Од школе се очекује да прати природне путеве васпитања и образовања који су увек већ ту, када се школа са дететом сусретне. Те путеве први, постепено, откривају родитељи детета, остварујући са њим прве комуникације. Тако припремају своју децу за односе са светом који их окружује, па и са школом. Задатак школе је да те путеве наслути, провери, препозна и потом следи. Она мора да буде увек спремна да препозна у себи заблуду и погрешан избор, те да се, у ходу, исправи и да престроји своје програме рада са тим, погрешно вођеним дететом. Свака духовна лењост одраслих може да створи озбиљан неспоразум са дететом што може да буде кобно по његов даљи развој. Што се ова грешка догоди раније последице могу да буду далекосежније. Свети Григорије Палама је још у четрнаестом веку говорио да дечију недужност одрасли “огрехове“ својим немарним или недовољно контролисним односом.

Школа мора да води рачуна о том да је личност детета личност слободног људског бића, да му треба омогућити да доживи увек онај простор одговорности до кога је дорасло својом интелигенцијом и разгранатошћу својих осећања усмерених према спољњем свету.

Исто се тако мора имати на уму да се сазнајни процеси и усавршавање сазнајних моћи одвијају упоредо са гранањем осећајности бића, при чему се одвија и процес узајамног подстицања и прожимања којим се заснива језгро човекове личности. Само хармонични развој ових функција остварује здраву личност која се испољава равнотежом способности и квалитета односа које она успоставља са окружењем.

Школа мора да води рачуна о битним потребама личности у развоју:

за самодефинисањем, опонашањем и поистовећивањем,
за акцијом тела и мисли,
за креативношћу, као виталном потребом личности
за тајном, као реалном појавом живота
за свечаношћу, као радосном сабраношћу над учињеним.
 

Светомир Бојанин, Тајна школе, стр. 133

http://eparhija-zicka.rs/sta-se-ocekuje-od-skole/?fbclid=IwAR2FH_ZOG_cvcfo-eVmOxDHoZ2nJq2tgxj28m1XetoFAeMkv4PBgA2n6yPM

Учитељ и сликар Драган Бартула (64) преминуо је изненада синоћ у Лозници. Био је цењени педагог, учитељ у ОШ „Кадињача“, један од најплодотворнијих српских сликара, оснивач Галерије „Мина Караџић“, сценограф у великом броју позоришних представа КУД „Караџић“, дизајнер више књига, добитник бројних награда за сликарство, као и „Вукове награде“ Културно просветне заједнице Србије за 2017. годину.

Бартула је рођен 1959. године у Сокоцу, основну школу и гимназију завршио је у Лозници, студирао је социологију у Сарајеву и Педагошку академију у Шапцу. Био је истакнути члан Удружења ликовних уметника Србије и Удружења ликовних стваралаца Шапца, Удружења ликовних уметника источне Херцеговине и Уметничког братства Манастира Добрун. Више пута је боравио на Хиландару стварајући своја сликарска дела, а имао је више самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству.

Сахрана је сутра у 12 сати на лозничком гробљу.

https://loznickenovosti.com/2023/08/30/in-memoriam-preminuo-dragan-bartula/

Више немам дилему и мислим да на основу свог досадашњег искуства имам право да васпитање и инсистирање на практичним вештинама, данас више него икад, ставим изнад образовних циљева.

Оно на шта годинама упозоравају добронамерни људи бљеснуло је на најстрашнији могући начин. И даље, сви колективно, тражимо узроке и разлоге због којих је цела Србија и регион 3. маја завијена у црно. Разлоге знамо, али ти разлози никако не могу бити оправдање за оно што се десило.

Дуги низ година и деценија колективно ћутимо пред општим неправдама и аномалијама у друштву. Сада упиремо прстом једни у друге и на све оно што нас је довде довело. Мислим да би нам било паметније да тај исти прст ставимо на чело и запитамо се како и шта даље.

Kао просветни радник, не желим да саветујем родитеље како треба да васпитавају своју децу, нити ћу прозивати медије и ресорно Министарство јер је то, у старту, узалудан посао. Рећи ћу вам шта ћу ја, као појединац, да урадим све док не одем у пензију. Мој досадашњи, скоро тридесетогодишњи радни век, био је пропраћен најлепшим али и најружнијим стварима које могу задесити једног просветног радника: од емотивних, лепих сусрета са својим бившим ђацима и њиховим родитељима до петиције родитеља ђака једног одељења за моју смену јер сам увредила њихову децу реченицом: “Горе је бити лош човек, него лош ђак.” Моја “увреда” била је одговор на показани недостатак емпатије једне одличне ученице (са свим петицама) према свом другу из одељења.

