У Министарству спољних послова данас су додељена Национална признања угледним личностима из дијаспоре и региона које су у различитим областима допринеле промовисању Србије и јачању веза матице и Срба у региону и дијаспори.

Признања су уручили министар спољних послова Никола Селаковић и директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Арно Гујон.

„Награде које данас уручујемо носе имена људи који су у једном тренутку свога живота били српска дијаспора, српско расејање. Стварали су и радили ван Србије, али је њихово дело узидано у темеље наше државне и националне грађевине“, рекао је Селаковић.

Истакао је да наш приоритет мора да буде очување српског језика, ћирилице, културе, обичаја и других посебних идентитетских обележја где год наш народ да живи.

Селаковић је подвукао да ова признања припадају онима који су у великој мери свој живот подредили томе да се српски језик говори и да се српско име чује, посебно тамо где би они, да није таквих напора, како каже, ишчезли готово сигурно у мору туђих језика и имена.

Како је поручио, предуслов да наш народ има будућност јесте да нас има.

„То не значи само да се више рађамо, што је од велике важности, већ и да они који су рођени као Срби то и остану. Неговање српског језика и ћирилице зато не сме да буде нешто што је излишно, тек некакав интелектуални хоби наших људи у расејању", рекао је Селаковић.

Истакао је да је то питање опстанка наше нације што је, додао је, много важније од интелектуалног хобија.

„Много је изванредно успешних припадника српског народа широм света и природно је да они који су својим професијама досегли врхунце постају и грађани света, али по правилу они највећи никада не заборављају ко су и одакле су јер су свесни да су понешто од свог успеха црпели и из свог колективног идентитета“, рекао је Селаковић.

Награда "Никола Тесла" за заслуге постигнуте у области науке којима се промовишу проналазачка достигнућа српских научника додељена је научнику Владимиру Цмиљановићу који у Базелу предводи тим стручњака који ради на откривању лека против рака и на вакцини друге генерације против Ковида 19.

Председници Матице српске у Црној Гори и професорки Филозофског факултета у Никшићу Јелици Стојановић додељена је награда "Вук Караџић" за резултате у области неговања српског језика и ћириличког писма међу Србима у региону и дијаспори.

Награду "Слободан Јовановић", која се додељује за допринос у области политике којим се јача углед и положај Србије и српског народа у региону и свету, добио је председник Српског националног савјета Црне Горе Момчило Вуксановић.

Професору српског језика и књижевности Срђану Мијалковићу из Аустрије додељена је награда "Доситеј Обрадовић" за допринос у области просвете и очувања културног, етничког, историјског и верског идентитета Срба у дијаспори и региону.

Главну награду, "Мајка Србија" за животно дело и несебичну посвећеност јачању српског народа у расејању добио је Ђорђе Михаиловић - чувар српског војничког грбља Зејтинлик у Солуну коме ће, како је речено, то признање сутра у Солуну уручити министар Селаковић.

„Ми који не живимо у Србији увек се осећамо као да смо отишли од своје мајке, од своје породице, али знамо да је наша мајка увек ту јер Србија је наша мајка и увек ће то и бити", рекао је Срђан Мијалковић који се обратио у име добитника.

Истакао је да су Срби, свуда где живе, део јединственог, недељивог, чврстог српског културног и духовног простора.

„То је простор ван тренутних граница, друштвених промена и политика који нас чини ониме што јесмо и морамо га заједно, озбиљно и одговорно чувати и неговати јер уколико је он чвршћи, нама, али и нашој деци која у том простору стасавају биће лепше, лакше и боље“, рекао је Мијалковић.

Директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Арно Гујон је рекао да свака награда даје "ветар у леђа" и улива додатну мотивацију и наду.

„То је доказ да је ваш рад, труд запажен, цењен, поштован. Зато су награде битне“, рекао је Гујон.

Истакао је да се данас награђује упорност и посвећеност људи који раде сваки дан током целе године.

„Ви сте, свако на свој начин признати у свету, а наше сте горе лист и то је велики понос за свакога од нас. Млађим генерацијама су потребни узори који су успешни, борбени и посвећују свој живот остваривању вишег циља, а да притом не очекују ништа за узврат“, рекао је Гујон и подвукао да такве људе треба препознати и наградити.

Додела Националних признања за допринос јачању веза матице и Срба у региону и дијаспори и очување особености, језика, културе и традиције нашег народа у расејању и окружењу уведена је Законом о дијаспори и Србима у региону, а ове године додељена су први пут након 10 година.

Извор: Телевизија Храм

“Добро знај, Белведер није пао. А хелихоптер је ваш пораз” – каже ми момак, који би по мојој процијени могао имати неких 24 или 25 година, док стојимо на цетињској аутобуској станици, чекајући превоз до Будве. Одјевен је у навијачком стилу, попут јунака из енглеског филма “Football factory”: Носи црни качкет, фирмирану мајицу са крагном, кратки шортс и патике. Обраћа ми се као да је у неком заносу и под навалом емоција. Мисао често ни не заврши до краја, али не због тога што му недостају ријечи, већ због журбе да ми за кратко вријеме што више тога саопшти. Поред нас, на станици је и за наш разговор прилично незаинтересовани младић, за којег претпостављам да студира Музичку академију, будући да на леђима носи торбу са инструментом.

