Министарка културе Маја Гојковић: Очување културног наслеђа заједнички циљ

Потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе и информисања Маја Гојковић обавестила је данас Његову Светост Патријарха српског Порфирија да су на радном састанку прихваћене сугестије и предлози које је Српска Православна Црква упутила на Нацрт закона о културном наслеђу, а у циљу побољшања и унапређења текста Нацрта закона.

Гојковић је у писму патријарху нагласила да се текст на који су достављене примедбе и сугестије не налази у фази Предлога закона, те тиме ни у поступку усвајања пред Владом Републике Србије, нити пред Народном скупштином.

Потпредседница Владе је указала да је Радна група у оквиру Министарства културе и информисања тек сада, након одржане четири панел дискусије у оквиру јавне расправе, која је трајала од 6. до 28. маја, у фази разматрања бројних предлога од стране шире јавности, а у циљу побољшања текста будућег Предлога закона.

Гојковић је навела да је заједнички циљ очување културног наслеђа, а посебна пажња и заједнички труд и залагање усмерени су на заштиту културног наслеђа које се налази на територији наше Аутономне покрајине Косова и Метохије, које је свакодневно изложено нападима и уништавању.

Гојковић је изразила уверење да ћемо и у будућности, као и сада, путем чврсте сарадње доћи до најбољих решења за будући Предлог закона о културном наслеђу, који ће након усвајања предлога и сугестија допринети свеукупној заштити културног наслеђа Републике Србије и бити још један корак у заједничким залагањима државе и Српске Православне Цркве да сачувамо културно наслеђе наше државе и народа за будуће генерације.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Од како је епископ Бачки изнео јасан став, по питању будућег статуса Косова и Метохије и Закона о истополном партнерству који је у супротности са нашом вером, традицијом и породичним вредностима, тврдећи да је истополна заједница и нова родна идеологија неприхватљива са становништва библијског учења, постао је жртва медијске хајке, која је кулминирала најновијим наводима о случају од пре пет година, тачније о смрти владике Јеронима - изјавио је Александар Ђурђев, председник СЛ.

Како је могуће да се баш сада отвара један такав случај и да се у негативном контексту поминње епископ бачки, што значи да се може радити само о добро припремљеној и смишљеној машинерији лажи, којом се на све могуће начине жели компромитовати дело и лик владике Иринеја  – каже Ђурђев.

Позивамо надлежне државне органе де дејствују против очигледне сатанизације најугледнијег српског епископа и јединог живо духовно чедо светога Јустина Поповића, и да га коначно заштите од све чешћих бруталних медијских напада, чији су налогадавци сви они који су противници јаке Српске православне цркве, а самим тим и државе Србије – закључује Ђурђев.

Извор: Новости

Реаговање проф. др Предрага Драгутиновића на идеолошке нападе председника Савета Универзитета у Београду проф. др Александра Поповића. као и ректора Универзитета у Београду проф. др Иванке Поповић на Православни богословски факултет и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве

У последње време сведоци смо честих јавних наступа појединих највиших представника Универзитета у Београду, који себи допуштају, на основу функције коју тренутно обављају на Универзитету, да износе неистините и тенденциозне тврдње, при чему стварају утисак да то чине у име највиших органа Универзитета, Сената и Савета, иако у стварности за тако нешто немају никаква овлашћења тих тела.          

Последњих дана од стране једног од највиших представника Универзитета у Београду могла се чути следећа реченица: „Дакле, од 1920, кад је почео да ради, до 1952. он (мисли се на Православни богословски факултет) је био апсолутно, хајдемо условно рећи цивилни Факултет, дакле Синод и Сабор нису имали утицај на његов рад“. Реч је  о апсолутној неистини, што је видљиво из само једног осврта на законодавство Краљевине Југославије. У Закону о Српској Православној Цркви из 1929. године изричито стоји: „Свети Архијерејски Синод настојава и стара се да предавања на православним богословским факултетима државних Универзитета буду у сагласности са науком православне вере. У случајевима осведочене несугласности предузима код Министра просвете потребне мере, да се оне отклоне. Професори и доценти Богословског факултета који се бирају по Закону о универзитету постављају се, пошто се претходно утврди и верска подобност кандидата оценом Светог Архијерејског Синода“.

Наведена неистина представника Универзитета у Београду није плод незнања, јер је цитирани пропис више пута истакнут у досадашњим дискусијама унутар универзитетских тела поводом Статута Православног богословског факултета. Онај који је неистину изговорио у јавности, међутим, хтео је да истину заглуши значајем своје функције на Универзитету, чију историју јавно на тај начин фалсификује. Иста јавно изговорена неистина није ни случајна, већ је тенденциозно изговорена, у склопу координираног напада на Статут Православног богословског факултета.

У истом наступу на телевизији, исти високи представник Универзитета у Београду изјавио је да Статут Православног богословског факултета није у складу са Статутом Универзитета у Београду, као и да је то утврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. И та изјава је једнако непоштена као и претходна, јер из тенденциозно ограниченог чињеничног стања сугерише потпуно погрешан закључак. Поменути професор је, наиме, пропустио да саопшти да мишљење Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду о наводној неусаглашености два статута није усвојено од стране Сената, а такође је пропустио да помене да је исти Одбор, само у другом саставу, у претходних деценију и нешто више три пута дао управо супротно мишљење – да два статута јесу у сагласности. Јавно саопштавање закључка да је Статут Православног богословског факултета наводно несагласан са Статутом Универзитета у Београду од стране поменутог високог представника Универзитета практично представља злоупотребу његовог положаја, јер ни тај професор, ни Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду нису власни да коначно утврђују то питање. Статут Православног богословског факултета је општи акт и на снази је, и као такав може да буде оспорен само у одговарајућем поступку. Професор може да има мишљење, као што мишљење може да има и Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду, али кад се та мишљења саопштавају, треба нагласити да су то управо само мишљења, уместо да се аподиктично саопштава да постоји несагласност два статута, као да је то у одговарајућем поступку утврђена чињеница.

