Гледамо у задатак из математике у ком треба одговорити на питање: „Која комбинација светлих и тамних квадрата се види када погледамо у коцку из назначеног правца?“.
На цртежу је приказана коцка, састављена од мањих квадратића – и сва поља су исте боје.
Можда ће вас интересовати
”Поведите рачуна шта деца пишу у Вибер групама” – рекла је учитељица. И Марија је од ћерке затражила телефон…
Први аларм подигли су лекари у Јужној Кореји, а дијагноза звучи брутално: Дигитална деменција
У понуђеним одговорима налази се пет квадрата издељених мрежом.
Сваки од понуђених одговора изгледа идентично. Не постоје светлији и тамнији квадратићи.
– Ово је грешка, – куцам у поруци.
– Chat GPT каже да је одговор Б – стиже након пар минута одговор.
Остајем на секунд затечена, јер заиста је очито да је задатак погрешно одштампан.
Сви квадратићи су потпуно исте идентичне нијансе – и у поставци и у понуђеним одговорима. Не би ни онај ко је писао те задатке знао да реши задатак и да објасни због чега је ово, а не оно тачан одговор.
– Написао је Б, јер је дете у задатку заокружило Б и он је то узео за тачан одговор. Питајте га како је закључио да је Б и рећи ће да је то закључио на основу заокруженог одговора. Не може дати објашњење задатка.
Убрзо стиже скриншот одговора ChatGPT-a са измишљеним објашњењем (халуцинацијом) како је Б тачан одговор, јер тамне коцкице могу да заклоне светле, али светле не могу да заклоне тамне и да је то једино решење.
У себи гласом којим Рос из „Пријатеља“ говори „We were on a greak!“ говорим „СВЕ КОЦКИЦЕ СУ ИСТЕ БОЈЕ!“, али ипак куцкам одговор без великих слова: „Све коцкице су исте боје“. 
Саговорник каже да ће проверити са наставницом математике.
Још увек није убеђен у то да је ChatGPT један тврдоглави магарац, који ће те убеђивати у то да је у праву, чак и када сав здрав разум и емпиријски докази указују на то да је његов одговор бесмислица. Ипак, што се мене тиче, ту завршавам разговор.
Знам да је особа са којом сам причала изузетно интелигентна и да ће у неком моменту здрав разум ипак превагнути над вештачком интелигенцијом, али остала сам мало зачуђена тиме да се овај разговор уопште морао одиграти.
Желела бих због тога да се осврнем на један експеримент из 2016. године (дакле од пре 10 год. и пре ChatGPT-a) у ком се људи упозоравају на то да машинама не треба слепо веровати.
Испитаницима на технолошком институту у Атланти дато је да посматрају робота како изводи одређене задатке. Робот је очито правио грешке и испитаници су на скали процене означили да робот није ефикасан у обављању једноставних задатака.
Након тога, у једном моменту исцениран је пожар у згради.
Видео се дим, упалио се аларм и робот је почео да сија и да говори да се налазе у опасној ситуацији и да га прате.
Робот је водио испитанике кроз ходнике и на пресеку два ходника са једне стране видела су се врата за излаз, а са друге стране био је зид.
Шта мислите, на коју страну је већина људи кренула?
Изненађујуће или не, али готово сви испитаници (26/30) пратили су робота, упркос томе што их је водио даље од правог излаза. 
„То се мени не би могло догодити!“ – рекао би свако од нас за себе.
Али јесте ли икада у протекле две-три године на неко „нерешиво“ питање одговорили реченицом: „Чекај, питаћу ChatGPT!“, а затим одговор добијен од њега сматрали тачним, без даље провере на Google или неком другом претраживачу? Да ли сте сигурни да одговори ChatGPT-a нису скретање ка зиду?
Алати вештачке интелигенције могу нам бити корисна помагала, али само уколико их користимо са критичким освртом и када добијене информације проверимо. 
 Уколико се ми, одрасли, ослањамо на ChatGPT више него на сопствено искуство, знање и чула, како да очекујемо од деце да овим алтима приступе критички? Како да очекујемо од нових генерација да буду просвећени и да се користе сопственим разумом, ако се ми из „старе“ генерације ослањамо искључиво на поузданост алата вештачке интелигенције сваки пут када имамо неки проблем?
Сапере ауде! Имај храбрости да се користиш сопственим разумом! – цитираћу за крај Канта. 
А ако Кант није довољно мотивишући, онда да цитирам једну чувену реченицу свих мама: „Да ти друг каже да скочиш с моста, је л би скочио с моста?“ или у овом случају: „Да ти ChatGPT каже да скочиш с моста, је л би скочио с моста?“.
Користите вештачку интелигенцију, наравно, али што је још важније, немојте заборавити да користите и своју сопствену.

Аутор: Сандра Жарковић, Стефанова и Филипова мама, наставница немачког и стипендиста универзитета у Тибингену на програму виртуелне размене везане за етику употребе алата вештачке интелигенције.

https://zelenaucionica.com/pobogu-dete-pa-je-l-ti-verujes-vise-chatgpt-ju-ili-sopstvenom-razumu/

Светски дан Дауновог синдрома, 21. март, подсећа на важност инклузије и подршке. Тема 2026. "Заједно против усамљености" указује на потребу за већом друштвеном повезаношћу.

Живимо у ери коју карактеришу невиђене могућности комуникације .

Једноставним додиром екрана можемо разговарати са људима са друге стране света, делити мисли, слике, искуства. Па ипак, како се начини комуникације повећавају, чини се да се продубљује парадоксални феномен: усамљеност .

Многи људи, чак и у гужви, чак и унутар породица, доживљавају унутрашњу изолацију, осећај празнине који је тешко описати речима.

Стога се поставља питање, да ли смо у годинама апсолутне усамљености? И ако јесмо, који су разлози који доводе до ове ситуације?

