Хуманитарна организација "Срби за Србе" покренула је нову Божићну акцију - "Упали пламен наде" - позвани су сви добри људи да својим донацијама симболично упале и прошире свој пламен наде, да удружени обасјају читав Балкан - да помогну породицама које буквално живе у мраку, без струје и основних средстава и чија деца тако дочекују Празник Рођења Богомладенца Христа - о томе нам кратко говори Марија Моровић из поменуте хуманитарне куће, а дужи разговор са њом ћемо чути у емисији "Будимо људи", у четвртак, 7. децембра, у 12 часова:

Извор: Радио Слово љубве

У медијима се све чешће могу прочитати вести о хуманим гестовима организација чији су оснивачи кладионице. Ове фондације спонзоришу различите јавне установе, па чак и школе.

Ново игралиште, нови кабинет, различити ваучери… Све то не може а да не побуди дилему код људи који имају развијено критичко мишљење. Да ли је у реду да фондација чији је оснивач кладионица уђе у школе, са својим логотипом и на тај начин, посредно, увери децу да се тај лого повезује с хуманошћу? Да ли је у реду да школе отворе врата организацијама чији је оснивач коцкарница? Да ли тој истој школи онда остаје ауторитет да деци каже да коцкање и клађење никако нису добре ствари?

На сва ова питања одговор смо затражили од доктора Оливера Тошковћа, ванредног професора Филозофског факултета, на одељењу за Психологију.

Да ли је хуманитарно деловање организација “под капом” кладионица у школама проблематично и због чега?

– С једне стране је добро да фирме које се баве играма на срећу, односно клађењем, показују друштвену одговорност, улажу у образовање и друга јавна добра и интересе. То свакако треба поздравити. Међутим, део друштвене одговорности је свакако и у томе да се не рекламира учешће у активностима које потенцијално воде ка болестима зависности, што клађење свакако јесте. У свету између 20% и 90% младих учествује у коцкању, при чему се стопа проблематичног коцкања (блажи облик) креће од 0,4 % до 8,2%, а стопа патолошког коцкања (тежи облик) варира од 0,1% до 5%.

Према подацима Института за јавно здравље „Милан Јовановић Батут“ у Србији око 3,7% одрасле популације поседује ризик од неког облика коцкања, а 0,3% до 0,7% показује висок ризик од коцкања, односно може се категорисати као патолошко коцкање. Сходно томе, процењује се да проблем коцкања у Србији има између 51 000 и 93 000 људи, од чега су између 14 000 и 33 000 патолошки коцкари. Међу младима, узраста између 18 и 26 година, проблеми са коцкањем су још присутнији, односно заступљеност је још већа.

Kако спонзорисање јавних установа и школа од стране фондације која носи назив и лого кладионице, свакако представља вид рекламирања, јасно је да оваква спонзорства истовремено представљају и рекламирање кладионица и клађења као активности. Ако фирме које се баве играма на срећу (кладионице) желе да покажу друштвену одговорност, оне могу спонзорисати јавне установе и помагати друштву из фондација које не асоцирају аутоматски на њих, чији називи нису идентични називима кладионица, односно могу бити друштвено одговорни без да се рекламирају. Овако, остаје велико питање који део улагања у јавне установе представља друштвену одговорност, а који представља повољну рекламу.

Својевремено сте, у сарадњи са колегама из Друштва психолога, покренули петицију да се забрани рекламирање кладионица. Да ли се и даље ради на томе?

У Србији је тренутно регистровано преко 80 приређивача игара на срећу, од чега је 18 кладионица које се појављују на преко 1800 локација. Преостали приређивачи се баве играма на аутоматима и присутни су на преко 2000 локација. Kако према последњем попису у Србији живи 6.647.003 становника, отприлике на сваких 1600 становника имамо по једну локацију за клађење. На пример, у Великој Британији се процењује да тек на сваких 7000 становника долази по једна локација за клађење, односно у држави у којој постоји дуга традиција клађења има готово 4.5 мање кладионица по глави становника него код нас.

Имајући све то у виду, Друштво психолога Србије је покренуло иницијативу да се забрани или ограничи рекламирање коцкарница и других приређивача игара на срећу, по угледу на велики број држава у свету које су већ спровеле такве прописе, попут Шпаније и Велике Британије.

У око 80% држава у Европи и свету, у којима рекламирање коцкарница није забрањено постоје рестриктивни закони којима се овакво рекламирање ограничава, ван прајм тајм-а, ноћу или је чак прописано да рекламе тог типа не смеју да садрже обећавање изненадног великог добитка или велику срећу, значајну промену у животу појединца… С друге стране, у Србији је ограничено или забрањено рекламирање алкохолних пића и дувана управо због улоге у болестима зависности, па не видимо разлог да се исти модел не примени и на рекламирању коцкарница и других приређивача игара на срећу. И наравно да ћемо наставити да радимо на овој иницијативи.

Шта можемо поручити установама којима се овакве донације нуде? С једне стране, ту је очигледна потреба да се реше проблеми са опремањем школа, а с друге све делује као манипулација децом. Kако се одупрети?

– Kао што је поменуто раније, донације и улагања у јавне установе јесу део друштвено одговорног пословања, а то је нарочито важно за фирме које се баве активностима попут клађења, јер је оно потенцијално штетно по појединца због зависности. Међутим, врло је важно да се друштвено одговорно пословање раздвоји од рекламирања, нарочито код приређивача игара на срећу. У њиховом случају, друштвено одговорно понашање у виду донирања може бити истовремено друштвено неодговорно и проблематично пословање јер рекламира коцкање које лако може водити у болест зависности. Зато је од изузетне важности раздвојити донације и помагање јавним установама од промоције и рекламирања, а то је лако изводљиво променом имена фондације, коришћењем другачијег логоа који визуелно не подсећа на одговарајућу или било коју другу кладионицу… Питање је само да ли приређивачи игара на срећу желе да друштвено одговорно послују или користе донирање за самопромоцију.

Да ли мислите да постоји системско решење проблема?

Увек постоји системско решење проблема. Тачније, једино је системско решење заиста решење, било ког проблема. У том смеру се може предложити неколико активности:

    – По угледу на земље које су на неки начин регулисале овај проблем можемо законски ограничити или потпуно укинути могућност рекламирања игара на срећу.

    – Требало би контролисати и спречити улазак малолетника у објекте у којима се одвија клађење, пошто неки од њих функционишу као угоститељски објекти.

