Институт за трансфузију крви Србије организује акције добровољног давања крви од 5. до 11. августа 2024. у Београду и другим градовима Србије.
Под паролом „Желите ли да урадите нешто веома важно данас? Дајте крв… рачунамо на вас!“ Институт организује акције током целе године јер је потреба за крвљу и крвним продуктима велика. У Србији је потребно да буде 40 давалаца крви на 1000 становника (4%), а тај проценат се годинама креће око 3%.
Добровољно дајте крв у свом граду или општини. Ваш дар је од непроцењиве вредности – хвала што га делите са другима.
Институт за трансфузију крви Србије – акције
Понедељак, 5. август 2024.
Пожаревац, Дом Црвеног крста… 8.00-14.00
Смедерево, Спортска хала… 8.00-14.00
Нови Београд, стари Меркатор, аутобус… 9.00-12.00
Уторак, 6. август 2024.
Ваљево, Црвени крст… 9.00-15.00
Владимирци, Конак, аутобус… 9.00-14.00
Среда, 7. август 2024.
Костолац, Термоелектрана „Костолац Б“… 10.00-14.00
Петровац, Црвени крст… 9.00-14.00
Шабац, Културни центар… 9.00-15.00
Лазаревац, Центар за културу… 10.00-16.00
Обреновац, Термоелектрана „Никола Тесла А“… 8.00-14.00
Лајковац, код поште, аутобус… 9.00-15.00
Четвртак, 8. август 2024.
Лозница, Вуков дом културе… 10.00-15.00
Обреновац, Црвени крст… 9.00-14.00
Смедеревска Паланка, Месна заједница „Доњи град“… 9.00-14.00
Петак, 9. август 2024.
Чукарица, Пожешка улица, код Дома здравља, аутобус… 9.00-13.00
Љиг, трг, аутобус… 9.00-14.00
Субота, 10. август 2024.
Раковица, Видиковац, Храм Светог Преображења Господњег, аутобус… 9.00-14.00
Палилула, Борча, Стоп Shop Ретаил Парк, аутобус… 10.00-15.00
Недеља, 11. август 2024.
Нови Београд, Делта city, аутобус… 10.00-13.00
Земун, Форум Парк,аутобус… 10.00-13.00
Кад дарујете крв, она отпутује до нечијег срца.
Институт за трансфузију крви Србије – инфо
Адреса: Светог Саве 39
Радно време: радним данима од 7.00 до 19.00, суботом од 8.00 до 15.00
Телефони: 011/2443-651, 011/3812-700
Е-маил: itks@nbti.org.rs

https://www.danubeogradu.rs/2024/08/institut-za-transfuziju-krvi-srbije-dobrovoljno-davanje-krvi-5-11-avgust-2024/

У оквиру беседе управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, осврнуо се на срамно исмевање хришћанских светиња приликом званичног отварања Олимпијаде у Паризу и, између осталог рекао:
– Погледајте отварање Олимпијаде у Паризу. Исмевање хришћанских светиња. Отворено исмевање хришћанских светиња од стране корпоративног капитала до те мере да није поштеђено чак ни једно од можда најлепших уметничких д‌ела – „Тајна вечера“ Леонарда да Винчија. До те мере је то прешло сваку границу да је чак и Илон Маск реаговао. Човек који није хришћанин, који је можда у најбољем случају агностик, који поштује хришћанство зато што хришћанство има најузвишенији етички систем. Каже да је то нешто недопустиво колико је то увредљиво за хришћане, али томе смо и сами криви, а рећи ћу вам и зашто. Зато што не држимо до своје вере и до свог хришћанског призвања, до своје части. Ако бисмо држали глобално гледано, начелно сви, и ми православни и римокатолици и протестанти, ми бисмо рекли „нећемо куповати производе тих компанија које су спонзорисале тај догађај, уколико се не извине и уколико не осуде тај перформанс“; „нећемо гледати телевизије које су пренеле тај перформанс уколико га не осуде“; „нећемо куповати новине које су преносиле тај перфоманс, уколико га не осуде“. Дакле, немамо чврстину, немамо карактер и то је проблем. Велики проблем нашег времена и хришћана савремених. Стога браћо и сестре, да будемо људи чврсте вере, чврстог карактера, да своју веру поштујемо, да своје хришћанско призвање ценимо, да Господа Бога славимо и да никада не дамо да се хули име Божије – закључио је презвитер др Оливер Суботић.

цео текст

Три дечака донирала косу за децу оболелу од рака

Тројица дечака из Лознице и Републике Српске донирала су, у једном дану, косу која ће бити искоришћена за израду перика потребних деци која се лече од најтежих болести.

Годинама су пуштали косу са истим циљем – да помогну својим вршњацима.

