Дочекали смо и тај дан. Подељене су књижице, прошли су пријемни испити, стигли резултати труда, залагања, успеха већих или мањих. Они са свим петицама сакупиће и додатне лајкове на друштвеним мрежама, деке и баке ће ставити који динар у књижицу.

Јер, оцене су ту да се плаћају – ваљда?

А, да ли смо након најтеже школске године погледали како изгледају очи наше деце? Да ли су заиста срећни због успеха или због оцена? Да ли су заиста срећни без обзира на оцене? Да ли су оцене оно што их вреднује и на основу чега ми вреднујемо њих?

Важно је да овог лета добро размислимо о свему…

Похвалите труд уместо оцена

Оцене саме по себи вреднују труд деце. Да, наравно да треба да их похвалимо, али да не заборавимо да је та тројка из математике можда вреднија од свих осталих петица. Важно је и да их учимо да је свака оцена добра, да је њихова и да је она сама по себи награда и производ њиховог залагања. Најважнија порука коју треба да им пошаљемо је да они нису њихове оцене, да су они много више од тога.

Похвалите њихов труд. Прославите заједно крај школске године. Похвалите све што је било добро, а укажите им на оно што су могли боље. „Сјајно је што си редовно радио домаће задатке, што си добар друг, што си активан на часу, следеће године се потруди да тако и наставиш” или „Честитам ти на успеху, одлично је све што си постигао у овој години, следеће године се потруди да мало више вежбаш па ће и оцене бити још боље”.

Kоју поруку ћете усадити детету?

За дечије самопоуздање је много значајнији подстицај на труд, да наставе даље упркос тројци из математике. То је важније од пара у књижици. Будите обазриви са наградама, размислите о томе да ли желите да ваше дете учи зарад учења, да се такмичи са собом и за себе или зарад оцена које ће донети неку додатну награду. Све награде вреде само у том тренутку. Тренутак избледи за пар дана, а самим тим и ваша награда.

Посебно у нижим разредима мање оцене од петице могу да послуже томе да од почетка учите децу томе да је сасвим ок и ако немаш све петице, да не идемо у школу да би сви били одлични, да је та оцена није оцена њих самих већ оцена за постигнуће у једној години из једног предмета.

Али, како ће уписати жељену школу?

Полако са великим плановима. Најпре за упис у средње школе нису неопходне само добре оцене. Најважнији је одабир школе, а ако дете не постиже резултате из предмета који су неопходни и важни за одређену школу, није добро да дете у том смеру форсирате. Систем је уређен тако да оцене ипак имају велики значај, на жалост и да, разумљиво је у складу са тим „вијати” што боље просеке. Ипак, важно је балансирати добро у свему томе јер ако од трећег или петог разреда мислимо само о упису у средњу школу пропуштамо важне аспекте развоја деце током основног школовања.

Kоју год средњу школу да ваше дете упише, за њега је важније да школовање настави са здравим основама, самопоуздањем, развијеним здравим навикама и здравим односом према школовању.

Да ли су нам након свега и даље оцене најважније?

Болесни имају само једну жељу – да оздраве. Kад смо здрави, заборавимо на то шта је заиста важно. Након свега што смо сви ми родитељи доживели у овој школској години најмање што можемо да научимо и понесемо са собом у наредне школске године је то да је дечији осмех важнији од свих оцена, такмичења, успеха…

Пустимо наставнике да оцењују, а ми родитељи имамо много више посла од оцена.

Уместо књижицом похвалите се својим пријатељима дечијим осмехом и сјајем у њиховим очима. Слушајмо децу, разумимо их, негујмо вредности које смо негде заборавили, учимо их толеранцији, емпатији, љубави према себи и према другима. Оцене су – само оцене.

И да, не заборавите да се безбрижно, без учења и обавеза, сјајно забављате заједно на распусту!

Јасмина Михњак
Психолог

https://www.detinjarije.com/stigle-knjizice-da-li-treba-da-nagradujemo-ocene-nase-dece/

Предавање на веома актуелну тему вештачке интелигенције одржаће се 31. маја 2023. године у Матици српској, а учешће ће, поред представника Задужбине „Петар Мандић“, узети и представник Института за вештачку интелигенцију Србије.

