Живимо у времену у коме се о свему говори, а о ономе што највише боли – све теже. Никада није било лакше ступити у контакт са другим људима, а никада није било теже истински се срести са њима.

Наши телефони непрестано светле од порука, вести и обавештења, али у многим срцима влада тишина коју никаква технологија не уме да испуни. Имамо безброј невидљивих начина да комуницирамо једни са другимa, али изгубили смо способност да истински приђемо човеку који стоји поред нас.

У таквом свету није чудо што депресија постаје једна од највећих рана савременог човека. Она није само медицински појам нити пролазно лоше расположење. Она је искуство у коме човек полако губи боје живота.

Оно што је до јуче доносило радост постаје равнодушно, јутро се дочекује са умором, а вече са надом да ће сан макар накратко утишати мисли које не престају. Најтежи терет често није бол који човек осећа, већ уверење да га нико не разуме.

Нажалост, није мало оних који ће таквом човеку рећи да се „сабере“, да „мисли позитивно“ или да „има јачу веру“. Такве речи најчешће не лече. Оне продубљују самоћу. Човек почиње да крије своју патњу, јер осећа да ће, поред бола који већ носи, морати да оправдава и то што га боли.

Православље никада није тако гледало на људску слабост. Довољно је отворити Јеванђеље да бисмо видели да Христос није најпре прилазио снажнима, него уморнима.

„Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28)

Ове речи се не односе само на телесни умор. Оне су упућене сваком човеку који више нема снаге да сам носи свој крст.

Зато је важно да већ на почетку кажемо нешто што се понекад заборавља: Депресија није срамота. Није доказ да је неко лош човек, нити да га је Бог напустио. Она је страдање. А Црква никада није презирала страдалнике. Напротив, она је настала око Крста, око највећег страдања које је свет видео, и зато уме да препозна бол чак и онда када га нико други не види.

Ипак, постоји још нешто што савременог човека чини посебно рањивим. Некада су људи своју тугу делили са породицом, комшијама и парохијом. Данас је све више оних који своје најтеже мисли деле једино са собом.

Тако у нама настаје затворени круг. Што смо усамљенији, мисли постају мрачније. Што су мисли мрачније, све се више удаљавамо од других. И пре него што то приметимо, више не разговарамо ни са ким осим са сопственим страхом.

Свети Оци су добро познавали оваква стања, иако нису познавали савремену психологију. Они су знали да човеково срце може да потоне у дубоку тугу и да је понекад највеће искушење управо осећај да је свака нада нестала. Али су исто тако знали да се најопасније битке не добијају силом, већ стрпљењем.

Зато Свети Јован Лествичник каже да је трпљење „мајка утехе“, јер онај ко не побегне од борбе, временом открива да Бог делује и онда када Га не осећамо.

Можда је управо ту прва важна лекција коју нам вера нуди. Наши осећаји нису увек исто што и стварност. Као што облаци могу сакрити сунце, а да га не угасе, тако и душу могу прекрити туга и безнађе, а да Бог ниједног тренутка није престао да буде близу.

Проблем је што човек у тренуцима мрака почиње да верује само ономе што осећа. А осећања, колико год била снажна, нису увек поуздан сведок истине.

Тамо где се сусрећу медицина и духовност
Једно од питања које се све чешће поставља јесте да ли је депресија болест или духовни проблем. Православни одговор није ни једноставан ни искључив, јер ни човек није једноставно биће.

Бог нас није створио као душу затворену у тело, нити као тело без душе. Све што се дешава у једном, одјекује и у другом. Зато је понекад немогуће повући оштру границу између психичког и духовног страдања.

Постоје депресије које су последица трауме, наследних склоности, поремећаја у раду мозга, дуготрајног стреса или тешке исцрпљености организма. У таквим случајевима потражити помоћ психијатра или психотерапеута није недостатак вере.

Било би необично да без оклевања прихватимо кардиолога када заболи срце, а да се стидимо лекара када оболи ум. И једно и друго део су истог човека.

Свети Василије Велики говорио је да је Бог човеку даровао лекарску вештину као што је даровао и земљорадњу или градитељство – као благослов, а не као супротност вери. Зато је погрешно супротстављати молитву и лечење.

Онај ко користи лекове не показује мање поверење у Бога, као што га не показује ни онај ко ставља завој на рану. Бог веома често помаже управо кроз људе којима је дао знање и мудрост да лече.

Али исто тако било би погрешно мислити да је свака депресија само питање хемије у мозгу. Православно искуство вековима говори и о духовној чамотињи, ономе што су Свети Оци називали акедијом.

Свети Јован Касијан описује је као стање у коме човек губи вољу за молитвом, за радом, за сусретом са људима, па чак и за самим животом. Стари монаси су је називали „демоном поднева“, јер је долазила онда када је сунце најјаче сијало, показујући да највећи мрак није увек око нас, већ у нама.

Дуготрајна духовна криза исцрпљује тело, као што телесна болест замрачује ум – човек је нераздељиво биће и мудрост је не поједностављивати његово страдање.

Када човек сломи ногу, потребни су му и хирург и молитва. Тако је и овде: лекар лечи тело и психу, а духовник душу. Они нису супарници, већ сарадници који заједно обнављају целог човека.

Они су попут два весла на истом чамцу – ако вртимо само једно, идемо у круг; тек када се оба покрену заједно, чамац иде право ка сигурном исцељењу.

Православље зато не нуди брзе рецепте, али и не прихвата мисао да је човек само скуп хемијских процеса. Између те две крајности налази се личност створена по лику Божијем. Управо ту почиње пут излечења – онда када престанемо да раздвајамо оно што је Бог сјединио.

Када молитва постане дах, а Црква дом за рањене
Човек који се бори са депресијом често не води најтежу битку са светом око себе, већ са светом у себи. Данима, а понекад и годинама, у његовој унутрашњости траје разговор који нико други не чује.

У том разговору враћају се стара кајања, порази, страхови и мисли које полако постају гласније од свега лепог што је икада доживео. Као вода која непрестано пада на исти камен, тако и такве помисли временом издубе срце. Зато је једна од највећих опасности депресије то што човека убеђује да је сам, да је заборављен и да нико не може да разуме оно што носи.

Православље не пориче ту тежину, али јој не препушта последњу реч. Оно човеку не нуди једноставне савете, већ живи сусрет са Христом. Управо зато су Свете Тајне одувек биле средиште живота Цркве. Оне нису настале као обреди који треба да оставе снажан утисак, већ као начин да Бог дотакне човека тамо где је најрањивији.

Можда нигде то није тако очигледно као у Светој Тајни Исповести. У савременом свету човек је научио да сакрије своје ране. Научио је да насмеши када му није до смеха, да каже како је добро и када није и да годинама носи у себи оно што никоме није испричао. Али оно што остаје затворено у тами не мирује. Оно наставља да живи, да боли и да полако обликује начин на који гледамо себе и друге.

Због тога, између осталог, постоји и света тајна исповести. Она не представља тренутак у коме Бог сазнаје нешто што није знао. Она је тренутак у коме престајемо да се кријемо.

Све те неиспричане приче, стари страхови и падови временом постану као камење које човек кришом скупља и носи у својој торби. У почетку делује да то није тежак терет, али после много година, торба постане претешка и човек више нема снаге ни за један једини корак.

Свети Јован Златоусти каже да грех који је откривен више нема исту власт над човеком, јер светлост разбија оно што је тама годинама чувала.

Колико је само људи после искрене исповести рекло да им је лакше зато што су престали да сами носе терет који их је притискао. Постоје ране које почињу да зарастају оног тренутка када допустимо да их излечи Лекар наших душа.

У самом средишту тог пута налази се Свето Причешће. Ако је Христос рекао:

„Ја сам дошао да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн. 10, 10)

и тек тада је сваки сусрет са Њим сусрет са самим Извором живота. Зато су Свети Оци Причешће називали леком бесмртности. Нису тиме мислили да ће човек после једног Причешћа изгубити сваку муку или да више никада неће бити болестан, већ да се у њему обнавља онај најдубљи живот који никаква тама не може у потпуности да угаси.