Слично томе, честа су иступања универзитетских тела и представника који са ауторитетом таквог свог положаја износе ставове који не изражавају став институције коју представљају. Поменути професор позвао се на закључак Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду, иако Сенат Универзитета у Београду тај закључак није усвојио. Такође, средином месеца априла текуће године појавило се  једно саопштење Ректорског колегијума Универзитета у Београду. На први поглед једно у низу многих саопштења Ректорског колегијума Универзитета у Београду, али ово је имало специфичан карактер будући да је два дана пре појављивања овог саопштења одржана седница Сената Универзитета у Београду, где је речено да ће након седнице бити састављено саопштење и послато деканима факултета да на њега дају сагласност, како би се исто сматрало саопштењем Сената. Како је само неколико декана потврдило ово саопштење, те стога није било потребне већине за доношење одлуке, оно се није могло издати као саопштење Сената Универзитета у Београду, већ у прилагођеној форми дато је као саопштење Ректорског колегијума. Ова чињеница, која је непозната јавности, открива нелегитимну позадину саопштења Ректорског колегијума. Оно заправо не представља став Универзитета у Београду, већ мишљење људи који се могу набројати на прсте обе руке, при чему Сенат Универзитета у Београду броји четрдесет шест чланова, те је стога веома спорна легитимност оваквог саопштења.

Посебно је интересантан и садржај овог саопштења Ректорског колегијума у коме се наводи следеће: „ Управа Универзитета подсећа да се напори Универзитета и његовог Православног богословског факултета у правцу усклађивања текста факултетског Статута са одговарајућим вишим правним актима још увек реализују у оквирима који су постављени закључцима универзитетског Одбора за статутарна питања и делатностима радне групе које за циљ имају отклањање сваке недоумице на плану законске заснованости факултетског Статута“. Наизглед лепо срочено, али поново уз  тенденциозно изостављање кључних чињеница. Поменути закључци Одбора за статутарна питања само дан раније нису усвојени на Сенату Универзитета у Београду, те се стога поставља питање са којим легитимитетом се исти помињу. Ово је исто као кад би суд правоснажно ослободио грађанина сваке одговорности, а тужилац наставио да се залаже за одређену врсту и висину кривичне санкције, као да се одговорност подразумева. Сваки наступ после 14. априла 2021. године, након поменуте седнице Сената,  где се говори о неусаглашености Статута Православног богословског факултета са Статутом Универзитета у Београду, може представљати искључиво лично мишљење појединца, али никако не може бити дат са ауторитетом представника Универзитета. Статут Православног богословског факултета последњи пут добио је сагласност од стране Сената Универзитета у Београду 20. новембра 2018. године и као такав је у потпуности законит и легитиман, док поменуто накнадно мишљење Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду не производи правне последице. Колика је корист позитивног мишљења о Статуту Православног богословског факултета уколико исто није усвојено од стране Сената, толика је и правна тежина мишљења и закључака Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду који нису усвојени на Сенату. 

Начин на који се наступа и како се поједине теме представљају од стране органа и појединаца који представљају Универзитет у Београду показују својеврсну академску незрелост. Многа питања са којима се данас сусрећемо у друштву тек сада се налазе на прелазу из комунистичког тоталитарног једноумља у начин посматрања и разумевања ствари усклађен са политичком и личном слободом и правима у демократском друштву. Очигледно да се историја понавља. Као што је не тако давне 1952. године Православни богословски факултет мучно осетио насилни долазак  тоталитарне идеологије комунизма, тако и сада, тај исти Факултет осећа непријатно ослобађање од преосталог наслеђа те исте тоталитарне идеологије. Крајње је време да одређени делови академске заједнице Универзитета у Београду схвате да је Београд главни град Србије, а не авнојевске Југославије, као и све последице које из тога произилазе.

др Предраг Драгутиновић,

редовни професор Православног богословског факултета

Универзитета у Београду

Извор: Дневни лист Политика, 22. мај 2021. године

Гости Радија „Светигора“ били су Министарка здравља Црне Горе др Јелена Боровинић Бојовић и директор Института за јавно здравље Црне Горе др Игор Галић. Обоје су сагласни да је Црна Гора спремна за масовну вакцинацију против болести COVID-19 и да је у том смислу веома важно ово вријеме искористити за што боље упознавање грађана са свим важним информацијама, везаним за имунизацију већ доступним вакцинама и оним чији се долазак ускоро очекује.

Министарка је констатовала да је вакцина доказано средство за борбу против короне.

„На основу чега то можемо да тврдимо?! Ако погледамо рецимо Израел и видимо да је 70 одсто становништа ревакцинисано, а 97 одсто вакцинисано првом дозом вакцине и ако упоредимо њихове резултате на дневном нивоу о броју новозаражених, видјећете да је то земља у којој је готово, ајде не могу да кажем ерадициран, али свакако значајно елиминисан утицај вируса на нормални живот и нормалне стилове живота. Према томе, несумњиво је да, ако смо свјесни чињенице да је 3 милиона људи изгубило своје животе због ове пошасти која је задесила читави свијет и да су сви они који приме вакцину заштићени, можда ће се и разбољети неки од њих, али ће клиничке слике бити много блаже од оних какве би биле да нису вакцинисани, онда су то свакако чињенице које говоре у прилог вакцинацији. Наравно на крају, вакцинација је увијек добровољна и нико нема право да врши притисак на било који начин, на било којег грађанина. Одлука мора да буде његова, да буде лична, али ако сагледамо све ове елементе и чињенице онда је потпуно јасно колико је велики значај вакцинације“, казала је министарка.

Коментаришући тренутну епидемиолошку ситуацију, др Галић је рекао да можемо да одахнемо, али не смијемо да се опустимо.

„Имамо врло повољну ситуацију, тако да можемо да одахнемо, али не смијемо да се опустимо, поготово у сусрет масовној вакцинацији неопходно је баш да у овом наредном периоду, отприлике мјесец или два, строго се придржавамо мјера, како би ефекат вакцинације дао резултате. Поштована госпођа министарка је поменула примјер Израела. Они су најбољи примјер на који начин вакцинација уз придржавање мјера може да доведе до тога да они сада нормално живе. Јуче или прекјуче су буквално славили дан када су скинули маске и шетали слободно, без обавезе да их носе на улици, тако да и ми жељно ишчекујемо тај дан, али зато нам је неопходна помоћ наравно прије свега грађана, јер само на тај начин можемо да сузбијемо епидемију“, казао је др Галић.

Оливера Балабан

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Највеће стратиште српског народа у 21. веку, концентрациони логор Јасеновац, добија свој виртуелни музеј. Реч је о порталу на коме је синтетизована историјска грађа о стравичним злочинима, али и апликацији која доноси исповести жртава на до сада на овим просторима невиђен начин. Музеј ће бити представљен изложбом у галерији “Прогрес” у Београду.

Аутори музеја су теолог Дарко Николић и сценариста Богдан Шпањевић, који се успешно бави дигиталним представљањем музејских експоната у свету.

