На Сретење Господње, 15. фебруара 2023. године, само дан после изласка из болнице, архимандрит Прокопије (Тајар), клирик Антиохијске Патријаршије који је скоро 15 година живео у Србији где је и завршио докторске студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, разговарао је са Сањом Лубардић о трагедији која је задесила древну Сирију - великом земљотресу који је без крова над главом, на температури од свега 3 степена Целзијусове скале, оставио пет и по милиона људи, а тачан број жртава се још увек не зна. Које су то све последице ове стихије која је задесила ову државу после великих ратних разарања, колико је светиња уништено и оштећено, да ли је и ко је притекао у помоћ пострадалом народу Сирије...? "Важно је да имамо поверење у Бога, Који ће увек да нас спасе и Који зна шта је за нас добро", рекао је између осталог о. Прокопије.

Отац Прокопије је између осталог нагласио да српски народ воли Сирију и разуме све трагедије које су задесиле ову државу, јер је и сам страховито страдао.

Грађанима Србије сада је доступан и СМС број за новчану помоћ Сирији, ради отклањања последица катастрофалног земљотреса у тој земљи, саопштила је Влада Србије.

Број за СМС поруку је 1004, са садржином „Сирија”, а цена поруке је 200 динара. 

Ексклузивни разговор са архимандритом Прокопијем (Тајаром), Сања Лубардић је водила у оквиру јутарњег програма ТВ "Студио Б".

Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве"

Извор: ТВ "Студио Б"

Ми смо друштво које тако брзо јури, а технички напредак јури још брже него што се ми успевамо навићи и облик комуникације међу људима сразмерно се мења из дана у дан. Имамо велики број социјалних мрежа, месинџера и огроман број смајлића. Не оптерећујемо се изражавањем својих дубоких осећања, промишљених и одмерених речи, а о одговорним поступцима да и не говоримо. Колико често реагујемо првом емоцијом која се појави, вичемо прву реч која нам падне на памет и бацано телефоне добивши непријатну поруку? Често!

На кога нас то подсећа? На дете… увређено дете, коме нису купили бомбону, нису дали аутић, забранили му да једе песак.

Зашто се мучити, добро, ако не више или мање дубоком анализом онога шта се дешава, бар прогностичком способношћу. Размислити пар корака унапред. Да покушамо претпоставити последице својих речи и поступака, јер оно што ми говоримо и радимо одразиће се на наше даље односе, на посао, децу, на цео живот у целини.

Пре неколико дан сам видела на улици, што се каже, слику на платну: иде мама, сва лепо одевена, са девојчицом 5-6 година, и виче на њу на сав глас. Треба напоменути  и то да девојчица очито није обучена према годинама, тј. не као мало дете већ као млада девојка од око 16-так година, модерне панталоне, торбица и наочаре за сунце као мама, њена мала копија, тачно другарице по гардероби. И ето, та „старија другарица“ виче на то дете следећим речима: „Рекла сам ти да затвориш уста! Мораш ме слушати! Радићеш оно што ти кажем!“ Нисам чула узроке разлоге конфликта, али нешто ми говори да ма какав разлог да је био, такав облик комуникације неће користити тој девојчици и то је стандардан начин комуникације између мајке и детета.

Нажалост у савременој реалности савремени родитељи, који су у трци за прихватањем трендова, моде, мобилних, социјалних мрежа и у сталном покушају да одговарају нечијим идеалима и стандардима уметно створеним, заборављају да живот треба испунити не само спољашњим него и унутарњим садржајем – суштином, смислом, погледом на свет, васпитањем и образовањем.

Безусловно да то није случај у свим породицама, али је тенденције у целини крајње забрињавајућа.

Однос према својој деци: обући, нахранити, дати у секције (да не лутају по улици) – па то је наравно предивно, али нешто се пречесто почела показивати суштина таквог приступа (имајући у виду када копаш мало дубље): облачим како ја желим, а не како ће детету бити практично и удобно, храним тиме што сматрам да је модерно – колико често се педијатрије сусрећу са потпуно неодговорним „дијетама“ за децу, број секција је претеран… и то не само да би дете све пробало и нешто научило или нашло себе већ да не би сметало, досађивало са глупим питањима и одвлачило од важних ствари.

Деца, ако су се већ појавила, то и јесте најважнија ствар! Деца су одговорност! И не само материјална и финансијска већ и морална и психолошка.

Неко ће можда рећи, а ако се тако десило, родило се дете случајно…

Ја, наравно, све разумем, али шта значи случајно се родило? Као минимум чекали су га 40 недеља, можда је требало размишљати како ћемо обезбедтии одећу, хранити итд. Али ствар чак није ни у томе већ у даљем начину формирања инфантилности код личности детета.

Та мама на крају свог драња рекла је: „Увредила си ме, не причам с тобом!“ Да, ето шта је педагогија! Ето примера реакције одрасле особе и конструктивног решења конфликтне ситуације.

Како ће се та девојчица формирати као личност?

Инфантилно, ето како! Безусловно, могуће да ће се детету посрећити (због унутрашњих урођених особина личности или захваљујући социјалном окружењу) и одраст ће у свесног човека са другачијим моделом понашања него што њена мајка, али како показује пракса то се ретко дешава… јер, сви смо ми родом из детињства…

Највероватније је да ће будуће реакције те девојчице бити спонтане, често у афекту (крици, сузе на сваку забрану и неслагање), спољашње референте ће превладати у избору понашања, кретање кроз живот ће постати пливње низ речни ток „желим“.

Рећи ћете, нешто тужна будућност за девојчицу, ја ту претпостављам базирајући се само на површном сусрету с гневном мајком. Мој одговор је – уопште не. Таква мама није једна, а такав стил васпитавања је сувише распрострањен.

Задатак и одговорност родитеља јесте да на свом примеру покажу како је то – сарађивати са другима, поштујући личност. Како добити оно што „желим“, кроз поставку задатка са нишаном на оно што ми је стварно „потребно“ и што ја, да би то достигао, „могу“ да урадим. Васпитање – је постепена припрема детета ка одрастању не само спољашњем (то ће се и тако десити), колико унутрашњем – то је приоритет за дете на шта треба да утиче одрастао родитељ.

У будућности када тој девојчици у различитим животним ситуацијама буду бацали „појасеве“, ни један јој се неће свиђати, пошто ће бити „увредљиви“, „неправилни“ и „нису онакви какве ја желим“ зато што су одрастао, осмишљен поглед на свет приоритети у животу и залог адекватног прихваћања понуђене помоћи.

https://www.b17.ru/article/110526/

До 15. године уопште није битно шта ученик зна и колико. Није битно зна ли математику, већ да ли та математика подстиче његов развој.

Ми деци на основу успеха који су имали у школи говоримо “ти си за ово, ти си за оно”. Док заправо немамо појма шта дете жели. Рећи за некога да ће бити одличан у овоме или ономе зато што сад има добре оцене, то је исто као да му кажемо да смо то видели код неке бабе врачаре.