Пре свега, савремени начин живота се радикално променио. Темпо је брз, обавеза је много, а времена за смислен људски контакт све мање. Људи раде више, боре се да задовоље захтеве свакодневног живота и често жртвују односе са својим ближњима на олтару успеха или опстанка.

Породица, некада језгро комуникације и подршке, ставља се на пробу. Заједнички оброци су смањени, разговори су ограничени, а емоционалне везе су слабије.

Други важан фактор је прекомерно ослањање на технологију. Друштвене мреже обећавају повезаност, али често нуде површан облик комуникације. „Пријатељи“ се дигитално множе, али прави односи нестају. Људи имају тенденцију да представе идеализовану слику о себи, што ствара поређење, љубомору и осећај неадекватности код других. Дакле, уместо да уједињују, ови медији често отуђују.

Истовремено, модерна култура снажно промовише индивидуализам. Успех се представља као лична ствар, независна од других. Самоостварење се често тумачи као удаљавање од свега што ограничава „слободу“ појединца, чак и ако то значи прекидање односа и веза. Концепт заједнице се повлачи, док се концепт „ја“ пренаглашава. Међутим, човек, као друштвено и духовно биће, не може живети потпуно сам.

Не треба превидети духовну димензију проблема. У модерно доба долази до удаљавања од вере и црквеног живота. Човеков однос са Богом, који је традиционално био извор утехе, смисла и унутрашњег испуњења, слаби. Када је човек одсечен од извора живота и љубави, тада осећа егзистенцијалну празнину. Усамљеност није само друштвена, она је дубоко духовна.

Црква је одувек учила да је човек створен за однос. Однос са Богом и однос са ближњим. Љубав није само осећај, већ начин постојања. Када је та љубав одсутна, онда срце остаје празно, без обзира колико је живот испуњен материјалним добрима или површним искуствима.

Штавише, усамљеност је појачана страхом од одбацивања. Многи људи се плаше да се отворе, да покажу своје право ја, да изразе своја осећања. Више воле да држе дистанцу, како не би били повређени. Али овај став, иако наизглед заштитнички, води до још веће изолације. Права веза захтева храброст, искреност и спремност на жртву.

Још један разлог је недостатак смисленог слушања. Данас многи људи причају, али мало ко заиста слуша. Комуникација постаје површна, без дубине. Међутим, људима је потребно да осете да их неко разуме, да неко дели њихов бол и радост. Без ове дубоке комуникације, односи остају плитки и не могу задовољити потребу за дружењем.

Такође је вредно напоменути да усамљеност не погађа само старије или социјално изоловане. Она погађа младе људе, чак и децу. Многи млади људи одрастају у свету пуном стимуланса, али сиромашном значајним присуством. Одсуство родитељске пажње , прекомерна употреба екрана и недостатак вођства стварају емоционалне празнине које је касније тешко попунити.

Суочена са овом стварношћу, Црква је позвана да одговори.

И овај одговор није теоријски, већ искуствен. Црква је заједница, она је тело, она је породица. У Божанској Литургији људи нису сами, они су уједињени „једним устима и једним срцем“ . Тамо свако налази своје место, препознаје се као особа, а не као број.

Повратак црквеном животу може бити противотров усамљености. Не као формална обавеза, већ као живо искуство заједништва. Кроз учешће у светим тајнама, молитву и исповест, особа поново открива свој однос са Богом и, самим тим, са другима.

Истовремено, потребно је неговати личну одговорност. Свако од нас може да направи мале кораке, посвети време пријатељу, слуша без прекидања, покаже интересовање, понуди. Љубав се изражава делима. Осмех, лепа реч, посета могу да сруше зид усамљености.

Такође је важно преиспитати употребу технологије. Она није нужно непријатељ, већ алат. Када се користи са умереношћу и разборитошћу, може помоћи. Али када замени прави контакт, постаје узрок изолације. Захтева равнотежу и свестан избор.

Коначно, морамо запамтити да усамљеност није непобедива . Колико год дубока изгледала, увек постоји излаз. Човек није створен да живи сам . Његово срце тражи љубав, а та потрага је сведочанство његовог најдубљег позива.

Дакле, можда не живимо само у годинама усамљености, већ у годинама трагања. Трагања за другим, за правим ја и, на крају крајева, за Богом. И унутар тог трагања лежи нада. Јер где постоји трагање, постоји и могућност сусрета.

Одговор на проблем усамљености не лежи само у промени спољашњих околности, већ пре свега у трансформацији срца. Када човек научи да истински воли, да даје, да опрашта и да верује, тада усамљеност нестаје. И тада живот поново добија смисао, светлост и радост.

Аутор: Григорис Галанис

извор

Доктор Расел Беркли је клинички неуропсихолог и професор психијатрије. Његова предавања изазивају много пажње, а кратки Инстаграм снимци на којима дели савете родитељима брзо постају вирални.

У једном од таквих видеа он говори и о прилично шокантном податку да родитељи заправо готово уопште немају утицај на понашање својих тинејџера.

Каже да друга ствар која има највећи утицај на децу такође није у рукама родитеља.

”То је генетика. И ви то не одређујете. Ако и даље верујете да је утицај родитеља пресудан, даћу вам податке из два истраживања која су пуно пута поновљена и увек са истим или сличним резултатима. Када пратимо развој близанаца имамо могућност да приближно израчунамо који део њиховог понашања је резултат директног или индиректног утицаја начина на који их родитељи васпитавају. И ево шта смо открили. Најснажнији утицај на децу, онакав какав никад више у животу неће имати, родитељи имају док је дете млађе од 7 година. Тај утицај драматично опада између 7. и 12. године, а након 15. он износи 6%. Толика је снага родитељског утицаја у односу на све остале. Шест процената у варијацијама понашања тинејџера је утицај родитеља. И то је то.” – рекао је професор Расел Беркли.

