У јеку антируске кампање у Европи и свету те резолуције Европског парламента о СПЦ очекиван је удар на нашу Цркву. Сам наслов серијала и спомињање једног од најзначајних епископа данашњице као неког „јунака доба злог“, јесте у старту скандалозно.

Пише: теолог Небојша Лазић 

Нападом на једног од најзначајних епископа наше Цркве људи који су нецрквени или чак антицрквени покушавају да стигматизују читаву Цркву, ударајући тамо гдје мисле да је СПЦ најјача.

Саговорници су више него некомпетнтни. Најзанимиљиви детаљ емисије јесте била прича о кобасицијади и пихтијади, јер некако тек тада се доимало да саговорници знају о чему причају.

Серијал почиње причом о четири ученика Аве Јустина и његовом учењу, које је проистекло из Византије, о симфонији Цркве и државе, јер исти, један народ чини цркву и државу. Како саговорници нису сигурни о чему се прича одлучили су у старту да одбаце тај концепт „православне државности“, не схватајући из своје неокомунистичке визуре о чему се ради.

Затим се баве образовањем владике Иринеја гдје час тврде да је необразован, час да је међу најобразованијима у СПЦ. Следеће оспоравање јесте било око крилатице која се комично преноси међу студентима теолошког факултета како се „о Синодским и Саборским одлукама не расправља ван Цркве“, што су за потребе овог накарадног серијала искористили у другој форми, да епископа прикажу као аутократу.

Добро је што нису искористили студенску шалу „канони постоје да би се кршили“, мада је можда чувају за остатак антицрквене пропаганде.

Следећи саговорник у овој прљавој кампањи био је Бојан Јовановић, радо виђен гост отворено усташке емисије Бујица (Велимира Бујанаца, самопроглашеног усташе) и подкаста Велебит ништа мање правашки настројеног. Низ недоказаних материјала у којима покишавају да придобију публику играјући на најниже емоције и покушавају да прикажу како је владика Иринеј био покровитељ бројних непочинстава унутар цркве. Вјешто се избјегава чињеница да је суд у Лондону одбацио тужбу против Српске Православне Цркве и да су подносиоци тужбе морали платити оштету.

Следећи напад на владику јесте што је цитирао Николу Пашића у разговору са Светим Николајем Велимировићем, о потребној блискости српског и руског народа, као и свих осталих народа, посебно сестринских цркава.

Читав срамни серијал долази као одговор антицрквених квазиелита на тренутну русофобију, због тога и напади на владику Иринеја коме се спочитава блискост са Руском Православном Црквом, док вјешто избјегавају говорити о владикином животу, раду и духовном уздизању везаном за Грчку, јер то се не може спиновати у антируској и антицрквеној хистерији.

Затим се аутори документарца баве аутокефалношћу православља у Украјини. Срамно нападају митрополита Онуфрија и канонску цркву уз то нападајући и владику Иринеја који се дословно држи канонског поретка. Затим иде низ спинова како СПЦ не помиње Васељенског патријарха, што уопште није тачно.

Српска Црква чува канонски поретак и Цркву која страда, а страда због геополитичких позиција људи којима је црква само средство у обрачуну са православни руским народом. Бављење опскурних ликова канонима, изгледало би комично, да није суштински трагично.

Затим следи језиво лешинарење над смрћу блаженопочившег владике Јеронима, на основу низа претпоставки недоказивих и недоказаних, што и сами саговорници тврде. Низ спинова злонамјерно упакованих зарад дехуманизације и сатанизације читаве Цркве, кроз лик владике Иринеја.

Жалосни памфлет маловјерних, настао на основу анитицрквених фрустрација и личних фрустрација саговорника о владици Иринеју, то је овај “филм”. Ту се при крају спинованог документарца пљује прво Његова светост Патријарх Порфирије, опет на основу непровјерених информација. Општи утисак богоборачког памфлета из неких мрачних и недемократских времена одаје овај урадак. Врхунац напада на владику Иринеја јесте напад на Евхаристију, у пиру највеће антицрквене хистерије пд пре две годинеса почетком пандемије.

То нам јасно говори да је владика Иринеј само искориштен као повод на напад на нашу мајку Цркву. Христос каже да ћемо по дијелима свакога познати. Зато је битно да се водимо речима Христовим када желимо да створимо мишљење о било коме, па и о владици Иринеју. Ученику Светог Јустина и Светог Порфирија Кавсокаливита, духовном оцу најзначајних архијереја и духовника. Стубу одбране Православља у времена разна. Човјеку којег не нападају због њега, него њега нападају због Цркве којој предано, пожртвовано служи најбоље како умије.

На многаја љета владико! 

 ОКВИРИМА фамозних пограмских хитова које је пре извесног времена лансирала Н1 према идеји сада покојног Славише Лекића, а по сценарију, у режији и продукцији Јоване Полић и Сање Лончар, појавила се прексиноћ емисија која је на тапет ставила Његово преосвештенство епископа бачког Иринеја (Буловића) под насловом - "Вучић у мантији" (!). Већ сам наслов довољно говори о квалитету и интонацији ове телевизијске дрскости огрезле у просташтву последње врсте.

Агресивни безобразлук (за који немам друге речи) већ је одавно постао заштитни знак овог луксембуршког емитера, који више не бира речи у дневном пљувању по свему што су духовне и друштвене вредности српског народа. Уосталом, изјаснио се 1. марта ове године Савет РЕМ-а и то прилично експлицитно, да је цела ова серија: "изразито ... неповољна и обележена је политичком нетрпељивошћу" те да се "у целини састоји од политичких и моралних дисквалификација, чему је прилагођен и избор саговорника у емисији". Саопштено је да је Савет РЕМ-а прихватио закључке (своје стручне) Службе (да је) "учињено више повреда одредаба које уређују понашање медија".... (и) позвао пружаоце медијских услуга, а то се односи и на Н1, да "не приказују садржаје који воде стварању нетрпељивости, политичких напетости и подела у друштву". Сасвим одмерено и благо упозоравајуће. Али није прошло ни недељу дана, а Н1 је поновио исто, ако не и горе хушкање на поделе у друштву, дискриминацију најбројније вероисповести у држави уз директно вређање високих архијереја СПЦ укључујући и њеног поглавара, Његову светост патријарха Порфирија и тиме већ недопустиво прешао праг толеранције различитих мишљења у јавном дискурсу. Доста је било благих опомена. Као члан Савета регулаторног тела за електронске медије заложићу се првом следећом приликом за строже мере које предвиђају закон и таксативна регулатива електронских медија, нарочито у погледу садржаја којима на Српску православну цркву, која окупља преко 80 одсто становника наше земље, упорно насрће овај инострани емитер. Знам да то једва чекају да ударе у сва своја звона, али закон је једнак за све, па и за оне који већ дуго уображавају да су изнад њега.