Школа о тим проблемима не размишља. Она размишља о томе како ће да прави програме. А до 15. године уопште није битно шта дете зна и колико, већ како ће се развити. Није битно зна ли математику, него да ли је та математика коју је учио подстицала његов развој или је била прејака па је тај развој чак заустављала. Прејака надражљивост за неку ситуацију коју неурони не могу да савладају је опасна. А ми то не схватамо озбиљно.

Школе имају педагоге, имају психологе, али треба да имају и дефектологе и да се озбиљније баве менталним здрављем на истраживачком плану. Да ми видимо шта ми то радимо са својом децом.

Ми смо навикли да говоримо о радној навици и како је то све лепо. Али то је углавном некакав калуп који се намеће силом. Дете, дакле, има проблем и радије би да се игра него да седне да учи. Оно не уме да одгоди то задовољство игре данас, да би био сутра мудрији и бољи у нечему. Проблем је у томе што детету треба омогућити да оно РАЗУМЕ зашто то нешто треба да уради. А то можемо да постигнемо само ако се трудимо да децу разумемо, а не да их васпитавамо. Васпитавање иде из нашег пројекта.

Један тата инжењер ме је питао: “Шта ви ту сад мени причате о мом детету? Ваљда ја као родитељ знам шта је најбоље за моје дете?! А ви мени причате да треба ја да идем за дететом?” Ја сам му рекао да он треба да иде за дететом, а не испред њега и да смета дететовим видицима. Он се на мене наљутио. Јер он зна да родитељи васпитавају децу, да су власници деце и да су одговорни за њих. А код мене је заправо дошао да реши проблем детета које има дискалкулију. То значи да је паметан и бистар, а не уме да рачуна. Дискалкулија је заправо проблем оријентације у простору. Имао је тај дечак тад осам или девет година и није знао шта је у соби лево, а шта десно и то му је сметало да развија математичку логику. Ту је био потребан рад са дефектологом, не са психијатром. Читав је спектар болести које настају у школи – дискалкулија, дислексија, дисграфија… Све то треба да се реши у школи, а не да деца долазе код психијатра.

https://www.facebook.com/razbistravanje/

Један 69-годишњи мештанин је био у шетњи када је наишао на неочекиван призор на обали грчког острва Евија.

82 иконе избачене су на обалу дуж плаже у региону Неа Лампсакос, преноси kathimerini.gr.

Како је описао локалним медијима, био је прилично шокиран када је наишао на иконе које су лежале у плиткој води, без идеје како су тамо доспеле.

Прелиминарну истрагу преузела је Централна лучка власт у Халкиди.

Најављена парада содомитâ коју њени организатори називају “Еуро-прајд“, а која би требалo да се одржи у Београду крајем септембра, изазива мноштво различитих коментара, међу којима су и приједлози о томе на који начин Црква треба да се постави према том догађају.

Дрска пропаганда содомитске идеологије нешто је пред чим никако не треба затварати очи и стога не треба да изненађују очекивања народа да Црква у вези с том појавом каже своју пастирску ријеч. Међутим, у мноштву различитих сугестија и ставова могуће је препознати и недобронамјерне гласове који се често претворе у непотребно оптуживање Цркве за пасивност и дефетизам. Штетност таквих ставова могуће је препознати само уколико се на исправан начин појми суштина црквене мисије и њене пастирске бриге за паству, пред коју данашњи свијет износи разна искушења у форми девијантних антивриједности.

Као прво, Цркву чине сви њени крштени чланови који у црквеном тијелу носе различите дарове и службе. Сваки члан Цркве, клирик или лаик, сходно својој служби, епископској, свештеничкој, вјероучитељској или некој другој, има слободу да сходно свом дару свједочи вјерном народу хришћанске вриједности и исказује црквени етос, истину и самосвијест. Када је ријеч о дрској и све насилнијој пропаганди хомосексуализма, потребно је да црквени пастири својом ријечју опомену, прекоре и упозоре на штетност такве пропаганде. Aли често се деси да појединци, због неутемељeног расуђивања или лоше намјере, свој пријекор упуте не изругивачима светиње живота, брака и породице већ самој Цркви! Другим ријечима, непотребно је и по биће Цркве штетно прекоријевати црквену јерархију због тога што се не оглашава увијек на начин на који неко сматра да је потребно. С друге стране, корисно је са смирењем очекивати и вјеровати да ће Црква у потребном тренутку рећи своју ријеч и да њена пастирска брига неће изостати.

Хомосексуалност је крајње девијантан израз човјековог стања послије пада прародитељâ људског рода у гријех. То је плод егоцентризма и самопотврђивања насупрот Творцу и од њега назначеном начину постојања. Она је плод човјекове побуне против Бога и против сопствене природе у коју је стварањем уткана боголикост. Све док своју слабост и гријех сматрају исправним начином понашања или дозвољеним изразом “слободе“, хомосексуалци не могу бити чланови Цркве и примати свете Тајне. Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човјекове природе. „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица” (3. Мојс. 20, 13). Библија свједочи о тешкој казни коју је, према светоотачком тумачењу, управо због гријеха мужелоштва, Бог послао на житеље Содома (в. 1. Мојс. 19, 1-29). Апостол Павле, карактеришући неморално стање тадашњег друштва, убраја хомосексуалне односе међу најсрамније страсти и развратности које скрнаве људско тијело и душу. У Посланици Римљанима Апостол пише: „И жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду” (Римљ. 1, 26-27). Развраћене житеље Коринта апостол Павле строго опомиње: „Не варајте се…, мужеложници… неће наслиједити Царство Божије” (1. Кор. 6, 9-10). Светоотачко Предање такође јасно и недвосмислено осуђује свако испољавање хомосексуализма.

Данас се хомосексуализам, у секуларном глобалистичком друштву, тумачи као избор, као једна од „полних оријентација”, која треба да буде ослобођена од било какве карактеризације као морално извитопереног и погрешног понашања и коју треба снажно и на разне начине афирмисати. Супротстављајући се тенденцији да се хомосексуализам схвати не као полна изопаченост већ као једна од „сексуалних оријентација” са припадајућим јој правима, Црква стоји на становишту да је хомосексуализам гријеховна повреда људске природе која се превазилази духовним подвигом у циљу исцјељења човјека, кроз свете Тајне, пост, молитву, покајање, читање свештених списа, као и општењем са вјерујућим људима. Зато смо као Црква дужни да непрестано указујемо на опасност од содомитске пропаганде, а такође смо позвани да свједочимо истину да Црква и онима који страдају од тога гријеха може помоћи, јер свака страст се лијечи здравом духовношћу, покајањем и молитвом.

Ово су такође моменти када се на одређени начин тестирају наша вјера и црквеност – да ли смо увијек спремни да одлуку Цркве прихватимо као Светим Духом надахнуту и као такву за нас најбољу и најдушекориснију. Често смо склони да од Цркве очекујемо да прибјегне методама које се нама чине наједакватнијим, али које се кроз искуство црквеног живота нису потврдиле као такве. Одувијек су најбоље и најјаче оружје у борби против Антихристовог духа погибли били – пост, покајање и молитва. Томе смо свједочили и недавно, када се пред репресијом државних власти у Црној Гори десила блистава пројава црквеног духа и саборно исповиједање оданости народа својој Цркви. Дакле, отпор безбожницима није био насилан и по методама кнеза овога свијета већ кроз молитву, стрпљење и послушање Цркви и њеним архијерејима.

