Прва прича (средина седамдесетих)

Живимо у новом насељу каква се тада граде. Сличне зграде, бетонске стазе и травнате коцке. То зовемо двориштем и цео наш дечји свет је омеђен, али слободан. Дане проводимо напољу. Онај ко није ту је или кажњен, или запослен неком кућном обавезом. Јер, и то је постојало. Кућне обавезе за децу, па кад се обаве, може се напоље. Школске обавезе су, такође, постојале. Наши родитељи су држали до успеха у школи. Он се подразумевао, захтевао, рапортирао, јер је и он био услов за напоље. А онда те то натера да све домаће урадиш што брже можеш, и то сам, јер су родитељи увек били преопширни за дечји укус.

Али напоље је било најважније. Само ту је живот. И игра. И разговори. И свађа. И туга. И смех. И ривалство. И све оно што деца увек раде.

Играчке се нису носиле. Осим ластиша, кликера, лопте, некад бицикла. Школица се цртала парчетом циглице коју смо чували испод степеништа, а кад се дође до креде, прокријумчарене из школе, био је то чист луксуз.

Облачила се гардероба за напоље. Нипошто школска или свечарска. Зато смо се на брзину пресвлачили, а сећам се и једног дана када нисам имала времена да се пресвучем, па сам панталоне навукла преко плисиране сукњице. Успела сам некако да је нагурам трчећи низ степенице.

Мајке су нас надзирале провирујући кроз прозор, али су контролори били и сви они одрасли који би кроз наше двориште пролазили. Игра се тада стишавала, свако од нас би се упреподобио, културно се јавио, јер би у супротном ризиковао казну за напоље. Када бисмо са игром прекардашили, били прегласни, стигли прерано, или загазили у време кућног реда, од два до пет, на тераси се указивала тетка Олга. Била је висока, стамена жена, са неким мачијим наочарима и натапираном косом. Појавом би спустила грају за неколико децибела, или нас разјурила ако сат показује два и пет. Мрзели смо је из дубине душе, али само у дечјем кругу. Стрепели смо када са родитељима пролазимо поред ње, јер, ако би се пожалила на наше понашање, следила је тирада о срамоћењу породице. И казна за напоље. Јер смо неваспитани.

Нисмо се бунили. Мислили смо да тако треба, иако нам често није било право, али смо, чини ми се, научили како да стигнемо до личне слободе и изборимо се за оно што нам је битно, како да се суочимо са непријатностима, или их избегнемо, како да ефикасно завршимо све обавезе и посветимо се себи. Научили смо и да се наша слобода пружа до границе коју нам постављају други људи, јер нисмо једини на свету, нисмо најважнији. Туђи свет нам може засметати, али видик је увек отворен, очи се могу окренути и на другу страну ако си стекао довољно ширине и висине.

Друга прича (средина деведесетих)

Моје дете се игра у великом парку преко пута куће у којој живимо. Одлази тамо сама од своје шесте године. Увек јој облачим нешто јарких боја, па је могу видети кроз шибље и растиње. Радијус кретања јој је ограничен даљином мог погледа. Остали делови парка и улице иза су забрањени. Плашим се разних људи који се туда мувају.

Деце је много. Свако носи по неку играчку од куће, размењују их, све је некако у том простору заједничко, трче, возе бицикле, праве куле у песку, слободни су и нико им не смета. Одрасли су само декор. Када се појави дете са пратњом, када та пратња почне да се меша у игру, успоставља правду и поредак штитећи свог мезимца, игра пуца. Моје дете долази кући бесно и нерасположено. Схвата то као неправду.

Једнога дана ми у двориште стиже делегација деце, на челу са мојим. Узнемирени су и уплашени. Причају сви углас. Једва разабирам да им је неки човек одузео лопту и неће да је врати док мама не дође по њу. Ја сам најближа мама, зато сам изабрана. Питам их шта су радили, чиме су га наљутили и крећем по позиву. Иду иза мене, одговарају, воде ме до зграде иза парка и ту сам већ љута јер је прекршено правило да се иза круга фонтане не сме ићи, али ћутим и остављам то за после.

На прозору високог приземља, са лоптом у руци, налактио се робусни и неиспавано подбули човек. Дочекује ме иронично: „Ви сте мама?!“, мери ме од главе до пете и грди децу која су га пробудила лупајући лоптом о зид. Ја стојим посрамљена и нема, у неверици, јер је подне, али се брзо опасуљим и тражим да се лопта под хитно деци врати. Питам га зашто је било неопходно да се зове мама, зашто тај неспоразум није решио сам са децом, а он ми одговара како је морао да види родитеља тако неваспитане деце. Баца лопту далеко преко нас, затвара прозор и оставља ме немоћну у кругу од шест пари дечјих очију које ме гледају сажаљиво и тужно. Јер деца не воле понижене родитеље. А не воле ни неправду. Ни бахатост.

