Постали смо друштво подела. Ископали смо дубоке ровове између табора и свако другачије или интегративно мишљење видимо као издају. Исправно је само оно што се у нашем строју мисли и сматра. Све друго је погрешно. Нема средњег пута, објективност је устукнула пред потребом да се припада одређеној страни.

Да ли је неко женомрзац ако каже постоје и жене које су насилне? Ако не жигоше искључиво мушкарце?

Насиље је универзална појава. Нема пол. Има га у хиљаду верзија. Као што је и тврдичлук појава, без обзира да ли је у питању Андрићева Госпођица или Кир Јања. Свака појава има своје корене, дубоко уроњене у традицију, васпитање, начин живота.

Жене су код нас, дефинитивно, угрожена врста

Гину од руке својих садашњих или бивших партнера, повређиване су и сударају се са неразумевањем околине која најчешће, на вест да је нека жена претучена, пита зашто је добила батине. Траже се узроци, не узима се као неприхватљива и сама чињеница да је неко спреман на песницу као аргумент.

Жена је код нас припремана да буде жртва. То нам је културолошки образац. Њена патња се подразумева као неизоставни део бића целе породице. Она носи кућу. Она је ослонац и амортизер. Она је одговорност, честитост и врећа за ударање. Она се не буни.

Овакав образац треба мењати. Треба се борити. Али не треба негирати да свака појава има најмање два лица. Признање да постоје жене насилници не умањује значај борбе за женска права, само их проширује на универзални образац људских права, не дозвољавајући да било ко буде жртва било каквог облика насиља.

А жена насилника има. У свим варијантама. Најмање у физичком смислу јер женама ударац није прво оружје којим нападају. Начин васпитања их је усмерио ка другим видовима злостављања околине: пасивна агресија доследне мученице, интриге, свађа, уцене. Од оваквих рана се тешко опоравља јер оштрица удара дубоко унутра и наноси недоказиву бол.

Често су жене женама највећи непријатељи. Оне се међусобно процењују, упоређују, доказују која је до краја исправна, која је боља мајка, домаћица, супруга. Што су мање у својим очима, што су веће жртве у својој кући, то су строже судије другим женама. Своје испаштање спремне су да подигну на ниво херојства захтевајући од свих других жена исти степен прихватања сопствене ништавности или сопствене супериорности, у зависности са ког аспекта посматрају свет. Јер, кад у просторију уђе лепа жена, мушкарци ће уживати, а жене ће гледати како јој стоји поруб на хаљини, има ли ружа на зубима или ће процењивати цену одевне комбинације.

У причи о насиљу најчешће нема деце. А они су жртве породичног насиља једнако као и њихови родитељи. Радећи у школи нагледала сам се деце која пате и због очева и због мајки. Нема разлике. Само се, готово увек, насилна мајка правда наследним уверењем да ни једна мајка не жели зло свом детету. Оне све раде за добро своје деце, па, ако мало и греше, то је више лична заблуда него зла намера. За то време деца живе гутајући увреде, лечећи модрице по телу и души, седећи под казном затворена по собама и шпајизима, верујући истовремено да је мајка увек у праву, јер је мајка свето биће.

Да ли је све речено умањило значај чињенице да су жене најчешће жртве насиља? По мом мишљењу, не. Број жена које су премлаћене и убијене остаје исти, остаје као алармантан податак, као сирена за узбуну. Само не треба унапред аболирати једну страну да бисмо остали сложни у неком уверењу. Не постоји само мушко насиље над женама. Јавља се и ово друго. Није јеретик онај који на то указује, већ онај који затвара очи ради солидарности.

Систем и обичајно право нас приморавају да чврсто заузимамо стране. Или смо за једно или за друго. Средине нема ако хоћеш да останеш цео, ако нећеш да живиш попљуван. Средњи пут и објективни приступ су давно протерани. Функционишемо по систему племенског крда, а оно је увек сложно. Ради опстанка. Ровови су нам на све стране. Теме су разне.

Или си за родно сензитивни језик или ниси. Не дозвољава ти се да користиш женске одреднице у смисленим језичким ситуацијама ако не желиш бити назадно етикетиран. Чињеница да се жена може сама за себе определити, у зависности од личног уверења, за родни облик професионалног звања, никога не узбуђује. Чак се посматра као подизање лествице. А управо то је понижавајуће, та чињеница да се морам определити за кога сам. И чврсто одредити шта сам.

Или сматраш да је вршњачко насиље достигло врхунац, или мислиш да је тога било и пре, само се није о томе говорило. Или жалиш за убијеном децом и глуво неснађеном заједницом, или убираш политичке поене. Не смеш ни случајно рећи да су сва деца умешана у ова убиства жртве. Јер жртве су и погинули и убице. Разлике нема. Сви су мртви.

Или подржаваш геј права или их бијеш по улицама и разбијаш параде. Ако кажеш да ти у геј заједници нешто смета, хомофоб си. Ако критикујеш другу страну, рушитељ си традиционалне српске породице. Не можеш бити неутралан и сматрати да сви имају једнако право на живот, слободу избора и пружање до границе туђег схаватања слободе и интегритета. Не можеш очекивати да буде уважена потреба за умереношћу у промоцији личних права.