Депресија често оставља утисак да је све изгубило смисао. Управо зато је Причешће много више од личне побожности. Оно нас подсећа да нисмо затворени у сопствену патњу, него да припадамо Телу Христовом.

И у тренуцима када нам се чини да смо потпуно сами, Црква тихо сведочи да нико не иде ка спасењу сам – она се моли са нама, за нас и понекад уместо нас, онда када сами више не налазимо снаге ни за једну реч.

Управо кроз то заједништво и наша лична молитва у тешким тренуцима добија другачије значење. Многи замишљају да је она низ лепо сложених речи, али човек који дубоко страда често није способан за дуге молитве. Његово срце је уморно, а мисли расејане. И управо тада постаје јасно колико су велике једноставне речи које је Црква вековима сачувала:

„Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“

Свети Теофан Затворник писао је да је Исусова молитва налик тихом куцању на врата Божијег милосрђа. Није њена снага у броју понављања, већ у томе што ум, који је до малочас разговарао само са својим страховима, почиње да разговара са Богом. То не значи да ће све тешке мисли одмах нестати. Али више нисмо сами са њима. Монолог очајања постепено се претвара у дијалог поверења.

Не треба заборавити ни Свету Тајну Јелеосвећења. У молитвама које се тада читају Црква моли Бога да исцели „и душу и тело“. Тај кратак израз говори више од читавих расправа.

Бог не лечи само један део човека, јер човек није састављен од одвојених делова. Њему је подједнако стало до наших мисли, нашег срца, наших суза и нашег тела. То је један од најлепших сведока православног погледа на човека – нико није сведен на своју болест, нити је иједна патња сувише мала да би је Бог превидео.

Тама није крај приче
Највећа лаж коју депресија шапуће није да смо слаби. Она нам говори да се ништа више не може променити. Полако нас убеђује да ће сваки сутрашњи дан личити на данашњи, да је нада само реч коју други људи изговарају, али која за нас више не важи. Зато је њена најдубља рана управо губитак смисла.

Хришћанство, међутим, почиње тамо где престаје људска сигурност. Да је све стало на Голготи, Крст би био симбол највећег пораза у историји. Али Црква не живи од Великог Петка, већ од Васкрса. Она зна да Бог уме да отвори врата управо тамо где човек види само зид.

То не значи да је патња сама по себи добра. Ни Христос није прослављао страдање, него га је преобразио. Исто тако ни ми не тражимо бол, нити треба да га романтизујемо. Али када он већ уђе у наш живот, вера нас учи да није бесмислен. Апостол Павле пише:

„Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење“ (2. Кор. 7, 10)

Те речи не говоре о депресији као врлини, већ о чудесној Божијој способности да чак и из најтежих искушења изведе добро које нисмо могли ни да наслутимо.

Живот Светог Силуана Атонског једно је од најснажнијих сведочанстава те истине. Годинама је пролазио кроз страшне духовне борбе, осећај богоостављености и готово неподношљиву унутрашњу таму. Није се спасао зато што је био поштеђен страдања, већ зато што у њему није престао да тражи Бога.

Када му је Господ открио речи: „Држи ум свој у аду и не очајавај“, није га позвао да се навикне на пакао, него да ни у најдубљој тами не изгуби поверење да је Божија љубав јача од сваког очајања.

То је порука која и данас остаје једнако жива. Ниједан човек не треба да мисли да је његов мрак доказ Божијег одсуства. Понекад је управо у тим тренуцима Господ најближи, мада Га не осећамо. Као што сунце наставља да сија и онда када га заклоне облаци, тако и Божија љубав остаје непромењена онда када је наше срце више не може да осети.

Зато велику одговорност носимо и ми који стојимо поред оних који страдају. Није довољно рећи: „Биће боље.“ Још мање треба олако закључити да некоме недостаје вера. Христос није лечио људе држећи им предавања о стрпљењу. Најпре им је прилазио. Слушао их је. Додиривао их је. Плакао је са онима који плачу. Управо је то пут који је оставио и нама.

Понекад је највећи дар присуство. Телефонски позив. Заједничка шетња. Ћутање које не ствара нелагоду. Молитва у којој помињемо име човека који више нема снаге ни да се сам моли. Такве ситнице понекад постају први зраци светлости у животу некога ко је био уверен да је заборављен.

На крају, остаје једна истина коју је Црква сачувала кроз сва столећа. Бог нас не воли зато што смо увек јаки, него зато што смо Његови. Не воли нас више онда када смо радосни, нити мање онда када плачемо. Његова љубав не прати успоне и падове нашег расположења, већ остаје верна чак и онда када ми више не умемо да верујемо у њу.

Зато је сваки човек који данас пролази кроз таму позван да запамти једно: Ноћ може бити дуга, али није вечна. Крст може бити тежак, али није последња станица.

Иза сваког Великог Петка, ма колико се он чинио бескрајним, стоји празан Гроб из кога је засијала светлост која до данас није престала да обасјава свет. Она не обећава живот без суза, али обећава нешто много веће – да ниједна суза није узалудна ако је положена у руке Онога који је и Сам плакао, страдао и васкрсао, како бисмо знали да тама никада нема последњу реч.

мр Александар Ђорђевић

Фондацијa Пријатељ Божији

У ери у којој покушавамо да се што прецизније дефинишемо кроз различите психолошке и друштвене етикете, појављује се још један занимљив појам из интернет културе - „отроверт”. Иако није званично признат у психологији, овај термин је брзо привукао пажњу, јер описује искуство које многи људи препознају у себи, али га тешко смештају у класичне оквире интроверта или екстроверта.

Да ли сте икада срели особу која искрено ужива у разговорима и динамичнoм окружењу, а истовремено јој је једнако потребна самоћа да би се „ресетовала”? Можда сте то баш ви? Управо ту лежи суштина онога што се данас на интернету назива „отроверт”.

Реч „отроверт” нема стварно значење на латинском језику и то није класична латинска реч. То је модерна интернет кованица настала по узору на психолошке појмове интроверт и екстроверт, који заправо потичу из латинских корена. Код речи „отроверт”, део „отро-” на шпанском значи „нешто друго”.

За разлику од традиционалне поделе на интровертност и екстровертност, која често сугерише релативно стабилне и супротстављене обрасце понашања, концепт отроверта указује на флуиднију природу личности. Такви људи не функционишу по једноставном принципу „волим да се дружим” или „волим самоћу”, већ њихова потреба зависи од контекста, тренутне енергије, емоционалног стања и окружења у којем се налазе.

У једном тренутку могу да буду изразито друштвени, отворени и ангажовани, док у другом осећају снажну потребу да се повуку из свих интеракција са људима и проведу време сами, без спољашњих захтева и стимулација. Та смена није контрадикција, већ начин одржавања унутрашње равнотеже.

У психологији постоји појам амбиверт, који описује особу која има особине и интроверта и екстроверта. То значи да се таква особа не уклапа у једну крајност, већ се понашање мења у зависности од ситуације: у неким околностима је друштвена, причљива и ужива у људима (као екстроверт), а у другим јој прија самоћа, тишина и повлачење да „напуни батерије” (као интроверт).

За разлику од „отроверта” (који је интернет термин без научне основе), амбиверт је прихваћенији у психологији као опис спектра понашања, иако ни он није строга дијагноза или формална категорија у класичним тестовима личности.

Иако „отроверт” није термин који може да се пронађе у стручним психолошким класификацијама, његова популарност говори о потреби људи да се препознају у описима који нису црно-бели, јер личност, у својој суштини, ретко стаје у само једну дефиницију. А савремени живот, са сталним захтевима за комуникацијом и друштвеном интеракцијом, често не оставља много простора за нијансе у личности.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/579305/Zivot/da-li-ste-otrovert-izmedu-potrebe-za-ljudima-i-samoce

Нова акција добровољног давања крви за нашу потребиту браћу и сестре, биће одржана у суботу 4. јула 2026. године у храму Светог Преображења Господњег на Видиковцу. Аутобус Института биће постављен у порти храма од 9 до 12 часова. "Не знаш коме помажеш, али знаш да спашаваш. Даруј крв. Подели наду", поручују из Института за трансфузију крви Србије.