Дечаци Лазар и Тадија добили карте за Звездине утакмице: Остварен велики сан малих делија

Дечацима из нишког села Чокот, Лазару Живковићу и Тадији Петровићу, сан да и у овој сезони прате фудбалере Црвене звезде оствариће се и брже него што су се надали. Након што је цела Србија сазнала за вредну децу која продају лубенице и диње, не би ли купила сезонске карте, старије „делије“ нису остале равнодушне.

Како је за Н1 рекао Лазарев отац Зоран Живковић, фудбалски клуб Црвена звезда контактирао је породицу и обећао да ће Лазару у суботу поклонити сезонску карту. Подсећамо, кошаркашки клуб Црвена звезда већ је Лази обећао карте за места поред терена, кад год буде желео да дође на утакмицу.

Дечак, који иначе болује од СМА и користи инвалидска колица, али који од малих ногу са татом и пријатељима ревносно прати утакмице, остатак распуста провешће безбрижније, сада када је велика жеља испуњена.

Екстремни спорт у ком је небо граница: Репрезентативка Србије за Н1 о „скајранингу“

Дисциплина, пуно времена, упорност. Сати и стотине метара борбе. А на врху – понос. Тако изгледа бављење екстремним спортом – скајранингом (skyrunnig) који подразумева трчање на надморским висинама од 2.000 метара или више.

Лидија Радуловић из Београда представница је репрезентације Србије у скајранингу, а за портал Н1 испричала је колико је изазовно бавити се овим спортом, још недовољно развијеним у нашој земљи, као и који су јој врхови, на које се (досад) попела – најдражи.

Кинескиња која живи у Житишту ђак генерације

Основна школа „Свети Сава“ из Житишта одличјем ђака генерације ове године наградила је троје матураната. Као ђак генерације, са Вуковом дипломом и бројним наградама, основно школовање у овом банатском месту завршила је и Јин Леи Лиу, Кинескиња која се овде доселила са навршене две године.

Јин Леи Лиу има 15 година, рођена је у провинцији Зхе Сианг (Џи-ђан) у Кини, а њена породица се у Житиште доселила када је имала две године. Овде је сви ословљавају са Леа, а ове године Основну школу „Свети Сава“ завршила је као ђак генерације.

„Није ми било ништа тешко у вези са учењем, контролним задацима и одговарањима. Српски сам, као и остала деца, почела да учим са две године, слово по слово – па до речи, ни то ми није био никакав проблем“, каже она за РТВ.

Спасена четири живота, обављене нове трансплантације у Клиничком центру

Тимови за трансплантације у Универзитетском клиничком центру Србије обавили су током протеклог викенда трансплантације срца, јетре, два бубрега и рожњаче.

Захваљујући хуманости породице донора и врхунским трансплантационим тимовима, спасена су још четири живота, саопштило је Министарство здравља.

Бајага позвао српске олимпијце да му буду гости на концерту 31. августа на Ушћу

Кантаутор Момчило Бајагић Бајага позвао је српске олимпијце на концерт његовог бенда Бајага и инструктори 31. августа на београдском Ушћу.

„Драги наши олимпијци, у своје лично име и у име бенда Бајага и Инструктори, желим да свакоме од вас 112 репрезентативаца, пожелим срећу, добро здравље и успех на предстојећим Играма! Навијамо из свег срца за вас, али желим да знате да сте за нас, већ сада, сви ви истински победници“, пише на званичном Инстаграм профилу бенда Бајага и инструктори.

У објави се додаје да са великим задовољством и радошћу позивају све из Олимпијског тима на њихов велики концерт, 31. августа у Београду, на Ушћу.

Српски научник учествовао у најновијем открићу о расту супермасивних црних рупа

Српски астрофизичар Марко Мићић са Универзитета у Оклахоми био је део истраживања у коме су по први пут разоткривени потенцијални механизми настанка и раста првих супермасивних црних рупа недуго након великог праска.

Како је Мићић рекао за Тан‌југ, до тог открића, које може да има далекосежне последице на разне области астрономије, дошло се посматрањем са Хабл телескопа са циљем проучавања патуљастих галаксија у процесу интеракције, односно судара.

Бесплатна школа једрења за децу Једриличарског клуба „Земун“

Једриличарски клуб „Земун“ и ове године организује бесплатну школу једрења за децу која су заинтересована за овај спорт на води.

Тај клуб више од 10 година уназад организује летње школе за децу кроз коју је прошло до сада преко 1.000 деце.

Младунче мрког медведа враћено у природу

Младунче мрког медведа, старости пет до шест месеци, које је претходних дана без дозволе надлежних органа боравило у Етно селу „Вуковић“ у општини Бијело Поље, враћено је у природно станиште.

