Данас, 3. маја 2024, на Велики петак, најтужнији дан за све хришћане, ми се, у нади на Живот вечни, сећамо, и молимо распетог Христа Господа победитеља смрти, за децу Бо­ја­ну Асо­вић, Ану Бо­жо­вић, Ка­та­ри­ну Мар­ти­но­вић, Ма­ру Ан­ђел­ко­вић, Ему Ко­биљ­ски, Со­фи­ју Не­гић, Ан­дри­ју Чи­кића, Адри­а­ну Ду­кић, Ан­ге­ли­ну Аћи­мо­вић, ученике ОШ "Вла­ди­слав Риб­ни­кар", као и за убијеног домара, Дра­гана Вла­хо­вића, пострадале про­шле го­ди­не, 3. ма­ја, када је на њих, у школи, пуцао тада тринаестогодишњак и уче­ник сед­мог раз­ре­да те школе. Сећамо се и молимо и за пострадалу омладину у Ду­бо­ни и Ма­лом Ораш­ју, који су убијени 4. ма­ја 2023: Ни­ко­лу Ми­лића, Алек­сан­дра Ми­ло­ва­но­вића, Мар­ка Ми­тро­вића, Кри­сти­ну и Ми­лана Па­нића, Ла­зара Ми­ло­ва­но­вића, Не­ма­њу Сте­вано­вића, Да­ли­бора То­до­ро­вића и Пе­тра Ми­тро­вића. У спомен убијеној деци, др Данијела Јевтић, лекар Хитне помоћи и председник Удружења лекара писаца "Видар", написала је песму под насловом "Почиње час":

Да ли би вежбе из емпатије и демократије, вежбе поштовања Другог и Другачијег, баш на том трагичном, али блиском примеру, смањиле могућност школског масакра? Нећемо никад сазнати

Немогуће је говорити о значењима трећемајског масакра за оне који су изгубили делове својих живота, њих деветоро и њиховог чувара. Бол нема значење, он је, као и љубав, свеобухватан, безуслован, апсолутан. Не сме се ни покушавати говорити о томе. За оне које бешћутни јуристички вокабулар зове оштећенима, бол је, од трећег маја 2023, друго име за живот. То је томе тако, и о томе се, како каже Философ, има ћутати, зато што је говорити немогуће.

Могућа је само емпатија. Она која је у магновењу севнула пустолином у којој живимо, она коју, како каже Норина Херц у Самотном столећу, ваља изнова и непрестано увежбавати, јер, попут демократије, вели угледна антрополошкиња, ако се то не чини – закржљава. Није случајно ауторка у исту мисао ставила та два појма, демократију и емпатију. Цивилизација, како стоје ствари, није успела домислити ништа мање лоше од демократије, тог скупа етичких начела претворених у друштвену, па тако и политичку, праксу. Религија се, изгледа, ту није особито показала: у свом почелу, она садржи заштитни механизам догме засноване на извесној безусловности вере. Саосећање, самилост, емпатију, ваљда је могуће досегнути и религијском праксом. У самоћи свог сопства. У друштву, чини се, није одвећ практична: олако се изметне у своју супротност. Седам кардиналних врлина уступе место истом броју кардиналних греха, док си рекао „амин“.

Отуд, поред осталог, а можда је то најважније, неуспех реформе школства после пада претходног ауторитарног режима. Мислим, дакако, на увођење верске наставе у основне и средње школе, као уступак оном политичком мишљењу које слабије дистингвира друштво, политику, државу, нацију, религију и власт, држећи како је све то једна те иста работа, баш као и увођење нечег што се бизарно зове грађанско васпитање, да се опере то мало преостале либертерске и демократске савести што је беше тек у траговима оне постпетооктобарске узавреле крви.

Бол нема значење, он је, као и љубав, свеобухватан, безуслован, апсолутан. Не сме се ни покушавати говорити о томе. За оне које бешћутни јуристички вокабулар зове оштећенима, бол је, од трећег маја 2023, друго име за живот

Шта је нама, дакле, Трећи мај?

Питао сам свог укућанина, од убијених тек две године старијег „exribnikarca“ из осмог два, да ли је на часовима тог васпитања, именованог „грађанским“, било речи о Душану Јовановићу, који такође беше осмо два у „Рибникару“, а кога су, тек паралелну улицу даље, осамнаестог октобра деведесет седме, усмртила два седамнаестогодишњака зато што је Ром? Није се могао сетити. Да ли су их некада, као нас на екскурзије у Крагујевац, водили пред таблу која је у Београдској 33 стајала као подсећање на тај догађај? Нису. Да ли је тај дечак, који би сада био средовечан човек, заслуживао да га се сећају бар у тој школи? Да ли би стални говор против насиља, успостављен као наслеђе и опомена, имао каквог дејства на душу неког могућег социопате? Да ли би вежбе из емпатије и демократије, вежбе поштовања Другог и Другачијег, баш на том трагичном, али блиском примеру, смањиле могућност школског масакра? Нећемо никад сазнати. Није их било. И нема их. А како изгледа – неће их ни бити.

Уместо емпатије, децу учимо агресивности. Јер смо сами агресивни, јер живимо у окружењу у којем је агресивност пожељна особина; штавише: врлина. Отуд, ваљда, и величање такмичарског и спортског духа, јер, агресивност је, забога, пожељна у спортском надметању. А и политичком. А и културном. А и цивилизацијском. И уопште – све је надметање, само је важно да је по правилима. Која су промењива, растегљива, подложна „слободном судијском уверењу“, јер само је победа важна, јер је пораз исто што и смрт.

Можда је то нама Трећи мај: знак да смо епохално поражени.

https://radar.nova.rs/drustvo/gorcin-stojanovic-sta-je-nama-treci-maj/

У селима Мало Орашје и Дубона данас се одржава годишњи помен за жртве масовног убиства које се догодило 4. маја прошле године.

На месту где су шесторица младића Петар Митровић, Немања Стевановић, Лазар Миловановић, Марко Митровић, Александар Миловановић и Никола Милић убијени пре тачно годину дана сада се налази споменик у њихову част, а велики број грађана ћутке, погнутих глава им одају почаст, пренео је Блиц.

Многи носе мајице са ликовима убијених момака и натписом на леђима: "4.5.2023. Живите".