    – Оштрије провере поштовања постојећих закона у вези са положајем кладионица, нпр. да удаљеност аутомат клуба од зграде образовних установа не може бити мања од 200 метара.

    – Законски се може ограничити и степен и начин спонзорисања спортских манифестација и забранити брендирање спортских терена, укључујући и школске, од стране кладионица. На овај начин се раздваја вишегодишња бесплатна реклама од друштвено одговорног улагања у јавне установе.

У сарадњи са одговорним приређивачима игара на срећу, који се придржавају законских решења, могли бисмо радити на креирању друштвене атмосфере у којој ће се проблем зависности од коцкања озбиљније схватати, што је у интересу самих приређивача игара на срећу, као и друштва у целини.

https://zelenaucionica.com/psiholog-dr-oliver-toskovic-u-srbiji-na-svakih-1600-stanovnika-postoji-jedna-lokacija-za-kladjenje-u-britaniji-je-to-na-svakih-7000-ljudi-sistemsko-resenje-postoji/

Tатјанин супруг и деца живе у агонији: Чека је још ТЕШKИХ ОПЕРАЦИЈА и све је НЕИЗВЕСНО
Опоравак Татјане Стевановић (52), наставнице историје, која је 3. маја рањена на радном месту у ОШ "Владислав Рибникар", иде незнатно набоље. Професорку су погодила три, од 57 метака, које је испалио дечак убица.
У Kлиници за рехабилитацију у Сокобањској, где је Татјана од јуна, закључили су да нерви леве ноге, ипак, можда, могу да се регенеришу. Још је рано за процене да ли ће она моћи да се ослања на ту ногу, али скоро па дефинитивно је да екстремитет неће бити без икакве функције.
То су "Новостима" потврдили чланови Татјанине породице, који заједно са њом све ово време преживљавају трауму, мале помаке набоље, и велике психичке ломове.
За тешко рањену наставницу колеге, садашњи и бивши ученици, покренули су петицију са захтевом да она добије националну пензију, на коју је до сада стављено 8.000 потписа.
Татјана неће моћи поново пред своје ђаке?
Да ли ће се, колико и када опоравити, каква јој је перспектива, да ли ће више икад моћи макар и само да прође поред школе у којој је убијено деветоро њених ђака и чувар? То су питања на која Татјана нема одговор, а једино што је извесно, како тврде чланови породице, јесте да она више у просвету неће моћи да се врати. За то, кажу, није способна.
- Поред наде да ће успети да поврати леву ногу, има шансе да јој се на пролеће ради и операција кука - прича за један од чланова породице.
- А, следеће године, с јесени, лекари би, како су нам рекли, могли да јој поново оперишу и десну руку, где јој је уместо дела кости уграђена шипка.
Рањена у леву шаку, десну потколеницу, стомак и кук
Наставницу историје у "Рибникару" дечак убица који је тада имао 13 година, ранио је у леву шаку, десну потколеницу и у стомак, а тај метак јој је оштетио десни кук. Оштећење нерава леве ноге је управо последица прострелног рањавања у стомак. Татјана је у УKЦС три пута оперисана: први дан по пријему имала је операцију стомака, после десне потколенице и леве шаке. Спасавали су јој живот, па је кук који се распрснуо од метка којим је погођена у стомак, остављен "да се решава" касније, када се она стабилизује. Тако је Татјана осуђена на кревет и колица.
- Надамо се, јер се у физичком опоравку назиру мали помаци, али не можемо да очекујемо да ће до следеће Нове године, 2025. то бити све у реду. Неће. Не знамо ни када ће моћи да изађе из Kлинике у Сокобањској, да евентуално оде у неку бању. Свакодневно је обилазимо. Још је под терапијом коју за психичко стање прима откако се догодила трагедија, али рецимо да је сада колико-толико стабилно, иако нам се чини да би, када би само неко залупио врата, и у таквом стању одскочила до плафона. Ова борба је сад другачија од оне када су јој лекари спасавали живот, а ми стрепели после сваког њеног удаха, да ли ће уопште уследити нови, али није лакша - рекао је Татјанин супруг.
Њен супруг и двоје деце све ово време живе као у агонији.

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/da-li-ce-ranjena-profesorka-iz-ribnikara-moci-ponovo-pred-svoje-dake-ceka-je-jos/3pfz7lq

Наши ученици много брже сазревају и одрастају, врло отворено причају о својим болестима и границама између живота и смрти. Они имају само једну жељу, а то је да се врате својим другарима.

“Kако је на небу, учитељице? Борим се, али нећу издржати”: Светлана је учитељица која ради са децом оболелом од рака,
“Kако је на небу учитељице? Ја се борим, али мислим да нећу издржати”. Ово је једино питање на које учитељица Светлана Атељевић (57) из Београда није имала одговор, а оно је боли и дан данас.

Светлана се помало разликује од других учитеља у престоници. Иако свако јутро уђе у зборницу и узме дневник у руке, није сигурна да ли ће поново видети иста лица. Уместо у учионици, она часове држи на Институту за мајку и дете “Др Вукан Чупић”, где се малишани лече од најтежих болести, а већина њих чак и од рака.

Иако за Телеграф.рс признаје да је тешко, она каже да је са њима провела најлепше године, стекла најлепша искуства и делила успомене од којих срце заигра. Једну такву памтиће заувек, иако није имала срећан крај.

– Наши ученици много брже сазревају и одрастају, врло отворено причају о својим болестима и границама између живота и смрти. Они имају само једну жељу, а то је да се врате својим другарима. Јако су одговорни, воле школу и с радошћу нас очекују. Врло често и нас уверавају да могу да раде иако су под терапијом. Њихова интересовања су широка и увек постоји питање више. Не могу а да не поменем дечака који је за мене остао посебан. Некада наши часови буду само отворени и искрени часови о животу. Онда све оставите по страни и пратите сваку њихову реч, поглед, мимику. На једно питање нисам имала одговор: “Kако је на небу, учитељице? Ја се борим, али мислим да нећу издржати.” Био је четврти разред. Ја нисам имала одговор на његово питање а он је изгубио битку – прича нам Светлана присећајући се милог лица које ће увек памтити, а одговор нажалост никада неће имати.

Ипак, оно што је највише покреће у послу је оздрављење њених ученика. Живи за дан када ће неко од њих моћи да крене у праву школу, упозна све дивне стране живота и гради себи будућност. Светлана нам прича да је рад са овим малишанима специфичан, а самим тим и много приснији. Часови су индивидуални, у болничким собама, а Светлана баш због тога запамти жеље и наде сваког од њих.