Младунче медведа је у добром физичком стању, у природу је враћено након преузимања од представника Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде и обављених консултација са представницима Агенције за заштиту природе и другим референтним стручњацима за ову проблематику.

https://n1info.rs/vesti/lepe-vesti-koje-su-obelezile-sedmicu-za-nama-19/

„Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?“ (Марко 8,36)

Тамо негдје, деведесетих година, православни теолози – између других и они са српског културног и националног простора – почели су да се баве питањима екологије, људских права, демократије, присуства Цркве у друштву. У извјесном смислу избором ових тема постизало се истовремено неколико паралелних „постигнућа“: сигнализовала се „еколошка свијест“ коју је снажно пригрлила фанарско-шамбезијевска теологија, „грађанском друштву“ и „невладином сектору“ послала би се порука о томе да се Црква не бави (само) презреним „србовањем“, слала се порука о томе да има још тема – осим страдања и изолације српског народа – којима се наши теолози могу да баве. За српско друштво у СРЈ и Српској – политички притиснуто, ратом уништавано, културно маргинализовано, деиндустријализовано и друштвено фрагментисано – „зелена агенда“ не само да није била адекватна тема него вјероватно да није била ни међу двадесет најважнијих тема. Но теолози се понекад труде да носе Сизифовска бремена космичке боли како не би морали много да се бакћу презреним шантићевским ранама Отаџбине. Бар неки од њих. „Екологија“ је у друштву опхрваном „Бљеском“ и „Олујом“, хиперинфлацијом и НАТО агресијом била само још једна лозинка са бијег. А можда је она то одувијек и била?

Зато ово није текст о “екологији”. Није бијег од стварности већ крик због стварности која ускоро може да нам затрује сваки аспект стварности.

Јер, видите: у име чега се данас Србија и Српска налазе пред пакленом провалијом експлоатације литијума – у Јадру и на Мајевици? У име екологије. Како то? Тако: да би неки калифорнијски или баварски хипстер могао да купи своју „тојоту“, „теслу“ или било који други „еколошки аутомобил“, потребно је да се разоре Јадар и Мајевица. Да би читава култура лажи, култура самообмане, култура моралне супериорности оних што једу сјеменке и не прљају планету могла да постоји, неопходно је да страда српска земља. Да страда – и да се још радује томе.

Медијска уцјена која се ових дана непрекидно провлачи кроз српске медије (с обје стране Дрине) једноставна је у својој демонској лукавости: или „напредак“ кроз копање литијума или „заостајање“. Збиља? Чак и када би та уцјена била тачна, нико да каже нашим „мудрим“ властима да су се спасили они који су закаснили на Титаник. Ако већ „развијени“ свијет срља у пропаст, можемо ли бар закаснити на тај брод?

Но остаје и даље питање: која је то цијена којом ће се плаћати ископани литијум? Најприје, више је него јасно да ће се платити уништавањем земље. Земља је вишезначна ријеч. Слојевита. Земља је комад тла које узмеш у руке: свештеник на православном опијели подсјећа сваког човјека да је земља и да ће наше тијело у земљи чекати други долазак Христов и виђење са ближњима. Земља смо, у земљу идемо: то не значи – како се често претпоставља да је земља због тога безврједна већ управо супротно: земља је света. Хришћани су од самих почетака историје Цркве осјећали ту везу између црнице у коју се тијело полаже и свештености човјековог живота. Ако се загади тај комад који држиш у рукама – шта ће уопште остати свето?

Земља је онај комад површине који зовемо очевином, дједовином: оно што нам је дато у залог од предака да га оставимо потомцима. Није ни чудо да се „екологија“ појављује у тренутку када престаје култура домаћинства: она је блиједи супстрат, морална апстракција, брига за „планету“ човјека који је сасвим преметнуо редослијед стварности. Како је већ Фјодор Михаилович примјетио моралну инверзију људи који страсно љубе човјечанство али ниједног конкретног човјека, тако и „еколог“ брине о пингвинима и китовима, емисији угљеника и фосилним горивима. Само га се не тичу Јадар и Мајевица или дјеца која товаре сумпор у сепете у Африци. Понекад га се тиче његов дом или „локална заједница“ али у већини случајева „еколог“ је „космополита“, грађанин свијета без адресе и земље и очевине. Слободни дух, неспутана машта, наивна душа, без коријена и без потомака. Шта ће му онда очевина – коме да је преда? Ионако је „одвећ много људи на земљи“. А шта ћемо ми којима је, ипак, стало и до дједовине и до дјететовине? Ако нам у име слободе добрих душа из првог свијета ове наше колонијалне власти продају земљу?