„Портал је једна врста хрестоматије, читанке о Јасеновцу у којој смо покушали да саберемо релевантну историјску грађу и да је систематизујемо. Што се тиче апликације, иновација је приступ у коме ангажујемо гледаоца путем звука, специјалног звучног дизајна. Када се каже виртуелно, мисли се на стварност креирану путем рачунара и софтвера, музеј је условно речено виртуелан, користимо софтвер, али слике које стварамо су звучне. Веома су пажљиво дизајниране“, објашњава Шпањевић.

Јасеновац – Земља живих

Музеј „Јасеновац логор смрти – земља живих“ даје слику о томе шта се заправо у Јасеновцу догодило, због чега, односно, шта је претходило убијању на најсвирепији начин, али и шта се десило по престанку рата. Објашњава какав је био однос власти према стравичном злочину, какав је данас и какав би требало да буде.

Међутим, главна вредност пројекта је нови поглед на смрт у стравичном систему логора, перспектива за коју, као теолог Николић сматра да је једина могућа – новозаветна, јер је она и темељ наше културе.

Прича о Јасеновцу подељена је у десет великих поглавља, првих девет алудира на кругове пакла, а због последњег су се аутори и упустили у овај сложени подухват.

„У последњем поглављу, које смо назвали „Земља живих“, заправо свему дајемо јеванђељски тон, то што се догодило посматрамо из есхатолошке перспективе Царства Божијег, када све почиње да добија другу димензију. Ти догађаји одједном се доживаљавају у потпуно новом светлу, у светлу васкршње радости. Осећа се да све то, колико год да је било страшно, почиње да има потпуно нови смисао за свакога од нас“, каже Николић.

Сведочанства жртава

Да би се то постигло, пред посетиоцима музеја су сведочанства жртава представљена на до сада код нас невиђен начин. Шпањевић каже да је користио низ искустава оваквих пројеката који су реализовани по свету. Суштина је у томе да посетоци оно што музеј представи доживе на што личнији начин.

„Покушали смо да повежемо наше, са животима људи који су нестали у Јасеновцу, да пронађемо те везе и осетимо њих као људе, као личности, као непоновљиве феномене на Земљи, као што је то свако од нас. То је управо супротно перцепцији тих људи као бројева, као сумарних статистика којима калкулишемо у тој математици злочина, да ли их је било оволико или онолико. Заправо, када доживите једног човека као непоновљиви свемир који се родио на земљи, осетите њега, његов живот, његова осећања – он за вас постаје брат или сестра, он постаје неко заиста ваш“, каже овај сценариста.

Историјски материјал пажљиво је распоређен у више целина, па тако посетиоци сајта по први пут на једном месту могу да виде и топографију логора смрти и на тај начин осете размере устачког злочина.

Топографија злочина

„Јако је важно да се упознамо са географијом и топографијом овог ужаса, са сваким местом страдања, али с друге стране, она није само то, то је географија светости. То је земља живих, то је за нас Света Земља. Када се упознате са њом, упознате простор светости у коме би човек могао да осети потпуно нову димензију живота, потпуно нови дух који је у стању да човека мења“, каже Николић.

Виртуелни музеј Јасеновца биће представљем и интерактивном изложбом која ће бити отворена вечерас, 21. априла, у 19 часова у галерији „Прогрес“ у Београду.

“Гвоздена књига” стигла из Јасеновца

Посетиоци ће имати прилику да додирну једину скулптуру коју овај пројекат има, реч је о „Гвозденој књизи”, која је поред портала и апликације трећа компонента вирутелног музеја о страдању у НДХ.

Неопходно је да са собом понесу мобилни телефон, јер ће, док прегледају “Гвоздену књигу”, слушати сведочанства логораша. Експонат је специјално за ову прилику допремљен из Јасеновца.

„Не желимо да откривамо друге детаље, посетиоци ће се осетити гануто, али ће осетити и љубав према животу. Јасеновац нас учи животу, да га волимо, да љубимо једни друге, грлимо једни друге, не упућује нас да будемо загледани у смрт и мржњу. То су лекције које ми покушавамо да научимо из ужаса Јасеновца“, каже Шпањевић.

„Ми смо се заправо бавили житијем светих. Сви јасеновачки мученици су проглашени светим, ми смо се бавили управо том темом“, додаје Николић.

Виртуелни музеј Јасеновца има подршку Министарства културе и информисања, Музеја жртава геноцида и Епархије пакрачко – славонске, односно владике Јованa Ћулибрка који је ауторима као стручњак за питање геноцида дао оквир у коме ће прича бити испричана.

Извор: Спутњик

Ова документа су вредан допринос досадашњим сазнањима о томе да су уништење организације и свештенства СПЦ и прелаз што већег броја православних Срба на римокатоличку веру били главни мотиви деловања надбискупа Степинца, истиче историчар Милан Кољанин.

Једно озбиљно историјско откриће, два писма надбискупа Алојзија Степинца из 1941. упућена папи Пију Дванаестом, стигло је до јавности захваљујући необичном споју: прво је о њима проговорио српски патријарх, а затим је делове објавио један хрватски историчар. У недавном интервјуу за хрватску телевизију патријарх српски Порфирије изјавио је да у рукама има Степинчева писма чији су делови „дубоко проблематични”, а ускоро су у медијима, захваљујући историчару Хрвоју Класићу, и објављени исечци ових писама у којима Степинац јасно и недвосмислено подржава Независну државу Хрватску, свестан њених расних закона, покрштавања Срба „шизматика” и Јевреја, о чему непосредно и пише. „Велики је интерес Срба шизматика да уђу у Католичку цркву. Сигурно то чине под утиском да власт подржава католичанство. Али не може се порећи ни да их тера и сва беда шизматичке цркве... Верујем, када би поглавник Павелић био 20 година на челу владе, шизматици би били сасвим ликвидирани из Хрватске...”, наводи се у писму које је Класић јавности пренео и у италијанском оригиналу – да не би било неке забуне, нарочито око глагола „liquidare”.

До сада непозната стручњацима, писма загребачког надбискупа Алојзија Степинца, за историчара др Милана Кољанина, који је научну каријеру посветио управо проучавању Другог светског рата, имају несумњиву важност. Ова писма су неоспорно значајан допринос добијању потпуније слике о деловању надбискупа у усташкој држави и његовим напорима да ојача њен међународни положај, каже Кољанин у разговору за „Политику”.