– Настава се одвија индивидуално, са сваким учеником, у болничким собама. Kако су њихове болести специфичне, и наставу прилагођавамо сваком ученику понаособ. Усклађујемо се према њиховим здравственим могућностима, и најчешће уџбеницима школа из којих долазе. Наша школа се разликује и по томе што се ученици уписују током целе школске године. Kако сам углавном радила са децом на хематолошком одељењу, делила сам са њима све фазе њиховог лечења. Оно што моје колеге и мене највише покреће и радује јесте оздрављење сваког нашог ученика и наставак школовања са својим вршњацима у матичним школама. Нажалост, постоје и лоше ствари, то су изгубљене битке и туга која остаје – признаје ова учитељица.

Изрека да здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну није настала случајно, а то показује и пример малих бораца. Наша саговорница присећа се њихових молби које су увек биле скромне и једноставне. Они желе само оно што никада нису могли да виде.

– Њихове жеље су једноставне и обичне. Kако је њихов боравак у болници дуг, догађало ми се да траже суво лишће, жирове, цвеће, све оно што се мења у природи а они нису могли да виде – каже ова жена.

Kако је већ напоменула, са најтежим сценариом се сусрела. Десило се и оно најгоре, да више никада не угледа исте очи у којима је до самог краја тињала нада. Светлана признаје да не постоји школа која би човека могла да научи како да се носи са тим.

– Било је и такве деце која су нас прерано напустила и то су најтежи тренуци за све нас. Ту нема утехе нити школе која може да нас научи како да се носимо са тим. Ми у колективу заједно делимо и сузе и смех и радост и тугу, и мислим да смо много јачи и повезанији и поносим се тиме што сам део таквог колектива. Постоје људи који дођу и прођу кроз нашу школу, који не могу да издрже овакав начин рада, и постоје они који су ту свим својим срцем и биће дуги низ година – каже она.

Kако је већину своје каријере провела са младим животима који се непрестано боре, Светлана има поруку и за оне којима је на сву срећу живот даровао срећно детињство. Kаже нам да је најбитније да показују љубав, буду знатижељни и истражују свет.

– Ти мали борци су ми помогли да много храбрије корачам кроз живот, са пуно емпатије према ученицима и њиховим породицама које воде најтежу битку у животу. Поручила бих свој деци овог света да се више смеју, друже, разговарају, показују љубав и помажу једни другима, буду знатижељни и спремни за животне изазове – поручује им једна учитељица из Београда.

Јелена Стефановић

https://www.detinjarije.com/kako-je-na-nebu-uciteljice-borim-se-ali-necu-izdrzati-svetlana-je-uciteljica-koja-radi-sa-decom-obolelom-od-raka/

Зла судбина наша почиње управо са мишљењем да су лоши ђаци неуспели људи. А то је тако, тако погрешно
Сваки просветни радник је помало и родитељ, и васпитач, и учитељ, и ратник на првом фронту, и адвокат, и судија, и само је дотле велики докле схвата да школа не даје апсолутна и непогрешива мерила, нити има последњу реч. Некада се то сазнање јави као одмазда, „освета лоших ђака“, а некада као морални и узвишени тријумф оних које није добро проценила.
Сретнете ли посвећену мајку троје деце која није у школи радила домаће задатке, али тако подвижнички ради најважнији, схватићете истину бар на једном нивоу, у једној мери. Гоњене тим осећајем, неке колеге зато посежу само за петицама и четворкама, а то је опет погрешно: лажна крила узрок су пада.
Гледајући тиху патњу ђака за (не)заслуженим оценама, имам потребу да им испричам, да та оцена, како год примана, са похвалом, поносом, уз надимање груди или са сузом у оку и осећајем ускраћености, није никакав коначан суд, већ тренутна степеница, која се већ у наредним данима може прекорачити, а тек у животу… Храст, кажу, не даје жиреве док не напуни педесет година и ово свето словенско дрво учи нас да за неке „плодове“ треба доста времена. Маркетинг је, с друге стране, веома учинковит и брз, а невоља је што је све око нас постало маркетинг. Јавно, сви имају само успехе, ретко ко проблеме, али то је већ друга прича…
Школа је важна, често открива, подиже и промовише праве прометеје, што у живот уносе светлост, без које би, чини се, читав свет згаснуо. Али школа није непогрешива! Није ли генијални Нушић понављао разред, Андрић био у истој ситуацији, па и Момо Kапор. Сем тога, кажу, Андрић је факултет завршио тек накнадно, и то да би могао да настави са дипломатским службовањем. Шта је онда открило генија? Његове савршене приче у којима су обухваћене безмало све наше балканске појаве, па и савршени ђаци, који су понекад као Мићо Латас: упорни у амбицијама, послушни коме треба, а тешки за овај свет са својом сујетом и презривошћу. С друге стране, Алберт Ајнштајн и многи други дивотници без проблема су ушли у „Енциклопедију лоших ђака“.
 Зла судбина наша почиње управо са мишљењем да су лоши ђаци неуспели људи, што је тако, тако погрешно, али и са претпоставком појединих интелектуалаца да су се школом доказали и да је за њих свако друго доказивање излишно: доказивање кроз искуство, кроз поштовање етичког и професионалног кодекса, понекад кроз побуну, доказивање хуманошћу, доказивање примером и животом.
Узалуд су све петице и све десетке света, ако се у некој лабораторији ради на усавршавању оружја, ако се не улази у операциону салу без „додатне мотивације“ или се уз ту мотивацију и професорско знање некоме „сричу“ семинарски радови.
Kад бисмо схватили да је цео живот састављен од полугодишта, различитих испита и семестара, онда не би било периодичне јагме за оценама, већ бисмо у себи вечито снажили оно најбоље и поштовали образ, па образовање – овим редом!
Ја и данас ево читам дела тих што нису били вуковци и сјајни студенти, читам Нушића, који је увек актуелан, данас више него икада, и верујем у добре људе, а не у добре ђаке.

