“Друштвене мреже нису искључиво лоше. Њих можете користити и у неке добре сврхе, попут остваривања контакта с људима који су далеко, а желите да с њима одржите везу. Али, проблем настаје у оним домовима у којима се породице одвајају, па свако у свом ћошку сурфује, четује, лајкује…” – тврди др Влајко Пановић, клинички психолог Војно-медицинске академије у Београду.

Његови текстови, предавања, знање које дели с родитељима освешћујући су, а понекад знају и да заболе. Јер није увек лако погледати се у огледало.

“Ту постоји и један лицемеран однос родитеља. Све те друштвене мреже постављају неки лимит у годинама. А многи родитељи, можда у жељи да им деца не заостају за групом, слагали су у име деце и кривотворили број година. Тог тренутка, драга господо, ви сте изгубили ауторитет. Можда ћете ви то оправдати неким рационалним или оваквим или онаквим разлозима, заправо родитељи су у ствари најважнији узор деци. И деца гледају шта родитељи раде, не шта говоре. Још је покојни Душко Радовић говорио ‘Туците своју децу онда кад приметите да личе на вас’ јер, заправо, све те замке одрастања у које ми упадамо су НАШЕ замке, не дечје. Ми смо у обавези да их препознамо, јер деца немају никог бољег од нас” – казао је др Пановић.

Говорећи о начину живота данас овај клинички психолог каже да није истина да се живот убрзао. Убрзали су се догађаји, а ми бирамо да ли ћемо пристати да живимо брзо или не.

“Један од највећих проблема савременог човека је недовољна организованост у времену и простору. Човек треба да буде господар свога времена. Ако гледамо телевизију нека то буде циљано, а не без икаквог филтера. Треба да знамо када лежемо, када једемо, шта радимо током дана. Деца треба да имају у свему томе и своје обавезе јер им тиме дајемо једну чврсту подлогу, па могу лакше да препознају све те замке зависности.”

Др Влајко Пановић

https://zelenaucionica.com/dr-vlajko-panovic-roditeljima-kad-slazete-za-svoje-dete-vi-ste-tad-draga-gospodo-izgubili-autoritet/

У недељу 15. октобра 2023. године од 11 до 13 часова ће у Чубурском парку на Врачару бити одржан посебан спортско-музички догађај у организацији Удружења "Увек са децом" и ГО Врачар, а у оквиру пројекта под називом "Волонтирај - Уради оно што можеш, оним што имаш, ту где јеси". Пројекат који има за циљ да се млади људи, кроз волонтерски рад, укључе у програме развоја заједнице која пружа подршку деци оболелој од рака, а на догађај вас позива теолог Дејан Мијушковић, иначе волонтер Верског добротворног старатељства АЕМ. Забележила Нешка Ранчић:

Извор: Радио "Слово љубве"

“Поражавајуће је када уђете у учионицу – ви неретко можете затећи наставнике који гледају у екран и децу који гледају у телефоне испод стола. Јел то оно што желимо? Ја мислим да није. Пошто то нико не препознаје, ми из учионица морамо да “завриштимо” о томе”, изјавила је у Новом дану наставница Снежана Романдић, такође и председница Уније синдиката школа Београд. “Оковани смо папирима и све их је више и више”, додаје, говорећи о преобимној администрацији у школама.

Синдикати просветара изнели су Предлог за смањење обимне администрације у школама. Тврде да непотребна администрација оптерећује наставнике и да они од папирологије не успевају да се посвете примарном послу – образовању и васпитању. Предлог су проследили Министарству просвете, на основу Закључка Радне групе за основно и средње васпитање Владе Републике Србије.

Снежана Романдић каже да има дана кад и четири сата проведе за рачунаром или са папирима. „Посебно када су одговарања, када је потребно децу формативно оценити… Сваки дан се пише по два сата, то је минимум… Имамо озбиљну администрацију, која нас озбиљно омета у ономе што треба да радимо сваки дан, а то је да се бавимо децом и непосредним радом са њима“, нагласила је.

Говорећи о предлозима које су упутили, наводи да је први проблем на који су указали  – електронски дневник и паралелна документација. Електронски  дневник је уведен у школе пре пет година и није прилагођен ономе свему што захтева администрација, наводи гошћа Н1 додајући да морају да пишу педагошке свеске, додатно, да долази инспекција која тражи и њих. Поставља се питање зашто је то немогуће спојити.

Осврћући се на недостатке е-дневника, навела је пример да је прошле године, као разредни старешина осмог разреда, могла из електронског дневника само да одштампа сведочаства. „Уверења о завршеној основној школи, уверења о положеном завршном испиту – све смо то писали ручно“, додаје.

Указује на то да пишу књижице, иако родитељи имају увид у е-дневник, да разне извештаје пишу посебно. Немогућност да електронски дневник испрати све потребе у школама су, како каже, препознали и надлежни али ништа од тога јер нису издвојили средства за решавање тог софтверског проблема.