Понекад Црква говори и ћутањем, водећи се јеванђелском поуком да бисере не треба бацати пред свиње (Мт. 7,6). Позната је једна анегдота везана за блаженопочившег патријарха Павла: када је група НВО-активисткиња, озлојеђена његовим позивом на спрјечавање чедоморства, протестовала испред зграде Патријаршије, патријарх је у једном тренутку изишао пред њих, рекавши им да је њихова побуна заправо неспоразум, јер његов позив и није био упућен њима већ његовој пастви, којој оне не припадају. Дакле, црквена проповијед је увијек упућена њеном словесном стаду; без обзира на вукове који парадирају около поносећи се својом срамотом, превасходна је брига Цркве да сваког свог члана утврди на уском путу спасења.

 

 

Пише: Димитрије Марковић

Са запрепашћењем и жалошћу сам прочитао вест о гостовању Горана Шарића на трибини у Српској кући у Подгорици 08. 07. 2022 г. у организацији Српског информативно-културног центра „Свети Сава” и Српског националног савјета Црне Горе. Са запрепашћењем и жалошћу, а у складу са речима: „Нико не може два господара служити јер или ће једнога мрзети, а другога љубити, или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону” (Мт. 6, 24). Разлози за то су следећи:

 

1) Горан Шарић је један од водећих пропагатора неопаганизма и различитих јеретичких учења. Између осталог, он износи претпоставку да Исус Христос није постојао већ да је „Исус” био назив за халуциногену биљку под чијим дејством су апостоли проповедали,

 

2) Горан Шарић се лажно представља као историчар. Наиме, звање „доктора историјских наука” он је купио на фиктивном Институту за националну историју Мирољуба Петровића,

 

3) Поврх свега, апсурдно је да о разбијању Југославије говори особа која се залаже за независност Косова и Метохије.

 

Укратко ћу образложити све претходно изнето а подробније информације можете пронаћи у мојој књизи „Сербонини сведоци: Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква” за коју је предговор написао управник архива манастира Острог, историчар и теолог, мср Раде Булајић. На крају текста, остављам и везе ка чланцима у којима се налазе одговори на Шарићеве тврдње, као и коришћена литература.

1.

Прво, Горан Шарић изражава сумњу да је Исус Христос уопште постојао, из чега следи да не верује у ни у безгрешно зачеће Пресвете Богородице, оваплоћење Богочовека, Његов живот на земљи, учење и чуда, па самим тим ни у Његово Васкрсење. У једној емисији, на питање новинара: „Значи, Исус је постојао дефинитивно?”, Шарић даје следећи одговор: „Па, овако. Не можемо изван сумње, сваке разумне сумње доказати да је постојао. Међутим, постоје јаке индиције да је једна таква личност постојала. Значи, имамо барем једно двадесет верзија ко је то био. Имаш ону књигу ’Цезаров месија’ где се каже да је пројекат Рима, имаш да је пројекат Жидова, да су Жидови уствари једног мирољубивог пророка подвалили поганима, па су погани постали мирољубиви итд. Мислим, има ту разних теорија, овај, ко је био Исус. Неки кажу да је уствари тај мирољубиви месија био производ Рима да би умирио Жидове јер су Жидови највећи проблем Рима. Седамдесете дижу огроман устанак, па онда још један...” Допуштајући, ипак, да је можда неко под тим именом постојао, Горан Шарић јасно ставља до знања да Он није био Син Божији, Богочовек и Спаситељ како нас учи Свето Писмо, већ очигледно обичан човек, иако побожан („мирољубиви пророк”, „мирољубиви месија”), који је био злоупотребљен од стране Јевреја или Римљана. Из Шарићевих речи можемо да закључимо да се позива и на књигу „Цезаров месија” („Caesar’s Messiah”) Џозефа Атвила (Joseph Atwill) у којој аутор тврди да су и Христос и Јеванђеља производ и политичко средство Рима. Даље, признајући евентуално Христово постојање али само као човека, Шарић у потпуности негира део другог члана Символа вере у коме се каже да верујемо „у једног Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, нествореног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало”. О тумачењу Светог Писма Горан Шарић каже: „Ти мораш познават и јако пуно литературе поганске. Рецимо, Исус је у Откривењу описан као божица Хеката, која је била грчка богиња, и тако.” Даље, Шарић нам хришћанство представља као синкретистичку религију, или пре као секту, а не као Богом откривену истину, речима: „Јудаизам је један елемент кршћанства, други елемент су ти зороастризам, митраизам, трећи елемент је поганство. Значи, кршћанство је стварно микс свега јер оно је и опстало тако што је један папа рек’о: ’Покрстите њихове богове!’ Што год су могли, апсорбирали су у ту своју религију и онда она врло мало личи, кад ти гледаш, рецимо, Стари завет и кршћанство. Рецимо, ти у Старом завету уопће немаш, а ни у Новом, култ светаца.” Осим тога, Шарић ту покушава да раздвоји Стари и Нови Завет, говори о дисконтинуитету, представљајући Нови Завет као нешто ново и другачије, а не као довршетак и испуњење Старог Завета упркос Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или пророке. Нисам дошао да укинем нето да испуним” (Мт. 5: 17). Али ни ово јеретичко учење није ништа ново. Један од најранијих и најпознатијих јеретика који је проповедао неспојивост Старог и Новог Завета био је Маркион из Синопе у Понту, у Малој Азији, кога је његов отац, синопски епископ, одлучио од Цркве. Ево како нам Шарић описује и објашњава Божић, празник Рождества Христовог: „Значи, Божић не постоји.

 