Сама емисија (Шолак такве своје творевине зове "документарним филмовима", иако су од жанра уметничког документарца ти банални призори далеко као Хиландар од илегалне нудистичке променаде на оближњем Трипитију!) не доноси ама баш ништа изван већ отрцаних и не знам колико пута прежваканих напада на Српску православну цркву. И сам избор учесника не улива никакво поверење. Коло води већ привођена Ана Лалић, блогерка "Аутономије" и чланица руководства Динка Грухоњића, однедавно дописница Нове С из Новог Сада, која за саму себе каже да је "војвођанска аутономашица" (иако је родом од Ваљева). Ово колико да се зна да наводно објективно "истраживачко новинарство" предводе директно и отворено политички ангажовани Чанкови сепаратисти, чија се делатност коси са Уставом и низом позитивних закона, што Лалићева није оклевала да агресивно испољи у више прилика. Одмах до ње ту се нашао и Родољуб Кубат, бивши професор теологије, ваљда да Лалићевој обезбеди какву-такву богословску легитимацију. Кубат је "ударна песница" свих напада на СПЦ откад га је Свети синод одстранио са Теолошког факултета у Београду одузевши му благослов да васпитава младе у духу својих теза о "Теологији бунта" (лист "Данас" га од тада слави као "професора бунта") и низа интрига које пласира у јавности о наводној повезаности врха Цркве са актуелним режимом. Дигла се, наравно, ала и врана "секуларног клера" да Кубата штити од конзервативне Цркве и отпадник се одмах удомио у низу другосрбијанских гласила. Али, "о одлукама Светог синода се не расправља", говорио је епископ Иринеј, на шта је одмах гракнула другосрбијанска котерија на челу са том истом Аном Лалић, иначе стручњаком за црквена питања. То што се о одлукама Светог синода збиља не расправља већ хиљаду година у црквеном животу њу не занима, она само чека прилику да излије сав вишак личног отрова на Православље sui generis. Ја схватам да она кипти од беса кад често виђа епископа Иринеја у достојанственој шетњи око Владичанског двора у Новом Саду и притом не назива "добар дан чаршији на све четири стране", што му узима за тешко зло, али не могу да разумем одакле јој кураж да се меша у канонске тековине православног живота кад о њима поњатија има колико и њени ментори Грухоњић и Чанак? Њен услужни компањон у овој работи, др Кубат, такође је познат по нападима на Његово преосвештенство Иринеја (иако је некад био његов студент и штићеник): замера му што је временом изградио велик ауторитет унутар Цркве и што не оклева да изнесе став (као званични портпарол СПЦ!) о неканонском понашању неких цркава у спору око томоса украјинским расколницима и разним тоновима Критског сабора па све до енергичног сузбијања таквих непочинстава на тлу своје епархије као што је организовање "кобасицијада", "куленијада" и "пихтијада" у време Великог поста пред највећи хришћански празник! Него шта је требало да уради? Да допусти такве глупости и светогрђе у предворју храмова да би над тим сеириле камере Шолакових медија! Цела Србија аплаудирала је овим мерама Преосвештеног, а нарочито оном пароху који им није дозволио приступ у црквену порту, а да притом није изрекао: "Одлази Сатано!".

Али, главни "таргет" ове чанковске ујдурме против Србије и Православља био је покушај удара на епископа Иринеја као "последњег јустиновца" у крилу Цркве, што је данас трн у оку свим евроатлантистима, као што је Свети Јустин Ћелијски (1894-1979) био удбашима и титовцима, њиховим очевима (то му сад дође на исто). У доба Броза "Свети Ава" био је прогањан, хапшен и гоњен као његов далеки предак, Свети Јустин Философ, претходник александријске школе богословља, који је због истине пострадао у време цара Марка Аурелија око 165. године. Обојица су храбро износили истину и дизали глас против гоњења, која су се претворила у циљано и потпуно уништавање хришћанске Цркве. Јасно и пред народом, у својим писменима и проповедима, Ава Јустин оптуживао је Броза и тајну комунистичку службу за заверу против благоверног српског народа и Светосавља, као његове онтолошке вертикале. По цену живота протестовао је против затирања свега српског и православног у Титовој држави угледајући се на Христа самог. Ова "христоликост" била је суштина онога што је проповедао својим ученицима, које је увео у монашки чин: Амфилохију, Артемију, Атанасију и Иринеју, од којих су сва четворица постали епископи СПЦ, а пошто су следили његов пример, прозвали су их "јустиновцима", непоколебљивим борцима за веру и истину. Али то је било профано и произвољно етикетирање, које је, видимо, и данас у оптицају. "Писац ових редака никад из његових уста није чуо ниједну реченицу која би упућивала на свест о сопственој изузетности или о изузетности своје духовне деце нити је такву реченицу икада прочитао у неком од његових многобројних благодатних и богонадахнутих списа", пише о Ава Јустину епископ бачки Иринеј. "Угледајте се на мене као и ја на Христа (I Кор. 11, 1; ср. 4, 16). Крајњи узор је, дакле, Христос, само Он и нико други... Једно је бити Јустиново духовно чедо и његов ученик, а друго је бити 'јустиновац'. Прво је незаслужени дар Божји, а друго... просто-напросто идеолошки конструкт. Овај аутор наглашава и то да никада себе није назвао јустиновцем нити је тај амбивалентни термин уопште употребљавао" што се односи и на другу тројицу следбеника светог Јустина.