Или си родољуб, или ниси. Или машеш тробојком, или си издајник. Не помаже ти уверење да су за наш народ више учинили Пупин, Вук Караџић, Исидора Жебељан и Драга Љочић од свих политичара и војсковођа које смо имали. А они нису узвикивали пароле, нису нас предводили и звиждали за јуриш. Не, они су се за народ борили знањем, а то знање нам и данас треба. Нестало га је. Нестала је свест да нас само оно може спасти, па се нећемо пустимице тући са ордијом из другог рова, већ ћемо бити спремни да чујемо, отворени да схватимо. Гледаћемо овај живот као драгоценост за свакога и веровати да критика није увреда, него другачије поимање стварности.

Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца

 

https://zelenaucionica.com/radeci-u-skoli-nagledala-sam-se-dece-koja-pate-i-zbog-oceva-i-zbog-majki-nema-razlike-jer-nasilje-nema-pol-ima-ga-u-hiljadu-verzija/

 

Тинејџери често крећу у средњу школу вођени перфекционизом – да постигну одличне оцене, врхунске резултате у спорту и имају сјајан друштвени живот. Тај притисак да се истакну у друштву, али и у академском смислу или у спорту може да потиче од родитеља, пријатеља или друштвених мрежа.

Тинејџери се надају да ће, ако буду добро напредовали пре матуре, бити успешни касније. Међутим, истраживања показују да је перфекционизам непотребан да би ученици напредовали након средње школе. Родитељи би требало да се уздрже од усмеравања својих тинејџера ка савршеном успеху у средњој школи или да одгајају тинејџере којима су беспрекорна достигнућа приоритет.

Тинејџерима није потребан савршен просек да би напредовали

Једна од најзначајнијих области у којој се тинејџери боре са перфекционизмом су оцене. Одрасли често наглашавају важност добијања свих петица. Али да ли сте знали да добре оцене нису потребне за успех? Често појединци који нису били на врху у свом разреду постају професионалци у својим областима.

Успех је вишедимензионалан, а академски учинак је само један његов аспект. Док ученици који добију четворку или тројку могу имати нижи просек, исто тако стичу вредне вештине на друге начине. Ове оцене ученицима дају искуство у превазилажењу изазова, прихватању неуспеха као могућности за учење и развијању отпорности на невоље.

Често деца уче да јуре за перфекционизмом због онога што виде на својим екранима. На друштвеним мрежама виде наизглед савршене студенте, утицајне спортисте. Због свих тих милионских прегледа и безбројних лајкова на интернету, није ни чудо што се тинејџери осећају неадекватно и као да морају да ураде више.

Друштвени медији су дубоко укорењени у нашој култури – готово је немогуће да тинејџери не буду под утицајем. Родитељи могу да интервенишу и помогну тинејџерима да се сналазе у ономе што виде онлајн. Прво, почните тако што ћете научити своје тинејџере да имају самопоштовање и здрав начин размишљања. Од малих ногу деца треба да науче да њихова вредност не зависи од изгледа, оцена или пријатеља.

Такође, важно је да постану медијски писмени – тј. да су способни да се критички односе према свим информацијама које сазнају са Инстаграма, Фејсбука или ТикТока. Дакле, да не верују апсолутно свему што виде док скролују, као и да изграде здраве границе тако да не падну потпуно под штетан утицај друштвених мрежа.

Родитељи, смањите притисак

Иако родитељи не уче увек намерно своје тинејџере да буду савршени, понекад несвесно доприносе томе својим ставовима или реакцијама. Важно је запамтити да не хвалите свог тинејџера само за савршене поступке и уместо тога да му укажете на то да су и несавршености и те како вредне.

Дакле, учите децу да се фокусирају на постизање онога што је „савршено прихватљиво“, а не искључиво на оно што је савршено. Тако ће тинејџери добити прилику да поставе јасне и изазовне циљеве, али без очекивања да све буде беспрекорно. Циљеви морају да имају акценат на напретку и померању граница, а не само на коначни резултат.

Поред тога, родитељи могу научити тинејџере да су несавршености део пута ка личном и професионалном расту. Прихватањем несавршености, постављањем реалистичних циљева и неговањем окружења подршке, родитељи могу оснажити своје тинејџере да се сналазе у изазовима који су пред њима, уместо да поклекну под притиском савршенства.

Савршени тинејџери – додатне напомене

Перфекционизам није потребан да би се достигао пуни потенцијал. Уместо тога, фокусирајте се на постигнути напредак, велики или мали. Понекад ћете направити неколико корака уназад, али наставите да гурате напред и да учите у свакој ситуацији. Не заборавите да се осврнете уназад и размислите како би ваш прошли ја видео ваша тренутна достигнућа. Дозволите себи да будете поносни и задивљени својим растом. Запамтите, мерите свој успех кроз препреке које сте превазишли.

https://zelenaucionica.com/zasto-roditelji-ne-bi-trebalo-da-uce-decu-da-budu-savrsena/

Удружење "Анђели севера" је покренуло прву народну кухињицу за бебе у Србији. Од 2022. године активно прикупља новчана средства и директну помоћ. Људи великог срца, новац можете да донирате уплатом на рачун удружења 160-6000000803996-63 или да контактирате удружење, тачније оснивача, Дејану Драшкић, на број телефона +381 62 8576582 и добијете прецизне информације и одговоре на свако питање.