Откад радим у школи, важим за благог наставника – оног који децу не оптерећује тешким домаћим задацима и који мисли да његов предмет није најважнији на свету, иако предајем један светски језик. Морам да признам да сам се годинама преиспитивала, питајући се да ли можда деци чиним медвеђу услугу својом благошћу и недовољном захтевношћу.

Трудила сам се да деци пренесем знање колико су они били спремни да прихвате. Главни циљ ми је био да код њих развијем љубав према свим језицима и да их научим основним стварима како би касније сами надограђивали стечено знање. Надам се да сам код неких и успела.

Kао неко ко не даје домаће задатке за викенд, а камо ли распуст, ипак сам ове школске године то урадила. Наиме, ученици првог и другог разреда питали су ме шта имају за домаћи током зимског распуста. Задала сам им да свако ко не уме да веже пертле, то научи. На моју радост, око петоро деце сваког одељења похвалило се да су урадили задатак. Неки од њих су ми и показали тако што су одвезивали пертле са својих патика, а онда их поново везивали преда мном.

Више немам дилему и мислим да на основу свог досадашњег искуства имам право да васпитање и инсистирање на практичним вештинама, данас више него икад, ставим изнад образовних циљева.

Немам времена и не желим да чекам да се смање преобимни наставни програми. Немам времена да чекам да се укину непримерени садржаји у свим медијима и друштвеним мрежама. Немам времена да чекам да држава усвоји неопходне законе. Немам времена да чекам да се сваки родитељ промени и схвати колико је школа важна… Немам времена!

Увек ћу прекинути час обраде или утврђивања уколико приметим да се нешто необично дешава у одељењу. Искрено, не интересује ме да ли ћу одрадити све наставне садржаје и испунити све образовне циљеве до краја десетак школских година које су ми преостале до пензије. Ако због тога останем без посла, неће ми бити жао јер сам урадила оно што сам мислила да је било исправно.

Kао што је неко некад рекао – То што је неко образован, не мора да значи да има образа. С друге стране, недовољно образован човек и те како може бити пун разумевања, лишен сваке мржње и предрасуда.

Васпитна улога школе стављена је у запећак. Основни циљ и задатак нашег школства деценијама уназад је образовање, а исход смо, нажалост, видели.

Аутор: Марина Раичевић, проф. енглеског језика из Бора

Извор: Зелена учионица

Зашто нас зову родитељима "страдале" деце?
Нису наша деца страдала несрећним сплетом околности, наша деца су убијена (стрељана, ликвидирана) са врло јасном намером, планом и жељом за фаталним исходом....ништа се ту случајно није десило...случајно су се само неки спасли...
И како сада живе, дишу и уопште постоје родитељи убијене деце? Kакво је детињство и младост браћи и сестрама, каква је старост бакама и декама? Kакав је зивот рањених и колике су трауме преживелих?
Kолико је ту заправо светова разорено?
Може ли се ово поправити? - не може! Могу ли се деца вратити? -  не могу!
А да ли је важно ипак утврдити одговорности у овом злоделу? - Вазно је!
Важно је како се никад овако нешто не би поновило.
Нико од нас није судија ни на овом свету, а понајмање на "оном" свету и нико не покушава то да буде, али да зло не би остало само зло, морала би макар поука из ове трагедије да се понесе.
Утврђивање одговорности и законска казна не представља нашу осуду. Она представља став друштва да су радње које су до зла довеле неприхватљиве и да за циљ има његово уређење.
Ни покајање ни опрост немају за последицу ослобођење од одговорности, нити би са тим требало да се меша.
Бог ће прихватити искрено покајање, наш опрост ће значити наставак живота без беса и гнева, а подношење одговорности и изрицање казнених мера имају за циљ стварање и гајење друштвено прихватљивих норми понашања.
Ми јос нисмо стављени на искушење, нити је од нас неко тражио опрост, ни са ким нисмо загрљени плакали над сликама или телима наше убијене деце - кажу непријатно им је да гледају....и упорно се труде да објасне како је све било у реду:
-  дете са потпуним одсуством емпатије излагано од стране родитеља садржају  непримереном његовом емоционалном развоју и обучавано у стрељани - не би требало да је у реду
- детету доступно оружје у кући - не би требало да је у реду
- оглушење родитеља на савете о потребној психолошкој подршци и детаљном испитивању детета услед "кризе свести" - не би требало да је у реду, јер је за последицу имало заташкавање случаја детета које је заправо требало да се лечи
- промена смене и одељења без и једног писаног трага у виду Молбе/Захтева и Одобрења, где ће јасни разлози за предузимање таквих мера бити наведени и надаље процедурално праћени...- не би требало да је у реду, јер доказује одсуство систематичног и организованог приступа
- пласирање неистина о вршњачком насиљу и виктимизација злочинца - не би требало да је у реду, јер доводи до стварања идола погубних за ово друшрво
- видео снимци и скрнављење идентитета жртви, њихових породица и потенцијалних жртви - не би требало да је у реду из свих морално етицких и безбедносних норми
Толико тога није у реду...
Неправда боли, извртање чињеница боли, језива реалност боли, покушаји избегавања одговорности боле, а ми?
Ми треба да наставимо да подносимо коментаре о злочину, о правном поступку, о нама и насој побијеној деци, да подносимо јавно доступне видео снимке где нашу децу у црним џаковима смештају у камион, да имамо стално пред очима фото документацију наше стрељане деце упорно уверавајући себе да имају спокојан израз лица, да се утешно и са захвалношћу враћамо последњим пољупцима и додирима у Градској капели где смо макар имали прилике да их последњи пут уснуле видимо...да гутамо сузе, сузбијамо крике, јер су нам руке на пола остале празне....и да подносимо своју бол...
И знамо ми да нико "осим" злочинца "није хтео" лоше, али лоше (не)чињење је имало кључну улогу у овој незапамћеној трагедији.
Подношење одговорности за изабране поступке је минимум на који друштво, које жели боље, има право.

