Повећан број случајева вршњачког насиља у школама и ван њих, пред комплетно друштво поставља питање: шта доводи до оваквих проблема и шта чинити да се они умање или у бољем случају, искоријене?

На питање одакле насиље потиче, психолог Бранка Ћаласан у разговору за Радио „Светигору“ каже да су фактори ризика за настанак насилничког понашања бројни, али да је један од битних анамнестичких података вријеме проведено за екраном:

„Вријеме проведено за екраном учитава одређене садржаје у централни нервни систем и стварају се неке синтетичке, вјештачке потребе. Ако дијете за екраном проводи вријеме гледајући како неко црта или некакве пејзаже, лијепе фотографије, дефинитивно ће му се развијати естетска осјећања и потреба за лијепим, али ако игра игрице и бави се неким агресивним садржајем, онда ће му се створити синтетичке потребе за таквом врстом садржаја.“

Она наводи податак да 5 сати дневно проведених за екраном  у једној деценији трајања узима 3 године живота, што дјецу и младе којима је физичка активност неопходна за правилан развој, уводи у деструкцију.

Иако дјеца која трпе насиље веома ријетко то и вербално изусте, постоје одређени симптоми или манифестације на основу којих се проблем може препознати. То су најчешће: повученост, бијес или гњев усмјерен ка укућанима или туга.

Ћаласан сматра да је кључ успјеха за смањење или потпуно искорјењивање вршњачког насиља у школама удруживање, јачање кохезије унутар одјељења и повећавање блискости на релацији наставник – ученик или ученик – ученик:

„Кључ је да на нивоу школе, прије оних некаквих оперативних циљева које желимо постићи, изградимо добар однос са дјецом. Кохезија и блискост, та повезаност којом се превенирају многи проблеми, директно утиче на школско постигнуће, рецимо. Ако су дјеца више повезана, друже се током одмора, помажу једни другима у учењу и настави, њихово школско постигнуће, у тим одјељењима гдје је кохезија већа, је веће, дакле боља је атмосфера за учење. Такође је мањи проценат насиља до потпуног изостајања, ако је кохезија на високом нивоу. Тако да је то кључ. Градити однос са дјецом и градити њихове међусобне односе. Примјетни су и суптилни облици насиља, најчешће одбацивање, а одбацују се опет најчешће даровита дјеца, као у оној причи о Ружном пачету.“

Каже да је важно  направити  разлику између инцидента и насиља:

„Ако се догоди нека свађа између вршњака, важно је да нормализујемо њихове конфликте, да објаснимо да су они дио њиховог одрастања и важан дио социо-емоционалног развоја. Али, ако се тај догађај понавља и ако прима неке шире облике, онда је то насиље и ако се понавља важно је да знамо да оно оставља дубоке трагове на здравље и да је потребно да га рјешавамо, а прије свега по хитном поступку прекинемо јер последице које насиље оставља су трауматског карактера. Најчешће родитељи не могу да отворе своју дјецу и то најчешће доводи до кризе родитељства, па се питамо шта смо то урадили да наша дјеца постану жртве, а онда се питамо како смо довели до тога да дјеца нису отворена да нам говоре о томе, па онда родитељи најчешће кажу: ја сам крив или крива. Родитељи нису криви, али су одговорни и онда кад то пребацимо на поље одговорности, проблеми се почињу рјешавати.“

https://mitropolija.com/2024/03/08/psiholog-branka-calasan-nedostatak-kohezije-i-bliskosti-povezani-sa-povecanim-brojem-vrsnjackog-nasilja/

Комплетан разговор који нас на концу подсјећа да је веома важно искористити добре и поучне савјете за што боље усмјерење нас као родитеља за изграђивање хришћанског морала код дјеце, јер добро и лијепо опхођење према другима то и јесте, послушајте на линку Радио Светигоре.

Оливера Балабан

Након деценије указивања на системско занемаривање и све пропусте у нашим породилиштима дочекали смо да бебе умиру на месту где се животи рађају и то уз најгоре могуће опхођење према мајци која је изгубила своју бебу.

Овим поводом Центар за маме поставио је питање надлежнима: Шта ће се системски предузети да се овако нешто више никада не понови?

“Сведокиње смо и бројним сведочењима жена које су из породилишта изашле са траумама и са ни мало лепим искуством, далеким од онога како би свака жена требала да се осећа након што роди бебу и постане мајка.

Надамо се да је овај талас вриска незадовољних мајки коначан апел и тражимо хитно предузимање конкретних мера за побољшање стања у нашим породилиштима.” – наводи се у саопштењу овог удружења, које је Министарству здравља доставило и 15 препорука на ту тему:

1. Уведите обавезну акредитацију свих породилишта у складу са Стандардима за акредитацију породилишта и неонатолошку здравствену заштиту које прописује Агенција за Акредитацију здравствених установа Србије.

2. Отворено разговарајте са особљем породилишта и струковним удружењима како би чули и њихово мишљење. Морамо да знамо како се они осећају, да ли сматрају да су услови у којима раде адектватни, да ли су им потребне додатне вештине, да ли и како прате светске трендове и праксе што се порођаја тиче… Према правилнику о показатељима квалитета здравствене заштите постоји обавеза да се спроводе истраживање о задовољству корисника, али и запослених. Центар за маме и наше сараднице стоје на располагању за спровођење тих истраживања јер знамо да је медицинско особље наш главни партнер у решавању проблема који постоје у породилишту.

3. Упознајте сваку трудницу са њеним правима и обезбедите да та права свакој трудници буду загарантована. Битно је да трудница да информисан пристанак који, по препоруци Међународног удружења гинеколога и опстетричара, чини процес комуникације и интеракције. Већ сутра истакните на видном месту на свим породилиштима број који могу да позову труднице и маме које сматрају да су им права угрожена. Сваки лекар/ка и сваки/а запослен/а мора да има идентификацију, а свака трудница мора да зна која су њена права и коме да се обрати уколико су јој права угрожена.