Земља је и отаџбина. Чак и чешће него само име „Србија“, код наших средњовјековних писаца спомиње се назив „српска земља“. Чему и коме затрована Српска и Србија, „српска земља“ прерована и уништена, сведена на јаловиште свијета. Ево, већ деценијама су од нас покушавали да начине културно јаловиште, демографско јаловиште, врједносно јаловиште, економско јаловиште, политичко јаловиште. И некако смо испод њихових резолуција и бомби, осиромашених и обогаћених уранијума, успјевали да се искобељамо и израстемо. Биће да је у томе проблем. Осим што им је профитабилно, врло им је и згодно да нас уједно затрпају јаловином и сахране у нашој земљи. Српска земља тако би била само апсолутно, метафизичко јаловиште на коме би неко накачио тробојку.

Но питање свих питања јесте: какве су то „понуде“ које српске власти не могу или не желе да одбију, по цијену невиђене срамоте коју гледамо ових дана? Зашто и под којим условима су пристали да сатру оно мало повјерења што их обичан Србин има у људе који му објашњавају да је „све под контролом“ и да ће оно што нам добри стари Шолц и Рио Тинто нуде – бити „за наше добро“? Зашто су баш сада пристали да више не играју ни улогу двосмислености, већ да се јасно оголе као немоћни колонијални управници и извршитељи туђих налога? Шта је то чиме се пријетило и шта се понудило да би се овако огољено и бескрупулозно кренуло у кампању оправдавања неоправдивог, у медијско понављање очигледних неистина о „добробитима“ и „прогресу“ који нас чека када земљу и душу продамо и предамо? Да ли је неки медијски маг процијенио да је међу Србима жаба већ довољно „скувана“ а народ одвећ уморан и дезоријентисан у толикој мјери да га је могуће замлаћивати мантрама о „развојној шанси“ и „новој Србији“ или се опет понавља правило да се српске власти надају да ће им народ лакше праштати и брже заборављати него што то чине наши „европски партнери“? Не знам, али рачуница је погрешна а посљедице несагледиве јер чином предаје српске земље Рио Тинту престаје могућност било каквог разликовања између „патриоте“ који остварује нелегалну добит и издајника који би директно да прода земљу и народ странцима. А у тој магли може да се деси исувише много тога, може да се опет појави она „велика тајна“ коју Србија тј српски народ крију и када се чини да су сасвим заспали.

Пријатеље који имају могућност да највишим властима пренесу поруке молим: објасните онима који у наше и ваше име доносе одлуке да и сами себи поткопавају темеље. Јер када људима дође вода до грла, још када се суочимо са страхом за дјецу, људи заборављају све обзире од којих се инаше састоји политички и друштвени живот.

Ко је – и у чије име – одлучио да ће да прода ову земљу – и црницу, и дједовину и Отаџбину – и зашто нуди наше душе Рио Тинту, ако му је већ фаустовски сасвим у реду да своју нуди за знање, моћ, новац, власт? Познају ли потписници разних „писма о намјерама“ да их гледају устаници из Јадра – они из Карађорђеве и Милошеве буне, они из Великог рата, они од вијека и до вијека – чије су кости заправо земља из које би се вадио литијум? Из колико Срба треба да се вади литијум? Колико душа предака и потомака кошта тај литијум?

Живимо апокалиптична времена – можда не посљедња, али сигурно: времена која откривају (што и јесте значење ријечи „апокалипсис“). Откривају се, и најзалуђенијима, обриси свачијих намјера, ма колико били запретени медијском скрамом.

Још је говорио Христос: „тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан.“ (Матеј 18,7)

о. Дарко Р. Ђого

https://iskra.co/reagovanja/o-darko-r-djogo-koliko-srpskih-dusa-kosta-gram-njemackog-litijuma/

Начин на који причамо са другима показује заправо много више о нама и нашим ставовима, нашем карактору, личности и мишљењу...

Избори и различита мишљења – како се суочавате са оним што је другачије од вашег? Како тече разговор двоје људи који се не слажу или немају исто мишљење о нечему, те праве различите изборе у животу?

Бити у праву, наметнути своје мишљење као једино исправно, поступати тако да разговор водите само са циљем да искажете неразумевање за потезе које други повлаче – а који утичу пре свега и једино на њихов живот… Чему то води? Има ли смисла и шта значи када се одбрана сопственог мишљења постави изнад сваког разумевања других?

На ову тему пише Оливера Ковачевић, породични психотерапеут:

– Где идете ове године на одмор?

– У Црну Гору. Херцег Нови.

– Шта ћете тамо? Поред толико лепе Грчке?!

– Свако бира оно што му одговара. Волим Боку, сваки пут видим нешто ново. Идемо колима, успут смо испланирали свашта нешто да видимо, посетимо, доживимо. Ја више волим активан одмор, за шта ми је Бока пун погодак.

– Ма каква Бока! Скупи су, нељубазни и не воле нас Србе тамо.

– Где ћете ви на одмор?