Ана Томашевић: Трагедија у основној школи „Владислав Рибникар“ и ова ноћашња добрим делом, наравно, потресла је све структуре нашег друштва. Огласила се и Српска православна црква, патријарх Порфирије све нас је позвао да се молимо за пострадалу децу, њихове родитеље, браћу и сестре. Верска настава, као и грађанско васпитање уведени су у школе, између осталог, да помогну у њиховом одрастању, схватању света у коме живимо.
Злочин на Врачару поставља питање да ли смо или зашто нисмо успели у „морализовању“ и одуховљењу младих. Ово су уједно и моја прва питања за саговорника професора Вука Јовановића, вероучитеља. Господине Јовановићу, шта је боље да вас питам, зашто нисмо успели?
 

Вук Јовановић: Па то је тешко питање на које сви тражимо одговор. Хвала на позиву, пре свега, да се извиним и Вама и слушаоцима. Данас сам некако очекивао да ћемо бити барем мирнијих глава ако у срцима још не знамо шта нам се дешава, али ево нове вести које поново уздрмају све од почетка, тако ћу се ја трудити да трезвено конципирам то што имам да кажем, ал ето унапред имам потребу да затражим извињење.
Дакле, у чему све нисмо успели? Па, прво верска настава и грађанско васпитање јесу примљени у образовни систем, али им системски није дозвољено да га промене. Ја предајем верску наставу, али никакав проблем никад нисам имао са колегама из грађанског. И у обе школе у којима сам радио, у Основној школи „Јосиф Панчић“ и у Тринаестој београдској гимназији где и даље радим, имам скоро двадесетогодишње искуство, верска настава и грађанско васпитање су били у обе школе комплементарни предмети. Деца су могла да учествују формално на настави једног а да повремено дођу на други час, имали смо заједничке часове. Мислим да је то пракса у већини школа, ако није, чини ми се да би требало да буде, али начин на који ти предмети функционишу прилично је супротан ономе како је системски решено у нашем школству. И када преиспитујемо домашаје ова два предмета, који су драгоцени такви необични какви јесу, где нема императива оцена, где нема тих врста можда је тешко рећи уцене, али један лакши начин да се натерају ђаци на нешто на шта би у ствари требало позвати и омогућити им да они то прихвате као свој циљеве.
Е, ту нисмо успели, и нисмо успели да та два предмета буд тако смештени у систем да они омогуће много интензивнији утицај на ђаке око онога што су људске вредности, тако најкраће речено.
 

Црква, па и веронаука, као мисију имају ширење љубави, толеранције, међусобног разумевања. Како из Ваше праксе, а посебно са становишта хришћанског морала, тумачите трагедије које су се десиле у последња два дана?
 

Вук Јовановић: Да. Најпре ову последњу нисам стигао још, то тек не знам. Али у сваком случају нови губици, страшно много људи страда, то је једна нова траума за све нас, нова рана. Али хајде да пробам да се вежем за оно претходно. Ту ми се чини да сам јуче у много разговора са пријатељима, колегама, слушањем ваших емисија, у разговору са ђацима, то морам да напоменем. Деца имају свашта да нам кажу…
 

То је истина.
 

