Ближи се крај распуста. Треба направити адекватну мотивацију за повратак у школу. Сви знамо да права мотивација може настати само у позитивној атмосфери, у подстицајној околини која покреће одмором успавану главу и тело враћа у активно стање. Сваки други приступ је стресан и производи отпор, одбијање и бес.
Било је потребно направити један овакав општи увод, сачињен од општепознатих чињеница да бисмо разумели како је код нас школа све, само не установа о којој се брине са највећом пажњом, установа највишег приоритета, стручно и брижљиво вођена, место где бораве и одрастају наша деца. Не. Школа код нас није то. Она више личи на монету за поткусур, монету за обрачун и покривач за неке битније теме које нису уху драге. Суштинске школске теме су стављене на најужу маргину и остављене су на савести крајњих извршилаца који се у законској заврзлами са њима боре како знају и умеју. Ако погреше, ту су надлежни да све поступке строго казне и што пре забораве. Ако нешто добро ураде, онда је то заједнички успех који произилази из укупног деловања система, а не из ентузијазма предузимљивог појединца. Али и то се брзо заборави.
Теме којима се код нас јавност и надлежни баве су углавном збуњујућег карактера. Некада изгледа како их неко намерно или, боље рећи, злонамерно пласира како би школу и све у вези са њом довео до критичне тачке потпуног слуђивања, до неверице, мржње и разилажења између оних којих се та школа највише тиче. Дакле, између наставника и деце, између родитеља и наставника и, на крају, између деце и родитеља.
Ево чиме се ми бавимо пред крај распуста и како обликујемо позитивну стваралачку климу.
Појави се вест да ће распуст можда бити продужен због епидемије. Па се та вест прошири до пожара и обитава данима по друштвеним мрежама и телевизијама где се изређају епидемиолози да објасне и заузму став. Огласи се и неко из Министарства здравља. И он заузме став. Онда се чека да се види шта ће бити. Само се нико из Министарства просвете не огласи. Родитељи већ комбинују своје смене и слободне дане, одморе, бабе и деде, држе све на стенд бају, чекају у ниском старту. Деца, наравно, навијају за епидемију.
После недељу дана сви знају све о вирусима, о броју оболелих, о поступању у кризним ситуацијама. Неки стручњаци су забринути. Неки нису забринути за овај моменат, него за оно што ће уследити кад се деца окупе. Неки су релаксирани. Изјаве су дали сви који су икада имали везе са неком болешћу, само се није огласило Министарство просвете. Оно чека сигнал од надлежних. Неизвесност тиња, гори, пламса, претвара се у бес код оних којима је данас субота, а у понедељак не знају да ли децу шаљу у школу или не. Они псују школу, наставнике, државу и систем. У минут до дванаест одлука је донета. Креће се. У Војводини. За остатак Србије ћемо пратити. Остатак Србије ће се још мало клацкати на вестима хоће-неће. Клацкаће се и то ће им бити довољно да не размишљају о неким другим стварима. То ћемо оставити за касније.
Чим је недоумица око вируса престала бити вирална, стигло нам је нешто ново. О томе смо опет сви сазнали преко добро обавештених извора, чак и наставници који тиме треба да се баве од понедељка. Сазнали смо да ће убудуће сваки ученик имати свој досије и да ће се попуњавањем тога бавити њихове разредне старешине. Досије ће детаљно пратити учење и понашање деце у школи.
И опет је кренула расправа. За сваког по нешто.
Разредним старешинама је стигла повишица, али и нове обавезе, кажу новински наслови. Кажу тако и надлежни који нове обавезе не везују за повишицу, већ за појачани степен будности после трагедија које су нас задесиле, а све је усмерено на добробит ученика, њихову заштиту и безбрижно одрастање. Нико није позвао наставнике да објасне како такве папире већ имају, али их до сада нису називали досије, већ портфолио. Наставници би већ умели рећи како се у школи однедавно врло инсистира на формативном оцењивању, на праћењу постигнућа ученика, како се прати понашање ученика, бележи и какве се мере у школи спроводе. Наставници би умели објаснити да је онај ко је увео досије за сваког ученика у ствари творац топле воде.
Родитељи су у новинским насловима видели реч досије. А речи имају моћ. Досије не може никога асоцирати на бригу и пажњу за децу. Досије је реч са печатом злочина.
Ми смо друштво које је давно изгубило поверење у било какву институцију. Родитељи чија ће деца у школи добити досије немају поверења, у паници су, од тога шта ће све ту бити написано, до чињенице за шта би то могло бити употребљено.
Правог одговора нема. Настаје збрка изјашњавања, тумачења, теорија завере и лудила. Сви имају свој став, а надлежни ћуте, или дају само површне одговоре који уносе још већу конфузију.
И тако се распуст ближи крају. У паници и неповерењу. У неизвесности.
Питам се да ли се све ово ради хотимице или из незнања.
Да ли се намерно школски систем држи у пометњи јер не постоји право решење за њега, па се вешто смишљеним смицалицама прикривају стварни проблеми? Ако се не бавимо епидемијама и децом са досијеом, можда ћемо се питати какви су нам резултати на ПИСА тестирању, или ћемо разматрати лоша постигнућа деце на матури, или ћемо поставити питање реализације велике матуре, па се успут сетити иницијативе неколико ректора универзитета у Београду који су предложили начин за превазилажење проблема празних факултета и недостајућих наставника.
Ако је пометња ствар незнања, онда се поставља питање ко је на места од виталног значаја за цело наше друштво поставио незналице. Зашто је то урадио? Због сопственог незнања или нехаја? Због неких других интереса?
Нашој школи се дешава убиство с предумишљајем. То треба свима да постане јасно. Јер се тиче наше деце којој дугујемо бар толико да се престанемо бавити периферним стварима које нам неко намерно сервира, већ да почнемо суштински нешто мењати док не буде касно.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца

https://zelenaucionica.com/i-tako-se-raspust-blizi-kraju-a-nasoj-skoli-se-desava-ubistvo-s-predumisljajem/

Шта је васпитање? Постоји толико “модела” васпитања који нам се нуде, да смо као родитељи често збуњени и забринути да нисмо одабрали прави начин?

Нема научног васпитања и нема никакве науке о васпитању, то су обмане. Васпитање је наш нормалан, емоционални и спонтани однос са нашом децом. Велики немачки филозоф Гадамер, који је умро пре неколико месеци, кад су га питали како да најбоље васпитамо децу, рекао је да је најбоље да васпитавате себе, па ћете знати како да васпитавате и дете. А кад су га питали – како да подижу децу да буду образована, онда је рекао – образујте себе и ваша деца ће бити образована! То је велика истина и мени врло смета када се дају рецепти за васпитавање. Васпитни процес је у ствари наш живот. Кад нешто шкрипи, кад се не осећамо добро, онда се наравно, можемо саветовати и са стручњацима.