“Крајње је вријеме било да цетињска скупштина донесе одлуку о манастиру. Сад ће црногорски поп тамо да чита мисе и молитве”. Кажем му да се термин “миса” користи у једној другој хришћанској конфесији. Такође сам га упитао и да ли зна било кога од тзв. свештенства да је из старе Црне Горе, а да је члан те посве необичне пара-црквене организације, за коју се он нада да ће ускоро “читати мисе” у манастиру.

Каже да му то није ни важно. Једино је битно да манастир коначно буде доступан и Цетињанима, јер, по њему, то до сада није био случај. Нема ништа против да и Срби тамо долазе, али се мора знати шта је чије. Мене је више пута видио како, пролазећи увече поред кафића у који он излази, идем у богословски интернат.

Распитивао се о мени, али ми је заборавио презиме, баш као и то које сам племе. Само зна да сам “однекле из Катунске нахије”. То га и највише буни, будући да никако не може да схвати како смо ја и људи попут мене постали “посрбице”. Сматра да је ту вјероватно у питању некаква црногорска пизма и инат, који су и њему самом неразумљиви. Ускоро је стигао и дуго очекивани аутобус. Иако је у њему било доста празних сједишта, млади комита је, ипак, одлучио да сједне поред мене. На питање да ли је запослен, одговара да није. Покушавајући да се нашалим и скренем тему са политике, кажем му да је он тренутно у фази коју Американци карактеришу као “between the jobs”. На то само одмахује руком и враћа се на њему битне теме.

Док говори, сво вријеме гестикулира рукама, повремено устајући са сједишта. Прича прилично гласно, као да жели да његову аргументацију против ‘великосрпске окупације” чују сви путници у аутобусу. Са нарочитом пажњом га посматра двоје старијих француских туриста, којима је мало шта ту јасно. Но, ипак га са посебном пажњом и чуђењем слушају. Каже да је белведерска ноћ нешто најљепше што му се икада догодило, те да ће је памтити читав живот. Заувијек у срцу ће му бити урезана енергија и занос који је осјетио код својих сабораца и другарица комиткиња. На све то, свечаним и важним тоном додаје: “Белведер је за мене нови Вучји до. О њему ће ђеца једног дана читати у историјским читанкама”.

Питам га зна ли кад је била битка коју помиње и гдје се географски и просторно Вучји до налази. Каже ми да не зна. Његова искреност ме је изненадила, будући да је могао да одглуми да је љут што га то уопште и питам, те на тај начин избјегне одговор. Даљи ток нашег разговора ми је открио једног у суштини доброг и простодушног младића, који живот проводи у лошем окружењу, у погрешном времену. Покушавао сам да га убиједим у то да је најбитније да нипошто не одлази код људи који се лажно представљају као свештеници, ма колико му то изгледало као “права црногорска прича”. Са Богом и са Црквом се није шалити! За остало како хоће. Не знам колико сам успио у том свом труду, будући да је без поздрава из аутобуса изашао на будванском булевару и запутио се у правцу Словенске плаже.

Тамо ће посматрати море, док поред њега буде пролазио један сасвим други свијет, заокупљен неким другачијим, животним питањима. Са првим знацима сутона, кренуће према булевару у намјери да ухвати аутобус за Цетиње. И тако ће му проћи још један дан, слично као у пјесми загребачког бенда Хладно пиво, из времена кад су правили неку квалитетнију и искренију музику:

“Од буђења до дневника

убио сам још један дан

још један круг на мом вртуљку

сада сам ту, поново на почетку” .

А живот пролази. Вријеме и смрт, ти сурови господари овога свијета, се труде да избришу или макар изблиједе многе тренутке које човјек сматра за свој живот важним. Ишчезне и изблиједи лако све оно што није везано за истинску љубав, вјеру и наду. Тако ће, прије или касније, изблиједити и сјећање на пламен ватре запаљених белведерских гума…

Извор: Радио Светигора

Епископ бихаћко-петровачки Сергије један је од малобројних у српској цркви који је спреман да у јавности говори о свим темама – од верских питања па све до политичких прилика. Тако је и у интервјуу за Курир отворено рекао да политичке елите у Босни и Херцеговини служе као експоненти сила које земљи не желе добро и додао да постоје и неки који би на овим просторима поново да креирају неприлике… Истакао је и да Србија видно напредује с председником Александром Вучићем, којем, како каже, поједини не могу да опросте то што је Србија стала на своје ноге и што се подигла из блата самосажаљења. Говорећи о косовском проблему, наш саговорник истиче да Космет никада неће бити изгубљен ако га се сами не одрекнемо.

*Ви нам из прве руке можете рећи како у БиХ функционише суживот три народа – српског, бошњачког и хрватског. 

– Људи сарађују једни с другима, живе једни крај других, друже се и на том микроплану, осим спорадичних и све ријеђих инцидената, заиста нема проблема. Међутим, непрестана политизација свега и свачега, подстрекивана углавном изван Босне и Херцеговине, уноси немир међу људе, а онда се из страха, али и због осјећаја сигурности, људи окрећу ка својој етничкој групи. То је матрица по којој ова земља функционише већ више од тридесет година. Док год политичке елите служе као експоненти сила које овој земљи не желе стабилност и мир, дотле ће и међунационални односи бити на искушењима. Дакле, да је све до грађана, чини ми се, овој би земљи ишло много боље, али када се оствари било какав напредак, медији и елите подигну тензије, што се, свакако, одрази на обичан народ, па као посљедицу имамо неповјерење, страх и осјећај угрожености једних од других. Из тог зачараног круга, нажалост, још увијек нисмо успјели искорачити. 