После 21. године, истиче он, тај утицај је 0.

”Нема утицаја родитеља на психолошке особине детета, након 21. године. Пазите да ме не схватите погрешно. Знање које ваше дете поседује, оно што су научили, очито је резултат окружења у ком одрастају. Али њихове особине, њихов потенцијал, њихова личност – НИЈЕ. На то, ви не утичете.” – тврди др Беркли.

Укратко, Берклијева порука родитељима је: прихватите ко је ваше дете, обезбедите му сигурно и стимулативно окружење, али се ослободите илузије да можете да га „испрограмирате“ према вашој визији.

https://zelenaucionica.com/neuropsiholog-roditeljstvo-nema-gotovo-nikakvog-efekta-posle-15-godine/

Адолесценција, иако често представља изазован период, истовремено је и време великих развојних могућности.

Ментално здравље и адолесценција представљају међусобно снажно повезане области, јер је управо адолесценција један од најосетљивијих развојних периода за психолошко функционисање младе особе. У том раздобљу, које оквирно обухвата период од дванаесте до деветнаесте године живота, одвијају се интензивне промене на биолошком, психолошком и социјалном плану.

Ментално здравље у адолесценцији не односи се само на одсуство менталних поремећаја, већ на способност младе особе да разуме и регулише своје емоције, развија стабилан осећај идентитета, гради здраве односе са другима и успешно се суочава са изазовима који прате одрастање.

Тинејџери: Кад бунт није бунт, већ умор

Управо због тога се адолесценција често описује као развојни период у којем се истовремено сусрећу повећана рањивост и велики потенцијал за развој личности. Један од кључних разлога због којих су ментално здравље и адолесценција тако снажно повезани лежи у биолошким променама које се дешавају у мозгу током овог периода. Мозак тинејџера још увек пролази кроз интензиван развој, посебно у деловима који су задужени за доношење одлука, планирање и контролу импулса. Префронтални кортекс, део мозга који је одговоран за рационално размишљање и процену последица сопствених поступака, сазрева спорије и свој пуни развој достиже тек у раним двадесетим годинама живота. Насупрот томе, лимбички систем који је повезан са емоцијама, мотивацијом и осећајем награде развија се раније и активнији је у адолесценцији. Ова развојна неравнотежа доводи до тога да тинејџери често доживљавају интензивне емоције и снажне реакције, док способност дугорочног промишљања и контроле импулса још увек није у потпуности развијена.

 Мозак тинејџера још увек пролази кроз интензиван развој, посебно у деловима који су задужени за доношење одлука, планирање и контролу импулса.

Због тога су у адолесценцији честе нагле промене расположења, повећана импулсивност и склоност ка истраживању нових искустава и понекад ризичних понашања. На ове процесе додатно утичу хормонске промене које прате пубертет. Повећана активност хормона као што су тестостерон, естроген и кортизол утиче на емоционалну осетљивост и реакције на стрес, док промене у допаминском систему награде чине да тинејџери снажније реагују на друштвено признање, прихватање од стране вршњака и искуства која доносе узбуђење и новину. Управо због тога прихватање у вршњачкој групи добија изузетно велики значај за ментално здравље адолесцената. Осећај припадности и подршке може имати заштитни ефекат, док одбацивање, вршњачко насиље или социјална изолација могу значајно повећати ризик за развој психолошких потешкоћа.

Паралелно са биолошким променама одвија се и важан психолошки процес формирања идентитета. Адолесценција је период у којем млади покушавају да одговоре на питања ко су, где припадају и какве вредности желе да развију. Тај процес често укључује преиспитивање ауторитета, потрагу за већом аутономијом и експериментисање са различитим улогама и стиловима понашања. Због тога су промене интересовања, емоционална преиспитивања и повремени конфликти са родитељима честа појава у овом периоду. Важно је разумети да такве појаве не морају нужно представљати проблем, већ често представљају природан део психолошког развоја и формирања идентитета. Ипак, управо због интензитета промена које карактеришу адолесценцију, ментално здравље младих може бити посебно осетљиво. Промене у понашању понекад могу указивати на то да тинејџер пролази кроз озбиљније психолошке потешкоће. Такве промене често се јављају постепено и могу укључивати повлачење из друштва, губитак интересовања за активности које су раније биле важне, дуготрајно лоше расположење или појачану раздражљивост.

 Адолесценција је период у којем млади покушавају да одговоре на питања ко су, где припадају и какве вредности желе да развију

Код неких адолесцената долази до проблема са концентрацијом и учењем, што се може одразити кроз нагли пад школског успеха или губитак мотивације за обавезе. Промене се могу јавити и у свакодневним навикама, кроз поремећај сна, несаницу или претерано спавање, као и кроз промене у апетиту. Понекад се јављају и импулсивна или ризична понашања попут конзумирања алкохола и психоактивних супстанци, уласка у конфликте са ауторитетима или бежања из школе. Посебно забрињавајуће могу бити ситуације у којима млада особа изражава осећај безнадежности, безвредности или бесмисла, као и појаве самоповређивања или разговора о смрти и самоубиству. Таква понашања често представљају покушај да се млада особа избори са снажним емоцијама које не уме да разуме или регулише.

Важно је нагласити да адолесценција није само период ризика, већ и период у којем мозак има велику способност да се мења, учи и развија кроз искуства. Мозак младих у овом периоду има велику способност учења, прилагођавања и развоја нових образаца понашања. Управо због те неуропластичности искуства из адолесценције могу имати дугорочне последице на каснији живот. Негативна искуства попут насиља, занемаривања или хроничног стреса могу повећати рањивост за менталне поремећаје, али исто тако позитивни односи, подршка и квалитетни развојни програми могу значајно ојачати психолошку отпорност младих. У том контексту, ментално здравље и адолесценција не могу се посматрати одвојено од окружења у којем млади одрастају.