Вук Јовановић: Нешто тога питаће се да ми разумемо њих, а нешто тога може да нам помогне да ми разумемо себе. Ја бих у овом тренутку одустао од тога да кривимо, односно ево овако да кажем. Док се овај случај детаљно не испита, да ми видимо, они који истражују ове околности, надам се да ће имати довољно трезвености да уз све покличе који ипак проговарају из већине људи, мени је то и разумљиво, лакше се бране људи бесом него спремношћу да признају беспомоћност у овој ситуацији. То се већ десило, та деца су побијена, тај човек је мртав, за ове људе се боре лекари, за ову децу, њих шесторо и наставницу, за њих се боре. Не знам сад у овом другом случају, трећем случају.
Значи, мени сада треба фокус да буде на томе шта све не ваља у широј слици коју сви знамо. О овој малој, о овом момку који је побио ове људе, то не знамо, али ширу слику сви знамо. Што каже мој пријатељ, колега и кум, у Министарству знају да наша деца слабо шта знају, стварно је тако. Ово није прозивка Министарства зато што је прича већа од Министарства просвете, тиче се буџета државе Србије, тиче се деценијског унижавања угледа сваког наставника, а верујте ми наставници верске наставе су додатно у лошем положају. Јесте, начелно смо ми ти који би требало да негују душе и другим запосленима, да помажу и деци и сопственим душама, да се оплемењујемо. Али ми немамо простора да то урадимо. Једном недељно један час у групама које се формирају на разне начине, врло често преко 30 ђака. Ђаци су опхрвани другим предметима. У гимназијама имате 17 предмета. Ко може да очекује да ће 17 предмета, од којих се 16 оцењује бројчано и те оцене утичу на њихову пролазност на факултетима, и у даљем животу, ко може да очекује да ће они имати душевног простора да било шта чују од нас и да то заиста пусти корена? Ако заиста не пусти корена, то остаје ритуална побожност, то остаје нешто чиме може да се маше пред неким, нажалост, најчешће пред неким ко је другачији. Али оно најважније, не оставља му се простор у нашем школству да порасте. Ето то сам имао потребу да кажем.
 

Професоре, а и шире од тога, дозволите ми следеће потпитање, ми живимо у свету брзих промена, нових наратива, па и односа према деци, њиховим слободама и правима. Колико је ту колективно испољених неопрезности и „трчања пред руду“?
 

Вук Јовановић: Хвала. То је једна од ствари коју сам хтео да поменем у овом нашем разговору а мислим да би ми промакла. Хвала вам на овом потпитању. Прича везана за људска права је страшно важна и драгоцена, али чини ми се да није на добар начин ушла у наш систем. Ми смо некако учинили наше школе местима где смо попустљиви, али смо некако безосећајни. Систем је безосећајан за ту децу, за те ђаке, безосећајан је и за наставнике да се разумемо.
Начин на који се комуницира, начин на који функционише Министарство, школа, родитељи, ђаци, то би сад све морало стварно најпоштеније да се претресе и промени. Јер, колико год детектора и полицајаца ви ставили, ако не успевамо да ђаци из школе изађу, ја сам то овако формулисао. Из школа ђаци могу врло лако да изађу у горем стању него што су у њих ушли. То не сме да се деси. То би морали да урадимо све што можемо да се то не деси, а то је посао целог друштва. Да родитељи поштују наставнике, а прво морају да имају поверења у њих, а деценијама је то поверење разрушавано најдрастичнијим примерима који су једини нуђени у медијима.
Друга ствар, начин на који се комуницира изнурује наставнике, изнурује родитеље, изнурује децу. Ја немам за сад никакво решење. И мислим да нам треба неколико месеци поштеног, широког друштвеног разговора. Отворена, велика ствар мора да се деси зато што је ово много велики ужас.
 

Добрим делом, ако смем да приметим, Радио Београд од тренутка откад су се десиле ове трагедије на неки начин то и ради, и не само Радио Београд него и већина медија. Дозволите ми само за крај, да Вам поставим једно питање, може Вам се учинити деликатно. Тиче се хришћанске етике која подједнако уважава и жртву и грешника. Како Ви доживљавате, али и објашњавате ово што сам сада рекла на конкретном случају.
 