– Ради се о два писма која је надбискуп упутио папи, 16. маја и 14. јуна 1941, дакле у првим месецима постојања велике усташке хрватске државе. То је време када су већ донети репресивни и расистички закони, када је Српска православна црква стављена ван закона, када су почела масовна убијања и интернирања Срба. Већ почетком маја 1941. законски је регулисан прелаз с једне вере на другу што се пре свега односило на православне Србе. Поменута писма показују изразито афирмативан однос надбискупа Степинца према властима и деловању органа усташке државе. Она показују његово уверење у намеру државних вођа да НДХ претворе у католичку земљу. Писма су допринос досадашњим сазнањима о координацији деловања Римокатоличке цркве и усташке државе. Познато је да је надбискуп био добро обавештен о насиљима над Србима који су покушавали да спасу живот преласком на римокатоличку веру. Писма су вредан допринос досадашњим сазнањима о томе да су уништење организације и свештенства Српске православне цркве и прелаз што већег броја православних Срба на римокатоличку веру били главни мотив деловања надбискупа Степинца и римокатоличке хијерархије у НДХ, без обзира на цену у људским животима – истиче др Кољанин.

Он истиче да писмо папи од 14. јуна 1941. показује да се надбискуп Степинац поново залагао за признање НДХ од Свете столице.

О ћутању Степинца на злочине НДХ, али о његовој нетрепељивости према православној цркви, о покрштавању Срба, прозелитизму, убијању свештеника и епископа, али и о убијању деце у НДХ папи Фрањи писао је тадашњи патријарх српски Иринеј 2014. године у време када се очекивало да ће потпис поглавара Римокатоличке цркве на канонизацију блаженог Алојзија Степинца бити ускоро стављен, чиме ће се загребачки надбискуп уврстити у ред светих Католичке цркве. Као одговор на сада већ добро познату молбу патријарха папи да скине с дневног реда канонизацију и препусти Степинца непогрешивом суду божјем, основана је Мешовита православно-католичка комисија која је кроз неколико састанака разговарала о Степинчевом животу, спорним местима његове биографије. У њеном раду, на позив црквених великодостојника с обе стране, учествовали су и стручњаци, историчари, а међу њима и наш саговорник.

– Рад мешовите комисије која је имала задатак да сагледа деловање надбискупа, потоњег кардинала, Алојзија Степинца током постојања НДХ је закључен, али не и окончан. Комисија је инсистирала на томе да се омогући истраживање извора из времена понтификата папе Пија Дванаестог, чему су следила одговарајућа обећања. Међутим, тек је одлука папе Фрање да се ова документација стави на увид научној јавности пре рока омогућила потпунија истраживања – истиче др Кољанин.

Попут заседања, и закључци комисије за сада су недоступни јавности, али је упечатљиво да је један гласни део јавног мњења осудио што се о овој теми уопште разговара с „оним другима”. У Србији се тако могло чути мишљење да српски архијереји учествовањем у раду комисије дају легитимитет канонизацији Степинца, док су Хрвати све схватили као „треће суђење” загребачком надбискупу. Тешко је проценити шта би требало више да нас забрине: тај панични страх од сусрета с другим или наше незнање о догађајима из Другог светског рата.

Надбискупови сведоци одбране

Реагујући на изјаву патријарха Порфирија о проблематичним местима у Степинчевим писмима, свештеник Јурај Батеља, постулатор каузе за канонизацију Алојзија Степинца, навео је да сматра да би српски патријарх више допринео помирењу ако би споменуо како су владике СПЦ до 1935. одседале у двору загребачког надбискупа кад год би дошле у Загреб, као и да је владика Емилијан хтео да 1946. на суђењу надбискупу посведочи „о љубави и помоћи коју је Степинац пружио Србима у Другом светском рату”. Догађаји се не могу сагледавати у црно-белој техници, и то је у интервјуу хрватској телевизији поменуо патријарх Порфирије говорећи о Степинцу. После убиства тројице епископа и стотине свештеника на територији НДХ, а од последица мучења у усташком затвору преминуо је и загребачки владика Доситеј, православни епископ жели да сведочи у корист загребачког надбискупа који је о свему томе, у најмању руку, гласно ћутао?

– Суђење надбискупу Степинцу октобра 1946. свакако није било у потпуности по данашњим мерилима праведног суђења. Уз остало, нису позивани сведоци који су хтели да сведоче о неким хуманим поступцима надбискупа што је оставило извесну сенку на судски поступак. С друге стране, суђење је недвосмислено показало да је надбискуп мирно посматрао како се пред његовим очима уништава једна хришћанска црква и масовно убијају њени великодостојници, свештенство и верници. Показало се да је одобравао одузимање њених храмова и имовине за сопствену цркву као и да је својим верским ауторитетом подржавао усташку државу до њених последњих дана – истиче Кољанин.

Извор: Политика

Логичка беспућа фра Мариа Кнезовића

у служби прикривања апологије усташтва

Играни филм у режији Предрага Антонијевића „Дара из Јасеновца“, очекивано, изазвао је много реакција, како у домаћој тако и у иностраној и регионалној (екс-Ју) јавности. Реаговали су стручњаци и лаици, од филмских критичара, преко историчара до различитих интелектуалаца и, што би се рекло, обичног света. Реакције су углавном позициониране на две екстремне стране – жестока критика филма, са једне и велика похвала филму, са друге стране. И то не би било ништа чудно и неуобичајено да прича о овом филму и уопште сам филм није више од филма. Шта више, најмање је било речи о филму као уметничком остварењу. Највише речи, опет некако очекивано, било је о самим историјским догађајима, о којима филм говори. Тако, основна тема је била – ко (о тим догађајима) лаже? Они који су филм снимили или они који говоре да је филм „памфлет лажи“?

Један од критичара филма, заправо критичара историјских факата, је и фра Марио Кнезовић, свештеник РКЦ, припадник Фрањевачког реда и предавач на Филозофском факултету у Мостару. Своју критику изнео је у видео поруци, коју је објавио на ЈуТјубу: Dara iz Jasenovca ili kako dobro širiti mržnju i lagati - YouTube

Нажалост, уз сву моју добру вољу, ја ову критику не могу другачије да разумем осим као, невешто скривену, апологију усташтва. Жао ми је што то морам да кажем, али ме логичке бизарности и гажење чињеница од стране фра Мариа наводе на такав закључак. Свој утисак ћу детаљно образложити, анализирајући ставове које је фра Марио изнео у својој видео поруци.

Почео бих са реченицом коју је фра Марио изнео при крају свог излагања. Тачније са делом реченице, у којем каже да је у Јасеновцу „било зла и злочина“. Овај део реченице звучи охрабрујуће, али је нажалост у оштрој контрадикцији са целокупним садржајем излагања фра Мариа. Дакле, ако стоји да је „у Јасеновцу било зла и злочина“ онда све остало што је фра Марио рекао не стоји. Кренимо редом како бисмо уочили ту контрадикцију. Сагледајмо све што је фра Марио рекао у контексту ове његове реченице да је „у Јасеновцу било зла и злочина“.