 Мозак младих у овом периоду има велику способност учења, прилагођавања и развоја нових образаца понашања. Управо због те неуропластичности искуства из адолесценције могу имати дугорочне последице на каснији живот.

Породица има кључну улогу у стварању осећаја сигурности и емоционалне подршке. Родитељи који развијају отворену комуникацију са децом, који су спремни да саслушају без осуде и који успевају да балансирају између постављања граница и пружања подршке могу значајно допринети очувању менталног здравља адолесцената. Једнако важну улогу има и школа, јер је то окружење у којем млади проводе велики део времена и где се промене у понашању често најпре примећују. Наставници који обраћају пажњу на емоционално стање ученика и који развијају однос поверења могу имати важну превентивну улогу у очувању менталног здравља.

Деца, интернет и језик online комуникације – упознајте интернет сленг

У том процесу посебно су значајне стручне службе школе, односно психолози и педагози, који могу проценити да ли је у питању пролазна развојна криза или озбиљнији проблем који захтева додатну подршку. Савремени друштвени контекст додатно утиче на ментално здравље адолесцената. Млади данас одрастају у дигиталном окружењу које доноси нове могућности, али и нове ризике. Друштвене мреже, стална изложеност информацијама и притисак да се испуне одређени стандарди успеха, изгледа или популарности могу утицати на развој самопоуздања и слике о себи. Поређење са другима, cyber насиље или осећај социјалне изолације могу додатно оптеретити психолошко функционисање младих.

Због свега тога ментално здравље и адолесценција данас представљају једно од кључних питања савременог друштва. Бројна истраживања показују да се велики број менталних потешкоћа први пут јавља управо у овом периоду живота, због чега су рана превенција, едукација и правовремена подршка од изузетне важности. Када породица, школа и стручњаци сарађују и на време препознају тешкоће, много је већа вероватноћа да ће млада особа добити адекватну помоћ и подршку. Адолесценција, иако често представља изазован период, истовремено је и време великих развојних могућности.

Уз разумевање развојних процеса кроз које тинејџери пролазе и уз подршку одраслих који су спремни да их саслушају и разумеју, овај период може постати темељ за изградњу емоционалне стабилности, самопоуздања и здравих образаца понашања који ће пратити младу особу кроз читав живот.

Управо зато разумевање везе између менталног здравља и адолесценције представља један од кључних задатака савременог друштва, образовног система и породице.

Ауторка: Александра Цветковић, координаторка дневног боравка у Центру за несталу и злостављану децу

Извор: Центар за несталу и злостављану децу

У оквиру програма Четвртком у 4, који Палата науке реализује у сарадњи са Електротехничким факултетом у Београду, сваког четвртка од 16 часова одржавају се популарна научна предавања намењена младој публици. Наставници, студенти и алумнисти ЕТФ-а кроз инспиративне примере из праксе и савремена истраживања приближавају публици теме и технологије које обликују свет око нас.

До краја марта биће одржана три предавања искусних инжењера и истраживача намењена средњошколцима и студентима. Биће речи о томе како глобални енергетски трендови - дигитализација, декарбонизација и нагли раст потражње за струјом - мењају инжењерску професију.  Публика ће имати прилику да упозна концепт паметних градова - градова који мере, управљају и уче, а представиће се и свет акустике и модерних аудио система: од концертних сала до виртуелних асистената у паметним зградама. Публика ће сазнати зашто исти звучник не звучи исто у свакој просторији, како инжењери моделују звучно поље и како „паметни” микрофони из бучног окружења издвајају само жељени звук. Предавање је намењено свима које занима техника, физика и програмирање, али и музика и звук.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/578158/tehnologija/besplatna-predavanja-o-tehnologiji-koja-menja-svet

Чачак, март 2026. Петогодишњи дечак излази сам из вртића, пролази кроз капију и одлази улицом. Нико га не зауставља. Инцидент се, срећом, завршио без трагедије. Али питање које је остало иза њега није ни мало безопасно: ко је ту заправо заказао?

Ако сте пратили медијско извештавање, добили сте одговор у року од неколико сати: крив је васпитач. Родитељи су бесни. Директори обећавају да ће бити ”испоштована процедура”. Инспекција најављује посету. А нико – буквално нико у јавном простору – није поставио једноставно питање: је ли тај васпитач уопште физички могао да спречи оно што се десило?

Математика немогуће мисије

Закон о предшколском васпитању и образовању прописује да једна васпитна група може имати до 26 деце у јаслицама и до 28 у вртићу. У пракси, та горња граница ретко када се поштује – родитељи знају за групе од 30, па и 33 деце. Уз то, све чешће, у групи ради само један васпитач, уместо прописаног пара.

Урадимо рачуницу. Један одрасли, 28 деце узраста од три до седам година. Једно дете мора у тоалет – хитно, не може да чека. Васпитач га одводи. Двадесет и седморо деце остаје у просторији. Без надзора. Не зато што је васпитач небрижан. Него зато што је један човек физички на једном месту.

Инцидент у Чачку није изузетак – он је симптом. У последњој деценији, Србија је забележила низ сличних случајева у којима су васпитачи позивани на одговорност за системске пропусте:

Београд, 2019: Дете од четири године задобило је повреду главе у дворишту вртића. Васпитачица је дисциплински кажњена. У извештају инспекције помиње се „недовољан надзор“. У истом извештају, нигде се не помиње да је у том тренутку у дворишту било можда 31 дете са једном васпитачицом, јер је друга била на боловању.

Нови Сад, 2021: Трогодишње дете прогутало је страни предмет током слободне игре. Истрага. Медији. Васпитач се јавно извињава. Оно што није доспело у наслове: у групи је тог дана било 29 деце, од којих су четворо имала посебне потребе, а пратилац који је требало да буде присутан није дошао на посао.