"Они неће шетати воћњацима Малог Орашја. Неће се шетати и играти овим пропланцима Неће њихова песма бити део песме младића, девојака којом се слави живот и пркоси смрти. Ипак, ништа нас као смрт не учи животу. Ни у чему као у злу не видимо тако јасно показану величину покајања. Њихова радост прекинута је кукњавом и лелеком. Неће престати да се памти и приповеда о том дану смртног пира у Малом Орашју. Најдражи наши Лазаре Немања, Никола, Марко, Александре и Петре, окупли сте нас данас овде онако како се нисмо надали да ћемо се икад окупити, јер овде је много старијих од вас. Надали смо се и веровали да ћемо се са вама окупљати ради нечег лепшег. Надали смо се свадбама и весељима. Надали смо се радостима. Неће вас родитељи дочекати да вас питају - Да ли сте уморни, да ли сте гладни, да ли вас нешто боли, њих ће болети ваш одлазак. Нема остаје само наша нада, вера, да сте на бољем месту", рекао је свештеник из Малог Орашја.

Парастос за жртве из Дубоне служи се у цркви Светог Симеона Столпника, потом и на сеоским гробљима.

За убиство девет и рањавање 12 људи 4. маја прошле године у селима Мало Орашје и Дубона оптужен је Урош Блажић.

https://www.nin.rs/drustvo/vesti/48613/pomen-zrtvama-zlocina-u-duboni-i-malom-orasju

„Усамљеност је један од највећих проблема савременог човјека, наиме, постоје истраживања по којима само у Америци је око 60 милиона људи који пате од усамљености и због тога су дубоко несрећни. Сви имају као неке пријатеље с којима се друже али, како кажу, немају људе с којима могу да попричају о битним стварима, али ако ви немате људе са којима можете причати о битним стварима, какви то онда пријатељи.

Данас је то отишло предалеко када имамо једну културу у којој је превладала ова дигитална технологија, гдје сте сада, више него икада, повезани са цијелим свијетом, можете да комуницирате са 100 милиона људи, више нема никакве препреке, поготову млади, мада видим има и старијих који су у тим неким друштвеним групама а то су неке фиктивне групе, витуелни свијет у којима можете да имате десетине хиљада пријатеља, али у ствари то су сурогати, то нису пријатељи, то је, како кажу неки социолози, парасоцијалне везе, нису праве, аутентичне везе, али ви имате неки утисак да сте повезани“, наводи психолог проф. др Жарко Требјешанин, који је у четвртак 18. априла 2024. године, гостовао на трибини „Агора“ у ЈУ „Захумље“ у Никшићу.

У разговору са Анђелом Пековић, уредницом трибине, Требјешанин је додао да се појам усамљености раније везивао за старе људе, који су у пензији, који имају много времена, а други људи и њихова дјеца су се удаљили од њих.

„Међутим, данас су млади усамљени и то показују и истраживања. Имао сам једно предавање баш о усамљености, салу су испунили млади људи. То је просто невјероватно, онда сам схватио колико се то измијенило, колико је то повезано са осјећањем празнине живота.

Сада је то као болест нека, и јесте болест зависности да многи млади не могу уопште без телефона, морају стално да буду у вези и да дневно, отприлике, имају та истраживања, по двије хиљаде пута додирну тај телефон, да проводе по седам-осам сати! Било је неко истраживање код нас у Србији, да око седам сати проводе на телефону. Знате шта то значи?! Нисмо ми будни 24 часа, него кад узмете то је пола будног времена“.

„Усамљени су управо људи који нису нашли смисао живота и они се осјећају изгубљени, одбачени, а то онда има итекакве психолошке последице. То још више појачава осјећање безнадежности, појачава депресивност, потиштеност тако да се они само врте у том зачараном кругу. Значи, усамљени су па осјећају бесмисао, они су песимисти, имају о себи лоше мишљење. То је један живот, који је заиста промашен и није лако да извучете човјека одатле.

Мора негдје да се пробије тај круг, ако ништа друго да човјек почне другачије да гледа на себе, да не мисли да је безврједан, да га нико не воли, да нема пријатеље него да се сјети људи који су му наклоњени и да схвати да може нешто да учини да измијени ту своју ситуацију“, казао је, између осталог, говорећи на тему „Савремени човјек у потрази за смислом: Јунг и Франкл“ професор Требјешанин.

Проф. др Жарко Требјешанин: Усамљени су људи који нијесу нашли смисао живота • Радио ~ Светигора ~

SVETIGORA.COM

---

„Усамљеност је један од највећих проблема савременог човјека, наиме, постоје истраживања по којима само у Америци је око 60 милиона људи који пате од

Петогодишњем М., детету са посебним потребама смештеном у хранитељску породицу у Ловћенцу, прети ризик премештања у Дечије село у Сремској Каменици где су услови далеко од породичних. Зашто му не дају прилику да буде срећан?

Љиљана Михајловић из села Ловћенац, мајка је троје деце, бака четворо унучади, а тренутно и хранитељка петогодишњем дечаку са незнатним сметњама у развоју. За Радар Љиљана прича о потезима Центра за социјални рад Мали Иђош, „нељудским и противзаконитим“, који доводе у питање најбољи интерес малишана. Његово пуно име, као и дијагноза, познати су редакцији.

„Нисам хтела да потпишем да М. одведу у социјалну установу затвореног типа, јер сам чула све најгоре о тим институцијама. Како да дозволим да буде закључан у четири зида, без иког да га загрли? С друге стране, у нашем домаћинству он добија сву могућу љубав и бригу, као уосталом и сва друга деца која су код нас била на смештају.

Чак ми је и директорка Центра за социјални рад Мали Иђош Лана Вулић Коседнар рекла да сам њихова ’топ’ хранитељка, ’најбоља и најуреднија’. Међутим, тиме је изгледа хтела да ме приволи да ставим потпис на документ који М… лишава будућности. Заузврат би ми Центар дао два детета на чување, како је овом приликом директорка навела, очигледно сматрајући да хранитељство доживљавам само као посао.

Почетак агоније

С обзиром на то да нисам пристала, у страху за М. судбину, почела је да ми прети да ће ми одузети десетомесечну бебу, коју сам недавно преузела на крајње чудан начин, што ћу касније објаснити. Претила ми је и одузимањем хранитељске лиценце, као и тиме да ћу да завршим у затвору. С њом су биле и супервизорка Центра Данијела Лаловић и социјална радница Натали Вејиновић, које су је подржавале. И све чиме су претиле, оне су испуниле, осим последњег.

