју нацистичке Независне државе Хрватске у току Другог светског рата. Опширније на интернет страници Митрополије црногорско-приморске: 

Владика Јоаникије: Ђукановић није одустао од намере да угрози СПЦ | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)

MITROPOLIJA.COM

---

До бесвести понавља давно превазиђене фразе из комунистичког времена о великоруском империјализму и великосрпском национализму које у Црној Гори нико осим Ђукановића не види. Не...

Координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске отац Велибор Џомић уочи заседања црногорског парламента на којем се очекује да буду усвојене измене спорног Закона о слободи вероисповести, тачно годину дана након што је он донет, уверава да су измењене и допуњене све одредбе за које су, како каже, биле дискриминаторне и неуставне.

О. Велибор истиче да измењеном и допуњеном закону, по усвајању, треба дати шансу одређено време, а о новом закону се може и треба говорити после тога.

„Предлогом закона се поштује стечени правни субјективитет Цркве и осталих верских заједница, а прописано је да се имовинско-правни спорови између државе са једне и цркава и верских заједница са друге стране искључиво могу решавати у парничним поступцима пред надлежним редовним судовима. Светиње су на тај начин добиле судску заштиту“, оцењује протојереј-ставрофор др Велибор Џомић за Тањуг.

Додаје да су у Предлог закона унети и одређени предлози других верских заједница: „На пример, уз израз задужбина је уведен и израз вакуф, затим, нормира се статус уговора које је Црна Гора закључила са три верске заједнице пре ступања на снагу закона.“

Према његовом објашњењу, на бази правних принципа и јединственог правног поретка регулише се питање уписа цркава и верских заједница у Јединствену евиденцију верских заједница, а све верске заједнице које су уписане у Јединствену евиденцију имају исти правни субјективитет и нема разлике међу њима у правном смислу.

О критикама аналитичара и политичара

Критике појединаца, аналитичара и политичара бивше црногорске власти да је све „збрзано“ како би распарава у Скупштини Црне Горе била баш на годишњицу усвајања спорног закона одбацио је као неутемељене и додао да је све постигнуто у складу са важећим прописима.

„Претходна Влада је хтела, да смо пристали на њихов ултиматум у јулу ове године, да по истом поступку и без икаквих консултација са осталим верским заједницама упути Предлог закона у скупштинску процедуру. Како им то није било збрзано онда, а јесте сада – питање је на које они треба да одговоре“, истиче свештеник Џомић.

На најаве да су измене и допуне привремено решење а да ће се у будућем периоду ући у свеобухватније законско решење поштујући највише европске стандарде, отац Велибо одговара да ниједан закон није идеалан, па ни овај и да увек стоји могућност припреме и доношења новог закона, али да треба видети како ће се примењивати закон после измена и допуна којима су уклоњене дискриминаторне и неуставне законске одредбе.

„Не треба губити из вида да су те одредбе, по јавном признању више челника бившег режима, искључиво припремљене против Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори. Измењеном и допуњеном закону треба дати шансу одређено време. А о новом закону се може и треба говорити после тога“, закључио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић у изјави за Тањуг.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Насиље политике над правом не представља новину у тоталитарним режимима, али ни у државама у транзицији. Посљедице политичког насиља над правом су увијек озбиљне и сложене. А најгоре је када у политичком насиљу над правом учествују правници као посљедња линија одбране насиља. Они су, заправо, задужени да барјаче, лармају и баратају фразама како би у процесу оправдања и легализовања политичког насиља над правом додатно контаминирали јавност. У тој улози се нашла и проф. др Анета Спаић, деканица државног Правног факултета у Подгорици, чланица Тужилачког савјета и, сада већ бившег, експертског тима Владе Црне Горе за дијалог о Закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.

У какофонији око измјена и допуна Закона о слободи вјероисповијести некако највише звечи наступ Анете Спаић због тога што је ријеч о професорици права, првој личности Правног факултета и чланици разних тијела и савјета које је формирао претходни режим. Њене породичне везе са бившим режимом овдје нећу помињати.

Спаићева је покушала да увјери црногорску јавност да ”према црногорском праву, не постоји ниједан разлог за хитност измјена” Закона о слободи вјероисповијести. Посебно јој је засметала ”нетранспарентна процедура” којој је циљ ”легализација систематских незаконитих уписа објеката културно-историјске баштине Црне Горе”.