4. Растеретите терцијалне здравствене установе како би се у сваком породилишту број порођаја свео на оптималан, а физиолошке порођаје везати за секундарне здравствене центре. Тиме би се скинуо огроман притисак са великих центара где запослени једва постижу све што треба, а породиље се осећају као да су на покретној траци. Ова препорука је у складу са Стратегијом о подстицању рађања, која наводи да се скоро 1/3 годишњих порођаја деси у осам великих породилишта где се по правилу збрињавају и трудноће високог ризика, те је тешко оспорити аргументе да услед преоптерећености особља и простора, може доћи до одређеног занемаривања некомпликованих трудноћа, или неоправдане примене индукције, као и оперативног довршења нормалних порођаја, који је у драматичном порасту и у ЕУ и у Србији.

5. Дозволите бесплатну пратњу у свим породилиштима и то не у сврху обезбеђења већ подршке мамама. Та подршка треба да буде особа по избору породиље. Ову препоруку је дала и Светска здравствена организација 2018. године.

6. Вратите бабицама њихову важну улогу на порођају јер бабице су најважније код вагиналног порођаја. Адекватно едуковане, емпатичне, искусне и веште бабице могу самостално да воде порођај чиме би се растеретили лекари и лекарке који су нам потребни у кризним ситуацијама. Искуства из целог света показују да су бабице најбољи пријатељи породиља и да им треба обезбедити већу аутономију на порођају. Такође је важно да се побољша комуникација између бабица у домовима здравља, бабица у породилишту и бабица у патронажи.

7. Стандардизујте припрему за порођај и омогућите одржавање психофизичких припрема за породиље у одабраном породилишту. Не сме се догодити да породиља буде одбијена за психофизичку припрему зато што у групи нема места. Уведите поред психофизичких припрема за породиље и психолошка саветовања на породичном нивоу.

8. Обезбедите адекватну и континуирану едукацију свих запослених у породилишту на тему емпатије и значаја добре комуникације између лекара и пацијента, као део обавезне едукације за добијање лиценце. Поред бриге о здравственом стању маме и бебе, изузетно је важна брига о менталном здрављу које је у породилиштима потпуно занемарено. Потребна је континуирана едукација стручњака/иња како би сви запослени у породилишту могли да пруже и психо – социјалну подршку и како би се унапредила комуникација са трудницама и мамама.

9. Обезбедите психолошку подршку у свим породилиштима у Србији. Психолошка подршка потребна је посебно у ситуацијама ризичних порођаја, превремених порођаја, смртних исхода на порођају, киретажа, побачаја. Подршка је потребна трудницама и мамама али и особљу у породилишту. Као први корак је важно сазнати који је број запослених психолога и психолошкиња у породилиштима јер, колико ми знамо, тај податак не постоји.

10. Обезбедите жалбени механизам који ће да спроводи и надгледа тим који чине представници Министарства здравља, заштитника пацијената и организација на локалном нивоу. То тело би се на месечнон нивоу састајало, решавало случајеве пријављених неправилности и имало јасне надлежности за санкционисање. Такође је потребно обезбедити жалбени механизам за узбуњиваче. Свако некажњено недозвољено понашање особља у породилишту отвара врата новим нерегуларностима. Важно је да постоји лична одговорност свих запослених и да јавност буде упозната са поступцима и санкцијама које су предузете.

11. Предузмите све потребне мере да се корупција у породилиштима искорени и да све труднице имају исти приступ и третман на порођају. У породилишту нема места за разлике и дискриминације, за ВИП третмане и слично. Свака трудница заслужује једнак третман, а сваки лекар/ка који прими мито, укључујући и “поклон” у виду новчане накнаде за порођај мора бити кажњен/а одузимањем лиценце за рад.

12. Хуманизујте порођајне процедуре. Многе застареле методе и даље су редовна пракса у нашим породилиштима укључујући клистирање и бријање, континуирано лежање на леђима, индукцију и стимулацију порођаја, везивање жена, притискање и налегање на стомак жени током порођаја, не давање хране и воде трудници током контракција, епизиотомија без потребе и сл. Светска медицина је пуно напредовала послењих деценија, тражимо да медицина у Србији прати препоруке Светске здравствене организације, Међународног Удружења гинеколога и опстетричара…

13. Обезбедите пристојне услове за рађање, континуираним улагањем у наша породилишта. Убеђене смо да пристојан тоалет, окречени зидови, грејање и топла вода нису велики издатак за мајке које доносе бебе на свет.

14. Континуирано пратите и побољшавајте рад породилишта

15. Обезбедите приступ независном телу које ће скупљати и пратити искуства породиља.

Ништа од свега наведеног не захтева велика улагања, само вољу и слух за обезбеђење оптималних услова рађања у нашој земљи. Много је приче о наталитету али не смемо говорити о рађању беба уз потпуно занемаривање стања у нашим породилиштима.

Захтевамо да породилишта буду пријатељи мама!

https://zelenaucionica.com/kako-da-mame-iz-porodilista-ne-izlaze-istraumirane-15-zahteva-za-ministarstvo-zdravlja-iz-centra-za-mame/

Јуче су родитељи мале Елене, бебе чија је мајка пријавила акушерско насиље и оптужила лекара за смрт своје бебе, рекли новинарима да у извештају који су добили из болнице пише да је смрт наступила због насилног порођаја.

Нама сада остаје да се запитамо – да ли смо ЗАИСТА дошли до тога да бебе умиру због насиља лекара над њима и њиховим мајкама? И ако је тако, шта нас је до тога, побогу, довело?

Да, лоши људи постоје у свим професијама. Неки од њих су одувек такви били, неки су постали. Некима је, можда, потребна професионална помоћ. И све се то може ДЕСИТИ. Проблем је ако се дешава изнова и изнова. А последњих дана приче не престају да се нижу, све једна тежа од друге. Неке старе и ДЕЦЕНИЈАМА. То значи да су мајке и очеви данас већ одрасле деце ћутали тад. Да ли су они, онда, могли да науче своју децу да се заузму за себе и промене тај свет у ком је трпљење врлина?

