Говорићу врло сликовито и практично. Можда сурово. Из учионице. Јер сви ви ми знамо шта је најбоље. У теорији. Али нас некако пракса стално демантује. 

Замислите ситуацију. Одете у тоалет. Уђете у кабину. Очекујете да је тај простор приватан. И онда се појави ваш снимак из истог тог тоалета који кружи по школи. Како ће се то дете осећати када види тај снимак? Како ће се осећати сваки пут када крене у тоалет? Па и у старијем добу на неком јавном простору! Како ће се осећати сваки пут када види онога ко је то урадио. И све оне који су снимак делили. И све оне који су имали реакцију на тај снимак. И мислите ли да је адекватна мера јединица из владања која ће се рачунати са претходном петицом и неће значити суштински ништа са последицама које је тај чин направио. И та порука стиже до деце. А порука је – Десиће се САМО то. И ово све искључиво онда када се зна ко је извршио то дело. А сви знамо да је у већини случајева онај који врши дигитално насиље – анониман.

Замислите следећи случај. Неко је окачио слику своје другарице на сајт за одрасле са њеним бројем телефона и личним подацима. Месец дана њен телефон не престаје да звони. Дуг, период, наравно. Прво је мислила да може сама да реши, било је срамота да каже и објашњава откуд њена слика на том месту. Касније су случај преузели родитељи који су све пријавили полицији. Школа је пријавила НН лице. Позиви јесу престали. Слика је уклоњена. Епилог никада нисмо сазнали.

И навешћу још само један случај. Треба истаћи да дигитално насиље у школи не постоји само на релацији ученик-ученик, већ и на релацији ученик-наставник и то све чешће. Наставница у сред ноћи добија анонимну претњу да ће њена деца од три и седам година бити силована и убијена. После првог шока добија следећу поруку, такође претњу смрћу њеној деци, али и додатак – деца ће бити убијена и силована ако не буде знала одговор на питање из градива које је предавала. И знате шта осети у први мах? Олакшање – Добро је, то су деца, није неки манијак. Знате шта осети у следећем тренутку? Ужас! То су деца! Деца су то урадила! Деца прете деци! Истој оној коју доводимо на њихове приредбе и прославе Дана школе и Светог Саве! Поруке су се настављале данима. Чак и док је наставница у школи. Чак и док седи у полицијској станици и даје изјаву. Стиже јој порука на очи инспектора да неко нишани главу њеног детета кроз ограду школског дворишта. Инспектор на то каже да је то заиста страшно.  Добила је и поруку да је у школи бомба, па је морала да долази и полиција да је прегледа. А врхунац свега је то што су све поруке биле скриншотоване, и дистрибуиране у све дечије вибер групе. Сви ученици су знали ко је то урадио. Велики део родитеља је знао шта се десило и ко је то урадио. И сви су ћутали уз реченицу – Нећемо ми да офирамо нашу децу! Један родитељ је отишао и корак даље. Дошао је на отворена врата наставнице и рекао – Не брините, неће они стварно убити Вашу децу. То је био само изазов! Аха, у реду, то је само изазов. Дете добија поруку да је то САМО. Дете добија поруку да је то у реду. Дете добија поруку да је родитељ заштитник јер да је нешто страшно, он би реаговао. Дете добија поруку да то сутра може било коме да уради.

Знате кад је то било? Пре пет месеци. И да ли је решено. Није. Да ли су икакву последицу сносили у школи. Не. Обавештене су све службе. Случај је стигао до високотехнолошког криминала. Замислите само колико оваквих случајева до њих стигне! На хиљаде. А колико не стигне? На стотине хиљада. Школа нема доказ да се ишта десило. Самим тим не може да покрене поступак. Самим тим се шаље порука – Радите шта хоћете, последице не постоје. А они који су спремни на овакве ствари, помераће границе докле год могу. 

И замислите наставника који сваки дан улази у учионицу оних који су упутили такве претње његовој деци, толико страшне да је инспектор који је узимао изјаву, молио да их јавно не изговара. И замислите тог истог наставника који треба тој и било којој другој деци на том или часу одељењскњ заједнице да прича о дигиталном насиљу и да охрабри жртве да га пријаве, да не трпе, да им каже да ће се то решити. Да се не плаше! А цела школа зна, док то изговара, да он не говори истину.

Мало после овог случаја дошли су инспектори из Одељења за малолетничку делинквенцију и држали предавање о дигиталном насиљу. Пуни су дивних порука охрабрења да се исти случајеви пријаве уз речи да о њима брину старији који ће те проблеме решити. Седим у последњој клупи. Слушам предавање заједно са ученицима.  А један ђак се окреће према мени – Да, да, разредна, решиће се.