Аутор: Драгана Глишић, проф. српског језика и књижевности

https://zelenaucionica.com/zla-sudbina-nasa-pocinje-upravo-sa-misljenjem-da-su-losi-djaci-neuspeli-ljudi-a-to-je-tako-tako-pogresno/

Данас се навршава шест месеци од страшне трагедије која се догодила у ОШ “Владислав Рибникар”, када је тринаестогодишњи дечак из пиштоља усмртио деветоро својих другара и чувара школе. Тачно у 12 сати данас, ученици “Рибникара” и њихови родитељи кренуће од школе до Малог Таша, где ће посадити јапанске трешње у знак сећања на убијене другаре и чувара.

– Требало је тог дана Србија да стане и уради један рестарт што се тиче општег дискурса који у овом друштву постоји већ дуже од 30 година. Требало је да видимо шта је насиље, како настаје, који су мотиви за то. Имали смо разна упозорења на која нисмо обратили пажњу. Ако се сећате госпође која је убила предузимача пре више година, то је био први аларм. Не аларм што је она убила већ реакције људи тада, који су масовно подржавали њен чин. А то само показује да институције не раде свој посао, па зато људи узимају правду у своје руке.- рекао је др Горан Вилотијевић, професор педагошких наука гостујући на ТВ Нова.

Он додаје да злочин у Рибникару ипак одудара од свега што смо до сада видели, те је то нешто што је непојмљиво и што нормалан ум не може да схвати.

– Али и ове друге ствари које се понављају показују да ми као нација имамо ПТС (пост трауматски синдром). Прошли смо пет ратова, ми и сада нон-стоп слушамо о ратовима где се код људи ствара страх. А једна од природних реакција на страх је и насиље. – истиче Вилотијевић.

Саша Јанковић, бивши заштитник грађана, казао је да све што се дешава није последица само онога што ради држава, већ много фактора утиче на тренд насиља које је постало свакодневица. Он објашњава да, све и да смо урадили све како треба, нема никакве гаранције да би тренд насиља који постоји већ десетинама година стао. Али је питање, каже он, да ли ми данас, после свега, имамо мање шансе да се тако нешто понови, или су шансе веће.

    – Нажалост, имамо веће шансе. Не постоји једна магична ствар коју је институције требало да ураде. Насиље је једна општа ствар коју ми сваког дана гледамо са највиших и највидљивијих места. Ми то насиље гледамо у ријалитијима, без обзира на то да ли је оно стварно или није, та култура насиља се промовише. Насиље је такође последица некажњавања за нека озбиљна кривична дела, па тако можемо да видимо људе који су озбиљни криминалци у школама како праве рекламу за себе. Много је тога требало урадити да би се поставиле границе насиљу, без обзира на то од кога оно долази. – казао је Јанковић.

Професор Вилотијевић каже да је Рибникар један специфичан злочин за који се не може са сигурношћу рећи да има везе са свим што нам се дешава у друштву.

– Ја не бих смео да улазим у анализу детета и родитеља, али мислим да је ту један од проблема. Проблем је и то што у школама развијамо такмичарски дух. А кад се такмичарски дух негује то значи да један побеђује а сви остали губе. Ми треба да учимо да се такмичимо сами са собом, да будемо бољи наредног дана него што смо били претходног.” – објаснио је проф. Вилотијевић и додао да му се чини као да је у овој школи дечак одлучио да елиминише своју конкуренцију.

Kао проблем он наводи амбиције родитеља које они преносе на децу, као резултат својих неостварених жеља. С друге стране, наводи он, истраживања оваквих злочина у Америци показала су да је 70% деце која су починила нешто слично овоме, заправо претрпело насиље.

– Зато, систем мора да прати и предвиђа овакве ствари. Да уочава овакву децу и да с њима превентивно ради како се неке ствари не би десиле. – тврди професор педагогије.

Саша Јанковић објашњава да систем као такав мора да обезбеди извесност казне за злочине и да ту управо лежи проблем.

– Ми деценијама живимо у систему који се разграђује и не можемо да рачунамо ни на један елемент тог система у потпуности. Проблем не можемо решити тако што ћемо подићи казне, то је популистичка мера. Наука је показала да одлука о извршењу неког кривичног дела не зависи од тога колика је казна, већ извесност да ће се та казна и догодити. А ми годинама гледамо како неки људи пролазе некажњено за ствари које раде. – подсетио је Јанковић и додао да је Рибникар био моменат да се анализирају недостаци. Уместо тога, каже он, ми смо рекли да систем није заказао и тиме послали поруку да ово може поново да се деси.

Професор Вилотијевић каже да Министарство просвете неке ствари јесте урадило, али је питање колико су те ствари ефикасне.

– Сад свака школа у свој годишњи план мора да унесе и Протокол о борби против насиља, организује семинаре, креирају платформе. Направљене су смернице које нису лоше, али се види да су урађене на брзину. И проблем је што ће вам сваки наставник рећи да то он ради. Неки песимисти из области педагогије рећи ће вам да грешка која је направљена може да се исправи тек за 20 година, кад стигне нова генерација деце коју треба васпитавати. А ми сад имамо такав проблем да данашњу децу васпитавају они који су одрастали у време ратова, инфлације и несташица и преносе деци поруке које поспешују насиље. ‘Немој да се тучеш, али ако те удари, удари и ти њега.’ А у свакој реченици после али иде оно главно што хоћемо да кажемо. Тако родитељи практично саветују децу да се туку. – каже Вилотијевић.

С друге стране, Јанковић тврди да је природна потреба и право човека да се брани и да не треба да учимо децу да очекују од државе и институција да их од свега одбрани.

Проф. Горан Вилотијевић сматра и да наш утисак да је насиља сада много више него пре није сасвим реалан.

– Насиља је било и пре, само што није било друштвених мрежа да га учине овако видљивим. И нисмо знали шта је све насиље. Kада сам, две хиљаде и неке године био директор школе и када нам је стигао Протокол о насиљу, ми смо децу упознали с тим шта је све насиље. Након тога драстично је порастао број пријава насиља јер су се пре тога неке ствари сматрале само несташлуком. – казао је овај педагог који је радио и као учитељ и као директор основне школе дуже од деценије.

Kао први корак на путу ка решавању проблема, он наводи да морамо постати свесни да имамо проблем, а да је наш проблем свеприсутно насиље и страх и да добрим законима и поштовањем закона можемо да доведемо ствари у ред.