*Отворено сте недавно упозорили да је „некоме, очигледно, досадио мир и напредак“, па би да „распакује Дејтон, да поново отвори старе ране, да убије и оно мало наде које имају овдашњи Срби, Хрвати и Бошњаци“. На кога сте мислили? 

– Мислио сам на оне исте који су прије тридесет година свесрдно подстакли крвави распад Југославије, на оне који су грађанима својих земаља понудили прогрес, а нама рат, крв и године сиромаштва. Такви се још нису одмакли од мјеста сопственог злочина, већ би да и даље креирају неприлике на овим просторима. Кад они који представљају сва три народа схвате да смо најближи једни другима, да једни о другима овисимо, да дијелимо исто парче земље, да говоримо истим језиком, тада ће и наша будућност бити извјеснија, мирнија, стабилнија. Још од античког доба имамо изреку дивиде ет импера (Завади, па владај), која је у овој земљи потврђена небројено пута, а док год нас други завађају, то је знак да се још нисмо политички освјестили. 

*Колико је, према вашем мишљењу, страни фактор присутан као неко ко на Балкану вуче конце у позадини? 

– У посљедња два вијека Босна и Херцеговина је подручје на којем се одмјеравају снаге великих сила. Од Турске царевине и Хабзбуршке монархије па све до наших дана ово подручје је мјесто сретања три монотеистичке религије: православља, римокатоличанства и ислама; овдје се у пуном смислу срећу Срби са Хрватима, Хрвати са Бошњацима, Бошњаци са Србима; овдје је назападнија тачка словенског православља, али је и ширење ислама на запад стало баш у Босни, а у значајнијој мјери и римокатоличанство на словенском југу није продрло источније од Босне. Овдје се западни свијет сусретао са истоком, југ са сјевером, Србија са Хрватском, ислам са хришћанством. Ово говорим како бих предочио сву геополитичку сложеност ове дивне земље која сваком припада, а која заправо није ничија, јер се њоме и њеним народима манипулише вијековима, због чега се Босни и Херцеговини свјесно не допушта да живи као и све друге земље. Та жеља за вјечним протекционизмом негативно се рефлектује на односе међу народима и док је год иностраних душебрижника, Бошњаци, Срби и Хрвати неће бити у стању преузети одговорност за ову земљу, за све њене народе и грађане. Да се разумијемо, нико од страних протектора није дошао у Босну због Босне, већ искључиво због интереса оних којима до Босне истински није стало. 

*Такође, осврнули сте се на нападе на српског председника Александра Вучића рекавши да „док год њега распињу, знам да нам је добро кренуло, да нам иде, да смо ту где јесмо“, те да је „Вучићево распеће – наше васкрсење“… 

– Хтио то неко признати или не, Александар Вучић је државник великог формата, а то се најбоље види по томе што је Србију подигао из блата самосажаљења. Наратив безнађа замијенио је наративом успјеха, градећи по Србији мостове, ауто-путеве, фабрике, отварајући хиљаде радних мјеста у којима раде они који су до јуче хтјели напустити своју земљу у потрази за послом. Захваљујући предсједнику Вучићу коначно смо завршили Храм Светог Саве, а ми, Срби ван Србије, напокон се осјећамо као они које Србија заиста доживљава као своје, као род рођени. За непуну деценију предсједник Вучић урадио је оно што генерације његових претходника нису, јер им је од Србије и српског народа био важнији лични и партијски интерес. Због тога предсједника Вучића нападају они који Србији не желе добро, а ми их лако препознајемо управо по томе што га нападају јер не могу гледати како се Србија гради и развија, како расте њен утицај и снага у међународним оквирима. Свим Србима, ма гдје били, Србија данас служи за понос, иако се њен велики напредак тек очекује ако се настави овим путем. Због тога је важно да будемо уз оне који нам добро доносе, да личну сујету и партијске интересе ставимо у други план како би наша матица Србија, након деценија посртања, што брже ишла магистралом напретка. О томе колико је политика предсједника Вучића оснажила Србе ван Србије и Републике Српске, сувишно је и говорити, али је гријех прећутати. Управо због таквог односа, на који смо чекали вијековима, предсједник Вучић имаће нашу неизмјерну захвалност, јер је подигао љествицу националне одговорности тако што је, између осталог, погледао и помогао своје сународнике од којих су сви били дигли руке. 