Тим поводом, прво сам се жалила на решење о одузимању лиценце, које је образложено тврдњом да ’не разумем партнерске односе’, суманутом након што сам трећину живота посветила хранитељству. Како је покрајински секретаријат одбио жалбу, тужила сам овај орган власти Управном суду, на основу поуке о правном леку. Премда решење Центра није правоснажно док је судски процес у току, те тај орган нема право да ишта даље предузима, у прошли понедељак су ме звали из ЦСР Палилула и рекли да полако припремам дете за смештај у Дечије село у Сремској Каменици, а да никог тамо нису обавестили о својој намери. Преко тог београдског центра сам и добила М., преузимајући га из Дома за незбринуту децу у Звечанској, са 10 месеци. Био је изгладнео и имао огромни хематом на потиљку, дебелу красту са једне стране главе, а са друге свеже зашивену рану. Никог за то не могу да кривим, јер је број деце у Звечанској огроман, па запослени немају времена да се иком посвете. Одмах ми је саопштено да М. има лакшу дијагнозу и да има посебне потребе, али сам знала да ћу успети да му олакшам одрастање.

 Како да дозволим да буде закључан у четири зида, без иког да га загрли? С друге стране, у нашем домаћинству он добија сву могућу љубав и бригу, као уосталом и сва друга деца која су код нас била на смештају

Кад сам га из Дома понела у Ловћенац, његова биолошка мајка се није са њим ни опростила, док му је отац непознат. Ми смо га сви веома заволели, и мој супруг Славко, и синови и ћерка, и унучићи. М. се показао као врло умиљат и друштвен, чим се мало опустио. Касније смо га водили двапут месечно код психолога и плаћали смо приватног дефектолога, те је брзо напредовао, отклањајући у доброј мери пермутацију слогова у говору. Његова хиперактивност никад није прерасла у агресију, јер ми знамо како да се са њим опходимо.

Проблем је настао, да не кажем – агонија, кад сам га пре годину и по уписала у вртић ’Петар Пан’ у Ловћенцу. Претходно ми је преко општинске интерресорне комисије одобрено да се са њим ради преко Индивидуалног образовног плана (ИОП). По њему, деца са сметњама у развоју имају право на посебну подршку која се усклађује са његовим напретком. Васпитачица Тања Јовановић одмах је заузела гард, заправо не желећи да ради свој посао. Није слушала моје препоруке на шта да обрати пажњу у склопу М. понашања. Једино што је њу занимало је – откуд дете из Београда у Ловћенцу, што нисам могла да разумем у том моменту.

Иако ИОП, као део инклузије, подразумева и рад на кохезији у вршњачкој групи, Јовановић је радила све супротно. М. сам узимала из вртића тужног и потиштеног, а неретко и изудараног и изуједаног, што би ми васпитачица тек узгредно саопштавала. Он се жалио да га она вуче за уши, а спремачица снажно штипа за нос, понекад модар као шљива.

Јовановић није заказала ни родитељски састанак, на ком би упутила родитеље да поразговарају са својом децом, и објасне им како да према њему поступају. У жељи да помогнем и њој и М., али и да сазнам шта се тачно догађа иза затворених врата, затражила сам од Општине да ми одобри његовог личног пратиоца. Али опет је запело, сада око плаћања: председник Општине Марко Лазић тврдио је да локална самоуправа не може да издвоји 14.000 месечно у ту сврху. Кумила сам га и молила да нам изађе у сусрет, као и заменика председника СО Мали Иђош Златка Поповића, тада не знајући да по закону хранитељске породице имају право на сву могућу подршку. Џаба, кад смо ми у питању.

 М. сам узимала из вртића тужног и потиштеног, а неретко и изудараног и изуједаног, што би ми васпитачица тек узгредно саопштавала. Жалио се да га она вуче за уши, а спремачица снажно штипа за нос, понекад модар као шљива

Ситуација у вртићу се и даље погоршавала. Директорка Мариа Јано није пристала ни да М. премести у другу групу, без икаквог објашњења. Убрзо је васпитачица Јовановић затражила да га више не доводим, чиме је угрозила његово уставно право и починила дискриминацију, као и социјално насиље, лишавајући га друштвеног живота и контакта са вршњацима. Рекла сам јој да ћу тужити вртић надлежном Министарству за демографију и бригу о породици, али су ме они предухитрили, истог дана пославши допис у коме је писало да је малени ’опасан по запослене’.

Преседан у систему социјалне заштите

Тврдња да је један четворогодишњак ризичан по живот одраслих, разбила ме је на парампарчад. Како то да сам ја остала жива, ако М. тако описују? Очигледно је да су хтели да га се ослободе, а да сам им ја била сметња с обзиром на то да штитим његове интересе. Тако сам коначно схватила зашто се васпитачица чудила откуд он у Ловћенцу, где је изгледа срамота да постоји дете са посебним потребама.

Упркос њиховим тврдњама, малени је врло мио, радознао и комуникативан, као што можете да приметите. Старија деца га обожавају и грле га кад год га сретну на улици. Омиљен је и у свом Карате клубу ’Његош’, где га тренер много воли, и где је добио неколико медаља и диплома на локалним такмичењима. Слично је и у Кошаркашком клубу ’Ловћен’, јер М. тренира и кошарку. Иначе, као и остали малишани, забавља се игрицама на мобилном, што се трудимо да му ограничимо спортским и другим активностима.

Од пролећа до јесени М. се игра у дворишту, под нашим будним оком, па се може рећи да смо га помало и размазили. Он је практично сироче, и једина љубав за коју зна је ова наша, безгранична. Зато и не могу да дозволим да страда као најслабија карика, и заврши у тамо некој установи, што је преседан у систему социјалне заштите. По правилу, следећи корак након хранитељског смештаја јесте усвојење, за које људи из ЦСР Палилула кажу да није подобан, из мени непознатог разлога. Проблем и јесте што нама хранитељима људи из центара све половично саопштавају.

У покушају да решим спорну ситуацију која већ предуго траје, редовно пишем свим инстанцама, од Министарства, до кабинета премијера и председника Вучића. У најбољем случају, они пребацују одговорност на неког другог, док ми углавном ни не одговарају.

Свима сам се жалила и кад смо напрасно, после свега пар месеци, изгубили средства за туђу негу и помоћ, на шта такође имамо право. Муж ми често каже да нам од државе не треба ни динара, него само да нас оставе на миру да радимо то што умемо. Одрекли бисмо се и оних 27.000 динара, колика је хранитељска надокнада по једном штићенику, само да му постанемо старатељи, што су нам у Центру рекли да није могуће. Ни усвојитељи не можемо да будемо због законом дозвољене разлике у годинама, која је у нашем случају превелика.

 Он је практично сироче, и једина љубав за коју зна је ова наша, безгранична. Зато и не могу да дозволим да страда као најслабија карика, и заврши у тамо некој установи, што је преседан у систему социјалне заштите

Иначе, ја сам хранитељка пуних 16 година, и бригу о деци без родитељског старања доживљавам као унутрашњи позив. Случајно се и десило да у истом тренутку моја фирма оде под стечај и да приметим оглас у новинама у ком се траже хранитељи. Како волим децу и с њима се најбоље проводим, пријавила сам се и прошла обуку. Мој најмлађи син тада је имао шест година, а остало двоје – 19 и 21, и већ су кренули својим путем. Кућа је била празна, без хорског дечијег смеха на који смо били навикли.