Шта значи посветити се детету? Која је права мера те посвећености – како да знамо да нисмо претерали, и “полегли” по детету, а да га нисмо ни превише занемарили?

Ми кажемо да волимо нашу децу, али то се не показује на начин што ћемо им наметати неке наше рецепте и концепте у васпитању.

Кад волимо децу онда се играмо са њима кад су мали. Кад имају 3-4 године, тражимо да нам помогну у кући, да нам додају крпу, да нешто ураде, донесу, однесу. То је једно играње за дете, а за нас је посао. Дете мора да нас упија кроз живот. Нико још није васпитавао своју децу упутствима. Ниједан родитељ није рекао својој деци да краду, да се бију по утакмицама, а деца то све раде.

Према томе, реч је о једном другом квару у васпитном процесу. Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено! Проблем је у томе што се деца васпитавају гледањем. Ту негде, до 10-11 године, речи су врло мало присутне у васпитном процесу. Дете гледа шта ми радимо. Гледа како се нешто сагнемо да дохватимо, како седнемо, како се осмехујемо, како кажемо “добар дан” кад дођемо кући или не кажемо. Гледајте како вас имитирају. Видећете многе ствари које вам неће бити пријатне.

Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено!

Ако нам је дете драго и ако га волимо, онда се волимо и с њим играти. Оно нам помаже, то је за њега игра, и то је васпитни процес.

Како су дечаци и девојчице старији, тако су и озбиљнија њихова учествовања у прању пода, у великом спремању, у спремању ручка, у животу. Кад имате неког ко стално седи за столом и стално учи или нешто ради, и само помилује децу кад прођу поред њега, неће бити да тај баш васпитава своју децу како би желео.. Кад смо стално ван куће, на послу, на службеном путу, ван видног поља детета, онда га не васпитавамо.

Шта значи “цивилизовати” дете?

Дете мора да уђе у неку цивилизацију – научити како се и кад перу руке, кад су наши породични празници, знати кад се седи за столом или не седи за столом, мора ући у оно што ми јесмо. Не можемо ми дете учити некаквој цивилизацији изван које смо. Јер ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије. А тамо смо ми некада гледали каубојске филмове, где се тачно знало ко је разбојник а ко је добар, кога треба волети, кога не треба волети. А дете воли покрет, воли акцију. Воли правду.

Међутим, у нашим тв-серијама које се приказују сваке вечери, не зна се више ко је разбојник а ко није. Ти разбојници су некад врло шармантни, и деца се идентификују са оним кога гледају. Приказивати на пример фудбалске утакмице, па како се туку навијачи!

Шта ће нама сад да ми гледамо тај инцидент? Па нек гледа полиција, а не тата са дететом који навија за Звезду, на пример.

“Ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије”

Да ли родитељи данас децу сувише гурају на разне активности, некад и због кривице због тога што пуно раде и мало им се посвећују?

Тога је било увек, и тога имате и тамо где мајке не раде. Битно је да то, што хоћемо да им дамо – дамо са нашим учествовањем и нашим задовољством. Ми да их водимо на тренинге, часове. Ми, као родитељи, имамо неку нашу концепцију како га васпитавати. А када родитељи раде, онда постоји нека бака, постоји неко. А и кад не постоји нико други осим тате и маме, ако тата и мама то време, које проводе са децом – проводе квалитетно, неће бити ни проблема. То значи – ако иду једанпут недељно негде заједно, ако живе у хармоничним односима, ако дете учествује у свему, има своје задатке као и мама и тата… Проблем је ако време са децом не проводе стварно са децом. Неки кажу „Имамо сад и кућу, и деца своју собу и телевизор, и неће да уче!?“ Па неће да уче зато што ни тата ни мама ништа не уче. Не читају ни новине!

Имао сам једног колегу који се разочарао пуно у себе. Претурајући са ћерком по њеној библиотеци из детињства, приметио је: „Ау, шта си све ти добила за рођендан, а никад ниси ни отворила те књиге!“ „Па и нисам,“ каже она „Кад сам ја добијала од тебе на поклон за рођендан све те књиге, ја сам увек мислила да ћеш ми ти то читати. А ти си увек читао само нешто твоје, ниси мене ни погледао!“ То се тако не ради. Можемо и да замолимо дете да нама нешто прочита: „Мама је уморна, баш бих волела да ми прочиташ“ – наравно, узмите књигу која је детету интересантна.

Говорили сте једном приликом о томе да је деци потребан ауторитет часног и естетског понашања. Шта је естетско понашање?

Свака породица, сваки крај града има своју естетику. То је принцип. Да мама увек буде уредна и чиста. Или да се тачно, таксативно зна шта се очекује од чланова породице. Проблем је, да ли ми нашем детету довољно импонујемо као људи, да би они нас имитирали? Или смо ми за њих неки тата и мама, а оно имитира неке друге, који су били упадљивији, ближи, приметљивији?

Естетика је узајамно поштовање, да дете од малих ногу васпитавамо да поштује друге. Имате породице где се викенд проводи уз новине и телевизор. А имате и оне где се сваки викенд проводи на неком другом излетишту. Како се понашамо, како изгледамо, томе васпитавамо. Да ли ми перемо зубе, или само захтевамо да дете пере зубе? Да ли ми перемо руке пре и после јела, или то само захтевамо од детета? Ако ми то не радимо а тражимо од детета, онда смо у конфликту, и нити оно верује нама, нити ми њему верујемо. Дете већ ту негде, кад крене у школу, а и раније, жели да буде неко, онима који су њему неко. Ако га научимо да буде неко на етички начин, не спрдајући се неком што има велик нос или је дебео, ако подижемо децу да поштују другога и ако виде да ми поштујемо другога, неће бити проблема.

Да ли данас родитељи децу превише штите, забринути због разних опасности о којима се стално говори, и како то утиче на младе?

Имао сам познаника, купио је својој ћерки од 12 година бицикл. Ја сам забринуто запитао, није ли опасно да вози по Београду, ипак је прометно? Он ми је одговорио „Е мој докторе, најопасније је живети.“ Имам утисак да сам од тога нешто научио. Сигурно да треба, кад је дете мало, бранити да дира струју. Нема ту објашњавања – не смеш, и тачка! Како дете постаје паметније и зрелије, тако му више пушташ, више се ослањаш њега, на његову самозаштиту и самоувид. И та забрана онога што дете хоће, а не разуме – нема шта да се објашњава. Брига око деце мора бити активна и ми родитељи морамо да сазревамо са нашим дететом. А ризик преузимамо колико можемо. Ризик да се пређе улица је и за нас одрасле као и за децу. Морамо знати шта дете може, шта можемо да му дозволимо. Са стрепњом, али ипак морамо.