Додаћу и случај из Рибникара уз одобрење родитеља чије је дете преживело и тај кабинет историје и страшно дигитално насиље након велике трагедије, јер је његово име било на списку. Никада нису сазнали ко је месецима претио њиховом детету смрћу, правио најстрашније монтаже, нити докле је тај процес стигао. Једини податак који су добили, јер је, просто, догађај био у фокусу, јесте да је један од оних ко је претио из иностранства и да му је улаз у нашу земљу забрањен. То је све.

Значи, деци нису потребне приче, деци су потребна решења и разрешења кад дође до дате ситуације. Јер шта да помисле дечак и девојчица који у овом тренутку пролазе кроз исто – Како ће се њихов случај решити, кад не може једној одраслој особи?! И то наставнику у том великом, одраслом свету?! Или некоме ко је преживео велику трагедију?!

И није довољно направити само неке платформе као опипљив доказ да се нешто ради и дати додатно ангажовање свим људима и службама који су већ у сваком смислу претрпани редовним послом. Потребно је ангажовати и циљано усмерити људе који ће се овом озбиљном проблематиком бавити и довести процесе до краја. И мора се послати јасна и недвосмислена порука – То не сме да се радити! То носи озбиљне санкције.

И да закључим. Када се деси дигитално насиље и свако друго насиље, а оно је у огромном порасту од прошле године, децу и родитеље интересују само две ствари. Прво – да насиље престане. Друго – да се види адекватна санкција за оног ко је насиље учинио. Не интересују их ни правилници, ни протоколи, ни извештаји друштвено-корисног рада, ни састанци тимова, ни све остало што чини предуге и компликоване процедуре и озбиљан посао за сваког у ланцу спровођења истих. Уколико нешто од ова два изостане, са правом ће рећи – Школа није учинила ништа. С правом ће рећи – Друштво није учинило ништа. С правом ће рећи – Ми нисмо учинили ништа. 

Ауторка је професор српског језика и књижевности из Београда.

 

https://zelenaucionica.com/zamislite-situaciju-odete-u-skolski-toalet-i-onda-se-pojavi-vas-snimak-iz-istog-tog-toaleta-koji-kruzi-po-skoli-kako-biste-se-osecali/

Пре него што уђу у порођајну салу, труднице у Србији потписују документ, којим унапред ослобађају кривице медицински тим, али и породилиште, од било какве кривице, уколико током рођења бебе нешто крене по злу. Овај документ је неуставан и формално-правно неисправан, кажу стручњаци за Nova.rs и истичу да је недопустиво да жена пред порођај даје писану сагласност на садржину коју углавном не разуме, а која јој може нанети штету.

Нажалост, овај документ је део протокола, уобичајене процедуре у свим српским породилиштима, иако је погрешно формално-правно написан, а женама се даје на увид и потпис непосредно пред порођај, уз објашњење да “то сви потписују”.

“Добила сам тај документ пред порођај и нисам желела да потпишем. Прочитала сам га и покушала да разумем зашто ми то дају, јер ми је било несхватљиво да дајем сагласност да се лекари и болница ослобађају кривице, ако буде проблема на порођају. Јасно ми је да морају да нам предоче могуће компликације и да се штите нашим потписом, уколико мора да се уведе нека интервенција на порођају, али није ми било јасно зашто их ослобађамо одговорности. Речено ми је да то ‘сви потписују’, па сам онда и ја”, каже за Nova.rs Доротеа Милосављевић (32), из Београда, која је имала компликација на порођају, али установу није пријавила.

Потпис обавезан у свим породилиштима

Документ из породилишта Клиничко-болничког центра Звездара, појавио се на друштвеним мрежама, а породиље с којима смо разговарали, потврдиле су да су свој потпис давале и у другим установама пре него што су одведене у порођајну салу.

Правно гледано, српско здравство оваквим документом „пристаје на акушерско насиље“ прокоментарисала је адвокатица и народна посланица Марина Мијатовић.

Ако трудница одбије да потпише документ, лекари морају да је породе по протоколима који постоје и који су прихваћени према међународним стандардима.

„Свака жена има право да одбије да потпише, а на порођај иде свакако. Светска здравствена организација има јасно дефинисане протоколе, а правно је неприхватљиво да се унапред одричемо права на подношење тужбе, односно судске заштите. Породиља не може да даје сагласност за свог партнера, а партнер може да добије овлашћење од породиље да ће донети одлуку о даљем третману, ако она не буде била у свесном стању. Овакав пристанак представља изазивање страха код породиље што су елементи акушерског насиља“, објашњава Мијатовић.