Први став фра Марија: Два сата и пет минута, колико траје филм „Дара из Јасеновца“, подразумевало је доста труда и енергије да се поднесу лажи, вели фра Марио. Шта су у филму лажи, одговор нисмо добили, осим једне беспотребне (и бесмислене) апологије кардинала Степинца, на коју ћемо се касније осврнути. У филму су приказани злочини у логору Јасеновац (Градина и Стара Градишка) и конкретне личности које су те злочине починиле. Шта је ту лажно, шта је измишљено – злочинци или злодела? Како са овом тврдњом коегзистира друга тврдња фра Мариа – да је у Јасеновцу било зла и злочина? Ако је било зла и злочина, онда је било и оних који су злочине починили. Логично. Шта је онда у филму лажно? Можда фра Марио мисли да су Макс Лубурић, Љубо Милош, фра Мајсторовић, Анте Врбан и остали зликовци измишљене личности? Можда мисли да је (не)часна сестра Барта Пулхериа, доказани ратни злочинац (која је нажалост побегла од правде), измишљена личност? Можда мисли да је Анте Врбан лагао на суђењу да је цианидом побио више од четрдесеторо деце, што је на филму и приказано? Не знамо шта фра Марио мисли да је лаж у филму, јер нам у својој видео поруци то није објаснио.

Управо то одсуство објашњења шта је у филму лаж замењено је бесмисленом генерализацијом. Фра Марио тврди да је филм наиван, површан и злонамеран. Тврди чак да је филм чиста пропаганда, да је мотивисан мржњом и да представља платформу за ширење мржње. Према коме и против кога? Сада долазимо до поменуте генерализације која има и свој циљ. За наводну мету мржње фра Марио одређује: Хрвате, Католичку Цркву, часне сестре, фратре. Ово је страшна бесмислица и катастрофална замена теза, која је својствена или људима спорог ума или оним са       злонамерним умом. Не верујем да је фра Марио човек спорог ума (да не кажем глуп), обзиром да је врло образован, како теолошки, тако и философски, те да је доктор наука. Ради се свакако о интелигентном човеку, чији ум није из немоћи изрекао овакву логичку бесмислицу. Ту логичку бесмислицу представља поменута генерализација. Филм је уперен против усташа а не против Хрвата. Тачно је, усташе јесу били Хрвати, али из тога не следи да су сви Хрвати усташе. Дакле, упереност филма против усташа није и не може бити упереност против Хрвата. Забога, па у том логору страдали су и Хрвати, који се нису слагали са усташком идеологијом. Једноставно, фра Марио врши генерализацију која би се могла окарактерисати као non sequitur логичка грешка. Јер из става да су усташе били Хрвати не следи (non sequitur) нужно да су Хрвати усташе. Катастрофално је изједначавати појам усташа са појмом Хрват. То је логички крш и лом.

Слично стоји и са Католичком Црквом као наводном метом напада од стране овог филма. Историјска је чињеница да је део клира Католичке Цркве учествовао у злочинима у НДХ, током Другог светског рата. О томе су сведочили и часни припадници РКЦ, међу којима је најпознатији кардинал Тисеран. Али опет, из тога не следи да указивање на те конкретне чињенице, са именом и презименом, представља упирање на целу Католичку Цркву. То је поново једна недопустива и нелогична генерализација – одсуство воље и труда да се у расуђивању разликује конкретно и опште. Филм критикује конкретност (конкретне злочинце из редова католичког клира) а не општост (РКЦ у тоталитету)                                                        .

Исти логички крш замене конкретног, који је предмет филма са општим, које није предмет филма, дешава се када фра Марио тврди да су мета напада филма часне сестре и фратри. Који фратри су мета напада филма, питамо се? Једини фратар који се у филму појављује је фра Мајсторовић (Мирослав Филиповић), усташки злочинац који је због својих монструозних злочина назван фра Сатана (он је због тих злочина и искључен из Фрањевачког реда). Да ли на овог „фратра“ мисли фра Марио? Не знам на којег би другог мислио, јер је то једини „фратар“ који се појављује у филму. Да ли жели да каже да фра Мајсторовић није био злочинац? Да ли је то та „лаж“ у филму, коју је на почетку свог видео наступа истакао? Не знамо, јер нам ништа није прецизирао. Фра Марио је оставио све у домену општег, тако да можемо само да слутимо. Али и да се питамо: зашто општост, зашто генерализација, зашто не конкретност? Филм јасно говори о конкретностима, о конкретним историјским личностима које су починиле злочине. Зашто фра Марио, ако је већ квалификовао филм као лаж, није изнео апологију тих конкретних личности? Зашто их је претворио у општост, у генерализацију?

Претварање конкретности у општост (генерализација) може имати два циља. Њен основни циљ је да се, прикривено и лукаво, негирају злочини и да се перу злочинци. Наравно да фра Марио није могао да развија апологију конкретних имена и презимена злочинаца који су приказани на филму. Забога, па то би било јасно стављање на страну усташке идеологије и у супротности са поменутим ставом фра Мариа да је у Јасеновцу било зла и злочина. Паметан је фра Марио и зна да не би било мудро и корисно говорити са позиције конкретног. Говор са позиције општег је далеко комотнији. Такав говор пружа две драгоцене могућности: 1) негирати усташку идеологију, кроз декларативно „у Јасеновцу је било зла и злочина“ и 2) додворавати се усташтву, говорећи у исто време да је приказани филм „лаж“. Ђаволски мудро – јер тај говор са позиције општости можеш употребити већ како ти потребе и интереси налажу (сликовито: можеш да будеш и усташа, а можеш да будеш и антифашиста, ако загусти – већ виђено у историји, крајем Другог светског рата, када су многи слово U заменили звездом петокраком).                                                                 

Шта би још могао да буде циљ генерализације, циљ говора са позиције општег? Управо перфидна апологија усташтва. Како? Тако што ћеш, обманом кроз логичке смицалице, читав један народ означити као да је „мета напада“, те га тако укључити у борбу, у којој ће тај народ мислити да брани сам себе. То је управо она перфидна замена појмова – усташе и Хрвати. Фра Марио није рекао да је филм уперен против усташа и усташке идеологије (што је чињеница) већ против Хрвата (што је преварантска генерализација). Том file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image004.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image006.jpgбесмисленом генерализацијом он, намерно (онда је лукав и зао) или ненамерно (онда је спорог ума, stultus, што би рекао Свети Августин), мобилише читав један народ, лукаво га преваром индоктринира да буде апологета усташке идеологије, мислећи да тако брани сам себе.