*Реакције на ту вашу изјаву о Вучићу биле су подељене… 

– У народу постоји мишљење да ће нам браћа опрости све осим успјеха. Они што предсједнику Вучићу не могу опростити то што је Србија стала на своје ноге, мени су замјерили јер сам истину изнио на видјело, јер нисам прећутао све оно добро што нам је учинио, бринући о нама заборављенима, остављенима и препуштенима себи самима. Ако прећутимо добра дјела, онда чинимо велику неправду, а ја сам између истине и неправде изабрао истину. И опет бих, и опет ћу. Зато је важно да мјеримо мјером истине, да изађемо из партијских ровова, да не судимо на основу предрасуда, да видимо оно што заиста јесте. Родитељи никада не виде како им дјеца расту, јер су им свакодневно пред очима, али они који их посјећу на свака три мјесеца у стању су да виде њихов стварни напредак. Кад год долазим у Србију, видим напредак, онај истински, стварни, и то ми даје осјећај задовољства и поноса, јер моја Србија, земља у којој сам рођен и одрастао, коначно личи на све друге развијене земље. Ако бих то прећутао, гријех бих велики учинио, али „није српски ћутати“. 

*Да ли су – и колико – зацелиле српске ране из 20. века, од Првог светског рата, Јасеновца, па до НАТО бомбардовања 1999. и свега што се овде дешавало деведесетих? 

– Познато је да на Балкану ране не зацјељују, јер се непрестано позлеђују. Због тога нас боле и раздиру, призивајући ново зло. О страдалним временима, којих је овдје било у изобиљу, није постигнут историјски консензус, па зато изнова проживљавамо прошлост, бројимо мртве и отварамо старе ране. Овдје српска суза није једнако вриједна као сузе других, а свака српска жртва је безначајна у односу на жртве других народа. То је више него јасно, јер је негдје одређено да Срби морају носити етикету кривца, да морају испаштати за зло које нису починили, да би се тиме умирила савјест стварних криваца за зло балканских ратова. Ми жртве из свог народа знамо, позната су нам њихова имена и жртва коју су поднијели у име свих нас. Зато их памтимо, у историји и у молитвама, у предању и у сјећањима. Исто тако, сјећамо се и жртава из других народа, са једном једином жељом – да се зло више не понавља, да опростимо једни другима и да једни са другима наставимо свој историјски ход. 

*Да ли сте оптимиста о питању решавања косовског проблема? 

– Да би се неки проблем ријешио, потребан је договор, а договора нема без компромиса. С албанске стране не видимо жељу за компромисом, а док год је тако, рјешење није на помолу. Ипак, мишљења сам да се албанске политичке позиције диктирају далеко од Приштине, па је српска преговарачка позиција утолико тежа јер није познат стварни преговарач, већ представник самозване државе Косово као својеврсни опуномоћени представник. Све је то велика политичка једначина са много непознатих, али док год сваки Србин Косово носи у души, као дио сопственог духовно-националног идентитета, за нас Косово и Метохија никада неће бити изгубљени, јер је изгубљено само оно чега се сами одрекнемо. 

*Црква је пре тачно пола године добила новог патријарха. Колико сте задовољни радом патријарха Порфирија? – 

Мислим да је цјелисходније поставити питање: колико је патријарх Порфирије задовољан нама? Ово говорим јер знам каквог смо духовника добили за поглавара Српске православне цркве. Мислим да ће његов избор и његова патријарашка дјелатност мијењати набоље свакога од нас, јер је најбољи међу нама изабран да нас води. Ученици се увијек угледају на свог учитеља, па ћемо, ако будемо имали хришћанског смирења и духовне мудрости, угледати се на свог патријарха да бисмо и сами постајали бољи, из дана у дан, из мјесеца у мјесец. То и јесте смисао духовног живота, угледати се на оне који се угледају на Христа. 

*Какав је ваш став када је реч о вакцинацији против коронавируса? 

– Човјек је биће које тежи ка слободи и свако од нас треба да одлучује у своје име, да чини оно што мисли да је добро за њега и за заједницу којој припада. Много је дезинформација и полуистина пласирано у затровани медијски простор, па је савремени човјек збуњен мноштвом противрјечних тврдњи. Ипак, потребно је филтрирати информације које долазе до нас, уочити разлику између истинских стручњака и самозваних душебрижника. Када то учинимо, знаћемо шта нам је чинити.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Предсједник Владе Црне Горе проф. др Здравко Кривокапић примио је данас Њихова преосвештенства, епископа милешевског г. Атанасија и захумско-херцеговачког г. Димитрија. Тема састанка била је упис Епархије милешвеске и Епархије захумско–херцеговачке и приморске, чији се дјелови протежу и на територију државе Црне Горе, у Јединствену евиденцију вјерских заједница, саопштено је на сајту Владе Црне Горе.

То је већ учињено са Митрополијом црногорско-приморском и Епархијом будимљанско-никшићком, а све у складу са недавно усвојеним Законом о слободи вјероисповијести.

Премијер Кривокапић искористио је прилику да епископу захумско-херцеговачком Димитрију уручи рјешење о упису у Јединствену евиденцију вјерских заједница. Епархија милешевска поднијела је захтјев за упис у Јединствену евиденцију и њеним уписом све епархије СПЦ на територији Црне Горе биће евидентиране у јединственој књизи евиденције вјерских заједница.

Премијер Кривокапић, изразивши добродошлицу високим представницима СПЦ, рекао је да је владавина права темељна вриједност сваког друштва које жели да буде уређено и стабилно, те да Влада Црне Горе жели да сваки човјек у држави осјети да је и битан и да је сигуран и да има загарантована и једнака права.