Ниш, 2023: Двоје деце се потукло, једно задобило посекотину. Родитељи једног од њих поднели кривичну пријаву. Васпитачица је, у тренутку инцидента, помагала детету с тешкоћама у развоју да се обуче. Била је једина одрасла особа у групи од 27 предшколаца.

Узорак је јасан. Инцидент – истрага – казна за васпитача. Системски узрок? Нигде на видику.

Ми не знамо јесу ли се ове ситуације тачно овако догодиле. Можемо да нагађамо. Али као друштво, уживамо да прстом упремо у једну особу и оптужимо. А да не знамо да ли је уопште могло да буде другачије.

Светска здравствена организација и УНИЦЕФ препоручују однос један одрасли према петоро до осморо деце предшколског узраста, у зависности од старости. Скандинавске земље углавном се држе односа 1:5 до 1:6. Словенија, која нам је географски и културно блиска, има законски лимит од 12 до 17 деце по васпитној групи, уз обавезно двоје васпитача.

У Србији, Правилник о нормативима и стандардима рада установе за децу теоријски прописује 26-28 деце као горњу границу. Али правилник не прописује шта се дешава ако се та норма не поштује.

Синдикати просветних радника годинама упозоравају: васпитачи у Србији раде у условима који нису безбедни – ни за децу, ни за њих саме. Републички педагошки завод у извештају из 2022. године наводи да 68% предшколских установа нема довољан број васпитача у односу на уписану децу. Шездесет и осам процената. То није изузетак. То је норма.

Платите срамоту или уложите у систем

Просечна нето зарада васпитача у Србији је испод републичког просека за све запослене. Како део плате исплаћује држава, а део локалне самоуправе, оне негде и касне по неколико месеци, а негде су и осетно испод просека. За посао који подразумева бригу о безбедности, емоционалном развоју и физичким потребама двадесет и више деце истовремено, по свим временским условима, током осам сати дневно.

Занимање васпитача у Србији бележи хроничан недостатак кадра. Педагошки факултети имају осипање студената, а они који заврше студије све чешће бирају приватне вртиће, иностранство или потпуно други посао. Систем који не плаћа довољно, не запошљава довољно и не опрема довољно, а онда тражи савршене резултате – тај систем не заслужује да буде изненађен када дође до инцидента.

Само да се помене: истраживање Удружења васпитача Србије из 2023. показује да више од половине анкетираних васпитача купује део потрошног материјала – папирне марамице, дезинфекциона средства, понекад и цртаћи папир – из сопственог џепа. Јер их нема довољно у вртићу. Јер средстава нема.

Анатомија кривице

Када дође до инцидента, механизам је увек исти. Родитељи (разумљиво, из страха и бола) траже одговорног. Медији (разумљиво, јер је лако) упиру прстом у васпитача. Инспекција долази. Директори ”поштују процедуру”. Министарство ћути или издаје саопштење о „предузимању мера“.

Оно што никад не дође на наплату: ко је донео одлуку да се једна васпитачица остави са 30 деце? Ко је потписао буџет који није предвидео запошљавање још једне особе? Ко је годинама знао за претрпане групе и није мењао прописе с оштрим санкцијама?

Васпитач који је одвео дете у тоалет није заказао. Заказао је систем који му није дао колегу да остане са осталом децом. Који није уградио безбедносну браву на излаз. Који није обезбедио довољно простора, довољно руку, довољно свега.

Шта тражимо – и од кога

Тражимо од Министарства просвете јасне и примењиве стандарде – не правилнике који се игноришу. Тражимо од локалне самоуправе да прати колико деце има по групи и да за прекорачење постоји стварна санкција. Тражимо од медија да, пре него што објаве лице и име васпитача, објаве колико је деце било у групи и колико одраслих. Тражимо од свих нас да пре него што осудимо човека који је сам радио посао за двоје – запитамо ко га је тако оставио.

Деца заслужују безбедне вртиће. Васпитачи заслужују услове у којима то може да се обезбеди. Једно без другог не постоји.

https://zelenaucionica.com/vaspitac-je-dezurni-krivac-kad-se-nesto-lose-desi-niko-ne-pita-moze-li-jedna-osoba-brinuti-o-30-malisana-istovremeno/

Последњих деценија, у настојању да се брак претвори у нешто равноправно — што је био легитиман и неопходан пројекат — полако се увукла једна заблуда: да равноправност значи једнакост у свему, да сваки задатак има своју противтежу, да се дом и живот деле као торта, прецизно, по могућству на једнаке кришке. Ти куваш, ја усисавам. Ти си орибао купатило прошли пут, сад сам ја на реду. Поштено, равноправно. Вага као метафора брака изгледа привлачно јер обећава праведност, а праведност обећава мир.

Проблем је што ваге претпостављају да су обе стране увек способне да нешто ставе на тањир, а живот готово никад не функционише на тај начин.

Брак није и не треба да буде пола/пола. Понекад ћете дати више, понекад ћете требати да он да више.

И ако постоји једна лекција коју би требало да пренесете својој ћерки (али и сину) нека то буде: Одлука за кога ћеш се удати је једна од вероватно три најважније одлуке у животу.

С ким ћеш живети, с ким ћеш одгајати децу ако их будеш имао, чији глас ћеш слушати кад ти је тешко, ко ће бити уз тебе кад сахрањујеш родитеље — то није једна одлука, то је оквир унутар којег се доносе све остале, деценијама, без да то посебно примећујеш. И зато је помало чудно колико мало озбиљно о томе разговарамо. Сатима истражујемо телефоне пре куповине, годинама градимо каријеру, месецима планирамо путовање. А партнера бирамо често у замаху заљубљености, и онда живимо с тим избором кроз све оно што заљубљеност није предвидела.