https://www.facebook.com/kobiljski.dragan/posts/10230194497783408?ref=embed_post

Његово краљевско височанство принц – наследник Филип Карађорђевић од Србије и Југославије посетио је манастир Хиландар. Принца Филипа је у царској српској лаври дочекао Високопреподобни игуман Методије.

Повод његове прве посете Хиландару и Светој Гори, био је празник Пресвете Богородице Тројеручице, игуманије манастира, који је прослављен троженственом службом свенећног бдења у саборној цркви и архијерејском Литургијом, којом је начелствовао викарни Епископ хвостански Алексеј.

Принц Филип је своју посету искористио да се помоли за породицу, цели Краљевски дом и за српски народ, али и да се детаљније упозна са историјом манастира Хиландара и његовом архитектуром. Он је изразио захвалност на части која му је указана током боравка на Светој Гори и на незаборавним тренуцима које је провео у Хиландару.

“Ово је моја прва посета Хиландару и хвала Пресветој Богородици што сам имао прилике да се боље упознам са историјом манастира и његовом околином и да прославим овај велики празник у нашој највећој светињи. Дошао сам да се помолимо за нашу Србију, за наш народ на Косову и Метохији и за јединство Краљевског дома. Хвала вам што се непрестано молите за нас, и молим вас да у вашим молитвама и убудуће имате наш, Краљевски дом и наш народ”, поручио је принц Филип током славског ручка у манастирској трпезарији.

Његово краљевско височанство и игуман Методије размијенили су пригодне поклоне. Игуман Методије је принцу Филипу даривао икону Пресвете Богородице Тројеручице и Плакету поводом 825 година од оснивања манастира Хиландара, док је принц – наследник игуману поклонио заставу Цара Душана, чији се оригинал чува у манастирској ризници и која је била ношена на крунисању његовог чукундеде краља Петра Првог.

Принц Филип је током тродневног боравка у Хиландару био у пратњи својих пријатеља и сарадника Николе Станковића и Ананија Јовановића, а том приликом је обишао и манастирску ризницу, Стари манастир (Црква Светог Василија Великог – Хрусија), манастирску библиотеку и винарију.

https://mitropolija.com/2023/07/26/princ-filip-prvi-put-u-hilandaru-molitva-za-srpski-narod-kim-i-jedinstvo-kraljevskog-doma/

Дочекали смо и тај дан. Подељене су књижице, прошли су пријемни испити, стигли резултати труда, залагања, успеха већих или мањих. Они са свим петицама сакупиће и додатне лајкове на друштвеним мрежама, деке и баке ће ставити који динар у књижицу.

Јер, оцене су ту да се плаћају – ваљда?