Извор: Радио "Слово љубве"

Од задужбине деспота Стефана Лазаревића до водопада који тутњи, околина Деспотовца открива снажну, мистичну и невероватно лепу Србију

Постоје места у Србији која не обилазите већ им се враћате. Деспотовац је једно од њих. Смештен у Поморавском округу, између шумовитих обронака и кречњачких масива, овај крај делује као да је настао у времену када су се историја и легенда исписивале истим пером.

Пре само 25 или 30 година постављање граница је било далеко једноставније него данас. Томе је допринела првенствено усаглашеност друштва око постављања граница унутар породице, институција, школа, вртића итд.
Може се рећи – тада је било је једноставније бити одрасла особа. Ако су родитељи били у недоумици о нечему, могли су да се распитају код породице, пријатеља и суседа и у највећем броју случајева добили би не само сличне одговоре, него и њихову потпору. Већина одраслих је чврсто веровала да децу под сваку цену треба потчинити и прилагодити одраслима; ако је неопходно онда и употребом присиле и казне. Постојала је разлика у границама између припадника различитих социјалних слојева, али унутар своје групе, циљ и средства су били готово идентични.
Пет ствари због којих родитељи беспотребно губе време
Од тада до данас су наступиле многобројне промене у друштвеним и породичним нормама и вредностима, па смо стекли више знања о деци и њиховом развоју.
Пример: У „Мајчиној књизи” написаној 1925. родитељи се најодлучније одговарају од заједничког породичног обедовања. Потом су уследиле деценије у којима се то сматрало исправним и врло важним за целу породицу. Сада је пак уврежено мишљење да родитељи треба сами да одлуче да ли ће одабрати заједничке оброке у кругу породице неколико пута недељно или ће се определити за слободу одлучивања сваког појединог члана породице када ће, где и шта јести.
На основу чега ће родитељи донети одлуку?
На психолошкој основи?
На здравствено-прехрамбеној?
На практичној основи, равнајући се према радном и слободном времену?
На основу исходишта у емоционалном доживљају ужитка? Јесу ли заједнички оброци у њиховим породицама били тренуци уживања или мучног ћутања?
Да ли родитељи воле да припремају богате ручкове или је брза храна постала прихватљиво решење
У скандинавској култури безгранична и тоталитарна власт родитеља над децом је у свом завршном стадијуму и то је у сваком случају позитивно. Један од резултата овога је да смо сада ми одрасли присиљени да учимо нове начине опхођења с децом. Непромењеном је остала чињеница како је за децу најздравије да одрастају у породицама у којима постоје одређене границе, али је недопустиво и даље их постављати у форми забрана и наредби: Мораш! Не смеш! Треба да…! Немој! Сад си баш безобразан!

Данас постоје две врсте родитеља који неизбежно западну у невоље

Ту спадају родитељи који грчевито покушавају да задрже уврежене начине постављања граница, као и родитељи који се срцем одмичу од оштре и ауторитарне форме, али тешко проналазе нове и боље начине.
Прва група родитеља сматра своју децу бунтовном и дрском, а у другој групи деца врло брзо преузму кормило породице те почињу њом да управљају. И једно и друго је деструктивно и нездраво како за децу, тако и за родитеље.
Најважнија разлика је да границе више не треба постављати као електричну ограду око деце, него као личне границе одраслих. Уместо да се запитате: „Што је најбоље за моје дете?” запитајте се: ”Што је најбоље за мене – и како ће се то одразити на моје дете?”
Не можемо више тражити „списак готових решења” како бисмо видели шта је „уобичајено”, „тачно”, „исправно”. Уместо тога треба сами себе да запитамо – ко сам ја и ко је моје дете, а то је за многе од нас сасвим другачији начин размишљања и сасвим другачији задатак. А и траје дуже времена.
Уврежено је мишљење да већина данашње деце испитује границе до којих могу ићи, тако да нимало не чуди закључак родитеља и педагога да се мора поставити што више јасних граница те да одрасли морају бити строжи и доследнији. Моје искуство говори да ће се делотворније приступити проблему ако се уместо ове ”дијагнозе” опишу дечје потребе и каже: ”Аха, овде имамо дете које изгара од жеље да сазна какви су његови родитељи и које трага за њиховим правим границама.”
Деца почињу да испитују границе до којих могу ићи (и тада постају напорни и разуздани), када њихови родитељи имају потешкоћа при проналажењу самих себе и својих личних граница. У својој немоћи улазе у улогу „родитеља”, покушавају да комбинују властите идеје и ставове друштва о томе какви би требало да буду ”прави” родитељи. Због тога смо често сведоци како родитељи имају проблема при постављању граница не само у односу на своју децу, него и у односу на друге особе: животне сапутнике, родитеље, колеге, клијенте…
У томе нема ништа срамотно или неуобичајено. Многи од нас постану родитељи у животном раздобљу у којем још нисмо потпуно упознали сами себе и где нисмо завршили изградњу наших граница у односу на друге људе – а поготово, или уопште не у односу на човека или жену с којом смо добили дете. У породици у којој смо одрастали, научили смо нешто о нашим личним границама, али не све. Неке од оних здравих граница које смо тада имали нису се свиђале нашим родитељима па смо морали да их се одрекнемо. Неке од нездравих емоционалних граница које су имали наши родитељи смо морали прихватити, док су неке од наших граница биле пређене и нарушене, а неке игнорисане.
Због тога је наша друга (и трећа, и четврта итд.) породица место где треба да наставимо свој лични развој. Што се тиче развоја личних граница то у већини случајева траје 10-15 година. Велики део овог развоја се одвија уз децу, с децом и у великој је мери инсписиран њима.
Инспирацију често доживљавамо кроз раздражљивост и фрустрацију, па се многи родитељи ослањању на стогодишњу традицију искаљивања тих осећаја на деци у облику критиковања, оптуживања, грдње и укора. Све ово делује деструктивно на самосвест деце и на породични склад. И што је најважније – нарушава интегритет детета, јер на крају крајева поручује деци да је у реду не поштовати границе других људи! А онда деца употребљавају научено тако што прелазе и не поштују границе својих родитеља.

Развијати се заједно

Живимо у доба у којем смо напокон уочили како нема разлике између деце и одраслих људи. Мерило како се треба опходити према деци је исто које користимо и у односу према нашим пријатељима. Нити можемо нити треба децу учити свему, него треба да се развијамо заједно у равноправној заједници, али под вођством одраслих. Када деца прекораче наше границе, упознаћемо сами себе. Када ми нарушимо њихове границе, бол и разочарање у њиховим очима ће нам рећи да их још нисмо упознали. Можда још нисмо довољно добри родитељи када тек добијемо децу, а то ћемо засигурно постати када научимо од деце – за четрдесет-педесет година!
 

Јеспер Јул

https://www.detinjarije.com/jesper-jul-danas-postoje-dve-vrste-roditelja-koji-neizbezno-zapadnu-u-nevolje/

Позитивно доживљавање старењa продужава живот, а прихватaње негативних предрасуда може га скратити

Предрасуду о великом броју старих у САД, који зависе од других, амерички геронтолог и психијатар Роберт Батлер, назвао је 1968. године ејџингом, појмом насталим од енглеске речи аge, што значи животно доба. Осам година касније, 1976. године, др Батлер добио је Пулицерову награду за своју књигу о старењу Зашто опстати? – Бити стар у Америци, објављену 1975. годинe. Ејџингом је доктор Батлер означио негативне стереотипе, предрасуде и дискриминацију људи на основу њихових година старости, што је упоредио с расизмом и сексизмом.

Батлеров тим психијатара помогао је у доказивању да су сенилност и умни пад повезани са болешћу, друштвеним недаћама или личним особинама, а не само са старењем.