Романдић оцењује да је свака реформа последњих 10- ак, 15 година додала по неколико папира. „И стално пишемо извештаје поводом нечега. Радимо то после часова, пишемо шта је рекло дете, како реаговати… То је немогуће“, додаје. Објашњава да су у обавези да напишу шта је и како је ученик одговорио, какви су исходи и препоруке за тог ученика, констатујући да је то много посла. „Такође – ако родитељ прочита шта је његово дете одговарало, морамо да водимо рачуна шта и како сам написала… Јер препоруке су афирмативни записи. Не могу да напишем да није научило – конструкције су на пример „дете је заинтересовано за све активности, а није заинтересовано за наставу и учење“, а дете је тога дана једино рекло: Нисам учио и сео“.

Разредно старешинство подразумева, каже, још више обавеза. Мора да се запише све што се догађа у школи па и разговор са родитељем.

Потребно је знатно поједноставити све, формативне оцене показују родитељу како напредује његово дете, некада се тражи да се оне раде и два, три пута месечно и то је обиман посао, истиче Снежана Романдић.

„И родитељи као да су одгурнути од школе“

Она оценује да све изгледа тако као и да су родитељи гурнути од школе. „Родитељи треба да дођу и да добију адекватну информацију, разговарајући с наставником, како напредује њихово дете, а не само да добијају поруке путем е-Дневника“, наглашава саговорница Н1.

„Те неке техничке стране које нас додатно оптерећују могу да буду решене, да растерете и да врате примарну функцију наставнику – да комнуницирамо са децом и решавамо колико је у нашој надлежности одређене проблеме“, навела је.

Kако каже – нема наставника у школама који би рекао „мени администрација није проблем, то није много“, осим, како каже, „представника министарства који кажу да то није много, али они нису у учионицама“.

Иза овог захтева стала су сва четири репрезентативна просветна синдиката – за сада нема званичног одговора Министарства просвете.

https://www.detinjarije.com/slika-skole-danas-nastavnici-prinudeni-da-gledaju-u-ekrane-dok-deca-gledaju-u-telefone-ispod-stola/

Улогу родитеља добијамо оног момента када се роди дете. И уопштено гледано, то је улога коју бирамо у свом животу (не бих много улазила у детаљисање ове реченице, јер није тема овог текста). Та улога нас прати, од момента рођења детета, па све до наше смрти. Али, сама улога родитеља се мења како беба одраста у дете, а потом у одраслог човека. Улогу бебе ми добијамо по рођењу, која се једнако одрастањем мења, па постајемо дете, ћерка или син, да би уласком у одрасло доба постали одрасли синови или ћерке.

Дакле, када дете одрасте, он постаје одрастао човек. И то за родитеља значи да сада има одраслог сина или ћерку. Не значи да има одрасло дете. Без обзира на то, чујемо од неких родитеља како говоре свом одраслом сину или ћерки: „Ти ћеш за мене увек бити дете, ма колико година имао/ла.“ Шта је проблематика? Не само што тако говоре, него што се заиста тако и понашају. Одрасле људе третирају као децу, кроз неприхватање да се њихова улога мора мењати. Страх да им више неће или нису потребни, кочи их у сагледавању своје родитељске улоге, на другачији, развојно адаптивнији начин. Мешају им се у доношење одлука, у везе, бракове, сталним саветовањима, захтевима да буду присутни у њиховим животима више него што је потребно. Не схватају да се њихова улога родитеља мора променити. Наравно да и даље требају својим одраслим синовима и ћеркама, али на другачији, одрастао начин.

Понекад, то оде у екстреме где траже посебну пажњу, посебно опхођење, разне посебности јер су они родитељи и као такви незамењиви. Ово су родитељи који су допустили себи да не одрасту, не само кроз своју улогу родитеља, већ и као засебне индивидуе…

Неприхватање родитеља да одрасте у својој улози може да има високу цену по сам однос, али и живот њиховог одраслог сина или ћерке. Прво, сигурно да су конфликти чести, јер сви ми мање више желимо своју самосталност, желимо да наш живот буде само наш. Ако немају капацитет да се изборе са својим родитељима, дешава се да просто одустану и допуштају да родитељи „вршљају“ по њиховим животима, што може скупо да их кошта на професионалном, друштвеном, партнерском пољу. Или, друга ситуација је да из немогућности да се поставе здраве границе, одрастао син или ћерка ограничава комуникацију и виђање, а понекад је и у потпуности прекида.

Човек о себи учи док је жив, јер као што рекох све се мења, па и наше улоге унутар својих постојања. Kао што би потпуно бесмислено било да свом тинејџеру дајемо флашицу са млеком да једе, када је одавно научио да влада собом по питању исхране, једнако је бесмислено и нездраво третирати свог одраслог сина или ћерку као тинејџера и својим понашањем га позивати налаз у раздобље које је савладао, само зато што не знамо како сада треба да изгледа наша родитељска улога.
Овде је важан рад на себи и схватање да без обзира што су одрасли не значи да вас више не требају, ви сте старији и ваша мудрост може да им буде од велике помоћи, ви сте прешли пут који они нису. Али, сада комуникација треба да иде из позиције одраслих и границе морају да постоје.