А, да ли смо након најтеже школске године погледали како изгледају очи наше деце? Да ли су заиста срећни због успеха или због оцена? Да ли су заиста срећни без обзира на оцене? Да ли су оцене оно што их вреднује и на основу чега ми вреднујемо њих?

Важно је да овог лета добро размислимо о свему…

Похвалите труд уместо оцена

Оцене саме по себи вреднују труд деце. Да, наравно да треба да их похвалимо, али да не заборавимо да је та тројка из математике можда вреднија од свих осталих петица. Важно је и да их учимо да је свака оцена добра, да је њихова и да је она сама по себи награда и производ њиховог залагања. Најважнија порука коју треба да им пошаљемо је да они нису њихове оцене, да су они много више од тога.

Похвалите њихов труд. Прославите заједно крај школске године. Похвалите све што је било добро, а укажите им на оно што су могли боље. „Сјајно је што си редовно радио домаће задатке, што си добар друг, што си активан на часу, следеће године се потруди да тако и наставиш” или „Честитам ти на успеху, одлично је све што си постигао у овој години, следеће године се потруди да мало више вежбаш па ће и оцене бити још боље”.

Kоју поруку ћете усадити детету?

За дечије самопоуздање је много значајнији подстицај на труд, да наставе даље упркос тројци из математике. То је важније од пара у књижици. Будите обазриви са наградама, размислите о томе да ли желите да ваше дете учи зарад учења, да се такмичи са собом и за себе или зарад оцена које ће донети неку додатну награду. Све награде вреде само у том тренутку. Тренутак избледи за пар дана, а самим тим и ваша награда.

Посебно у нижим разредима мање оцене од петице могу да послуже томе да од почетка учите децу томе да је сасвим ок и ако немаш све петице, да не идемо у школу да би сви били одлични, да је та оцена није оцена њих самих већ оцена за постигнуће у једној години из једног предмета.

Али, како ће уписати жељену школу?

Полако са великим плановима. Најпре за упис у средње школе нису неопходне само добре оцене. Најважнији је одабир школе, а ако дете не постиже резултате из предмета који су неопходни и важни за одређену школу, није добро да дете у том смеру форсирате. Систем је уређен тако да оцене ипак имају велики значај, на жалост и да, разумљиво је у складу са тим „вијати” што боље просеке. Ипак, важно је балансирати добро у свему томе јер ако од трећег или петог разреда мислимо само о упису у средњу школу пропуштамо важне аспекте развоја деце током основног школовања.

Kоју год средњу школу да ваше дете упише, за њега је важније да школовање настави са здравим основама, самопоуздањем, развијеним здравим навикама и здравим односом према школовању.

Да ли су нам након свега и даље оцене најважније?

Болесни имају само једну жељу – да оздраве. Kад смо здрави, заборавимо на то шта је заиста важно. Након свега што смо сви ми родитељи доживели у овој школској години најмање што можемо да научимо и понесемо са собом у наредне школске године је то да је дечији осмех важнији од свих оцена, такмичења, успеха…

Пустимо наставнике да оцењују, а ми родитељи имамо много више посла од оцена.

Уместо књижицом похвалите се својим пријатељима дечијим осмехом и сјајем у њиховим очима. Слушајмо децу, разумимо их, негујмо вредности које смо негде заборавили, учимо их толеранцији, емпатији, љубави према себи и према другима. Оцене су – само оцене.

И да, не заборавите да се безбрижно, без учења и обавеза, сјајно забављате заједно на распусту!

Јасмина Михњак
Психолог

https://www.detinjarije.com/stigle-knjizice-da-li-treba-da-nagradujemo-ocene-nase-dece/

Предавање на веома актуелну тему вештачке интелигенције одржаће се 31. маја 2023. године у Матици српској, а учешће ће, поред представника Задужбине „Петар Мандић“, узети и представник Института за вештачку интелигенцију Србије.

Ана Томашевић: Трагедија у основној школи „Владислав Рибникар“ и ова ноћашња добрим делом, наравно, потресла је све структуре нашег друштва. Огласила се и Српска православна црква, патријарх Порфирије све нас је позвао да се молимо за пострадалу децу, њихове родитеље, браћу и сестре. Верска настава, као и грађанско васпитање уведени су у школе, између осталог, да помогну у њиховом одрастању, схватању света у коме живимо.
Злочин на Врачару поставља питање да ли смо или зашто нисмо успели у „морализовању“ и одуховљењу младих. Ово су уједно и моја прва питања за саговорника професора Вука Јовановића, вероучитеља. Господине Јовановићу, шта је боље да вас питам, зашто нисмо успели?
 