Вук Јовановић: Најпре, хришћанин би требало да је човек који се у заједници с другим људима труди да оствари оно што је Христос позвао да остваримо, а то је љубав која је апсолутна категорија, и љубав чак и према непријатељима, према онима који нам желе зло и који нам чине зло. И он је то показао умирући на крсту, док умире на крсту моли се за оне који га убијају. Значи, не за своје ученике, него за оне који га убијају, тако да хришћани имају најекстремнији део љубав и добронамерности. И то је просто један теоријски ниво.
Сад кад га спустимо, исто је врло важно, нико не би смео, мислим да је и некорисно и нетачно изједначавати ствари. Жртва није исто што и злочинац. Злочинац као грешник, неко ко живи потпуно погрешан начин живота, или је у одређеној ситуацији то показао, сада у овом случају ово несрећно дете је на неки начин дошло дотле, само себе довело, други омогућили, сад ту ћемо лицитирати. И ово је толико тешка ствар да питање докле ћемо ту стићи у појединачном случају. Али нема везе, наше је да пробамо да размишљамо и о томе. Чини ми се да у нама не би смео да превлада бег у неку врсту агресивног. То не значи да треба да занемаримо шта се десило, то не значи да треба не називати ствари правим именом. У питању је вишеструко убиство, у питању је прорачунато убиство, убиство вршњака који су деца, основци. Не знам да ли је ико могао да претпостави, уз све насиље којим смо засипани са свих страна, не знам да ли је ико могао да претпостави да ће основна школа бити место оваквог ужаса. Ако би уопште могли да причамо о претпоставкама, ово је најужаснија…
 

Најмање реална ситуација се управо дешава пред нашим очима у нашој земљи. Вуче, најлепше Вам хвала на издвојеном времену, хвала Вам и на стрпљењу…
 

Вук Јовановић: Нема на чему, то је наша заједничка обавеза да будемо стрпљиви једни с другима.
И верујем да ће бити, надам се да ће бити прилике и за више и опширније анализе…
Вук Јовановић: Ја се надам, има добрих људи у нашем друштву који се баве својим послом предано и могу из своје перспективе да помогну. Хвала Радио Београду, надам се да ћете наћи начин да позовете све који имају шта да кажу, па да онда заједно донесемо боље одлуке.
 

Да спасимо децу, барем да покушамо. Хвала Вам најлепше, вероучитељ Тринаесте београдске гимназије Вук Јовановић говорио је за Радио Београд.

Извор: Разговор са уредницом Магазина Радио Београда 1, Аном Томашевић, 5.5.2023.

https://zurnal.me/prosvetni-sistem-je-bezosecajan-i-za-djake-i-za-nastavnike/

На медијима који су непосредно пратили трагични догађај у Основној школи „Владимир Рибникар“ наслушали смо се критика на рачун насиља на телевизијским програмима, приче о недовољној безбедности у школама, вршњачком насиљу и слично. Ретко ко је поменуо срж проблема – урушавање основа друштва, на првом месту породице, а потом ауторитета уопште: учитеља, наставника, директора, старијих лица.

Увек је било изгредника свих врста. И пре више од пола века било је организованих туча, банди дечјег узраста. Било је и случајева када би појединац иза ћошка сачекивао децу и тражио паре да би их пустио да прођу тим делом улице. Али то се решавало брзо и ефикасно. Отац нападнутог детета кришом би пратио своје дете и када би млади нападач пришао жртви, отац би, уз две-три васпитне ћушке, спасао своје дете, а младог хулигана опоменуо и помогао му да скрена с пута ка већем криминалу. Данас би такав отац био на оптуженичкој клупи, а млади изгредник би био само опоменут.

Хајде да се законима о правима деце додају и дечје обавезе, јер нема права без обавеза. Хајде да родитељи почну да одлажу испуњење сваке жеље свога детета као својеврсни тест из којег ће сазнати да ли то детету заиста треба, или ће жељу брзо заборавити, што значи да му то што је тражило уистину и не треба. Хајде да деци отпушимо уши на којима носе слушалице и да опет постану део заједнице, а не да као зомбији иду улицом и сударају се са светом не примећујући људе око себе. Прво охрабрење ће бити када почну да уступају место у превозу старијим особама.

Хајде да наставници децу поново почну да васпитавају и образују, уместо што су приморани да их едукују. Није случајно „васпитање и образовање“ термин који се готово два века изговара управо овим редом.