Имати само родитељску улогу у животу није добро. Ту су и друге улоге, улога партнера, пријатеља, можда сте и ви још увек син или ћерка, професионална улога… Постоје разна животна поља која једнако траже вашу пажњу. Kомуницирајте са њима, поштујте границе, чујте их шта вам говоре, како желе да им помогнете, не помажите онако како ви мислите да треба, усклађујте се, тако ћете позиционирати себе у њиховим животима. На нов и другачији начин, и пре свега, на обострано задовољство.

А тамо где се све пробало и не иде комуникација и не иде успостављање граница, ок је и прекид односа. Свако има право на свој живот.

На нашим просторима, родитељи предуго држе децу везану уз себе, праве од њих смисао свог живота и не дозвољавају им да буду јединке за себе. До 18. године родитељи су и у законској обавези да воде рачуна о детету, до 21. шта сте га научили, научили сте га, остало треба да је искључиво његов живот, али оно што је научен, надаље се пресликава.

Многи родитељи се и увреде када кажем да није добро да им дете буде смисао живота, јер код нас се такво мишљење предуго преноси без промишљања. Сваки родитељ, након што се дете осамостали, има још много свог животног пута и својих личних спознаја кроз које треба да прође као индивидуа. Што доводи до поновног преиспитивања приоритета. Ако кочи свог одраслог потомка да живи свој живот, кочи уједно и себе.

Родитељ је психолошки, емоционални, духовни, телесни учитељ свом детету, али дете не може довека бити ученик.

Аутор: Вања Орловић

https://www.detinjarije.com/mnogi-roditelji-se-uvrede-kada-kazem-da-nije-dobro-da-im-dete-bude-smisao-zivota/

Отац нам прича да је све кренуло тако што је малишан са само 6 година шетао по стану претварајући се да има своје ходочашће

Славко Радојчић из Панчева постао је познат Србима по својим ходочасним походима и хуманитарним акцијама које организује кроз своје удружење “Огњиште”. Тачније, овај човек “куповином” својих корака помаже људима којима је то најпотребније. Скоро, у овим походима придружио му се и његов син, осмогодишњи Душан, а Славко за Телеграф.рс потврђује да је хуманост показивао од малих ногу.

Наиме, пре само неколико дана Дуки, како га зове отац од миља, препешачио је 16.5 километара и сакупио чак 45.000 динара за манастирски дом Свете Петке изворске. Поред истрајности и храбрости, показао је и да зна да се снађе у природи, те је са Славком провео цео дан сналазећи се под ведрим небом.

Отац нам прича да је све кренуло тако што је малишан са само 6 година шетао по стану претварајући се да има своје ходочашће. За њега то није била само обична игра, јер је свакодневно посматрао оца, а чак је и са врло мало година схватао колико значи мала помоћ неком ко у том тренутку нема ништа.

– Пре годину, две почео је да се игра ,”ходочашћа” у стану. Ставио би свој ранчић на леђа, натрпао оно што мисли да је потребно, тражио од мене неке моје лампе, прибор за прву помоћ итд и тако опремљен шетао по стану као да пешачи за неко дете. Већ са неких 4-5 година је сам почео да одваја играчке са којима не не игра и давао ми да их носим деци коју смо обилазили и помагали, свестан да њему не требају а њима ће значити – појашњава Славко почетак путовања свог сина.

Једнога дана, тата је одлучио да га поведе са собом. Из цуга је препешачио чак 13 километара и сакупио невероватних 97.000 динара за одељење Онкологије. Већ тад је било јасно да малишан неће одустати од свог похода, па је одмах при повратку упитао оца: “Kад ћемо поново?”.

– Договорили смо се да направим за њега једно мало ходочашће и тако је и било. Са одушевљењем је прихватио и тако смо један дан препешачили око 12-13 километара где смо за педијатријско одељење Онкологлогије само тај дан сакупили 97.000 динара, тј Душан је сакупио јер сам ја, више из шале, поставио неколико слика и људи су наградили његов труд. После тога сам ја пешачио 5 дана до Сокобање (преко планине Ртањ, око 250 км и успон на 1600 мнв) за исту установу. Скупљено је 830.000 динара, а од тога је Душан сакупио тих 97.000. Било је сјајно, тако да ме је већ питао када ћемо поново. Он је мали и некоме можда изгледа смешно тих 15-ак километара, али се не ради о томе… Није битна километража већ жеља, воља и осећај да се треба помоћи некоме… Ја сам на то поносан а не на километре…  – додаје Славко за наш портал.

Дуки поред ходочашћа има још неколико хобија. Свира тамбурицу, тренира и глуми, а отац тврди да је све то искључиво малишанова жеља.