Разишли смо се ћутећи као сведоци нечега срамотног, али су та деца схватила да иза заштићеног круга постоји зло од кога се морамо измаћи ако желимо остати чисти и неоштећени. Научили су да су неке границе постављене смислено, да изаћи из круга фонтане може бити ризик са којим неће моћи да се изборе. За времена у којима су расли, чини ми се, ова лекција им је била драгоцена.

Прича трећа (време садашње)

Данас нема напоља без родитеља. Дакле, нема слободе да будеш то што јеси, да те друштво вршњака обликује, да се бориш, да уживаш, да се одмериш, снађеш, трчиш, паднеш, огулиш колено, али да не плачеш јер те повреда води кући. Деца се играју, а родитељи стоје около као контролори и координатори. Они решавају сукобе, усмеравају игру, штите и одвајају, додају воду, тегле торбе са играчкама, прте тротинете и гурају бицикле.

Дете се не сме испрљати, не сме се ударити. И, што је најважније, свако је одговоран за своје дете. Никако се не сме опоменути оно туђе. Јер, нико више не верује у добру намеру. Страну сугестију схватају као гажење личног права, угрожавање територије или чисту завист. Данас би Олга из прве приче вероватно била пријављена за насиље. Или би добила батине од старије деце из краја.

Данас се свако у парку игра својим играчкама. Размене су ретке и мучне. Обично их обављају одрасли уместо деце. Некад је то доведено до апсурда. Када је моја унука (четири године) узела луткицу друге девојчице (три године), мама те девојчице је захтевала да се луткица врати на место са кога је узета. По свим правилима педагогије са друштвених мрежа објаснила је мојој унуки (4) да мора прво тражити дозволу од њене ћерке (3). Ја такав разговор не могу ни да замислим. Други пут је једна бака поредила квалитет лопатица за песак, па је закључила да се моја унука може играти таквим лопатицама када јој то родитељи купе. Данас сам немоћна као и онда испод прозора на високом приземљу када ме унука погледа плачно и упитно. Како да објасним бесмисао, глупост и плиткост умишљене величине? Одрасли су престали да буду објективни коректори, престали су да цртају личне границе дозвољавајући себи и свом детету да се шире преко свега на шта помисле да имају право. А та права су истакли изнад свих обавеза.

Данас су родитељи уплашени. Не могу спокојно седети код куће док деца јурцају около. Јер се око те деце често окупља све зло овог света. Не прође ни једна недеља, а да се не деси нешто страшно. Отмице, насиље, туче, пуцњава. Деца расту уз речи: пази, не веруј, склони се, јави се, бежи… Деца су лоцирана паметним сатићима и мобилним телефонима сваког момента. Окована им је слобода, одузето им је оно што им је неопходно да би постали људи. Параноја је постала колективна. Решење се не види. Јер неће да се види. Јер смо се помирили са тим да решења нема. Данас би мама из друге приче била насмрт пребијена. Читали бисмо о њој пар дана док је не замени неко дете разбијених зуба, или младић са погрешним навијачким шалом.

Данас смо жртве страха, помешаног са себичношћу уверења да смо једино ми битни, зачињеног квазипедагогијом. Родитељи жртве производе децу жртве.

Децу без слободе, али лепо обучену, без флека и одраних колена.

Децу без манира да се поштује старији, али са свешћу о личним правима.

Децу која не умеју да превеслају препреку, физичку или људску, али знају да формулишу захтев.

Децу која виде само моћне родитеље јер се рупе на чарапи крију и од самих себе.

Децу која мисле да је довољно да постоје, која презиру и одбијају механизам заслуге.

Децу која расту у кавезу предрасуде да је све такмичење, да је једнакост слабост немоћних.

Децу којој смо узели све. И направили пројекат личне карикатуре.

Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца

https://zelenaucionica.com/deca-nam-rastu-uz-pazi-ne-veruj-skloni-se-bezi-locirana-su-pametnim-saticima-mobilnim-telefonima-bez-slobode-paranoja-je-kolektivna/

Мали матуранти са општине Врачар обишли су јуче, последњег дана школе, основну школу „Владислав Рибникар“, у част другара који су у њој страдали пре годину дана, а који би такође сада били матуранти. Истовремено – истекао је и рок за упис у први разред основне школе, а у „Рибникар“ ће их знатно мање него раније. Очекивано, кажу стручњаци.

Колико ће ова школа у будућности имати матураната, питање је. У септембра у њу ће кренути знатно мање ученика првог разреда, него што је био случај пре мајске трагедије.