Онда ми је исти тај Центар, који сад гура да се М. стрпа у Дом, понудио четворо ромске деце на хранитељство. Испрва сам била несигурна у своје моћи да их све одгајам, али сам их прихватила јер се радило о троје браће и једној сестри, од четири до осам година, које је било грехота раздвајати. Њихови родитељи су били на одслужењу затворске казне, што је значило да ће деца бити враћена својој биолошкој породици по истеку седмогодишње санкције. Све смо их ишколовали, водили код оца у затвор у посету, помогли им да постану добри и поштени људи, са њима смо и данас у контакту, а посебно наш најмлађи син који је са њима одрастао.

Гајила сам и дечака из Младеновца, од његова два месеца до узраста од годину и по, током поремећених брачних односа његових родитеља. По разводу, отац је дете судски тражио и добио, што је опет било срећно решење по маленог. И следећи се дечак вратио брату, кад је стасао и завршио Пољопривредну школу, живећи скоро четири године у нашем дому, скупа са М.

„Најбољи дечји интерес“

Лане смо добили на чување и бебицу за коју сам поменула да је узета под чудним околностима. Наиме, директорка ЦСР Мали Иђош телефонски ми је дала инструкције где и од кога да је преузмем, иако је правило да неко из Центра буде присутан приликом примопредаје. Села сам у ауто и пожурила. Та жена ме је сачекала на улици, и предала бебицу само у бенкици, иако је био јануар. Она се лепо развијала док нису одлучили да ми је одузму, због моје ’непослушности’, дошавши у нашу кућу без икаквих папира.

Инсистирајући на документима, где лепо пише коме могу да се жалим, практично сам их натерала да се врате по решење. После су биле љуте што им нисам ’указала поверење’, већ тражила да све буде по закону. Девојчица је, како сам чула, враћена оној истој жени од које сам је ја преузела. Деца су, чини се, за људе из социјалних служби као предмети којима могу да се добацују.

Нисам од оних који мирно трпе неправду. Зато сам приликом подношења тужбе против Покрајине, на личну иницијативу ишла код психијатра на тест личности, да ме још не прогласе лудом, како би им било лакше да ме дезавуишу. Наравно, добила сам папир да сам при здравој памети. Научила сам да на све будем спремна, јер њима се све може, а ништа не морају, па ни да нас обиђу, нити питају да ли нам нешто треба, током свих ових 16 година, на шта их заправо обавезује закон. Ово посебно важи за запослене у СЦР Мали Иђош.

Чудно је и страшно и њихово очекивање да се хранитељи и штићеници међусобно не вежу током заједничког живота. Ако тој деци не пружиш топле емоције, у какве психопате и социопате она могу да израсту? Није ми јасно ни како се особље центара усуђује да децу изузму из хранитељских породица без икаквог документа, што није редак случај. Зато је можда боље пружити им отпор, кад долази и полиција, али је процес бар легитиман. Борећи се са системом, ми често боље научимо прописе од многих адвоката, и упознамо законодавство развијенијих држава.

По овом нашем, ако моју тужбу Управни суд не дај боже одбије, остаје нам борба на Касационом и Уставном. Најзад, постоји и Суд за људска права у Стразбуру, али се надамо да ће се наш предмет раније окончати, у корист М. најбољег интереса, што свакако није установа затвореног типа. Тај израз ’најбољи дечији интерес’ којим се систем заправо штити, у М. примеру је оставити га ту где му је добро. Зашто га осудити практично на доживотну казну, а не дати му прилику да буде срећан?“

https://radar.nova.rs/drustvo/ispovest-hraniteljke-ljubav-nije-posao/

Често читам негативне коментаре у вези са наставницима и наравно да ме повређују. Слушам о лошим искуствима. Видим некад и огроман степен разочарења, чак и мржње. Свега има у тим коментарима. Као да се сав животни бес излије у став родитеља према школи. Што је и разумљиво. Ту су најрањивији. А немоћни да било шта промене.

Има ли лоших наставника? Има. Увек их је било.

Неки су лоши јер су некомпетентни, нестручни.

Неки су бахати и обесни јер помешају личну жељу за моћи са ауторитетом.

Велики број њих нема основна педагошка знања јер су образовани за нешто сасвим друго, па су у школу залутали. А неће ни да уче јер место наставника виде као личну казну и потонуће, или тренутну тезгу док не наиђе нешто боље.

Неки су превише лични, превише присни, више личе на дадиље, па из тог пајташког односа нестане професионалности, деца им се приближе, родитељи их окупирају и они издишу под теретом који не могу да носе, па га онда разбацују около стварајући разредне кланове у којима могу дати себи одушке жалећи се једнима на друге, стварајући савезнике и непријатеље.

А неки су просто лоши људи.

Има ли начина да се овакви наставници поправе?

У закону и на папиру има, али у стварном животу то не бива. По закону сваки нови наставник има приправнички стаж, има свог ментора, полаже испит за лиценцу, има педагошку службу која га прати, има директора. Међутим, све то постоји само формално. У реалности нови наставник долази у школу и бачен је да се носи сам са свим околностима које се пред њега постављају. За мањкавости у његовој служби знају сви, али су, опет, сви немоћни. О томе се прича по кулоарима, родитељи се некад жале, стигну обећања да ће бити боље, али живот тече даље. Интересантно је да о таквим наставницима често прича читав град, да они постају део урбане легенде, али квалитативних промена нема, нити их може бити у оваквом школском систему какав је наш.

У овој причи о лошим наставницима већ два пута сам употребила реч немоћ јер је она кључна. Она је слика наше стварности, уз свеприсутну апатију и мирење са датошћу која нам није пријатна, али је гутамо и подносимо.

И сад на ред долазе деца

Она свакога дана долазе у школу. Та школа их обликује. Они се боре и суочавају са лошим наставницима. Родитељи су очајни док слушају како им се деца муче, теше их, некада прете и бесне, ретко предузимају било шта сувисло, олакшају савест пишући по друштвеним мрежама, али им најчешће шаљу поруку да ћуте и слушају јер ће и то проћи.