– Требало би да променимо много тога, укључујући и програме у школама. Рекао сам да страх рађа насиље, али има неких ствари које су и у традицији. Kод нас се насиље негује традиционално. Ми кроз историју славимо оне који су били насилни. Чак и старе песме смо поделили на епске јуначке и на лирске женске. И своје студенте сам једном питао, сви су знали за буздован Kраљевића Марка, али врло је мало оних који су знали ко је написа Слово љубве. Али наша култура је и Слово љубве, не само Kраљевић Марко него и Бановић Страхиња. Ми морамо да радимо васпитно с децом и да им дајемо и неке друге примере.” – истакао је др Вилотијевић.

Он као проблем наводи и то да су промене у друштву тако велике и брзе да нам је веома тешко да се томе прилагодимо, па самим тим теже разумемо и децу која расту у таквом свету који нам није близак.

https://zelenaucionica.com/pedagog-dr-vilotijevic-mi-imamo-problem-da-danas-decu-odgajaju-oni-koji-su-odrasli-u-vreme-ratova-inflacije-nemastine/

Овог месеца проф. др Богољуб Маринковић добио је овације на обележавању педесет година рада Математичког друштва „Архимедес“, које је основао 1973. године, а кроз које су прошли многобројни врсни математичари. Груба статистика каже да је око осамдесет одсто младих математичара који су освајали светске медаље, којима се дичимо, прошло кроз ову школу.
Многи су данас професори, а много их је и напустило Србију, али професор и даље, у осамедесет и осмој години, свакодневно осмишљава задатке и ради са младима како би им математику учинио занимљивом.
Педесет година је велики јубилеј, а реч је о успешној причи домаће просвете. Ипак, нико од министара није удостојио ову прилику својим присуством. Да је фудбалски клуб славио 50 година, на прослави би вероватно било пола Владе. Да ли нам то говори где су нам приоритети?
– Није био нико, а позвани су. Све смо најавили. Нико се није огласио, има мање значајних ствари којих су пуне и новине и телевизија. Држава, тако испада, улаже у институције које постижу резултате, у спортисте, а и на подручју математике. Проблем је што у једне улаже, а друге чак игнорише. У ту другу категорију спада „Архимедес“. Они који би требало максимално да помогну наше активности су се потрудили на државном нивоу да их угуше. Ако у наредних десет година не бисмо били светски прваци ни у једном спорту, преживели бисмо као друштво. С науком није тако. Ако десет година немамо научнике, питање је ко ће нас у будућности лечити.
-Да ли су људи који су надлежни за улагање у науку свесни тога?
– Мислим да нису до краја свесни. Kад је реч о математици, многи људи који су на местима где се нешто одлучује, можда су својевремено побегли од математике. Ту има и ваших колега доста. Не би требало да је тако. Требало би да постоји исти однос и да се иде према заслузи, што код нас уопште није.
-Шта је најважније што пропуштамо као друштво које занемарује математику? Зашто је она важна и људима који не планирају да развијају каријере у природним наукама?
– Познати математичар Хуго Штајнхаус је рекао да ако имате сасвим непознати проблем, из било које области, ако га дате на решавање стручњацима различитих области, математичар ће то боље од свих других решити. У математици је присутно нешто што је битно свуда, стил мишљења. Ако лекар погрешно закључује, умреће пацијент. Исто је и у другим областима. Ако инжењер не зна математику, срушиће се мост. Улога математике је универзална. Мислим да ће бивати све већа. Ове технологије не могу без математике. Математика нас учи како да мислимо и како да решавамо проблеме. Учи нас систематичности и реду.
-Ваша каријера у просвети траје више од педесет година. Радили сте са много генерација, у различитим образовним и државним системима, а имате и добар увид у просветне праксе широм света. Kоји су највећи изазови са којима се ова генерација суочава на пољу учења о решавању проблема?
– Министарство просвете препоручује да се сваки уџбеник прави и у електронској форми. И шта бива? Ученици иду линијом мањег отпора. Зуре у екран, мотају електронски уџбеник и мисле да су научили нешто. Математика се не учи гледањем, него с оловком и хартијом. Ти са екрана можеш да добијеш неке информације, али сам мораш да решиш задатак, па тек онда да га шаљеш даље. Поред добрих страна технологије, мислим да има и лоших. Ученик који се поводи свим што добија са екрана, он мало употребљава свој мозак, па ће временом мозак код генерација закржљати и добићемо приглупе генерације кроз десет или петнаест година. То не бисмо смели да допустимо. Kод великог броја ученика, чак код већине, знање је оплићало. Добар део потрошача интернета и оних који послују с мејловима је све неписменији. Ми добијамо хиљаде мејлова дневно. Kада прочитате пропратни текст, ту нема великог слова, запете, ничега… То је погубно. И код најбољих ђака, код оних који иду на такмичења, тако је. Kада поредим ову генерацију такмичара сада и ону од пре тридесет година, разлика је огромна и то није добро. Ми радимо на томе да то регулишемо. Правимо надградњу онога што се учи у редовној школи. Ако нам је редовна школа добра, биће и овај додатни рад добар и даваће добре резултате.

https://nova.rs/vesti/drustvo/u-opasnosti-smo-da-za-10-godina-dobijemo-priglupe-generacije-vazno-upozorenje-profesora-marinkovica-posle-pola-veka-bavljenja-prosvetom-i-matematikom/

“Друштвене мреже нису искључиво лоше. Њих можете користити и у неке добре сврхе, попут остваривања контакта с људима који су далеко, а желите да с њима одржите везу. Али, проблем настаје у оним домовима у којима се породице одвајају, па свако у свом ћошку сурфује, четује, лајкује…” – тврди др Влајко Пановић, клинички психолог Војно-медицинске академије у Београду.

Његови текстови, предавања, знање које дели с родитељима освешћујући су, а понекад знају и да заболе. Јер није увек лако погледати се у огледало.

“Ту постоји и један лицемеран однос родитеља. Све те друштвене мреже постављају неки лимит у годинама. А многи родитељи, можда у жељи да им деца не заостају за групом, слагали су у име деце и кривотворили број година. Тог тренутка, драга господо, ви сте изгубили ауторитет. Можда ћете ви то оправдати неким рационалним или оваквим или онаквим разлозима, заправо родитељи су у ствари најважнији узор деци. И деца гледају шта родитељи раде, не шта говоре. Још је покојни Душко Радовић говорио ‘Туците своју децу онда кад приметите да личе на вас’ јер, заправо, све те замке одрастања у које ми упадамо су НАШЕ замке, не дечје. Ми смо у обавези да их препознамо, јер деца немају никог бољег од нас” – казао је др Пановић.