– Грчка, кућица једна поред Паралије, нема никог, жена кува, ми сами на плажи. Милина.

– Ви више волите пасивни одмор, где нема буке, гужве. Да се одморите од људи.

– То сви воле! Ваљда је то поента одмора. Требала би ти да размислиш о томе где ћеш на одмор следеће године. Даћу ти ја број телефона од ових људи код којих идемо жена и ја. Зашто бисте ишли у Црну Гору поред лепе Грчке?

Размишљајући о овом разговору, схватила сам да човек са којим сам причала није способан да уђе у туђе ципеле и покуша да разуме да појам одмора није увек исто дефинисан код свих људи.

Тамо где је одбрана свог мишљења важнија од разумевања, нема конверзације, само надмудривања.

Када изградимо позитивну слику о себи и разумемо своје изборе, мишљење других људи (неразумевање) нас неће изнервирати.

Апропо одмора. Уживајте у слободном времену где год да идете или не идете. Шта год да сте изабрали, верујте да је то најбољи начин да се одморите од ужурбаног живота који водимо.

Оливера Ковачевић, породични психотерапеут

https://www.detinjarije.com/tamo-gde-je-odbrana-svog-misljenja-vaznija-od-razumevanja-nema-konverzacije-samo-nadmudrivanja/

У време док сам водио Центар за проучавање и употребу савремених технологија при нашој помесној Цркви, стручној јавности сам, на основу вишегодишњег проучавања утицаја технологије на човека и друштво, предложио употребу методологије троструког кључа за „откључавање“ сложених технолошких дилема 21. века. Основна идеја тог приступа била је да се савремени технолошки изазови посматрају у три различита узастопна пролаза – критичком, контекстуалном и концептуалном – да би одговор био целовит и адекватан. У наредним редовима ћу применом те методологије пружити скромни допринос отвореној јавној дебати која се тиче предлога пројекта ископавања руде литијума (прецизније: минерала јадарита који у себи садржи литијум) у долини Јадра.
Први ниво методологије троструког кључа захтева непристрасну критичку анализу примене одређене технологије у пракси. Та анализа се изводи у pro et contra форми и тиче се студиозног одмеравања утврђених добрих и лоших страна конкретног технолошког решења. У досадашњој полемици у вези са ископавањем литијума сасвим јасно су се профилисале позиције „за“ и „против“. У првој се истиче приход који би рударењем литијума у долини Јадра био остварен и убрзан индустријски развој наше земље. Супротна позиција напомиње велику вероватноћу озбиљног угрожавања животне средине, узевши у обзир локацију потенцијалног рудника и ранија горка искуства неких држава. На пољу сучељавања ова два аргумента наредних месеци се очекује још интензивнија расправа српских стручњакâ, поготово из области хидрогеологије, биологије, екологије и економије.
Начелно гледано, овај почетни, критички ниво опсервације је потребан, али не и довољан, но тема ископавања литијума у Србији је крајње специфична. Наиме, веома лако се може десити да ниво критичке опсервације уједно буде и завршни уколико стручна јавност и даље буде изразито подељена. Разлог је једноставан: у cost-benefit анализи не постоје финансијске добити, ма колике биле, које могу покрити штету евентуалног угрожавања животног простора, а подељеност стручњакâ аутоматски значи и неизвесност која у домену заштите животне средине није паметна.
У наредном периоду ће се, највероватније, добар део тежишта полемике пренети и на саму могућност давања пуних гаранција очувања природног окружења, што ће посредно отворити тему личне одговорности. Подсетимо, с тим у вези, да у своје време уопште није предвиђен настанак глобалне еколошке кризе, а да за њу данас нико не одговара упркос очигледним последицама које сви осећамо на својој кожи. Стога се већ на првом нивоу критичког испитивања постављају два сувисла питања. Прво гласи: ко уопште може дати стабилне и одговорне гаранције за употребу технологије која је већ показивала негативан утицај на екосистем? Друго је: на који начин било ко лично може одговарати за евентуалну штету која би могла настати деценијама касније, кроз кумулативни ефекат примене те технологије?
Други ниво испитивања у оквиру методологије троструког кључа је контекстуални. Њиме се апострофира значај проучавања друштвеног оквира примене одређене технологије. То је јако важна тема јер је примећено да коришћење идентичне технологије у различитом друштвеном контексту често не даје сличне резултате. Стога је у разматрање ове теме неопходно укључити правнике, политикологе и социологе. На овом нивоу испитивања јасно примећујемо да је предлог пројекта ископавања литијума у Србији од самог почетка par excellence политичко питање које има шири геополитички контекст у који смо, хтели – не хтели, увучени од стране моћних глобалних корпорација и светских сила. Притисак (неко би рекао: подршка) две водеће западноевропске државе у погледу ископавања литијума у долини Јадра само су јасан одраз прагматичних геостратешких интересâ, а не бриге за нашу земљу. Све наведено имплицира потребу формирања прецизних механизама који би нас штитили од претварања Србије у рударску колонију. То, међутим, није ни једина ни главна тема коју треба разматрати у домену контекстуалне опсервације. Главни изазов је оштра поларизација у српском друштву, која може довести чак и до грађанских немира, којима би се радовали само српски непријатељи. Стога је решавање литијумске загонетке без узимања у обзир сложеног друштвеног контекста чист авантуризам који може имати несагледиве последице.
И на крају, преостаје нам концептуални ниво сагледавања овог технолошког пројекта, који је везан за проучавање концептуалне дубине и технолошке конвергенције. Технологија литијум-јонских батерија је релативно брзо потиснула претходну, никл-кадмијумску, а већ сада постоје назнаке о њеној конвергенцији ка будућим решењима која ће извршити нову смену технолошких генерација. Ипак, ово су само процене које се заснивају на одређеном степену вероватноће. Постоји, међутим, тема о којој на овом нивоу анализе можемо разговарати са потпуном извесношћу. Она се тиче комплементарности концепције пројекта рударења литијума са раније донетим стратешким документима Републике Србије везаним за друштвени интерес који се тиче есенцијалних ресурса – здравог ваздуха, чисте воде, плодног земљишта и квалитетне хране. Одговор на питање у којој мери постоји судар концепција на овом пољу остављам за разматрање стручњацима из датих области.
Лични став аутора текста је да актуелни предлог ископавања литијума у долини Јадра не може издржати темељну критику. Једноставно говорећи, на основу свега што смо до сада чули у јавној дебати, здраворазумско расуђивање указује на то да је ризик превелик за територијално малу земљу попут наше, поготово стога што би евентуалне последице биле практично неотклоњиве. Код територијално великих и индустријски развијених земаља (попут оних које нам сугеришу ископавање јадарита) ситуација је, рекло би се, значајно другачија јер због величине своје територије оне могу да експлоатишу руду литијума на локалитетима који носе неупоредиво мањи ризик од настанка еколошке катастрофе. Стога је мудро да великим државама уступимо авангардну позицију у домену технологије рударења литијума, али на њиховој сопственој територији, а да ми, који смо територијално мали, помно пратимо њихове активности и учимо на њиховом искуству.
Уосталом, чему толика журба? Литијум неће побећи из долине Јадра и стрпљиво ће чекати подно Цера све док технологија његовог ископавања не постане потпуно безбедна. Тачније – ако то икада постане.

Презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке.

Текст је објављен у Политици у рубрици Погледи, 25. јула 2024. (за објаву послат 19. јула 2024).

https://мисија.срб/троструки-кључ-за-сагледавање-литију/

Увек најнижа, последња у врсти. Неизбежна реченица у продавници: извините, је л‘ можете то да ми дохватите. Наочаре и то оне са дебелим стаклима. Коса на врату расте ниже него било коме другоме, па штрчи када покупим реп, то ме је увек нервирало. Чудна ушна шкољка, она лева у коју слушалица никако не може да уђе. Сви причају о тој менструацији, а ја сам се баш начекала да стигне. Да, зезали су ме у школи, а ја сам се све време питала, шта је и зашто је код мене све тако другачије?
Тако изгледа живот девојчице и још горе тинејџерке са Тарнеровим синдромом и урођеним мањком X хромозома. Само два посто беба са овом генетском лутријом на крају буде извучено као срећни добитник и роди се, само два посто девојчица са Тарнером преживи 24 недељу трудноће. Па ви реците да то није победа која заслужује живот свом снагом, живот којег смо се силном борбом докопале.
Тата лекар, чувао ме је и никад није желео да се осећам као пацијент. Дошло је време када сам сама схватила своју другачијост и у његовим књигама са факултета пронашла своју дијагнозу. Била сам љута на њега, свађала се, као свака тинејџерка. Тада ми није било јасно зашто ми он то није рекао, данас знам и хвала му на томе што ме је сачувао колико год и докле год је могао.
Дуго сам избегавала да јасно и гласно причам о Тарнеру – верном пратиоцу од рођења, као да сам га се стидела и бежала од свих могућих запиткивања и погрешних малограђанских тумачења. Ваљда је потребно да се довољно порасте, (не мислим на висину, то ми је што ми је) па да се коначно цео прихватиш, загрлиш и кажеш себи – да, то сам ја и нисам тако лоше испала.
И данас се сећам једне медицинске сестре која ми је када сам се уплашила од сазнања да сам, уз све „чари“ Тарнера, рођена и са једним бубрегом објаснила: Не секирај се, ћале ти је само искористио мало мање материјала него што је требало. Мањак материјала, али не и живота и снаге, тога ми не фали. Веровали или не, има неких лекара који ће маму која открије да чека ћерку са Тарнеровим синдромом, почети да убеђују да она није вредна живота и да би требало да је абортира.
Ово пишем у инат њима, а на знање тим уплашеним будућим мамама – са Тарнером се живи и те како и не дозволите да вам било ко каже другачије! Биће борбе, биће одласка код лекара, биће нервирања, биће лоших оцена из математике, јер, из неког разлога, то је један од симптома Тарнера – бројеви нам нису пријатељи. Када сам то открила као бољку, лакнуло ми је, нисам ја крива – Тарнер је. Одмах сам позвала маму да јој објасним: Еј, сада сам провалила зашто си морала да ми плаћаш приватне часове из математике!
Оно што је ретко и непознато буди страх и када сазнате да ћете ви и ваше дете морати да живите са тиме, нормално је и да се ухватитет за главу, заплачете, да се запитате – шта сада? Да то одагнамо, да понудимо подршку и одговоре на нека питања свим уплашеним и збуњеним родитељима и њиховим девојчицама, коначно је основано Удружење за подизање свести о Тарнеровом синдрому – Monox. Ми који покушавамо да са метар и по дохватимо највеће висине, ту смо да једна другој будемо мердевине и славимо то што смо опстале, то што смо баш ми у та два посто.