• Ауторка је редовни професор Факултета музичке уметности у Београду, истакнути српски композитор, пијаниста и музички педагог. Оснивач је Педагошког форума за сценске уметности (1998). Потиче из угледне даљске фамилије која је дала Уроша и Милутина Миланковића.

Извор: Политика, 6.5.2023, рубрика „Међу нама“, стр 20.

Првог дана националне жалости поводом страдања седморо ученика и чувара у београдској Основној школи „Владислав Рибникар“ у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву одржан је величанствени молитвени скуп за душе страдалих. Помен је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејских намесника првог и другог ваљевског протонамесника Дарка Ђурђевића и Саше Максимовића и више свештенослужитеља, као и молитвено учешће градоначелника Ваљева Лазара Гојковића, начелника Колубарског округа Милоша Милутиновића, начелнице Школске управе др Зорице Јоцић и великог броја ученика и наставника основних и средњих школа Ваљева. 

У обраћању сабранима Владика Исихије је поучио о учењу Цркве да пред страдањем Господа Христа умукне свако човечје размишљање, којег нам се ваља држати данас, када стојимо пред страхотама недавних убистава. Надовезујући се на речи Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија да је најбоље „у овом тренутку дубоком молитвом ћутати, погружавањем једних у друге и састрадавањем“, Владика Исихије је истакао да смо се окупили да учествујемо у болу и патњи најближих сродника и родитеља убијених и на Врачару и у Младеновцу, где се масовно убиство догодило током јучерашњег дана. 

Свети Сава нас је учио путу љубави и узрастања у њој као најјачој вези између људи, која афирмише, негује и подстиче живот. Нажалост, указао је Владика Исихије, имамо оне који су се одрекли пута љубави и, попут бесомучника, кренули путем зла, смрти и убијања. 

Преподобни Ава Јустин нас је учио да никада није било мање Бога у човеку, него на Велики петак. Ми то осећамо данас, када гледамо ове догађаје. Схватамо да је одрицање од Бога најстрашније што човек може да уради. Оно доводи од потпуног одрицања од људскости, која је Божји дар у нама, и до презира према ближрњем. Ако се не лечи и окаје, доводи и до убиства. То је ђавоугодно- да човек убије човека, а претходно га омрзне и презире, као и да ти који страдају буду што невинији- рекао је ваљевски архијереј. 

Смрт је неизбежна у овоземаљском животу. Она се најстрашније огледа у смрти невине деце, насилној смрти од оних који су били једни од њих. То нам показује да је човек, иако створен да наликује анђелима, способан да постане сличан отпалим анђелима и да се поистовети са ђаволом, навео је Владика Исихије.

У тој ђавоиманости човек може да одлучи хладнокрвно да има власт да узима животе ближњих. Уместо да их воли или бар трпи и подноси, он им узима дар Божји- живот. Када стојимо пред овим страшним чином, можемо да се потрудимо, колико је могуће људској природи, да састрадавамо, да не измишљамо неке велике речи и покушавамо људском логиком да схватимо шта се дешава, већ да загрлимо једни друге и да се од срца помолимо за спасење душа оних који су побијени, верујући да су ушли у живот вечни као невино пострадале жртве и да су у загрљају Господа и спаса нашег Исуса Христа. Али, још више да се молимо за оне који су остали без детета, без брата или сестре, вољене личности, а сви спадамо у те, јер смо сви браћа у Господу – поручио је Владика Исихије, уз закључак да после страдања увек долази васкрсење, да Бог дарује вечни живот у блаженству свима који верују, као и да је на свима нама да се преиспитамо куда идемо и да се вратимо светосавском путу, коме нас уче Свети Владика Николај и Ава Јустин.

                                                                                               Ј. Ј.