Право партнерство не тежи равнотежи

Некад једна страна носи седамдесет посто, понекад деведесет, а онај који носи мање у том тренутку не осећа дуг него захвалност, и зна да ће тај распоред, без преговарања и без приговора, једног дана да се обрне. Нису то експлицитни договори. То је темперамент везе, њен тихи карактер који се гради годинама малих одлука — ко ће устати ноћу, ко ће прогутати коментар који није вредео свађе, ко ће одложити сопствену кризу јер је ова друга, тренутна, важнија.

Избор партнера није само одлука о томе с ким ћеш живети. То је одлука о томе ко ћеш бити — јер партнерство, више од посла, више од пријатеља, више од околине, обликује оно што мислиш о себи.

Многи су равноправност погрешно разумели. Поверовали су да је то оно – кад беба заплаче једном устајем ја, други пут ти. Ручак кувам ја, судове переш ти. И то је стварно у реду, ако смо обоје данас једнако способни да се дамо. Али, шта ако нисмо? Тек онда кад имате партнера и кад сте и сами партнер који не удара рецке, а уз то се не извлачи од обавеза, знате да сте у здравој вези.

Истраживачи који се баве стресом и имунологијом већ деценијама документују нешто што интуитивно знамо, али ретко изговоримо наглас: тело чува евиденцију о атмосфери у којој живимо. Парови који се осећају безбедно једно уз друго имају мерљиво другачији имунолошки одговор од оних који живе у хроничном тињајућем конфликту или у хладном мирном незадовољству које никад не експлодира, него само траје.

Кортизол не прави разлику између великих и малих стресова — он реагује на тон гласа, на уздисај који значи превише, на ћутање које није одмор него казна. И тај сигнал, примљен сваки дан, годинама, не остаје само у глави.

Самопоуздање није унутрашња ствар

Волимо причу о самопоуздању као о нечему што се гради изнутра, независно од околности. Терапија, рад на себи, афирмације — све то има вредност, али партнер је нешто сасвим посебно: он или она је огледало које гледаш сваки дан. Свака примедба која има мало превише оштрице, свако уздисање кад предложиш нешто, сваки поглед који говори „ево је опет“ — све то улази у тебе без позива и таложи се на слоју који је теже дохватити од разума. Насупрот томе, неко ко те слуша као да говориш нешто важно, ко се не такмичи с твојим успехом него га носи као своје, ко у тренутку твоје несигурности не искористи простор него га попуни поверењем — тај човек постаје део твоје слике о себи. Не метафорично. Дословно.

Каријере се граде и руше и на кухињским столовима. Има неких који су остали у сигурном послу јер су код куће осећали да су довољно, и има оних који су се одважили на ризик јер је неко уз њих говорио да вреди покушати. Има оних чије амбиције су постепено утишане — не отвореним саботажама, него суптилним порукама да су превелике. Не можеш ти то. Није то за тебе.

Није то увек злонамерно. Понекад је то само неко ко се плаши да му не побегнеш ако успеш, и тај страх, без икакве намере, лагано сужава твој свет.

Брак није савез једнаких. Брак је савез двоје који су у реду с тим да некад не буду једнаки, и који имају довољно поверења да та неједнакост не постане оружје.

Није 50/50, никад није ни било. Поента је да обоје, сваки дан изнова, одлучују да остану у игри — свако онолико колико може у том тренутку, уз тихо поверење да се неравнотежа, некад пре некад после, сама од себе изравна.

 

https://zelenaucionica.com/brak-nije-nikad-bio-i-ne-treba-nikad-da-bude-50-50-pravo-partnerstvo-ne-tezi-ravnotezi/

 

Ако имате новац, квалитетну везу, испуњен живот и каријеру – родитељство је круна живота. Али, новинарка и уредница британског магазина Ел и некадашња уредница Космополитана Фара Стор у једном тренутку свог живота, који је био сасвим сређен, одлучила је да нема децу.

„Покушавала сам да затрудним од 33. до 36. године. Није се десило. Имала сам среће што сам успела да се помирим са том чињеницом и да наставим даље”, испричала је медијима.  

Она је храбро иступила и објаснила да када су јој се коцкице сложиле, схватила је да је има проблем са зачећем. Испоставило се да је одбацивање мајчинства био крајњи преступ – издаја не само светости мајчинства, свих жена које не могу да имају децу. Ово је њена интимна исповест коју је поделила у намери да се ни друге жене не осећају лоше ако бирају неке друге ствари уместо да буду мајке.

„Мени се мајчинство није десило. У паузама између покушаја, питала сам се шта је заправо мајчинство. Блиски пријатељи су говорили да можда љубав неће надокнадила све то и зато сам морала да будем потпуно сигурна. На крају, након дугог истраживања душе, мој муж и ја смо одлучили да то није за нас, и окренули смо леђа третманима вантелесне оплодње које смо требали да започнемо”, испричала је Стор за Inews.

Фара и њен партнер су покушавали да добију дете, није она одувек мислила да је особа којој није суђено мајчинство и која не жели децу. Ипак, она се суочила са сазнањем да има проблема са плодношћу.

„Када сам размишљала о мајчинству, нисам жудела да држим бебу у наручју. Али сам мислила да је то моја извесност, нисам то доводила у питање. Била сам више везана за идеју породице, а мајчинство се у то уклапало”, објаснила је Стор која је одрасла као треће дете.

Њен тата је био пакистански имигрант који је водио успешан посао са некретнинама. Мама је била учитељица. Гледала је мајку која жонглира у свим својим улогама, а она је расла у темпераментној средини.