Али то хоће непријатељи Православља, трпајући их у некакво "тајно друштво", малтене "владу у сенци", која из потаје управља свим црквеним пословима у нашој држави у интересу некаквих мрачних циљева. Нису епископ бачки ни тројица већ упокојених архијереја мете ове серије него Православље у целини, највећа опасност за Запад, на коју хушкају Карл Билт и генерал Бен Хоџис. Епископ Иринеј с правом каже да је све то "знак да неки људи суде о другима по себи", а ти људи су домаћа "дубока држава", оличена у Шолаковим медијима. Као огранак америчке "дубоке државе" (као што је Н1 огранак Си-Ен-Ена) они траже себи противника у сличним конструктима и то је главна одлика свих "нетрпељивости" и "политичких напетости", које без престанка производе. Само што никако не умеју да пронађу прави медијски кључ, нити наслов (што се добро види и овом приликом), а камоли боље саговорнике од насртљивих блогерки, отпадника и шодера јавне речи.

БРУТАЛНИ НАПАД НА ПРАВОСЛАВЉЕ: Емисија "Вучић у мантији" о епископу бачком Иринеју у телевизијском серијалу Н1 "Јунаци доба злог"

WWW.NOVOSTI.RS

---

У ОКВИРИМА фамозних пограмских хитова које је пре извесног времена лансирала Н1 према идеји сада покојног Славише Лекића, а по сценарију, у режији и продукцији...

У среду 23.03.2022. на Правном факултету у Београду, одржана је трибина под називом „Савремени приступ проблематици сектног и манипулативног деловања“.

На позив студентског клуба Правног факултета и координатора за трибине, Драгане Томић, трибину су водили еминентни стручњаци:

    др Златко Матић – професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду
    Зоран Луковић – Полицијски инспектор у пензији и члан ФЕЦРИС-а,
    Димитрије Пастуовић – Председник Удружења за стабилизацију омладине „ЗИД“
    Протојереј Иван Цветковић – стални члан Мисионарског одељења СПЦ

Имајући у виду да су секте и њихово манипулативно и деструктивно деловање један од највећих безбедносних изазова са којим се сусреће савремено друштво, неопходно је ову проблематику сагледати мултидисциплинарно и емпиријски.

Да подсетимо, „секта“ потиче од латинског глагола сецаре, што значи “одвојити” а због природе организовања и деловања, узима се и реч сеqуи, што значи следити, пратити. Али то није довољно да би смо схватили зашто су заиста опасне.

Свака бранша са свог аспекта може дефинисати овај феномен, па секте могу имати различите дефиниције, али је суштина иста и своди се на манипулативно и сектно деловање различитим методама и техникама од стране затворених група, а данас све чешће и (моћних) појединаца усмерено против традиције и породице као основне ћелије друштва, у циљу противправног прибављања материјалне и финансијске користи, увећања моћи, угледа, са деструктивним ефектима на жртве који се огледају у деградирању или тоталном уништењу њиховог идентитета, дигнитета, интегритета (физичког, моралног, менталног, духовног и материјалног). То значи да последице могу имати следећи епилог – убиства, самоубиства, агресију и отуђење, конзумацију наркотика, бављење проституцијом и друго.

Секте се могу класификовати према последицама њиховог деловања на: деструктивне и недеструктивне  и према опсегу деловања на: глобалне, регионалне и локалне. Интересантно је да се у свету формирају тимови за истраживање и праћење секти управо због њихове деструктивности, како би се помогло свим оним људима који си постали жртве. Под том деструктивношћу подразумева се нарушени брачни, породични, партнерски односи, финансијски пехови и материјални губици, злочини, убиства.

ФЕЦРИС је дефнисао сектно деловање као „преварно злоупотребљавање стања, незнања, слабости појединаца“, а резултују од губитка имања до губитка живота.
 

Kако је др Златко Матић истакао, „Секташи манипулишу неукорењеним јединкама“, где је безнадежност појединца кључ за манипулацију. Обично су мете усамљени, неформирани, неостварени  људи који се регрутују за њихове редове, а како је нагласио Зоран Луковић, данас је “породица као основна ћелија друштва на удару секти“, и то је данас круцијални проблем у глобалном друштву и Србији.

Kако истиче Димитрије Пастуовић, данас су групације секте заменили моћни појединци. На удару су најчешће деца од 12 до 15 година која се условно речено користе као средство за постизање секташког циља (новац) уводећи их у проституцију, наркоманију и други безнадежан и зависан положај како би се наставило са манипулацијом. Пастуовић је нагласио да је Неw Аге, односно нови сведски поредак најопаснија секта јер директно „удара на цркву и породицу“, а циљ је „да се све религије света синкретизују у једну“. Томе у многоме доприноси најопаснија карактеристика сектног деловања, а то је, како је Луковић изнео инфилтрирање у политички, јавни и културни живот, дакле у све структуре функционисања јер су то кључни канали утицаја и деловања.

Због тога данас имамо изузетно велики проблем  – „најезду секти“ које се неконтролисано умножавају посредством социјалних медија. Протојереј Иван Цветковић је упозорио да је “интернет главно средство за пропагирање сектног и манипулативног садржаја“. Само на територији Србије има преко 3000 појединаца који се јавно тиме баве, користећи блогове, yоутубе и друге канале. Протојереј је такође указао колико је опасно лајковање верског садржаја на социјалним медијима, попут фацебоок – а, инстаграма и других јер на тај начин таргетирамо сами себе. Циљају се срећне и имућне породице, а данас су друштвене мреже одличан канал за селекцију жртава будући на количину информација које људи добровољно пласирају о себи.