Спаићева, иначе доктор правних наука на тему ”Остваривање униформности у примјени права међународне продаје робе”, позвала се на одредбу из члана 151 Пословника Скупштине којом су прописани услови за усвајање закона по скраћеном поступку. Она сматра да није испуњен ниједан прописани услов и да је зато ”хитност процедуре у потпуности неоправдана”. А свако, осим Спаићеве и бившег режима коме је припадала, види да је неопходно да се закон, у складу са пословничком одредбом, усагласи са европским правом и међународним уговорима и конвенцијама.

Исту процедуру, прописану скупштинским Пословником, предлагала је крајем јула бивша Влада и њен експертски тим, чија је чаница била и Спаићева. Наравно, том приликом се није оглашавала у јавности, иако се у пословничком смислу радило о истој ситуацији. Тако смо дошли до апсурда да јој хитност смета децембру, а није јој сметала у јулу 2020. године.

Професорица права је црногорско право свела на један члан Пословника Скупштине на који се аматерски позвала. Сво право у Црној Гори за њу у овом случају почиње и завршава се у једном пословничком члану. Ту је уденута и наводна ”нетранспарентност процедуре”, иако се Пословником Скупштине не уређује питање транспарентности поступања Владе у припреми закона. Наравно, у јулу 2020. године јој није сметала ”нетранспарентност” процедуре Владе, чији је била експерт, али јој смета у децембру и то од Владе чији није експерт. Доказана нетранспарентност Владе јој није сметала ни од 2015. године када је тајновито и противправно утврђен Нацрт закона. На жалост, Спаићева није упозната са одредбом из чл. 52 Закона о државној управи којом је прописана могућност да надлежно Министарство не организује јавну расправу у припреми закона када су у питању ”мање измјене којим се битно друкчије не уређује неко питање”. Уз то законско право, Министарство једино има обавезу да наведе и образложи разлоге који су га опредијелили да не организује јавну расправу током припреме закона.

Спаићева се није потрудила да се, прије јавног иступа, упозна са садржајем образложења које је свима доступно јавности преко званичне интернет странице Скупштине Црне Горе. Закључујем да њу образложење Предлога закона и не интересује, јер њен јавни наступ нема везе са правом.

Ипак, добро је што Спаићева није изнијела ниједну примједбу или критику у погледу норми које се налазе у Предлогу закона. Намеће ми се, сам по себи, закључак да она није ни прочитала Предлог закона, јер није прочитала ни образложење које се, у овој фази законодавног поступка, објављује уз Предлог закона.

У најприземнијем пропагандистичком наступу, недостојног универзитетске наставнице, Спаићева се ”чуди” зашто Црква за годину дана није поднијела иницијативу Уставном суду за оцјену уставности закона којим је разбуктана Црна Гора и којим су повријеђена не само вјерска осјећања огромне већине грађана него и њихово неотуђиво право на слободу вјероисповијести. Одговор је једноставан: шта се Спаићеве тиче да ли ће и када ће Црква поднијети иницијативу Уставном суду, који је колико до јуче обитавао у незаконитом стању, што је и утврђено судском одлуком.

Мене чуди амбиција професорице права да грађанима забрани употребу израза неуставност, јер је појам уставности дилетантнски покушала да сведе искључиво на одлуку Уставног суда. Не вјерујем да би се тако бунила да смо лагали јавност да су све законске норме у складу са Уставом. Не бих овдје елаборирао да је уставност и принцип у праву, али и идеал коме се тежи у једној држави. Умјесто да се као професорица права радује што важна правна питања интересују јавност, Спаићева би изгледа појам неуставности инквизиторски смјестила у партијски списак забрањених израза у Црној Гори.

Иако ниједан упис својинских права Цркве није у прописаном поступку проглашен за незаконит, Спаићева се из улоге тужиоца брзински пребацила у улогу судије, па је ”пресудила” да се ради о ”систематски незаконитим уписима објеката културно-историјске баштине Црне Горе”. Па, како су незаконити, и то систематски незаконити, ако надлежни органи нису поништили ниједно решење о упису као незаконито? И како је то забрањено помињати неуставност мимо Уставног суда, а није забрањено помињање законитисти мимо надлежних државних органа?

Као млада Гојковица, Спаићева вапије и у Бога се нада да ће предсједник Скупштине Алекса Бечић ”одбранити Пословник институције коју представља”. Ако сам добро схватио, а мислим да јесам, Спаићева очекује да ће предсједник Скупштине одбранити скупштински пословник и достојанство Скупштине тако што неће дозволити да посланици Скупштине поступају и одлучују у складу са чл. 151 Пословника. Спаићева се, позивајући Бечића да крши Пословник и ”одбрани” ничим угрожену Скупштину, није, потрудила да од себе и својих недостојних јавних иступа заштити Правни факултет на чијем је челу и струку којој припада.