“У Црној Гори нико више не смије бити дискриминасан ни по једном основу, а нарочито то не могу бити институције које су темељни ослонци црногорске државности и њене духовне и културне препознатљивости. Епархије којима ви духовно руководите и Црква коју представљате, својим учењем, својом етиком и моралом, својом молитвом је уграђена и уткана у грађанско биће Црне Горе и радујем се новом амбијенту у којем државу Црну Гору сасвим можете да доживите као свој дом у којем ћете моћи да остварите сва, Уставом и законом загарантована права. Ђеламо у времену у којем се државе називају пријатељима и партнерима, тако да и све вјерске заједнице у Црној Гори, нарочито оне традиционалне и њихове поглаваре, доживљавамо као пријатеље и партнере на истом задатку да Црну Гору начинимо државом стабилности, толеранције, мира, солидарности и емпатије. Све што је Влада обиљежила као свој циљ, она ће и остварити, тако да ће и Темљни уговор са СПЦ, који је природни наставак процеса који је отпочет доношењем Закона о слободи вјероисповијести, такође добити свој свечани епилог, а тиме и све злонамјерне политичке игре и интриге бити сасвим демаскиране и обесмишљене”, поручио је премијер Кривокапић.

Епископи су се захвалили премијеру и Влади Црне Горе на спремности да рјеше питање Темељног уговора државе Црне Горе са СПЦ.

“Држимо да је питање Уговора веома важно, јер ће се њиме потврдити снага недавно усвојеног Закона о слободи вјероисповијести и свих одредби тог акта, које гарантују све, Уставом и међународним правом, дате слободе Цркви и вјерницима, али и омогућава да се коначно дође до суштинског међусобног поштовања и плодотворне сарадње државе и СПЦ у Црној Гори истовремено поштујући модерне тековине њихове одвојености и независности. Темељни уговор се искључиво односи на живот епархија СПЦ у Црној Гори. Ми као епископи поменутих епархија, обећали смо премијеру и Влади да ћемо у најскорије вријеме, ради интереса Цркве, државе и вјерника, учинити све са наше стране, стране СПЦ, да се Темељни уговор што прије потпише”, саопштили су на састанку епископи милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки Димитрије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Атина – На седморицу грчких митрополита, од којих се тројица у тешком стању и са озбиљним повредама налазе у болници, бачена је киселина, витриол.

На њих је током заседања црквеног суда бацио киселину 37-огодишњи јеромонах осуђен за поседовање дроге у знак протеста што је првостепена пресуда о одстрањивању са дужности потврђена.

„Напао сам их зато што су ме одстранили, зато што су ме казнили”, изјавио је полицији свештеник који је 2018. оптужен и коме се судило због поседовања и распрострањивање кокаина који је крио у својој келији уверен да је полиција тамо неће тражити. У епархије у Верији, пред судом је изјавио да је кокаин поседовао за личну употребу после чега је био ослобођен, али је требало да напусти црквене редове.

На највишој истанци је управо разматрана жалба на најављену одлуку о дисциплинским мерама и када је вечарас постало јасно да ће митрополити потврдити казну и да ће преступник морати да напусти цркву – две боце киселине које је имао при себи бацио је на седмочлано црквено судско веће повредивши притом и два адвоката и људе из обезбеђења који су покушали да га спрече.

https://www.politika.rs/scc/clanak/481935/Bacena-kiselina-na-sedmoricu-mitropolita  

Министарка културе Маја Гојковић: Очување културног наслеђа заједнички циљ

Потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе и информисања Маја Гојковић обавестила је данас Његову Светост Патријарха српског Порфирија да су на радном састанку прихваћене сугестије и предлози које је Српска Православна Црква упутила на Нацрт закона о културном наслеђу, а у циљу побољшања и унапређења текста Нацрта закона.

Гојковић је у писму патријарху нагласила да се текст на који су достављене примедбе и сугестије не налази у фази Предлога закона, те тиме ни у поступку усвајања пред Владом Републике Србије, нити пред Народном скупштином.

Потпредседница Владе је указала да је Радна група у оквиру Министарства културе и информисања тек сада, након одржане четири панел дискусије у оквиру јавне расправе, која је трајала од 6. до 28. маја, у фази разматрања бројних предлога од стране шире јавности, а у циљу побољшања текста будућег Предлога закона.

Гојковић је навела да је заједнички циљ очување културног наслеђа, а посебна пажња и заједнички труд и залагање усмерени су на заштиту културног наслеђа које се налази на територији наше Аутономне покрајине Косова и Метохије, које је свакодневно изложено нападима и уништавању.

Гојковић је изразила уверење да ћемо и у будућности, као и сада, путем чврсте сарадње доћи до најбољих решења за будући Предлог закона о културном наслеђу, који ће након усвајања предлога и сугестија допринети свеукупној заштити културног наслеђа Републике Србије и бити још један корак у заједничким залагањима државе и Српске Православне Цркве да сачувамо културно наслеђе наше државе и народа за будуће генерације.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Од како је епископ Бачки изнео јасан став, по питању будућег статуса Косова и Метохије и Закона о истополном партнерству који је у супротности са нашом вером, традицијом и породичним вредностима, тврдећи да је истополна заједница и нова родна идеологија неприхватљива са становништва библијског учења, постао је жртва медијске хајке, која је кулминирала најновијим наводима о случају од пре пет година, тачније о смрти владике Јеронима - изјавио је Александар Ђурђев, председник СЛ.