„Неколико недеља после мог 35. рођендана мој муж и ја смо одлучили да је сада време да оснујемо породицу. Након што смо почели да покушавамо да добијемо бебу, ништа се није догодило. Зато смо кренули код лекара. Предложена нам је вантелесна оплодња. Знала сам доста о томе, у теорији, а оно што нисам знала је како ћу се у свему томе осећати ја, мој муж, како ће то изгледати за наш брак. Све смо започели, ишли смо на сваки медицински тест који се може замислити. Ништа. Осим што ми је један доктор рекао да смо одличног здравља. Чинило се да смо ми били нови сјајни аутомобили који једноставно нису могли да се упале. И тако смо припремили себе и своје животе за вантелесну оплодњу. Постојала је и додатна компликација, мој муж је рекао да ће, ако будемо успешни, одустати од каријере да би подржао моју. Знала сам да то није оно што он жели, али је то заиста била најразумнија опција јер сам у том тренутку била она која доноси више примања у кућу”, испричала је за Дејли мејл откривајући и да када се суочила са самом процедуром у њој су се јавила помешана осећања.

Тада је помислила да можда мајчинство није за њу. Преиспитала је себе, колико је спремна да се жртвује и да упушта себе и супруга у неизвесну авантуру. Када му је једно вече рекла шта о свему мисли добила је одговор да ни он није више сигуран на тему заснивања породице.

„Првих дана, након што смо рекли блиским људима за нашу одлуку њихово порицање наше одлуке било је наизменично забавно, досадно и повремено увредљиво. Блиски пријатељи би се жалили каква је то срамота јер бисмо били тако добри родитељи. Познаници би се у међувремену оглашавали са фразом да не знамо шта пропуштамо. Било је и оних који су говорили да имамо времена да се предомислимо. Наравно, мој муж и ја стално причамо о нашем односу без деце. Не причати о томе било би чудно, јер хтели ми то или не, оно дефинише нас и животе које сада водимо. Морали смо да прилагодимо животе које смо мислили да ћемо водити, у животе које сада имамо. Резервне спаваће собе су претворене у канцеларије и гардеробе, два џиновска пса су постала центар нашег света. Покушавам да попуним празнине које су некада биле рупа у облику детета. Моји викенди су сада препуштени баштованству”, објаснила је ова млада жена на прагу своје 40. године.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/569311/Zivot/sa-36-godina-odlucila-sam-da-nemam-decu-da-li-sam-zbog-toga-losa-osoba

Цртеж руже леп је у октобру једнако као у марту. Децу треба да учимо да знак пажње не треба да бира дан, а поштовање и уважавање индивидуалности ни датум ни род.

Дан жена. Одмалена, посебно кроз васпитно–образовни систем, деца се уче да тог дана треба указати пажњу драгим особама женског рода. Праве се ланчићи, цвеће и украси од папира, цртају се шарене пролећне честитке са мотивима ружа. Улице многих градова уочи тог дана дословце процветају. На сваком кораку су различити цветни аранжмани који претичу један другог у креативности са којом су припремљени, не би ли привукли што већи број купаца. У данашњици, путем друштвених мрежа и електронских медија, трговине се утркују која ће представити бољу понуду и убедити потенцијалне купце да је баш тај артикал идеалан поклон за драгу женску особу.

Деветог марта улице добијају свој уобичајени изглед без цветног шаренила, маркетинг се привремено притаји до наредног погодног тренутка и скрене свој курс, а прича о борби жена за њихова права остаје у сенци конзумеризма.

Образовање треба да буде одскочна даска критичком размишљању, а не систем за калупљење

Лепи поводи и догађаји добродошли су увек. Начин обележавања одређених празника је индивидуална, колико и ствар заједнице. Али, у том наслеђеном обрасцу понашања, конкретно уочи Дана жена, заборављамо да младим нараштајима пренесемо суштину.

Осми март треба да нас подсети на тренутак дизања гласа који је резултат освешћености, схватања и прихватања истине да женски род није мање вредан од мушког. Сви смо индивидуе са својим властитим афинитетима, потенцијалима и ограничењима сходно којима треба да налазимо своје позиције у свим сферама друштвеног живота, а не на основу родне припадности.

Овај датум обележава се више од једног века, а и даље сведочимо случајевима родне неравноправности – при наслеђивању, запошљавању, каријерном напредовању и, неизоставно је поменути нажалост, случајевима родно заснованог насиља. Сви примери из свакодневице указују на то да нешто не радимо како треба и да руже и парфеми који се деле тог дана не говоре у корист свега онога што Осми март треба да симболизује.

Да би дошло до суштинских промена у свакодневици, које не може донети испуњавање пуке форме током једног од 365 дана у години, децу треба да учимо да знак пажње не треба да бира дан, а поштовање ни датум ни род.

Ауторка: Марија Булајић Шкулетић, социолошкиња

извор

Деца се старијима обраћају грубо и бахато, без поштовања. Један од најбржих начина да родитељ уништи дете јесте да му пружи све и да га пусти да ради шта хоће

Све чешће слушамо да су деца неваспитана и тешка. Родитељи се жале да не знају како да их смире, а учитељи да више немају никакав ауторитет. Иако звучи као претеривање, иза ових реченица крије се озбиљан проблем савременог васпитања.

Данас имамо генерације деце које не знају за границе и која бурно реагују на сваку забрану. Када добију лошу оцену, не преиспитују себе, нити родитељи њима постављају питање одговорности. Уместо тога, родитељи често крећу у напад на школу и наставника, уверени да је њихово дете неправедно третирано.

Губитак ауторитета

У данас актуелним родитељским вибер групама данима се расправља о претешкој школи, некритичним наставницима и застарелом систему. Није спорно да школа има озбиљне проблеме и да је одавно требало да буде реформисана. Међутим, често се превиђа да су наставници готово потпуно изгубили ауторитет. Они су некад, уз родитеље, били кључни фактор социјализације. Данас немају право ни да удаље дете са часа, јер се то доживљава као траума или понижење детета и родитеља.

На тај начин се урушавају и школа и сама идеја ауторитета, без које нема граница ни развоја. Тако добијамо децу која не знају шта значи хијерархија, која се старијима обраћају грубо, без поштовања, толико бахато да је то једноставно збуњујуће. Но, не могу она бити крива за то, ако их нико није научио пристојности.