Једини морални чин након ове пуцибруке професорице права јесте оставка на чланство у Тужилачком савјету и деканице Правног факултета.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гостујући у јутарњем програму Тв Вијести нова Министарка Здравља Јелена Боровинић-Бојовић је одговарајући на питање новенарке, да ли се нова мјера којом је забрањено додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе односи и на кашичицу и Причешће, рекла да се та одредба не односи на Причешће, јер се ради о Светој Тајни коју она оставља владикама и свештеницима да о томе одлучују. Додала је да су мјере које се односе на вјерске заједнице јасне и прецизне и нема потребе да се додатно појашњавају.

Нове мјере које се односе на вјерске заједнице:

Вјерске обреде уз истовремено присуство вјерника у вјерском објекту обављати тако да се обезбиједи најмање 10м2 простора по особи.

Вјерске заједнице су обавезне одредити једно или више лица која ће контролисати да ли особе приликом уласка и боравка у вјерским објектима носе заштитне маске и поштују мјеру минималне физичке дистанце.

На уласку/изласку из вјерских објекта обезбиједити средства за дезинфекцију руку и јасно истакнути обавјештење о највећем могућем броју особа које истовремено могу бити у вјерском објекту уз поштовање ношења маске и физичке дистанце од најмање два метра.

Забрањено је додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе.

Вјерске заједнице су обавезне да активности кад год је то могуће преносе путем радио или ТВ програма или на други начин који ће омогућити вјерницима да присуствују вјерским активностима без доласка у вјерске објекте.

Подсјећамо да су до 8. децембра 2020. године важиле мјере којима је било забрањено вјерницима да присуствују богослужењима, чиме се, по мишљењу многих, кршило Уставом загарантовано право на слободу вјероисповијести.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Одговор на чланак „Вјерници и грешници“ бившег директора Управе Полиције Црне Горе, г. Веселина Вељовића.

Да је Земља округла, први је математички доказао александријски библиотекар Ератостен Киринијески, а успут је прорачнао њен обим, раздаљину од Сунца као и нагиб осе Земљине ротације у II вијеку пре Христа. То је било прихватљиво гледиште мање-више сваком образованијем човјеку, морепловцима, астрономима и картографима касне Антике, као и током цијелог Средњег Вијека независно од вјерских убјеђења. У пракси није постојала примјена.

Јелена Балшић у Горичком зборнику, у преписци са својим духовником, монахом Никоном Јерусалимцем наводи као ноторну чињеницу да је Земља округла. Ризница Манастира Савина код Херцег Новог чува запис непознатог калуђера из XVII вијека који помрачење Сунца и Мјесеца објашњава хелиоцентричном теоријом. У то вријеме је Галилејево дјело било на индексу забрањених књига.

Од античких времена, па све до краја XVIII вијека, било је мислилаца са различитим погледима на свијет који су заступали геоцентрични и равноземљашки модел космоса. Неки од њих су: Теодор Атеос – атеиста, Птоломеј – грчки многобожац, Тихо де Брахе – астролог, па чак и знаменити астроном Касини по којем је сонда упућена на Сатурн добила име. Геоцентризам се предавао на Харварду и Јејлу до дубоко у XVIII век, управо зато што није било чврстих и необоривих доказа који би дали предност једној теорији у односу на другу. С друге стране, утемељивач нововјековног хелиоцентризма је био свештеник и старешина катедрале у Фрауенбургу, Никола Коперник – дубоко побожан човјек. Своје животно дјело „О кретањима небеских тијела“ издато 1453. г. је посветио папи Пију III, а његов пријатељ, чувени пољски бискуп, Тидеман Гизе (1480 – 1550) га је директно подстицао на рад у том правцу. Прије Коперника, нови поглед на структуру васионе су заступали и други истакнути учитељи Римске Цркве претходних генерација као што је био познати немачки кардинал Никола де Куза (1401 – 1464) и чувени доктор Универзитета и бискуп Лизијеа у Француској – Николо Орезмо (1320 – 1382).