Међутим, здравствени радници у породилиштима, кажу за Nova.rs да је потписивање информативног документа уобичајена процедура.

“У сваком породилишту, државном или приватном, трудница пре порођаја добија на увид документ, који треба да потпише, а зове се информисани пристанак пацијента на хируршку одговарајућу процедуру. Ту је описана свака процедура и начин на који се изводи, а пацијенткиња је у обавези да прочита и потпише. Било коју интервенцију коју медицински тим у породилишту изводи, пацијент о њој мора бити информисан. То је део протокола рада болнице и одобрава га стручни колегијум”, објашњава проф. др Снежана Ракић, специјалисткиња гинекологије и акушерства и некадашња директорка ГАК Народни фронт.

Кршење протокола

Она наводи да је у питању законска обавеза, али да документ који се даје трудницама, а који је објављен на друштвеним мрежама, није правилно написан и крши протокол.

“Пацијенткиња треба да буде упозната са сваком интервенцијом засебно. Ако дође до царског реза, треба да буде описано у којим околностима може да се деси и то важи за сваку медицинску индикацију. Све мора бити појединачно представљено трудници, а не одједном, на истом папиру. Пре сваке веће операције, пацијент мора бити информисан, осим ако није витално угрожен. Овај папир, који потписују труднице, није формално-правно написан како треба. Све је побркано и формално-правни сегмент и домен медицине. Део који говори о ослобађању кривице болнице и стручног тима, не може да стоји у истом документу са садржајем о интервенцијама и компликацијама”, каже проф. др Ракић.

https://twitter.com/Mishomor/status/1803002057810432008?ref_src=twsrc^tfw|twcamp^tweetembed|twterm^1803002057810432008|twgr^4eb3934ab89bb0d98e640284e8f6f2f75925d376|twcon^s1_c10&ref_url=https%3A%2F%2Fzelenaucionica.com%2Ftrudnice-u-porodilistima-vec-godinama-potpisuju-da-lekare-oslobadjaju-od-odgovornosti-u-slucaju-komplikacija%2F

https://zelenaucionica.com/trudnice-u-porodilistima-vec-godinama-potpisuju-da-lekare-oslobadjaju-od-odgovornosti-u-slucaju-komplikacija/

Разговарамо са свештеником и инжењером Хаџи Жељком Јовановићем, координатором пројекта Православни волонтери у здравству, који се са благословом Патријарха српског г. Порфирија и уз подршку викарног Епископа топличког г. Петра и ВДС-а, реализује у Aрхиепископији београдско-карловачкој, у Клиничком центру Србије. Чућете више о овом програму који је започео пре две године и у коме данас несебично учествује чак 60 добровољаца, са основним јеванђељским мотивом – љубави према ближњима и потребитима.

Пројице, лимунада, играчке, вафли, мафини и још много тога може се пронаћи на штанду дечака старог 12 година, који у Блоку 37 на Новом Београду све ове ђаконије продаје из једног разлога - да помогне својој мами Бранки да прикупи новац за лечење тумора.

Бранка Дејановић из Београда стара 44 године има сарком меких ткива, а да би се изборила са тумором, мора да оде на лечење у иностранство – у Немачку, за шта јој је потребно од 90.000 до 100.000 евра.

Тумор је дијагностикован 2022. године, и тада је оперисана на неурохирургији Клиничког центра Србије. Оперисана је опет годину дана касније на Ортопедији на Бањици.

„Први пут је постојала та једна, примарна неоперабилна промена из које је узет део за анализу. Након операције сам имала три циклуса хемиотерапије на лето 2022. и на јесен исте године први пут радиотерапија на X ножу. Након друге операције је урађена генетика која је показала да терапије, бар у Србији нема, тако да нисам имала хемиотетапију, али сам од тада имала још четири пута зрачења на X ножу, јер је друга операција имала пропуст који је за последицу имао више рецидива и метастазе од августа 2023. до данас“, објашањава наша саговорница.

Лечење би, каже, требало да настави у Немачкој, где би се за њу направила пептидна вакцина, од ткива њеног тумора, која помаже имунитету да препозна непријатеља и уништи га.

„Вакцина кошта 67.000 евра, са додатним трошковима које покрива фондација Буди хуман око 80.000 евра, а свеукупно, и са трошковима смештаја и исхране, између 90.000 и 100.000. Када се уплати ових 67.000 почиње се са производњом која траје три и по до четири месеца, и онда се одлази 10 пута и прима из 10 доза“, наводи Бранка.