Због неповерења родитеља, али и неизвесности хоће ли школа постати меморијални центар, објашњава члан Већа за образовање градске општине Врачар Драги Лукић.

„Тачно је да се уписало скоро 40 првака и морамо радити мало кампању. Гледаћемо да се повећа број првака, да не остану људи без посла“, рекао је Лукић.

Што заиста може да се догоди, јер ће наредне школске године ђака бити за максимално два одељења, уместо досадашњих пет, колико је био просек, кажу родитељи.

„Право је чудо како о томе се уопште није размишљало, да ли та школа може да остане школа, ако може, под којим условима, ако не, шта да се ради са тим, да ли да се претвори у меморијални центар, да ли да се измести…. Јер ово, просто се није размишљало о овоме. Мислим да је то страшна траума на коју ми не знамо како да реагујемо“, казао је психотерапеут Милан Дамјанац.

Ни он сам не види како би све могло да се превазиђе, али зна да ако држава не предузме нешто, школа би могла да се угаси као институција. Са друге стране, у Већу за образовање градске општине Врачар уверени су да ће „Рибникар“ наставити са радом.

Извор: Н1/Зелена учионица

У сарадњи Шаховског савеза Београда, Привредне коморе Србије и издавачке куће „Клет“, у просторијама штампарије „Борба“ је у четвртак 30. маја 2024. године, одржана хуманитарна бизнис лига у шаху, са циљем прикупљања средстава за Удружење родитеља превремено рођене деце „Мали див“. Укупно је учествовало 22 екипе, а организатори су са захвалношћу саопштили да су прикупљена значајна финансијска средства. Опширније у наставку.

Догађај је привукао велику пажњу спортске јавности и представника медија, а „репрезентација“ гостију на отварању је била бројна, почевши од представника политике, бизниса, државних установа, школа, а посебан аплауз добили су представници и корисници Удружења „Мали див“. Организација овог догађаја побудила је интересовање међу институцијама и предузећима не само из Београда, па су на листи учесника били и представници Новог Сада, Зрењанина, Ужица, а разне компаније широм Србије су показали хуманост уплатом средстава, јер нису имали могућност да саставе екипу за такмичење.

Иако су сви самим учешћем стекли назив победника, треба истаћи да је прво место освојила екипа Нафтне индустрије Србије, док је другопласирана екипа „AGM Outsourcing“, а трећепласирана Математичка гимназија. Потом је на четвртом месту екипа Градске оштине Звездара за коју је са успехом наступао свештеник Борислав Петрић из Храма Св. пророка Илије у Миријеву, пето место „Заједничко предузеће“ из Београда, а после њих предузећа „Борба“, „Новости“, „Информатика“, „Привредна комора Србије“, „Издавачка кућа Клет“, итд.

Извор: Шаховски савез Београда

Учење које нам намеће школовање и учење у школи увек је имало као крајњи циљ да се нешто постигне у животу. Школе су увек доживљаване у функцији циља да се нешто буде. Образовање као чин уживања и задовољавања радозналости претаче се из дечје игре у хоби, у област разговора у друштву, трагања за књигама које нас занимају, и то се све обавља у контексту „одмора“, „нерада“.

Знам родитеља који је тражио савет јер његов син се „уби читајући, стално нешто ради, али без везе. Неке књиге, романе, штали. Сад чита неку филозофију, али школско градиво не иде, па не иде. Каже да га не разуме. Једва се провлачи у школи.“ Тај дечак, заправо, непрестано учи. Он наставља своје детињство вођен потребом да задовољи властиту радозналост.

Школа и начин рада у њој истржу учење из живота, оно престаје да буде облик живота и начин постојања и постаје монструозна појава насиља названог „дисциплина“, „радна навика“, сматра се да без напора нема учења, а напором се сматра савлађивање досаде при учењу. Учи се онда кад се „загреје столица“ када се човек научи да одгађа животна задовољства и да се „жртвује“. Сам живот, из чије је сржи учење ишчупано, постаје тако баналан, искључиво хедонистички.

Туристи знају да поднесу велике напоре приликом путовања да би се обрели тамо где их вуче радозналост. Учење тако поново постаје „начин живота“, добијајући нови смисао, ближи ономе што заправо јесте. Учење тако није више отуђено као школовање, него је део људске свакодневице.

Зато се данас све више залажемо за такозвано перманентно образовање. Уколико хоћемо да свету и појавама у њему приђемо рационално и да тражимо рационалне мотиве својих поступака, онда је неопходно да чувамо све валенције радозналости током целог живота.