У Библији нико не слави рођендане осим фараона и Херода, значи негативци. Значи, Божић у прва три столећа кршћанства не постоји. Опет, то је био најсветији празник свих ранијих религија. Зимски солстициј код нас, коло године, кад умире стари Бог, умире сунце, јер наш Бог је сунце, он умире у огњу и поново се у огњу рађа. Зато ми палимо Бадњак.” Када је реч о покушају Шарића, као и других турбофолк-историчара и новопагана, да хришћанство и хришћанске празнике повежу са паганизмом, астрономским појавама и слично, морамо да имамо у виду речи Светог Јустина Ћелијског да „по свету који носи у себи човек суди о свету око себе”. Горан Шарић на једном месту каже да је Апокалипсис (Откривење) Светог Апостола Јована кабалистички спис: „Рецимо, та задња књига Библије, Откривење је писана... то је први кабалистички спис.” Шарић на крају доводи у питање и то да је свети Јован Богослов аутор Откривења. Шарић надаље каже: „Моје мишљење, моје приватно мишљење које не могу сто посто доказати, је да је постојао стварно један учитељ, Исус, Јешуа, који је им’о једно просветљење-учење, ти кад гледаш Исус, Буда – врло слично. Значи, постојао је један учитељ, а онда су његове ријечи тумачиле разне секте, неке су биле за сиротињу... Чак, један врхунски експерт за списе с Мртвог мора каже да је Исус уствари био халуциногена некаква биљка итд.” Шарић овде вероватно мисли на књигу „The Sacred Mushroom and the Cross: A Study of the Nature and Origins of Christianity Within the Fertility Cults of the Ancient Near East” Џона Марка Алегра (John Marco Allegro) у којој аутор тврди да Христос никада није постојао као историјска личност већ да је био митолошка творевина раних хришћана под утицајем психоактивних екстраката гљива попут псилоцибина. У тексту под насловом „Српска слава је потекла из Лепенског вира, али то смета аутошовинистичкој елити” , као што може да се закључи из наслова, Шарић покушава да докаже порекло српске крсне славе из Лепенског Вира што је у складу са покушајима неопагана да хришћанство представе као наставак и плагијат незнабожачке вере. На питање новинара: „Шта вам говори огњиште као централни елемент куће, и обичај сахрањивања покојника испод прага?”, Шарић одговара: „Имате ту традицију у Србији и након примања хришћанства. Идентично се задржава сахрањивање покојника испод прага. Имамо огњиште (које је) свето. Касније имате то код Илира: Лар, кућно божанство. У Далмацији се то место где се чува храна и дан данас зове ’сулар’, или ’слар’. То је мјесто где они држе храну које је посвећено том богу хране, богу заштитнику куће. То је та веза са прецима.

 

Јер веровали су древни Словени, а и ти наши још старији преци, да вас некад и предак или божанство може посетити кроз госте. Онда се ту јавља и култ гостопримства, и то вам је слава. Слава вам је култ гостопримства и култ претка у једном. До данас се слава задржала једино код Срба. Ми овде видимо огњиште, што је већ зачетак славе, јер је огњиште уједно и сакрални простор. Пошто је ватра на небу Сунце, у ваздуху је муња, а на земљи је огањ. Има опет ту своју тројствену улогу, као и вода. Као и ове куће које су на некаквој троугластој основи.” Додатне информације, литература и одговори на изнете јеретичке ставове:

На овом линку - кликни.

2.

Веома је важно да кажемо да се Горан Шарић лажно представља као историчар. Наиме, по сопственом признању, Шарић има „докторат” са Института за националну историју Мирољуба Петровића. Цена потпуно безвредне дипломе овог непостојећег Института Мирољуба Петровића износи 1250 евра. На истом месту каже да је студирао и на АТФ-у и да је његова теза била „Исус из Назарета повијесна особа.” АТФ је Адвентистички теолошки факултет у Марушевцу, у Хрватској. Према подацима хрватске Агенције за знаност и високо образовање за 2020. г., АТФ нема акредитацију. Факултет исте секте, иако под нешто другачијим називом, постоји и у Београду, али ни он, према подацима Националног тела за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије (НАТ) нема акредитацију. Према информацијама које се могу наћи на презентацијама ових „факултета” они имају међународну акредитацију, али већ из самог назива „Adventist Acrediting Association” јасно је да је реч о њиховом сопственом акредитационом телу, тачније асоцијацији Цркве адвентиста седмог дана којој припадају и наведени факултети. Ово је слична ситуација као и са фиктивним акредитационим телом које је основао Мирољуб Петровић за своје „институте”.

 

Ако имамо у виду да је Петровић следбеник управо ове секте Адвентисти седмог дана, онда можда у томе треба тражити разлог чињеници да је Горан Шарић управо код њега „докторирао” након студија на АТФ-у. Када је реч о самој секти адвентиста (суботара), о њој се подробнији подаци могу наћи у књизи официра полиције Зорана Луковића „Верске секте, приручник за самоодбрану” и књизи др Лазара Милина „Црква и секте”. Адреса Института за националну историју, као и осталих Петровићевих „института”, како је наведено на њиховим презентацијама, је 8786 116^th street # A 11 Richmond Hill, New York 11418. Новинар недељника „Време” који је о томе писао у тексту под насловом „Универзални Универзитет за ово и оно” пронашао је да се на наведеној адреси налази приватна кућа пријатеља и сарадника Мирољуба Петровића.

 

Дакле, осим што нема акредитацију, Институт за националну историју ни физички не постоји. У прилогу дајем интервју у коме је Шарић изјавио да је „докторат” стекао на поменутом институту:

На линку овдје - кликни.

 

Дајем исто и као и текст са више информација о неколико фиктивних факултета Мирољуба Петровића (Институт за националну историју је само један у низу):

На линку овдје - кликни.

 

3.

Нажалост, немали број Срба заведен је масним мамцем који им баца псеудоисторичар и јеретик Горан Шарић у виду изјава које годе националном поносу. Наравно, иза масног мамца крије се антиправославна и антисрпска удица. Иако из Јеванђеља знамо да не може „дрво зло плодове добре рађати” (Мт. 7, 18), многе ни то што се Шарић лажно представља као историчар и што су његове псеудонаучне теорије плод измишљања, фалсификовања и плагирања није навело да посумњају у искреност његове љубави према српству и Србима. Верујем да ће, ипак, следећа његова изјава и предлог да се Косово и Метохија са бројним светињама и огромним рудним и другим богатствима преда Шиптарима, а српски народ остави без заштите и препусти довршетку покоља и протеривања, допринети да бар један део заведених промени мишљење:

 

Начин на који нам Шарић износи овај предлог јесте у потпуности у складу са његовим преварним деловањем: издају и капитулацију представља као добитак за нас. „Србији интегритет, Косову суверенитет”, како Шарић каже, није оксиморон, него свесно довођење јавности у заблуду.

 

Шта значи „Србији интегритет, Косову суверенитет”? Ампутирам руку или ногу, али ми је тело и даље цело. Продао сам земљиште, али пренос власништва на купца још није формално извршен. Шарић нам, дакле, предлаже да служимо и једног и другог господара (Мт. 6, 24). За давање независности самозваном Косову*, према Шарићу, добијамо Отворени Балкан чији је циљ „слободни проток људи, роба, услуга и капитала”. Зар друга Југославија није била једна врста Отвореног Балкана? При томе не би требало заборавити ни унију са Албанијом.

 

Наиме, уговором из 1946. г. установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња Југославије са Албанијом, а у току 1946-1947., путем 26 закључених уговора, успостављена је царинска и монетарна унија, и границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање Албанаца на Косово и Метохију. Да, када је реч о Отвореном Балкану мислим да ће акценат бити на „слободном протоку људи”, односно додатном насељавању Албанаца.

 

Када је реч о роби, услугама и капиталу у другој Југославији, из Меморандума САНУ знамо какав је био положај Србије унутар Југославије: један од разлога за писање Меморандума је био тај што је развој Србије еродиран подршком осталим деловима Југославије. Да ли споразуми попут Шенгенског (Отворени Балкан се често назива и Мали Шенген) могу да реше проблеме са сепаратизмом, то најбоље показује пример Каталоније у Шпанији која и после споразума таквог типа и даље тежи отцепљењу. А са „чувањем”, како каже Шарић, светиња од стране Шиптара ми Срби имамо богато историјско искуство.