Како је могуће да се баш сада отвара један такав случај и да се у негативном контексту поминње епископ бачки, што значи да се може радити само о добро припремљеној и смишљеној машинерији лажи, којом се на све могуће начине жели компромитовати дело и лик владике Иринеја  – каже Ђурђев.

Позивамо надлежне државне органе де дејствују против очигледне сатанизације најугледнијег српског епископа и јединог живо духовно чедо светога Јустина Поповића, и да га коначно заштите од све чешћих бруталних медијских напада, чији су налогадавци сви они који су противници јаке Српске православне цркве, а самим тим и државе Србије – закључује Ђурђев.

Извор: Новости

Реаговање проф. др Предрага Драгутиновића на идеолошке нападе председника Савета Универзитета у Београду проф. др Александра Поповића. као и ректора Универзитета у Београду проф. др Иванке Поповић на Православни богословски факултет и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве

У последње време сведоци смо честих јавних наступа појединих највиших представника Универзитета у Београду, који себи допуштају, на основу функције коју тренутно обављају на Универзитету, да износе неистините и тенденциозне тврдње, при чему стварају утисак да то чине у име највиших органа Универзитета, Сената и Савета, иако у стварности за тако нешто немају никаква овлашћења тих тела.          

Последњих дана од стране једног од највиших представника Универзитета у Београду могла се чути следећа реченица: „Дакле, од 1920, кад је почео да ради, до 1952. он (мисли се на Православни богословски факултет) је био апсолутно, хајдемо условно рећи цивилни Факултет, дакле Синод и Сабор нису имали утицај на његов рад“. Реч је  о апсолутној неистини, што је видљиво из само једног осврта на законодавство Краљевине Југославије. У Закону о Српској Православној Цркви из 1929. године изричито стоји: „Свети Архијерејски Синод настојава и стара се да предавања на православним богословским факултетима државних Универзитета буду у сагласности са науком православне вере. У случајевима осведочене несугласности предузима код Министра просвете потребне мере, да се оне отклоне. Професори и доценти Богословског факултета који се бирају по Закону о универзитету постављају се, пошто се претходно утврди и верска подобност кандидата оценом Светог Архијерејског Синода“.

Наведена неистина представника Универзитета у Београду није плод незнања, јер је цитирани пропис више пута истакнут у досадашњим дискусијама унутар универзитетских тела поводом Статута Православног богословског факултета. Онај који је неистину изговорио у јавности, међутим, хтео је да истину заглуши значајем своје функције на Универзитету, чију историју јавно на тај начин фалсификује. Иста јавно изговорена неистина није ни случајна, већ је тенденциозно изговорена, у склопу координираног напада на Статут Православног богословског факултета.

У истом наступу на телевизији, исти високи представник Универзитета у Београду изјавио је да Статут Православног богословског факултета није у складу са Статутом Универзитета у Београду, као и да је то утврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. И та изјава је једнако непоштена као и претходна, јер из тенденциозно ограниченог чињеничног стања сугерише потпуно погрешан закључак. Поменути професор је, наиме, пропустио да саопшти да мишљење Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду о наводној неусаглашености два статута није усвојено од стране Сената, а такође је пропустио да помене да је исти Одбор, само у другом саставу, у претходних деценију и нешто више три пута дао управо супротно мишљење – да два статута јесу у сагласности. Јавно саопштавање закључка да је Статут Православног богословског факултета наводно несагласан са Статутом Универзитета у Београду од стране поменутог високог представника Универзитета практично представља злоупотребу његовог положаја, јер ни тај професор, ни Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду нису власни да коначно утврђују то питање. Статут Православног богословског факултета је општи акт и на снази је, и као такав може да буде оспорен само у одговарајућем поступку. Професор може да има мишљење, као што мишљење може да има и Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду, али кад се та мишљења саопштавају, треба нагласити да су то управо само мишљења, уместо да се аподиктично саопштава да постоји несагласност два статута, као да је то у одговарајућем поступку утврђена чињеница.

Слично томе, честа су иступања универзитетских тела и представника који са ауторитетом таквог свог положаја износе ставове који не изражавају став институције коју представљају. Поменути професор позвао се на закључак Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду, иако Сенат Универзитета у Београду тај закључак није усвојио. Такође, средином месеца априла текуће године појавило се  једно саопштење Ректорског колегијума Универзитета у Београду. На први поглед једно у низу многих саопштења Ректорског колегијума Универзитета у Београду, али ово је имало специфичан карактер будући да је два дана пре појављивања овог саопштења одржана седница Сената Универзитета у Београду, где је речено да ће након седнице бити састављено саопштење и послато деканима факултета да на њега дају сагласност, како би се исто сматрало саопштењем Сената. Како је само неколико декана потврдило ово саопштење, те стога није било потребне већине за доношење одлуке, оно се није могло издати као саопштење Сената Универзитета у Београду, већ у прилагођеној форми дато је као саопштење Ректорског колегијума. Ова чињеница, која је непозната јавности, открива нелегитимну позадину саопштења Ректорског колегијума. Оно заправо не представља став Универзитета у Београду, већ мишљење људи који се могу набројати на прсте обе руке, при чему Сенат Универзитета у Београду броји четрдесет шест чланова, те је стога веома спорна легитимност оваквог саопштења.