Аутор: Бојана Миловановић

https://nova.rs/vesti/drustvo/jedna-od-2-odsto-opstalih-ona-koja-se-dokopala-zivota/

Јапанци су познати у свету као изузетно интелигентан народ, a њихов образовни систем и уопштено однос према школи и образовању издвајају их од остатка света. Јапанци, наиме, децу од малих ногу уче правим вредностима.

Манири пре знања

У Јапану, деца немају озбиљније провере знања пре него што напуне 10 година. Они верују да прве три године школе ђаци требају да уче манире и да развијају личност. Деца се уче да поштују друге људе и да буду нежни према животињама и природи. Њих такође уче и да буду великодушни и солидарни, а развијају им и особине попут самоконтроле и емпатије.

Школска година почиње у априлу

И док бројне школе у свету почињу са радом у септембру или октобру, у Јапану оне почињу у априлу. Један од разлога је и тај што тада цвета чувена јапанска вишња. Њима је настава подељена у три семестра од 1. априла до 20. јула, затим од 1. септембра до 26. децембра, а потом од 7. јануара до 25. марта.

Ученици обављају послове домара

У јапанским школама, ђаци сами чисте учионице, кафетерије, па чак и тоалете. Они су подељени у мале групе и њихова задужења се ротирају током целе године. Њихов образовни систем верује да се деца тако уче тимском раду, али и да им то помаже да више цене и свој и туђи рад.

Ручак се једе у учионицама

Њима је свакодневно на менију здрава храна, искључиво од природних састојака, а једе се у учионицама. Они једу заједно са учитељима, чиме учвршћују везу са њима.

Ваннаставне активности су популарне

Већина деце након школе похађа и разне курсеве како би се уписали на што боље факултете или средње школе. Осим што проводе по осам сати у школи, на ваннаставне активности потроше још четири сата.

Не запостављају своју историју

Осим што уче традиционалне предмете, Јапанци често откривају чари поезије својој деци, док је и њихово писмо веома заступљено у школама. Тако се уче да чувају своју културу и поштују туђу.

Сви носе униформе

Готово све основне и средње школе у Јапану имају обавезну одећу коју ђаци носе. Верују да на тај начин отклањају друштвене баријере. У школи су сви исти.

Редовност је на завидном нивоу

У Јапану готово нико не изостаје из школе, па је тако проценат доласка на часове невероватних 99,99 одсто! Више од 91 одсто испитаника у Јапану је изјавило да никада нису бежали са часова.

Један тест им открива „будућност“

На крају средње школе, сви ђаци полажу тест како би се лакше одлучили за избор факултета. Они изаберу на који факултет желе да иду, а ако тест каже да баш и нису за ту професију онда обично одустају од ње. Међутим, чак 76 одсто студената упише факултет који су желели.

https://zelenaucionica.com/tajne-uspeha-japanskog-obrazovanja-ucenici-rade-posao-domara-nema-testova-do-10-godine-rucaju-sa-svojim-nastavnicima/

Хуманитарна удружења "Златно звонце" и "Српска омладина за Космет" позивају све који су у прилици да дођу на добротворни концерт "За децу Ораховца", који ће бити одржан у уторак 16. јула 2024. године у храму Свете Петке у Сурчину, са почетком у 20 часова.