Кад да престанемо да бринемо? Не можемо да престанемо. Али морамо престати да сметамо детету да одрасте. Што га више заштићујеш, мање га штитиш!

Како се изборити са проблемима у учењу и вечитом дилемом – треба ли вршити притисак или ће то изазвати још већи отпор?

Ми морамо децу терати да уче. Али морамо знати и да ће деца бити успешна само ако то и заволе. Морамо покушати да деци осладимо учење, да она хоће да уче! Није исто да ли ми дете само “малтретирамо” да учи, или ми с њим заједно учимо. Никада не треба рећи детету: “иди учи, иди ради!” Од нултог дана, па до петнаесте године, морамо да радимо са њим. Па кад дете дође са лошом оценом, да кажемо „Хајде да пробамо то сад да решимо, да видимо како да решимо проблем!“ Како се дете полако индивидуализује у свему, тако ће се индивидуализовати и у раду. Ако смо успели да га мотивишемо, само ће хтети да ради. Ако нисмо успели, морамо га терати. Каже се „немој да затиреш стари бунар док зидаш нови”. Док не будемо нашли неке праве моделе, не смемо да запустимо оно што смо бар досада имали. С тим што морамо избацити казну из сваког проблема у учењу. Проблем у учењу је озбиљна ствар и ми не можемо тражити од детета да учи, а причати истовремено како је комшија подигао кућу а нема ни школу, нити ради. Кад пред дететом оговарамо другог, или говоримо да школа ништа не вреди данас, онда ми збуњујемо нашу децу.

https://zelenaucionica.com/prof-dr-svetomir-bojanin-sta-znaci-posvetiti-se-detetu-koja-je-prava-mera-te-posvecenosti/

У јутарњим сатима, на дан своје Славе Архиђакона Стефана, упокојио се наш најпознатији дечји неуропсихијатар професор Светомир Бојанин.

Рођен у романтичном барањском Болману, будући професор Бојанин у њему je стекао чаробно детињство које се огледало у очима мајке (које је наследила кћерка Јелена), и целог je живота свој позив схватао као непрестану службу детету и детињству.

При томе, одмах да кажем, није био сентименталан, како му се често приписивало и од добронамерних, али површних, и од „стручно-критичних“. Знао је да мајсторски организује своју службу, научно је утемељи, кадровски ојача. Небројени су његови ђаци из некада славне, а данас све потребније, београдске дефектолошке школе. Они су већ за професоровог живота Дневну болницу за децу у Институту за ментално здравље, а потом и једну специјалну школу у Суботици, назвали његовим именом.

У научном смислу рад професора Бојанина био је у нашој средини утемељујући за бројне области: неуропсихологију развојног доба (и неуропсихологију уопште), медицинску дијагностику детињства где је његов опис „дисхармоничног развоја“ ушао у Међународну класификацију болести, социјалну психијатрију развојног доба (једну данас такође код нас, али и у свету неопходну, а запуштену област), дефектолошку реедукацију психомоторике, а његов особен допринос разумевању психотерапије између императива психијатријске научности и моралности још увек није нашао довољну рецепцију.

Књигама Школа као болест и, каснијом, Тајна школа, дао је оригинални допринос и теорији специјалне, али и опште педагогије. И другим делима и јавним иступима испуњавао је запажање професора Боре Радојчића на одбрани докторске дисертације: „Оде ти, Свето, у педагогију…“

Последњи изузетно значајни педагошки иступ професора Бојанина јесте интервју Ивици Кузмановићу, за најновије Благодарје.

Професора је красио и философски дар, који није развијао у неко самостално философирање, већ га је увек комбиновао са сазнањима о људском развоју и „живим ранама“ које настају у одрастању и исцељују се у психотерапији. О томе највише сведочи књига Огледи о самосвести.

Још од раних дана своје психијатријске праксе и научног рада, уз уважавање Фројда – чију је психоаналитичку едукацију са колегиницом Невеном Тадић прошао код професора Војина Матића – сматрао је да је сексуализовање свих проблема детињства претерано; с друге стране, није мислио да би требало да буде толико саблазно у православној средини, јер је још Свети Григорије Палама писао у чувеном Писму Ксенији о присуству „детеродног“ (полног) нагона код деце.

О духовној проблематици код младих професор је писао у књигама Духовност, психијатрија и млади (која је на свој начин била прекретничка, као и Школа као болест) и Гордијев чвор младости, књизи у којој се показује и вечита актуелност Светог Писма у бирању животног пута.

Професор Бојанин се у једном разговору, за столом у Видин капији, са Миланом Кашанином расправљао о томе да ли је могуће деци представити идеалан лик. Побуђен тиме, одмах је сео и написао сценарио за стрип о Светом Сави, који је више од четрдесет година чекао реализацију. На крају је објављен пре неколико година, са посветом сину Станоју.

Огромно дело професора Бојанина премаша и његове године (на Бадњи дан напунио је 92) којима обично приписујемо мудрост. То је због тога што је у њих уткана и љубав и брига његове супруге Мирјане.

Мир Божји – Христос се роди! Срећна Слава, Професоре!

др Александар Живковић

Да би помогао породицама рањених и убијених у Малом Орашју и Дубони Јован Митровић, који је 4. маја изгубио два брата, организовао је хуманитарну акцију. Трчао је до манастира Тумане, чиме је промовисао, али и испунио жељу убијеног рођеног брата.

У хуманитарној акцији Јован Митровић прикупио је 4,5 милиона динара, а новац ће бити подељен породицама рањених током масовног убиства у Малом Орашју и Дубони 4. маја прошле године.

Трчањем до манастриа Тумане Јован је испунио жељу свог погинулог брата, који је желео да посети тај манастир.

За два дана, односно девет и по сати, истрчао је око 96 километара.

“Првих 50 километара стварно нисам осетио терет, тако да сам мислио да могу то да истрчим у једном дану. После тога смо направли паузу, одморили и преспавали у Пожаревцу, пробудили се ујутру и првих 10 километара кад смо кренули било је напорно и тешко”, прича Јован за Н1.
Истиче да је доста подршке добио од пријатеља Алексе, који је трчао са њим.
Других 46 километара другог дана било је тешко, говори Јован и каже да су имали “неке кризе”, али су се извукли из тога.
“Стварно је јак мотив био, тако да када смо стигли у манастир стигле су нас и емоције и заплакали смо… Баш сам се лепо осетио зато што сам пре свега успео да урадим тако нешто”, говори Митровић.
Каже да се на хуманитарну акцију одлучио да би њему и породици било лакше, јер је то била жеља његовог брата, а говори да је и другим породицама рањених било је драго што он то ради.
Тог 4. маја су у Малом Орашју убијени Јованов рођени брат Петар и брат од стрица Марко. Јован истиче да је помоћ рањенима неопходна, пре свега за лечење.