Једна је мама девет месеци у свом стомаку носила живот, да би из породилишта изашла празног наручја. Није једина, али је једна од ретких која је иступила, није ћутала. За њом, почеле су да се нижу пријаве, једна за другом. Коментари на друштвеним мрежама откривају нам да су хиљаде мајки прошле кроз пакао у данима кад су на свет доносиле нови живот. Од увреда, вербалног насиља, викања, преко физичког насиља, до ретких али тешких ситуација у којима су изгубиле бебу.

И све се то дешава ДЕЦЕНИЈАМА. Ретки проговоре, а већина затвори очи, стисне зубе и тера даље, понекад верујући да је тако боље, чешће у уверењу да њихов глас и тако нико неће чути. Хиљаде мајки, хиљаде очева излазе из породилишта с мишљу само кад се завршило и кад смо добро. Увреде, грубости, тешке речи и тешке руке покушавају да забораве, да уживају у првим данима с бебом, да упијају тај нови живот који су на свет донели с пуно бола и то не само порођајног.

Ако неком још није јасно како је могуће да све те мајке и очеви одлучују да трпе, открићу вам тајну. Она се крије у “све је добро, што се добро сврши”. Крије се и у “ћутање је злато”, а помало и у “паметнији попушта”. А није. Нити је све добро што се добро сврши, нити је ћутање злато. А ово да паметнији попушта рекао је неко, па не нарочито паметан.

Од малена од деце, посебно женске, тражимо да слушају. Да не противрече много, да не подижу тон, да буду мирне и добре. Уста су нам, док нам деца расту, пуна захтева за ауторитетом и страхопоштовањем. Тражимо од њих да нас уважавају и слушају због тога што смо им родитељи. Сматрамо и уверени смо да то поштовање не морамо ничим да заслужимо, да ауторитет добијемо чим их донесемо на свет. Да на њега имамо пуно право. Говоримо им да ћуте, да се не буне, да су мали, да не знају, да морају да слушају. Родитеље, учитељицу, наставника, шефа. Јер они су увек у праву. А и ако нису, ћути и слушај. Сваког ко је у било којој врсти хијерархије изнад тебе.

Нећу никада заборавити своју пријатељицу, која је као инжењер радила годинама у једној скоро пропалој државној фирми. Десиле су се промене, па је преко ноћи неко ко је био домар дошао на место директора. Она је коначно одлучила да каже ДОСТА. Напустићу овај посао и тражићу нешто друго. Када је све то испричала својим родитељима, знате ли који је био коментар? “Да даш отказ у државној фирми?! Ни случајно! Шта тебе брига, ти ћути и ради свој посао.”

И већина родитеља томе нас је учила. Да ћутимо и да не таласамо. Ни њима, ни сутра неком другом. А доктори су и даље у нашем друштву некакав ауторитет.

И зато данас жене на порођају вређају и туку. И зато оне ћуте. И зато ће и ови случајеви трајати неколико дана, па ће их сви заборавити. И зато ће, ако их и даље будемо ућуткивали од момента кад проговоре, и наша деца ћутати. И њихова деца сутра. Генерацијска траума и уверење да је “ћутање злато” остаће с нама ако не будемо учили децу да имају право да дигну глас.

На нама је да тај ланац прекинемо. То не значи да ћемо бити сервис за испуњавање дечјих захтева и жеља, да ћемо им све дати као на тацни, а себе жртвовати зарад њихових хирова. То значи да ћемо их увек саслушати. Охрабрити да кажу. Дозволити им да имају глас. Без понижавања и снисходљивих коментара.

Други проблем је епитет “тужибабе”. У вртићу, школи, код куће, учимо децу да не тужакају, углавном јер нам је баш тешко да се боримо са сваком притужбом, понекад јер заиста верујемо да је то боље за њих. Тужибабе су у нашем друштву на горем гласу од лопова. Не говорите деци да су тужибабе кад вам се пожале, НИКАД.

Онај ко пријави другара што га је ударио, НИЈЕ тужибаба. Он тражи помоћ од одраслих да реши проблем који сам не може. Онај ко пријави комшију јер је паркирао ауто на пешачком прелазу НИЈЕ тужибаба. Он жели да живи у безбедном окружењу. Низ се наставља.

Ниједна унутрашња контрола у породилишту, ниједна посета инспекције, нити једна брза реакција суда не могу учинити колико друштво које децу не учи да је ћутање злато. И колико мајке и очеви који су то већ научили и који не ћуте. Они могу променити друштво јер су они ти који данас рађају децу, будуће мајке које ће пријавити свако насиље, јер знају да имају право на достојанствен третман. Будуће очеве који ће стати уз своју децу и њихову мајку, храбро и без страха.

Не ћутите на насиље. Пријавите сваку увреду. Нека вас не буде стид да своју децу сутра погледате у очи.