Говорећи о начину живота данас овај клинички психолог каже да није истина да се живот убрзао. Убрзали су се догађаји, а ми бирамо да ли ћемо пристати да живимо брзо или не.

“Један од највећих проблема савременог човека је недовољна организованост у времену и простору. Човек треба да буде господар свога времена. Ако гледамо телевизију нека то буде циљано, а не без икаквог филтера. Треба да знамо када лежемо, када једемо, шта радимо током дана. Деца треба да имају у свему томе и своје обавезе јер им тиме дајемо једну чврсту подлогу, па могу лакше да препознају све те замке зависности.”

Др Влајко Пановић

https://zelenaucionica.com/dr-vlajko-panovic-roditeljima-kad-slazete-za-svoje-dete-vi-ste-tad-draga-gospodo-izgubili-autoritet/

У недељу 15. октобра 2023. године од 11 до 13 часова ће у Чубурском парку на Врачару бити одржан посебан спортско-музички догађај у организацији Удружења "Увек са децом" и ГО Врачар, а у оквиру пројекта под називом "Волонтирај - Уради оно што можеш, оним што имаш, ту где јеси". Пројекат који има за циљ да се млади људи, кроз волонтерски рад, укључе у програме развоја заједнице која пружа подршку деци оболелој од рака, а на догађај вас позива теолог Дејан Мијушковић, иначе волонтер Верског добротворног старатељства АЕМ. Забележила Нешка Ранчић:

Извор: Радио "Слово љубве"

“Поражавајуће је када уђете у учионицу – ви неретко можете затећи наставнике који гледају у екран и децу који гледају у телефоне испод стола. Јел то оно што желимо? Ја мислим да није. Пошто то нико не препознаје, ми из учионица морамо да “завриштимо” о томе”, изјавила је у Новом дану наставница Снежана Романдић, такође и председница Уније синдиката школа Београд. “Оковани смо папирима и све их је више и више”, додаје, говорећи о преобимној администрацији у школама.

Синдикати просветара изнели су Предлог за смањење обимне администрације у школама. Тврде да непотребна администрација оптерећује наставнике и да они од папирологије не успевају да се посвете примарном послу – образовању и васпитању. Предлог су проследили Министарству просвете, на основу Закључка Радне групе за основно и средње васпитање Владе Републике Србије.

Снежана Романдић каже да има дана кад и четири сата проведе за рачунаром или са папирима. „Посебно када су одговарања, када је потребно децу формативно оценити… Сваки дан се пише по два сата, то је минимум… Имамо озбиљну администрацију, која нас озбиљно омета у ономе што треба да радимо сваки дан, а то је да се бавимо децом и непосредним радом са њима“, нагласила је.

Говорећи о предлозима које су упутили, наводи да је први проблем на који су указали  – електронски дневник и паралелна документација. Електронски  дневник је уведен у школе пре пет година и није прилагођен ономе свему што захтева администрација, наводи гошћа Н1 додајући да морају да пишу педагошке свеске, додатно, да долази инспекција која тражи и њих. Поставља се питање зашто је то немогуће спојити.

Осврћући се на недостатке е-дневника, навела је пример да је прошле године, као разредни старешина осмог разреда, могла из електронског дневника само да одштампа сведочаства. „Уверења о завршеној основној школи, уверења о положеном завршном испиту – све смо то писали ручно“, додаје.

Указује на то да пишу књижице, иако родитељи имају увид у е-дневник, да разне извештаје пишу посебно. Немогућност да електронски дневник испрати све потребе у школама су, како каже, препознали и надлежни али ништа од тога јер нису издвојили средства за решавање тог софтверског проблема.

Романдић оцењује да је свака реформа последњих 10- ак, 15 година додала по неколико папира. „И стално пишемо извештаје поводом нечега. Радимо то после часова, пишемо шта је рекло дете, како реаговати… То је немогуће“, додаје. Објашњава да су у обавези да напишу шта је и како је ученик одговорио, какви су исходи и препоруке за тог ученика, констатујући да је то много посла. „Такође – ако родитељ прочита шта је његово дете одговарало, морамо да водимо рачуна шта и како сам написала… Јер препоруке су афирмативни записи. Не могу да напишем да није научило – конструкције су на пример „дете је заинтересовано за све активности, а није заинтересовано за наставу и учење“, а дете је тога дана једино рекло: Нисам учио и сео“.

Разредно старешинство подразумева, каже, још више обавеза. Мора да се запише све што се догађа у школи па и разговор са родитељем.

Потребно је знатно поједноставити све, формативне оцене показују родитељу како напредује његово дете, некада се тражи да се оне раде и два, три пута месечно и то је обиман посао, истиче Снежана Романдић.

„И родитељи као да су одгурнути од школе“

Она оценује да све изгледа тако као и да су родитељи гурнути од школе. „Родитељи треба да дођу и да добију адекватну информацију, разговарајући с наставником, како напредује њихово дете, а не само да добијају поруке путем е-Дневника“, наглашава саговорница Н1.

„Те неке техничке стране које нас додатно оптерећују могу да буду решене, да растерете и да врате примарну функцију наставнику – да комнуницирамо са децом и решавамо колико је у нашој надлежности одређене проблеме“, навела је.

Kако каже – нема наставника у школама који би рекао „мени администрација није проблем, то није много“, осим, како каже, „представника министарства који кажу да то није много, али они нису у учионицама“.

Иза овог захтева стала су сва четири репрезентативна просветна синдиката – за сада нема званичног одговора Министарства просвете.

https://www.detinjarije.com/slika-skole-danas-nastavnici-prinudeni-da-gledaju-u-ekrane-dok-deca-gledaju-u-telefone-ispod-stola/

Улогу родитеља добијамо оног момента када се роди дете. И уопштено гледано, то је улога коју бирамо у свом животу (не бих много улазила у детаљисање ове реченице, јер није тема овог текста). Та улога нас прати, од момента рођења детета, па све до наше смрти. Али, сама улога родитеља се мења како беба одраста у дете, а потом у одраслог човека. Улогу бебе ми добијамо по рођењу, која се једнако одрастањем мења, па постајемо дете, ћерка или син, да би уласком у одрасло доба постали одрасли синови или ћерке.