"Stigli smo u manastir i zaplakali": Jovan Mitrović o akciji za ranjene u Malom Orašju i Duboni

N1INFO.RS

---

Da bi pomogao porodicama ranjenih i ubijenih u Malom Orašju i Duboni Jovan Mitrović, koji je 4. maja izgubio dva brata, organizovao je humanitarnu akciju. Trčao je do manastira...

Јован Митровић, брат Петра и Марка Митровића који су убијени 4. маја у Малом Орашју код Смедерева, завршио је хуманитарну трку ка манастиру Тумане, коју је започео, како би прикупио новчану помоћ за опоравак тешко рањених у масовном убиству.

Јован Митровић је заједно са пратњом, до манастира стигао безбедно и по плану пута, који је отпочео јуче и који се одвијао у две етапе, а који је био дуг, више од 90 километара, подсећа РТС.

Он ће се у недељу, причестити у манастиру, што је била једна од неостварених жеља његовог покојног брата Петра.

Сви они који су у могућности и који желе да помогну, новац могу да уплате на жиро рачун Јована Митровића.

„Акција траје до недеље, 31. децембра, а уколико уплате легну и након тог дана, такође ће бити прослеђене рањенима“, рекао је за РТС Јован Митровић.

Račun za pomoć ranjenima
Podaci za uplatu: Jovan Mitrović
Broj računa: 160-6000000847092-76
Svrha uplate: pomoć ranjenima u Malom Orašju

https://n1info.rs/vesti/brat-stradalih-u-malom-orasju-zavrsio-humanitarnu-trku-do-manastira-tumane/

Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у порти Храма Светог Димитрија у организацији Верског добротворног старатељства организована је десету годину заредом подела пакета помоћи вишедетним породицама и самохраним родитељима Архиепископије београдско-карловачке. Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар кординатор ВДС-а, о. Владимир Марковић, о. Бранислав Јоцић и добровољци ВДС-а поделили cу пакетe хуманитарне помоћи за 130 породица. Подељено је 15 тона намириница, а у пакетима се налазило 100 килограма намирница, лична хигијена и кућна хемија. Верско добротворно старатељство наставља да подржава вишедетне породице и самохране родитеље ценећи њихов труд и пожртвовање. Помоћ ВДС-а никако не умањује величину њиховог животног подвига већ га истиче и скромно подржава.

ВДС се захваљује свим великодушним добротворима чији су прилози и учешће били кључни за успешну реализацију овог благословеног дела. Кроз њихово посвећење, ова иницијатива је постала израз неизмерне љубави и бриге Цркве према човеку. Резултати тог напора видљиви су у радости коју је донела деци и њиховим родитељима.

Извор: ВДС

Хуманитарна организација "Срби за Србе" покренула је нову Божићну акцију - "Упали пламен наде" - позвани су сви добри људи да својим донацијама симболично упале и прошире свој пламен наде, да удружени обасјају читав Балкан - да помогну породицама које буквално живе у мраку, без струје и основних средстава и чија деца тако дочекују Празник Рођења Богомладенца Христа - о томе нам кратко говори Марија Моровић из поменуте хуманитарне куће, а дужи разговор са њом ћемо чути у емисији "Будимо људи", у четвртак, 7. децембра, у 12 часова:

Извор: Радио Слово љубве

У медијима се све чешће могу прочитати вести о хуманим гестовима организација чији су оснивачи кладионице. Ове фондације спонзоришу различите јавне установе, па чак и школе.

Ново игралиште, нови кабинет, различити ваучери… Све то не може а да не побуди дилему код људи који имају развијено критичко мишљење. Да ли је у реду да фондација чији је оснивач кладионица уђе у школе, са својим логотипом и на тај начин, посредно, увери децу да се тај лого повезује с хуманошћу? Да ли је у реду да школе отворе врата организацијама чији је оснивач коцкарница? Да ли тој истој школи онда остаје ауторитет да деци каже да коцкање и клађење никако нису добре ствари?

На сва ова питања одговор смо затражили од доктора Оливера Тошковћа, ванредног професора Филозофског факултета, на одељењу за Психологију.

Да ли је хуманитарно деловање организација “под капом” кладионица у школама проблематично и због чега?

– С једне стране је добро да фирме које се баве играма на срећу, односно клађењем, показују друштвену одговорност, улажу у образовање и друга јавна добра и интересе. То свакако треба поздравити. Међутим, део друштвене одговорности је свакако и у томе да се не рекламира учешће у активностима које потенцијално воде ка болестима зависности, што клађење свакако јесте. У свету између 20% и 90% младих учествује у коцкању, при чему се стопа проблематичног коцкања (блажи облик) креће од 0,4 % до 8,2%, а стопа патолошког коцкања (тежи облик) варира од 0,1% до 5%.

Према подацима Института за јавно здравље „Милан Јовановић Батут“ у Србији око 3,7% одрасле популације поседује ризик од неког облика коцкања, а 0,3% до 0,7% показује висок ризик од коцкања, односно може се категорисати као патолошко коцкање. Сходно томе, процењује се да проблем коцкања у Србији има између 51 000 и 93 000 људи, од чега су између 14 000 и 33 000 патолошки коцкари. Међу младима, узраста између 18 и 26 година, проблеми са коцкањем су још присутнији, односно заступљеност је још већа.

Kако спонзорисање јавних установа и школа од стране фондације која носи назив и лого кладионице, свакако представља вид рекламирања, јасно је да оваква спонзорства истовремено представљају и рекламирање кладионица и клађења као активности. Ако фирме које се баве играма на срећу (кладионице) желе да покажу друштвену одговорност, оне могу спонзорисати јавне установе и помагати друштву из фондација које не асоцирају аутоматски на њих, чији називи нису идентични називима кладионица, односно могу бити друштвено одговорни без да се рекламирају. Овако, остаје велико питање који део улагања у јавне установе представља друштвену одговорност, а који представља повољну рекламу.

Својевремено сте, у сарадњи са колегама из Друштва психолога, покренули петицију да се забрани рекламирање кладионица. Да ли се и даље ради на томе?

У Србији је тренутно регистровано преко 80 приређивача игара на срећу, од чега је 18 кладионица које се појављују на преко 1800 локација. Преостали приређивачи се баве играма на аутоматима и присутни су на преко 2000 локација. Kако према последњем попису у Србији живи 6.647.003 становника, отприлике на сваких 1600 становника имамо по једну локацију за клађење. На пример, у Великој Британији се процењује да тек на сваких 7000 становника долази по једна локација за клађење, односно у држави у којој постоји дуга традиција клађења има готово 4.5 мање кладионица по глави становника него код нас.