https://zelenaucionica.com/cuti-dobro-je-cuti-proslo-je-cuti-cuti/

Ближи се крај распуста. Треба направити адекватну мотивацију за повратак у школу. Сви знамо да права мотивација може настати само у позитивној атмосфери, у подстицајној околини која покреће одмором успавану главу и тело враћа у активно стање. Сваки други приступ је стресан и производи отпор, одбијање и бес.
Било је потребно направити један овакав општи увод, сачињен од општепознатих чињеница да бисмо разумели како је код нас школа све, само не установа о којој се брине са највећом пажњом, установа највишег приоритета, стручно и брижљиво вођена, место где бораве и одрастају наша деца. Не. Школа код нас није то. Она више личи на монету за поткусур, монету за обрачун и покривач за неке битније теме које нису уху драге. Суштинске школске теме су стављене на најужу маргину и остављене су на савести крајњих извршилаца који се у законској заврзлами са њима боре како знају и умеју. Ако погреше, ту су надлежни да све поступке строго казне и што пре забораве. Ако нешто добро ураде, онда је то заједнички успех који произилази из укупног деловања система, а не из ентузијазма предузимљивог појединца. Али и то се брзо заборави.
Теме којима се код нас јавност и надлежни баве су углавном збуњујућег карактера. Некада изгледа како их неко намерно или, боље рећи, злонамерно пласира како би школу и све у вези са њом довео до критичне тачке потпуног слуђивања, до неверице, мржње и разилажења између оних којих се та школа највише тиче. Дакле, између наставника и деце, између родитеља и наставника и, на крају, између деце и родитеља.
Ево чиме се ми бавимо пред крај распуста и како обликујемо позитивну стваралачку климу.
Појави се вест да ће распуст можда бити продужен због епидемије. Па се та вест прошири до пожара и обитава данима по друштвеним мрежама и телевизијама где се изређају епидемиолози да објасне и заузму став. Огласи се и неко из Министарства здравља. И он заузме став. Онда се чека да се види шта ће бити. Само се нико из Министарства просвете не огласи. Родитељи већ комбинују своје смене и слободне дане, одморе, бабе и деде, држе све на стенд бају, чекају у ниском старту. Деца, наравно, навијају за епидемију.
После недељу дана сви знају све о вирусима, о броју оболелих, о поступању у кризним ситуацијама. Неки стручњаци су забринути. Неки нису забринути за овај моменат, него за оно што ће уследити кад се деца окупе. Неки су релаксирани. Изјаве су дали сви који су икада имали везе са неком болешћу, само се није огласило Министарство просвете. Оно чека сигнал од надлежних. Неизвесност тиња, гори, пламса, претвара се у бес код оних којима је данас субота, а у понедељак не знају да ли децу шаљу у школу или не. Они псују школу, наставнике, државу и систем. У минут до дванаест одлука је донета. Креће се. У Војводини. За остатак Србије ћемо пратити. Остатак Србије ће се још мало клацкати на вестима хоће-неће. Клацкаће се и то ће им бити довољно да не размишљају о неким другим стварима. То ћемо оставити за касније.
Чим је недоумица око вируса престала бити вирална, стигло нам је нешто ново. О томе смо опет сви сазнали преко добро обавештених извора, чак и наставници који тиме треба да се баве од понедељка. Сазнали смо да ће убудуће сваки ученик имати свој досије и да ће се попуњавањем тога бавити њихове разредне старешине. Досије ће детаљно пратити учење и понашање деце у школи.
И опет је кренула расправа. За сваког по нешто.
Разредним старешинама је стигла повишица, али и нове обавезе, кажу новински наслови. Кажу тако и надлежни који нове обавезе не везују за повишицу, већ за појачани степен будности после трагедија које су нас задесиле, а све је усмерено на добробит ученика, њихову заштиту и безбрижно одрастање. Нико није позвао наставнике да објасне како такве папире већ имају, али их до сада нису називали досије, већ портфолио. Наставници би већ умели рећи како се у школи однедавно врло инсистира на формативном оцењивању, на праћењу постигнућа ученика, како се прати понашање ученика, бележи и какве се мере у школи спроводе. Наставници би умели објаснити да је онај ко је увео досије за сваког ученика у ствари творац топле воде.
Родитељи су у новинским насловима видели реч досије. А речи имају моћ. Досије не може никога асоцирати на бригу и пажњу за децу. Досије је реч са печатом злочина.
Ми смо друштво које је давно изгубило поверење у било какву институцију. Родитељи чија ће деца у школи добити досије немају поверења, у паници су, од тога шта ће све ту бити написано, до чињенице за шта би то могло бити употребљено.
Правог одговора нема. Настаје збрка изјашњавања, тумачења, теорија завере и лудила. Сви имају свој став, а надлежни ћуте, или дају само површне одговоре који уносе још већу конфузију.
И тако се распуст ближи крају. У паници и неповерењу. У неизвесности.
Питам се да ли се све ово ради хотимице или из незнања.
Да ли се намерно школски систем држи у пометњи јер не постоји право решење за њега, па се вешто смишљеним смицалицама прикривају стварни проблеми? Ако се не бавимо епидемијама и децом са досијеом, можда ћемо се питати какви су нам резултати на ПИСА тестирању, или ћемо разматрати лоша постигнућа деце на матури, или ћемо поставити питање реализације велике матуре, па се успут сетити иницијативе неколико ректора универзитета у Београду који су предложили начин за превазилажење проблема празних факултета и недостајућих наставника.
Ако је пометња ствар незнања, онда се поставља питање ко је на места од виталног значаја за цело наше друштво поставио незналице. Зашто је то урадио? Због сопственог незнања или нехаја? Због неких других интереса?
Нашој школи се дешава убиство с предумишљајем. То треба свима да постане јасно. Јер се тиче наше деце којој дугујемо бар толико да се престанемо бавити периферним стварима које нам неко намерно сервира, већ да почнемо суштински нешто мењати док не буде касно.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца

https://zelenaucionica.com/i-tako-se-raspust-blizi-kraju-a-nasoj-skoli-se-desava-ubistvo-s-predumisljajem/

Шта је васпитање? Постоји толико “модела” васпитања који нам се нуде, да смо као родитељи често збуњени и забринути да нисмо одабрали прави начин?

Нема научног васпитања и нема никакве науке о васпитању, то су обмане. Васпитање је наш нормалан, емоционални и спонтани однос са нашом децом. Велики немачки филозоф Гадамер, који је умро пре неколико месеци, кад су га питали како да најбоље васпитамо децу, рекао је да је најбоље да васпитавате себе, па ћете знати како да васпитавате и дете. А кад су га питали – како да подижу децу да буду образована, онда је рекао – образујте себе и ваша деца ће бити образована! То је велика истина и мени врло смета када се дају рецепти за васпитавање. Васпитни процес је у ствари наш живот. Кад нешто шкрипи, кад се не осећамо добро, онда се наравно, можемо саветовати и са стручњацима.