Осим финансијски, можете да помогнете куповином адаптираног млека (дохрана) бр. 1,2 или 3, пелена (величина 2,3,4,5 и 5+), дуготрајног млека, кашица или воћних сокова за бебе, инстант пахуљица за децу, млевеног кекса, гриза и пиринча, хигијенских производа за бебе, влажних марамица и крема за негу дечје коже.

https://belgrade-beat.rs/desavanja/narodna-kuhinja-za-bebe

Udruženje Anđeli Severa

WWW.FACEBOOK.COM

---

Udruženje Anđeli Severa. Gefällt 561 Mal. Humanitarno udruženje za osobe sa smetnjama u razvoju,osobe sa invaliditetom i socijalno ugrožene por

20. Летња кампања Института за трансфузију крви Србије

Субота 1. јун је тачан датум почетка акције добровољног давања крви у летњем режиму

Институт за трансфузију крви Србије и Црвени крст Србије организују 20. годину заредом Летњу кампању добровољног давања крви која ове године носи назив "Обојимо лето у црвену боју". Јубиларна кампања ће трајати три месеца, све до 31. августа.

Част да акцијама добровољног давања крви свечано отворе овогодишњу кампању ће имати две београдске општине, Вождовац и Палилула. Првог дана Летње кампање два трансфузиолошка аутобуса ће бити постављена испред Стадион Шопинг центра од 13:00 до 17:00 и испред тржног центра БИГ од 10:00 до 15:00.

Током периода трајања кампање више од 40 градова и општина у Београду и Србији, на преко 350 акција, надметаће се за престижну титулу "Шампион солидарности". Плакета за најуспешније ће бити уручена на свечаном новогодишњем пријему.

И ове године у оквиру Летње кампање се наставља промоција уписа у Регистар давалаца матичних ћелија хематопезе Србије.

Континуирано прикупљање довољних количина крви, минимално 300 јединица сваког дана, у летњем периоду је изузетно тежак задатак и једино заједничким снагама може успешно да се одговори на овај изазов.

Позивају се сви да буду део овогодишње Летње кампање, да добровољно дају крв и прикључе се Регистру у свом граду или општини.

Обојите лето у најлепшу боју, боју живота.

https://belgrade-beat.rs/lat/magazin/2024/06/20-letnja-kampanja-instituta-za-transfuziju-krvi-srbije

Заштитник грађана Зоран Пашалић изјавио је данас су и поред бројних законских регулатива, деца и даље изложена различитим врстама психичког и физичког насиља, међу којима је све израженије вршњачко, и поновио да је неопходно оснажити децу да насиље препознају и да га пријаве родитељима и наставницима, а ови даље надлежним органима.

„Неретко сведочимо да су од врло раног узраста деца жртве занемаривања, искоришћавања и насиља, од породичног до вршњачког. Због тога поново тражим од надлежних органа да се у складу са препоруком Заштитника грађана измени Закон о спречавању насиља у породици, тако што ће се изричито прописати да је дете жртва насиља увек када присуствује породичном насиљу“, рекао је Пашалић поводом 4. јуна – Међународног дана деце жртава насиља.

Пашалић је нагласио да одрасли морају да створе услове за безбедан и здрав психофизички развој деце, али морају и да оснаже и науче децу да препознају и пријаве разне облике насиља.

„Изменама нормативног оквира морамо реаговати на појаву насиља над и међу децом. Истовремено, деца морају да буду научена шта спада у злостављање и насиље, као и да буду оснажена да на прве назнаке неприхватљивог понашања, пре свега код својих вршњака, реагују и пријаве га одраслима“, казао је заштитник грађана.

Пашалић је позвао све друштвене чиниоце, од породице преко рођака и наставника до надлежних органа, на координисану сарадњу и улагање додатних напора како би се деци обезбедила адекватна заштита од насиља.

Извор: РТВ

Прва прича (средина седамдесетих)

Живимо у новом насељу каква се тада граде. Сличне зграде, бетонске стазе и травнате коцке. То зовемо двориштем и цео наш дечји свет је омеђен, али слободан. Дане проводимо напољу. Онај ко није ту је или кажњен, или запослен неком кућном обавезом. Јер, и то је постојало. Кућне обавезе за децу, па кад се обаве, може се напоље. Школске обавезе су, такође, постојале. Наши родитељи су држали до успеха у школи. Он се подразумевао, захтевао, рапортирао, јер је и он био услов за напоље. А онда те то натера да све домаће урадиш што брже можеш, и то сам, јер су родитељи увек били преопширни за дечји укус.

Али напоље је било најважније. Само ту је живот. И игра. И разговори. И свађа. И туга. И смех. И ривалство. И све оно што деца увек раде.