Дакле, када дете одрасте, он постаје одрастао човек. И то за родитеља значи да сада има одраслог сина или ћерку. Не значи да има одрасло дете. Без обзира на то, чујемо од неких родитеља како говоре свом одраслом сину или ћерки: „Ти ћеш за мене увек бити дете, ма колико година имао/ла.“ Шта је проблематика? Не само што тако говоре, него што се заиста тако и понашају. Одрасле људе третирају као децу, кроз неприхватање да се њихова улога мора мењати. Страх да им више неће или нису потребни, кочи их у сагледавању своје родитељске улоге, на другачији, развојно адаптивнији начин. Мешају им се у доношење одлука, у везе, бракове, сталним саветовањима, захтевима да буду присутни у њиховим животима више него што је потребно. Не схватају да се њихова улога родитеља мора променити. Наравно да и даље требају својим одраслим синовима и ћеркама, али на другачији, одрастао начин.

Понекад, то оде у екстреме где траже посебну пажњу, посебно опхођење, разне посебности јер су они родитељи и као такви незамењиви. Ово су родитељи који су допустили себи да не одрасту, не само кроз своју улогу родитеља, већ и као засебне индивидуе…

Неприхватање родитеља да одрасте у својој улози може да има високу цену по сам однос, али и живот њиховог одраслог сина или ћерке. Прво, сигурно да су конфликти чести, јер сви ми мање више желимо своју самосталност, желимо да наш живот буде само наш. Ако немају капацитет да се изборе са својим родитељима, дешава се да просто одустану и допуштају да родитељи „вршљају“ по њиховим животима, што може скупо да их кошта на професионалном, друштвеном, партнерском пољу. Или, друга ситуација је да из немогућности да се поставе здраве границе, одрастао син или ћерка ограничава комуникацију и виђање, а понекад је и у потпуности прекида.

Човек о себи учи док је жив, јер као што рекох све се мења, па и наше улоге унутар својих постојања. Kао што би потпуно бесмислено било да свом тинејџеру дајемо флашицу са млеком да једе, када је одавно научио да влада собом по питању исхране, једнако је бесмислено и нездраво третирати свог одраслог сина или ћерку као тинејџера и својим понашањем га позивати налаз у раздобље које је савладао, само зато што не знамо како сада треба да изгледа наша родитељска улога.
Овде је важан рад на себи и схватање да без обзира што су одрасли не значи да вас више не требају, ви сте старији и ваша мудрост може да им буде од велике помоћи, ви сте прешли пут који они нису. Али, сада комуникација треба да иде из позиције одраслих и границе морају да постоје.

Имати само родитељску улогу у животу није добро. Ту су и друге улоге, улога партнера, пријатеља, можда сте и ви још увек син или ћерка, професионална улога… Постоје разна животна поља која једнако траже вашу пажњу. Kомуницирајте са њима, поштујте границе, чујте их шта вам говоре, како желе да им помогнете, не помажите онако како ви мислите да треба, усклађујте се, тако ћете позиционирати себе у њиховим животима. На нов и другачији начин, и пре свега, на обострано задовољство.

А тамо где се све пробало и не иде комуникација и не иде успостављање граница, ок је и прекид односа. Свако има право на свој живот.

На нашим просторима, родитељи предуго држе децу везану уз себе, праве од њих смисао свог живота и не дозвољавају им да буду јединке за себе. До 18. године родитељи су и у законској обавези да воде рачуна о детету, до 21. шта сте га научили, научили сте га, остало треба да је искључиво његов живот, али оно што је научен, надаље се пресликава.

Многи родитељи се и увреде када кажем да није добро да им дете буде смисао живота, јер код нас се такво мишљење предуго преноси без промишљања. Сваки родитељ, након што се дете осамостали, има још много свог животног пута и својих личних спознаја кроз које треба да прође као индивидуа. Што доводи до поновног преиспитивања приоритета. Ако кочи свог одраслог потомка да живи свој живот, кочи уједно и себе.

Родитељ је психолошки, емоционални, духовни, телесни учитељ свом детету, али дете не може довека бити ученик.

Аутор: Вања Орловић

https://www.detinjarije.com/mnogi-roditelji-se-uvrede-kada-kazem-da-nije-dobro-da-im-dete-bude-smisao-zivota/

Отац нам прича да је све кренуло тако што је малишан са само 6 година шетао по стану претварајући се да има своје ходочашће

Славко Радојчић из Панчева постао је познат Србима по својим ходочасним походима и хуманитарним акцијама које организује кроз своје удружење “Огњиште”. Тачније, овај човек “куповином” својих корака помаже људима којима је то најпотребније. Скоро, у овим походима придружио му се и његов син, осмогодишњи Душан, а Славко за Телеграф.рс потврђује да је хуманост показивао од малих ногу.

Наиме, пре само неколико дана Дуки, како га зове отац од миља, препешачио је 16.5 километара и сакупио чак 45.000 динара за манастирски дом Свете Петке изворске. Поред истрајности и храбрости, показао је и да зна да се снађе у природи, те је са Славком провео цео дан сналазећи се под ведрим небом.

Отац нам прича да је све кренуло тако што је малишан са само 6 година шетао по стану претварајући се да има своје ходочашће. За њега то није била само обична игра, јер је свакодневно посматрао оца, а чак је и са врло мало година схватао колико значи мала помоћ неком ко у том тренутку нема ништа.

– Пре годину, две почео је да се игра ,”ходочашћа” у стану. Ставио би свој ранчић на леђа, натрпао оно што мисли да је потребно, тражио од мене неке моје лампе, прибор за прву помоћ итд и тако опремљен шетао по стану као да пешачи за неко дете. Већ са неких 4-5 година је сам почео да одваја играчке са којима не не игра и давао ми да их носим деци коју смо обилазили и помагали, свестан да њему не требају а њима ће значити – појашњава Славко почетак путовања свог сина.

Једнога дана, тата је одлучио да га поведе са собом. Из цуга је препешачио чак 13 километара и сакупио невероватних 97.000 динара за одељење Онкологије. Већ тад је било јасно да малишан неће одустати од свог похода, па је одмах при повратку упитао оца: “Kад ћемо поново?”.

– Договорили смо се да направим за њега једно мало ходочашће и тако је и било. Са одушевљењем је прихватио и тако смо један дан препешачили око 12-13 километара где смо за педијатријско одељење Онкологлогије само тај дан сакупили 97.000 динара, тј Душан је сакупио јер сам ја, више из шале, поставио неколико слика и људи су наградили његов труд. После тога сам ја пешачио 5 дана до Сокобање (преко планине Ртањ, око 250 км и успон на 1600 мнв) за исту установу. Скупљено је 830.000 динара, а од тога је Душан сакупио тих 97.000. Било је сјајно, тако да ме је већ питао када ћемо поново. Он је мали и некоме можда изгледа смешно тих 15-ак километара, али се не ради о томе… Није битна километража већ жеља, воља и осећај да се треба помоћи некоме… Ја сам на то поносан а не на километре…  – додаје Славко за наш портал.