Шта значи посветити се детету? Која је права мера те посвећености – како да знамо да нисмо претерали, и “полегли” по детету, а да га нисмо ни превише занемарили?

Ми кажемо да волимо нашу децу, али то се не показује на начин што ћемо им наметати неке наше рецепте и концепте у васпитању.

Кад волимо децу онда се играмо са њима кад су мали. Кад имају 3-4 године, тражимо да нам помогну у кући, да нам додају крпу, да нешто ураде, донесу, однесу. То је једно играње за дете, а за нас је посао. Дете мора да нас упија кроз живот. Нико још није васпитавао своју децу упутствима. Ниједан родитељ није рекао својој деци да краду, да се бију по утакмицама, а деца то све раде.

Према томе, реч је о једном другом квару у васпитном процесу. Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено! Проблем је у томе што се деца васпитавају гледањем. Ту негде, до 10-11 године, речи су врло мало присутне у васпитном процесу. Дете гледа шта ми радимо. Гледа како се нешто сагнемо да дохватимо, како седнемо, како се осмехујемо, како кажемо “добар дан” кад дођемо кући или не кажемо. Гледајте како вас имитирају. Видећете многе ствари које вам неће бити пријатне.

Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено!

Ако нам је дете драго и ако га волимо, онда се волимо и с њим играти. Оно нам помаже, то је за њега игра, и то је васпитни процес.

Како су дечаци и девојчице старији, тако су и озбиљнија њихова учествовања у прању пода, у великом спремању, у спремању ручка, у животу. Кад имате неког ко стално седи за столом и стално учи или нешто ради, и само помилује децу кад прођу поред њега, неће бити да тај баш васпитава своју децу како би желео.. Кад смо стално ван куће, на послу, на службеном путу, ван видног поља детета, онда га не васпитавамо.

Шта значи “цивилизовати” дете?

Дете мора да уђе у неку цивилизацију – научити како се и кад перу руке, кад су наши породични празници, знати кад се седи за столом или не седи за столом, мора ући у оно што ми јесмо. Не можемо ми дете учити некаквој цивилизацији изван које смо. Јер ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије. А тамо смо ми некада гледали каубојске филмове, где се тачно знало ко је разбојник а ко је добар, кога треба волети, кога не треба волети. А дете воли покрет, воли акцију. Воли правду.

Међутим, у нашим тв-серијама које се приказују сваке вечери, не зна се више ко је разбојник а ко није. Ти разбојници су некад врло шармантни, и деца се идентификују са оним кога гледају. Приказивати на пример фудбалске утакмице, па како се туку навијачи!

Шта ће нама сад да ми гледамо тај инцидент? Па нек гледа полиција, а не тата са дететом који навија за Звезду, на пример.

“Ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије”

Да ли родитељи данас децу сувише гурају на разне активности, некад и због кривице због тога што пуно раде и мало им се посвећују?

Тога је било увек, и тога имате и тамо где мајке не раде. Битно је да то, што хоћемо да им дамо – дамо са нашим учествовањем и нашим задовољством. Ми да их водимо на тренинге, часове. Ми, као родитељи, имамо неку нашу концепцију како га васпитавати. А када родитељи раде, онда постоји нека бака, постоји неко. А и кад не постоји нико други осим тате и маме, ако тата и мама то време, које проводе са децом – проводе квалитетно, неће бити ни проблема. То значи – ако иду једанпут недељно негде заједно, ако живе у хармоничним односима, ако дете учествује у свему, има своје задатке као и мама и тата… Проблем је ако време са децом не проводе стварно са децом. Неки кажу „Имамо сад и кућу, и деца своју собу и телевизор, и неће да уче!?“ Па неће да уче зато што ни тата ни мама ништа не уче. Не читају ни новине!

Имао сам једног колегу који се разочарао пуно у себе. Претурајући са ћерком по њеној библиотеци из детињства, приметио је: „Ау, шта си све ти добила за рођендан, а никад ниси ни отворила те књиге!“ „Па и нисам,“ каже она „Кад сам ја добијала од тебе на поклон за рођендан све те књиге, ја сам увек мислила да ћеш ми ти то читати. А ти си увек читао само нешто твоје, ниси мене ни погледао!“ То се тако не ради. Можемо и да замолимо дете да нама нешто прочита: „Мама је уморна, баш бих волела да ми прочиташ“ – наравно, узмите књигу која је детету интересантна.

Говорили сте једном приликом о томе да је деци потребан ауторитет часног и естетског понашања. Шта је естетско понашање?

Свака породица, сваки крај града има своју естетику. То је принцип. Да мама увек буде уредна и чиста. Или да се тачно, таксативно зна шта се очекује од чланова породице. Проблем је, да ли ми нашем детету довољно импонујемо као људи, да би они нас имитирали? Или смо ми за њих неки тата и мама, а оно имитира неке друге, који су били упадљивији, ближи, приметљивији?

Естетика је узајамно поштовање, да дете од малих ногу васпитавамо да поштује друге. Имате породице где се викенд проводи уз новине и телевизор. А имате и оне где се сваки викенд проводи на неком другом излетишту. Како се понашамо, како изгледамо, томе васпитавамо. Да ли ми перемо зубе, или само захтевамо да дете пере зубе? Да ли ми перемо руке пре и после јела, или то само захтевамо од детета? Ако ми то не радимо а тражимо од детета, онда смо у конфликту, и нити оно верује нама, нити ми њему верујемо. Дете већ ту негде, кад крене у школу, а и раније, жели да буде неко, онима који су њему неко. Ако га научимо да буде неко на етички начин, не спрдајући се неком што има велик нос или је дебео, ако подижемо децу да поштују другога и ако виде да ми поштујемо другога, неће бити проблема.

Да ли данас родитељи децу превише штите, забринути због разних опасности о којима се стално говори, и како то утиче на младе?