Играчке се нису носиле. Осим ластиша, кликера, лопте, некад бицикла. Школица се цртала парчетом циглице коју смо чували испод степеништа, а кад се дође до креде, прокријумчарене из школе, био је то чист луксуз.

Облачила се гардероба за напоље. Нипошто школска или свечарска. Зато смо се на брзину пресвлачили, а сећам се и једног дана када нисам имала времена да се пресвучем, па сам панталоне навукла преко плисиране сукњице. Успела сам некако да је нагурам трчећи низ степенице.

Мајке су нас надзирале провирујући кроз прозор, али су контролори били и сви они одрасли који би кроз наше двориште пролазили. Игра се тада стишавала, свако од нас би се упреподобио, културно се јавио, јер би у супротном ризиковао казну за напоље. Када бисмо са игром прекардашили, били прегласни, стигли прерано, или загазили у време кућног реда, од два до пет, на тераси се указивала тетка Олга. Била је висока, стамена жена, са неким мачијим наочарима и натапираном косом. Појавом би спустила грају за неколико децибела, или нас разјурила ако сат показује два и пет. Мрзели смо је из дубине душе, али само у дечјем кругу. Стрепели смо када са родитељима пролазимо поред ње, јер, ако би се пожалила на наше понашање, следила је тирада о срамоћењу породице. И казна за напоље. Јер смо неваспитани.

Нисмо се бунили. Мислили смо да тако треба, иако нам често није било право, али смо, чини ми се, научили како да стигнемо до личне слободе и изборимо се за оно што нам је битно, како да се суочимо са непријатностима, или их избегнемо, како да ефикасно завршимо све обавезе и посветимо се себи. Научили смо и да се наша слобода пружа до границе коју нам постављају други људи, јер нисмо једини на свету, нисмо најважнији. Туђи свет нам може засметати, али видик је увек отворен, очи се могу окренути и на другу страну ако си стекао довољно ширине и висине.

Друга прича (средина деведесетих)

Моје дете се игра у великом парку преко пута куће у којој живимо. Одлази тамо сама од своје шесте године. Увек јој облачим нешто јарких боја, па је могу видети кроз шибље и растиње. Радијус кретања јој је ограничен даљином мог погледа. Остали делови парка и улице иза су забрањени. Плашим се разних људи који се туда мувају.

Деце је много. Свако носи по неку играчку од куће, размењују их, све је некако у том простору заједничко, трче, возе бицикле, праве куле у песку, слободни су и нико им не смета. Одрасли су само декор. Када се појави дете са пратњом, када та пратња почне да се меша у игру, успоставља правду и поредак штитећи свог мезимца, игра пуца. Моје дете долази кући бесно и нерасположено. Схвата то као неправду.

Једнога дана ми у двориште стиже делегација деце, на челу са мојим. Узнемирени су и уплашени. Причају сви углас. Једва разабирам да им је неки човек одузео лопту и неће да је врати док мама не дође по њу. Ја сам најближа мама, зато сам изабрана. Питам их шта су радили, чиме су га наљутили и крећем по позиву. Иду иза мене, одговарају, воде ме до зграде иза парка и ту сам већ љута јер је прекршено правило да се иза круга фонтане не сме ићи, али ћутим и остављам то за после.

На прозору високог приземља, са лоптом у руци, налактио се робусни и неиспавано подбули човек. Дочекује ме иронично: „Ви сте мама?!“, мери ме од главе до пете и грди децу која су га пробудила лупајући лоптом о зид. Ја стојим посрамљена и нема, у неверици, јер је подне, али се брзо опасуљим и тражим да се лопта под хитно деци врати. Питам га зашто је било неопходно да се зове мама, зашто тај неспоразум није решио сам са децом, а он ми одговара како је морао да види родитеља тако неваспитане деце. Баца лопту далеко преко нас, затвара прозор и оставља ме немоћну у кругу од шест пари дечјих очију које ме гледају сажаљиво и тужно. Јер деца не воле понижене родитеље. А не воле ни неправду. Ни бахатост.

Разишли смо се ћутећи као сведоци нечега срамотног, али су та деца схватила да иза заштићеног круга постоји зло од кога се морамо измаћи ако желимо остати чисти и неоштећени. Научили су да су неке границе постављене смислено, да изаћи из круга фонтане може бити ризик са којим неће моћи да се изборе. За времена у којима су расли, чини ми се, ова лекција им је била драгоцена.

Прича трећа (време садашње)

Данас нема напоља без родитеља. Дакле, нема слободе да будеш то што јеси, да те друштво вршњака обликује, да се бориш, да уживаш, да се одмериш, снађеш, трчиш, паднеш, огулиш колено, али да не плачеш јер те повреда води кући. Деца се играју, а родитељи стоје около као контролори и координатори. Они решавају сукобе, усмеравају игру, штите и одвајају, додају воду, тегле торбе са играчкама, прте тротинете и гурају бицикле.

Дете се не сме испрљати, не сме се ударити. И, што је најважније, свако је одговоран за своје дете. Никако се не сме опоменути оно туђе. Јер, нико више не верује у добру намеру. Страну сугестију схватају као гажење личног права, угрожавање територије или чисту завист. Данас би Олга из прве приче вероватно била пријављена за насиље. Или би добила батине од старије деце из краја.