Посебно је интересантан и садржај овог саопштења Ректорског колегијума у коме се наводи следеће: „ Управа Универзитета подсећа да се напори Универзитета и његовог Православног богословског факултета у правцу усклађивања текста факултетског Статута са одговарајућим вишим правним актима још увек реализују у оквирима који су постављени закључцима универзитетског Одбора за статутарна питања и делатностима радне групе које за циљ имају отклањање сваке недоумице на плану законске заснованости факултетског Статута“. Наизглед лепо срочено, али поново уз  тенденциозно изостављање кључних чињеница. Поменути закључци Одбора за статутарна питања само дан раније нису усвојени на Сенату Универзитета у Београду, те се стога поставља питање са којим легитимитетом се исти помињу. Ово је исто као кад би суд правоснажно ослободио грађанина сваке одговорности, а тужилац наставио да се залаже за одређену врсту и висину кривичне санкције, као да се одговорност подразумева. Сваки наступ после 14. априла 2021. године, након поменуте седнице Сената,  где се говори о неусаглашености Статута Православног богословског факултета са Статутом Универзитета у Београду, може представљати искључиво лично мишљење појединца, али никако не може бити дат са ауторитетом представника Универзитета. Статут Православног богословског факултета последњи пут добио је сагласност од стране Сената Универзитета у Београду 20. новембра 2018. године и као такав је у потпуности законит и легитиман, док поменуто накнадно мишљење Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду не производи правне последице. Колика је корист позитивног мишљења о Статуту Православног богословског факултета уколико исто није усвојено од стране Сената, толика је и правна тежина мишљења и закључака Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду који нису усвојени на Сенату. 

Начин на који се наступа и како се поједине теме представљају од стране органа и појединаца који представљају Универзитет у Београду показују својеврсну академску незрелост. Многа питања са којима се данас сусрећемо у друштву тек сада се налазе на прелазу из комунистичког тоталитарног једноумља у начин посматрања и разумевања ствари усклађен са политичком и личном слободом и правима у демократском друштву. Очигледно да се историја понавља. Као што је не тако давне 1952. године Православни богословски факултет мучно осетио насилни долазак  тоталитарне идеологије комунизма, тако и сада, тај исти Факултет осећа непријатно ослобађање од преосталог наслеђа те исте тоталитарне идеологије. Крајње је време да одређени делови академске заједнице Универзитета у Београду схвате да је Београд главни град Србије, а не авнојевске Југославије, као и све последице које из тога произилазе.

др Предраг Драгутиновић,

редовни професор Православног богословског факултета

Универзитета у Београду

Извор: Дневни лист Политика, 22. мај 2021. године

Гости Радија „Светигора“ били су Министарка здравља Црне Горе др Јелена Боровинић Бојовић и директор Института за јавно здравље Црне Горе др Игор Галић. Обоје су сагласни да је Црна Гора спремна за масовну вакцинацију против болести COVID-19 и да је у том смислу веома важно ово вријеме искористити за што боље упознавање грађана са свим важним информацијама, везаним за имунизацију већ доступним вакцинама и оним чији се долазак ускоро очекује.

Министарка је констатовала да је вакцина доказано средство за борбу против короне.

„На основу чега то можемо да тврдимо?! Ако погледамо рецимо Израел и видимо да је 70 одсто становништа ревакцинисано, а 97 одсто вакцинисано првом дозом вакцине и ако упоредимо њихове резултате на дневном нивоу о броју новозаражених, видјећете да је то земља у којој је готово, ајде не могу да кажем ерадициран, али свакако значајно елиминисан утицај вируса на нормални живот и нормалне стилове живота. Према томе, несумњиво је да, ако смо свјесни чињенице да је 3 милиона људи изгубило своје животе због ове пошасти која је задесила читави свијет и да су сви они који приме вакцину заштићени, можда ће се и разбољети неки од њих, али ће клиничке слике бити много блаже од оних какве би биле да нису вакцинисани, онда су то свакако чињенице које говоре у прилог вакцинацији. Наравно на крају, вакцинација је увијек добровољна и нико нема право да врши притисак на било који начин, на било којег грађанина. Одлука мора да буде његова, да буде лична, али ако сагледамо све ове елементе и чињенице онда је потпуно јасно колико је велики значај вакцинације“, казала је министарка.

Коментаришући тренутну епидемиолошку ситуацију, др Галић је рекао да можемо да одахнемо, али не смијемо да се опустимо.

„Имамо врло повољну ситуацију, тако да можемо да одахнемо, али не смијемо да се опустимо, поготово у сусрет масовној вакцинацији неопходно је баш да у овом наредном периоду, отприлике мјесец или два, строго се придржавамо мјера, како би ефекат вакцинације дао резултате. Поштована госпођа министарка је поменула примјер Израела. Они су најбољи примјер на који начин вакцинација уз придржавање мјера може да доведе до тога да они сада нормално живе. Јуче или прекјуче су буквално славили дан када су скинули маске и шетали слободно, без обавезе да их носе на улици, тако да и ми жељно ишчекујемо тај дан, али зато нам је неопходна помоћ наравно прије свега грађана, јер само на тај начин можемо да сузбијемо епидемију“, казао је др Галић.