Имао сам познаника, купио је својој ћерки од 12 година бицикл. Ја сам забринуто запитао, није ли опасно да вози по Београду, ипак је прометно? Он ми је одговорио „Е мој докторе, најопасније је живети.“ Имам утисак да сам од тога нешто научио. Сигурно да треба, кад је дете мало, бранити да дира струју. Нема ту објашњавања – не смеш, и тачка! Како дете постаје паметније и зрелије, тако му више пушташ, више се ослањаш њега, на његову самозаштиту и самоувид. И та забрана онога што дете хоће, а не разуме – нема шта да се објашњава. Брига око деце мора бити активна и ми родитељи морамо да сазревамо са нашим дететом. А ризик преузимамо колико можемо. Ризик да се пређе улица је и за нас одрасле као и за децу. Морамо знати шта дете може, шта можемо да му дозволимо. Са стрепњом, али ипак морамо.

Кад да престанемо да бринемо? Не можемо да престанемо. Али морамо престати да сметамо детету да одрасте. Што га више заштићујеш, мање га штитиш!

Како се изборити са проблемима у учењу и вечитом дилемом – треба ли вршити притисак или ће то изазвати још већи отпор?

Ми морамо децу терати да уче. Али морамо знати и да ће деца бити успешна само ако то и заволе. Морамо покушати да деци осладимо учење, да она хоће да уче! Није исто да ли ми дете само “малтретирамо” да учи, или ми с њим заједно учимо. Никада не треба рећи детету: “иди учи, иди ради!” Од нултог дана, па до петнаесте године, морамо да радимо са њим. Па кад дете дође са лошом оценом, да кажемо „Хајде да пробамо то сад да решимо, да видимо како да решимо проблем!“ Како се дете полако индивидуализује у свему, тако ће се индивидуализовати и у раду. Ако смо успели да га мотивишемо, само ће хтети да ради. Ако нисмо успели, морамо га терати. Каже се „немој да затиреш стари бунар док зидаш нови”. Док не будемо нашли неке праве моделе, не смемо да запустимо оно што смо бар досада имали. С тим што морамо избацити казну из сваког проблема у учењу. Проблем у учењу је озбиљна ствар и ми не можемо тражити од детета да учи, а причати истовремено како је комшија подигао кућу а нема ни школу, нити ради. Кад пред дететом оговарамо другог, или говоримо да школа ништа не вреди данас, онда ми збуњујемо нашу децу.

https://zelenaucionica.com/prof-dr-svetomir-bojanin-sta-znaci-posvetiti-se-detetu-koja-je-prava-mera-te-posvecenosti/

У јутарњим сатима, на дан своје Славе Архиђакона Стефана, упокојио се наш најпознатији дечји неуропсихијатар професор Светомир Бојанин.

Рођен у романтичном барањском Болману, будући професор Бојанин у њему je стекао чаробно детињство које се огледало у очима мајке (које је наследила кћерка Јелена), и целог je живота свој позив схватао као непрестану службу детету и детињству.

При томе, одмах да кажем, није био сентименталан, како му се често приписивало и од добронамерних, али површних, и од „стручно-критичних“. Знао је да мајсторски организује своју службу, научно је утемељи, кадровски ојача. Небројени су његови ђаци из некада славне, а данас све потребније, београдске дефектолошке школе. Они су већ за професоровог живота Дневну болницу за децу у Институту за ментално здравље, а потом и једну специјалну школу у Суботици, назвали његовим именом.

У научном смислу рад професора Бојанина био је у нашој средини утемељујући за бројне области: неуропсихологију развојног доба (и неуропсихологију уопште), медицинску дијагностику детињства где је његов опис „дисхармоничног развоја“ ушао у Међународну класификацију болести, социјалну психијатрију развојног доба (једну данас такође код нас, али и у свету неопходну, а запуштену област), дефектолошку реедукацију психомоторике, а његов особен допринос разумевању психотерапије између императива психијатријске научности и моралности још увек није нашао довољну рецепцију.

Књигама Школа као болест и, каснијом, Тајна школа, дао је оригинални допринос и теорији специјалне, али и опште педагогије. И другим делима и јавним иступима испуњавао је запажање професора Боре Радојчића на одбрани докторске дисертације: „Оде ти, Свето, у педагогију…“

Последњи изузетно значајни педагошки иступ професора Бојанина јесте интервју Ивици Кузмановићу, за најновије Благодарје.

Професора је красио и философски дар, који није развијао у неко самостално философирање, већ га је увек комбиновао са сазнањима о људском развоју и „живим ранама“ које настају у одрастању и исцељују се у психотерапији. О томе највише сведочи књига Огледи о самосвести.

Још од раних дана своје психијатријске праксе и научног рада, уз уважавање Фројда – чију је психоаналитичку едукацију са колегиницом Невеном Тадић прошао код професора Војина Матића – сматрао је да је сексуализовање свих проблема детињства претерано; с друге стране, није мислио да би требало да буде толико саблазно у православној средини, јер је још Свети Григорије Палама писао у чувеном Писму Ксенији о присуству „детеродног“ (полног) нагона код деце.

О духовној проблематици код младих професор је писао у књигама Духовност, психијатрија и млади (која је на свој начин била прекретничка, као и Школа као болест) и Гордијев чвор младости, књизи у којој се показује и вечита актуелност Светог Писма у бирању животног пута.

Професор Бојанин се у једном разговору, за столом у Видин капији, са Миланом Кашанином расправљао о томе да ли је могуће деци представити идеалан лик. Побуђен тиме, одмах је сео и написао сценарио за стрип о Светом Сави, који је више од четрдесет година чекао реализацију. На крају је објављен пре неколико година, са посветом сину Станоју.

Огромно дело професора Бојанина премаша и његове године (на Бадњи дан напунио је 92) којима обично приписујемо мудрост. То је због тога што је у њих уткана и љубав и брига његове супруге Мирјане.

Мир Божји – Христос се роди! Срећна Слава, Професоре!