И све је то погрешно. Све су то погрешне поруке. Свака порука детету да је немоћно и како му једино преостаје да псује у себи је погрешна. Свака увреда на рачун лошег наставника је погрешна. Јер увредама прибегавају губитници. А деца воле правду и ред. Они се не мире са глупостима одраслих. Препознају их у лету, осећају их целом душом, али у мору немоћних не могу да их трасирају и култивишу. А имају способности за то. Ми одрасли им ту способност одузимамо. Ми им не саопштавамо кључну истину. Истину да живот није увек праведан, да њега чине и лоши људи, да у животу има и незнања које се крије под маском охолости, има пакости која чучи испод лепих речи, има неспособности, има разочарења. Мислимо да су деца мала и да не могу све ово разумети. Грешка. Деца нису глупа. Ако нешто не разумеју, они то осећају. А ми им тај природни осећај за борбу блажимо и чувамо их од сваке сенке и ране. На тај начин им одсецамо руке којима ће се у будућем животу бранити. Укидамо им способност да се прилагоде и сутра, кад одрасту, кад буду имали посао, кад буду очеви, мајке, комшије, мужеви, жене, кад буду све оно што једна одрасла особа јесте, постану свесни да живот није цветна ливада. Често је полигон за преживљавање. И деца треба то да знају.

Под светлом ове чињенице, лоши наставници су врло корисни за дечије одрастање, ма колико то парадоксално звучи када се каже. И сурово. Али васпитање и родитељство није само мажење и кување камилице. Камилицом се ране не лече. Лече се истином, ставом и кичмом. А ту кичму можемо исправити баш на грешкама и мањкавостима лоших наставника.

Тридесет година сам разредни старешина. Тренутно ми је актуелна осма генерација. Сада су седми разред. Слушам их сваки дан. Знам шта причам.

У мом разреду постоји једно правило од кога никад не одступам. Када причамо о другима, били то другари из одељења или наставници, када се жалимо на нечије понашање, то мора бити само са аргументима. Мора бити јасно изложено, уз искрен приказ целе ситуације, личне улоге у свему и спремност да се проблем реши. Морају бити дати предлози за превазилажење неугодне ситуације. Не дозвољавам жалопојке, оговарање без смисла, препричавање ради тупљења језика и олакшавања душе. Некада им помажем. Некада само одржавам ред. Некада сам само модератор у расправи. Али не блажим. Не бојим у розе. Не обећавам да ће проћи само од себе. Вичем на простаклук. Урлам на неправду. Тражим истину и акцију. Захтевам да буду одговорни. И за себе и за друге.

Када се жале на наставнике, од почетка им верујем, али им не дозвољавам да одступе. Никада не говорим да ћу их заштитити. Кажем да ћу са наставником попричати. Успут им сугеришем да од тог разговора не очекују много. Он је наставник, они су ђаци. Тако је. Неће се много променити. Истовремено, не браним поступке наставника, не тврдим да је он увек у праву. Кажем да је погрешио, да не ради како треба. Признам да је нешто лоше, недопустиво, али тражим да нађу финту, ублаже пад, очврсну рамена, отпишу глупости као ванбилансни губитак.

Стално им говорим, готово као мантру, да је интелигенција способност човека да се сналази у свим ситуацијама, да нађе начин да их реши у своју корист. Да ће сутра имати незгодне шефове, љуте комшије, надрндане рођаке. Хоће ли стално плакати некоме на рамену? Хоће ли бити ту разредни, мама, тата? Хоће ли се вечно крити и кукати или ће нешто смислити и предузети? Говорим јасно и изричито да живот није праведан, да се за сопствену правду и лични интегритет морају борити сами, да морају наћи механизме да прескоче препреку, или да је заобиђу, или да је превеслају, или да је мангупски преваре.

Некада се дешава покушај удруженог разредног настојања да се наставничка строгост или начин испитивања прикаже као бахатост и неразумни захтев. Придруже им се често и родитељи. Убеде их доследним објашњењима како су постављени критеријуми немогући. То је већ знак да су деца порасла, да су схватила поруку. Смислили су начин да превазиђу проблем. Али, ако је прозвани наставник довољно савестан, а најчешће јесте, ако су му критеријуми јасно постављени, покушај пуча пропада. Истина увек нађе свој пут. А деца науче још једну лекцију, науче да испред проблема нема повлачења, ма колико он био велики. Постане им јасно да је предаја, било групна, било појединачна, ипак само предаја.

Деца временом проговарају јасно и разговетно. Уче да мисле својом главом, критички, без драме. Границе су постављене. Верујемо једни другима. Причају шта се дешава на неким часовима. Препричавају глупости, неправде и пакости. Али не кукају над судбином. Све се поређа. На неке се лекција прими. Они ће у животу вероватно бити самостални људи. На неке не делује тако. Они су мало мекши, али бар знају без околишања и бајковитих очекивања како ствари стоје. И они су нашли неки свој пут који их не боли превише, са којим могу да се носе. Али истина им је речена. Јер, не служи школа само томе да науче све формуле, понеки глагол и основе страног језика. Треба да их направи људима, да их спреми за живот. А живот је тежак. Нарочито ако си као дете само мажен и препуштен на мамине облоге од убоја, па искочиш у страни свет и пренеразиш се колико је у њему лоших људи. Тада ти остаје да се до краја тог живота само чудиш, пренемажеш и слиниш. Зато су и најгори наставници некад благотворни. Као горак лек. Као шамар у стању шока. Као зид кога мораш срушити. А зид се не руши ни сузама, ни главом. Животни зидови се руше сазнањем да си од њих и бољи и паметнији, само треба да им нађеш добитну цаку.

Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца

https://zelenaucionica.com/losi-nastavnici-su-priprema-za-zivot-kao-gorak-lek-kao-samar-u-stanju-soka/

У петак, 19. априла 2024. године, са почетком у 19 часова и 30 минута у Руском дому (Краљице Наталије 33, Београд) биће одржан четврти по реду хуманитарни концерт „МИРНО НЕБО ЗА ДЕЧИЈИ ОСМЕХ“ у организацији удружења „Народна дипломатија“.

Настављамо са традицијом окупљања истинских родољуба који су срцем и душом уз српски народ на Косову и Метохији. „У ова тешка времена веома је важно да покажемо да смо јединствени и да никада нећемо напустити свету српску земљу Косово и Метохију“, истичу у удружењу „Народна дипломатија“.

Концерт је подржан од стране Руског дома, Амбасаде Русије у Србији, Међународног фонда јединства православних народа, Руске хуманитарне мисије, Координационог савета руских сународника Србије и фирме ,,МБР Секјурити“.

Извор: Руски дом у Београду

Ја сам особа са аутизмом. И мама сам. Ако гуглате аутизам и мајчинство, наићи ћете на хиљаде чланака које говоре о томе како је бити мајка детета са аутизмом. Наћи ћете бројне студије и истраживања о томе како би неуротипични људи могли да се суоче са свим изазовима које доносе аутистична деца. Али готово ништа о томе како је бити мајка и имати аутизам. Како је бити особа са аутизмом и одгајати децу.