Вук Јовановић: Па то је тешко питање на које сви тражимо одговор. Хвала на позиву, пре свега, да се извиним и Вама и слушаоцима. Данас сам некако очекивао да ћемо бити барем мирнијих глава ако у срцима још не знамо шта нам се дешава, али ево нове вести које поново уздрмају све од почетка, тако ћу се ја трудити да трезвено конципирам то што имам да кажем, ал ето унапред имам потребу да затражим извињење.
Дакле, у чему све нисмо успели? Па, прво верска настава и грађанско васпитање јесу примљени у образовни систем, али им системски није дозвољено да га промене. Ја предајем верску наставу, али никакав проблем никад нисам имао са колегама из грађанског. И у обе школе у којима сам радио, у Основној школи „Јосиф Панчић“ и у Тринаестој београдској гимназији где и даље радим, имам скоро двадесетогодишње искуство, верска настава и грађанско васпитање су били у обе школе комплементарни предмети. Деца су могла да учествују формално на настави једног а да повремено дођу на други час, имали смо заједничке часове. Мислим да је то пракса у већини школа, ако није, чини ми се да би требало да буде, али начин на који ти предмети функционишу прилично је супротан ономе како је системски решено у нашем школству. И када преиспитујемо домашаје ова два предмета, који су драгоцени такви необични какви јесу, где нема императива оцена, где нема тих врста можда је тешко рећи уцене, али један лакши начин да се натерају ђаци на нешто на шта би у ствари требало позвати и омогућити им да они то прихвате као свој циљеве.
Е, ту нисмо успели, и нисмо успели да та два предмета буд тако смештени у систем да они омогуће много интензивнији утицај на ђаке око онога што су људске вредности, тако најкраће речено.
 

Црква, па и веронаука, као мисију имају ширење љубави, толеранције, међусобног разумевања. Како из Ваше праксе, а посебно са становишта хришћанског морала, тумачите трагедије које су се десиле у последња два дана?
 

Вук Јовановић: Да. Најпре ову последњу нисам стигао још, то тек не знам. Али у сваком случају нови губици, страшно много људи страда, то је једна нова траума за све нас, нова рана. Али хајде да пробам да се вежем за оно претходно. Ту ми се чини да сам јуче у много разговора са пријатељима, колегама, слушањем ваших емисија, у разговору са ђацима, то морам да напоменем. Деца имају свашта да нам кажу…
 

То је истина.
 

Вук Јовановић: Нешто тога питаће се да ми разумемо њих, а нешто тога може да нам помогне да ми разумемо себе. Ја бих у овом тренутку одустао од тога да кривимо, односно ево овако да кажем. Док се овај случај детаљно не испита, да ми видимо, они који истражују ове околности, надам се да ће имати довољно трезвености да уз све покличе који ипак проговарају из већине људи, мени је то и разумљиво, лакше се бране људи бесом него спремношћу да признају беспомоћност у овој ситуацији. То се већ десило, та деца су побијена, тај човек је мртав, за ове људе се боре лекари, за ову децу, њих шесторо и наставницу, за њих се боре. Не знам сад у овом другом случају, трећем случају.
Значи, мени сада треба фокус да буде на томе шта све не ваља у широј слици коју сви знамо. О овој малој, о овом момку који је побио ове људе, то не знамо, али ширу слику сви знамо. Што каже мој пријатељ, колега и кум, у Министарству знају да наша деца слабо шта знају, стварно је тако. Ово није прозивка Министарства зато што је прича већа од Министарства просвете, тиче се буџета државе Србије, тиче се деценијског унижавања угледа сваког наставника, а верујте ми наставници верске наставе су додатно у лошем положају. Јесте, начелно смо ми ти који би требало да негују душе и другим запосленима, да помажу и деци и сопственим душама, да се оплемењујемо. Али ми немамо простора да то урадимо. Једном недељно један час у групама које се формирају на разне начине, врло често преко 30 ђака. Ђаци су опхрвани другим предметима. У гимназијама имате 17 предмета. Ко може да очекује да ће 17 предмета, од којих се 16 оцењује бројчано и те оцене утичу на њихову пролазност на факултетима, и у даљем животу, ко може да очекује да ће они имати душевног простора да било шта чују од нас и да то заиста пусти корена? Ако заиста не пусти корена, то остаје ритуална побожност, то остаје нешто чиме може да се маше пред неким, нажалост, најчешће пред неким ко је другачији. Али оно најважније, не оставља му се простор у нашем школству да порасте. Ето то сам имао потребу да кажем.
 