Текст: ЛИНК

Хуманитарна организација "Срби за Србе" прикупила је од новембра 2005. до марта 2022. године 8 милиона евра донација којима је у претходних 16 година обезбеђена вредна помоћ за преко 2.900 социјално угрожених породица које заједно броје више од 14.500 деце широм Балкана, саопштила је ова организација на својој интернет-страници. Од првог милионског корака за који је било потребно скоро девет година, до осмог који је дошао за само пет месеци, Хуманитарна организација "Срби за Србе" наставила је да корача ка постављеном циљу – да свако српско дете има нормалне услове за живот!

Уз слоган – Деца су наша будућност – ка заједничком циљу кренуло је и преко 50.000 донатора из Србије, региона и света који неуморно, из месеца у месец, допремају вредну хуманитарну, материјалну и економску помоћ за социјално угрожене породице.

Захваљујући оваквој подршци, велики број породица данас живи у својим топлим домовима, деца спавају у новим креветима, имају купатила, белу технику, струју, воду, кровови више не прокишњавају. Много је деце која су по први пут добила своју собу, радни сто, плакар, играчку или рачунар. Створени су услови за правилан психо-физички развој неколико хиљада деце, што на најбољи начин показује значај покренуте хуманитарне мисије.

Поред директне материјалне помоћи породицама, у више наврата помоћ је пружана и народним кухињама, амбулантама, породилиштима и болницама, вртићима, основним и средњим школама, сеоским заједницама и другим институцијама које су намењене већем броју људи, посебно у срединама где је опстанак српског народа доведен у питање. Такође, помогли смо логистички и на друге начине реализацију и многих других акција чија вредност премашује више стотина хиљада евра.

На крају, упућујемо захвалност свим приложницима, волонтерима, медијима, члановима и пријатељима Хуманитарне организације Срби за Србе који су у последњих 16 година новчаним прилозима, слободним временом, братољубљем и добротољубљем изградили поверење у заједнички добротворни рад.

Позивамо све да наставимо даље јер је још више породица које са надом чекају на нашу братску руку помоћи!

Извор: ХО "Срби за Србе"

Углавном терам по свом, а у манастирима осећам. Постајем срећан што сам жив, и задовољан што нисам савршен и безгрешан, јер ко је такав, говорио је Веља Павловић, чувени београдски новинар који се упокојио у сриједу, 2. фебруара.

Повезана вест:

 Уснуо у Господу Веља Павловић (1953-2022)

Вијест о смрти познатог новинара Веље Павловића, аутора култних и утицајних емисија Ниво 23 и Духовници погодила је регионалну јавност, првенствено оне који су годинама пратили садржај који је Веља са посебном посвећеношћу стварао.  Студију Б, на ком је почео да ради давне 1978. године, остао је вјеран до краја живота.

Тихим гласом умио је далеко да се чује. To су препознавали и гледаоци којима су Вељине емисије доносиле смирење, али и едукацију. Био је и први уредник телевизијског програма Студија Б, ког је полиција забранила након само 45 минута емитовања, 28. марта 1990. године.

Сарађивао је са културном рубриком дневног листа Политика. Био је уредник културног програма Телевизије Политика (1995-1996). Писао је за Илустровану политику, НИН, Време, Монитор, Рок, Политикин забавник, Православље и друге часописе. Посљедњих година сарађивао је и са ТВ продукцијом Епархије бачке и Верским програмом Србије који ствара емисије Верски мозаик, Верски календар и Верски недељник.

Веља Павловић – стручњак за књижевност, Бога и рокенрол

Довољно је било рећи „стручњак за књижевност, Бога и рокенрол“ и сви би знали о коме се ради, јер био је новинар каквих данас нема много – ненаметљив, образован, начитан.  Емисије о духовности, из којих је потекла и емисија „Духовници“, почео је да ради по сопственој идеји. То су биле и прве емисије које изнутра говоре о монашком животу. Крајем осамдесетих, Веља Павловић отишао је на Свету гору. На њој је доживио, говорио је, прави културни шок, због ког је и одлучио да зађе у свијет посвећеника.

О смислу монашког живота, али и православља уопште, са Вељом су говорили између осталих и Епископ јегарски, а сада патријарх Порфирије, епископ бачки Иринеј, Старац Тадеј (са којим је Веља направио посљедњи интервју), мати Иларија…

Од Веље Павловића опростио се и Патријарх српски Порфирије. Он је навео да је ”са болом у срцу, али и са чврстом надом на Господа Васкрслог” примио вијест да је уснуо ”култни телевизијски новинар и дугогодишњи пријатељ”.

Колико је Веља значио колективу Студија Б и колегама, најбоље је посвједочила дугогодишња новинарка овог медија Јелена Гајшек која је написала: „Каква је сад небеска Студио Б екипа, недостижна и на највишем нивоу – Нивоу 23“.

Гајшекова је подсјетила и да је „у какофонији агресивних, површних, често и вулгарних појава које промичу по бројним телевизијама Веља Павловић “стручњак за књижевност, Бога и рокенрол“, био јединствена појава, као образован, посвећен новинар који је имао „стила, укуса, одмерености и поштовања за особе са којима разговара“.

Углавном терам по свом, а у манастирима осећам

Двије књиге са разговорима из Нивоа 23 објављене су након што су навршене двије деценије емитовања те емисије.

Међу Павловићевим бројним саговорницима били су Владета Јеротић, Раша Ливада, Драган Николић, Милан Ст. Протић, Предраг Ејдус, Никола Милошевић, Светислав Басара, Драгослав Михаиловић, Ирфан Менсур, Небојша Ђукелић и Пеца Поповић.

Заљубљен у рокенрол, позивао је домаће музичаре да се кроз разговор представе гледаоцима у нешто другачијем свјетлу, а давао је и шансу младим умјетницима чије вријеме је тек долазило.

Одговарајући на питање млађих колега новинара, колико учи кроз своје емисије, имао је интересантан одговор: „Слабо ја учим, а лекција ми је некако пежоративан појам. Углавном терам по свом, а у манастирима осећам. Постајем срећан што сам жив, и задовољан што нисам савршен и безгрешан, јер ко је такав“, био је Вељин одговор.