Мало је ствари у животу које су изазовније и комплексније од мајчинства. Без обзира на то ко сте и какав живот водите, родитељство ће сигурно бити један од најтежих животних изазова. Јер деца, по природи ствари, пркосе свим очекивањима. Порођај је тежак и болан. Бебе не спавају, плачу и од нас траже понекад много више него што смо у стању да дамо. Наравно, мајчинство истовремено доноси и велику радост.

Имам три сина – 22, 21 и 12 година. И родитељство је невероватно велики и важан део мог живота. А коментари других људи у мом животу умели су да буду врло сурови. Како користим свој аутизам и то што имам троје деце као изговор за све. Описивали су ме као чудакињу јер ми недостаје вештина да добро балансирам између мајчинства и посла. Питала сам се дуго да ли је то зато што сам особа са аутизмом или зато што је једноставно тешко бити све?

И баш због те несигурности, нисам никад себе стављала на прво место. Синови су ми били цео свет, а то ми је, опет, донело друге проблеме. Мислим да је ово случај са многим аутистичним мајкама. Моја сестра, која такође има аутизам, исто је као и ја у потпуности, безрезервно посвећена својој ћерки и та посвећеност је гура и преко границе пуцања. Dugdale, Thompson и Freeth (2021) установили су да аутистичне мајке имају изузетно наглашене емоције и децу одгајају са интензивном љубављу и повезаношћу.

Али, за мене, мајчинство је најбоље могуће искуство. Пре него што сам добила децу, нисам никад осећала да било где припадам. Свака моја интеракција и веза било које врсте са другим људима била је крхка. Увек сам се осећала скрајнуто и као “она која свима иде на живце”. Тако је бити аутистичан. Где год да сам се налазила улагала сам огроман напор да маскирам себе и не будем то што јесам. Борила сам се да припадам. И живела у страху да ће свако за кога се вежем нестати кад открије шта је испод те маске.

Мајчинство је то променило. Кад сам добила децу, добила сам и мале људе који су ме тренутно заволели и волели су ме одувек, са свим мојим манама. И ја сам њих могла да волим целим својим бићем и слободно, без икаквих маски.

Све то, повезало ме је са осталим сегментима друштва и мог живота. Научила сам да могу да седим са било којом мајком и разговарам о деци. Да коначно могу да се повежем са другим, неуротипичним људима. Јер већина нас има исте дилеме и страхове. Сви бескрајно волимо своју децу и уједно се бојимо да ли све радимо како треба. Упркос мом аутизму и свему што ме чини другачијом, мајчинство је онај део мог живота који је најјача веза са светом “нормалних”. Оно је учинило да се осећам прихваћено. Јер, иако је родитељство борба, знам да није борба само за мене, већ за сваког родитеља. Исто као што је и дар.

Можда најнормалнија ствар коју сам у животу урадила је то што сам постала мајка. То је учинило да се осећам обичном, нормалном више него било шта друго што сам у животу постигла и урадила.

Аутистичне мајке су мајке, као и све друге. То је оно у чему смо сасвим нормалне и обичне.

https://zelenaucionica.com/kako-je-to-biti-autisticna-mama/

Данка. Кад сам чула то име пре десет дана, помислила сам: “Боже, како је лепо. Старо, а посебно. Ако будем имала још једну ћерку, тако ће се звати.” И свим срцем се надала да ће се мала Данка вратити мајци у наручје.

Данас, у стомаку ми је камен. У грлу кнедла. Не функционишем, нисам своја. Као ни већина мајки.

Зато што међу нама постоје људи који ударе бебу аутомобилом, убију је, а онда убаце у гепек аутомобила и истоваре поред пута. Као да није дете. Као да није нечија. Као да је… Ма не могу ни да изговорим.

И да, знам да то нису људи. Али нису двојица радника Водовода једино што ме данас мучи и плаши. Брине ме и ужасава помисао да све то није једна обична случајност. Да ти “људи” нису само “један у милион”. Да су они наша реалност. Живе око нас, имају своју децу, унуке, послове, кумове, пријатеље. Своје хобије, навике, комшије с којима пију кафе. Славе славу, крсте се. Вероватно немају никакав досије, осим понеког саобраћајног прекршаја.

Брине ме то што не мислим да је могуће да се деси таква случајност, да се та два монструма случајно сретну на истом послу, случајно уђу у ауто, случајно прођу пустом улицом, у неком селу, случајно убију бебу и обојица, не један, него ОБОЈИЦА, реше да је баце на депонију. Бебу. Двојица који су само један у милион? И да оставе и њену мајку и оца да је данима траже, да живе а умиру. Да их оставе у најгорем паклу који човека може да задеси. А да ни један ни други не кажу: Не, ја ово не могу. Човек у мени ово не може.

И да не помислите да верујем у теорије завере. Не верујем. Али све мање верујем и у људе. А све више да се овакве случајности не дешавају, већ да је међу нама много више нељуди него што смо спремни да поверујемо. Да ћемо, прођемо ли неком пијацом, сигурно срести још оних који би поступили на овај исти начин. И били спремни да с тим даље живе и моле бога да не буду откривени. Како то само страшно звучи…

То је оно што ће ме ноћас држати будном. То, Данка и Данкини мама и тата.

Али нису овакви монструми једини међу нама. Ту је и она друга врста која копа по ранама родитеља чија агонија је и без њих довољно велика и страшна. Они који се нису либили да криве мајку. Писали су да је дете убила. Писали су да га је продала. Писали су да је отац био у проблемима и дете своје дао за новац. Мајци која тражи своје чедо додавали су со на рану. Упирали прстом не мислећи на то какав грех чине. Оној којој се сва кривица света већ свалила на леђа јер је на тренутак оставила дете само. Нека баци камен онај коме се то баш НИКАД није десило. Само сте имали среће.

Ти монструми, они који соле ране, који суде, који мрзе, упиру прстом, иако не знају НИШТА, они такође живе међу нама. И рађају децу коју уче да исто тако раде. И шире своју злобу, наслађујући се туђим болом.

Све вас, који сте мајку оптуживали, који сте јој солили рану, хтедох да питам – стидите ли се? Да ли вам је макар жао? Није, знам.

И не знам шта је од чега страшније. Данкина страшна смрт, бол родитеља, они који су упирали прстом у њих, они који и даље упиру, они који шире теорије завере или они који су спремни да убију и баце бебу на депонију.