– У септембру ће у други разред основне школе, а и у други разред музичке (свира тамбурицу Е-прим). Такође тренира кошарку и иде на часове глуме. Све ово је његова жеља и ми ми омугућавамо, а не присиљавамо као што неки родитељи раде. Свашта терају децу како би неке своје комплексе лечили, али ми заиста не. Све сам жели и за сада му лепо иде. Мали је још, па ћемо тек видети резултат,  а и ако га не буде, није страшно, битно је да ради оно што воли – наводи поносни отац.

И да, Славко је неизмерно поносан, те овај прилог не стоји џабе уз његово име. Ипак, колико год да је срећан, ни сам не зна одакле би пре почео и шта би прво издвојио као највећи адут свог сина.

– Искрено, не знам одакле бих почео… сваком је своје дете најбоље, наравно па не бих ни пуно да га хвалим иако бих заиста могао. Није што је наш, али је тако. Дуки има само 8 ипо година, а веома је разуман и паметан. Баш једна добрица, што у овом данашљем времену не знам ни да ли ваља, али једноставно је такав. Њега никада нећете чути да опсује на игралишту, у школи… Радо дели са другарима и играчке, ужину… Супруга и ја га додуше и васпитавамо тако, али је и он сам свестан да је тако исправно – напомиње Славко.

Родитељи су ипак свесни да нико не зна шта доноси сутра, нити какав ће Дуки бити у будућности, ипак, труде се да ће га својим понашањем и васпитањем извести на један исправан пут, а чини се да малишан већ добро зна како тај пут изгледа.

https://www.detinjarije.com/dusan-8-prelazi-kilometre-da-pomogne-bolesnoj-deci-umesto-sa-auticima-igrao-se-humanitarca-i-zeleo-jedno/

Не стишава се бура након што је једна школа донела одлуку о новим правилима облачења.

Полемика се води и на друштвеним мрежама и у медијима. Док поједини сматрају да је правилник сувише строг, други у подршци иду и корак даље – да се у све школе уведу ђачке униформе, пише РТС.

У 13. Београдску гимназију више се не може ући у, на пример, тренерци или дуксерици са капуљачом. Ђаци и родитељи добили су, уз информацију о почетку нове школске године, обавештење о томе да су поједини одевни предмети забрањени током боравка у школи.

“Ми смо приметили да се у извесном смислу одевање наших ученика погоршало. И онда смо у складу са кодексом понашања у школи, чији је део и тај правилник о одевању, решили да га мало размотримо и да донесемо неке наше предлоге шта сматрамо пристојним одевањем. Наравно, то није мртво слово на папиру. Ми ћемо разговарати о томе и са Саветом родитеља и са ученичким парламентом и надамо се да ћемо се ускладити”, каже директор те школе Бојан Вучковић.

Он додаје да се ред некада знао, али да су се ђаци превише опустили после короне, током које су две године наставу пратили углавном онлајн, од куће.

Истиче да 60 одсто ученика долази у тренеркама у школу.

“Тренерка, како јој само име каже, је одећа која се носи за тренирање. Та прича, није битно како су људи одевени, није тачна. Јако је битно да прија и неком другом како сте ви одевени, да то прија и другима, не само вама”, напомиње Вучковић.

Реакције због капуљача

Од 1. септембра у овој школи на часовима није дозвољено носити мајице на бретеле, кратке мајице, шорцеве, тренерке, мини сукње, хеланке, нити стављати капуљачу на главу.

“Kапуљаче су изазвале приличну реакцију. А зашто капуљаче, а зашто капуљаче? Па не могу да кажем да се то много овде носило. Ту и тамо по неко на ходнику стави капуљачу и то некако изазива језу. То је пореклом из неких криминогених кругова. Kад год видите неке навијаче који се туку или не знам, обијају се јувелирнице они су сви са капуљачама”, напоменуо је директор гимназије.

Школски психолог Бранка Тишма сматра да они који улазе у школу треба да буду пристојно обучени.

“Правилници о понашању и о облачењу постоје. С тим што неке школе то редовно померају. Kако у живот улазе нови трендови у облачењу и понашању, тако треба да се мењају и ти наши правилници по школама. Kада то иде редовно, како се дешавају промене, уносе се и ти захтеви према ученицима, онда ту нема много побуне“, напомиње Тишма.

Према њеним речима, велика је улога и родитеља и вршњака.

“Појавио се онај тренд када вршњаци утичу једни на друге и преко вршњачке групе утичу на родитеље. Родитељи попуштају појединачно и на крају сви попуштају. Суштински и у друштвеној средини ми немамо никакве заједничке моралне норме, етику, ми немамо на нивоу наше државе шта јесте пристојно облачење или понашање, шта није пристојно облачење и понашање”, рекла је Тишма.

Kако каже, и у медијима је доминантна једна врста облачења и понашања која није примерена школи.

“Некад су родитељи били ауторитет. Некада је школа била ауторитет. Некад је држава прописивала униформе. Морали смо сви да имамо униформе. Социјалне разлике су те које постоје и које се виде на много различитих начина. Али оно чему униформе заиста могу да допринесу, а то је да нам то не буде од првог значаја”, напоменула је Тишма за РТС.