Данас се свако у парку игра својим играчкама. Размене су ретке и мучне. Обично их обављају одрасли уместо деце. Некад је то доведено до апсурда. Када је моја унука (четири године) узела луткицу друге девојчице (три године), мама те девојчице је захтевала да се луткица врати на место са кога је узета. По свим правилима педагогије са друштвених мрежа објаснила је мојој унуки (4) да мора прво тражити дозволу од њене ћерке (3). Ја такав разговор не могу ни да замислим. Други пут је једна бака поредила квалитет лопатица за песак, па је закључила да се моја унука може играти таквим лопатицама када јој то родитељи купе. Данас сам немоћна као и онда испод прозора на високом приземљу када ме унука погледа плачно и упитно. Како да објасним бесмисао, глупост и плиткост умишљене величине? Одрасли су престали да буду објективни коректори, престали су да цртају личне границе дозвољавајући себи и свом детету да се шире преко свега на шта помисле да имају право. А та права су истакли изнад свих обавеза.

Данас су родитељи уплашени. Не могу спокојно седети код куће док деца јурцају около. Јер се око те деце често окупља све зло овог света. Не прође ни једна недеља, а да се не деси нешто страшно. Отмице, насиље, туче, пуцњава. Деца расту уз речи: пази, не веруј, склони се, јави се, бежи… Деца су лоцирана паметним сатићима и мобилним телефонима сваког момента. Окована им је слобода, одузето им је оно што им је неопходно да би постали људи. Параноја је постала колективна. Решење се не види. Јер неће да се види. Јер смо се помирили са тим да решења нема. Данас би мама из друге приче била насмрт пребијена. Читали бисмо о њој пар дана док је не замени неко дете разбијених зуба, или младић са погрешним навијачким шалом.

Данас смо жртве страха, помешаног са себичношћу уверења да смо једино ми битни, зачињеног квазипедагогијом. Родитељи жртве производе децу жртве.

Децу без слободе, али лепо обучену, без флека и одраних колена.

Децу без манира да се поштује старији, али са свешћу о личним правима.

Децу која не умеју да превеслају препреку, физичку или људску, али знају да формулишу захтев.

Децу која виде само моћне родитеље јер се рупе на чарапи крију и од самих себе.

Децу која мисле да је довољно да постоје, која презиру и одбијају механизам заслуге.

Децу која расту у кавезу предрасуде да је све такмичење, да је једнакост слабост немоћних.

Децу којој смо узели све. И направили пројекат личне карикатуре.

Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца

https://zelenaucionica.com/deca-nam-rastu-uz-pazi-ne-veruj-skloni-se-bezi-locirana-su-pametnim-saticima-mobilnim-telefonima-bez-slobode-paranoja-je-kolektivna/

Мали матуранти са општине Врачар обишли су јуче, последњег дана школе, основну школу „Владислав Рибникар“, у част другара који су у њој страдали пре годину дана, а који би такође сада били матуранти. Истовремено – истекао је и рок за упис у први разред основне школе, а у „Рибникар“ ће их знатно мање него раније. Очекивано, кажу стручњаци.

Колико ће ова школа у будућности имати матураната, питање је. У септембра у њу ће кренути знатно мање ученика првог разреда, него што је био случај пре мајске трагедије.

Због неповерења родитеља, али и неизвесности хоће ли школа постати меморијални центар, објашњава члан Већа за образовање градске општине Врачар Драги Лукић.

„Тачно је да се уписало скоро 40 првака и морамо радити мало кампању. Гледаћемо да се повећа број првака, да не остану људи без посла“, рекао је Лукић.

Што заиста може да се догоди, јер ће наредне школске године ђака бити за максимално два одељења, уместо досадашњих пет, колико је био просек, кажу родитељи.

„Право је чудо како о томе се уопште није размишљало, да ли та школа може да остане школа, ако може, под којим условима, ако не, шта да се ради са тим, да ли да се претвори у меморијални центар, да ли да се измести…. Јер ово, просто се није размишљало о овоме. Мислим да је то страшна траума на коју ми не знамо како да реагујемо“, казао је психотерапеут Милан Дамјанац.

Ни он сам не види како би све могло да се превазиђе, али зна да ако држава не предузме нешто, школа би могла да се угаси као институција. Са друге стране, у Већу за образовање градске општине Врачар уверени су да ће „Рибникар“ наставити са радом.

Извор: Н1/Зелена учионица

У сарадњи Шаховског савеза Београда, Привредне коморе Србије и издавачке куће „Клет“, у просторијама штампарије „Борба“ је у четвртак 30. маја 2024. године, одржана хуманитарна бизнис лига у шаху, са циљем прикупљања средстава за Удружење родитеља превремено рођене деце „Мали див“. Укупно је учествовало 22 екипе, а организатори су са захвалношћу саопштили да су прикупљена значајна финансијска средства. Опширније у наставку.