До тог првог циља, односно 67.000 евра, остало је још јако мало.

„Због слике која је обишла интернет, ситуација са донацијама се мења из минута у минут, па не знам тачно да кажем колико је још потребно, али верујем да су у питању дани када ћемо имати потребан износ“, прича нам она.

На идеју дошле другарице старијег сина

Бранка око себе има дивне, хумане људе – мале и велике, који су нешто лепо у мору ружног. Њен синчић данима стоји за својим штандом и учествује свим срцем у прикупљању новца, а на ту идеју најпре су, прича нам Бранка, дошле другарице њеног старијег сина, који иде у осми разред.

„За дан, два су се организовала и остала деца, као и маме које су неуморно правиле лимунаду, мафине, вафле, пројице… Деца су додала играчке, и неке дивне комшинице су донирале накит који ручно израђују“, каже наша саговорница.

Тако се, додаје, кренуло са базарима и сакупљањем новца.

„Углавном се одржавају викендом, када је највише деце и родитеља слободно због других обавеза. Биће и овог викенда“, наводи она.

У суботу ће се базар за Бранку одржати на Земунској пијаци, у Блоку 37 испред Максија и на Миријевском маркету, а у недељу ујутру на Каленић пијаци.

1661 на 3030

Бранки Дејановић можете помоћи слањем СМС поруке са садржајем 1661 на 3030.

Уплатом на динарски рачун: 160-6000001908591-89 или девизни: 160-6000001909735-52.

Бранка Дејановић

Буди хуман

ИБАН: РС35160600000190973552

https://n1info.rs/vesti/decak-danima-prodaje-limunadu-proju-i-igracke-za-bolesnu-mamu-branki-potrebno-oko-100-000-evra/

Наставник у средњој школи претучен, напао га бивши ученик који је дошао на његов час.

Професорки музичког у основној школи ученик се уносио у лице, говорећи „шта хоћеш, мрш тамо“.

Наставница биологије брутално претучена у свом кабинету, јер је мајка једног шестака била незадовољна оценом коју му је закључила. Поред батина, наставница је добила и претње убиством, усмерене ка њој лично и њеној породици.

Учитељица београдске основне школе нападнута по повратку с рекреативне наставе, родитељи ученице трећег разреда насрнули на њу чим је изашла из аутобуса.

Све ово десило у претходних месец или мало више дана. И то су ситуације које су стигле до медија. Оних о којима се никад не пише и не говори је много, много више.

За то време, мењају се закони, окупљају тимови, пишу правилници. За то време, имате систем у ком на судије, адвокате, па ни на било које друге врсте службеника у пореској управи, администрацији, не насрће нико. Или су то врло, врло ретке ситуације.

И имате људе који ове нападе на наставнике коментаришу са: „Питам се ЗАШТО баш њих увек нападају? Мислим, ништа ја не тврдим, само се, ето, питам…“

Шта мислите, да ли то значи да су сви „лоши“ људи некако завршили у здравству и просвети? Да су сви они добри и квалитетни у канцеларијама и на шалтерима поште, јавних институција? Не. Наравно да у свакој професији имате професионалце и оне који то нису. Наравно да постоје наставници који не заслужују да то буду. Постоје и неправедни и незаинтересовани. То ће вам рећи свако поштен ко је икад радио у школи. Али знате шта сигурно не постоји? Не постоје проблеми у школи које ико сме да решава претњама и насиљем.

Па како онда, баш у школама, то непрестано раде?

Једноставно је. Управо је школа постала место за искаљивање личних фрустрација. Школа је напуштена, заборављена, а наставници остављени да се боре сами. И довољно је да у одељењу имате једног родитеља који је психички нестабилан, само једног таквог родитеља и ви већ имате озбиљан проблем да обављате свој посао.

А у оваквим ситуацијама, наставник може да уради три ствари: да поклони оцену, да чува интегритет и трпи последице и да – напусти професију. Свака од три опције погубна за нас и нашу децу.

Да, многи су ове нападе осудили. Да, многи су рекли да насилници заслужују најстроже казне. Али забрињавајуће је много оних који за нападе на наставнике траже оправдања. Њих ћете наћи, највише, баш у јуну. То су они изненађени што у просек улази и оцена из првог полугодишта, они који верују да њихово дете може да не учи читаве године и на крају покаже труд и добије исти резултат као деца која раде још од 1. септембра. То су и они који гледају у туђе оцене, сабирају, рачунају, упоређују, тражећи доказ да није проблем у томе што се њихово дете није трудило, већ у томе што је наставник неправедан.