Школа која одгађа живот детињства и младости за неко друго време има особине болести, јер и болест одгађа пуни живот на неко време. Таква школа треба да нестане, а учење да се врати животу као његова иманентна суштина. У његовом темељу треба да буде непресушна људска радозналост, основна особина здраве личности.

Радозналост је мотив људске креативности и начин на који се она остварује у односу на свет и у оквиру социјалног поља.

Селекција приликом уписа у неке школе управо је у том погледу погубна. Навешћу један пример. У саветовалиште је дошао Петар, младић који игра стони тенис, учи један страни језик и уме да на њему прати литературу која га интересује. Уз то је елоквентан, спонтан и симпатичан. Али му недостаје једна врло добра оцена да би био примљен у школу која даје шире образовање, па мора да се упише у школу која ће га усмерити на неко занимање које га, у овој фази развоја, не интересује. Наша потврда да је он интелигентан, свестран младић, баш погодан за средњу школу која даје опште образовање, није помогла да буде примљен у школу у коју је желео. Дубоко фрустриран тиме, настојаће да неким заобилазним и трауматичнијим начином дође до онога што је желео, а школа, незаобилазна на том путу, остаје за њега нешто непријатељство.

https://zelenaucionica.com/prof-svetomir-bojanin-skola-koja-odgadja-zivot-detinjstva-ima-osobine-bolesti-jer-i-bolest-odgadja-zivot-na-neko-vreme/

Гимназија Свети Сава по први пут организује Хуманитарни Концерт бенда "Црњански", чији су чланови ученици ове гимназије: Никола Пејин, Константин Антонопулус, Алекса Ружић, Андреј Ранчић, Никола Марковић и Димитрије Ђурић, у организацији са њиховом вероучитељицом Наташом Филиповић. Средњошколски хуманитарни концерт одржаће се у понедељак, 27. маја, у дворишту гимназије, на адреси Ресавска 58. Улаз на концерт биће 300 динара, а прикупљени новац ићи ће другарима из школе којима је тај новац потребан. Тим поводом данас смо разговарали са Димитријем Ђурићем, чланом бенда и учеником гимназије.

Инстаграм страница бенда "Црњански"

Страница Гимназије "Свети Сава"

Незваничне информације кажу да је професору Треће београдске гимназије јуче поломљена јагодична кост. Насиље над девојчицом из Топонице која је тек пети разред, окарактерисано је као кривично дело силовање. На питање једном од родитеља дечака који су девојчицу малтретирали шта је с тим у вези предузео, одговор је гласио – ништа. И та једна реч могла би да сумира све оно што као друштво чинимо поводом стравичних догађаја који су нас снашли, почев од маја прошле године. Ништа. Или бар ништа значајно.

Унија синдиката просветних радника Србије позвала је своје чланове, али и све оне који су погођени недавним догађајима да се сутра, у 12 часова, придруже протестној шетњи од Скупштине Србије до зграде Владе, где ће бити предат списак захтева за измену Кривичног законика.

У међувремену, просветни радници с којима смо разговарали једногласно су револтирани и незадовољни ситуацијом у којој су се нашли како наставници, тако и целокупан образовни систем.

“Насиље је свеприсутно у школама. На свим нивоима. Упркос свим мерама, смерницама, препорукама, оно је у порасту. Тимови против насиља се састају готово свакодневно. И друге службе региструју исту појаву, али о томе се јавно не говори. Шта видим као разлог? То што деци шаљемо погрешне поруке. Да за прекршаје, повреде забрана, насиље не постоје адекватне мере, бар не оне које би на њих имале утицај. Деца више не реагују ни на реч наставника, ни на реч школског полицајца, ни на реч својих родитеља – јер им је јасно да су недодирљиви.” – каже Маја Радовић, наставница српског језика у Основној школи “Јован Миодраговић” из Београда.

Како је објаснила, проблем су предуге процедуре, обимна документација и тражење доказа за све.

“Више не постоји реч наставника. Родитељ детета које је доживело насиље жели казну и жели да то насиље престане. Њега не интересује силна папирологија, састанци тимова, друштвено-користан рад. Не. Само ефекат, који, најчешће изостане. И у таквим случају, иако је школа урадила све што јој је дато као опција, родитељ ће рећи – школа није урадила ништа.” – објашњава Радовић.

На питање где види решење, она одговара:

“Решење је у скраћеним процедурама и реаговању по хитном поступку. Суспензија ученика која подразумева рад са тим учеником од стране других специјализованих стручних служби, а не наставника у школи коју похађа. Овим што сад имамо, суспензија ученика је казна већа за наставника, него за ученика који је суспендован” – казала је наша саговорница.

Да је ситуација алармантна слаже се и Гордана Вучинић Опалић, која српски језик и књижевност предаје у ОШ “Љуба Ненадовић”.