Оливера Балабан

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Највеће стратиште српског народа у 21. веку, концентрациони логор Јасеновац, добија свој виртуелни музеј. Реч је о порталу на коме је синтетизована историјска грађа о стравичним злочинима, али и апликацији која доноси исповести жртава на до сада на овим просторима невиђен начин. Музеј ће бити представљен изложбом у галерији “Прогрес” у Београду.

Аутори музеја су теолог Дарко Николић и сценариста Богдан Шпањевић, који се успешно бави дигиталним представљањем музејских експоната у свету.

„Портал је једна врста хрестоматије, читанке о Јасеновцу у којој смо покушали да саберемо релевантну историјску грађу и да је систематизујемо. Што се тиче апликације, иновација је приступ у коме ангажујемо гледаоца путем звука, специјалног звучног дизајна. Када се каже виртуелно, мисли се на стварност креирану путем рачунара и софтвера, музеј је условно речено виртуелан, користимо софтвер, али слике које стварамо су звучне. Веома су пажљиво дизајниране“, објашњава Шпањевић.

Јасеновац – Земља живих

Музеј „Јасеновац логор смрти – земља живих“ даје слику о томе шта се заправо у Јасеновцу догодило, због чега, односно, шта је претходило убијању на најсвирепији начин, али и шта се десило по престанку рата. Објашњава какав је био однос власти према стравичном злочину, какав је данас и какав би требало да буде.

Међутим, главна вредност пројекта је нови поглед на смрт у стравичном систему логора, перспектива за коју, као теолог Николић сматра да је једина могућа – новозаветна, јер је она и темељ наше културе.

Прича о Јасеновцу подељена је у десет великих поглавља, првих девет алудира на кругове пакла, а због последњег су се аутори и упустили у овај сложени подухват.

„У последњем поглављу, које смо назвали „Земља живих“, заправо свему дајемо јеванђељски тон, то што се догодило посматрамо из есхатолошке перспективе Царства Божијег, када све почиње да добија другу димензију. Ти догађаји одједном се доживаљавају у потпуно новом светлу, у светлу васкршње радости. Осећа се да све то, колико год да је било страшно, почиње да има потпуно нови смисао за свакога од нас“, каже Николић.

Сведочанства жртава

Да би се то постигло, пред посетиоцима музеја су сведочанства жртава представљена на до сада код нас невиђен начин. Шпањевић каже да је користио низ искустава оваквих пројеката који су реализовани по свету. Суштина је у томе да посетоци оно што музеј представи доживе на што личнији начин.

„Покушали смо да повежемо наше, са животима људи који су нестали у Јасеновцу, да пронађемо те везе и осетимо њих као људе, као личности, као непоновљиве феномене на Земљи, као што је то свако од нас. То је управо супротно перцепцији тих људи као бројева, као сумарних статистика којима калкулишемо у тој математици злочина, да ли их је било оволико или онолико. Заправо, када доживите једног човека као непоновљиви свемир који се родио на земљи, осетите њега, његов живот, његова осећања – он за вас постаје брат или сестра, он постаје неко заиста ваш“, каже овај сценариста.

Историјски материјал пажљиво је распоређен у више целина, па тако посетиоци сајта по први пут на једном месту могу да виде и топографију логора смрти и на тај начин осете размере устачког злочина.

Топографија злочина

„Јако је важно да се упознамо са географијом и топографијом овог ужаса, са сваким местом страдања, али с друге стране, она није само то, то је географија светости. То је земља живих, то је за нас Света Земља. Када се упознате са њом, упознате простор светости у коме би човек могао да осети потпуно нову димензију живота, потпуно нови дух који је у стању да човека мења“, каже Николић.

Виртуелни музеј Јасеновца биће представљем и интерактивном изложбом која ће бити отворена вечерас, 21. априла, у 19 часова у галерији „Прогрес“ у Београду.

“Гвоздена књига” стигла из Јасеновца

Посетиоци ће имати прилику да додирну једину скулптуру коју овај пројекат има, реч је о „Гвозденој књизи”, која је поред портала и апликације трећа компонента вирутелног музеја о страдању у НДХ.

Неопходно је да са собом понесу мобилни телефон, јер ће, док прегледају “Гвоздену књигу”, слушати сведочанства логораша. Експонат је специјално за ову прилику допремљен из Јасеновца.

„Не желимо да откривамо друге детаље, посетиоци ће се осетити гануто, али ће осетити и љубав према животу. Јасеновац нас учи животу, да га волимо, да љубимо једни друге, грлимо једни друге, не упућује нас да будемо загледани у смрт и мржњу. То су лекције које ми покушавамо да научимо из ужаса Јасеновца“, каже Шпањевић.

„Ми смо се заправо бавили житијем светих. Сви јасеновачки мученици су проглашени светим, ми смо се бавили управо том темом“, додаје Николић.

Виртуелни музеј Јасеновца има подршку Министарства културе и информисања, Музеја жртава геноцида и Епархије пакрачко – славонске, односно владике Јованa Ћулибрка који је ауторима као стручњак за питање геноцида дао оквир у коме ће прича бити испричана.

Извор: Спутњик