Његов примарни фокус био је разбијање заблуде да је последња природна фаза у животу, коју сви људи и све религије поштују, терет околини и друштву. Негативни стереотипи старости директно утичу на животе оних у познијим годинама, јер ниподаштавају њихове физичке и менталне способности. Иако ејџизам није једини облик стереотипизације и дискриминације старих, јединствен је, јер га испољавају млади, лакомислени људи који ће једног дана, ако га доживе, бити стари. Сетимо се Плавог оркестра и њиховог хита „Боље бити пијан него стар”! Данашња свеприсутност ејџинга (Светска здравствена организација извештава да му је свака друга особа склона) је не само за друштво, већ и за оне који су на прагу старости, зато што се, здраво за готово, подразумева да преласком преко тог прага настају физичке, менталне и чулне слабости, тј. различите болести и губици памћења, поремећаји ума и слуха. Размере ефеката негативних стереотипа могу бити превелике кад се не предузму мере за разоткривање њихове бесмислености.

Деменција старијих је реткост

Познато је правило да се најбоље учи оно што се види; старији људи и жене изгледају другачије од младих јер су седи, имају боре на лицу, другачије се одевају и ходају, што их сврстава у посебну категорију. Они помажу деци да разумеју свет. Деца чују од својих родитеља, а некад и од својих баба и деда како се жале на свакојаке здравствене проблеме које доносе године, што временом ствара суморну причу о старости и шта значи стар. Наравно, нагомилане године показују замор материјала од кога је настало тело, али и убеђење да кад остариш ниси способан да учиш и да било шта промениш! – То је важећи стереотип о старости!

Иако се расни и родни стереотипи нашироко схватају као утемељени у структурним неједнакостима које обликују свет, а не у било којој врсти урођених особина групе људи, генерализације одлика старих људи и даље се сматрају реалном сликом живота старих. Ипак, стање ствари је другачије. Старији људи нису организација зависних, крхких и заборавних људи, нити су сви мудри и љубазни. Тачно је да опасност од инвалидитета и многих других болести расте како се стари, али умне способности остају нетакнуте код већине релативно здравих људи, све до краја њиховог живота. Трећина људи старијих од 90 година пати од деменције, као и сваки десети старији од 65 година, што значи да је деменција реткост, а не правило (изгубљен кључ аутомобила, касније пронађен у фрижидеру, јесте расејаност, а не деменција). Азија и Европа дом су неких од најстаријих популација на свету, то јест оних старијих од 65 година. На врху је Јапан са 28 одсто, затим Италија са 23 одсто. Финска, Португалија и Грчка заокружују првих пет са нешто мање од 22 одсто. Јужна Европа, којој припада Србија, најстарији је регион на свету са 21 одсто становништва старости 65 година и више. Како год рачунали, већина људи неће бити дементна у старости, што би значило да морамо бити срећни што смо остарили (јер смо живи) иако се свим силама трудимо да се од старости одбранимо. Геронтолози кажу да тек око 75. године већина људи признаје да су стари, напомињући успут да сви мисле да су десет година млађи. Животни оптимизам пренет у старост битан је за превазилажење невоља којих увек има кад године притисну.

Али проблеми настају кад се већ у средњим годинама непрекидно размишља о болестима, сенилности, немоћи и зависности од туђе помоћи која је некад неизбежна у старости. Овим проблемом прва се бавила и разоткрила га докторка Бека Леви, данас седамдесетогодишња професорка епидемиологије на Универзитету Јејл у САД и научна саветница Светске здравствене организације у глобалној кампањи против ејџизма. У својој књизи бестселеру Разбијање шифре старости издатој 2022. године, професорка показује да особе са позитивним ставом о старењу живе у просеку 7,5 година дуже од оних са негативним уверењима. Она и њене колеге објавиле су значајан научни чланак у часопису Сајенс, који показује да људи који у средњим годинама на уму имају само негативне стереотипе старости постају жртве необјашњивих, али реалних кардиоваскуларних проблема попут можданог удара или конгестивне срчане инсуфицијенције (кад срчани мишић не пумпа ефикасно крв, која се због тога накупља у плућима, јетри и ногама). Још једна студија коју је водила професорка Леви открила је да нечије прихватање песимистичких концепата старости доводи до 50 одсто већих изгледа разболевања којa се лечe у болници, него људи који позитивно размишљају о свему, па и о старости.

Губитак памћења и старење

Памћење је заиста под утицајем година: кад мозак стари и мења своју структуру, радна меморија која целодневно функционише на махове слаби. Али није све тако лоше. Семантичка меморија, то јесте способност памћења опште познатих чињеница (Париз је главни град Француске; Земља је округла), често се побољшава уласком у старије године. Бројни су фактори, пре свега генетика, који утичу на очуваност памћења. На ту листу се може додати негативни стереотип о старењу. Истраживања професорке Леви показују да он чини чак 30 одсто пада памћења код људи старијих од 60 година.

Занимљиво је да мрачни стереотипи о старости утичу и на чулну перцепцију. Слабљење слуха сматра се реалношћу достизања познијих година, али опет, старење је само један од многих, али не и најважнији фактор.

Негативна уверења о старењу повезана су са повећаним ризиком од депресије, анксиозности и суицидалних идеја. Она могу утицати на вољу особе за животом и, самим тим, на њен избор о томе да ли ће узимати лекове или ће их игнорисати. И све се то сабира. „Појединци који су усвојили позитивнија уверења о старости година у односу на оне који су усвојили негативнија уверења о старости живе дуже”, каже професорка Леви.

Кад се има у виду све старије становништво у већини земаља, проблеми попут стварне или замишљене међугенерацијске конкуренције око друштвених и економских ресурса могли би се очекивати. „Мислим да је, нажалост, временом дошло до јачања негативних стереотипа о старости”, пише професорка Леви и додаје: „Пандемија ковида 19 открила је неке од ових предрасуда у начину на који су старији људи третирани у здравственом систему. Системски ејџизам је укорењен у многим друштвима, од медија и образовања до становања и радног места. Препознавање и разумевање наших предрасуда кључно је за њихово разбијање, јер их је тешко оспорити и спречити њихов утицај.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/579269/kultura/starost-nedovoljno-cenjena-privilegija

Дете (две године): Угине јој рибица у акваријуму, родитељ трчи одмах да купи другу док није ни приметила, да не буде тужна. 

Дете (три године): Неће да крене из парка, родитељ попушта и продужава – још 15 минута, па још 15…

Дете (четири године): Жели да му купите неку играчку. Ви кажете не. Дете плаче, хистерише и наставља тако и ван продавнице, па до куће где можда и заспи у сузама. Док спава, ви се сажалите и одете назад у продавницу по играчку.

Дете (пет година): На свако питање зашто нешто мора, одговор је зато сто сам ја тако рекао/рекла. Ни за шта се дете не пита и ништа се не објашњава.

Дете (шест година): Жели паметни сатић јер ”Али мама, сви имају!”. Родитељ пристаје и купује да не би његово дете било једино које нема. 

Дете (седам година): Сети се пред спавање да није урадио домаћи из ликовног. Родитељ га смешта у кревет и ради домаћи.

Дете (8 година): Родитељ га тера да иде у музичку школу или на одређени спорт, иако дете јасно говори да није заинтересовано за музику ни за тај спорт. 

Дете (9 година): Тражите да спреми своју собу. Дете одлаже, гњави, избегава. На крају не можете више да гледате и спремите је ви сами. 

Дете (10 година): Жели нове хит ултра скупе патике, добије их. Жели да игра игрице у 10 увече, дозвољено му је. Крене у школу и заборави домаћи, родитељ трчи да му донесе.

Дете (11 година): Није добио медаљу на такмичењу, ви сматрате да је требало више да се труди. “Ниси довољно тренирао, видиш како си лењ“. 

Дете (12 година): Постигне највише кошева на турниру, постаје центар света родитеља, извор поноса и хвале.

Дете (13 година): Скупља лајкове на свом ИГ/ТикТок профилу, родитељ поносан свима прча.