Генерализација не само што је бесмислена, преварантска и шибицарска подвала, већ је и дубоко опасна и неправедна. Опасна, јер се генерализацијом скривају прави кривци, прави злочинци са именом и презименом. Злочинци уживају да буду ушушкани у ту општост – она им дође као нирвана, блажено стање у којој се више не примећује њихова конкретност. А та конкретност је управо име и презиме зла и злочина. Са друге стране, генерализација је и неправедна јер зло и злочин приписује нечем општем, што обједињује многе људе, од којих огромна већина нема никакве везе са конкретним злом и злочинима. Та општост може да буде нација, вера, Црква… Најпростији силогизам раскринкава генерализацију као глупост. Ево примера. Прва премиса: апостоли су мишкарци. Друга премиса: ја, Александар сам мушкарац. Шта ће бити исправан закључак из ове две премисе – да ли сам ја, Александар апостол? Наравно да нисам. Е видите, такав баналан силогизам је и овај. Прва премиса: све усташе су били Хрвати. Друга премиса: један човек, на пример, Дино Рађа је Хрват. Да ли следи да је Дино Рађа усташа? Односно, да ли из премисе да су све усташе били Хрвати следи закључак да су сви Хрвати усташе? Следи једнако као што из премисе да су сви апостоли били мушкарци, следи да су сви мушкарци апостоли. Наравно, не следи. Овакви закључци би били паралогичне глупости. И управо се тим паралогичним глупостима користи фра Марио у својој критици филма „Дара из Јасеновца“.

Једину конкретност коју фра Марио помиње у свом излагању, за коју каже да је довољна да се читава горе наведена (бесмислена) аргументација потврди, јесте кардинал Степинац, који је поменут у филму. Фра Мариу је засметало, како он каже, што се Степинац доводи у везу са Антом Павелићем. Кардинал Степинац се у филму помиње само једном, у сцени када (не)часна сестра Барта Пулхериа индоктринира српску, козарачку децу усташкој идеологији и када каже да су велики људи НДХ кардинал Алојзије Степинац и Анте Павелић. Сад ја питам фра Мариа, шта је овде лаж? Зар кардинал Степинац није био војни викар у НДХ? Као такав, зар није био важна личност у НДХ? Шта је у тој тврдњи лаж? Говори ли се о кардиналу Степинцу још нешто у филму? Не. Наведено је све што се о Степинцу у филму говори и ја зато не видим шта је то засметало фра Мариу, осим можда чињенице да кардинал Степинац јесте био војни викар у НДХ? Али то јесте чињеница, није лаж.

О личности кардинала Степинца не бих да говорим на овом месту, из два разлога. Прво, што се о њему у филму не говори ништа више од онога што сам навео. Друго, што ја као стрпљив човек, без предрасуда, отворено и искрено чекам резултате истраживања Комисије СПЦ и РКЦ о улози и делима кардинала Степинца у НДХ. Искрено, волео бих да видим јасне доказе да је он био човек достојан свог хришћанског звања (волео бих да видим доказе за ту „праву повијест“, коју помиње фра Марио). Волео бих да прочитам да је изговорио нешто веома јасно у осуди злочина, као што је то учинио његов сабрат, поменути кардинал Тисеран. Но, дотле, док не видим, не могу да жмурим пред чињеницом да су православни Срби покрштавани (превођени у РКЦ), као и то да су у дечјим логорима српска деца, у јаничарском маниру, преваспитавана и индоктринирана у усташку идеологију, где им је мењан и национални идентитет. То су чињенице. О томе сведоче многа документа, фотографије, видео записи, сведочанства људи који су преживели ту голготу – писао је о томе и часни кардинал Тисеран.

На крају, осврнуо бих се на закључак фра Мариа. Називајући филм платформом за ширење мржње, фра Марио закључује да ће филм нашкодити самим Србима. Ширење мржње!? Према коме, забога? Према усташкој идеологији, фашизму и нацизму? Па зар те ствари треба волети? Ах, да, за тренутак сам заборавио да је све то фра Марио назвао Хрватима. Страшна увреда за хрватски народ! Али нисам је изрекао ја, Србин и православац, већ фра Марио, Хрват и католик. Али признајем да је то велика увреда према Хрватима, од које је и мене срамота, иако не стојим иза ње.                                                              

Идемо даље са закључком. Та „платформа мржње“, тврди фра Марио, створиће нове мрзитеље, нове Вуковаре и нове Сребренице. Заиста језив закључак. Срамотан. Помен жртава пре треба да буде подстрек на молитву, него ли на сулуду освету. Помињање Вуковара и Сребренице овде има задатак да створи поново једну псеудо логичну основу – неку врсту дискредитације, прављење замишљеног саговорника некомпетентним за дискусију, како би се дошло до ћутања: „ви сте чинили злочине, зато нисте компетентни да нама говорите о нашим злочинима, већ се бавите својима. Шта више, ваш некомпетентни говор о нашим злочинима је подстрек на ваше злочине“. Будалаштина. Но, хоћемо ли ћутање о злочинима да претворимо у начело? Да се више нигде не сме говорити о холокаусту, на пример? Јер, по логици фра Мариа, сећање на злочин и невине жртве, ствара мрзитеље (поново се питам, мрзитеље чега/кога?). Не, овакви филмови не треба да стварају потенцијалне осветнике (коме се светити? Злочинци су одавно мртви). Овакви филмови треба да буду опомена да се зло не понови. Ћутање? Не, немамо право на ћутање. Ћутањем бисмо жртве још једном убили. Али наш говор о жртвама није цртање мете на челу било коме. Коначно, овакав филм је потребан и самом хрватском народу. Зашто? Да доживе катарзу коју је доживео немачки народ. Да одбаце сваког ко би њих као народ и њихову државност поистоветио са усташтвом, нацизмом и фашизмом. Да такво поистовећивање сматрају за кривично дело и најстрашнију увреду. Да ураде исто оно што су урадили Немци – да уставом и законима своје земље јасно file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image007.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image009.jpgкриминализују усташтво – да онај ко узвикне „За дом спремни!“ прође једнако као онај који у Немачкој узвикне „Зи, хајл!“ – да заврши у затвору. Хрватско друштво, нажалост, још увек није довољно сазрело да овако нешто учини. Због тога се и јављају овакви, назови апологети Хрвата – који лукаво појам Хрват потурају тамо где се нападају усташе и усташка идеологија. То је нови, двоструки злочин. Двострук, зато што негира или минимализује стари злочин и тиме врши апологију злочинаца и зато што кроз лукаву генерализацију читав један, хрватски народ поистовећује са злом и злочинцима. Са друге стране, трезвени људи морају бити двоструко трезвени – да заборавом не убијају поново жртве и да не наседају на причу да име злочина носи име једног, у овом случају хрватског народа.