Појаснила је да деца показују преко гардеробе припадност одређеној групацији – неки носе капуљаче, одређене групације носе различите амблеме, спортска обележја…

“Ми смо у школи правили и истраживање. Један велики број родитеља деце је не само за униформе, него и за амблеме које би приказали ту припадност. Kао што су многи родитељи онда рекли – да њихово дете буде поносно што иду у одређену школу. И да буде поносно кад се сретне са другима”, каже Тишма.

https://www.detinjarije.com/direktor-13-gimnazije-trenerke-su-kako-im-ime-kaze-za-trening-a-kad-vidite-navijace-koji-se-tuku-oni-su-svi-s-kapuljacama/

Принц наследник Филип Карађорђевић посетио је јуче гроб свог деде, краља Петра Другог, у породичном маузолеју Цркве Светог Ђорђа на Опленцу, дан уочи обележавања стогодишњице његовог рођења.
Он је након полагања цвећа и паљења свећа казао да се осећа поносно и испуњено, због повратка у Србију, где му се родио син Стефан, први након свог прадеде краља Петра Другог, који је рођен у Београду, чиме је, како је рекао, испунио жељу генерација Карађорђевића, а посебно жељу његовог деде, блаженопочившег краља Петра Другог.
“6. септембра се навршава 100 година од рођења мог деде краља Петра Другог Карађорђевића.
Први Карађорђевић рођен да буде краљ, у престоном Београду, то је постао са само 11 година, пошто му је отац, витешки краљ Александар, страдао на дужности од руку нациста и фашиста.
Прекинутог детињства, у свету политике, интрига и светских неприлика, желео је да буде дорастао очевом делу. Са само 17 година, преузео је краљевску власт у најтежем тренутку. На његово краљевство ударили су нацисти и фашисти са свих страна, приморавајући га да се повуче и привремено напусти отаџбину, као што је то урађено у Првом светском рату. Међутим, без обзира на све напоре које је улагао, светске неприлике онемогућиле су његов повратак.
Први рођен у својој земљи, без стрепње да ће постати емигрант, као што су сви пре њега били, ипак је то постао и остаће упамћен као такав, краљ без краљевства и круне, у егзилу. До смрти је сањао тренутак када ће се вратити у родни Београд, али тај тренутак није дочекао. Жељу Краља Петра Другог да почива на Опленцу, много деценија након његове смрти, испунио је краљев син, а мој отац, Престолонаследник Александар Други, 26. маја 2013. године.
Одајући му почаст, данас уочи стогодишњице његовог рођења, осећам се поносно и испуњено, јер сам се вратио у нашу Србију, где се родио мој син Стефан, први након свог прадеде краља Петра II, који је рођен у Београду, и срећан сам што ће расти у Србији међу својим народом и својим прецима, чиме ће испунити жељу генерација Карађорђевића, а посебно жељу мог деде, блаженопочившег краља Петра II”, наводи се у саопштењу Принца Филипа Карађорђевића.

https://mitropolija.com/2023/09/06/princ-filip-povodom-stogodisnjice-rodjenja-kralja-petra-ii-ponosan-i-ispunjen-zbog-povratka-u-nasu-srbiju/

Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи.

Сајт Зелена учионица, поводом једног текста о стању у просвети, објавио је одговор једног наставника, који преносимо:

Поштована „Мама”,

Хвала што сте се усудили да продрмате осињак. За добар део наставничке популације ученик је само индивидуа која треба да покаже квантум знања и поштовања, али не бих сада о томе. Не знам ни да ли ће овај коментар стићи до Вас, али се надам да ће бар неко од мноштва родитеља који су у сличној ситуацији, пронаћи бар нешто што ће им помоћи да разумеју узроке проблема, да разумеју шта све може бити разлог за неуспех деце у школи.

Што се тиче успешности ученика, не мери се она само оценама. Нико ником не може да украде срећу. Сигурно је да постоји неки разлог због којег Ваша деца не постижу очекивани успех, а ви као родитељ сте дужни да то знате. Ако је неопходно, дужни сте и да децу заштитите од бахатих наставника, иако то није увек лако и безболно. Kолико год да је систем овакав или онакав, веома је сензибилан на угрожавање права деце, рекло би се и превише.

Суштина проблема наравно није у оценама које долазе и пролазе. Важније од оцена је да деца буду добри људи, да имају добар систем вредности, да умеју да користе своју памет, да разликују лоше и добро, лепо и ружно, корисно и штетно, рад и забаву… Суштина школовања би требало да буде да се деца уче да буду достојна онога што желе. Без тога, петице не значе ништа. На жалост, као систем јако смо далеко од тога.