Јоханес Кеплер (1571 – 1630), Галилејев пријатељ и савременик, који је утемељио законе кретања небеских тијела је био теолог и такође дубоко побожан човјек. Кроз законе које је формулисао је тражио тачно вријеме појаве Витлејемске звијезде – за коју је предпостављао де је везана за феномен планетарне конјукције. Исаак Њутн се споредно бавио физиком, математиком и астрономијом, основно занимање му је било доктор теологије – и то се бавио мистицизмом. Шта рећи о искрено побожним душама међу астрономима као Хершелу или Лапласу, математичару Паскалу или Дарвиновом претходнику биологу Ламарку? Кристофер Колумбо заснива своје путовање за Индију 1492.г. управо на претпоставци округле Земље, а путовање је финансирала изразито католичка Краљевина Шпанија – колијевка инквизиције.

Чарлс Дарвин, који је у младости студирао теологију каже за себе да „му се допадала мисао да постане сеоски поп“. Ожењен побожном женом, и активни члан локалне парохије, из његових обимне аутобиографске грађе се види да га је вјера у Бога Створитеља и Законодавца твари, питања истинитости Јеванђеља, као и питања вјечног живота заокупљала кроз читав живот. Колебао се између вјере и сумње, а његова теорија му је давала повода и за једно и за друго. Велику духовну кризу је доживио кроз смрт деветогодишње кћери. Кроз различите фазе свога духовног колебања себе је описивао као хришћанина, теисту или агностика- Никада за себе није рекао да је атеиста. Дарвинова теорија се разликује од идеологије дарвинизма.

Галилео Галилеј се хвали да је добио аплаузе од црквених великодостојника за своје нове теорије. Међутим, због свог непромишљеног исмијавања папе Урбана VII кроз своју књигу „Разговори о два система свијета“ издате 1634. г. као и због ривалитета са другим научником – језуитом Шајнером, око тога ко је од њих двојице први открио Сунчеве пјеге дошло је до неславне епизоде у историји између науке и Римокатоличке Цркве. Ово је био више сукоб римског права и еманципованог активисте из виших друштвених слојева, у контексту династичких сукоба реформације и контра-реформације него сукоб Светог Писма и науке. Ова епизода, у дугом трајању религије и науке остаје непресушни извор инспирације богоборцима свих меридијана. Сама чињеница што оваквих епизода има свега неколико, с обзиром на обимност ове теме кроз историју говори о томе колико су овакви напади неутемељени.

Ни један Васељенски или Помјесни Сабор Православне Цркве не осуђује астрономију нити природословље као такво. У вријеме превирања о којима је реч, од 1638.г. до 1672. г. одржано је 7 великих сабора Православне Цркве: у Кијеву, Јашију, Јерусалиму и Цариграду. Нигдје није расправљано о геоцентризму или хелиоцентризму нити су природне науке проглашаване јеретичким. Учитељи Цркве су од времена Св. Василије Великог и Св. Јована Златоустог преко Светог Саве, Св. Владике Николаја Жичког, блаженопочившег Патријарха Павла, па све до нашег новопрестављеног Митрополита Амфилохија радо користили научна сазнања свога доба у проповједима и за њих се интересовали јер је Православна Црква увијек гледала на проучавање природе благонаклоно, као на проучавање тајни и премудрости Творца. И није то само у теорији. Писменост, умјетност, владавина права, практичне иновације као воденични точак, сунчани сат или календар су само неки од иновација и цивилизацијских достигнућа које су Свети Сава и његови настављачи донијели са ходочашћа по Истоку у наше крајеве.

То су чињенице, а не пропаганда. Насупрот томе, у свом чланку „Вјерници и грешници“ бивши Директор полиције се бави приземном атеистичком пропагандом. Читајући његов став, доживио сам, што каже данашња омладина – „трансфер блама“. Срамота ме је што високи државни службеник и предавач у високошколској установи није одмакао даље од брошура комесара КПЈ од средине прошлог вијека у обрушавању на религију – могао је мало зачинити радовима савременијих атеиста – Докинса,  Хиченса или других. Још је нетачно израчунао колико је Галилејева књига била на црној листи Ватикана: до 1833. г, значи 199 година, а не 360 година. Такође ми је криво што се у покушају обрушавања на Српску Православну Цркву обрушио на Римокатоличку Цркву која му ништа скривила није. При том је комплексан и слојевит однос религије и развоја науке свео на црно-бијелу карикатуру из споменутих брошура комесара КПЈ, да би тако, изгледа, оправдао недостатак академске агилности и створио сламнатог човјека насупрот свом слабо утемељеном ставу.