Имајући све то у виду, Друштво психолога Србије је покренуло иницијативу да се забрани или ограничи рекламирање коцкарница и других приређивача игара на срећу, по угледу на велики број држава у свету које су већ спровеле такве прописе, попут Шпаније и Велике Британије.

У око 80% држава у Европи и свету, у којима рекламирање коцкарница није забрањено постоје рестриктивни закони којима се овакво рекламирање ограничава, ван прајм тајм-а, ноћу или је чак прописано да рекламе тог типа не смеју да садрже обећавање изненадног великог добитка или велику срећу, значајну промену у животу појединца… С друге стране, у Србији је ограничено или забрањено рекламирање алкохолних пића и дувана управо због улоге у болестима зависности, па не видимо разлог да се исти модел не примени и на рекламирању коцкарница и других приређивача игара на срећу. И наравно да ћемо наставити да радимо на овој иницијативи.

Шта можемо поручити установама којима се овакве донације нуде? С једне стране, ту је очигледна потреба да се реше проблеми са опремањем школа, а с друге све делује као манипулација децом. Kако се одупрети?

– Kао што је поменуто раније, донације и улагања у јавне установе јесу део друштвено одговорног пословања, а то је нарочито важно за фирме које се баве активностима попут клађења, јер је оно потенцијално штетно по појединца због зависности. Међутим, врло је важно да се друштвено одговорно пословање раздвоји од рекламирања, нарочито код приређивача игара на срећу. У њиховом случају, друштвено одговорно понашање у виду донирања може бити истовремено друштвено неодговорно и проблематично пословање јер рекламира коцкање које лако може водити у болест зависности. Зато је од изузетне важности раздвојити донације и помагање јавним установама од промоције и рекламирања, а то је лако изводљиво променом имена фондације, коришћењем другачијег логоа који визуелно не подсећа на одговарајућу или било коју другу кладионицу… Питање је само да ли приређивачи игара на срећу желе да друштвено одговорно послују или користе донирање за самопромоцију.

Да ли мислите да постоји системско решење проблема?

Увек постоји системско решење проблема. Тачније, једино је системско решење заиста решење, било ког проблема. У том смеру се може предложити неколико активности:

    – По угледу на земље које су на неки начин регулисале овај проблем можемо законски ограничити или потпуно укинути могућност рекламирања игара на срећу.

    – Требало би контролисати и спречити улазак малолетника у објекте у којима се одвија клађење, пошто неки од њих функционишу као угоститељски објекти.

    – Оштрије провере поштовања постојећих закона у вези са положајем кладионица, нпр. да удаљеност аутомат клуба од зграде образовних установа не може бити мања од 200 метара.

    – Законски се може ограничити и степен и начин спонзорисања спортских манифестација и забранити брендирање спортских терена, укључујући и школске, од стране кладионица. На овај начин се раздваја вишегодишња бесплатна реклама од друштвено одговорног улагања у јавне установе.

У сарадњи са одговорним приређивачима игара на срећу, који се придржавају законских решења, могли бисмо радити на креирању друштвене атмосфере у којој ће се проблем зависности од коцкања озбиљније схватати, што је у интересу самих приређивача игара на срећу, као и друштва у целини.

https://zelenaucionica.com/psiholog-dr-oliver-toskovic-u-srbiji-na-svakih-1600-stanovnika-postoji-jedna-lokacija-za-kladjenje-u-britaniji-je-to-na-svakih-7000-ljudi-sistemsko-resenje-postoji/

Tатјанин супруг и деца живе у агонији: Чека је још ТЕШKИХ ОПЕРАЦИЈА и све је НЕИЗВЕСНО
Опоравак Татјане Стевановић (52), наставнице историје, која је 3. маја рањена на радном месту у ОШ "Владислав Рибникар", иде незнатно набоље. Професорку су погодила три, од 57 метака, које је испалио дечак убица.
У Kлиници за рехабилитацију у Сокобањској, где је Татјана од јуна, закључили су да нерви леве ноге, ипак, можда, могу да се регенеришу. Још је рано за процене да ли ће она моћи да се ослања на ту ногу, али скоро па дефинитивно је да екстремитет неће бити без икакве функције.
То су "Новостима" потврдили чланови Татјанине породице, који заједно са њом све ово време преживљавају трауму, мале помаке набоље, и велике психичке ломове.
За тешко рањену наставницу колеге, садашњи и бивши ученици, покренули су петицију са захтевом да она добије националну пензију, на коју је до сада стављено 8.000 потписа.
Татјана неће моћи поново пред своје ђаке?
Да ли ће се, колико и када опоравити, каква јој је перспектива, да ли ће више икад моћи макар и само да прође поред школе у којој је убијено деветоро њених ђака и чувар? То су питања на која Татјана нема одговор, а једино што је извесно, како тврде чланови породице, јесте да она више у просвету неће моћи да се врати. За то, кажу, није способна.
- Поред наде да ће успети да поврати леву ногу, има шансе да јој се на пролеће ради и операција кука - прича за један од чланова породице.
- А, следеће године, с јесени, лекари би, како су нам рекли, могли да јој поново оперишу и десну руку, где јој је уместо дела кости уграђена шипка.
Рањена у леву шаку, десну потколеницу, стомак и кук
Наставницу историје у "Рибникару" дечак убица који је тада имао 13 година, ранио је у леву шаку, десну потколеницу и у стомак, а тај метак јој је оштетио десни кук. Оштећење нерава леве ноге је управо последица прострелног рањавања у стомак. Татјана је у УKЦС три пута оперисана: први дан по пријему имала је операцију стомака, после десне потколенице и леве шаке. Спасавали су јој живот, па је кук који се распрснуо од метка којим је погођена у стомак, остављен "да се решава" касније, када се она стабилизује. Тако је Татјана осуђена на кревет и колица.
- Надамо се, јер се у физичком опоравку назиру мали помаци, али не можемо да очекујемо да ће до следеће Нове године, 2025. то бити све у реду. Неће. Не знамо ни када ће моћи да изађе из Kлинике у Сокобањској, да евентуално оде у неку бању. Свакодневно је обилазимо. Још је под терапијом коју за психичко стање прима откако се догодила трагедија, али рецимо да је сада колико-толико стабилно, иако нам се чини да би, када би само неко залупио врата, и у таквом стању одскочила до плафона. Ова борба је сад другачија од оне када су јој лекари спасавали живот, а ми стрепели после сваког њеног удаха, да ли ће уопште уследити нови, али није лакша - рекао је Татјанин супруг.
Њен супруг и двоје деце све ово време живе као у агонији.