Оно што је важно за све садашње и будуће родитеље школараца би могло да буде следеће. Деца „полазе у школу” пре него што уђу у вртић. Успех се гради од првих контаката детета и окружења. Да би било успешно у школи дете мора да има менталну навику да користи своју памет. Сва деца се рађају паметна, али нека деца немају разлог да исту користе. О свему важном одлучује неко други. Презаштићеност је данас већи проблем од запуштености. Запуштено дете, хтело, не хтело, мора да користи памет да би опстало. Презаштићено дете је лишено искустава неопходних за школски успех, а пре свега је лишено потребе да логички расуђује.

Много тога у школи треба да се мења, али још више треба да се мења у породици. Онај ко дозволи да му дете проводи сате испред светлуцавог екрана, треба да зна да ће тај екран и те како интензиовно стимулисати склоност ка фантазирању, а самим тим и умањивати склоност га „употреби логике”… Успеха у школи без употребе логике – једноставно нема, као што нема кише без облака.

Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи. „Залутали” наставници могу бити препрека, али са тим ћете се тек суочити. То што нас као родитеље сналази у основној школи је „дечја игра” у поређењу са оним што нас тек чека. За разлику од осталих нивоа, основна школа је обавезна. То даје прилику деци и родитељима да се „бахате”. Ту околност деца и родитељи користе више него наставници који, истини за вољу, често на васпитне и социјалне изазове, умеју да одговоре само „педагошком” оценом…

Свако од нас има потребу да оправда себе, свако има своје разлоге и своје оправдање – али то није пут решавања проблема. Добри наставници, а хвала Богу има доста и таквих, не оцењују оно што дете тренутно зна, већ оцењују колико се разуме у оно што учи. Није довољно научити пар лекција, и то „изверглати”, циљ је да се дете уведе у суштину онога што упознаје, али то су већ исувише компликоване педагошке ствари… И није толико важно да се дете разуме у све образовне области, колико је важно да постоји бар једна област у којој се сјајно сналази.

На крају, није толико битно да ли дете зна све што треба да зна, као што је битно да „не зна – оно што не треба да зна”…

Момчило

https://zelenaucionica.com/odgovor-na-tekst-pismo-mame-iz-arandjelovca-prosvetnim-radnicima/

Од школе се очекује да прати природне путеве васпитања и образовања који су увек већ ту, када се школа са дететом сусретне. Те путеве први, постепено, откривају родитељи детета, остварујући са њим прве комуникације. Тако припремају своју децу за односе са светом који их окружује, па и са школом. Задатак школе је да те путеве наслути, провери, препозна и потом следи. Она мора да буде увек спремна да препозна у себи заблуду и погрешан избор, те да се, у ходу, исправи и да престроји своје програме рада са тим, погрешно вођеним дететом. Свака духовна лењост одраслих може да створи озбиљан неспоразум са дететом што може да буде кобно по његов даљи развој. Што се ова грешка догоди раније последице могу да буду далекосежније. Свети Григорије Палама је још у четрнаестом веку говорио да дечију недужност одрасли “огрехове“ својим немарним или недовољно контролисним односом.

Школа мора да води рачуна о том да је личност детета личност слободног људског бића, да му треба омогућити да доживи увек онај простор одговорности до кога је дорасло својом интелигенцијом и разгранатошћу својих осећања усмерених према спољњем свету.

Исто се тако мора имати на уму да се сазнајни процеси и усавршавање сазнајних моћи одвијају упоредо са гранањем осећајности бића, при чему се одвија и процес узајамног подстицања и прожимања којим се заснива језгро човекове личности. Само хармонични развој ових функција остварује здраву личност која се испољава равнотежом способности и квалитета односа које она успоставља са окружењем.

Школа мора да води рачуна о битним потребама личности у развоју:

за самодефинисањем, опонашањем и поистовећивањем,
за акцијом тела и мисли,
за креативношћу, као виталном потребом личности
за тајном, као реалном појавом живота
за свечаношћу, као радосном сабраношћу над учињеним.
 

Светомир Бојанин, Тајна школе, стр. 133

http://eparhija-zicka.rs/sta-se-ocekuje-od-skole/?fbclid=IwAR2FH_ZOG_cvcfo-eVmOxDHoZ2nJq2tgxj28m1XetoFAeMkv4PBgA2n6yPM

Учитељ и сликар Драган Бартула (64) преминуо је изненада синоћ у Лозници. Био је цењени педагог, учитељ у ОШ „Кадињача“, један од најплодотворнијих српских сликара, оснивач Галерије „Мина Караџић“, сценограф у великом броју позоришних представа КУД „Караџић“, дизајнер више књига, добитник бројних награда за сликарство, као и „Вукове награде“ Културно просветне заједнице Србије за 2017. годину.

Бартула је рођен 1959. године у Сокоцу, основну школу и гимназију завршио је у Лозници, студирао је социологију у Сарајеву и Педагошку академију у Шапцу. Био је истакнути члан Удружења ликовних уметника Србије и Удружења ликовних стваралаца Шапца, Удружења ликовних уметника источне Херцеговине и Уметничког братства Манастира Добрун. Више пута је боравио на Хиландару стварајући своја сликарска дела, а имао је више самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству.