Опет је нека неподобна мањина постала жртва његове насилне личности и недостатка промишљања, од страдалих житеља Буковице преко прогона Литија и тробојки до омаловажавања Римокатоличке Цркве – у овом случају, хвала Богу, само на нивоу идеја. Надам се да ће тако и остати. Од оваквог чланка нико неће бити нерасвјетљено убијен, пребијен, бесправно затваран, кажњаван за објаве на фејсбуку, заустављан, претресан, позиван да се јави „у одмах“ на информативни разговор, ускраћиван за привремени боравак и држан на граници 7 дана, хапшен због молитве и кађења, протјериван, клеветан, тучен пендрецима, псован и засипан сузавцем, шпијуниран, лажно оптуживан, ничија богомоља неће бити гађана нити разбијана, никоме недужноме неће бити превртана кућа под изговором тражења оружја и антидржавних завјера и вербални деликт више неће бити сметња за улазак у Црну Гору.

Осим горњег приказа односа науке и религије који се у нашем јавном дискурусу често упрошћава кроз атеистичку пропаганду не бих се даље бавио размишљањима бившег Директора полиције о Богу, свијету и људима, него бих само желио указати на један психолошки феномен. Човјекова подсвијест не може остати непримијећена и увек нађе начина да проговори. Читајући његов став о инквизицији, заведеној руљи и религијским заблудама, не могу се отети утиску да се ради о ономе што психолози зову пројекција или чак пројективна идентификација. Aко човјек од своје свијести „одцијепи“ дио себе или неки доживљај, он ће та иста стања примјећивати, па и „изазивати“ код других, а да их сам није свјестан. Довољно је замијенити неколико ријечи у његовом тексту и видјећемо да аутор уствари на цио народ Црне Горе гледа као на примитивну масу која му је подређена, да себе види као неправедно свргнутог жреца религије пост-комунистичке „етатолатрије“ од које се та „руља“ издајнички одмјетнула, те да му је, у ствари, позиција инквизитора интимно блиска. Инквизитор, чувар идеје Приватне Државе, бескомпромисни борац против религијских заблуда је позиција у којој је до јуче видио себе. Концепти слободе мисли, савјести и вјероисповјести, државе као сервиса грађанима, ограничене власти и грађана као носиоца и извора суверенитета су потпуно туђи оваквом интелектуалном склопу.

Када би Ричард Докинс, чувени еволутивни биолог, а уједно највећи пропагатор атеизма XXI века (упркос свом радикализму, Докинс је човек углађене енглеске спољашњости) видио како острашћени бивши Директор управе полиције Црне Горе брани дарвинизам рјечима: „научно доказана и једино прихватљива теорија“, жаром и рјечником корифеја контра- реформације, мислим да му не би било добро. Сви Докинсови противници из редова јерархије Англиканске или Римокатоличке цркве широм Комонвелта, поред дискретног подсмјеха не би морали да износе ни један аргумент више. Јавност би била потпуно убијеђена у штетност атеизма и дарвинизма. То је уједно и најсмисленије објашњење бившем Директору полиције зашто су „представници Европске комисије и других међународних адреса“…“све што се дешавало храбро оћутали“. Јер управо је појава атеистичког инквизитора и бранитеља неодбрањивог моралног релативизма попут Веселина Вељовића главни аргумент о штетности дарвинизма и атеизма уопште када се ради о питањима моралних вриједности и етике у друштву, а сходно томе, и подршке таквој политици. Врло је тешко објаснити либерално јавном мнењу западних земаља подршку режимима који се користе оваквим методама. Државним терором и силом санкционисати говор и изражавање увјерења, оправдавати сваки, па и најнеморалнији поступак вољом за моћ, а нечовјечне и неморалне поступке „узвишеним“ циљем „одбране државе“ и све то још у сфери религијског – на либералном Западу се доживљава у потпуности негативно и евоцира торкемадовски, инквизиторски архетип гнусан и најватренијим атеистима.

Ђакон Константин Дојић

Саборни Храм Св. Василија Острошког, Никшић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Иако графички дизајн није његова професија, изглед новчаница које је предложио одушевио је бројне кориснике интернета.

„Очекивао сам добре реакције, али нисам очекивао да ће цела Србија да дели моје радове“, каже Петар.

Што се тиче тема на новчаницама, бирао је мотиве из српске историје јер мисли да она треба да буде представљена на најбољи могући начин.

„Покушао сам да направим нешто ново, што није још било код нас урађено, а то је пластични новац“, објашњава млади дизајнер.

Размишљао је и о томе да би можда било лепо повезати уметност и историју, па је тако дошао на идеју да на новчаници од 50 динара стави Таковски устанак – слику Паје Јовановића, једног највећих српских сликара.