 

Довољно је да се сетимо 17. марта 2004. г. и тога да су само од 1999. г. они до данас оскрнавили, оштетили или уништили преко 150 цркава и манастира. Надаље, из другог Шарићевог коментара „Старци не ратују” видимо и ширење дефетистичког мишљења, а све у циљу урушавања морала и борбене готовости. Коначно, постоје основане сумње како је талас псеудоисторије који нас је запљуснуо, а у чему Горан Шарић игра једну од водећих улога, инициран или распламсан од споља, и да представља једно од средстава за урушавање националног идентитета и извршење етноцида.

 

Наиме, морамо имати у виду да је историја једна од идентитетских наука. Проф. др Игор Панарин, у књизи „Хибридни рат: Теорија и пракса” као главне области хибридног ратовања наводи управо духовну и културно-историјску област, а тек након тога политичку, дипломатску и друге. Паметноме доста!

Извор: https://etos.press/post/6801

Eпископ пакрачко-славонски г. Јован посетио је 8. маја 2022. године Париз, на позив г. Алексиса Труде са Универзитета Мелун Вал де Сене, како би узео учешће и отворио међурелигијску конференције на тему „Деца мученици усташког режима 1941-1945.", у свечаној сали Луи Мерет у градској већници града Дранси, саопштио је Саборни пакрачки храм на фејсбук страници.

Владика Јован је најпре у храму Преподобне Мати Параскеве, уз саслужење надлежног пароха протојереја-ставрофора Жељка Симоновића и парохијског ђакона овог храма, служио Свету архијерејску Литургију.
У поподневним часовима, предавањем о деци Јасеновца, Владика Јован је свечано отворио ову манифестацију.
На самом почетку, уводну реч дали су проф. Алексис Труде и народни посланик Жан Кристоф Лагард, а након предавања присутнима се обратила и градоначелница града Дрансија.

Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Пише: Марко Делић

Маркo Делић je дипломирани теолог Православног богословског факултета у Београду, а од 2016. докторанд теологије на Универзитету у Тибингену.

Аналитички осврт на епизоду „Јунаци доба злог“ ТВ N1 која је била посвећена владики бачком Иринеју

Дан пре него што ће Србија обележити двадесет три године од почетка бомбардовања тадање Савезне Републике Југославије од стране милосрдног NATO-пакта, телевизија N1 емитовала је последњу епизоду свога серијала „Јунаци доба злог“, посветивши је епископу бачком Иринеју, и то под насловом: „Вучић у мантији“. Писац ових редова је 7. септембра минуле, 2021. године, у напису у којем се осврнуо на деценијске нападе на једног од најугледнијих хришћанских јерараха данашњице, антиципирао појаву ове медијске, N1-варијанте голооточког „топлог зеца“. У шаљивом маниру употребивши омиљену реч једног епископа наше Цркве, којег посленици телевизије N1 и сценаристи епизоде о епископу бачком називају „младим“, па још и „образованим“, састављач написа осврнуо се на клевете и на претње упућиване портпаролу Српске Православне Цркве, што долазе и са неких твитер–добошарница. Да читалац не одгонета: та омиљена реч једног црквеног пастира гласи еволуција, а име тог пастира је епископ Максим Васиљевић. Наиме, ако све еволуира, биће да ће еволуирати и споменути твитер-написи, па ће се на страницама дневних листова појавити квалификације које подстичу и на физичку ликвидацију епископа бачког – тако гласи парафраза речи из текста моје маленкости (види: https://stanjestvari.com/2021/09/07/marko-delic-zabeleska-o-medijskom-antiheroju-ili-novinarski-napisi-po-modelu-toplog-zeca/). Но, збило се нешто још драстичније. Својеврсну синтезу свих напада на епископа Иринеја емитује телевизија која је позната по томе што дела против српских националних интереса. У том кључу, епизода посвећена епископу бачком представља део пројекта усмереног против црквеног и националног идентитета српскога народа и не може се разумети без ширег контекста, у који улазе не само учесници већ и анонимни сценаристи ове епизоде, егзегутори in spe, заогрнути у рухо библијске теологије, демократије и независног новинарства. Стога ће писац ових редова да подвргне анализи како сâму епизоду о бачком архијереју тако и деловање најзначајнијих актера, као и карактер већ споменутог ширег контекста. Да пођемо, стога, по реду!

Пажљивом аналитичару неће промаћи то да је епизода усмерена против епископа Иринеја, по извесним параметрима, посве друкчија од осталих у серијалу „Јунаци доба злог“. Две формалне особености део су саме епизоде, а једна припада оном ширем контексту што га креирају егзекутори in spe. Што се формалних параметара тиче, ствар стоји овако:

1. Епизода усмерена против портпарола Српске Православне Цркве једина је која није реконструисана из рукописа покојног новинара, Славише Лекића. Наиме, на почетку свих претходних епизода, док нараторка драматичним гласом чита уводне делове емисије, у доњем делу екрана стоји: „Из рукописа Славише Лекића“. У епизоди посвећеној бачком епископу то изостаје. Не наводи се, међутим, из чијег рукописа иста нараторка чита уводне делове. Писац ових редова, премда нема добро мишљење о покојном новинару Славиши Лекићу, држећи његову новинарску и телевизијску делатност за идеолошки обојену, са кратким роком трајања, чисто сумња да би, такав какав је био, да је поживео дуже, пристао на то да буде сценариста епизоде усмерене против једног од најугледнијих епископа и интелектуалаца у хришћанском свету.
2. Једино за снимање ове епизоде, посвећене епископу Иринеју, нису позвани они чије би мишљење опонирало учесницима овога серијала. На крају сваке епизоде серијала „Јунаци доба злог“ писало је следеће: „У реализацији документарног серијала ЈУНАЦИ ДОБА ЗЛОГ као саговорници нису пристали да учествују:” и затим следе имена оних који не деле мишљење сценаристâ серијала, који одређену јавну личност на тобож документаристички начин предочавају јавности. У епизоди посвећеној Иринеју бачком одсуствује та завршна напомена, што значи да су њени аутори строго водили рачуна да не промакне неко ко би о епископу рекао коју лепу реч.

Што се тиче ширег контекста, који има непосредне везе са овом емисијом, читаоцу ваља скренути пажњу на то да је епизода усмерена против епископа Иринеја, на једној од твитер-добошарница најављена пре више од пет месеци. Да невоља буде већа, о споменутој добошарници стара се један црквени défroqué, са својим помагачима, те је 7. октобра 2021. године, на споменутом твитер-налогу, објављена фотографија патријарха српског са неколицином угледних архијереја наше Цркве, међу којима је био и епископ бачки, и то поводом доделе ордена Светога Саве господину Милораду Вучелићу. Изнад фотографије је, тог 7. октобра минуле године, писало: „Јунаци доба злог!“

Пре него што анализи буду подвргнути искази учесникâ серије о којој је реч, онај који ове редове пише настојаће да, укратко, објасни због чега држи да је у овој епизоди посреди визија Цркве из хитлеровског угла, те да то није само успутни, реторички означитељ, којим би се тек тако дисквалификовали опоненти Иринеја бачког и Српске Православне Цркве. Како међу учесницима серијала, али и међу њиховим налогодавцима и сценаристима, има и оних који имају интелектуалних претензија, али им глумљење учености слабо од руке иде, то овај текст има и својеврсни просветитељски смисао. Они који одапињу идеолошке стрелице у епископа Иринеја требало би из овога текста нешто и да науче, будући да ни о теологији ни о хуманистичким наукама не знају готово ништа, а социјални филтер који их је пропустио на јавну сцену производ је, управо, доба злог, благодарећи којем актери епизоде о епископу Иринеју фигурирају као независни аналитичари са либералним политичким предзнаком.