Дете (14 година): Кажњена је сваки пут када добије оцену мање од одличне.

Дете (15 година): Тражи и добије нови телефон, али незадовољно што није добио најновији модел или одређене боје.

Дете (16 година): Излази са друштвом и дозвољено јој да остаје док год жели. 

Дете (17 година): Добија укор у школи због понашања. Родитељ ангажује адвоката који шаље претеће писмо школи. 

Дете (18 година): Добије напад беса када му не родитељ не дозволи да вози аутомобил ван града или да иде на море колима.

Одрасла особа: Када јој укажете да је његово/њено понашање проблематично, спорно, противзаконито и (или) да Вам оно смета: „Знаш ли ти ко сам ја?!“

Када су овакви облици васпитања модус операнди у животу детета (у комбинацији са оним из првог текста), онда је то рецепт за проблематицно понашање у одраслом добу. Када се дете одгаја без граница, када добија све што хоће, када је презаштићено, или супротно када нема права гласа у вези сопственог избора, када осећа да је његова вредност базирана на ономе што ради (оцене/медаље/лајкови), а не на ономе што јесте, када му није дозвољено да осети тугу, разочарење или последице свог (не)рада и понашања, оно израсте у особу гладну доказивања и хвале која мисли да јој је свет дужан све што замисли. Ово је оно што се на енглеском зове „entitlement“ и његови корени леже у раном детињству и васпитно-педагошким методама са којима је одрасло. Др Рамани, светски познати клинички психолог је рекла „Нарцизам је нуспроизвод родитељства; нарцисти се стварају, они се не рађају“. 

Аутор: Лидија Смирнов, родитељ, педагог, проф. енглеског језика

https://zelenaucionica.com/pedagog-kako-nastaju-znas-ti-ko-sam-ja-odrasli/

Зашто се неки људи изнова и изнова нађу у сличним љубавним односима, иако искрено желе нешто потпуно другачије? Зашто једни стално бирају емоционално недоступне партнере, док се други поново и поново налазе у везама које их исцрпљују, повређују или остављају празнину?

Сигмунд Фројд је веровао да љубав није ни близу тако рационална како бисмо желели да мислимо.

По његовом схватању, често нас несвесно привлачи оно што нам је познато — чак и када нас боли. Управо та идеја и данас важи за једну од најконтроверзнијих у психологији односа.

„Присила понављања“: зашто понављамо исте обрасце

Фројд је приметио да људи често понављају исте емоционалне сценарије, чак и када им доносе патњу. Тај феномен назвао је присила понављања — несвесна потреба да поново стварамо сличне ситуације, односе и осећања из прошлости.

Према њему, људе не привлачи нужно оно што је за њих добро, већ оно што им је психолошки познато, пише Сенса.си.

Ако је неко одрастао уз емоционално дистанцираног родитеља, касније може несвесно тражити партнере који у њему поново буде исто осећање — потребу за љубављу, потврдом или блискошћу. Иако особа не жели да пати, њен унутрашњи образац то може да препозна као „љубав“.

Зашто нас „мирна“ љубав понекад одбија?

Једна од најзанимљивијих Фројдових идеја јесте да људи често мешају интензитет са љубављу.

Ако смо навикли на односе пуни несигурности, емоционалних осцилација и тензије, стабилна и мирна веза може да нам делује необично — па чак и досадно.

Због тога се неки људи снажно заљубљују у партнере који их емоционално дестабилизују. Несвесно траже познат образац: борбу за пажњу, осећај да љубав мора да се заслужи или страх од напуштања.

Психа бира познату бол уместо непознате сигурности

Фројд је сматрао да се у раним односима са родитељима формира наш „унутрашњи модел љубави“. Начин на који смо били виђени, смиривани, прихваћени или одбијани касније снажно утиче на то шта тражимо у партнерским односима.

Ако дете није имало емоционалну сигурност, одрасла особа може несвесно да повезује љубав са несигурношћу, чежњом или страхом.

Да ли смо осуђени на лоше односе?

Не — али то значи да љубавне изборе не правимо искључиво свесно, већ и из дубоких, несвесних образаца.

Фројд је веровао да ти обрасци губе снагу тек када их постанемо свесни. Када човек почне да препознаје зашто га одређени тип односа привлачи, може да раздвоји праву емоцију од понављања старе динамике.

То, међутим, није лак процес. Стабилна и сигурна веза у почетку може деловати необично, јер нема драматичних успона и падова на које смо навикли. Али управо осећај мира, поштовања и емоционалне сигурности често је знак здравије љубави.

извор

Ученици из Србије су на јубиларној десетој европској олимпијади из физике ЕуПхО 2026 у Гетеборгу освојили две златне, једну сребрну и две бронзане медаље.

Србију је представљала петочлана екипа коју је предводио, научни саветник Института за физику и професор Математичке гимназије и Рачунарске гимназије Бранислав Цветковић.

На Олимпијади одржаној од 12. до 16. јуна учествовало је 36 европских и 7 гостујућих земаља, међу којима су биле и екипе Кине и САД, објављено је на сајту Математичке гимназије.

Укупан број такмичара био је 199, а према броју освојених медаља, Србија је заузела друго место у Европи, одмах иза Украјине, која је освојила три златне медаље.

Златне медаље освојили су ученици Математичке гимназије Андреј Дробњаковић и Лука Смиљанић.

Сребрну медаљу је освојио ученик Гимназије из Краљева Душан Лазић.

Бронзане медаље освојили су ученик Математичке гимназије Јован Кулезић и ученик Рачунарске гимназије Вељко Аџић.

Ученици Математичке гимназије међу најбољима у Европи

Посебан успех постигао је Андреј Дробњаковић, који је био други најбољи такмичар из Европе. Одлазак ученика на Европску олимпијаду из физике и подршку њиховом учешћу на овом значајном такмичењу, омогућила је компанија Телеком Србија.

Једанаест ученика из Србије учествовало је и на међународној Стемко олимпијади из математике, која је одржана од 17. до 21. јуна 2026. године у Сингапуру, учествовало је 11 ученика из Србије, а ученици Математичке гимназије остварили су запажен успех, освојивши две сребрне и једну бронзану медаљу.

Сребрне медаље освојили су Димитрије Јелић и Захарије Срдић, док је бронзану медаљу освојио Александар Вукојевић. Лидер тима Србије била је професорка Математичке гимназије Ивана Милошевић.

https://newsmaxbalkans.com/vesti/drustvo/54503/ucenici-matematicke-gimnazije-doneli-medalje-srbiji/vest

77% пријављених негативних искустава чине викање, вређање и понижавање деце

Када дисциплина престаје да буде васпитна метода, а постаје насиље? На то питање одговара истраживање које је урадила проф др Јована Шкорић, а које открива забрињавајућу свакодневицу многих младих спортиста у Србији

Према резултатима истраживања „Сексуално злостављање и заштита деце у спорту“ из 2025. године, које је реализовано у оквиру PROMISE пројекта Центра за несталу и злостављану децу, највећи број пријављених непримерених искустава деце у спорту односи се на емоционално насиље. Чак 77% испитаника који су навели негативно искуство рекли су да су доживели или сведочили викању, вређању, понижавању и омаловажавању.

О томе шта нам ови подаци говоре, где је граница између дисциплине и насиља, зашто деца често ћуте и како родитељи могу да препознају прве знаке проблема, разговарали смо са проф. др Јованом Шкорић, ауторком истраживања

Ако се родитељи, који су се наљутили зато што је дете урадило нешто лоше, мало дистанцирају, дете се уплаши да га мање воле и прихватају, тако да покушава да „поврати” љубав и прихватање.

Девиза – Како смо могли ми, па нам ништа не фали – не може се безусловно примењивати, јер су услови и стилови живота у периодима који се упоређују различити. Обим, врста и сложеност изазова са којима су се родитељи некада суочавали током подизања деце били су другачији него данас.