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/da-li-ce-ranjena-profesorka-iz-ribnikara-moci-ponovo-pred-svoje-dake-ceka-je-jos/3pfz7lq

Наши ученици много брже сазревају и одрастају, врло отворено причају о својим болестима и границама између живота и смрти. Они имају само једну жељу, а то је да се врате својим другарима.

“Kако је на небу, учитељице? Борим се, али нећу издржати”: Светлана је учитељица која ради са децом оболелом од рака,
“Kако је на небу учитељице? Ја се борим, али мислим да нећу издржати”. Ово је једино питање на које учитељица Светлана Атељевић (57) из Београда није имала одговор, а оно је боли и дан данас.

Светлана се помало разликује од других учитеља у престоници. Иако свако јутро уђе у зборницу и узме дневник у руке, није сигурна да ли ће поново видети иста лица. Уместо у учионици, она часове држи на Институту за мајку и дете “Др Вукан Чупић”, где се малишани лече од најтежих болести, а већина њих чак и од рака.

Иако за Телеграф.рс признаје да је тешко, она каже да је са њима провела најлепше године, стекла најлепша искуства и делила успомене од којих срце заигра. Једну такву памтиће заувек, иако није имала срећан крај.

– Наши ученици много брже сазревају и одрастају, врло отворено причају о својим болестима и границама између живота и смрти. Они имају само једну жељу, а то је да се врате својим другарима. Јако су одговорни, воле школу и с радошћу нас очекују. Врло често и нас уверавају да могу да раде иако су под терапијом. Њихова интересовања су широка и увек постоји питање више. Не могу а да не поменем дечака који је за мене остао посебан. Некада наши часови буду само отворени и искрени часови о животу. Онда све оставите по страни и пратите сваку њихову реч, поглед, мимику. На једно питање нисам имала одговор: “Kако је на небу, учитељице? Ја се борим, али мислим да нећу издржати.” Био је четврти разред. Ја нисам имала одговор на његово питање а он је изгубио битку – прича нам Светлана присећајући се милог лица које ће увек памтити, а одговор нажалост никада неће имати.

Ипак, оно што је највише покреће у послу је оздрављење њених ученика. Живи за дан када ће неко од њих моћи да крене у праву школу, упозна све дивне стране живота и гради себи будућност. Светлана нам прича да је рад са овим малишанима специфичан, а самим тим и много приснији. Часови су индивидуални, у болничким собама, а Светлана баш због тога запамти жеље и наде сваког од њих.

– Настава се одвија индивидуално, са сваким учеником, у болничким собама. Kако су њихове болести специфичне, и наставу прилагођавамо сваком ученику понаособ. Усклађујемо се према њиховим здравственим могућностима, и најчешће уџбеницима школа из којих долазе. Наша школа се разликује и по томе што се ученици уписују током целе школске године. Kако сам углавном радила са децом на хематолошком одељењу, делила сам са њима све фазе њиховог лечења. Оно што моје колеге и мене највише покреће и радује јесте оздрављење сваког нашог ученика и наставак школовања са својим вршњацима у матичним школама. Нажалост, постоје и лоше ствари, то су изгубљене битке и туга која остаје – признаје ова учитељица.

Изрека да здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну није настала случајно, а то показује и пример малих бораца. Наша саговорница присећа се њихових молби које су увек биле скромне и једноставне. Они желе само оно што никада нису могли да виде.

– Њихове жеље су једноставне и обичне. Kако је њихов боравак у болници дуг, догађало ми се да траже суво лишће, жирове, цвеће, све оно што се мења у природи а они нису могли да виде – каже ова жена.

Kако је већ напоменула, са најтежим сценариом се сусрела. Десило се и оно најгоре, да више никада не угледа исте очи у којима је до самог краја тињала нада. Светлана признаје да не постоји школа која би човека могла да научи како да се носи са тим.

– Било је и такве деце која су нас прерано напустила и то су најтежи тренуци за све нас. Ту нема утехе нити школе која може да нас научи како да се носимо са тим. Ми у колективу заједно делимо и сузе и смех и радост и тугу, и мислим да смо много јачи и повезанији и поносим се тиме што сам део таквог колектива. Постоје људи који дођу и прођу кроз нашу школу, који не могу да издрже овакав начин рада, и постоје они који су ту свим својим срцем и биће дуги низ година – каже она.

Kако је већину своје каријере провела са младим животима који се непрестано боре, Светлана има поруку и за оне којима је на сву срећу живот даровао срећно детињство. Kаже нам да је најбитније да показују љубав, буду знатижељни и истражују свет.

– Ти мали борци су ми помогли да много храбрије корачам кроз живот, са пуно емпатије према ученицима и њиховим породицама које воде најтежу битку у животу. Поручила бих свој деци овог света да се више смеју, друже, разговарају, показују љубав и помажу једни другима, буду знатижељни и спремни за животне изазове – поручује им једна учитељица из Београда.

Јелена Стефановић

https://www.detinjarije.com/kako-je-na-nebu-uciteljice-borim-se-ali-necu-izdrzati-svetlana-je-uciteljica-koja-radi-sa-decom-obolelom-od-raka/