У 24. тачки Програма Национал-социјалистичке немачке радничке партије из 1920. године спомиње се такозвано позитивно хришћанство. Не остаје се, међутим, само на спомену те варијанте хришћанства већ се, овако, каже: „Партија, као таква, заступа становиште позитивног хришћанства, без конфесионалног везивања за какво одређено исповедање вере“ („Die Partei als solche vertritt den Standpunkt eines positiven Christentums, ohne sich konfessionell an ein bestimmtes Bekenntnis zu binden“). Они који мало знају о историји националсоцијализма у Немачкој, или се у вези са том проблематиком информишу из научно недовољно профилисаних приручника, у искушењу су да ово позитивно хришћанство вежу искључиво за такозване немачке хришћане, те за антисемитске идеје овога покрета, и за Фирера, као „носиоца новог Откривења“. То, међутим, важи за позне тридесете године двадесетога столећа, када је Гебелсу већ било пошло за руком да визију позитивног хришћанства веже за споменуте немачке хришћане, усмеравајући их на Фирера и на хилијастички импрегнирану визију будућности Националсоцијалистичке партије. Међутим, у својим студијама које се тичу ове проблематике, филолог и историчар идеја из Париза, Хајнц Висман, детаљно је анализирао значење позитивног и негативног хришћанства у националсоцијалистичком кључу, у години 1920, знатно пре него што ће се Хитлер домогнути власти.

Висман веома утемељено, анализирајући изворе, позитивно хришћанство идентификује са оном формом религиозности коју савремени социолози религије називају вагирном или вагабундном. Он у том кључу варира познату синтагму Карла Манхајма из његове књиге „Идеологија и утопија“, која гласи „слободнолебдећа интелигенција“ („die freischwebende Intelligenz“) и позитивно хришћанство, у хитлеровском кључу из 1920. године, назива „лелујавом спремношћу за веру“ („freischwebende Glaubensbereitschaft“). Ту слободнолебдећу веру одликовало је одсуство стабилне, епископоцентричне црквене структуре, са тенденцијом ка надконфесионалнoм хришћанству, што је Хитлер уочио у многим протестантским хришћанским заједницама тога времена. С друге стране, у манихејском кључу, Хитлер и идеолози националсоцијализма стигматизовали су такозвано негативно хришћанство, под којим су подразумевали 1) сваку, традицији Цркве верну, хришћанску заједницу, као и 2) црквене организације у којима је институционална улога јаче наглашена него у протестантизму, па с тим у вези нарочито Римокатоличку и Православну Цркву. Сваку врсту црквене власти, која је била кадра да санкционише теологе због неваљаног исповедања вере или због непослушности према епископима или према органима Цркве, идеолози националсоцијализма сврставали су под рубрику негативног хришћанства.

Писац ових редова држи да су извесне тенденције ка реформисању Српске Православне Цркве у кључу превазилажења конфесионалних одређења, о чему говоре неки од теолога у Срба, са мантијом и без мантије, као и неки од учесника у епизоди о епископу Иринеју, блиске овој хитлеровској идеји позитивног хришћанства из 1920. године, прихватљивој у круговима тобожњих левичара и либерала. Варијанта позитивног хришћанства у кључу неких српских теолога чини „еманциповане теологе” добродошлима „у врли нови свет” и у његов „нови светски поредак”, да се послужимо речима епископа Иринеја из његове књиге „Свето Причешће – Лек бесмртности”, књиге која није никакав памфлет, како тврди Родољуб Кубат, нити књиге у којој се промовишу тезе које јој се, у егзекуторској in-spe-епизоди о лику и делу епископа бачког, приписују. Но, на то ћемо се вратити нешто доцније. Није згорег додати да је ова варијанта надконфесионалног хришћанства данас углавном неприхватљива у оним протестантским круговима у Европи који држе до екуменских разговора. На пример, писац ових редака је, говорећи, по позиву, на свечаности поводом одласка са дужности једне високе службенице Евангеличке Цркве у Немачкој, указао на погубности екуменских активности које пледирају на надилажење конфесионалних разлика, то поткрепио освртом на такозвану вагабундну религиозност и наишао на једнодушно слагање код евангеличких црквених посленика.

У историји идејâ, у Европи, постоји још једна опција, старија од хитлеровске варијанте позитивног хришћанства, на коју би се, потпуно неоправдано, могли позвати учесници емисије, оптужујући епископа Иринеја као протагонисту негативног хришћанства. Писац ових редова ће ту традицију споменути због читалаца, премда нико од учесникâ емисије о њеном протагонисти не зна ништа. Реч је о неостоицизму као политичком покрету и о протагонисти теорије државе у овом кључу – холандском хуманисти, Јустусу Липсиусу (1547-1606). Немајући простора да шире изложимо концепцију неостоицизма, напоменимо да је Липсиус заступао варијанту надконфесионалног, општег хришћанства, у форми синкретизма римског стоицизма и раног хришћанства. Производ те артифицијелне смеше, по Липсиусу, представљало би такозвано недогматско хришћанство, које би у себи баштинило и паганске концепције. Неостоицизам Јустуса Липсиуса имао је и свој поетски аналогон, па би барем Златоју Мартинову требало да буде познато – а биће да о томе, авај, није никад ништа ни чуо – да је гласовити надгробни натпис Паула Флеминга, у форми сонета, а под насловом „Самом себи“, најизразитија литерарна варијанта учења Јустуса Липсиуса. Тако ће се, у самом сонету, у традицији неостоицизма, аутор обраћати и музама, заштитницама немачког песништва (код Флеминга: Deütsche Klarien), и хришћанском Богу Оцу. Поставља се, међутим, кључно питање у вези са онима који би радо радикално реформисали Српску Православну Цркву, само да им се на путу нису испречили Патријарх српски, епископ бачки и апсолутна већина српских архијереја: да ли су учесници емисије о угледном српском архијереју и њихови теолошки саветници заправо заступници Липсиусове или хитлеровске варијанте хришћанства из године 1920? Да не дужимо: без обзира на то што о теоријским претпоставкама властите идеологије и једни и други знају веома мало, ови N1-егзекутори-in-spe баштиници су хитлеровске визије позитивног хришћанства. Ево и зашто. Позитивно хришћанство, у кључу програма Националсоцијалистичке партије, односи се на конкретне хришћанске заједнице, које би требало у самима себи – ако то већ нису учиниле – да разграде конфесионалне претпоставке и традиционалну црквену организацију и тако се прилагоде новој, хитлеровској визији Европе. Насупрот томе, концепција Јустуса Липсиуса уопште није усмерена у правцу својеврсног еклисијалног инжењеринга и нема претензију да се дотиче конкретних црквених заједница. Липсиусов концепт је политички концепт, по којем би политички управљачи требало да заступају синкретистичку варијанту неостоицизма и да, у политичкој равни и политичким средствима, теже идеалу надконфесионализма и недогматског хришћанства, како би у политичком одлучивању били независни од представникâ ове или оне конфесије. У време оштрих конфесионалних сукоба, ова Липсиусова политичка концепција имала је своје оправдање. Међутим, писци сценарија и учесници у епизоди усмереној против злог Иринеја и ретроградне Српске Православне Цркве нису поклоници ове хуманистичке варијанте политичког, општег хришћанства. Они би да измене структуру сâме Српске Православне Цркве, а то их сврстава у баштинике хитлеровске визије Цркве из 1920. године.