др Александар Живковић

Да би помогао породицама рањених и убијених у Малом Орашју и Дубони Јован Митровић, који је 4. маја изгубио два брата, организовао је хуманитарну акцију. Трчао је до манастира Тумане, чиме је промовисао, али и испунио жељу убијеног рођеног брата.

У хуманитарној акцији Јован Митровић прикупио је 4,5 милиона динара, а новац ће бити подељен породицама рањених током масовног убиства у Малом Орашју и Дубони 4. маја прошле године.

Трчањем до манастриа Тумане Јован је испунио жељу свог погинулог брата, који је желео да посети тај манастир.

За два дана, односно девет и по сати, истрчао је око 96 километара.

“Првих 50 километара стварно нисам осетио терет, тако да сам мислио да могу то да истрчим у једном дану. После тога смо направли паузу, одморили и преспавали у Пожаревцу, пробудили се ујутру и првих 10 километара кад смо кренули било је напорно и тешко”, прича Јован за Н1.
Истиче да је доста подршке добио од пријатеља Алексе, који је трчао са њим.
Других 46 километара другог дана било је тешко, говори Јован и каже да су имали “неке кризе”, али су се извукли из тога.
“Стварно је јак мотив био, тако да када смо стигли у манастир стигле су нас и емоције и заплакали смо… Баш сам се лепо осетио зато што сам пре свега успео да урадим тако нешто”, говори Митровић.
Каже да се на хуманитарну акцију одлучио да би њему и породици било лакше, јер је то била жеља његовог брата, а говори да је и другим породицама рањених било је драго што он то ради.
Тог 4. маја су у Малом Орашју убијени Јованов рођени брат Петар и брат од стрица Марко. Јован истиче да је помоћ рањенима неопходна, пре свега за лечење.

"Stigli smo u manastir i zaplakali": Jovan Mitrović o akciji za ranjene u Malom Orašju i Duboni

N1INFO.RS

---

Da bi pomogao porodicama ranjenih i ubijenih u Malom Orašju i Duboni Jovan Mitrović, koji je 4. maja izgubio dva brata, organizovao je humanitarnu akciju. Trčao je do manastira...

Јован Митровић, брат Петра и Марка Митровића који су убијени 4. маја у Малом Орашју код Смедерева, завршио је хуманитарну трку ка манастиру Тумане, коју је започео, како би прикупио новчану помоћ за опоравак тешко рањених у масовном убиству.

Јован Митровић је заједно са пратњом, до манастира стигао безбедно и по плану пута, који је отпочео јуче и који се одвијао у две етапе, а који је био дуг, више од 90 километара, подсећа РТС.

Он ће се у недељу, причестити у манастиру, што је била једна од неостварених жеља његовог покојног брата Петра.

Сви они који су у могућности и који желе да помогну, новац могу да уплате на жиро рачун Јована Митровића.

„Акција траје до недеље, 31. децембра, а уколико уплате легну и након тог дана, такође ће бити прослеђене рањенима“, рекао је за РТС Јован Митровић.

Račun za pomoć ranjenima
Podaci za uplatu: Jovan Mitrović
Broj računa: 160-6000000847092-76
Svrha uplate: pomoć ranjenima u Malom Orašju

https://n1info.rs/vesti/brat-stradalih-u-malom-orasju-zavrsio-humanitarnu-trku-do-manastira-tumane/

Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у порти Храма Светог Димитрија у организацији Верског добротворног старатељства организована је десету годину заредом подела пакета помоћи вишедетним породицама и самохраним родитељима Архиепископије београдско-карловачке. Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар кординатор ВДС-а, о. Владимир Марковић, о. Бранислав Јоцић и добровољци ВДС-а поделили cу пакетe хуманитарне помоћи за 130 породица. Подељено је 15 тона намириница, а у пакетима се налазило 100 килограма намирница, лична хигијена и кућна хемија. Верско добротворно старатељство наставља да подржава вишедетне породице и самохране родитеље ценећи њихов труд и пожртвовање. Помоћ ВДС-а никако не умањује величину њиховог животног подвига већ га истиче и скромно подржава.

ВДС се захваљује свим великодушним добротворима чији су прилози и учешће били кључни за успешну реализацију овог благословеног дела. Кроз њихово посвећење, ова иницијатива је постала израз неизмерне љубави и бриге Цркве према човеку. Резултати тог напора видљиви су у радости коју је донела деци и њиховим родитељима.

Извор: ВДС

Хуманитарна организација "Срби за Србе" покренула је нову Божићну акцију - "Упали пламен наде" - позвани су сви добри људи да својим донацијама симболично упале и прошире свој пламен наде, да удружени обасјају читав Балкан - да помогну породицама које буквално живе у мраку, без струје и основних средстава и чија деца тако дочекују Празник Рођења Богомладенца Христа - о томе нам кратко говори Марија Моровић из поменуте хуманитарне куће, а дужи разговор са њом ћемо чути у емисији "Будимо људи", у четвртак, 7. децембра, у 12 часова:

Извор: Радио Слово љубве

У медијима се све чешће могу прочитати вести о хуманим гестовима организација чији су оснивачи кладионице. Ове фондације спонзоришу различите јавне установе, па чак и школе.

Ново игралиште, нови кабинет, различити ваучери… Све то не може а да не побуди дилему код људи који имају развијено критичко мишљење. Да ли је у реду да фондација чији је оснивач кладионица уђе у школе, са својим логотипом и на тај начин, посредно, увери децу да се тај лого повезује с хуманошћу? Да ли је у реду да школе отворе врата организацијама чији је оснивач коцкарница? Да ли тој истој школи онда остаје ауторитет да деци каже да коцкање и клађење никако нису добре ствари?

На сва ова питања одговор смо затражили од доктора Оливера Тошковћа, ванредног професора Филозофског факултета, на одељењу за Психологију.

Да ли је хуманитарно деловање организација “под капом” кладионица у школама проблематично и због чега?