Невена Максимовић

У Министарству спољних послова данас су додељена Национална признања угледним личностима из дијаспоре и региона које су у различитим областима допринеле промовисању Србије и јачању веза матице и Срба у региону и дијаспори.

Признања су уручили министар спољних послова Никола Селаковић и директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Арно Гујон.

„Награде које данас уручујемо носе имена људи који су у једном тренутку свога живота били српска дијаспора, српско расејање. Стварали су и радили ван Србије, али је њихово дело узидано у темеље наше државне и националне грађевине“, рекао је Селаковић.

Истакао је да наш приоритет мора да буде очување српског језика, ћирилице, културе, обичаја и других посебних идентитетских обележја где год наш народ да живи.

Селаковић је подвукао да ова признања припадају онима који су у великој мери свој живот подредили томе да се српски језик говори и да се српско име чује, посебно тамо где би они, да није таквих напора, како каже, ишчезли готово сигурно у мору туђих језика и имена.

Како је поручио, предуслов да наш народ има будућност јесте да нас има.

„То не значи само да се више рађамо, што је од велике важности, већ и да они који су рођени као Срби то и остану. Неговање српског језика и ћирилице зато не сме да буде нешто што је излишно, тек некакав интелектуални хоби наших људи у расејању", рекао је Селаковић.

Истакао је да је то питање опстанка наше нације што је, додао је, много важније од интелектуалног хобија.

„Много је изванредно успешних припадника српског народа широм света и природно је да они који су својим професијама досегли врхунце постају и грађани света, али по правилу они највећи никада не заборављају ко су и одакле су јер су свесни да су понешто од свог успеха црпели и из свог колективног идентитета“, рекао је Селаковић.

Награда "Никола Тесла" за заслуге постигнуте у области науке којима се промовишу проналазачка достигнућа српских научника додељена је научнику Владимиру Цмиљановићу који у Базелу предводи тим стручњака који ради на откривању лека против рака и на вакцини друге генерације против Ковида 19.

Председници Матице српске у Црној Гори и професорки Филозофског факултета у Никшићу Јелици Стојановић додељена је награда "Вук Караџић" за резултате у области неговања српског језика и ћириличког писма међу Србима у региону и дијаспори.

Награду "Слободан Јовановић", која се додељује за допринос у области политике којим се јача углед и положај Србије и српског народа у региону и свету, добио је председник Српског националног савјета Црне Горе Момчило Вуксановић.

Професору српског језика и књижевности Срђану Мијалковићу из Аустрије додељена је награда "Доситеј Обрадовић" за допринос у области просвете и очувања културног, етничког, историјског и верског идентитета Срба у дијаспори и региону.

Главну награду, "Мајка Србија" за животно дело и несебичну посвећеност јачању српског народа у расејању добио је Ђорђе Михаиловић - чувар српског војничког грбља Зејтинлик у Солуну коме ће, како је речено, то признање сутра у Солуну уручити министар Селаковић.

„Ми који не живимо у Србији увек се осећамо као да смо отишли од своје мајке, од своје породице, али знамо да је наша мајка увек ту јер Србија је наша мајка и увек ће то и бити", рекао је Срђан Мијалковић који се обратио у име добитника.

Истакао је да су Срби, свуда где живе, део јединственог, недељивог, чврстог српског културног и духовног простора.

„То је простор ван тренутних граница, друштвених промена и политика који нас чини ониме што јесмо и морамо га заједно, озбиљно и одговорно чувати и неговати јер уколико је он чвршћи, нама, али и нашој деци која у том простору стасавају биће лепше, лакше и боље“, рекао је Мијалковић.

Директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Арно Гујон је рекао да свака награда даје "ветар у леђа" и улива додатну мотивацију и наду.

„То је доказ да је ваш рад, труд запажен, цењен, поштован. Зато су награде битне“, рекао је Гујон.

Истакао је да се данас награђује упорност и посвећеност људи који раде сваки дан током целе године.

„Ви сте, свако на свој начин признати у свету, а наше сте горе лист и то је велики понос за свакога од нас. Млађим генерацијама су потребни узори који су успешни, борбени и посвећују свој живот остваривању вишег циља, а да притом не очекују ништа за узврат“, рекао је Гујон и подвукао да такве људе треба препознати и наградити.

Додела Националних признања за допринос јачању веза матице и Срба у региону и дијаспори и очување особености, језика, културе и традиције нашег народа у расејању и окружењу уведена је Законом о дијаспори и Србима у региону, а ове године додељена су први пут након 10 година.

Извор: Телевизија Храм

“Добро знај, Белведер није пао. А хелихоптер је ваш пораз” – каже ми момак, који би по мојој процијени могао имати неких 24 или 25 година, док стојимо на цетињској аутобуској станици, чекајући превоз до Будве. Одјевен је у навијачком стилу, попут јунака из енглеског филма “Football factory”: Носи црни качкет, фирмирану мајицу са крагном, кратки шортс и патике. Обраћа ми се као да је у неком заносу и под навалом емоција. Мисао често ни не заврши до краја, али не због тога што му недостају ријечи, већ због журбе да ми за кратко вријеме што више тога саопшти. Поред нас, на станици је и за наш разговор прилично незаинтересовани младић, за којег претпостављам да студира Музичку академију, будући да на леђима носи торбу са инструментом.

“Крајње је вријеме било да цетињска скупштина донесе одлуку о манастиру. Сад ће црногорски поп тамо да чита мисе и молитве”. Кажем му да се термин “миса” користи у једној другој хришћанској конфесији. Такође сам га упитао и да ли зна било кога од тзв. свештенства да је из старе Црне Горе, а да је члан те посве необичне пара-црквене организације, за коју се он нада да ће ускоро “читати мисе” у манастиру.

Каже да му то није ни важно. Једино је битно да манастир коначно буде доступан и Цетињанима, јер, по њему, то до сада није био случај. Нема ништа против да и Срби тамо долазе, али се мора знати шта је чије. Мене је више пута видио како, пролазећи увече поред кафића у који он излази, идем у богословски интернат.