Она каже да нема места ишчуђавању због свега што се дешава, када узмемо у обзир да су адекватне реакције изостале онда када је било време да се реагује.

“Зар смо већ заборавили извучену столицу? Наравно да јесмо. Јер ми имамо кратко памћење. Ми смо толико понижени, обесправљени, озлојеђени и љути да смо утрнули. И ћутимо. Трпимо. Насиље које су наше колеге доживеле је толико страшно, узнемирујуће и понижавајуће да ми је мука и док о томе само размишљам. Понављати исте флоскуле о томе ко је крив, зашто се то дешава, како систем не ваља и све остале давно испричане и излизане приче, нису ништа друго него сипање соли на живу рану ових људи, а и свих нас.” – каже за наш портал професорка Вучинић Опалић.

Додаје и да смо сви ми велики генерали кад се битка заврши.

“Све ми знамо – и ко је крив и због чега. Знамо, ћутимо и ништа не предузимамо. А кад се догоди овако нешто, мртво море се усталаса накратко док је јавности занимљиво да се згражава над несрећом других (захваљујући Богу што је неко други!), а кад се халабука стиша, шта се догоди? Све поново утоне у невидљивост, у трпљење и страх. Пишемо планове заштите, пишемо извештаје, доносимо неке мере које нам увек оборе родитељи или Министарство јер, забога, није испоштована процедура, недостаје неки документ и море неких административних будалаштина. И молимо Бога да се нама не догоди ништа слично!” – истиче наша саговорница.

Како каже, боји се само да је питање ко је следећи.

“Зато сви сутра морамо изаћи и пружити подршку колегама и свима онима који свакодневно трпе неку врсту насиља, па и ону невидљиву и недоказиву, који се осећају да су препуштени сами себи, обесправљени и незаштићени.” – закључује Вучинић Опалић

https://zelenaucionica.com/nastavnici-revoltirani-sutra-u-12-protest-ispred-skupstine-mi-smo-toliko-ponizeni-obespravljeni-ozlojedjeni-i-ljuti-da-smo-utrnuli/#google_vignette

Након случаја у Бачкој Паланци, где је бивши ученик на сред часа претукао наставника, случајеви насиља у школама наставили су да се нижу.

Како преноси Н1, једанаестогодишња девојчица из села Топоница код Малог Црнића трпела је физичко насиље од својих вршњака од почетка школске године.

Санел Степановић, отац девојчице, испричао је за Н1 да је злостављање његове ћерке почело када је кренула у 5. разред. Тада је почела да се жали да има проблеме у школи где је, према речима родитеља, трпела батине, ударање, шутирање, ломљење школског прибора.

Када је мајка отишла у школу да пријави шта се дешава добила је одговор да су то „дечја посла“.

Насиље над девојчицом је кулминирало 28. марта на часу физичког, када дечаци одводе девојчицу са спортског терена у школском дворишту, двојица јој скидају гардеробу, а трећи снима. Звоно за крај часа на кратко је зауставило малтретирање, али се оно наставило у учионици, прича отац за Н1.

Ипак, она тог дана није пријавила шта се десило у школи. Упитан зашто није то урадила, одговара да јој је било запрећено да не сме да каже ни родитељима, нити било коме другом шта се десило.

Родитељи за малтретирање и снимак сазнају од директорке школе, која је мајци показала снимак.

„Она је са дететом отишла кући. Сутрадан је била среда, ми седамо у ауто у идемо у Мало Црниће у станицу. Ту нас дочекује полицајац, дете да исказ, и он каже ‚ви идите кући‘. Нити су нам рекли ‘идите у дом здравља’, нити ‘идите у Центар за социјални рад’. Одлазимо изгубљени“, присећа се отац како су он и супруга почели борбу за правду.

Сутрадан се обратио надлежном Центру за социјални рад у Малом Црнићу, где су му рекли да су за случај чули, али да им нико није званично пријавио. Отац наводи да су му у школи рекли супротно, уверавајући да су све пријавили Центру за социјални рад.

После одвођења детета на лекарски преглед родитељи сазнају да је полиција затворила случај. Упорношћу лекара и родитеља случај се званично и отвара, обавештена је школска платформа „Чувам те“, Центар за социјални рад, као и Министарство просвете, које је у школу послало просветну инспекцију.

Налаз инспекције Степановићима је непознат, али отац напомиње да је у случају његове ћерке прекршен закон јер је починилац морао да буде удаљен из школе у року од пет до 30 дана, а ситуација је таква да његова ћерка седи код куће, док дечаци који су вршили насиље иду у школу.

Полиција је против дечака поднела кривичну пријаву, коју је тужилаштво морало да одбаци, јер имају само 11 година и према закону не подлежу кривичној одговорности.