То су сви они који ове случајеве насиља коментаришу са: „То је стварно страшно, није смело да се деси, АЛИ….“, па онда иза тог али уметните нешто у вези с понашањем наставника.

Кратка лекција, ако допуштате.

НЕ ПОСТОЈИ ТО АЛИ ЗБОГ КОГ ИМАТЕ ПРАВО ДА НЕКОГ УХВАТИТЕ ЗА ГЛАВУ И УДАРАТЕ О ПОД.

Не постоји. Ако није нужна самоодбрана, то је брутално насиље без икаквог оправдања.

Јер ако уметнете то али, нисте бољи од оних који говоре: „Није смео да је силује, АЛИ зашто је носила тако кратку сукњу и тако дубок деколте?!“

И све док то не будемо разумели, имаћемо друштво у ком ће насиље расти. Имаћемо децу која ће насиљем решавати проблеме. Имаћемо одрасле који ће све то посматрати одмахујући главом и гледајући своја посла или се чак наслађујући. Имаћемо најаве измена закона које, као што никада до сад нису, неће ни сад поправити ствари.

Имаћемо систем који је баш онакав каквим смо га ми направили.

https://zelenaucionica.com/stvarno-nisam-za-nasilje-nije-smela-da-pretuce-nastavnicu-ali/

Храм Светога Јована Шангајског у Батајници позива верни народ на добротворни концерт "Ми смо деца неба". Након Свете Литургије од 9 часова, у недељу, 16. јуна наступиће национални инклузивни хор "Исон", као и црквено-певачко друштво "Агниа". Добро дошли!

На међународној Стемко Олимпијади у Сингапуру, ученик Математичке гимназије Андреј Дробњаковић освојио је пет златних медаља – из физике, хемије, биологије, математике и инжењерства. Апослутни победник такмичења у Сингапуру, објашњава свој успех.
Андреј Дробњаковић је на златне медаље веома поносан. Требало је да се такмичи из два предмета, а онда је, каже, сам себи задао још један задатак – надметање из сва четири предмета. Тако је почело такмичење за дуго памћење.
“Тај изазов који сам себи поставио, чињеница да сам морао 120 задатака да урадим за 3 сата, што је захтевало огромну концентрацију за свих 180 минута такмичења и у том смислу, та тежина такмичења је оно по чему ћу га памтити“, каже Андреј за РТС.
Тим за пети, инжењерски задатак, настао је у Сингапуру, са њим је такође освојио прво место и тако постао апсолутни победник такмичења.
„Тим је изабран насумично и био сам са ученицима из Казахстана, Узбекистана и Вијетнама, а инжењерски изазов је представљао одличну прилику да се опробамо у области механичког инжењеринга и ту сам сарађивао са једним својим цимером. Имао сам среће да са њим будем у тиму, он је из Узбекистана и бави се роботиком, тако да смо нас двојица одлично сарађивали, и као вођа нашег тима га одвели до победе“, каже Андреј.
Такмичење захтева и добро знање енглеског језика, па је у Сингапур са Андрејем отишла и професорка енглеског језика Ивана Милошевић. Савета да се одмара, није се придржавао.
„И док смо били у Сингапуру он је радио, присуствовао је додатним часовима у нашој гимназији, што је захтевало да остане до касно будан, јер је временска разлика шест сати. Рекла сам му да се концентрише, да добро прочита задатке, јер у овим задацима, увек се налази нека зачкољица“, каже професорка Милошевић.
По завршетку такмичења, и Андреј и Ивана, добили су бројне понуде да пређу у друге интернационалне школе. Остају у Математичкој гимназији. Андреј се већ спрема за такмичење из физике, а ако се датуми такмичења не поклопе, и из хемије.

Извор: РТС

Постали смо друштво подела. Ископали смо дубоке ровове између табора и свако другачије или интегративно мишљење видимо као издају. Исправно је само оно што се у нашем строју мисли и сматра. Све друго је погрешно. Нема средњег пута, објективност је устукнула пред потребом да се припада одређеној страни.

Да ли је неко женомрзац ако каже постоје и жене које су насилне? Ако не жигоше искључиво мушкарце?

Насиље је универзална појава. Нема пол. Има га у хиљаду верзија. Као што је и тврдичлук појава, без обзира да ли је у питању Андрићева Госпођица или Кир Јања. Свака појава има своје корене, дубоко уроњене у традицију, васпитање, начин живота.