Распитивао се о мени, али ми је заборавио презиме, баш као и то које сам племе. Само зна да сам “однекле из Катунске нахије”. То га и највише буни, будући да никако не може да схвати како смо ја и људи попут мене постали “посрбице”. Сматра да је ту вјероватно у питању некаква црногорска пизма и инат, који су и њему самом неразумљиви. Ускоро је стигао и дуго очекивани аутобус. Иако је у њему било доста празних сједишта, млади комита је, ипак, одлучио да сједне поред мене. На питање да ли је запослен, одговара да није. Покушавајући да се нашалим и скренем тему са политике, кажем му да је он тренутно у фази коју Американци карактеришу као “between the jobs”. На то само одмахује руком и враћа се на њему битне теме.

Док говори, сво вријеме гестикулира рукама, повремено устајући са сједишта. Прича прилично гласно, као да жели да његову аргументацију против ‘великосрпске окупације” чују сви путници у аутобусу. Са нарочитом пажњом га посматра двоје старијих француских туриста, којима је мало шта ту јасно. Но, ипак га са посебном пажњом и чуђењем слушају. Каже да је белведерска ноћ нешто најљепше што му се икада догодило, те да ће је памтити читав живот. Заувијек у срцу ће му бити урезана енергија и занос који је осјетио код својих сабораца и другарица комиткиња. На све то, свечаним и важним тоном додаје: “Белведер је за мене нови Вучји до. О њему ће ђеца једног дана читати у историјским читанкама”.

Питам га зна ли кад је била битка коју помиње и гдје се географски и просторно Вучји до налази. Каже ми да не зна. Његова искреност ме је изненадила, будући да је могао да одглуми да је љут што га то уопште и питам, те на тај начин избјегне одговор. Даљи ток нашег разговора ми је открио једног у суштини доброг и простодушног младића, који живот проводи у лошем окружењу, у погрешном времену. Покушавао сам да га убиједим у то да је најбитније да нипошто не одлази код људи који се лажно представљају као свештеници, ма колико му то изгледало као “права црногорска прича”. Са Богом и са Црквом се није шалити! За остало како хоће. Не знам колико сам успио у том свом труду, будући да је без поздрава из аутобуса изашао на будванском булевару и запутио се у правцу Словенске плаже.

Тамо ће посматрати море, док поред њега буде пролазио један сасвим други свијет, заокупљен неким другачијим, животним питањима. Са првим знацима сутона, кренуће према булевару у намјери да ухвати аутобус за Цетиње. И тако ће му проћи још један дан, слично као у пјесми загребачког бенда Хладно пиво, из времена кад су правили неку квалитетнију и искренију музику:

“Од буђења до дневника

убио сам још један дан

још један круг на мом вртуљку

сада сам ту, поново на почетку” .

А живот пролази. Вријеме и смрт, ти сурови господари овога свијета, се труде да избришу или макар изблиједе многе тренутке које човјек сматра за свој живот важним. Ишчезне и изблиједи лако све оно што није везано за истинску љубав, вјеру и наду. Тако ће, прије или касније, изблиједити и сјећање на пламен ватре запаљених белведерских гума…

Извор: Радио Светигора

Епископ бихаћко-петровачки Сергије један је од малобројних у српској цркви који је спреман да у јавности говори о свим темама – од верских питања па све до политичких прилика. Тако је и у интервјуу за Курир отворено рекао да политичке елите у Босни и Херцеговини служе као експоненти сила које земљи не желе добро и додао да постоје и неки који би на овим просторима поново да креирају неприлике… Истакао је и да Србија видно напредује с председником Александром Вучићем, којем, како каже, поједини не могу да опросте то што је Србија стала на своје ноге и што се подигла из блата самосажаљења. Говорећи о косовском проблему, наш саговорник истиче да Космет никада неће бити изгубљен ако га се сами не одрекнемо.

*Ви нам из прве руке можете рећи како у БиХ функционише суживот три народа – српског, бошњачког и хрватског. 

– Људи сарађују једни с другима, живе једни крај других, друже се и на том микроплану, осим спорадичних и све ријеђих инцидената, заиста нема проблема. Међутим, непрестана политизација свега и свачега, подстрекивана углавном изван Босне и Херцеговине, уноси немир међу људе, а онда се из страха, али и због осјећаја сигурности, људи окрећу ка својој етничкој групи. То је матрица по којој ова земља функционише већ више од тридесет година. Док год политичке елите служе као експоненти сила које овој земљи не желе стабилност и мир, дотле ће и међунационални односи бити на искушењима. Дакле, да је све до грађана, чини ми се, овој би земљи ишло много боље, али када се оствари било какав напредак, медији и елите подигну тензије, што се, свакако, одрази на обичан народ, па као посљедицу имамо неповјерење, страх и осјећај угрожености једних од других. Из тог зачараног круга, нажалост, још увијек нисмо успјели искорачити. 

*Отворено сте недавно упозорили да је „некоме, очигледно, досадио мир и напредак“, па би да „распакује Дејтон, да поново отвори старе ране, да убије и оно мало наде које имају овдашњи Срби, Хрвати и Бошњаци“. На кога сте мислили? 

– Мислио сам на оне исте који су прије тридесет година свесрдно подстакли крвави распад Југославије, на оне који су грађанима својих земаља понудили прогрес, а нама рат, крв и године сиромаштва. Такви се још нису одмакли од мјеста сопственог злочина, већ би да и даље креирају неприлике на овим просторима. Кад они који представљају сва три народа схвате да смо најближи једни другима, да једни о другима овисимо, да дијелимо исто парче земље, да говоримо истим језиком, тада ће и наша будућност бити извјеснија, мирнија, стабилнија. Још од античког доба имамо изреку дивиде ет импера (Завади, па владај), која је у овој земљи потврђена небројено пута, а док год нас други завађају, то је знак да се још нисмо политички освјестили. 

*Колико је, према вашем мишљењу, страни фактор присутан као неко ко на Балкану вуче конце у позадини? 