Да ли ће овај случај добити било какав правни епилог зависи од Центра за социјални рад у Малом Црнићу, где је 15. априла одржана конференција случаја. Отац девојчице каже да је тада био присутан само родитељ једног дечака, који је на питање шта је предузео када је сазнао за понашање свог сина, одговорио – ништа.

Напад ножем десетогодишњака

И у Београду се догодио инцидент који изузетно забрињава. Ученик четвртог разреда ОШ “Раде Кончар” у Земуну потегао је нож на вршњака из истог разреда у уторак, за време малог одмора, сазнаје Н1.

Како сазнајемо, инцидент се догодио у паузи између 3. и 4. часа, у поподневној смени када је ученик четвртог разреда потегао нож на вршњака из истог одељења, који је он избегао, а о чему је обавестио учитеља који је, потом, нож одузео ученику и о томе обавестио надређене у школи.

Према сазнањима Н1, родитеље ученика који је нападнут обавестио је он сам, после наставе. Један од родитеља је, потом, обавио разговоре са учитељем и психологом школе од којих је затражио и разговор са директорком школе.

Н1 сазнаје да је школа полицији пријавила да је код једног ученика пронађен нож, али не и да је потегнут према другом ученику.

https://zelenaucionica.com/nizu-se-slucajevi-brutalnog-nasilja-u-skolama-cetvrtak-napao-drugara-nozem-petaci-zlostavljali-devojcicu/

У Техничкој школи „9. мај” у Бачкој Паланци данас је дошло до напада на наставника који је због задобијених повреда пребачен на Ургентни центар у Новом Саду.
У послеподневној смени, на први час код наставника практичне наставе С. З., заједно са свим ученицима из одељења, ушао је и бивши ученик ове школе, M. Б., а садашњи ученик ССШ „Др Радивој Увалић” у Бачкој Паланци.
M. Б. је почео да провоцира наставника који га је замолио да напусти учионицу, јер није више ученик школе. По изласку из учионице, М.Б. је физички насрнуо на наставника. О догађају су одмах обавештени хитна помоћ Бачке Паланке, као и МУП.
Након лекарског прегледа наставник је превезен у Ургентни центар у Новом Саду. Како
кажу из Уније синдиката просветних радника Србије, он је задобио прелом носа, а због отока је задржан на неурохирургији на посматрању.
“Иако су промењени закони, донети протоколи и упутства, очигледно је да то није довољно и да нисмо ништа научили из догођаја у Трстенику, Рибникару, Малом Орашју и Дубони. Нисмо схватили да се насиље које гледамо сваког дана на телевизији, које чујемо при сваком заседању Скупштине, на изборима, прноси на
целокупно друштво. Очигледно је да то јавно насиље многима на политичкој сцени одговара и да не желе да га елиминишу из свакодневног живота.” – упозоравају из Уније синдиката просветних радника.
 

https://zelenaucionica.com/nasilje-u-backoj-palanci-bivsi-ucenik-skole-usao-na-cas-i-slomio-nastavniku-nos/

Данас, 3. маја 2024, на Велики петак, најтужнији дан за све хришћане, ми се, у нади на Живот вечни, сећамо, и молимо распетог Христа Господа победитеља смрти, за децу Бо­ја­ну Асо­вић, Ану Бо­жо­вић, Ка­та­ри­ну Мар­ти­но­вић, Ма­ру Ан­ђел­ко­вић, Ему Ко­биљ­ски, Со­фи­ју Не­гић, Ан­дри­ју Чи­кића, Адри­а­ну Ду­кић, Ан­ге­ли­ну Аћи­мо­вић, ученике ОШ "Вла­ди­слав Риб­ни­кар", као и за убијеног домара, Дра­гана Вла­хо­вића, пострадале про­шле го­ди­не, 3. ма­ја, када је на њих, у школи, пуцао тада тринаестогодишњак и уче­ник сед­мог раз­ре­да те школе. Сећамо се и молимо и за пострадалу омладину у Ду­бо­ни и Ма­лом Ораш­ју, који су убијени 4. ма­ја 2023: Ни­ко­лу Ми­лића, Алек­сан­дра Ми­ло­ва­но­вића, Мар­ка Ми­тро­вића, Кри­сти­ну и Ми­лана Па­нића, Ла­зара Ми­ло­ва­но­вића, Не­ма­њу Сте­вано­вића, Да­ли­бора То­до­ро­вића и Пе­тра Ми­тро­вића. У спомен убијеној деци, др Данијела Јевтић, лекар Хитне помоћи и председник Удружења лекара писаца "Видар", написала је песму под насловом "Почиње час":

Да ли би вежбе из емпатије и демократије, вежбе поштовања Другог и Другачијег, баш на том трагичном, али блиском примеру, смањиле могућност школског масакра? Нећемо никад сазнати

Немогуће је говорити о значењима трећемајског масакра за оне који су изгубили делове својих живота, њих деветоро и њиховог чувара. Бол нема значење, он је, као и љубав, свеобухватан, безуслован, апсолутан. Не сме се ни покушавати говорити о томе. За оне које бешћутни јуристички вокабулар зове оштећенима, бол је, од трећег маја 2023, друго име за живот. То је томе тако, и о томе се, како каже Философ, има ћутати, зато што је говорити немогуће.