И знате оно кад кажу “сад је на неком бољем месту”? Никада више нисам веровала у то него сад. Данка мора бити на бољем месту. Или бар у бољем свету. Јер нема бољег места за бебу од маминог наручја, али не знам има ли лошијег света од овог у ком живимо.

Данка, Данице, звездице, почивај у миру. И чувај нас с неба.

https://zelenaucionica.com/danka-danice-zvezdice-cuvaj-nas/

Поводом Свјетског дана аутизма 2. априла, гост Јутарњег програма Радио Светигоре била је Марија Блечић, мајка Огњена Блечића, деветнаестогодишњег момка, који се од друге године свог живота јуначки бори са својим аутизмом.

Боре се и његови родитељи, његова два брата, очева и мајчина породица, комшије, добри људи, пријатељи, али како и сама Марија каже – понајвише Бог.

„Мислим да је то једна порука. Ако немате подршку система, позивам породице макар да им пруже подршку, јер јако је тешко бити сам у овоме… имате и разних ужасних мисли, а посебно ако нисте у Богу. Ако нисте вјерујући, онда вам је још теже. Мени је Бог дао снагу да све те страшне тренутке преживимо и наравно да сам му захвална до неба због тога”, прича Марија Блечић.

Разговор Оливере Балабан са Маријом Блечић можете послушати на линку: Радио Светигора

https://mitropolija.com/2024/04/03/povodom-dana-autizma-licna-prica-marije-blecic-i-njenog-sina-ognjena/

Пред нама је 2-ги април, Светски дан свесности о аутизму. Обележићемо га у Београду према расположивим могућностима, са циљем да особе са аутизмом и њихове породице постану што видљивије у овом друштву, како са проблемима са којима се суочавају, тако и са потенцијалом који поседују.

Постоје организације и добри људи великог срца који нам сваке године несебично помажу да се на овај дан види и чује да аутистичне особе постоје у овом друштву. Али ми сами не доприносимо довољно овом важном циљу, који треба да омогући да проблеми свих нас који су велики и бројни допру до структура које су обавезне да их решавају. Нема нас на обележавању овог дана, нема нас кад треба да покажемо бројност ове популације и решеност да коначно постанемо довољно видљиви јавности и друштву.

Зато позивамо све родитеље да се појаве 2-ог априла на обележавању Дана свесности о аутизму у Београду, јер надлежна Министарства су овде. Одвојимо време бар једном у години да будемо у колони која се бори да свет аутизма учини видљивим онима који треба да решавају проблеме са којима се суочавамо. Покажимо да нас има и да нисмо маргинална група коју је лако игнорисати.

Једном речју дођите тога дана и придружите се колони која се бори да особама са аутизмом и њиховим породицама буде пружено оно што као равноправни чланови друштва заслужују. Ако ми сами нисмо свесни да бројношћу у јавности показујемо величину проблема, нећемо добити разумевање од оних којима та бројност никад није јавно презентирана.

Видимо се на Тргу 2-ог априла у 10.00 часова.

https://www.facebook.com/autizam.beograd/?locale=sr_RS

У односу са децом која имају овај неуроразвојни поремећај, најважније су три речи: стрпљење, стрпљење и стрпљење. Њихово понашање је често непредвидљиво, па је потребно да у опхођењу са њима прилагодимо своје понашање како бисмо их разумели.

Постоје различите зоне у којима поремећај може да се јави, па тако и постоје различити начини да се њима бавимо, у зависности да ли се ради о поремећају говора, емоција, понашања или социјализације.

Много пута се показало да се особе са аутизмом, нарочито деца, веома труде да се уклопе у средину и да превазиђу проблеме које имају. Најбоље резултате могу да постигну када наиђу на разумевање и прихватање од стране околине.

Како бисте им помогли, најважније је да их разумете. Свако дете са аутизмом би желело да знате ових 10 ствари:

1. И ја сам дете

Мој аутизам је само један део мене и не представља мене у целости. И ти можда носиш наочаре за вид, имаш вишак килограма, неки посебан таленат, жељу, снове. То су све ствари које видим на први поглед, али ако те упознам могу дознати још много ствари о теби. Ти си више од тога, зар не?

Ти као одрастао човек можеш одабрати како ћеш представити себе. Ја то не могу да урадим, зато што и не знам шта све могу да урадим. Ако на мене гледаш као на дете са аутизмом и имаш мала очекивања, ја то осећам и моја природна реакција је: зашто уопште да покушавам?

2. Моја чула не функционишу правилно

Чуло мириса, укуса, додира, вида не функционише исто као код тебе. Код мене су чула много израженија, често ми задају бол и зато сам осетљивији/а. Могу неочекивано побећи, почети да плачем или да се нервирам, зато што не могу да контролишем осећај који се буди у мени.

Можда је за тебе неприметно, али мени може да смета прејака светлост, снажан мирис хране, звук прибора за јело. Не могу ти рећи тачно шта ми је, али немој да те плаши моја реакција. Само буди поред мене, не плаши се и не осуђуј ме.

3. Буди стрпљив/а са мном и покушај да схватиш шта не могу и не желим, насупрот томе што нисам способан/на да те разумем

Није да не желим да те послушам када ми говориш, већ те не разумем. Ако си далеко од мене и довикујеш ми, ја чујем хаотичне звуке.

Ако желиш нешто важно да ми кажеш или да ме натераш да урадим, онда дођи ближе мени и изговорај речи јасно и полако док ми се обраћаш. Тако ћу јасно разумети и моћи ћу да те послушам.

4. Ја размишљам, схватам и говорим буквално, не користи метафоре

Шта год да желиш да ми кажеш, користи праве, одговарајуће речи у њиховом буквалном значењу. Не говори ми да сам дотеран/а као бомбона, ако нигде нема бомбоне.

Када желиш да кажеш да греје сунце док пада киша, а говориш: „Мечка се жени“, можеш ме уплашити зато што ја очекујем да видим страшног медведа. Говори ми шта треба да разумем.

 Стање аутистичне деце може значајно да се побољша уз помоћ терапије матичним ћелијама. Спроведене су бројне студије које показују запањујуће резултате у овој области.

5. Труди се да приметиш све моје реакције. На тај начин покушавам да комуницирам

Тешко ми је да ти речима кажем шта ми треба, па би било добро да се потрудиш да разумеш говор мог тела, гримасе и мимику лица које правим. Желим и да ти кажем, али те моје речи могу изненадити.

Ја употребљавам све што чујем, читам, видим. Понекада могу употребити и веома компликоване речи или терминологију која није одговарајућа за мене, али ја јој не знам значење. Знам само да треба да говорим. Имај стрпљења и разумећеш ме.