Жене су код нас, дефинитивно, угрожена врста

Гину од руке својих садашњих или бивших партнера, повређиване су и сударају се са неразумевањем околине која најчешће, на вест да је нека жена претучена, пита зашто је добила батине. Траже се узроци, не узима се као неприхватљива и сама чињеница да је неко спреман на песницу као аргумент.

Жена је код нас припремана да буде жртва. То нам је културолошки образац. Њена патња се подразумева као неизоставни део бића целе породице. Она носи кућу. Она је ослонац и амортизер. Она је одговорност, честитост и врећа за ударање. Она се не буни.

Овакав образац треба мењати. Треба се борити. Али не треба негирати да свака појава има најмање два лица. Признање да постоје жене насилници не умањује значај борбе за женска права, само их проширује на универзални образац људских права, не дозвољавајући да било ко буде жртва било каквог облика насиља.

А жена насилника има. У свим варијантама. Најмање у физичком смислу јер женама ударац није прво оружје којим нападају. Начин васпитања их је усмерио ка другим видовима злостављања околине: пасивна агресија доследне мученице, интриге, свађа, уцене. Од оваквих рана се тешко опоравља јер оштрица удара дубоко унутра и наноси недоказиву бол.

Често су жене женама највећи непријатељи. Оне се међусобно процењују, упоређују, доказују која је до краја исправна, која је боља мајка, домаћица, супруга. Што су мање у својим очима, што су веће жртве у својој кући, то су строже судије другим женама. Своје испаштање спремне су да подигну на ниво херојства захтевајући од свих других жена исти степен прихватања сопствене ништавности или сопствене супериорности, у зависности са ког аспекта посматрају свет. Јер, кад у просторију уђе лепа жена, мушкарци ће уживати, а жене ће гледати како јој стоји поруб на хаљини, има ли ружа на зубима или ће процењивати цену одевне комбинације.

У причи о насиљу најчешће нема деце. А они су жртве породичног насиља једнако као и њихови родитељи. Радећи у школи нагледала сам се деце која пате и због очева и због мајки. Нема разлике. Само се, готово увек, насилна мајка правда наследним уверењем да ни једна мајка не жели зло свом детету. Оне све раде за добро своје деце, па, ако мало и греше, то је више лична заблуда него зла намера. За то време деца живе гутајући увреде, лечећи модрице по телу и души, седећи под казном затворена по собама и шпајизима, верујући истовремено да је мајка увек у праву, јер је мајка свето биће.

Да ли је све речено умањило значај чињенице да су жене најчешће жртве насиља? По мом мишљењу, не. Број жена које су премлаћене и убијене остаје исти, остаје као алармантан податак, као сирена за узбуну. Само не треба унапред аболирати једну страну да бисмо остали сложни у неком уверењу. Не постоји само мушко насиље над женама. Јавља се и ово друго. Није јеретик онај који на то указује, већ онај који затвара очи ради солидарности.

Систем и обичајно право нас приморавају да чврсто заузимамо стране. Или смо за једно или за друго. Средине нема ако хоћеш да останеш цео, ако нећеш да живиш попљуван. Средњи пут и објективни приступ су давно протерани. Функционишемо по систему племенског крда, а оно је увек сложно. Ради опстанка. Ровови су нам на све стране. Теме су разне.

Или си за родно сензитивни језик или ниси. Не дозвољава ти се да користиш женске одреднице у смисленим језичким ситуацијама ако не желиш бити назадно етикетиран. Чињеница да се жена може сама за себе определити, у зависности од личног уверења, за родни облик професионалног звања, никога не узбуђује. Чак се посматра као подизање лествице. А управо то је понижавајуће, та чињеница да се морам определити за кога сам. И чврсто одредити шта сам.

Или сматраш да је вршњачко насиље достигло врхунац, или мислиш да је тога било и пре, само се није о томе говорило. Или жалиш за убијеном децом и глуво неснађеном заједницом, или убираш политичке поене. Не смеш ни случајно рећи да су сва деца умешана у ова убиства жртве. Јер жртве су и погинули и убице. Разлике нема. Сви су мртви.

Или подржаваш геј права или их бијеш по улицама и разбијаш параде. Ако кажеш да ти у геј заједници нешто смета, хомофоб си. Ако критикујеш другу страну, рушитељ си традиционалне српске породице. Не можеш бити неутралан и сматрати да сви имају једнако право на живот, слободу избора и пружање до границе туђег схаватања слободе и интегритета. Не можеш очекивати да буде уважена потреба за умереношћу у промоцији личних права.