Могућа је само емпатија. Она која је у магновењу севнула пустолином у којој живимо, она коју, како каже Норина Херц у Самотном столећу, ваља изнова и непрестано увежбавати, јер, попут демократије, вели угледна антрополошкиња, ако се то не чини – закржљава. Није случајно ауторка у исту мисао ставила та два појма, демократију и емпатију. Цивилизација, како стоје ствари, није успела домислити ништа мање лоше од демократије, тог скупа етичких начела претворених у друштвену, па тако и политичку, праксу. Религија се, изгледа, ту није особито показала: у свом почелу, она садржи заштитни механизам догме засноване на извесној безусловности вере. Саосећање, самилост, емпатију, ваљда је могуће досегнути и религијском праксом. У самоћи свог сопства. У друштву, чини се, није одвећ практична: олако се изметне у своју супротност. Седам кардиналних врлина уступе место истом броју кардиналних греха, док си рекао „амин“.

Отуд, поред осталог, а можда је то најважније, неуспех реформе школства после пада претходног ауторитарног режима. Мислим, дакако, на увођење верске наставе у основне и средње школе, као уступак оном политичком мишљењу које слабије дистингвира друштво, политику, државу, нацију, религију и власт, држећи како је све то једна те иста работа, баш као и увођење нечег што се бизарно зове грађанско васпитање, да се опере то мало преостале либертерске и демократске савести што је беше тек у траговима оне постпетооктобарске узавреле крви.

Бол нема значење, он је, као и љубав, свеобухватан, безуслован, апсолутан. Не сме се ни покушавати говорити о томе. За оне које бешћутни јуристички вокабулар зове оштећенима, бол је, од трећег маја 2023, друго име за живот

Шта је нама, дакле, Трећи мај?

Питао сам свог укућанина, од убијених тек две године старијег „exribnikarca“ из осмог два, да ли је на часовима тог васпитања, именованог „грађанским“, било речи о Душану Јовановићу, који такође беше осмо два у „Рибникару“, а кога су, тек паралелну улицу даље, осамнаестог октобра деведесет седме, усмртила два седамнаестогодишњака зато што је Ром? Није се могао сетити. Да ли су их некада, као нас на екскурзије у Крагујевац, водили пред таблу која је у Београдској 33 стајала као подсећање на тај догађај? Нису. Да ли је тај дечак, који би сада био средовечан човек, заслуживао да га се сећају бар у тој школи? Да ли би стални говор против насиља, успостављен као наслеђе и опомена, имао каквог дејства на душу неког могућег социопате? Да ли би вежбе из емпатије и демократије, вежбе поштовања Другог и Другачијег, баш на том трагичном, али блиском примеру, смањиле могућност школског масакра? Нећемо никад сазнати. Није их било. И нема их. А како изгледа – неће их ни бити.

Уместо емпатије, децу учимо агресивности. Јер смо сами агресивни, јер живимо у окружењу у којем је агресивност пожељна особина; штавише: врлина. Отуд, ваљда, и величање такмичарског и спортског духа, јер, агресивност је, забога, пожељна у спортском надметању. А и политичком. А и културном. А и цивилизацијском. И уопште – све је надметање, само је важно да је по правилима. Која су промењива, растегљива, подложна „слободном судијском уверењу“, јер само је победа важна, јер је пораз исто што и смрт.

Можда је то нама Трећи мај: знак да смо епохално поражени.

https://radar.nova.rs/drustvo/gorcin-stojanovic-sta-je-nama-treci-maj/

У селима Мало Орашје и Дубона данас се одржава годишњи помен за жртве масовног убиства које се догодило 4. маја прошле године.

На месту где су шесторица младића Петар Митровић, Немања Стевановић, Лазар Миловановић, Марко Митровић, Александар Миловановић и Никола Милић убијени пре тачно годину дана сада се налази споменик у њихову част, а велики број грађана ћутке, погнутих глава им одају почаст, пренео је Блиц.

Многи носе мајице са ликовима убијених момака и натписом на леђима: "4.5.2023. Живите".