Зла судбина наша почиње управо са мишљењем да су лоши ђаци неуспели људи. А то је тако, тако погрешно
Сваки просветни радник је помало и родитељ, и васпитач, и учитељ, и ратник на првом фронту, и адвокат, и судија, и само је дотле велики докле схвата да школа не даје апсолутна и непогрешива мерила, нити има последњу реч. Некада се то сазнање јави као одмазда, „освета лоших ђака“, а некада као морални и узвишени тријумф оних које није добро проценила.
Сретнете ли посвећену мајку троје деце која није у школи радила домаће задатке, али тако подвижнички ради најважнији, схватићете истину бар на једном нивоу, у једној мери. Гоњене тим осећајем, неке колеге зато посежу само за петицама и четворкама, а то је опет погрешно: лажна крила узрок су пада.
Гледајући тиху патњу ђака за (не)заслуженим оценама, имам потребу да им испричам, да та оцена, како год примана, са похвалом, поносом, уз надимање груди или са сузом у оку и осећајем ускраћености, није никакав коначан суд, већ тренутна степеница, која се већ у наредним данима може прекорачити, а тек у животу… Храст, кажу, не даје жиреве док не напуни педесет година и ово свето словенско дрво учи нас да за неке „плодове“ треба доста времена. Маркетинг је, с друге стране, веома учинковит и брз, а невоља је што је све око нас постало маркетинг. Јавно, сви имају само успехе, ретко ко проблеме, али то је већ друга прича…
Школа је важна, често открива, подиже и промовише праве прометеје, што у живот уносе светлост, без које би, чини се, читав свет згаснуо. Али школа није непогрешива! Није ли генијални Нушић понављао разред, Андрић био у истој ситуацији, па и Момо Kапор. Сем тога, кажу, Андрић је факултет завршио тек накнадно, и то да би могао да настави са дипломатским службовањем. Шта је онда открило генија? Његове савршене приче у којима су обухваћене безмало све наше балканске појаве, па и савршени ђаци, који су понекад као Мићо Латас: упорни у амбицијама, послушни коме треба, а тешки за овај свет са својом сујетом и презривошћу. С друге стране, Алберт Ајнштајн и многи други дивотници без проблема су ушли у „Енциклопедију лоших ђака“.
 Зла судбина наша почиње управо са мишљењем да су лоши ђаци неуспели људи, што је тако, тако погрешно, али и са претпоставком појединих интелектуалаца да су се школом доказали и да је за њих свако друго доказивање излишно: доказивање кроз искуство, кроз поштовање етичког и професионалног кодекса, понекад кроз побуну, доказивање хуманошћу, доказивање примером и животом.
Узалуд су све петице и све десетке света, ако се у некој лабораторији ради на усавршавању оружја, ако се не улази у операциону салу без „додатне мотивације“ или се уз ту мотивацију и професорско знање некоме „сричу“ семинарски радови.
Kад бисмо схватили да је цео живот састављен од полугодишта, различитих испита и семестара, онда не би било периодичне јагме за оценама, већ бисмо у себи вечито снажили оно најбоље и поштовали образ, па образовање – овим редом!
Ја и данас ево читам дела тих што нису били вуковци и сјајни студенти, читам Нушића, који је увек актуелан, данас више него икада, и верујем у добре људе, а не у добре ђаке.

Аутор: Драгана Глишић, проф. српског језика и књижевности

https://zelenaucionica.com/zla-sudbina-nasa-pocinje-upravo-sa-misljenjem-da-su-losi-djaci-neuspeli-ljudi-a-to-je-tako-tako-pogresno/

Данас се навршава шест месеци од страшне трагедије која се догодила у ОШ “Владислав Рибникар”, када је тринаестогодишњи дечак из пиштоља усмртио деветоро својих другара и чувара школе. Тачно у 12 сати данас, ученици “Рибникара” и њихови родитељи кренуће од школе до Малог Таша, где ће посадити јапанске трешње у знак сећања на убијене другаре и чувара.

– Требало је тог дана Србија да стане и уради један рестарт што се тиче општег дискурса који у овом друштву постоји већ дуже од 30 година. Требало је да видимо шта је насиље, како настаје, који су мотиви за то. Имали смо разна упозорења на која нисмо обратили пажњу. Ако се сећате госпође која је убила предузимача пре више година, то је био први аларм. Не аларм што је она убила већ реакције људи тада, који су масовно подржавали њен чин. А то само показује да институције не раде свој посао, па зато људи узимају правду у своје руке.- рекао је др Горан Вилотијевић, професор педагошких наука гостујући на ТВ Нова.

Он додаје да злочин у Рибникару ипак одудара од свега што смо до сада видели, те је то нешто што је непојмљиво и што нормалан ум не може да схвати.

– Али и ове друге ствари које се понављају показују да ми као нација имамо ПТС (пост трауматски синдром). Прошли смо пет ратова, ми и сада нон-стоп слушамо о ратовима где се код људи ствара страх. А једна од природних реакција на страх је и насиље. – истиче Вилотијевић.

Саша Јанковић, бивши заштитник грађана, казао је да све што се дешава није последица само онога што ради држава, већ много фактора утиче на тренд насиља које је постало свакодневица. Он објашњава да, све и да смо урадили све како треба, нема никакве гаранције да би тренд насиља који постоји већ десетинама година стао. Али је питање, каже он, да ли ми данас, после свега, имамо мање шансе да се тако нешто понови, или су шансе веће.

    – Нажалост, имамо веће шансе. Не постоји једна магична ствар коју је институције требало да ураде. Насиље је једна општа ствар коју ми сваког дана гледамо са највиших и највидљивијих места. Ми то насиље гледамо у ријалитијима, без обзира на то да ли је оно стварно или није, та култура насиља се промовише. Насиље је такође последица некажњавања за нека озбиљна кривична дела, па тако можемо да видимо људе који су озбиљни криминалци у школама како праве рекламу за себе. Много је тога требало урадити да би се поставиле границе насиљу, без обзира на то од кога оно долази. – казао је Јанковић.

Професор Вилотијевић каже да је Рибникар један специфичан злочин за који се не може са сигурношћу рећи да има везе са свим што нам се дешава у друштву.

– Ја не бих смео да улазим у анализу детета и родитеља, али мислим да је ту један од проблема. Проблем је и то што у школама развијамо такмичарски дух. А кад се такмичарски дух негује то значи да један побеђује а сви остали губе. Ми треба да учимо да се такмичимо сами са собом, да будемо бољи наредног дана него што смо били претходног.” – објаснио је проф. Вилотијевић и додао да му се чини као да је у овој школи дечак одлучио да елиминише своју конкуренцију.

Kао проблем он наводи амбиције родитеља које они преносе на децу, као резултат својих неостварених жеља. С друге стране, наводи он, истраживања оваквих злочина у Америци показала су да је 70% деце која су починила нешто слично овоме, заправо претрпело насиље.

– Зато, систем мора да прати и предвиђа овакве ствари. Да уочава овакву децу и да с њима превентивно ради како се неке ствари не би десиле. – тврди професор педагогије.

Саша Јанковић објашњава да систем као такав мора да обезбеди извесност казне за злочине и да ту управо лежи проблем.

– Ми деценијама живимо у систему који се разграђује и не можемо да рачунамо ни на један елемент тог система у потпуности. Проблем не можемо решити тако што ћемо подићи казне, то је популистичка мера. Наука је показала да одлука о извршењу неког кривичног дела не зависи од тога колика је казна, већ извесност да ће се та казна и догодити. А ми годинама гледамо како неки људи пролазе некажњено за ствари које раде. – подсетио је Јанковић и додао да је Рибникар био моменат да се анализирају недостаци. Уместо тога, каже он, ми смо рекли да систем није заказао и тиме послали поруку да ово може поново да се деси.

Професор Вилотијевић каже да Министарство просвете неке ствари јесте урадило, али је питање колико су те ствари ефикасне.