Догађај је привукао велику пажњу спортске јавности и представника медија, а „репрезентација“ гостију на отварању је била бројна, почевши од представника политике, бизниса, државних установа, школа, а посебан аплауз добили су представници и корисници Удружења „Мали див“. Организација овог догађаја побудила је интересовање међу институцијама и предузећима не само из Београда, па су на листи учесника били и представници Новог Сада, Зрењанина, Ужица, а разне компаније широм Србије су показали хуманост уплатом средстава, јер нису имали могућност да саставе екипу за такмичење.

Иако су сви самим учешћем стекли назив победника, треба истаћи да је прво место освојила екипа Нафтне индустрије Србије, док је другопласирана екипа „AGM Outsourcing“, а трећепласирана Математичка гимназија. Потом је на четвртом месту екипа Градске оштине Звездара за коју је са успехом наступао свештеник Борислав Петрић из Храма Св. пророка Илије у Миријеву, пето место „Заједничко предузеће“ из Београда, а после њих предузећа „Борба“, „Новости“, „Информатика“, „Привредна комора Србије“, „Издавачка кућа Клет“, итд.

Извор: Шаховски савез Београда

Учење које нам намеће школовање и учење у школи увек је имало као крајњи циљ да се нешто постигне у животу. Школе су увек доживљаване у функцији циља да се нешто буде. Образовање као чин уживања и задовољавања радозналости претаче се из дечје игре у хоби, у област разговора у друштву, трагања за књигама које нас занимају, и то се све обавља у контексту „одмора“, „нерада“.

Знам родитеља који је тражио савет јер његов син се „уби читајући, стално нешто ради, али без везе. Неке књиге, романе, штали. Сад чита неку филозофију, али школско градиво не иде, па не иде. Каже да га не разуме. Једва се провлачи у школи.“ Тај дечак, заправо, непрестано учи. Он наставља своје детињство вођен потребом да задовољи властиту радозналост.

Школа и начин рада у њој истржу учење из живота, оно престаје да буде облик живота и начин постојања и постаје монструозна појава насиља названог „дисциплина“, „радна навика“, сматра се да без напора нема учења, а напором се сматра савлађивање досаде при учењу. Учи се онда кад се „загреје столица“ када се човек научи да одгађа животна задовољства и да се „жртвује“. Сам живот, из чије је сржи учење ишчупано, постаје тако баналан, искључиво хедонистички.

Туристи знају да поднесу велике напоре приликом путовања да би се обрели тамо где их вуче радозналост. Учење тако поново постаје „начин живота“, добијајући нови смисао, ближи ономе што заправо јесте. Учење тако није више отуђено као школовање, него је део људске свакодневице.

Зато се данас све више залажемо за такозвано перманентно образовање. Уколико хоћемо да свету и појавама у њему приђемо рационално и да тражимо рационалне мотиве својих поступака, онда је неопходно да чувамо све валенције радозналости током целог живота.

Школа која одгађа живот детињства и младости за неко друго време има особине болести, јер и болест одгађа пуни живот на неко време. Таква школа треба да нестане, а учење да се врати животу као његова иманентна суштина. У његовом темељу треба да буде непресушна људска радозналост, основна особина здраве личности.

Радозналост је мотив људске креативности и начин на који се она остварује у односу на свет и у оквиру социјалног поља.

Селекција приликом уписа у неке школе управо је у том погледу погубна. Навешћу један пример. У саветовалиште је дошао Петар, младић који игра стони тенис, учи један страни језик и уме да на њему прати литературу која га интересује. Уз то је елоквентан, спонтан и симпатичан. Али му недостаје једна врло добра оцена да би био примљен у школу која даје шире образовање, па мора да се упише у школу која ће га усмерити на неко занимање које га, у овој фази развоја, не интересује. Наша потврда да је он интелигентан, свестран младић, баш погодан за средњу школу која даје опште образовање, није помогла да буде примљен у школу у коју је желео. Дубоко фрустриран тиме, настојаће да неким заобилазним и трауматичнијим начином дође до онога што је желео, а школа, незаобилазна на том путу, остаје за њега нешто непријатељство.

https://zelenaucionica.com/prof-svetomir-bojanin-skola-koja-odgadja-zivot-detinjstva-ima-osobine-bolesti-jer-i-bolest-odgadja-zivot-na-neko-vreme/

Гимназија Свети Сава по први пут организује Хуманитарни Концерт бенда "Црњански", чији су чланови ученици ове гимназије: Никола Пејин, Константин Антонопулус, Алекса Ружић, Андреј Ранчић, Никола Марковић и Димитрије Ђурић, у организацији са њиховом вероучитељицом Наташом Филиповић. Средњошколски хуманитарни концерт одржаће се у понедељак, 27. маја, у дворишту гимназије, на адреси Ресавска 58. Улаз на концерт биће 300 динара, а прикупљени новац ићи ће другарима из школе којима је тај новац потребан. Тим поводом данас смо разговарали са Димитријем Ђурићем, чланом бенда и учеником гимназије.