"Они неће шетати воћњацима Малог Орашја. Неће се шетати и играти овим пропланцима Неће њихова песма бити део песме младића, девојака којом се слави живот и пркоси смрти. Ипак, ништа нас као смрт не учи животу. Ни у чему као у злу не видимо тако јасно показану величину покајања. Њихова радост прекинута је кукњавом и лелеком. Неће престати да се памти и приповеда о том дану смртног пира у Малом Орашју. Најдражи наши Лазаре Немања, Никола, Марко, Александре и Петре, окупли сте нас данас овде онако како се нисмо надали да ћемо се икад окупити, јер овде је много старијих од вас. Надали смо се и веровали да ћемо се са вама окупљати ради нечег лепшег. Надали смо се свадбама и весељима. Надали смо се радостима. Неће вас родитељи дочекати да вас питају - Да ли сте уморни, да ли сте гладни, да ли вас нешто боли, њих ће болети ваш одлазак. Нема остаје само наша нада, вера, да сте на бољем месту", рекао је свештеник из Малог Орашја.

Парастос за жртве из Дубоне служи се у цркви Светог Симеона Столпника, потом и на сеоским гробљима.

За убиство девет и рањавање 12 људи 4. маја прошле године у селима Мало Орашје и Дубона оптужен је Урош Блажић.

https://www.nin.rs/drustvo/vesti/48613/pomen-zrtvama-zlocina-u-duboni-i-malom-orasju

„Усамљеност је један од највећих проблема савременог човјека, наиме, постоје истраживања по којима само у Америци је око 60 милиона људи који пате од усамљености и због тога су дубоко несрећни. Сви имају као неке пријатеље с којима се друже али, како кажу, немају људе с којима могу да попричају о битним стварима, али ако ви немате људе са којима можете причати о битним стварима, какви то онда пријатељи.

Данас је то отишло предалеко када имамо једну културу у којој је превладала ова дигитална технологија, гдје сте сада, више него икада, повезани са цијелим свијетом, можете да комуницирате са 100 милиона људи, више нема никакве препреке, поготову млади, мада видим има и старијих који су у тим неким друштвеним групама а то су неке фиктивне групе, витуелни свијет у којима можете да имате десетине хиљада пријатеља, али у ствари то су сурогати, то нису пријатељи, то је, како кажу неки социолози, парасоцијалне везе, нису праве, аутентичне везе, али ви имате неки утисак да сте повезани“, наводи психолог проф. др Жарко Требјешанин, који је у четвртак 18. априла 2024. године, гостовао на трибини „Агора“ у ЈУ „Захумље“ у Никшићу.

У разговору са Анђелом Пековић, уредницом трибине, Требјешанин је додао да се појам усамљености раније везивао за старе људе, који су у пензији, који имају много времена, а други људи и њихова дјеца су се удаљили од њих.

„Међутим, данас су млади усамљени и то показују и истраживања. Имао сам једно предавање баш о усамљености, салу су испунили млади људи. То је просто невјероватно, онда сам схватио колико се то измијенило, колико је то повезано са осјећањем празнине живота.

Сада је то као болест нека, и јесте болест зависности да многи млади не могу уопште без телефона, морају стално да буду у вези и да дневно, отприлике, имају та истраживања, по двије хиљаде пута додирну тај телефон, да проводе по седам-осам сати! Било је неко истраживање код нас у Србији, да око седам сати проводе на телефону. Знате шта то значи?! Нисмо ми будни 24 часа, него кад узмете то је пола будног времена“.

„Усамљени су управо људи који нису нашли смисао живота и они се осјећају изгубљени, одбачени, а то онда има итекакве психолошке последице. То још више појачава осјећање безнадежности, појачава депресивност, потиштеност тако да се они само врте у том зачараном кругу. Значи, усамљени су па осјећају бесмисао, они су песимисти, имају о себи лоше мишљење. То је један живот, који је заиста промашен и није лако да извучете човјека одатле.

Мора негдје да се пробије тај круг, ако ништа друго да човјек почне другачије да гледа на себе, да не мисли да је безврједан, да га нико не воли, да нема пријатеље него да се сјети људи који су му наклоњени и да схвати да може нешто да учини да измијени ту своју ситуацију“, казао је, између осталог, говорећи на тему „Савремени човјек у потрази за смислом: Јунг и Франкл“ професор Требјешанин.

Проф. др Жарко Требјешанин: Усамљени су људи који нијесу нашли смисао живота • Радио ~ Светигора ~

SVETIGORA.COM

---

„Усамљеност је један од највећих проблема савременог човјека, наиме, постоје истраживања по којима само у Америци је око 60 милиона људи који пате од