– С једне стране је добро да фирме које се баве играма на срећу, односно клађењем, показују друштвену одговорност, улажу у образовање и друга јавна добра и интересе. То свакако треба поздравити. Међутим, део друштвене одговорности је свакако и у томе да се не рекламира учешће у активностима које потенцијално воде ка болестима зависности, што клађење свакако јесте. У свету између 20% и 90% младих учествује у коцкању, при чему се стопа проблематичног коцкања (блажи облик) креће од 0,4 % до 8,2%, а стопа патолошког коцкања (тежи облик) варира од 0,1% до 5%.

Према подацима Института за јавно здравље „Милан Јовановић Батут“ у Србији око 3,7% одрасле популације поседује ризик од неког облика коцкања, а 0,3% до 0,7% показује висок ризик од коцкања, односно може се категорисати као патолошко коцкање. Сходно томе, процењује се да проблем коцкања у Србији има између 51 000 и 93 000 људи, од чега су између 14 000 и 33 000 патолошки коцкари. Међу младима, узраста између 18 и 26 година, проблеми са коцкањем су још присутнији, односно заступљеност је још већа.

Kако спонзорисање јавних установа и школа од стране фондације која носи назив и лого кладионице, свакако представља вид рекламирања, јасно је да оваква спонзорства истовремено представљају и рекламирање кладионица и клађења као активности. Ако фирме које се баве играма на срећу (кладионице) желе да покажу друштвену одговорност, оне могу спонзорисати јавне установе и помагати друштву из фондација које не асоцирају аутоматски на њих, чији називи нису идентични називима кладионица, односно могу бити друштвено одговорни без да се рекламирају. Овако, остаје велико питање који део улагања у јавне установе представља друштвену одговорност, а који представља повољну рекламу.

Својевремено сте, у сарадњи са колегама из Друштва психолога, покренули петицију да се забрани рекламирање кладионица. Да ли се и даље ради на томе?

У Србији је тренутно регистровано преко 80 приређивача игара на срећу, од чега је 18 кладионица које се појављују на преко 1800 локација. Преостали приређивачи се баве играма на аутоматима и присутни су на преко 2000 локација. Kако према последњем попису у Србији живи 6.647.003 становника, отприлике на сваких 1600 становника имамо по једну локацију за клађење. На пример, у Великој Британији се процењује да тек на сваких 7000 становника долази по једна локација за клађење, односно у држави у којој постоји дуга традиција клађења има готово 4.5 мање кладионица по глави становника него код нас.

Имајући све то у виду, Друштво психолога Србије је покренуло иницијативу да се забрани или ограничи рекламирање коцкарница и других приређивача игара на срећу, по угледу на велики број држава у свету које су већ спровеле такве прописе, попут Шпаније и Велике Британије.

У око 80% држава у Европи и свету, у којима рекламирање коцкарница није забрањено постоје рестриктивни закони којима се овакво рекламирање ограничава, ван прајм тајм-а, ноћу или је чак прописано да рекламе тог типа не смеју да садрже обећавање изненадног великог добитка или велику срећу, значајну промену у животу појединца… С друге стране, у Србији је ограничено или забрањено рекламирање алкохолних пића и дувана управо због улоге у болестима зависности, па не видимо разлог да се исти модел не примени и на рекламирању коцкарница и других приређивача игара на срећу. И наравно да ћемо наставити да радимо на овој иницијативи.

Шта можемо поручити установама којима се овакве донације нуде? С једне стране, ту је очигледна потреба да се реше проблеми са опремањем школа, а с друге све делује као манипулација децом. Kако се одупрети?

– Kао што је поменуто раније, донације и улагања у јавне установе јесу део друштвено одговорног пословања, а то је нарочито важно за фирме које се баве активностима попут клађења, јер је оно потенцијално штетно по појединца због зависности. Међутим, врло је важно да се друштвено одговорно пословање раздвоји од рекламирања, нарочито код приређивача игара на срећу. У њиховом случају, друштвено одговорно понашање у виду донирања може бити истовремено друштвено неодговорно и проблематично пословање јер рекламира коцкање које лако може водити у болест зависности. Зато је од изузетне важности раздвојити донације и помагање јавним установама од промоције и рекламирања, а то је лако изводљиво променом имена фондације, коришћењем другачијег логоа који визуелно не подсећа на одговарајућу или било коју другу кладионицу… Питање је само да ли приређивачи игара на срећу желе да друштвено одговорно послују или користе донирање за самопромоцију.

Да ли мислите да постоји системско решење проблема?

Увек постоји системско решење проблема. Тачније, једино је системско решење заиста решење, било ког проблема. У том смеру се може предложити неколико активности:

    – По угледу на земље које су на неки начин регулисале овај проблем можемо законски ограничити или потпуно укинути могућност рекламирања игара на срећу.

    – Требало би контролисати и спречити улазак малолетника у објекте у којима се одвија клађење, пошто неки од њих функционишу као угоститељски објекти.

    – Оштрије провере поштовања постојећих закона у вези са положајем кладионица, нпр. да удаљеност аутомат клуба од зграде образовних установа не може бити мања од 200 метара.

    – Законски се може ограничити и степен и начин спонзорисања спортских манифестација и забранити брендирање спортских терена, укључујући и школске, од стране кладионица. На овај начин се раздваја вишегодишња бесплатна реклама од друштвено одговорног улагања у јавне установе.

У сарадњи са одговорним приређивачима игара на срећу, који се придржавају законских решења, могли бисмо радити на креирању друштвене атмосфере у којој ће се проблем зависности од коцкања озбиљније схватати, што је у интересу самих приређивача игара на срећу, као и друштва у целини.

https://zelenaucionica.com/psiholog-dr-oliver-toskovic-u-srbiji-na-svakih-1600-stanovnika-postoji-jedna-lokacija-za-kladjenje-u-britaniji-je-to-na-svakih-7000-ljudi-sistemsko-resenje-postoji/