– У посљедња два вијека Босна и Херцеговина је подручје на којем се одмјеравају снаге великих сила. Од Турске царевине и Хабзбуршке монархије па све до наших дана ово подручје је мјесто сретања три монотеистичке религије: православља, римокатоличанства и ислама; овдје се у пуном смислу срећу Срби са Хрватима, Хрвати са Бошњацима, Бошњаци са Србима; овдје је назападнија тачка словенског православља, али је и ширење ислама на запад стало баш у Босни, а у значајнијој мјери и римокатоличанство на словенском југу није продрло источније од Босне. Овдје се западни свијет сусретао са истоком, југ са сјевером, Србија са Хрватском, ислам са хришћанством. Ово говорим како бих предочио сву геополитичку сложеност ове дивне земље која сваком припада, а која заправо није ничија, јер се њоме и њеним народима манипулише вијековима, због чега се Босни и Херцеговини свјесно не допушта да живи као и све друге земље. Та жеља за вјечним протекционизмом негативно се рефлектује на односе међу народима и док је год иностраних душебрижника, Бошњаци, Срби и Хрвати неће бити у стању преузети одговорност за ову земљу, за све њене народе и грађане. Да се разумијемо, нико од страних протектора није дошао у Босну због Босне, већ искључиво због интереса оних којима до Босне истински није стало. 

*Такође, осврнули сте се на нападе на српског председника Александра Вучића рекавши да „док год њега распињу, знам да нам је добро кренуло, да нам иде, да смо ту где јесмо“, те да је „Вучићево распеће – наше васкрсење“… 

– Хтио то неко признати или не, Александар Вучић је државник великог формата, а то се најбоље види по томе што је Србију подигао из блата самосажаљења. Наратив безнађа замијенио је наративом успјеха, градећи по Србији мостове, ауто-путеве, фабрике, отварајући хиљаде радних мјеста у којима раде они који су до јуче хтјели напустити своју земљу у потрази за послом. Захваљујући предсједнику Вучићу коначно смо завршили Храм Светог Саве, а ми, Срби ван Србије, напокон се осјећамо као они које Србија заиста доживљава као своје, као род рођени. За непуну деценију предсједник Вучић урадио је оно што генерације његових претходника нису, јер им је од Србије и српског народа био важнији лични и партијски интерес. Због тога предсједника Вучића нападају они који Србији не желе добро, а ми их лако препознајемо управо по томе што га нападају јер не могу гледати како се Србија гради и развија, како расте њен утицај и снага у међународним оквирима. Свим Србима, ма гдје били, Србија данас служи за понос, иако се њен велики напредак тек очекује ако се настави овим путем. Због тога је важно да будемо уз оне који нам добро доносе, да личну сујету и партијске интересе ставимо у други план како би наша матица Србија, након деценија посртања, што брже ишла магистралом напретка. О томе колико је политика предсједника Вучића оснажила Србе ван Србије и Републике Српске, сувишно је и говорити, али је гријех прећутати. Управо због таквог односа, на који смо чекали вијековима, предсједник Вучић имаће нашу неизмјерну захвалност, јер је подигао љествицу националне одговорности тако што је, између осталог, погледао и помогао своје сународнике од којих су сви били дигли руке. 

*Реакције на ту вашу изјаву о Вучићу биле су подељене… 

– У народу постоји мишљење да ће нам браћа опрости све осим успјеха. Они што предсједнику Вучићу не могу опростити то што је Србија стала на своје ноге, мени су замјерили јер сам истину изнио на видјело, јер нисам прећутао све оно добро што нам је учинио, бринући о нама заборављенима, остављенима и препуштенима себи самима. Ако прећутимо добра дјела, онда чинимо велику неправду, а ја сам између истине и неправде изабрао истину. И опет бих, и опет ћу. Зато је важно да мјеримо мјером истине, да изађемо из партијских ровова, да не судимо на основу предрасуда, да видимо оно што заиста јесте. Родитељи никада не виде како им дјеца расту, јер су им свакодневно пред очима, али они који их посјећу на свака три мјесеца у стању су да виде њихов стварни напредак. Кад год долазим у Србију, видим напредак, онај истински, стварни, и то ми даје осјећај задовољства и поноса, јер моја Србија, земља у којој сам рођен и одрастао, коначно личи на све друге развијене земље. Ако бих то прећутао, гријех бих велики учинио, али „није српски ћутати“. 

*Да ли су – и колико – зацелиле српске ране из 20. века, од Првог светског рата, Јасеновца, па до НАТО бомбардовања 1999. и свега што се овде дешавало деведесетих? 

– Познато је да на Балкану ране не зацјељују, јер се непрестано позлеђују. Због тога нас боле и раздиру, призивајући ново зло. О страдалним временима, којих је овдје било у изобиљу, није постигнут историјски консензус, па зато изнова проживљавамо прошлост, бројимо мртве и отварамо старе ране. Овдје српска суза није једнако вриједна као сузе других, а свака српска жртва је безначајна у односу на жртве других народа. То је више него јасно, јер је негдје одређено да Срби морају носити етикету кривца, да морају испаштати за зло које нису починили, да би се тиме умирила савјест стварних криваца за зло балканских ратова. Ми жртве из свог народа знамо, позната су нам њихова имена и жртва коју су поднијели у име свих нас. Зато их памтимо, у историји и у молитвама, у предању и у сјећањима. Исто тако, сјећамо се и жртава из других народа, са једном једином жељом – да се зло више не понавља, да опростимо једни другима и да једни са другима наставимо свој историјски ход. 

*Да ли сте оптимиста о питању решавања косовског проблема? 

– Да би се неки проблем ријешио, потребан је договор, а договора нема без компромиса. С албанске стране не видимо жељу за компромисом, а док год је тако, рјешење није на помолу. Ипак, мишљења сам да се албанске политичке позиције диктирају далеко од Приштине, па је српска преговарачка позиција утолико тежа јер није познат стварни преговарач, већ представник самозване државе Косово као својеврсни опуномоћени представник. Све је то велика политичка једначина са много непознатих, али док год сваки Србин Косово носи у души, као дио сопственог духовно-националног идентитета, за нас Косово и Метохија никада неће бити изгубљени, јер је изгубљено само оно чега се сами одрекнемо. 