Сахрана је сутра у 12 сати на лозничком гробљу.

https://loznickenovosti.com/2023/08/30/in-memoriam-preminuo-dragan-bartula/

Више немам дилему и мислим да на основу свог досадашњег искуства имам право да васпитање и инсистирање на практичним вештинама, данас више него икад, ставим изнад образовних циљева.

Оно на шта годинама упозоравају добронамерни људи бљеснуло је на најстрашнији могући начин. И даље, сви колективно, тражимо узроке и разлоге због којих је цела Србија и регион 3. маја завијена у црно. Разлоге знамо, али ти разлози никако не могу бити оправдање за оно што се десило.

Дуги низ година и деценија колективно ћутимо пред општим неправдама и аномалијама у друштву. Сада упиремо прстом једни у друге и на све оно што нас је довде довело. Мислим да би нам било паметније да тај исти прст ставимо на чело и запитамо се како и шта даље.

Kао просветни радник, не желим да саветујем родитеље како треба да васпитавају своју децу, нити ћу прозивати медије и ресорно Министарство јер је то, у старту, узалудан посао. Рећи ћу вам шта ћу ја, као појединац, да урадим све док не одем у пензију. Мој досадашњи, скоро тридесетогодишњи радни век, био је пропраћен најлепшим али и најружнијим стварима које могу задесити једног просветног радника: од емотивних, лепих сусрета са својим бившим ђацима и њиховим родитељима до петиције родитеља ђака једног одељења за моју смену јер сам увредила њихову децу реченицом: “Горе је бити лош човек, него лош ђак.” Моја “увреда” била је одговор на показани недостатак емпатије једне одличне ученице (са свим петицама) према свом другу из одељења.

Откад радим у школи, важим за благог наставника – оног који децу не оптерећује тешким домаћим задацима и који мисли да његов предмет није најважнији на свету, иако предајем један светски језик. Морам да признам да сам се годинама преиспитивала, питајући се да ли можда деци чиним медвеђу услугу својом благошћу и недовољном захтевношћу.

Трудила сам се да деци пренесем знање колико су они били спремни да прихвате. Главни циљ ми је био да код њих развијем љубав према свим језицима и да их научим основним стварима како би касније сами надограђивали стечено знање. Надам се да сам код неких и успела.

Kао неко ко не даје домаће задатке за викенд, а камо ли распуст, ипак сам ове школске године то урадила. Наиме, ученици првог и другог разреда питали су ме шта имају за домаћи током зимског распуста. Задала сам им да свако ко не уме да веже пертле, то научи. На моју радост, око петоро деце сваког одељења похвалило се да су урадили задатак. Неки од њих су ми и показали тако што су одвезивали пертле са својих патика, а онда их поново везивали преда мном.

Више немам дилему и мислим да на основу свог досадашњег искуства имам право да васпитање и инсистирање на практичним вештинама, данас више него икад, ставим изнад образовних циљева.

Немам времена и не желим да чекам да се смање преобимни наставни програми. Немам времена да чекам да се укину непримерени садржаји у свим медијима и друштвеним мрежама. Немам времена да чекам да држава усвоји неопходне законе. Немам времена да чекам да се сваки родитељ промени и схвати колико је школа важна… Немам времена!

Увек ћу прекинути час обраде или утврђивања уколико приметим да се нешто необично дешава у одељењу. Искрено, не интересује ме да ли ћу одрадити све наставне садржаје и испунити све образовне циљеве до краја десетак школских година које су ми преостале до пензије. Ако због тога останем без посла, неће ми бити жао јер сам урадила оно што сам мислила да је било исправно.

Kао што је неко некад рекао – То што је неко образован, не мора да значи да има образа. С друге стране, недовољно образован човек и те како може бити пун разумевања, лишен сваке мржње и предрасуда.

Васпитна улога школе стављена је у запећак. Основни циљ и задатак нашег школства деценијама уназад је образовање, а исход смо, нажалост, видели.