Отац будућег првачића износи јавно своје погледе по питању начина васпитавања деце и саопштава да ће његово дете од почетка школске године ићи само пешице у школу.

Мајка другог детета пита да ли то сматра безбедним с обзиром на то да им је кућа удаљена километар и по до два од школе и да на тој деоници треба проћи узан пут кроз слабо насељени део, а потом и прометну магистралу.

Одговор је гласио да је и он порастао у истој кући, похађао исту школу и сваки дан ишао пешице, па му ништа не фали. Уз закључак да „деца морају очврснути“.

Мајка другог детета је изразила бојазан да таква одлука можда није најбезбеднија, уз кратак коментар да она не планира да своје дете пушта само, иако улаз у школу види са терасе стана.

Овај дијалог је, за мене, био најсликовитији приказ сусрета два васпитна модела који се сучељавају у данашњици. Док се једни слепо држе наслеђеног обрасца, други беже у супротну крајност.

Одрасли људи, неретко посматрајући данашњу децу и упоређујући начин живота и функционисања, истичу своју самосталност у периоду детињства насупрот данас присутној размажености деце. То је донекле оправдано. Само донекле, јер истина је да је у данашњици заступљен тренд попустљивог родитељства чије негативне последице су видљиве у социјалним интеракцијама деце, што се може уочити кроз тешкоће у поштовању граница, преузимању одговорности и поједине облике вршњачког насиља.

Ипак, како та крајност није добра, није добро ни претерано форсирање самосталности деце, које обично подразумијева њихово стављање у ситуације за које немају психичку, емотивну ни социјалну зрелост. Та друга крајност била је знатно присутнија у временима када су одрастали наши баке и деде, родитељи, а делимично, и неки од нас. Али, у тим временима су и друштвене околности биле другачије.
 
Такође, морамо имати на уму да није све оно што се некада подразумевало и прихватало било у потпуности исправно. Само зато што нам је познато и блиско кроз одрастање, не значи да је тај модел потребно беспоговорно и потпуно некритички прихватити.
 
Прилагођавање новим околностима уз мењање оног што се показало нефункционалним или лошим је процес који тражи пуну укљученост, баланс, а пре свега, време које ћемо посветити деци и процесу њиховог васпитања.
 
Данас, како се чини, генерално смо побегли од једног хладнијег ка препопустљивом моделу васпитања, а ниједно ни друго није добро. Уколико попустљивост тумачимо као израз љубави коју желимо да пружимо детету, нисмо суштински одмакли даље од пређашњег строгог модела. То су исти производи различито упаковани, један у папир страха, други у папир на којем пише да је све дозвољено, а оба крију могуће негативне последице по психо–социјални развој деце.
 
У првом случају, дете се може суочити са неким личним несигурностима које стварају препреке у друштвеном функционисању, а у другом случају дете може изгубити осећај за разликовање друштвено прихватљивог од друштвено недопустивог понашања.
Личне фрустрације, али и негативни ефекти по околину, у оба случаја представљају могуће последице.

Модели васпитавања су друштвени обрасци, а у њиховој примени у сваком тренутку мора постојати свест да је љубав брига, чување од себе самог и спољашњег света, али и чување других од себе, учење како треба, подршка, а не дозвољавање неспутаности дечијој вољи, једнако као ни превремено гурање у свет одраслих.
Суштина је у балансу за чије постизање је потребна пуна родитељска укљученост – деца не треба да буду презаштићена, али не смеју бити препуштена сама себи.

Пише: Марија Булајић Шкулетић, социолошкиња

https://www.detinjarije.com/ne-mozemo-se-uvek-voditi-devizom-sta-je-nama-falilo-nasa-deca-ne-zive-u-istim-okolnostima-i-istom-svetu-u-kojem-smo-ziveli-mi-kao-deca/

Сваки човек одмалена зна да треба да избегава конфликте, да није лепо да се свађа и да мора да живи у миру. Сетите се само деце која након свађе говоре: „Мир, мир, мир, нико није крив…“. Господ је саздао човека са жељом да стреми добру, миру и љубави. Треба стремити ка томе и улагати све напоре да би се избегла трвења сваке врсте и тензија у односима. Апостол Павле нам говори: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима (Рим. 12, 18). Уџбеник из конфликтологије за високошколске установе даје следећу дефиницију конфликта: „Конфликт је друштвени феномен односно начин на који људи комуницирају приликом сукоба њихових различитих гледишта, ставова и интереса.“ Дакле, конфликт је на првом месту – различитост у ставовима и сукоб опречних гледишта на неки проблем, али то никако не значи да конфликт треба да прерасте у свађу, скандал или бурно разрачунавање. Можемо рећи и овако: свака свађа је конфликт, али није и сваки конфликт – свађа. А наш главни задатак је да учимо да решавамо несугласице, не доводећи конфликт до свађе.

Разлике и неподударности у мишљењима и уверењима, које се дешавају међу људима као резултат тог сукоба, догађају се уопштено говорећи због различитости: њиховог животног искуства, карактера, пола, старости, социјалног статуса, па чак и због великог броја других разлика. Према томе, наш главни задатак приликом спора односно сукоба јесте покушај да продремо у свет свог саговорника, да се ставимо у његову позицију и пробамо да схватимо шта он мисли о датом проблему и како види ту ситуацију. Иако кажу да је „туђа душа – загонетка”, ипак треба да сиђемо са свог „трона” и покушамо да се ставимо у позицију другог човека, тј. незнатно да продремо у његову психологију. Јер од тога да ли ћемо га схватити или нећемо, зависи даље разрешење конфликтне ситуације. Да би се разумео и разрешио конфликт, чак и неправедно увређена страна мора прво да разуме праве мотиве свог саговорника, јер понекад ми због увреде то не можемо да учинимо и тиме само продубљујемо конфликт. У психологији постоји веома добар метод анализе конфликтне ситуације. Назива се „принцип метаогледала“. Његова суштина је у томе да се ситуација сагледава са три стране: из наше сопствене позиције, из позиције нашег опонента и са стране посматрача, као некако са дистанце. Тај начин пружа максимално објективно разумевање спорне, односно конфликтне ситуације. Јер је велики број људи, нажалост, склон да оцењује ситуацију и понашање других само на основу сопственог учитавања, сматрајући себе мером свих ствари.

Понекад одсуство видљивих противуречности и сукоба било које групе људи уопште не сведочи о томе да ту царују љубав и хармонија. Познато је, рецимо, да је у америчким „хипи“ комунама било врло мало конфликата, који су иначе неминовни у заједницама људи збијених на ограниченој територији. Готово потпуно одсуство свађа и конфликата у хипи насељима објашњава се њиховим врло неозбиљним односом према животу и једних према другима. Они су прокламовали љубав и слободу, али су у ствари према судбини сабраће били дубоко равнодушни. Философија хипи покрета је следећа: док си уз нас, нама је лепо и весело, и ми делимо са тобом храну и наркотике. Међутим, ти имаш слободу да од нас одеш и напустиш нас, и тебе се више нико специјално неће сетити. Уколико је човек из комуне изненада нестајао, њега нико није тражио и нико није нешто много бринуо шта се с њим догодило: да ли је приведен, убијен или је умро од прекомерне дозе наркотика. Такође се често догађа код парова где су двоје везани ванбрачном везом, да се младић и девојка практично никад не посвађају, али чим одлуче да ступе у законити брак, почињу конфликти. Зашто? Људи, које везују неодговорност и узајамно сладострашће, не граде праве односе. Њих не сједињују права осећања. Док нам је лепо удвоје – ми живимо скупа, а кад нам досади – куд који мили моји. У тој ситуацији, када су људи везани грехом блуда, ни демони их посебно не искушавају, јер због чега рушити заједницу створену у име греха и безакоња? Стога, када међу супружницима долази до сукоба и неслагања у мишљењу, то никако не значи да се они не воле. Напротив, они можда баш желе да унапреде своје односе и брину за ближњег, али, на жалост, често не знају како правилно да поступе у датој ситуацији.