Извор: Епархија ваљевска

Ученик седмог разреда Основне школе "Владислав Рибникар" у центру Београда отворио је овог јутра ватру на обезбеђење и ученике ове школе и том приликом усмртио осморо ђака и једног радника обезбеђења, потврђено је Танјугу у МУП-у Србије. Шесторо деце и један наставник те школе су рањени и тренутно су збринути у Ургентном центру и болници у Тиршовој улици. Радио "Слово љубве" ће поводом ове трагедије која је задесила наш народ, прекинути са редовним емитовањем програма и емитовати духовну музику, а од поноћи до јутарњих сати и комплетан Псалтир. Нека Господ упокоји душе трагично настрадале деце а њиховим родитељима, сродницима и пријатељима подари утеху. Вјечнаја памјат!

Влада Србије прогласила је петак, суботу и недељу за дане жалости у Србији, речено је на конференцији за медије у Влади. 

Линк ка ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије:

https://www.youtube.com/watch?v=iDglhRfr-Wo

Извор: Радио "Слово љубве"

У пуцњави у основној школи Владислав Рибникар убијено је осморо деце и један радник обезбеђења, потврдио је МУП Србије.
Шесторо деце и један наставник те школе су рањени и тренутно су збринути у Ургентном центру и Тиршовој, преноси Танјуг.
Ухапшен отац дечака који је извршио масакр у школи, Гашић: Заједно…
Малолетни К. К. (14) који је извршио овај злочин ученик је те школе и он је пронађен и ухапшен у дворишту школе.

https://www.politika.rs/scc/clanak/550673/pucnjava-u-skoli-ribnikar-beogradu-skola-vracar-beograd

Данас је Светски дан особа са аутизмом. Обележава се од 2008. године, пошто је на Генералној скупштини Уједињених нација у децембру 2007. године донета одлука да се 2. април обележева као дан особа са аутизмом, а за боју аутизма је одабрана плава.

Аутизам је развојни поремећај комуникације и социјалне интеракције који се јавља у раном детињству и траје до краја живота. Аутизам се обично јавља током прве 3 године живота и може да се деси свакој породици, без обзира на расну, националну и етничку припадност, социјални и економски статус. Чешће се јавља код особа мушког пола.

Од једног до другог Светског дана аутизма, Србија и даље није утврдила тачан број оболелих, а чланови Удружења „Аутизам – право на живот“ говоре да је држава до сада мало урадила да би се то променило.

Званичне институције помињу цифру од 2.500 људи, засновану на различитим списковима, док удружења родитеља деце са аутизмом говоре о 70.000 људи, ослањајући се такође на светску статистику која показују да један одсто становништва сваке земље болује од те болести.

https://akordmedia.info/danas-je-svetski-dan-osoba-sa-autizmom/

На Сретење Господње, 15. фебруара 2023. године, само дан после изласка из болнице, архимандрит Прокопије (Тајар), клирик Антиохијске Патријаршије који је скоро 15 година живео у Србији где је и завршио докторске студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, разговарао је са Сањом Лубардић о трагедији која је задесила древну Сирију - великом земљотресу који је без крова над главом, на температури од свега 3 степена Целзијусове скале, оставио пет и по милиона људи, а тачан број жртава се још увек не зна. Које су то све последице ове стихије која је задесила ову државу после великих ратних разарања, колико је светиња уништено и оштећено, да ли је и ко је притекао у помоћ пострадалом народу Сирије...? "Важно је да имамо поверење у Бога, Који ће увек да нас спасе и Који зна шта је за нас добро", рекао је између осталог о. Прокопије.

Отац Прокопије је између осталог нагласио да српски народ воли Сирију и разуме све трагедије које су задесиле ову државу, јер је и сам страховито страдао.

Грађанима Србије сада је доступан и СМС број за новчану помоћ Сирији, ради отклањања последица катастрофалног земљотреса у тој земљи, саопштила је Влада Србије.

Број за СМС поруку је 1004, са садржином „Сирија”, а цена поруке је 200 динара. 

Ексклузивни разговор са архимандритом Прокопијем (Тајаром), Сања Лубардић је водила у оквиру јутарњег програма ТВ "Студио Б".

Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве"

Извор: ТВ "Студио Б"

Ми смо друштво које тако брзо јури, а технички напредак јури још брже него што се ми успевамо навићи и облик комуникације међу људима сразмерно се мења из дана у дан. Имамо велики број социјалних мрежа, месинџера и огроман број смајлића. Не оптерећујемо се изражавањем својих дубоких осећања, промишљених и одмерених речи, а о одговорним поступцима да и не говоримо. Колико често реагујемо првом емоцијом која се појави, вичемо прву реч која нам падне на памет и бацано телефоне добивши непријатну поруку? Често!

На кога нас то подсећа? На дете… увређено дете, коме нису купили бомбону, нису дали аутић, забранили му да једе песак.

Зашто се мучити, добро, ако не више или мање дубоком анализом онога шта се дешава, бар прогностичком способношћу. Размислити пар корака унапред. Да покушамо претпоставити последице својих речи и поступака, јер оно што ми говоримо и радимо одразиће се на наше даље односе, на посао, децу, на цео живот у целини.

Пре неколико дан сам видела на улици, што се каже, слику на платну: иде мама, сва лепо одевена, са девојчицом 5-6 година, и виче на њу на сав глас. Треба напоменути  и то да девојчица очито није обучена према годинама, тј. не као мало дете већ као млада девојка од око 16-так година, модерне панталоне, торбица и наочаре за сунце као мама, њена мала копија, тачно другарице по гардероби. И ето, та „старија другарица“ виче на то дете следећим речима: „Рекла сам ти да затвориш уста! Мораш ме слушати! Радићеш оно што ти кажем!“ Нисам чула узроке разлоге конфликта, али нешто ми говори да ма какав разлог да је био, такав облик комуникације неће користити тој девојчици и то је стандардан начин комуникације између мајке и детета.

Нажалост у савременој реалности савремени родитељи, који су у трци за прихватањем трендова, моде, мобилних, социјалних мрежа и у сталном покушају да одговарају нечијим идеалима и стандардима уметно створеним, заборављају да живот треба испунити не само спољашњим него и унутарњим садржајем – суштином, смислом, погледом на свет, васпитањем и образовањем.

Безусловно да то није случај у свим породицама, али је тенденције у целини крајње забрињавајућа.

Однос према својој деци: обући, нахранити, дати у секције (да не лутају по улици) – па то је наравно предивно, али нешто се пречесто почела показивати суштина таквог приступа (имајући у виду када копаш мало дубље): облачим како ја желим, а не како ће детету бити практично и удобно, храним тиме што сматрам да је модерно – колико често се педијатрије сусрећу са потпуно неодговорним „дијетама“ за децу, број секција је претеран… и то не само да би дете све пробало и нешто научило или нашло себе већ да не би сметало, досађивало са глупим питањима и одвлачило од важних ствари.

Деца, ако су се већ појавила, то и јесте најважнија ствар! Деца су одговорност! И не само материјална и финансијска већ и морална и психолошка.

Неко ће можда рећи, а ако се тако десило, родило се дете случајно…

Ја, наравно, све разумем, али шта значи случајно се родило? Као минимум чекали су га 40 недеља, можда је требало размишљати како ћемо обезбедтии одећу, хранити итд. Али ствар чак није ни у томе већ у даљем начину формирања инфантилности код личности детета.

Та мама на крају свог драња рекла је: „Увредила си ме, не причам с тобом!“ Да, ето шта је педагогија! Ето примера реакције одрасле особе и конструктивног решења конфликтне ситуације.

Како ће се та девојчица формирати као личност?

Инфантилно, ето како! Безусловно, могуће да ће се детету посрећити (због унутрашњих урођених особина личности или захваљујући социјалном окружењу) и одраст ће у свесног човека са другачијим моделом понашања него што њена мајка, али како показује пракса то се ретко дешава… јер, сви смо ми родом из детињства…

Највероватније је да ће будуће реакције те девојчице бити спонтане, често у афекту (крици, сузе на сваку забрану и неслагање), спољашње референте ће превладати у избору понашања, кретање кроз живот ће постати пливње низ речни ток „желим“.