Аутор: Марина Раичевић, проф. енглеског језика из Бора

Извор: Зелена учионица

Зашто нас зову родитељима "страдале" деце?
Нису наша деца страдала несрећним сплетом околности, наша деца су убијена (стрељана, ликвидирана) са врло јасном намером, планом и жељом за фаталним исходом....ништа се ту случајно није десило...случајно су се само неки спасли...
И како сада живе, дишу и уопште постоје родитељи убијене деце? Kакво је детињство и младост браћи и сестрама, каква је старост бакама и декама? Kакав је зивот рањених и колике су трауме преживелих?
Kолико је ту заправо светова разорено?
Може ли се ово поправити? - не може! Могу ли се деца вратити? -  не могу!
А да ли је важно ипак утврдити одговорности у овом злоделу? - Вазно је!
Важно је како се никад овако нешто не би поновило.
Нико од нас није судија ни на овом свету, а понајмање на "оном" свету и нико не покушава то да буде, али да зло не би остало само зло, морала би макар поука из ове трагедије да се понесе.
Утврђивање одговорности и законска казна не представља нашу осуду. Она представља став друштва да су радње које су до зла довеле неприхватљиве и да за циљ има његово уређење.
Ни покајање ни опрост немају за последицу ослобођење од одговорности, нити би са тим требало да се меша.
Бог ће прихватити искрено покајање, наш опрост ће значити наставак живота без беса и гнева, а подношење одговорности и изрицање казнених мера имају за циљ стварање и гајење друштвено прихватљивих норми понашања.
Ми јос нисмо стављени на искушење, нити је од нас неко тражио опрост, ни са ким нисмо загрљени плакали над сликама или телима наше убијене деце - кажу непријатно им је да гледају....и упорно се труде да објасне како је све било у реду:
-  дете са потпуним одсуством емпатије излагано од стране родитеља садржају  непримереном његовом емоционалном развоју и обучавано у стрељани - не би требало да је у реду
- детету доступно оружје у кући - не би требало да је у реду
- оглушење родитеља на савете о потребној психолошкој подршци и детаљном испитивању детета услед "кризе свести" - не би требало да је у реду, јер је за последицу имало заташкавање случаја детета које је заправо требало да се лечи
- промена смене и одељења без и једног писаног трага у виду Молбе/Захтева и Одобрења, где ће јасни разлози за предузимање таквих мера бити наведени и надаље процедурално праћени...- не би требало да је у реду, јер доказује одсуство систематичног и организованог приступа
- пласирање неистина о вршњачком насиљу и виктимизација злочинца - не би требало да је у реду, јер доводи до стварања идола погубних за ово друшрво
- видео снимци и скрнављење идентитета жртви, њихових породица и потенцијалних жртви - не би требало да је у реду из свих морално етицких и безбедносних норми
Толико тога није у реду...
Неправда боли, извртање чињеница боли, језива реалност боли, покушаји избегавања одговорности боле, а ми?
Ми треба да наставимо да подносимо коментаре о злочину, о правном поступку, о нама и насој побијеној деци, да подносимо јавно доступне видео снимке где нашу децу у црним џаковима смештају у камион, да имамо стално пред очима фото документацију наше стрељане деце упорно уверавајући себе да имају спокојан израз лица, да се утешно и са захвалношћу враћамо последњим пољупцима и додирима у Градској капели где смо макар имали прилике да их последњи пут уснуле видимо...да гутамо сузе, сузбијамо крике, јер су нам руке на пола остале празне....и да подносимо своју бол...
И знамо ми да нико "осим" злочинца "није хтео" лоше, али лоше (не)чињење је имало кључну улогу у овој незапамћеној трагедији.
Подношење одговорности за изабране поступке је минимум на који друштво, које жели боље, има право.

https://www.facebook.com/kobiljski.dragan/posts/10230194497783408?ref=embed_post

Његово краљевско височанство принц – наследник Филип Карађорђевић од Србије и Југославије посетио је манастир Хиландар. Принца Филипа је у царској српској лаври дочекао Високопреподобни игуман Методије.

Повод његове прве посете Хиландару и Светој Гори, био је празник Пресвете Богородице Тројеручице, игуманије манастира, који је прослављен троженственом службом свенећног бдења у саборној цркви и архијерејском Литургијом, којом је начелствовао викарни Епископ хвостански Алексеј.

Принц Филип је своју посету искористио да се помоли за породицу, цели Краљевски дом и за српски народ, али и да се детаљније упозна са историјом манастира Хиландара и његовом архитектуром. Он је изразио захвалност на части која му је указана током боравка на Светој Гори и на незаборавним тренуцима које је провео у Хиландару.

“Ово је моја прва посета Хиландару и хвала Пресветој Богородици што сам имао прилике да се боље упознам са историјом манастира и његовом околином и да прославим овај велики празник у нашој највећој светињи. Дошао сам да се помолимо за нашу Србију, за наш народ на Косову и Метохији и за јединство Краљевског дома. Хвала вам што се непрестано молите за нас, и молим вас да у вашим молитвама и убудуће имате наш, Краљевски дом и наш народ”, поручио је принц Филип током славског ручка у манастирској трпезарији.

Његово краљевско височанство и игуман Методије размијенили су пригодне поклоне. Игуман Методије је принцу Филипу даривао икону Пресвете Богородице Тројеручице и Плакету поводом 825 година од оснивања манастира Хиландара, док је принц – наследник игуману поклонио заставу Цара Душана, чији се оригинал чува у манастирској ризници и која је била ношена на крунисању његовог чукундеде краља Петра Првог.

Принц Филип је током тродневног боравка у Хиландару био у пратњи својих пријатеља и сарадника Николе Станковића и Ананија Јовановића, а том приликом је обишао и манастирску ризницу, Стари манастир (Црква Светог Василија Великог – Хрусија), манастирску библиотеку и винарију.

https://mitropolija.com/2023/07/26/princ-filip-prvi-put-u-hilandaru-molitva-za-srpski-narod-kim-i-jedinstvo-kraljevskog-doma/