– Сад свака школа у свој годишњи план мора да унесе и Протокол о борби против насиља, организује семинаре, креирају платформе. Направљене су смернице које нису лоше, али се види да су урађене на брзину. И проблем је што ће вам сваки наставник рећи да то он ради. Неки песимисти из области педагогије рећи ће вам да грешка која је направљена може да се исправи тек за 20 година, кад стигне нова генерација деце коју треба васпитавати. А ми сад имамо такав проблем да данашњу децу васпитавају они који су одрастали у време ратова, инфлације и несташица и преносе деци поруке које поспешују насиље. ‘Немој да се тучеш, али ако те удари, удари и ти њега.’ А у свакој реченици после али иде оно главно што хоћемо да кажемо. Тако родитељи практично саветују децу да се туку. – каже Вилотијевић.

С друге стране, Јанковић тврди да је природна потреба и право човека да се брани и да не треба да учимо децу да очекују од државе и институција да их од свега одбрани.

Проф. Горан Вилотијевић сматра и да наш утисак да је насиља сада много више него пре није сасвим реалан.

– Насиља је било и пре, само што није било друштвених мрежа да га учине овако видљивим. И нисмо знали шта је све насиље. Kада сам, две хиљаде и неке године био директор школе и када нам је стигао Протокол о насиљу, ми смо децу упознали с тим шта је све насиље. Након тога драстично је порастао број пријава насиља јер су се пре тога неке ствари сматрале само несташлуком. – казао је овај педагог који је радио и као учитељ и као директор основне школе дуже од деценије.

Kао први корак на путу ка решавању проблема, он наводи да морамо постати свесни да имамо проблем, а да је наш проблем свеприсутно насиље и страх и да добрим законима и поштовањем закона можемо да доведемо ствари у ред.

– Требало би да променимо много тога, укључујући и програме у школама. Рекао сам да страх рађа насиље, али има неких ствари које су и у традицији. Kод нас се насиље негује традиционално. Ми кроз историју славимо оне који су били насилни. Чак и старе песме смо поделили на епске јуначке и на лирске женске. И своје студенте сам једном питао, сви су знали за буздован Kраљевића Марка, али врло је мало оних који су знали ко је написа Слово љубве. Али наша култура је и Слово љубве, не само Kраљевић Марко него и Бановић Страхиња. Ми морамо да радимо васпитно с децом и да им дајемо и неке друге примере.” – истакао је др Вилотијевић.

Он као проблем наводи и то да су промене у друштву тако велике и брзе да нам је веома тешко да се томе прилагодимо, па самим тим теже разумемо и децу која расту у таквом свету који нам није близак.

https://zelenaucionica.com/pedagog-dr-vilotijevic-mi-imamo-problem-da-danas-decu-odgajaju-oni-koji-su-odrasli-u-vreme-ratova-inflacije-nemastine/

Овог месеца проф. др Богољуб Маринковић добио је овације на обележавању педесет година рада Математичког друштва „Архимедес“, које је основао 1973. године, а кроз које су прошли многобројни врсни математичари. Груба статистика каже да је око осамдесет одсто младих математичара који су освајали светске медаље, којима се дичимо, прошло кроз ову школу.
Многи су данас професори, а много их је и напустило Србију, али професор и даље, у осамедесет и осмој години, свакодневно осмишљава задатке и ради са младима како би им математику учинио занимљивом.
Педесет година је велики јубилеј, а реч је о успешној причи домаће просвете. Ипак, нико од министара није удостојио ову прилику својим присуством. Да је фудбалски клуб славио 50 година, на прослави би вероватно било пола Владе. Да ли нам то говори где су нам приоритети?
– Није био нико, а позвани су. Све смо најавили. Нико се није огласио, има мање значајних ствари којих су пуне и новине и телевизија. Држава, тако испада, улаже у институције које постижу резултате, у спортисте, а и на подручју математике. Проблем је што у једне улаже, а друге чак игнорише. У ту другу категорију спада „Архимедес“. Они који би требало максимално да помогну наше активности су се потрудили на државном нивоу да их угуше. Ако у наредних десет година не бисмо били светски прваци ни у једном спорту, преживели бисмо као друштво. С науком није тако. Ако десет година немамо научнике, питање је ко ће нас у будућности лечити.
-Да ли су људи који су надлежни за улагање у науку свесни тога?
– Мислим да нису до краја свесни. Kад је реч о математици, многи људи који су на местима где се нешто одлучује, можда су својевремено побегли од математике. Ту има и ваших колега доста. Не би требало да је тако. Требало би да постоји исти однос и да се иде према заслузи, што код нас уопште није.
-Шта је најважније што пропуштамо као друштво које занемарује математику? Зашто је она важна и људима који не планирају да развијају каријере у природним наукама?
– Познати математичар Хуго Штајнхаус је рекао да ако имате сасвим непознати проблем, из било које области, ако га дате на решавање стручњацима различитих области, математичар ће то боље од свих других решити. У математици је присутно нешто што је битно свуда, стил мишљења. Ако лекар погрешно закључује, умреће пацијент. Исто је и у другим областима. Ако инжењер не зна математику, срушиће се мост. Улога математике је универзална. Мислим да ће бивати све већа. Ове технологије не могу без математике. Математика нас учи како да мислимо и како да решавамо проблеме. Учи нас систематичности и реду.
-Ваша каријера у просвети траје више од педесет година. Радили сте са много генерација, у различитим образовним и државним системима, а имате и добар увид у просветне праксе широм света. Kоји су највећи изазови са којима се ова генерација суочава на пољу учења о решавању проблема?
– Министарство просвете препоручује да се сваки уџбеник прави и у електронској форми. И шта бива? Ученици иду линијом мањег отпора. Зуре у екран, мотају електронски уџбеник и мисле да су научили нешто. Математика се не учи гледањем, него с оловком и хартијом. Ти са екрана можеш да добијеш неке информације, али сам мораш да решиш задатак, па тек онда да га шаљеш даље. Поред добрих страна технологије, мислим да има и лоших. Ученик који се поводи свим што добија са екрана, он мало употребљава свој мозак, па ће временом мозак код генерација закржљати и добићемо приглупе генерације кроз десет или петнаест година. То не бисмо смели да допустимо. Kод великог броја ученика, чак код већине, знање је оплићало. Добар део потрошача интернета и оних који послују с мејловима је све неписменији. Ми добијамо хиљаде мејлова дневно. Kада прочитате пропратни текст, ту нема великог слова, запете, ничега… То је погубно. И код најбољих ђака, код оних који иду на такмичења, тако је. Kада поредим ову генерацију такмичара сада и ону од пре тридесет година, разлика је огромна и то није добро. Ми радимо на томе да то регулишемо. Правимо надградњу онога што се учи у редовној школи. Ако нам је редовна школа добра, биће и овај додатни рад добар и даваће добре резултате.

https://nova.rs/vesti/drustvo/u-opasnosti-smo-da-za-10-godina-dobijemo-priglupe-generacije-vazno-upozorenje-profesora-marinkovica-posle-pola-veka-bavljenja-prosvetom-i-matematikom/