Професоре, а и шире од тога, дозволите ми следеће потпитање, ми живимо у свету брзих промена, нових наратива, па и односа према деци, њиховим слободама и правима. Колико је ту колективно испољених неопрезности и „трчања пред руду“?
 

Вук Јовановић: Хвала. То је једна од ствари коју сам хтео да поменем у овом нашем разговору а мислим да би ми промакла. Хвала вам на овом потпитању. Прича везана за људска права је страшно важна и драгоцена, али чини ми се да није на добар начин ушла у наш систем. Ми смо некако учинили наше школе местима где смо попустљиви, али смо некако безосећајни. Систем је безосећајан за ту децу, за те ђаке, безосећајан је и за наставнике да се разумемо.
Начин на који се комуницира, начин на који функционише Министарство, школа, родитељи, ђаци, то би сад све морало стварно најпоштеније да се претресе и промени. Јер, колико год детектора и полицајаца ви ставили, ако не успевамо да ђаци из школе изађу, ја сам то овако формулисао. Из школа ђаци могу врло лако да изађу у горем стању него што су у њих ушли. То не сме да се деси. То би морали да урадимо све што можемо да се то не деси, а то је посао целог друштва. Да родитељи поштују наставнике, а прво морају да имају поверења у њих, а деценијама је то поверење разрушавано најдрастичнијим примерима који су једини нуђени у медијима.
Друга ствар, начин на који се комуницира изнурује наставнике, изнурује родитеље, изнурује децу. Ја немам за сад никакво решење. И мислим да нам треба неколико месеци поштеног, широког друштвеног разговора. Отворена, велика ствар мора да се деси зато што је ово много велики ужас.
 

Добрим делом, ако смем да приметим, Радио Београд од тренутка откад су се десиле ове трагедије на неки начин то и ради, и не само Радио Београд него и већина медија. Дозволите ми само за крај, да Вам поставим једно питање, може Вам се учинити деликатно. Тиче се хришћанске етике која подједнако уважава и жртву и грешника. Како Ви доживљавате, али и објашњавате ово што сам сада рекла на конкретном случају.
 

Вук Јовановић: Најпре, хришћанин би требало да је човек који се у заједници с другим људима труди да оствари оно што је Христос позвао да остваримо, а то је љубав која је апсолутна категорија, и љубав чак и према непријатељима, према онима који нам желе зло и који нам чине зло. И он је то показао умирући на крсту, док умире на крсту моли се за оне који га убијају. Значи, не за своје ученике, него за оне који га убијају, тако да хришћани имају најекстремнији део љубав и добронамерности. И то је просто један теоријски ниво.
Сад кад га спустимо, исто је врло важно, нико не би смео, мислим да је и некорисно и нетачно изједначавати ствари. Жртва није исто што и злочинац. Злочинац као грешник, неко ко живи потпуно погрешан начин живота, или је у одређеној ситуацији то показао, сада у овом случају ово несрећно дете је на неки начин дошло дотле, само себе довело, други омогућили, сад ту ћемо лицитирати. И ово је толико тешка ствар да питање докле ћемо ту стићи у појединачном случају. Али нема везе, наше је да пробамо да размишљамо и о томе. Чини ми се да у нама не би смео да превлада бег у неку врсту агресивног. То не значи да треба да занемаримо шта се десило, то не значи да треба не називати ствари правим именом. У питању је вишеструко убиство, у питању је прорачунато убиство, убиство вршњака који су деца, основци. Не знам да ли је ико могао да претпостави, уз све насиље којим смо засипани са свих страна, не знам да ли је ико могао да претпостави да ће основна школа бити место оваквог ужаса. Ако би уопште могли да причамо о претпоставкама, ово је најужаснија…
 

Најмање реална ситуација се управо дешава пред нашим очима у нашој земљи. Вуче, најлепше Вам хвала на издвојеном времену, хвала Вам и на стрпљењу…
 

Вук Јовановић: Нема на чему, то је наша заједничка обавеза да будемо стрпљиви једни с другима.
И верујем да ће бити, надам се да ће бити прилике и за више и опширније анализе…
Вук Јовановић: Ја се надам, има добрих људи у нашем друштву који се баве својим послом предано и могу из своје перспективе да помогну. Хвала Радио Београду, надам се да ћете наћи начин да позовете све који имају шта да кажу, па да онда заједно донесемо боље одлуке.
 