Наравно, сви ми треба да се трудимо да конфликте сведемо на минимум и да се бавимо превентивом и одвраћањем од истих. Међутим, ако је ипак дошло до конфликтне ситуације, онда је преко потребно да нађемо начин за њено конструктивно разрешење које је корисно за обе стране. У конфликту, тј. расправи најгори саветодавац јесте гнев. Гнев и бес помрачују разум и паралишу човекову вољу, па он у таквом стању једноставно није способан да донесе правилне одлуке. Због тога Апостол Јаков препоручује: Нека буде сваки човек брз чути, а спор говорити и спор гневити се (Јак. 1, 19), да не би рекао нешто сувишно што може само продубити конфликт и увредити ближњег. Неопрезна и непромишљена реч може да нанесе велику штету у озбиљном разговору. Стога треба да научимо да ослушкујемо и слушамо саговорника (буди брз чути), да бисмо схватили шта он жели да нам каже и шта хоће од нас. Тек тада треба да му одговоримо, имајући при томе контролу над својим речима, и то не само пазећи на смисао већ и на форму свог одговора.

Повлачење као начин реаговања у конфликтној ситуацији није баш увек прикладно. Понекад проблем, који је довео до сукоба, захтева заиста озбиљно образлагање и тражење заједничког решења. Међутим, веома често повлачење помаже при избегавању свађе пре него што се она и заметне, нарочито када је њен разлог безначајан, а један од опонената у стању гнева и љутње.

Конфронтација се примењује онда, када је конфликтна страна апсолутно уверена у то да је једино њен приступ решавању проблема исправан. Она је углавном недовољно добар пут до решења конфликата и треба је примењивати само у ретким случајевима. На пример: жена жели да абортира. Муж је категорично против тога. Овде компромис није могућ. Уколико жена не послуша мужа и ипак оде да изврши чедоморство против његове воље, он има чак право и да се од ње разведе.

Компромис је један од најпожељнијих метода решавања конфликата, јер доводи до превазилажења зловоље и може на неки начин да задовољи све стране у сукобу. Када стране у сукобу прибегну компромисном решењу проблема, то говори о њиховој високој култури понашања и здравом разуму. Међутим, пре него што примените овај стил, потребно је све добро да одмерите, тј. да не журите у доношењу компромисних одлука и да обавезно проверите је ли компромис у овој ситуацији одговарајуће решење.

Сарадња се одликује чињеницом да стране у сукобу желе максимално да реализују своје интересе, али за разлику од конфронтације, они заједнички траже пут до решења које задовољава све стране. Они заједно раде, сарађују зарад остваривања заједничких циљева.

Узевши у обзир све горепоменуто, може се закључити да су најконструктивнији и најпродуктивнији стилови понашања у конфликтним ситуацијама сарадња и компромис, зато што подразумевају заједничку акцију, тј. активност свих учесника.

У породичном животу је посебно важно имати на уму да је главна ствар очување мира и љубави, и стога треба изабрати стил понашања у конфликту тако да породични мир не буде нарушен, чак и ако при томе супружници морају да жртвују сопствене интересе. Увек треба одвајати примарно од секундарног. Важна питања треба да разматрамо смирено, а код другоразредних да знамо и да попустимо.

Психолозима је добро позната чињеница да мушкарци и жене имају веома различите реакције на стрес и на другачије начине се боре с његовим последицама. Једноставније речено то изгледа овако: када се враћају кући после радног дана, или када се уморе од неких других брига и проблема и доживе велики емоционални стрес, мушкарци и жене се приликом опоравка потпуно различито боре с тим стањем. Начин опуштања након стреса код мушког и женског пола не само да се разликује него је чак дијаметрално супротан. Нажалост, већина парова није тога свесна и то је разлог великог броја конфликата.

Психотерапеут, Д. Јеникејева пише: „Психи мушкарца својствена је замена периода активности и изнурености (пасивности). Са психолошке и физиолошке тачке гледишта то је логично – након што је мушкарац уложио много напора да би постигао неки циљ, он мора да се одмори. Жени, која је под сталним оптерећењем, то опет није јасно и она периоде мужевљеве пасивности оцењује просто као лењост. Већина мужева по повратку са посла жели неко време да проведе у самоћи. Ако жена покушава да укључи сутруга у разговор, постоји ризик да од њега чује: „Остави ме на миру! Уморан сам!” Мушкарци су далеко мање друштвени од жена и нису склони разговорима. Жена не може да разуме зашто муж после посла тежи приватности, јер је код ње другачија психологија. Комуникација је за сваку нормалну жену – неопходан атрибут њеног живота.”

Жене се боре са стресом сасвим другачије. Као биће много емоционалније од мушкарца, жена после напора мора да подели своје душевне немире, емоције и да их избаци напоље. Она има потребу да исприча мушкарцу све оно што је узрујава и да размотри догађаје протеклог дана. Она се кроз разговор одмара. И наравно у разговору она очекује разумевање и саосећање са њеним проблемима. Мислим да је најважнија ствар како за мушкарце, тако и за жене да имају на уму ову појединост, тј. да схвате да смо различити и да не доживљавају наше разлике и особености као личну увреду. Јер се, са стране посматрано, може учинити управо тако. Мушкарац по повратку с посла не жели да разговара са својом супругом, леже на кауч, а жена стиче утисак да је он веома непажљив према њој. Мужу је, напротив, непријатно што жена мисли само на себе и почиње да га замара неким причама, кад он хоће да се одмори и дође к себи. И мужеви и жене треба пажљиво да се односе једни према другима. Жена треба да пружи могућност мужу да се одмори и проведе мало времена сам са собом и да не насрће на њега разговорима и молбама. А муж треба да запамти да вољена жена очекује да поприча са њим, као и пажњу према сопственој личности. Чак ни веома уморном мужу неће бити тешко да загрли своју супругу приликом сусрета, да јој каже неколико нежних речи и да је пар минута саслуша. 

У једној породици могу да се нађу људи са потпуно различитим понашањем у ситуацијама њихових међусобних неслагања. Један је на пример напрасит, лако подлеже гневу и љутњи, или је његово понашање непредвидиво. Такав човек у расправи може почети да се понаша агресивно и да вређа друге. Он често има високе захтеве, није самокритичан и за многе неуспехе криви друге. Особама са овим типом карактера тешко полази за руком да живе у миру с околином. Често и сами пате због своје импулсивности и одсуства самоконтроле. Нажалост, таквим појединцима тешко пада рад на исправљању сопствених недостатака, зато што они не извлаче довољно поука из негативног искуства прошлости. Ако ваш супруг, супруга или неко од укућана има сличан тип карактера, треба запамтити да комуникација са њим захтева велику обазривост. Да би сачували мир у породици, неопходно је да у случају сукоба одржимо максимални душевни мир. Запамтите, свађа је као пламен – ако у ватру не додајемо дрва, она ће се убрзо угасити, односно ако не реагујемо на љутњу и агресију истом мером, гнев ће ускоро спласнути.

Перфекциониста је тип личности који има високе захтеве према себи и другима, и код таквих људи је веома развијена жеља за редом. Они желе да сви око њих прате поредак који су они успоставили и имају тенденцију да ситничаре око неких мање битних ствари. Врло често бивају осетљиви, рањиви, придају непотребан значај примедбама и прилично тешко подносе неуспехе и погрешке. Овом типу углавном припадају жене, јер је код њих много више него код мушкараца развијена жеља за редом. Жена перфекциониста жели да „доведе у ред” мушкарца и да га натера да поштује њена правила.

Постоји још и онај тип људи који се могу назвати бесконфликтним. Они лако иду на компромис, али не поседују довољну снагу воље нити се дубље замишљају над последицама својих поступака. Они су јако благи, зависе од мишљења других; у расправи лако постижу сагласност са противником, крећући се далеко од осетљивих питања. Недоследни су у својим ставовима и понашању; важан им је само тренутни успех и помирење у конфликтној ситуацији. Када су разлике у сукобу безначајног карактера, бесконфликтни модел понашања доводи до брзог решавања сукоба. Али овај стил превазилажења конфликтних ситуација није увек добар. Понекад он може да одведе и у ћорсокак. Стране ће се само привремено помирити, али ће проблеми остати нерешени. То се обично дешава када је предмет сукоба заиста озбиљан.