Или си родољуб, или ниси. Или машеш тробојком, или си издајник. Не помаже ти уверење да су за наш народ више учинили Пупин, Вук Караџић, Исидора Жебељан и Драга Љочић од свих политичара и војсковођа које смо имали. А они нису узвикивали пароле, нису нас предводили и звиждали за јуриш. Не, они су се за народ борили знањем, а то знање нам и данас треба. Нестало га је. Нестала је свест да нас само оно може спасти, па се нећемо пустимице тући са ордијом из другог рова, већ ћемо бити спремни да чујемо, отворени да схватимо. Гледаћемо овај живот као драгоценост за свакога и веровати да критика није увреда, него другачије поимање стварности.

Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца

 

https://zelenaucionica.com/radeci-u-skoli-nagledala-sam-se-dece-koja-pate-i-zbog-oceva-i-zbog-majki-nema-razlike-jer-nasilje-nema-pol-ima-ga-u-hiljadu-verzija/

 

Тинејџери често крећу у средњу школу вођени перфекционизом – да постигну одличне оцене, врхунске резултате у спорту и имају сјајан друштвени живот. Тај притисак да се истакну у друштву, али и у академском смислу или у спорту може да потиче од родитеља, пријатеља или друштвених мрежа.

Тинејџери се надају да ће, ако буду добро напредовали пре матуре, бити успешни касније. Међутим, истраживања показују да је перфекционизам непотребан да би ученици напредовали након средње школе. Родитељи би требало да се уздрже од усмеравања својих тинејџера ка савршеном успеху у средњој школи или да одгајају тинејџере којима су беспрекорна достигнућа приоритет.

Тинејџерима није потребан савршен просек да би напредовали

Једна од најзначајнијих области у којој се тинејџери боре са перфекционизмом су оцене. Одрасли често наглашавају важност добијања свих петица. Али да ли сте знали да добре оцене нису потребне за успех? Често појединци који нису били на врху у свом разреду постају професионалци у својим областима.

Успех је вишедимензионалан, а академски учинак је само један његов аспект. Док ученици који добију четворку или тројку могу имати нижи просек, исто тако стичу вредне вештине на друге начине. Ове оцене ученицима дају искуство у превазилажењу изазова, прихватању неуспеха као могућности за учење и развијању отпорности на невоље.

Често деца уче да јуре за перфекционизмом због онога што виде на својим екранима. На друштвеним мрежама виде наизглед савршене студенте, утицајне спортисте. Због свих тих милионских прегледа и безбројних лајкова на интернету, није ни чудо што се тинејџери осећају неадекватно и као да морају да ураде више.

Друштвени медији су дубоко укорењени у нашој култури – готово је немогуће да тинејџери не буду под утицајем. Родитељи могу да интервенишу и помогну тинејџерима да се сналазе у ономе што виде онлајн. Прво, почните тако што ћете научити своје тинејџере да имају самопоштовање и здрав начин размишљања. Од малих ногу деца треба да науче да њихова вредност не зависи од изгледа, оцена или пријатеља.

Такође, важно је да постану медијски писмени – тј. да су способни да се критички односе према свим информацијама које сазнају са Инстаграма, Фејсбука или ТикТока. Дакле, да не верују апсолутно свему што виде док скролују, као и да изграде здраве границе тако да не падну потпуно под штетан утицај друштвених мрежа.

Родитељи, смањите притисак

Иако родитељи не уче увек намерно своје тинејџере да буду савршени, понекад несвесно доприносе томе својим ставовима или реакцијама. Важно је запамтити да не хвалите свог тинејџера само за савршене поступке и уместо тога да му укажете на то да су и несавршености и те како вредне.

Дакле, учите децу да се фокусирају на постизање онога што је „савршено прихватљиво“, а не искључиво на оно што је савршено. Тако ће тинејџери добити прилику да поставе јасне и изазовне циљеве, али без очекивања да све буде беспрекорно. Циљеви морају да имају акценат на напретку и померању граница, а не само на коначни резултат.

Поред тога, родитељи могу научити тинејџере да су несавршености део пута ка личном и професионалном расту. Прихватањем несавршености, постављањем реалистичних циљева и неговањем окружења подршке, родитељи могу оснажити своје тинејџере да се сналазе у изазовима који су пред њима, уместо да поклекну под притиском савршенства.