Да спасимо децу, барем да покушамо. Хвала Вам најлепше, вероучитељ Тринаесте београдске гимназије Вук Јовановић говорио је за Радио Београд.

Извор: Разговор са уредницом Магазина Радио Београда 1, Аном Томашевић, 5.5.2023.

https://zurnal.me/prosvetni-sistem-je-bezosecajan-i-za-djake-i-za-nastavnike/

На медијима који су непосредно пратили трагични догађај у Основној школи „Владимир Рибникар“ наслушали смо се критика на рачун насиља на телевизијским програмима, приче о недовољној безбедности у школама, вршњачком насиљу и слично. Ретко ко је поменуо срж проблема – урушавање основа друштва, на првом месту породице, а потом ауторитета уопште: учитеља, наставника, директора, старијих лица.

Увек је било изгредника свих врста. И пре више од пола века било је организованих туча, банди дечјег узраста. Било је и случајева када би појединац иза ћошка сачекивао децу и тражио паре да би их пустио да прођу тим делом улице. Али то се решавало брзо и ефикасно. Отац нападнутог детета кришом би пратио своје дете и када би млади нападач пришао жртви, отац би, уз две-три васпитне ћушке, спасао своје дете, а младог хулигана опоменуо и помогао му да скрена с пута ка већем криминалу. Данас би такав отац био на оптуженичкој клупи, а млади изгредник би био само опоменут.

Хајде да се законима о правима деце додају и дечје обавезе, јер нема права без обавеза. Хајде да родитељи почну да одлажу испуњење сваке жеље свога детета као својеврсни тест из којег ће сазнати да ли то детету заиста треба, или ће жељу брзо заборавити, што значи да му то што је тражило уистину и не треба. Хајде да деци отпушимо уши на којима носе слушалице и да опет постану део заједнице, а не да као зомбији иду улицом и сударају се са светом не примећујући људе око себе. Прво охрабрење ће бити када почну да уступају место у превозу старијим особама.

Хајде да наставници децу поново почну да васпитавају и образују, уместо што су приморани да их едукују. Није случајно „васпитање и образовање“ термин који се готово два века изговара управо овим редом.

• Ауторка је редовни професор Факултета музичке уметности у Београду, истакнути српски композитор, пијаниста и музички педагог. Оснивач је Педагошког форума за сценске уметности (1998). Потиче из угледне даљске фамилије која је дала Уроша и Милутина Миланковића.

Извор: Политика, 6.5.2023, рубрика „Међу нама“, стр 20.

Првог дана националне жалости поводом страдања седморо ученика и чувара у београдској Основној школи „Владислав Рибникар“ у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву одржан је величанствени молитвени скуп за душе страдалих. Помен је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејских намесника првог и другог ваљевског протонамесника Дарка Ђурђевића и Саше Максимовића и више свештенослужитеља, као и молитвено учешће градоначелника Ваљева Лазара Гојковића, начелника Колубарског округа Милоша Милутиновића, начелнице Школске управе др Зорице Јоцић и великог броја ученика и наставника основних и средњих школа Ваљева. 

У обраћању сабранима Владика Исихије је поучио о учењу Цркве да пред страдањем Господа Христа умукне свако човечје размишљање, којег нам се ваља држати данас, када стојимо пред страхотама недавних убистава. Надовезујући се на речи Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија да је најбоље „у овом тренутку дубоком молитвом ћутати, погружавањем једних у друге и састрадавањем“, Владика Исихије је истакао да смо се окупили да учествујемо у болу и патњи најближих сродника и родитеља убијених и на Врачару и у Младеновцу, где се масовно убиство догодило током јучерашњег дана. 

Свети Сава нас је учио путу љубави и узрастања у њој као најјачој вези између људи, која афирмише, негује и подстиче живот. Нажалост, указао је Владика Исихије, имамо оне који су се одрекли пута љубави и, попут бесомучника, кренули путем зла, смрти и убијања. 