Евентуални званични захтев да његови предлози буду узети у разматрање када се буду правиле нове новчанице мало ће сачекати, јер Петар прво жели да осмисли и уради и остале апоене.

Волео би, како каже, да макар буду размотрени његови предлози, јер су се очигледно допали људима, а њему би било задовољство да ради на таквом пројекту.

Од хобија до посла

Петар није само радио на дизајну нових новчаница, већ има и предлог за нове регистарске таблице.

„Ту су ми биле инспирација америчке таблице, где сваки град може да има неке ствоје мотиве на њима. Мислим да би људи били поносни да имају такве таблице на колима“, истиче Петар.

Све је радио из хобија, али признаје да је дошло до тога да ће му то можда постати и посао.

„Желео бих да се бавим тиме“, искрен је Петар, откривши и да су стигле неке понуде, али да му је, пре свега, драго што се људима толико допао његов рад.

Извор: РТС

Један део интервјуа већ је постао виралан на друштвеним мрежама, а ми његов одговор преносимо у целости.

“Мрзим теорије завјере, но оне се рађају кад информацијама више не можеш вјеровати, а то се нажалост догодило. Усред оне ужасне блокаде и изолације, 1. августа, послали су ми видео-снимак из Херцег Новог. Вријеме предивно али нигђе никог нема, ни по плажама, ни на обали, ни на мору. Потпуни блажени мир. Рај. Али неки морбидни рај у ком нема никог. Само милијардерски једрењак “American Eagle” бешумно клизи кроз Боку, а на њему, претпостављам, Адам и Ева лично, овај пут милијардери, кулирају на палуби.

Напокон не чују еуфорију и буку обичних смртника, која би у том тренутку уобичајено стизала са плажа. Уживају у миру. Тај ме призор ужасно узнемирио, наљутио, нарочито због чињенице што многи од нас нису могли доље да дођу до рођених кућа, док се неки пребогати странци башкаре испред њих. Попиздио сам и разумио да је корона искориштена да се богати напокон ослободе присуства сиротиње.

Зашто? Аутоматизацијом производње престала је потреба за радничком класом која од своје тешко стечене наднице купује глупости. Постали смо вишак. Баш као и коњи након појаве парне машине, гдје је један мотор замијенио и до 100 коња. Одједном, преко ноћи, више нису били потребни ни коњи, ни штале, ни сијено. Популација коња драстично се смањила. Нешто мало се гаји за трке, циркус и татар бифтек.

Kорону не спорим, умиру људи, леже по болницама, али је искориштена да се богате државе напокон, без пардона, закључају и изолују од сиромашних, дефинитивно забарикадирају од продора миграната. Брине ме и што смо ми са ове спољне стране бодљикаве жице, а она дјелује као да ће да остане за стално.

Гледајте бројке колико људи умире од рака, излива крви у мозак, инфаркта. Kад би у медијима овим интензитетом говорили о тим заиста застрашујућим бројкама свијет би колективно почео да се понаша као да се припрема за Олимпијаду, сви би џогирали, пазили шта једу и пију, нико не би пушио, само би се радила гимнастика и јела зелена салата. Kао што рекох, не волим теорије завјере, али зашто нема ниједне ријечи о томе како да подигнемо имунитет?

Ово с превентивним мјерама видим као неки перверзно хумани начин да се убрза смањење броја становника на свијету. Укинутом социјализацијом, шоу бизнисом, забавом, туризмом, угоститељством, журкама, фестивалима, драстично се смањује шанса за људском репродукцијом. Теже је данас наћи партнера, орасположити се, загријати, остварити нагон за репродукцијом, за то је потребна блискост, а не видим како то уопште може под изолацијом, рестрикцијама и маскама. Човјек се ипак разликује од мајмуна, потребно му је распалити машту да би му било до репродукције. У супротном, ни мрежасте чарапе, ни халтери, ни штикле се не би производиле, парфеми се не би користили, вино се не би пило, танго се не би играо. Дакле, рестриктивним мјерама смањује се број заражених, али право је питање да ли се смањује број новорођених?

Наравно, питали сте ме шта мислим, нисам ни сам сигуран, ослањам се на логику, информацијама се не може више вјеровати, па и ово што ја промишљам прихватите с резервом. Попиздео сам јер је мој основни посао декретом укинут, постао сам вишак као коњ у индустријској револуцији”, закључио је Рамбо за “Време”.

Извор: Нова