Савршени тинејџери – додатне напомене

Перфекционизам није потребан да би се достигао пуни потенцијал. Уместо тога, фокусирајте се на постигнути напредак, велики или мали. Понекад ћете направити неколико корака уназад, али наставите да гурате напред и да учите у свакој ситуацији. Не заборавите да се осврнете уназад и размислите како би ваш прошли ја видео ваша тренутна достигнућа. Дозволите себи да будете поносни и задивљени својим растом. Запамтите, мерите свој успех кроз препреке које сте превазишли.

https://zelenaucionica.com/zasto-roditelji-ne-bi-trebalo-da-uce-decu-da-budu-savrsena/

Удружење "Анђели севера" је покренуло прву народну кухињицу за бебе у Србији. Од 2022. године активно прикупља новчана средства и директну помоћ. Људи великог срца, новац можете да донирате уплатом на рачун удружења 160-6000000803996-63 или да контактирате удружење, тачније оснивача, Дејану Драшкић, на број телефона +381 62 8576582 и добијете прецизне информације и одговоре на свако питање.

Осим финансијски, можете да помогнете куповином адаптираног млека (дохрана) бр. 1,2 или 3, пелена (величина 2,3,4,5 и 5+), дуготрајног млека, кашица или воћних сокова за бебе, инстант пахуљица за децу, млевеног кекса, гриза и пиринча, хигијенских производа за бебе, влажних марамица и крема за негу дечје коже.

https://belgrade-beat.rs/desavanja/narodna-kuhinja-za-bebe

Udruženje Anđeli Severa

WWW.FACEBOOK.COM

---

Udruženje Anđeli Severa. Gefällt 561 Mal. Humanitarno udruženje za osobe sa smetnjama u razvoju,osobe sa invaliditetom i socijalno ugrožene por

20. Летња кампања Института за трансфузију крви Србије

Субота 1. јун је тачан датум почетка акције добровољног давања крви у летњем режиму

Институт за трансфузију крви Србије и Црвени крст Србије организују 20. годину заредом Летњу кампању добровољног давања крви која ове године носи назив "Обојимо лето у црвену боју". Јубиларна кампања ће трајати три месеца, све до 31. августа.

Част да акцијама добровољног давања крви свечано отворе овогодишњу кампању ће имати две београдске општине, Вождовац и Палилула. Првог дана Летње кампање два трансфузиолошка аутобуса ће бити постављена испред Стадион Шопинг центра од 13:00 до 17:00 и испред тржног центра БИГ од 10:00 до 15:00.

Током периода трајања кампање више од 40 градова и општина у Београду и Србији, на преко 350 акција, надметаће се за престижну титулу "Шампион солидарности". Плакета за најуспешније ће бити уручена на свечаном новогодишњем пријему.

И ове године у оквиру Летње кампање се наставља промоција уписа у Регистар давалаца матичних ћелија хематопезе Србије.

Континуирано прикупљање довољних количина крви, минимално 300 јединица сваког дана, у летњем периоду је изузетно тежак задатак и једино заједничким снагама може успешно да се одговори на овај изазов.

Позивају се сви да буду део овогодишње Летње кампање, да добровољно дају крв и прикључе се Регистру у свом граду или општини.

Обојите лето у најлепшу боју, боју живота.

https://belgrade-beat.rs/lat/magazin/2024/06/20-letnja-kampanja-instituta-za-transfuziju-krvi-srbije

Заштитник грађана Зоран Пашалић изјавио је данас су и поред бројних законских регулатива, деца и даље изложена различитим врстама психичког и физичког насиља, међу којима је све израженије вршњачко, и поновио да је неопходно оснажити децу да насиље препознају и да га пријаве родитељима и наставницима, а ови даље надлежним органима.

„Неретко сведочимо да су од врло раног узраста деца жртве занемаривања, искоришћавања и насиља, од породичног до вршњачког. Због тога поново тражим од надлежних органа да се у складу са препоруком Заштитника грађана измени Закон о спречавању насиља у породици, тако што ће се изричито прописати да је дете жртва насиља увек када присуствује породичном насиљу“, рекао је Пашалић поводом 4. јуна – Међународног дана деце жртава насиља.

Пашалић је нагласио да одрасли морају да створе услове за безбедан и здрав психофизички развој деце, али морају и да оснаже и науче децу да препознају и пријаве разне облике насиља.

„Изменама нормативног оквира морамо реаговати на појаву насиља над и међу децом. Истовремено, деца морају да буду научена шта спада у злостављање и насиље, као и да буду оснажена да на прве назнаке неприхватљивог понашања, пре свега код својих вршњака, реагују и пријаве га одраслима“, казао је заштитник грађана.

Пашалић је позвао све друштвене чиниоце, од породице преко рођака и наставника до надлежних органа, на координисану сарадњу и улагање додатних напора како би се деци обезбедила адекватна заштита од насиља.

Извор: РТВ