Читаоцима ваља објаснити, ради потпунијег разумевања емисије и ширег контекста мржње према епископу бачком и према Српској Православној Цркви, и други део наслова овога текста, који упућује на „проширивање царства баналног“. Овај израз потиче од Томаса Мана и у оригиналу гласи: „Ausdehnung des Reiches des Banalen“, а налазимо га у роману „Доктор Фаустус“. Израз представља једну од Манових литерарних варијанти критике романтичког и музике Рихарда Вагнера, изречену у писму које Адријан Леверкин са студија теологије у Халеу упућује своме музичком ментору, Венделу Кречмару. На тај израз ће се, врло поентно, на једном месту осврнути и приповедач споменутог Мановог романа, Серенус Цајтблом, забринут због тврдњи свога пријатеља композитора, окренутих против такозване уметничке форме. То има своје социјално-политичке, али и теолошке консеквенце; има везе и са идеолошким карактером конструкције сачињене против Иринеја бачког и против Српске Православне Цркве. Поред овог, суштинског разлога, за избор споменуте Манове синтагме, помоћу које аутор овога текста настоји да одреди карактер телевизијских стрела одапетих у бачког архијереја, постоје и два друга разлога који су моју маленкост утврдили у намери да посегне за изразом великог немачког писца. Наиме, један од учесникâ епизоде о злом Иринеју јесте и већ споменути Златоје Мартинов, коме су књижевне теме блиске, оне немачке поготову, а бавио се и питањима „херменеутике књижевне естетике“. То би био први, несуштински разлог. Други, исто тако несуштински разлог везан је за епископа Григорија Дурића, миљеника телевизијске куће која потписује епизоду коју овде анализирамо, а за кога и неидентификовани писци сценарија за епизоду о бачком епископу имају само речи хвале. Наиме, овај епископ, премда без икаквих књижевних компетенција, не једном је изјављивао да му је мио Томас Ман и да би се веома разочарао – држим да ваљано парафразирам епископа Григорија – ако га, да се којим случајем из гроба подигне, Ман не би признао за Европљанина. Наравно, има разлике између Златоја Мартинова и епископа Григорија. Мартинов, додуше, нешто више зна о Рози Луксембург него о Томасу Ману, али о немачким темама нешто, ипак, зна, а епископ диселдорфски о Томасу Ману зна само ово што је писац овога написа парафразирао. Ипак, прилика је да и један и други обрате пажњу на оно што ће моја маленкост укратко елаборирати, те да једним ударцем покушају да убију две муве: и да нешто науче о Томасу Ману и да покушају да теоријски разумеју карактер конструкције коју, и један и други, свако на свој начин и различитим средствима, граде опонирајући епископу Иринеју.

          Неки православци и пастири „без укуса и мириса“, код куће и у свету, у скитњи и прошњи, примили су службу саветника и бунтовника и егзекутора код ултра-насилних медијских хазардера и силеџија. Здружени и спетљани, они су стигли дотле да и против своје Православне Цркве устану. Ови самопроглашени душебрижници и чистунци, портретисти и слободни ловци  на људске мете по избору, ревнују да би добацили до Српске Православне Цркве и до њене теологије, али не достижу мету. По логици исхитрености и насилништва, они се уствари баве квази-духовним молерајем, и додатно џепарењем. Онога кога стигну да облате, они и у фиктивне дугове и кривице утерују, па му преко унутрашњег инквизитора и експерта за бунт, чак и слику на дворишној ломачи ритуално пале.

          Треба само ослухнути шта донови, бабаје и њихови ботови неуморно говоре и чине, па се згрозити у духу. Зато очекујемо тренутак када ће се овим, наглавачке инсталираним прометејима и медијским бунџијама и билдерима, на овај или онај начин отворити очеса и ушеса да угледају и ослухну оно што Дух Свети открива људима да би се покајали, и брвно из свога ока извадили! И још ради тога, да би избегли да саде тикве са врагом, еда им се оне не би обијале о главу.

          Откако је настао, и откако је у току савремени домаћи и евро-амерички медијски колапс, његови навигатори рачунају само на личну промоцију и престиж! Референтна тачка идентификованих актера је примена бренд-инжењеринга, и то у оквиру реформације свега и свих; код нас реформисања непокорене Србије и њене Православне Цркве Српске, а код других реформисања супстанци и инстанци и појава на разним нивоима. Наравно, увек с амбицијом и лиценцом да све буде пропраћено медијском аромом, а не само линчом или медија-цидом. Међутим, ова референтна тачка се већ и у саму медијску црну рупу преметнула!

          Даље, ради атрактивности, нема се куд, не можемо прећутати појаву новог варошког удружења мрежних и костимираних тандема – „дилбер-Јана билдер-Цана и два холивудска невинашцета и лепотана“ –  дакле удружења исконструисаног по укусу рахметли Славише Лекића. Што се другог саставног дела тандема тиче, никако не треба прећутати чињеницу да због разних паклених богословских авантура прожетих духом хазардерства, као и због мноштва личних пропалих теолошких пројеката, овај тандем увек некако бива хватан на делу, и на дно медијског пакла се етаблира! Најслабија карта му је анонимност, па му зато бављење покајањем у тишини најтеже пада! Зато је судбина анти-јунака и њихове камариле времена овога, постао прави материјал за нове пројекте и „документарне филмове“о јунацима времена злог. Зато им треба поручивати: само напред у нове освете!

          У вези пак са осветом стрелаца празних пушака, и са њиховим пројектима оцеубиства и братоубиства, ту никаква маскирања орнатом не помажу; јер, фалинка благообразију све већом бива. Посматраш анти-јунаке времена овог и запазиш јато враних душа: „крштених, мало руковођених, па упуштених“; или траст одавде-оданде скрпљених умова, претходно скршених исквареним исповедањем православне вере и живота! Како другачије разумети изјаву једног од невинашчади, дату на Светој Литургији у Жичи поводом 800-годишњице аутокефалије пред саслужујућим епископима да  ће оно лично клати (браћу) „овом“ руком (подигнутом десном)...