Неки родитељи, желећи најбоље за своју децу, а без стварног разумевања како се то постиже, пуштају их да раде шта хоће. Али одсуство граница не значи одсуство моћи. Напротив, дете у таквом односу остаје без спољашње структуре, али изложено родитељским непредвидивим реакцијама и имплицитним очекивањима. Када нема јасних правила и доследности, дете нема на шта да се ослони, па управо та неуређеност постаје извор страха.

Родитељ који све допушта или стално завршава уместо детета не постаје ауторитет, али остаје снажан емоционални фактор, чије расположење дете мора стално да прати. Тиме му се одузима прилика да учи одговорност, труд и однос према последицама, док истовремено развија осећај несигурности и сталне напетости.

Када су родитељи од раног детињства извор и страха и утехе на недоследан и непредвидив начин, то развија дезорганизовану везаност. Дете у таквим околностима, с родитељима који све контролишу, чине медвеђе услуге, раде ствари уместо њега, али не дозвољавају приватност – истовремено развија две супротне реакције – с једне стране, постаје претерано зависно, с друге стране, жели да побегне од родитеља, јер му је онемогућено да преузме одговорност и да гради самосталност. Резултат је унутрашњи хаос и стални конфликт. Дете има страх од зависности и тешко се учи стрпљењу и истрајности. Уместо да полако ствара и гради, оно често „мало гради, мало руши”, што се касније одражава у односима и у учењу.

Дајана Баумринд показала је да родитељи који свашта дозвољавају и прихватају (пермисивни родитељски стил) васпитавају децу која касније имају проблеме са самоконтролом и прилагођавањем. Њена истраживања су темељ за разумевање зашто нека деца јако тешко подносе фрустрације.

Истраживачи Еленор Макоби и Џон Мартин надоградили су овај оквир додавањем још једног стила родитељства (занемарујућег), где је дете потпуно запостављено и препуштено себи. Таква деца из повређености често постају бахата.

Деца данас од малих ногу одрастају уз телефоне, а врло рано улазе и у виртуелни свет друштвених мрежа.

Др Ранко Рајовић стручњак је за рани развој деце, а његове савете родитељи обожавају. Иако није баш пријатно када на основу његове приче схвате да у нечему греше, др Рајовић у својим излагањима ипак никога не осуђује, већ покушава да усмери родитеље како би на што бољи начин одгајали своју децу да искористе своје потенцијале.

Гостујући у подкасту Lood, Рајовић је говорио о томе колико у развоју и васпитању деце утицај има окружење, у којем су некада главни били родитељи, баке и деке, а данас – непознати људи који кроз друштвене мреже утичу на нашу децу.

„Шта усмерава наше понашање? Причали смо о томе како када дете хоће да хода и када прохода, ми кажемо браво. Похвала њима значи да су урадили нешто добро. Па онда када хоће да науче да возе бицикл… Муче се један дан, два дана, пет метара, падну, три метра држимо их, и ево га, одједном, 20 метара крећу. Већина деце стане, то је отприлике четири-пет година, гледају тату, маму, пролазнике, као да хоће да кажу ‘ја знам да возим бицикл’, можда и вриште од среће. Мозак је научио, ово је било тешко и то си научио, они су срећни. А шта раде мама и тата? Браво! Бака, дека кажу браво… Значи, похвала нама говори да радимо нешто добро и то нас усмерава. Међутим, када добију друштвену мрежу и када ставе неки снимак, ако дете опере са татом ауто и то ставе на Јутјуб, колико ће добити лајкова? Пет, и то је пуно. Али ако ураде нешто лоше, ужасно, колико добију лајкова? Двеста, триста, петсто. То је, значи, похвала, и шта им мозак каже? Е, ово смо супер урадили, добили смо 500 похвала! Они раде ствари за лајкове. Значи, нас усмерава непозната група људи са друштвених мрежа, која нам говори браво и наше дете понашање усмерава према лајковима. Кад је то било? Никад!“, рекао је др Рајови, па наставио:

„Кад су родитељи пре 30, 50 година дозволили да непознати људи усмеравају наше дете? Па не би то никад дозволили, али то се дешава на друштвеним мрежама. Ми смо децу пустили у тај свет. Ја се бојим да не платимо велику цену, мора да се то регулише. Ја 10 година причам, дајте телефоне, немојте пре 12. године, немојте ни пре 14. Нико не слуша. Као, па имају сви, па има и мој син. Чекај, не ради се о твом сину или ћерки. Они овде улазе у једну замку, где не могу да се извуку. Јер овде се зависност јако брзо јавља, за 15 дана готово, већ крећу свађе, већ они не дају свој телефон, онда преваре маму и тату… Држе га у соби и онда укључе телефон од један до три ујутру, ми и не знамо шта они раде. Значи, то је таква превара да они улазе у виртуелни свет, а тамо се све брзо дешава, добију похвале, све иде јако брзо, мозак им трепери. И шта је онда проблем? Када изађу у реалан свет, њима је све досадно. Не могу да седе, не могу да пишу, да уче, немају концентрацију, па ми то видимо данас“. – упозорава, поново, Ранко Рајовић.

https://zelenaucionica.com/ranko-rajovic-ja-10-godina-pricam-niko-ne-slusa-ono-sto-smo-mi-danas-dozvolili-roditelji-pre-30-godina-ne-bi-nikad/

Нова акција даривања крви за нашу потребиту браћу и сестре, биће одржана у суботу 7. марта 2026. године у храму Светог Преображења Господњег на Видиковцу. Аутобус Института биће постављен у порти храма од 9 до 12 часова. "Не знаш коме помажеш, али знаш да спашаваш. Даруј крв. Подели наду", поручују из Института за трансфузију крви Србије.

Извор: Радио "Слово љубве"