Мој закључак је да ова критика филма „Дара из Јасеновца“ од стране фра Мариа Кнезовића представља још једну у низу апологија усташтва. Још једна, јер нажалост није нити прва, нити једина, када су у питању поједине личности из клира РКЦ у Хрвата. Не чуди стога што им Света столица често лупа пацке у последње време. Даће Бог да те пацке истерају ту болесну идеологију из духовног простора РКЦ. Од тога ће највећу благодат имати управо католички хришћани у хрватском народу.file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image010.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image012.jpg Осуда злочина, који су починили одређени припадници нашег народа, није слабост – то је снага и врлина. Достојанство једног народа се управо брани тиме што се зло и злочин конкретизују – што се указује на име и презиме. А то је филм „Дара из Јасновца“ управо учинио – није уперио прст на један народ, већ на конкретне злочинце. Тиме се злочин, који је увек акт једне конкретности а не општости, изопштава из једног народа. Обратите пажњу на реч изопштити. То значи искључити из општења – из општости и оставити зло да буде само и да тако само и непокајано, без општења умре и нестане. Зато, чувајмо се генералзицаије – сви народи. Усташа није исто што и Хрват, не дајте да вас варају. Осуда усташа није осуда Хрвата. Мржња према усташкој идеологији, није мржња према Хрватима. Не дозволимо да нашим именом општења, а Хрват или Србин су имена општења, називају зло и злочинце, ма који и ма чији злочинци да су у питању. Генерализацијом, заменом конкретног општим, скривају се прави злочинци (конкретне усташе) и осуђују се недужни (читав хрватски народ). Овај накарадни принцип „расуђивања“ је суштина у анализираном излагању фра Мариа Кнезовића. Чувајмо од таковог расуђивања и свој и друге народе. И чувајмо се посебно да сами не упаднемо у ту преварантску генерализацију – да заиста не замрзимо читав један народ због конкретних злочинаца. Тиме бисмо дали ветар у леђа управо оваквим, скривеним и намазаним, апологетима злочина.

Др Александар Милојков, теолог

Шта нам говори чињеница да је телевизијску премијеру филма гледала половина Србије и какав ће то утицај имати на друштво и његову културу сећања

"Најбоље би било када бих могла да прескочим сваки август свих ових година а и убудуће. Било би ми много лакше. Једно време сам мислила да сам успела то да превазиђем али нисам нити ћу то моћи док сам жива. То је тако.“

Овако говори Наташа Дракулић која је на данашњи дан 1995. године, заједно са породицом напустила родну кућу у (Титовој) Kореници и стала у бесконачну колону прогнаних Срба која је ишла у непознато.
Остао је пас о који је ушао у легенду као симбол верности и судбине. Појавио се на спаљеном кућном прагу после неколико година када се тамо вратила Наташина бака. Детињство, безбрижност и наду да ће се спокој опет вратити у њено и дворишта њених суграђана одувала је војна акција „Олуја“ хрватских оружаних снага чији резултат је било више од 200.000 прогнаних и неколико хиљада побијених и несталих Срба. Наташа је постала позната сценаристкиња ( „Убице мог оца“, „Заспанка за војнике“, „Дара из Јасеновца“, „Ларин избор“, „Мансарда“…) али сценарио који је њој живот исписао тих дана не ствара се за писаћом машином. Ово је Наташина прича.

Дани пакла и ништавности

Никад то није прошло нити ће проћи. Kад дођу тај 4. и 5. август утишам се и нестанем, као да избришем саму себе. То су дани пакла и туге и ништавности живота. Е, тако се осећам сваког августа, само гледам како да га прескочим. Насмејем се кад слушам како људи у ово време короне жале за морем. За мене море од тада не постоји.”

Kао дете преживиш, после те стигне

“Мој градић се звао Титова Kореница, од 91. само Kореница. Дивно место, дивна кућа, дивна породица, дивно детињство. Хтела сам да се бавим животињама и маштала да будем ветеринар, али све се окренуло. И тек после тога сам до краја схватила приче о ужасима које су људи преживели у Другом светском рату, до тад то слушаш као лоше бајке које су прошле и мимоишле те. Онда сам и сама ушла у ту грозну бајку, први пут за дванаести рођендан 1991. када су ми тату ухапсили после оног сукоба на Плитвицама. Након тога ћу у Kрајини провести четири године без струје, без воде, без праве слободе, али дете си, живиш… Kао дете то некако тада лакше преживиш и проживиш, али касније те стигне. Kад сада из моје неке позиције помислим да морам да оставим све што сам стекла, а стекла сам много, било би ми тешко. Kако ли је свима њима било у том тренутку?“

Одлазак у непознато

„Отишли смо 4. августа ујутро када је почело интензивно бомбардовање. Имали смо само радио на батерије које грејеш да би радиле, на њему Туђман позива ‘останите, останите’, а ови бомбардују и гранатирају, људи пролазе и пролазе, а онда пођеш и ти. Kренули смо мајка, отац, ја и бака, остао је пас. Мене ће у Доњем Лапцу убацити у кола код рођака, они су остали да сачекају остале. Наредних петнаест дана ћу провести у колони са стрином, братом и сестром, без родитеља и баке и нећу знати шта је с њима. Ослушкујемо абере, слушамо ко шта прича, распитујемо се, ишчекујемо…“

Пас који се вратио

„Kако сам поднела одлазак? Мама и тата су ми рекли, смири се, вратићемо се са чињеницом да смо оставили пса ја сам у то и поверовала или сам хтела да верујем. Међутим, први пут сам тамо дошла 1999. године. Прва се вратила бака 1997. године. Све је било уништено. Од свега што смо оставили појавио се само тај мој фамозни пас о коме се данас испредају легенде. Kуцко, је то чувено створење. Држали смо га још десет година, угинуо је у дубокој старости, преживео је хорде идиота који су пред собом рушили, палили и убијали. Kућу смо обновили, али ја је и дан данас видим онакву какву сам је оставила тог 4. августа. Средили смо је да буде каква је и била али она то никад више бити неће нити у њој има иједне ствари из мог детињства и прошлости. Kад је сањам сањам је онакву каква је била. Нисам више могла ни да спавам у мојој соби, преселила сам се у неку другу.“