          Толико о глобалном тренутку садашњем и овдашњем, и о тапијама глобалних џепароша и трафиканата на месту, како јавном, тако и светом. Толико и о иностраним молосима који за јефтине паре поткупљују наше прелате; њих иначе, првобитно црквеним новцима скупо плаћане да би постали прави јунаци нашег времена и изградитељи Српске Цркве и српске црквене дијаспоре у овом прељуботворном нараштају. Толико дакле и о анти-јунацима свога времена у којем они делају у кусим одорама и туђим недођијама.

*

          Када анти-јунаци буду испуцали све своје ћорке на папирнате и пластичне мете „несимпатичних“ им особа, они нека одмах затим, заједно са завађеним научницима по питању стварног слетања људи на Месец, учине проверу: нека узјашу лунарне тротинете и таљиге, па се са упетљаним Стенли Кјубриком провозају пешчаним полигоном забрањене ерије 51 у Невади. И како ће се осећати? Кано Мујо који кује коња по Мјесецу!

          Недостају нам још две речи да бисмо заокружили финалну секвенцу о анти-јунацима нашег доба. Прва реч нека буде о аферама прислушкивања на месту светом. Наиме, наши анти-јунаци неће више моћи да њушкају по Синодалној архиви и шпијунирају пред светом своју Православну Цркву, од које иначе, као да су „давно дигли руке“. Што се пак озвучених зидова салона и ходника патријаршијскога здања тиче, тамо се пита, и тамо управља домаћин који је видра! Елем, ера холивудског Вотергејта је тако и кроз наш црквени забран прохујала, заједно са господарима магле и шпијунаже.

          Друга реч треба да буде о тонској шпалти или музичкој позадини творенија Јунаци времена злог; ту је реч о потмулом, змијском сиктању и палацању језиком хулигана и уличара. Наиме навијачке трибине све трпе, и у наслеђе остављају слогане попут ових: Србе на врбе, и Убиј Србина. Мада би овим омладинцима који сикћу као змије из потаје, више одговарала варијанта: Убиј оца, убиј брата. Како год било, тек и то отвара питање: „И шта ћемо сад?“

          Што се наших двоје „холивудских невинашчади“ тиче, она имају своју улогу од почетка до краја Лакићеве окултне виртуелне вртешке на ветру! Само треба одгонетнути да се ова – невинашца – нису! – случајно затекла у њој. Не, него су она инсајдери који треба да покажу како су итекако извештена у техници дисања у медијском муљу. Коначно, њихов стварни проблем задире у тему „кршења једанаесте Божије заповести“, а она гласи: Не упетљавати се! А они не само да су се упетљали острашћено, него се притом и неуморно инате. Посртање за посртањем, инат за инатом; што пропусти пад, то дочека инат, и обрнуто; што већи инат, то већи пад. А инат је кажу, зао господар. Док за инатом као сенком каска самооправдање, „измишљање изговора за грехе“ , и тако даље.

**

          Како је наступио тренутак да се у трену сагледа све овде речено, па и стање анти-јунака времена данашњег, који иначе безбедно живе као лишајеви на грбачама „јунака времена злог“, ми ослушнимо и цара и пророка Соломона. Тамо ће се сви наши савременици препознати у древним прецима. Јер тамо се типична стања умова и срдаца, душа и састава најразноврснијих историјских ликова кроз векове налазе описана; тако да су увек присутни у расположењима и стањима идентичним овима – савремених нам људи.

Соломоново продорно око

          (Међу нама саборују) људи безумни и законопреступници, који не ходе путевима добрим; оком намигују, ногом дају знаке, потезима прстију уче; развраћено срце им снује зло. Стално стварају метеж у своме граду... они се радују свему што Бог мрзи, и распадају се због нечистоте душе... око дрског, језик неправедни... руке које проливају крв праведнога и срце које снује зле мисли, па још ноге које журе да зло творе (биће погубљени, и погибао њихова ће доћи на њих изненада); распад и непоправљиво рушење им је у најави (Приче Соломонове, гл. 6).

*

          Ризнице неће користити безаконицима, а правда ће избавити од смрти... Господ ће срушити живот безбожника... Благослов Господњи на глави је праведника, а уста безбожника покриће изненадни плач... Спомен је праведнога с похвалама, а име безбожника ће се угасити. Мудри ће примати заповести срцем, а неуздржани празнословећи устима својим ће се спотаћи. Који ходи просто, ходи са надом, а који развраћа путеве своје, биће препознат... Мржња подиже свађу, а све несвадљиве љубав покрива... Мудри скривају осећање, а уста дрског достижу слом... Дела праведних стварају живот, а плодови безбожних су греси. Путеве живота чува васпитна наука, а неконтролисано карање заблуђује. Праве усне покривају непријатељство, а које износе оговарање, најнеразумније су. У многом причању нећеш избећи грех, а чувајући уста бићеш разуман. Језик праведнога је претопљено сребро, а срце безбожнога ће ишчилети. Уста праведнога знају узвишене ствари, а безумни скончавају у оскудици (Приче Соломонове, гл. 10).

**

        Уста праведних људи капљу благодат, а уста безбожних се развраћају... Где уђе дрскост, тамо је и бешчашће, уста пак смирених поучавају се мудрости... Кад сконча праведник не пропада нада, а похвала безбожних пропада (Приче, гл. 10;11), упркос чињеници да су им кавхиму додељивали они који су сопствену кавхиму погубили, и то између својих неизбројивих превоза и превеславања својих ближњих, али и других људи.

          Који обрађује своју земљу наситиће се хлеба, док су они који иду за сујетама лишени разума... сведок неправедних је подмукао. Има оних који говорећи рањавају као мачем, док језици мудрих исцељују (Приче, гл. 12).

          Ако се праведни једва спасава, безбожни и грешни где ће се наћи? (Приче, гл. 12).

          На путевима правде је живот, а путеви злопамтљивих су на смрт (Приче, 12;13).

***

          Истиниту причу о томе како се и зашто колос ,,времена злог“, јеромонах Иринеј Буловић вратио из Солуна и Атине у Београд, како је са научних студија Солунског и Атинског Универзитета овај јединствени синтетичар црквене: светоотачке и савремене православне мисли прешао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Србији, чијим је посредовањем и благовољењем то учињено, нико од анти-јунака нашег доба, све док му оцеубиство, братоубиство и инат буду били свакодневна храна и посластица, неће моћи да чује, нити да сазна(!!!), а на сопствену велику штету!

          Него ће у невољну замену за то морати даље да гледа у његове црквене подвиге, за којима се овај свет иначе нуждава, те да слуша о њима, и да их подноси, макар притом од муке само жвакао и прежвакавао свој сиктави језик.

The end

Епископ крушевачки Давид

О јунацима времена злог и о анти-јунацима времена садашњег | Епархија крушевачка

WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM

---

                    Неки православци и пастири „без укуса и мириса“, код куће и у свету, у скитњи и прошњи, примили су службу саветника и бунтовника и егзекутора код...