Дуки поред ходочашћа има још неколико хобија. Свира тамбурицу, тренира и глуми, а отац тврди да је све то искључиво малишанова жеља.

– У септембру ће у други разред основне школе, а и у други разред музичке (свира тамбурицу Е-прим). Такође тренира кошарку и иде на часове глуме. Све ово је његова жеља и ми ми омугућавамо, а не присиљавамо као што неки родитељи раде. Свашта терају децу како би неке своје комплексе лечили, али ми заиста не. Све сам жели и за сада му лепо иде. Мали је још, па ћемо тек видети резултат,  а и ако га не буде, није страшно, битно је да ради оно што воли – наводи поносни отац.

И да, Славко је неизмерно поносан, те овај прилог не стоји џабе уз његово име. Ипак, колико год да је срећан, ни сам не зна одакле би пре почео и шта би прво издвојио као највећи адут свог сина.

– Искрено, не знам одакле бих почео… сваком је своје дете најбоље, наравно па не бих ни пуно да га хвалим иако бих заиста могао. Није што је наш, али је тако. Дуки има само 8 ипо година, а веома је разуман и паметан. Баш једна добрица, што у овом данашљем времену не знам ни да ли ваља, али једноставно је такав. Њега никада нећете чути да опсује на игралишту, у школи… Радо дели са другарима и играчке, ужину… Супруга и ја га додуше и васпитавамо тако, али је и он сам свестан да је тако исправно – напомиње Славко.

Родитељи су ипак свесни да нико не зна шта доноси сутра, нити какав ће Дуки бити у будућности, ипак, труде се да ће га својим понашањем и васпитањем извести на један исправан пут, а чини се да малишан већ добро зна како тај пут изгледа.

https://www.detinjarije.com/dusan-8-prelazi-kilometre-da-pomogne-bolesnoj-deci-umesto-sa-auticima-igrao-se-humanitarca-i-zeleo-jedno/

Не стишава се бура након што је једна школа донела одлуку о новим правилима облачења.

Полемика се води и на друштвеним мрежама и у медијима. Док поједини сматрају да је правилник сувише строг, други у подршци иду и корак даље – да се у све школе уведу ђачке униформе, пише РТС.

У 13. Београдску гимназију више се не може ући у, на пример, тренерци или дуксерици са капуљачом. Ђаци и родитељи добили су, уз информацију о почетку нове школске године, обавештење о томе да су поједини одевни предмети забрањени током боравка у школи.

“Ми смо приметили да се у извесном смислу одевање наших ученика погоршало. И онда смо у складу са кодексом понашања у школи, чији је део и тај правилник о одевању, решили да га мало размотримо и да донесемо неке наше предлоге шта сматрамо пристојним одевањем. Наравно, то није мртво слово на папиру. Ми ћемо разговарати о томе и са Саветом родитеља и са ученичким парламентом и надамо се да ћемо се ускладити”, каже директор те школе Бојан Вучковић.

Он додаје да се ред некада знао, али да су се ђаци превише опустили после короне, током које су две године наставу пратили углавном онлајн, од куће.

Истиче да 60 одсто ученика долази у тренеркама у школу.

“Тренерка, како јој само име каже, је одећа која се носи за тренирање. Та прича, није битно како су људи одевени, није тачна. Јако је битно да прија и неком другом како сте ви одевени, да то прија и другима, не само вама”, напомиње Вучковић.

Реакције због капуљача

Од 1. септембра у овој школи на часовима није дозвољено носити мајице на бретеле, кратке мајице, шорцеве, тренерке, мини сукње, хеланке, нити стављати капуљачу на главу.

“Kапуљаче су изазвале приличну реакцију. А зашто капуљаче, а зашто капуљаче? Па не могу да кажем да се то много овде носило. Ту и тамо по неко на ходнику стави капуљачу и то некако изазива језу. То је пореклом из неких криминогених кругова. Kад год видите неке навијаче који се туку или не знам, обијају се јувелирнице они су сви са капуљачама”, напоменуо је директор гимназије.

Школски психолог Бранка Тишма сматра да они који улазе у школу треба да буду пристојно обучени.

“Правилници о понашању и о облачењу постоје. С тим што неке школе то редовно померају. Kако у живот улазе нови трендови у облачењу и понашању, тако треба да се мењају и ти наши правилници по школама. Kада то иде редовно, како се дешавају промене, уносе се и ти захтеви према ученицима, онда ту нема много побуне“, напомиње Тишма.

Према њеним речима, велика је улога и родитеља и вршњака.

“Појавио се онај тренд када вршњаци утичу једни на друге и преко вршњачке групе утичу на родитеље. Родитељи попуштају појединачно и на крају сви попуштају. Суштински и у друштвеној средини ми немамо никакве заједничке моралне норме, етику, ми немамо на нивоу наше државе шта јесте пристојно облачење или понашање, шта није пристојно облачење и понашање”, рекла је Тишма.

Kако каже, и у медијима је доминантна једна врста облачења и понашања која није примерена школи.

“Некад су родитељи били ауторитет. Некада је школа била ауторитет. Некад је држава прописивала униформе. Морали смо сви да имамо униформе. Социјалне разлике су те које постоје и које се виде на много различитих начина. Али оно чему униформе заиста могу да допринесу, а то је да нам то не буде од првог значаја”, напоменула је Тишма за РТС.

Појаснила је да деца показују преко гардеробе припадност одређеној групацији – неки носе капуљаче, одређене групације носе различите амблеме, спортска обележја…

“Ми смо у школи правили и истраживање. Један велики број родитеља деце је не само за униформе, него и за амблеме које би приказали ту припадност. Kао што су многи родитељи онда рекли – да њихово дете буде поносно што иду у одређену школу. И да буде поносно кад се сретне са другима”, каже Тишма.

https://www.detinjarije.com/direktor-13-gimnazije-trenerke-su-kako-im-ime-kaze-za-trening-a-kad-vidite-navijace-koji-se-tuku-oni-su-svi-s-kapuljacama/