Инстаграм страница бенда "Црњански"

Страница Гимназије "Свети Сава"

Незваничне информације кажу да је професору Треће београдске гимназије јуче поломљена јагодична кост. Насиље над девојчицом из Топонице која је тек пети разред, окарактерисано је као кривично дело силовање. На питање једном од родитеља дечака који су девојчицу малтретирали шта је с тим у вези предузео, одговор је гласио – ништа. И та једна реч могла би да сумира све оно што као друштво чинимо поводом стравичних догађаја који су нас снашли, почев од маја прошле године. Ништа. Или бар ништа значајно.

Унија синдиката просветних радника Србије позвала је своје чланове, али и све оне који су погођени недавним догађајима да се сутра, у 12 часова, придруже протестној шетњи од Скупштине Србије до зграде Владе, где ће бити предат списак захтева за измену Кривичног законика.

У међувремену, просветни радници с којима смо разговарали једногласно су револтирани и незадовољни ситуацијом у којој су се нашли како наставници, тако и целокупан образовни систем.

“Насиље је свеприсутно у школама. На свим нивоима. Упркос свим мерама, смерницама, препорукама, оно је у порасту. Тимови против насиља се састају готово свакодневно. И друге службе региструју исту појаву, али о томе се јавно не говори. Шта видим као разлог? То што деци шаљемо погрешне поруке. Да за прекршаје, повреде забрана, насиље не постоје адекватне мере, бар не оне које би на њих имале утицај. Деца више не реагују ни на реч наставника, ни на реч школског полицајца, ни на реч својих родитеља – јер им је јасно да су недодирљиви.” – каже Маја Радовић, наставница српског језика у Основној школи “Јован Миодраговић” из Београда.

Како је објаснила, проблем су предуге процедуре, обимна документација и тражење доказа за све.

“Више не постоји реч наставника. Родитељ детета које је доживело насиље жели казну и жели да то насиље престане. Њега не интересује силна папирологија, састанци тимова, друштвено-користан рад. Не. Само ефекат, који, најчешће изостане. И у таквим случају, иако је школа урадила све што јој је дато као опција, родитељ ће рећи – школа није урадила ништа.” – објашњава Радовић.

На питање где види решење, она одговара:

“Решење је у скраћеним процедурама и реаговању по хитном поступку. Суспензија ученика која подразумева рад са тим учеником од стране других специјализованих стручних служби, а не наставника у школи коју похађа. Овим што сад имамо, суспензија ученика је казна већа за наставника, него за ученика који је суспендован” – казала је наша саговорница.

Да је ситуација алармантна слаже се и Гордана Вучинић Опалић, која српски језик и књижевност предаје у ОШ “Љуба Ненадовић”.

Она каже да нема места ишчуђавању због свега што се дешава, када узмемо у обзир да су адекватне реакције изостале онда када је било време да се реагује.

“Зар смо већ заборавили извучену столицу? Наравно да јесмо. Јер ми имамо кратко памћење. Ми смо толико понижени, обесправљени, озлојеђени и љути да смо утрнули. И ћутимо. Трпимо. Насиље које су наше колеге доживеле је толико страшно, узнемирујуће и понижавајуће да ми је мука и док о томе само размишљам. Понављати исте флоскуле о томе ко је крив, зашто се то дешава, како систем не ваља и све остале давно испричане и излизане приче, нису ништа друго него сипање соли на живу рану ових људи, а и свих нас.” – каже за наш портал професорка Вучинић Опалић.

Додаје и да смо сви ми велики генерали кад се битка заврши.

“Све ми знамо – и ко је крив и због чега. Знамо, ћутимо и ништа не предузимамо. А кад се догоди овако нешто, мртво море се усталаса накратко док је јавности занимљиво да се згражава над несрећом других (захваљујући Богу што је неко други!), а кад се халабука стиша, шта се догоди? Све поново утоне у невидљивост, у трпљење и страх. Пишемо планове заштите, пишемо извештаје, доносимо неке мере које нам увек оборе родитељи или Министарство јер, забога, није испоштована процедура, недостаје неки документ и море неких административних будалаштина. И молимо Бога да се нама не догоди ништа слично!” – истиче наша саговорница.

Како каже, боји се само да је питање ко је следећи.

“Зато сви сутра морамо изаћи и пружити подршку колегама и свима онима који свакодневно трпе неку врсту насиља, па и ону невидљиву и недоказиву, који се осећају да су препуштени сами себи, обесправљени и незаштићени.” – закључује Вучинић Опалић

https://zelenaucionica.com/nastavnici-revoltirani-sutra-u-12-protest-ispred-skupstine-mi-smo-toliko-ponizeni-obespravljeni-ozlojedjeni-i-ljuti-da-smo-utrnuli/#google_vignette

Након случаја у Бачкој Паланци, где је бивши ученик на сред часа претукао наставника, случајеви насиља у школама наставили су да се нижу.

Како преноси Н1, једанаестогодишња девојчица из села Топоница код Малог Црнића трпела је физичко насиље од својих вршњака од почетка школске године.

Санел Степановић, отац девојчице, испричао је за Н1 да је злостављање његове ћерке почело када је кренула у 5. разред. Тада је почела да се жали да има проблеме у школи где је, према речима родитеља, трпела батине, ударање, шутирање, ломљење школског прибора.