6. Нацртај ми, покажи ми шта желиш да видим, да урадим

Много боље разумем ако ми је нешто визуелно представљено. Док ми говориш, добро је ако можеш и да ми нацрташ. Много лакше ћу те разумети, а у будућности ћу знати и које речи да употребим.

Показуј ми више пута. Молим те, имај стрпљења. И ја желим да ти узвратим и да ме разумеш, само те молим да ми помогнеш и имаш стрпљење.

7. Веруј у мене и пружи ми подршку, подсећај ме шта све могу, а не шта не могу

Исто као и сви остали који када уче нешто желе да верују да могу успети, тако и ја. Потребна ми је околина у којој се осећам сигурно, вољено и прихваћено.

Не могу да напредујем ако осетим да је неко разочаран у мене или ако ми стално говори колико ствари не могу да урадим. Уместо тога, мотивиши ме, кажи ми шта сам све научио и шта све могу, а ја ћу урадити много више од тога. Постоје разни начини да се ствари ураде онако како треба.

8. Помози ми да се социјализујем

Можда изгледа као да ни са ким не желим да се играм, али заправо ја не знам како да играм игру као друга деца. Покажи ми како да се дружим са другима. Објасни и другој деци како да се играју са мном. Можда ћу успети да се уклопим.

Ја не разумем говор тела и гримасе које праве друга деца. Не знам ни да се играм као они, а не знам ни како да правилно реагујем. Научи ме.

Ако се насмејем када неко дете падне, то не значи да мислим да је смешно, већ да не знам како да реагујем. Објасни ми да то није у реду, па ћу знати за сваку следећу ситуацију. Али, објасни то и осталој деци.

9. Препознај моје неуобичајене реакције

Желим да знаш да су неочекиване и неконтролисане реакције много јаче од мене него од тебе. Оне су веома изражене зато што су моја чула много израженија од твојих.

Понекад могу указивати на оно што не могу речима да ти кажем. Нажалост, чешће су то знакови нечег непријатног што осећам у себи или својој околини. Можда је страх, паника, али је можда и начин за изражавање моје љубави и среће.

10. Воли ме безусловно

Молим те немој предамном да употебљаваш изразе попут „Ех, да си само...“ или „Зашто не можеш да...“. Сигурно ни ти ниси испунио/ла сва очекивања твојих родитеља, па ти то нису свакодневно понављали.

Ја нисам одабрао да имам аутизам. Знај да се то дешава мени, а не теби. Али без твоје помоћи моје шансе да одрастем у успешну и самосталну особу су много мале.

 Три речи су најважније у нашем односу: стрпљење, стрпљење, стрпљење.

Гледај на мој аутизам као на другачију способност, а не неспособност. Подсети се свих ствари које могу да урадим, а не оних које не могу. Истакни моје предности. Можда не могу сваки пут да успоставим контакт очима или правилно разговарам, али да ли си приметила да не лажем, не осуђујем друге људе, не оговарам?

Ја се ослањам на тебе. Буди мој водич. Воли ме због оног што сам и ја ћу урадити све да ти покажем да могу и много више.

https://www.bebologija.rs/razno/saznajte-sta-bi-deca-sa-autizom-zelela-da-znamo-o-njima.html

Да живимо у тешким временима ником није непознато. Историја нас учи да су сва времена тешка, а свакој генерацији на Балкану у 20. веку позната су и она најгора – ратна. Балканско буре барута периодично експлодира у свим сферама живота; ипак, просвета до скоро није била његова омиљена мета.

Шта је утицало на то да школе постану трусне и да, поред лажних дојава о темпираним бомбама, постоје и прави разлози за узнемирење и размишљање шта да се ради и како ћемо даље? У природном току живота је пропадање и обнова, али већ дуго не налазимо добар правац кретања (што би рекао један српски сељак: “Куд год пођем није туда“). Куда идемо?

Ми који радимо у просвети добро знамо да смо у великој мери одговорни за духовно здравље нације, јер смо активни помагачи младим људима у осетљивом добу њиховог одрастања и сазревања. Посебно питање је што то држава не препознаје као посао од изузетног значаја и што су ниска примања угрозила и интересовање стручњака за рад у школи.

Многобројни проблеми са којима се сусрећемо у новије време указују на присуство патолошког понашања међу младима, које није масовно, али је све чешће присутно. Разговори са родитељима, дискусије у зборници, дисциплински поступци и васпитно-дисциплинске мере, састанци стручних већа и тимова, семинари и други различити покушаји да се постигну приметни резултати, нису засад уродили плодом.

У непомерању са мртве тачке, које траје неколико година, постављамо ова питања:

Докле ћемо бежати у демагогију?

Докле ћемо ћутке прихватати сваки налог државе у реформама образовања, чак и кад је очигледно наопак?

Докле ћемо бити немоћни пред одлукама Министарства просвете, које нпр. налаже да се непрекидно преваспитава ученик који нема психолошко здравље за редовно школовање или да се на потпуно неадекватан начин одређују образовни профили за ученике са посебним потребама?

Докле ћемо испуњавати формалне захтеве, без обзира на реалне резултате рада?

Много је питања, много је речи, али дела је мало. Док год пристајемо да будемо глумци у фарсичним представама које режирају људи ван просветних установа, чак и људи ван ових простора, последице ће бити штетне за друштво у целини.

Већина просветних радника има знање, племенитост, савест, одговорност, јер овај посао се не може ни радити без наведених врлина. Нажалост, недостају нам храброст, упорност, слога и свест о значају који имамо у друштву. Без духовног буђења и решености да будемо важни колико јесмо, остајемо играчке-плачке у рукама државне бирократије. Нисмо једном и нисмо само у сфери просвете били жртве закона неприлагођених нашем друштву и његовим истинским потребама.

Упркос свему, остаје љубав и ентузијазам у раду са младим људима, који су, уз све проблеме који се намећу, извор духовног здравља и снаге српског народа. У борби која се од кад је света и века води на видљивим и невидљивим фронтовима, мења се свест људи – ученика, професора и целог друштва. Време ће показати колико ћемо се попети на духовној лествици и да ли ће просвета једном добити место које заслужује. Без разумевања значаја које имају образовање и васпитање у школама за развој и усавршавање сваке личности, без стицање праве писмености и грађанске свести, остаћемо у цивилизацијском запећку, као плен светских силника, без обзира на стечене дипломе и степен формалног образовања.

Аутор: Марина Баровић, професор српског језика и књижевности

https://zelenaucionica.com/iz-ugla-nastavnice-dokle-cemo-cutke-prihvatati-sve-naloge-cak-i-one-ocigledno-naopake/