Постоје и други типови конфликтних личности, али се њима детаљније нећемо бавити.

Наравно, веома је добро када се у једној породици нађу људи са уравнотеженим карактером и адекватним понашањем у конфликтним ситуацијама. Али, нажалост, то се ретко може срести и због тога је важно да знате којем типу припадате ви и ваши укућани, јер ако добро упознамо своје слабости, лакше ћемо успоставити сагласност у општењу. Комуницирајући с особом конфликтног типа, чије је понашање у сукобу неприлично и непредвидиво, треба имати на уму речи Апостола Павла о томе да смо дужни слабости слабих носити (Рим. 15, 1), тј. да показујемо више стрпљења и смирења и да будемо снисходљивији према слабости ближњег.

Ми сви много патимо због тога што нисмо у стању да контролишемо своје емоције, као ни да правимо паузе и да се на време зауставимо. У бесу можемо, не размишљајући, да кажемо нешто оштро, увредљиво, непромишљено, после чега ћемо много жалити. Важно је не само да сами не паднемо у гнев, већ и да мирно реагујемо на гнев и љутњу других. Миран одговор на емоционално понашање саговорника је нешто најважније у самоконтроли емоција. Ако ви видите да ваш саговорник губи контролу над својим емоцијама, не упадајте сами у исто стање узрујаности и раздражљивости. А још ако су оба супарника опседнута гневом, онда је практично немогуће решити проблем. Али ако се једна страна у конфликтној ситуацији понаша смирено и уравнотежено, онда постоје велике шансе да се успешно разреши конфликт.

Како се борити са гневом? Овде постоје два правила. Прво: не дати гневу да обузме нашу душу, тј. заустављати га на самом почетку. Много је лакше стопирати гневну помисао, него касније зауставити лавину гнева и беса. Због тога онај који је склон гневу треба посебно пажљиво да прати своје мисли, осећања и речи, да би био у стању да пресече гнев у почетку и да му не дозволи да ескалира. Друга ствар коју треба да запамтимо је да морамо бити у стању да на време направимо паузу и да одмеримо шта добијамо као резултат такве свађе а шта можемо да изгубимо ако подлегнемо гневу. Можемо, наравно, да изгубимо много тога: пре свега, губимо мир — свој душевни мир и мир са нашим ближњима, од којег нема ништа драгоценије. Ето зашто свако треба да буде спор говорити и спор гневити се. Јер гнев и љутња, хвала Богу, имају једну веома добру одлику – брзо пролазе.

Треба имати на уму да људи у љутитом и узбуђеном стању често чине оне поступке, због којих после веома жале. Стога, кад осећамо да степен емоционалне тензије и узбуђености у разговору прелази дозвољене границе, треба да знамо да се на време зауставимо и ако не можемо да се смиримо, треба да направимо паузу, тј. тајмаут. Када осетите да већ имате лошу контролу над собом, да сте у стању да у неколико тренутака начините разне глупости и да једно другом изговорите много оштрих, увредљивих и непромишљених речи, односно да се посвађате озбиљно и на дуже, ма колико било велико искушење да наставите разговор, неопходно је прикупити сву могућу снагу воље и у мислима се помолити, направити малу паузу и рећи, отприлике, следеће: „Ми не можемо да водимо овакав озбиљан разговор у оваквом узбуђеном стању. Треба да се зауставимо и смиримо јер више немамо никакву контролу над собом. У супротном се можемо посвађати!“ „Тајмаут“ омогућава не само да се смањи тензија већ и да се без журбе све разложи на појединости и размотри новонастала ситуација без емоција, односно да се донесе потребна исправна одлука.

Како у нашем породичном животу да сведемо конфликте и сукобе на минимум, а уколико до њих и дође, како је најбоље да се понашамо у конфликтним ситуацијама? Као што је било и раније речено, мора најпре да се почне од учења контроле над својим емоцијама, побеђивања гнева и напраситости у себи и прекомерних захтева према људима, иначе ћемо се сукобљавати на сваком кораку и због свакојаких ситница. Друга ствар која је неопходна јесте да научимо да разликујемо конфликтне ситуације. Ако долази до неслагања ставова, супротних мишљења по овом или оном питању, увек треба вршити селекцију: да ли је предмет неслагања заиста важан за нас или није. Ако предмет није од посебне важности и значаја за нас, може се изабрати повлачење/избегавање као начин разрешења конфликтне ситуације. То јест, краће речено, треба попустити у датом случају.

На другу особу можемо благотворно да делујемо само једним – љубављу. Ако променимо себе и свој однос према њој. Постоји још један важан моменат: понекад људи, нарочито млади, одмах одбацују или непријатељски прихватају савет да изађу у сусрет другоме, да учине први корак ка помирењу, јер то сматрају бескорисним. Међутим, у већини случајева то има веома позитивно дејство. Наиме, човек ишчекује сасвим нешто друго, мислећи да ћемо ми на његове заједљиве речи одговарати истом мером, али уопште не очекује да му приђемо отвореног срца и да спокојно и добронамерно започнемо да расправљамо о спорним питањима. Позив на помирење није знак слабости, напротив, то је знак снаге и племенитости човекове душе. Не плашите се да пођете у сусрет, не плашите се да покажете отвореност и искреност према другоме. 

Када су обе стране конфликта спремне да преговарају, треба имати на уму неколико правила конструктивног изглађивања односа. У књизи „Конфликт: седам корака до мира“ Чарлса Ликсона, адвоката са тридесетогодишњим искуством у практичној психологији и медијацији, дају се неке смернице за решавање сукоба.

1) Скидамо маске – стране у сукобу морају да буду веома искрене и не смеју да крију своје праве мотиве.

 2) Идентификујемо прави проблем – неопходно је да се открије прави узрок конфликта и да се површински очисти од различитих наслага.

З) Одричемо се става: Победити по сваку цену – Конфликт није мегдан па да се у њему побеђује – он се једноставно изглађује.

4) Налазимо неколико могућих решења – у сваком сукобу постоји неколико опција решења. Треба их све размотрити, да би се могла изабрати права.

5) Процењујемо могуће опције и бирамо најбољу – Неопходно је изабрати не само најконструктивнију опцију већ и најприкладнију за обе стране у сукобу.

6) Ми говоримо тако да би нас чули – Главни алат за изглађивање конфликта је комуникација међу странама. Треба комуницирати тако да би били саслушани, а исто тако треба саслушати и разумети другога.

7) Признајемо и негујемо вредност односа – Ова тачка се заправо може ставити под број један, јер се конфликти (посебно брачни) изглађују зарад очувања мира и љубави и јачања узајамног разумевања. Очување добрих односа у разрешењу конфликата увек треба стављати у први план. Када се расправља веома је важно ставити до знања да ми и даље волимо своју другу половину, али да само желимо заједнички да изађемо на крај са насталом ситуацијом и да постигнемо сагласност, а тиме и помирење. При вођењу озбиљног разговора ни у ком случају не сме се подлећи искушењу напада на саму личност. Окупили смо се да бисмо решили проблем, а не да бисмо повређивали једни друге. 

Конфликти и несугласице су, наравно, озбиљна искушења за породицу. Њих треба на све начине избегавати, али их се не треба плашити, јер ако међу супружницима постоји љубав и жеља за миром, Бог ће им сигурно указати своју помоћ у тешкој ситуацији. Када лађа наше породичне среће заплови у погрешном правцу, морамо започети од оног најважнијег – морамо се молити Богу, Пресветој Богородици и небеским заштитницима нашег брака. Зашто? Јер без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5) рекао је Господ у Јеванђељу. Такве вредности, као што су љубав и сагласност у породици, тј. оне које су после вере у Бога најважније за православног човека – треба тражити од Бога.

Свештеник Павле Гумеров

извор