Када је мајка отишла у школу да пријави шта се дешава добила је одговор да су то „дечја посла“.

Насиље над девојчицом је кулминирало 28. марта на часу физичког, када дечаци одводе девојчицу са спортског терена у школском дворишту, двојица јој скидају гардеробу, а трећи снима. Звоно за крај часа на кратко је зауставило малтретирање, али се оно наставило у учионици, прича отац за Н1.

Ипак, она тог дана није пријавила шта се десило у школи. Упитан зашто није то урадила, одговара да јој је било запрећено да не сме да каже ни родитељима, нити било коме другом шта се десило.

Родитељи за малтретирање и снимак сазнају од директорке школе, која је мајци показала снимак.

„Она је са дететом отишла кући. Сутрадан је била среда, ми седамо у ауто у идемо у Мало Црниће у станицу. Ту нас дочекује полицајац, дете да исказ, и он каже ‚ви идите кући‘. Нити су нам рекли ‘идите у дом здравља’, нити ‘идите у Центар за социјални рад’. Одлазимо изгубљени“, присећа се отац како су он и супруга почели борбу за правду.

Сутрадан се обратио надлежном Центру за социјални рад у Малом Црнићу, где су му рекли да су за случај чули, али да им нико није званично пријавио. Отац наводи да су му у школи рекли супротно, уверавајући да су све пријавили Центру за социјални рад.

После одвођења детета на лекарски преглед родитељи сазнају да је полиција затворила случај. Упорношћу лекара и родитеља случај се званично и отвара, обавештена је школска платформа „Чувам те“, Центар за социјални рад, као и Министарство просвете, које је у школу послало просветну инспекцију.

Налаз инспекције Степановићима је непознат, али отац напомиње да је у случају његове ћерке прекршен закон јер је починилац морао да буде удаљен из школе у року од пет до 30 дана, а ситуација је таква да његова ћерка седи код куће, док дечаци који су вршили насиље иду у школу.

Полиција је против дечака поднела кривичну пријаву, коју је тужилаштво морало да одбаци, јер имају само 11 година и према закону не подлежу кривичној одговорности.

Да ли ће овај случај добити било какав правни епилог зависи од Центра за социјални рад у Малом Црнићу, где је 15. априла одржана конференција случаја. Отац девојчице каже да је тада био присутан само родитељ једног дечака, који је на питање шта је предузео када је сазнао за понашање свог сина, одговорио – ништа.

Напад ножем десетогодишњака

И у Београду се догодио инцидент који изузетно забрињава. Ученик четвртог разреда ОШ “Раде Кончар” у Земуну потегао је нож на вршњака из истог разреда у уторак, за време малог одмора, сазнаје Н1.

Како сазнајемо, инцидент се догодио у паузи између 3. и 4. часа, у поподневној смени када је ученик четвртог разреда потегао нож на вршњака из истог одељења, који је он избегао, а о чему је обавестио учитеља који је, потом, нож одузео ученику и о томе обавестио надређене у школи.

Према сазнањима Н1, родитеље ученика који је нападнут обавестио је он сам, после наставе. Један од родитеља је, потом, обавио разговоре са учитељем и психологом школе од којих је затражио и разговор са директорком школе.

Н1 сазнаје да је школа полицији пријавила да је код једног ученика пронађен нож, али не и да је потегнут према другом ученику.

https://zelenaucionica.com/nizu-se-slucajevi-brutalnog-nasilja-u-skolama-cetvrtak-napao-drugara-nozem-petaci-zlostavljali-devojcicu/

У Техничкој школи „9. мај” у Бачкој Паланци данас је дошло до напада на наставника који је због задобијених повреда пребачен на Ургентни центар у Новом Саду.
У послеподневној смени, на први час код наставника практичне наставе С. З., заједно са свим ученицима из одељења, ушао је и бивши ученик ове школе, M. Б., а садашњи ученик ССШ „Др Радивој Увалић” у Бачкој Паланци.
M. Б. је почео да провоцира наставника који га је замолио да напусти учионицу, јер није више ученик школе. По изласку из учионице, М.Б. је физички насрнуо на наставника. О догађају су одмах обавештени хитна помоћ Бачке Паланке, као и МУП.
Након лекарског прегледа наставник је превезен у Ургентни центар у Новом Саду. Како
кажу из Уније синдиката просветних радника Србије, он је задобио прелом носа, а због отока је задржан на неурохирургији на посматрању.
“Иако су промењени закони, донети протоколи и упутства, очигледно је да то није довољно и да нисмо ништа научили из догођаја у Трстенику, Рибникару, Малом Орашју и Дубони. Нисмо схватили да се насиље које гледамо сваког дана на телевизији, које чујемо при сваком заседању Скупштине, на изборима, прноси на
целокупно друштво. Очигледно је да то јавно насиље многима на политичкој сцени одговара и да не желе да га елиминишу из свакодневног живота.” – упозоравају из Уније синдиката просветних радника.
 

https://zelenaucionica.com/nasilje-u-backoj-palanci-bivsi-ucenik-skole-usao-na-cas-i-slomio-nastavniku-nos/