Рећи ћете, нешто тужна будућност за девојчицу, ја ту претпостављам базирајући се само на површном сусрету с гневном мајком. Мој одговор је – уопште не. Таква мама није једна, а такав стил васпитавања је сувише распрострањен.

Задатак и одговорност родитеља јесте да на свом примеру покажу како је то – сарађивати са другима, поштујући личност. Како добити оно што „желим“, кроз поставку задатка са нишаном на оно што ми је стварно „потребно“ и што ја, да би то достигао, „могу“ да урадим. Васпитање – је постепена припрема детета ка одрастању не само спољашњем (то ће се и тако десити), колико унутрашњем – то је приоритет за дете на шта треба да утиче одрастао родитељ.

У будућности када тој девојчици у различитим животним ситуацијама буду бацали „појасеве“, ни један јој се неће свиђати, пошто ће бити „увредљиви“, „неправилни“ и „нису онакви какве ја желим“ зато што су одрастао, осмишљен поглед на свет приоритети у животу и залог адекватног прихваћања понуђене помоћи.

https://www.b17.ru/article/110526/

До 15. године уопште није битно шта ученик зна и колико. Није битно зна ли математику, већ да ли та математика подстиче његов развој.

Ми деци на основу успеха који су имали у школи говоримо “ти си за ово, ти си за оно”. Док заправо немамо појма шта дете жели. Рећи за некога да ће бити одличан у овоме или ономе зато што сад има добре оцене, то је исто као да му кажемо да смо то видели код неке бабе врачаре.

Школа о тим проблемима не размишља. Она размишља о томе како ће да прави програме. А до 15. године уопште није битно шта дете зна и колико, већ како ће се развити. Није битно зна ли математику, него да ли је та математика коју је учио подстицала његов развој или је била прејака па је тај развој чак заустављала. Прејака надражљивост за неку ситуацију коју неурони не могу да савладају је опасна. А ми то не схватамо озбиљно.

Школе имају педагоге, имају психологе, али треба да имају и дефектологе и да се озбиљније баве менталним здрављем на истраживачком плану. Да ми видимо шта ми то радимо са својом децом.

Ми смо навикли да говоримо о радној навици и како је то све лепо. Али то је углавном некакав калуп који се намеће силом. Дете, дакле, има проблем и радије би да се игра него да седне да учи. Оно не уме да одгоди то задовољство игре данас, да би био сутра мудрији и бољи у нечему. Проблем је у томе што детету треба омогућити да оно РАЗУМЕ зашто то нешто треба да уради. А то можемо да постигнемо само ако се трудимо да децу разумемо, а не да их васпитавамо. Васпитавање иде из нашег пројекта.

Један тата инжењер ме је питао: “Шта ви ту сад мени причате о мом детету? Ваљда ја као родитељ знам шта је најбоље за моје дете?! А ви мени причате да треба ја да идем за дететом?” Ја сам му рекао да он треба да иде за дететом, а не испред њега и да смета дететовим видицима. Он се на мене наљутио. Јер он зна да родитељи васпитавају децу, да су власници деце и да су одговорни за њих. А код мене је заправо дошао да реши проблем детета које има дискалкулију. То значи да је паметан и бистар, а не уме да рачуна. Дискалкулија је заправо проблем оријентације у простору. Имао је тај дечак тад осам или девет година и није знао шта је у соби лево, а шта десно и то му је сметало да развија математичку логику. Ту је био потребан рад са дефектологом, не са психијатром. Читав је спектар болести које настају у школи – дискалкулија, дислексија, дисграфија… Све то треба да се реши у школи, а не да деца долазе код психијатра.

https://www.facebook.com/razbistravanje/

Један 69-годишњи мештанин је био у шетњи када је наишао на неочекиван призор на обали грчког острва Евија.

82 иконе избачене су на обалу дуж плаже у региону Неа Лампсакос, преноси kathimerini.gr.

Како је описао локалним медијима, био је прилично шокиран када је наишао на иконе које су лежале у плиткој води, без идеје како су тамо доспеле.

Прелиминарну истрагу преузела је Централна лучка власт у Халкиди.