*Црква је пре тачно пола године добила новог патријарха. Колико сте задовољни радом патријарха Порфирија? – 

Мислим да је цјелисходније поставити питање: колико је патријарх Порфирије задовољан нама? Ово говорим јер знам каквог смо духовника добили за поглавара Српске православне цркве. Мислим да ће његов избор и његова патријарашка дјелатност мијењати набоље свакога од нас, јер је најбољи међу нама изабран да нас води. Ученици се увијек угледају на свог учитеља, па ћемо, ако будемо имали хришћанског смирења и духовне мудрости, угледати се на свог патријарха да бисмо и сами постајали бољи, из дана у дан, из мјесеца у мјесец. То и јесте смисао духовног живота, угледати се на оне који се угледају на Христа. 

*Какав је ваш став када је реч о вакцинацији против коронавируса? 

– Човјек је биће које тежи ка слободи и свако од нас треба да одлучује у своје име, да чини оно што мисли да је добро за њега и за заједницу којој припада. Много је дезинформација и полуистина пласирано у затровани медијски простор, па је савремени човјек збуњен мноштвом противрјечних тврдњи. Ипак, потребно је филтрирати информације које долазе до нас, уочити разлику између истинских стручњака и самозваних душебрижника. Када то учинимо, знаћемо шта нам је чинити.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Предсједник Владе Црне Горе проф. др Здравко Кривокапић примио је данас Њихова преосвештенства, епископа милешевског г. Атанасија и захумско-херцеговачког г. Димитрија. Тема састанка била је упис Епархије милешвеске и Епархије захумско–херцеговачке и приморске, чији се дјелови протежу и на територију државе Црне Горе, у Јединствену евиденцију вјерских заједница, саопштено је на сајту Владе Црне Горе.

То је већ учињено са Митрополијом црногорско-приморском и Епархијом будимљанско-никшићком, а све у складу са недавно усвојеним Законом о слободи вјероисповијести.

Премијер Кривокапић искористио је прилику да епископу захумско-херцеговачком Димитрију уручи рјешење о упису у Јединствену евиденцију вјерских заједница. Епархија милешевска поднијела је захтјев за упис у Јединствену евиденцију и њеним уписом све епархије СПЦ на територији Црне Горе биће евидентиране у јединственој књизи евиденције вјерских заједница.

Премијер Кривокапић, изразивши добродошлицу високим представницима СПЦ, рекао је да је владавина права темељна вриједност сваког друштва које жели да буде уређено и стабилно, те да Влада Црне Горе жели да сваки човјек у држави осјети да је и битан и да је сигуран и да има загарантована и једнака права.

“У Црној Гори нико више не смије бити дискриминасан ни по једном основу, а нарочито то не могу бити институције које су темељни ослонци црногорске државности и њене духовне и културне препознатљивости. Епархије којима ви духовно руководите и Црква коју представљате, својим учењем, својом етиком и моралом, својом молитвом је уграђена и уткана у грађанско биће Црне Горе и радујем се новом амбијенту у којем државу Црну Гору сасвим можете да доживите као свој дом у којем ћете моћи да остварите сва, Уставом и законом загарантована права. Ђеламо у времену у којем се државе називају пријатељима и партнерима, тако да и све вјерске заједнице у Црној Гори, нарочито оне традиционалне и њихове поглаваре, доживљавамо као пријатеље и партнере на истом задатку да Црну Гору начинимо државом стабилности, толеранције, мира, солидарности и емпатије. Све што је Влада обиљежила као свој циљ, она ће и остварити, тако да ће и Темљни уговор са СПЦ, који је природни наставак процеса који је отпочет доношењем Закона о слободи вјероисповијести, такође добити свој свечани епилог, а тиме и све злонамјерне политичке игре и интриге бити сасвим демаскиране и обесмишљене”, поручио је премијер Кривокапић.

Епископи су се захвалили премијеру и Влади Црне Горе на спремности да рјеше питање Темељног уговора државе Црне Горе са СПЦ.

“Држимо да је питање Уговора веома важно, јер ће се њиме потврдити снага недавно усвојеног Закона о слободи вјероисповијести и свих одредби тог акта, које гарантују све, Уставом и међународним правом, дате слободе Цркви и вјерницима, али и омогућава да се коначно дође до суштинског међусобног поштовања и плодотворне сарадње државе и СПЦ у Црној Гори истовремено поштујући модерне тековине њихове одвојености и независности. Темељни уговор се искључиво односи на живот епархија СПЦ у Црној Гори. Ми као епископи поменутих епархија, обећали смо премијеру и Влади да ћемо у најскорије вријеме, ради интереса Цркве, државе и вјерника, учинити све са наше стране, стране СПЦ, да се Темељни уговор што прије потпише”, саопштили су на састанку епископи милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки Димитрије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Атина – На седморицу грчких митрополита, од којих се тројица у тешком стању и са озбиљним повредама налазе у болници, бачена је киселина, витриол.

На њих је током заседања црквеног суда бацио киселину 37-огодишњи јеромонах осуђен за поседовање дроге у знак протеста што је првостепена пресуда о одстрањивању са дужности потврђена.

„Напао сам их зато што су ме одстранили, зато што су ме казнили”, изјавио је полицији свештеник који је 2018. оптужен и коме се судило због поседовања и распрострањивање кокаина који је крио у својој келији уверен да је полиција тамо неће тражити. У епархије у Верији, пред судом је изјавио да је кокаин поседовао за личну употребу после чега је био ослобођен, али је требало да напусти црквене редове.

На највишој истанци је управо разматрана жалба на најављену одлуку о дисциплинским мерама и када је вечарас постало јасно да ће митрополити потврдити казну и да ће преступник морати да напусти цркву – две боце киселине које је имао при себи бацио је на седмочлано црквено судско веће повредивши притом и два адвоката и људе из обезбеђења који су покушали да га спрече.

https://www.politika.rs/scc/clanak/481935/Bacena-kiselina-na-sedmoricu-mitropolita