Бака из колоне

„Петнаест дана у колони, идеш километар два, станеш, па преспаваш, настављаш, онда чујеш за Петровачку цесту, погинуло оволико, нестало онолико. Тек у Бијељини звала сам тетку у Београду и она ми је рекл да се мама јавила и да су добро и тада ми је пао камен са срца. Оно што ме је највише натерало да будем храбра и издржим била је једна бака која је ишла испред нас. Носила је само један завежљај и од тога се није одвајала. Стајали смо, одмарали и једном смо је, у тим паузама, упитали шта то носи? Одговорила је ‘Kости!’ Kакве кости? ‘Kости мог сина’. Син јој је погинуо на коридору, она је са собом понела његове земне остатке…“

Призрен, Призрен…

„Прелазак преко Раче је био трауматичан, искључивање са ауто-пута, преусмеравање ка Kосову и остало. Слушала сам Призрен, Призрен…
Kада сам пре неколико година отишла тамо помислила сам како сам и сама могла ту да завршим. Неки су тамо и отишли и поново морали да беже. Имала сам среће да су мене покупили рођаци и одвели и зато сматрам себе привилeгованом, без обзира шта сам све прошла. Гледала сам распаде живота других да се никад више не саставе. Дан данас у овом животу и на овим просторима, имам само једну особу која је са мном ишла у разред. Сви су тамо негде далеко по свету. Наши животи су уништени, разрушени, ми не постојимо у неком нормалном и пожељном смислу. Вуче нас тај неки грч, носталгија, нешто необјашњиво. Седим тако са другом у Сиднеју, наизглед све лепо и бајно, остварио се, скућио се он, скућила се ја, а онда он каже: ‘Шта бих дао да могу опет да гледам у оно личко небо у сумрак’.

И заиста нигде небо није у заласку сунца тако какво је у Лици, није нити ће бити. Или се сети бакиних модлица за колаче. Све има али фале му бакине шараљке. Не жалимо више за кућама и имовином, жалимо за људима, ситницама и тим осећајем завичаја. Мени фали писаћа машина коју сам добила за један рођендан, она наранџаста ‘Унисова’ коју сам добила за девети рођендан. Ниједан компјутер данас не може да ми је замени. Гледала сам филм о неком писцу који стално негде иде, мени се допало што он стално путује и кад су ме питали шта ћу за рођендан, ја кажем писаћу машину. И стварно ми је купе… Ето, данас живим од писања а хтела сам да будем ветеринар и бавим се животињама.“

О Србима на прослави Олује

„Рећи ћу врло лично шта мислим о томе, пошто познајем људе који тамо живе и немају другог решења. Свако ко хоће да се помири са тим треба му дати шансу да се помири и да иде, али само онај ко живи тамо и зна дубину бездана сваког свог дана. Он може. Одавде из Србије нико не може да каже ништа на ту тему, они нек раде шта морају. Толико!“

https://nova.rs/vesti/drustvo/ostao-je-samo-pas-potresna-ispovest-natase-drakulic-o-oluji/

 Архиепископ охридски и Митрополит скопски господин Јован данас се вакцинисао против вируса корона и поручио да је "врло важно да због других, због ближњег свог бринемо једни о другима, како не бисмо заразили некога".

- Ја верујем да постоје људи који се не боје да ли ће се сами заразити, али је потребно да се вакцинишемо због других, да не будемо ми ти који ћемо заразити некога.

Како каже, важно је вакцинисати се како бисмо били сигурни да се преко се преко нас зараза неће проширити. Видео прилог погледајте ОВДЕ

Извор: Новости

До бесвести понавља давно превазиђене фразе из комунистичког времена о великоруском империјализму и великосрпском национализму које у Црној Гори нико осим Ђукановића не види. Не треба заборавити да је тај наратив изобилно коришћен као покриће за језиве злочине над православним Србима на подручју нацистичке Независне државе Хрватске у току Другог светског рата. Опширније на интернет страници Митрополије црногорско-приморске: 

Владика Јоаникије: Ђукановић није одустао од намере да угрози СПЦ | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)

MITROPOLIJA.COM

---

До бесвести понавља давно превазиђене фразе из комунистичког времена о великоруском империјализму и великосрпском национализму које у Црној Гори нико осим Ђукановића не види. Не...

Координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске отац Велибор Џомић уочи заседања црногорског парламента на којем се очекује да буду усвојене измене спорног Закона о слободи вероисповести, тачно годину дана након што је он донет, уверава да су измењене и допуњене све одредбе за које су, како каже, биле дискриминаторне и неуставне.

О. Велибор истиче да измењеном и допуњеном закону, по усвајању, треба дати шансу одређено време, а о новом закону се може и треба говорити после тога.

„Предлогом закона се поштује стечени правни субјективитет Цркве и осталих верских заједница, а прописано је да се имовинско-правни спорови између државе са једне и цркава и верских заједница са друге стране искључиво могу решавати у парничним поступцима пред надлежним редовним судовима. Светиње су на тај начин добиле судску заштиту“, оцењује протојереј-ставрофор др Велибор Џомић за Тањуг.

Додаје да су у Предлог закона унети и одређени предлози других верских заједница: „На пример, уз израз задужбина је уведен и израз вакуф, затим, нормира се статус уговора које је Црна Гора закључила са три верске заједнице пре ступања на снагу закона.“

Према његовом објашњењу, на бази правних принципа и јединственог правног поретка регулише се питање уписа цркава и верских заједница у Јединствену евиденцију верских заједница, а све верске заједнице које су уписане у Јединствену евиденцију имају исти правни субјективитет и нема разлике међу њима у правном смислу.

О критикама аналитичара и политичара

Критике појединаца, аналитичара и политичара бивше црногорске власти да је све „збрзано“ како би распарава у Скупштини Црне Горе била баш на годишњицу усвајања спорног закона одбацио је као неутемељене и додао да је све постигнуто у складу са важећим прописима.

„Претходна Влада је хтела, да смо пристали на њихов ултиматум у јулу ове године, да по истом поступку и без икаквих консултација са осталим верским заједницама упути Предлог закона у скупштинску процедуру. Како им то није било збрзано онда, а јесте сада – питање је на које они треба да одговоре“, истиче свештеник Џомић.

На најаве да су измене и допуне привремено решење а да ће се у будућем периоду ући у свеобухватније законско решење поштујући највише европске стандарде, отац Велибо одговара да ниједан закон није идеалан, па ни овај и да увек стоји могућност припреме и доношења новог закона, али да треба видети како ће се примењивати закон после измена и допуна којима су уклоњене дискриминаторне и неуставне законске одредбе.

„Не треба губити из вида да су те одредбе, по јавном признању више челника бившег режима, искључиво припремљене против Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори. Измењеном и допуњеном закону треба дати шансу одређено време. А о новом закону се може и треба говорити после тога“, закључио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић у изјави за Тањуг.

Извор: Митрополија црногорско-приморска