Преподобни Ава Јустин нас је учио да никада није било мање Бога у човеку, него на Велики петак. Ми то осећамо данас, када гледамо ове догађаје. Схватамо да је одрицање од Бога најстрашније што човек може да уради. Оно доводи од потпуног одрицања од људскости, која је Божји дар у нама, и до презира према ближрњем. Ако се не лечи и окаје, доводи и до убиства. То је ђавоугодно- да човек убије човека, а претходно га омрзне и презире, као и да ти који страдају буду што невинији- рекао је ваљевски архијереј. 

Смрт је неизбежна у овоземаљском животу. Она се најстрашније огледа у смрти невине деце, насилној смрти од оних који су били једни од њих. То нам показује да је човек, иако створен да наликује анђелима, способан да постане сличан отпалим анђелима и да се поистовети са ђаволом, навео је Владика Исихије.

У тој ђавоиманости човек може да одлучи хладнокрвно да има власт да узима животе ближњих. Уместо да их воли или бар трпи и подноси, он им узима дар Божји- живот. Када стојимо пред овим страшним чином, можемо да се потрудимо, колико је могуће људској природи, да састрадавамо, да не измишљамо неке велике речи и покушавамо људском логиком да схватимо шта се дешава, већ да загрлимо једни друге и да се од срца помолимо за спасење душа оних који су побијени, верујући да су ушли у живот вечни као невино пострадале жртве и да су у загрљају Господа и спаса нашег Исуса Христа. Али, још више да се молимо за оне који су остали без детета, без брата или сестре, вољене личности, а сви спадамо у те, јер смо сви браћа у Господу – поручио је Владика Исихије, уз закључак да после страдања увек долази васкрсење, да Бог дарује вечни живот у блаженству свима који верују, као и да је на свима нама да се преиспитамо куда идемо и да се вратимо светосавском путу, коме нас уче Свети Владика Николај и Ава Јустин.

                                                                                               Ј. Ј.

Извор: Епархија ваљевска

Ученик седмог разреда Основне школе "Владислав Рибникар" у центру Београда отворио је овог јутра ватру на обезбеђење и ученике ове школе и том приликом усмртио осморо ђака и једног радника обезбеђења, потврђено је Танјугу у МУП-у Србије. Шесторо деце и један наставник те школе су рањени и тренутно су збринути у Ургентном центру и болници у Тиршовој улици. Радио "Слово љубве" ће поводом ове трагедије која је задесила наш народ, прекинути са редовним емитовањем програма и емитовати духовну музику, а од поноћи до јутарњих сати и комплетан Псалтир. Нека Господ упокоји душе трагично настрадале деце а њиховим родитељима, сродницима и пријатељима подари утеху. Вјечнаја памјат!

Влада Србије прогласила је петак, суботу и недељу за дане жалости у Србији, речено је на конференцији за медије у Влади. 

Линк ка ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије:

https://www.youtube.com/watch?v=iDglhRfr-Wo

Извор: Радио "Слово љубве"

У пуцњави у основној школи Владислав Рибникар убијено је осморо деце и један радник обезбеђења, потврдио је МУП Србије.
Шесторо деце и један наставник те школе су рањени и тренутно су збринути у Ургентном центру и Тиршовој, преноси Танјуг.
Ухапшен отац дечака који је извршио масакр у школи, Гашић: Заједно…
Малолетни К. К. (14) који је извршио овај злочин ученик је те школе и он је пронађен и ухапшен у дворишту школе.

https://www.politika.rs/scc/clanak/550673/pucnjava-u-skoli-ribnikar-beogradu-skola-vracar-beograd

Данас је Светски дан особа са аутизмом. Обележава се од 2008. године, пошто је на Генералној скупштини Уједињених нација у децембру 2007. године донета одлука да се 2. април обележева као дан особа са аутизмом, а за боју аутизма је одабрана плава.

Аутизам је развојни поремећај комуникације и социјалне интеракције који се јавља у раном детињству и траје до краја живота. Аутизам се обично јавља током прве 3 године живота и може да се деси свакој породици, без обзира на расну, националну и етничку припадност, социјални и економски статус. Чешће се јавља код особа мушког пола.

Од једног до другог Светског дана аутизма, Србија и даље није утврдила тачан број оболелих, а чланови Удружења „Аутизам – право на живот“ говоре да је држава до сада мало урадила да би се то променило.

Званичне институције помињу цифру од 2.500 људи, засновану на различитим списковима, док удружења родитеља деце са аутизмом говоре о 70.000 људи, ослањајући се такође на светску статистику која показују да један одсто становништва сваке земље болује од те болести.

https://akordmedia.info/danas-je-svetski-dan-osoba-sa-autizmom/