Извор: Радио "Слово љубве"

Знате сигурно, много смо пута писали о томе, да су три најважнија предмета до 12. године живота детета – музичко, ликовно и физичко. Ако помислите на то да дете и пре него што научи да пише – ЦРТА, пре него што научи да говори – ПЕВА, а пре него што прохода – ИГРА, онда већ знате да је природа сама послала поруку шта је у првим годинама живота најважније. Поред сигурности и љубави, деци треба прилика да развијају свој дух и тело.

Први уметнички вртић у Београду “Тачка сусрета” смештен је у самом језгру града, у Светогорској улици, Улици отвореног срца, у непосредној близини Атељеа 212, Радио Београда, Дома Јеврема Грујића и многих других културних институција, као и “зелених учионица” попут Ташмајданског парка и Ботаничке баште.

Али, оно што га посебно чини „уметничким“ није његова локација, већ баш зграда у којој се налази, као и потпуно јединствен начин рада.

Тачка сусрета је, заправо, смештена у оквиру истоименог Центра за афирмацију културе и уметности, у предратној вили са двориштем. Унутар 500 квадратних метара распоређених на четири нивоа, вртић заузима централно место, између уметничке галерије и изложбених простора на првом нивоу, и сцене на четвртом нивоу.

Сам простор је инспиративан, динамичан и полуструктуриран, и као такав позива на стваралаштво, слободу, храброст, оригиналност и критичко промишљање. На месту где се активно подстиче развој креативности и културне свести код свих генерација, кроз организовање концерата, монодрама, промоција књига и разноврсних едукација за младе и одрасле, деца предшколског узраста имају идеалну прилику да развијају своје потенцијале у реалном културно-уметничком контексту.

Осим што подстицајно делује на дечји развој споља, као средински фактор, уметност делује и изнутра, из самог детета, кроз креативне процесе и активности.

    Делотворност уметности у васпитању и образовању деце произилази из бројности њених дисциплина, као и из потенцијала сваке од њих да активира више аспеката развоја истовремено, доприносећи њиховој међусобној усклађености.

Кроз практиковање и кроз излагање уметничким дисциплинама од најранијег узраста, тим вртића Тачка сусрета има за циљ да подстакне целовити развој деце. А то значи:

Да науче да своје емоције препознају и на здрав начин искажу.

Да размишљају креативно и користе своју машту.

Да социјалне вештине развијају у групи, уз подршку одраслих којима могу да верују.

Да сваког дана раде на развоју фине и грубе моторике и координације тела

Да кроз игру подстичу визуелно-просторну интелигенцију, аудитивну и визуелну перцепцију, свесну пажњу, концентрацију и меморију.

Да формирају здрав (али свој) уметнички стил и укус.

Да развију самопоуздање и своју индивидуалност.

Зграда у којој се налази вртић „Тачка сусрета“

Овај вртић разликује се и по томе што, поред основног програма, нуди и низ специјализованих за развој изузетности у посебним гранама уметности. Па тако деца која имају склоност ка, рецимо, сликању, свој дан проводе другачије од деце која више воле музику.

Стручни тим установе чине педагози, психолози, дефектолози, примењени уметници, музички и драмски сарадници, васпитачи и медицинске сестре васпитачи, сарадници из области природних наука, који заједно планирају и реализују програм, обезбеђујући интердисциплинарни приступ учењу (СТЕАМ систем).

А ако сте се, случајно, запитали откуд назив Тачка сусрета, ево и објашњења. Образовни програм овог вртића има три основне тачке и исто толико кључних сусрета.

Три кључна сусрета:

    сусрет са самим собом (развој интраперсоналних компетенција),

    сусрет са другима (развој интерперсоналних компетенција), и

    сусрет са природом (развој свести о себи као делу света).

Три основне тачке:

    КУЛТУРА И УМЕТНОСТ (стваралачке, музичко-драмске и плесне радионице, архитектура, филм и фотографија)

    ЗЕЛЕНИ ПРОСТОРИ (урбано баштованство на тераси и у дворишту вртића)

    ПРИРОДНЕ НАУКЕ (огледне радионице у савремено опремљеној лабораторији)

https://zelenaucionica.com/u-beogradu-je-otvoren-prvi-umetnicki-vrtic-zavirite-u-njegove-magicne-prostorije/

Уписна грозница за основце се завршила, за будуће студенте још увек траје. Пракса је показала да кроз њу лакше пролазе деца од родитеља, да их младе године штите од свих могућих сумњи, страхова, унапред пројектованих промашаја. Успех доживљавају као ствар која им природно припада, а пораз релативно брзо превазилазе, једноставно се преспоје на неки други колосек.
Чини ми се да највећи притисак трпе родитељи у својој жељи да остваре сан, и свој, и сан свог детета, а да га истовремено заштите од непријатности било које врсте, да му отклоне стрес. Ма колико се родитељ трудио да своју нервозу сакрије и ублажи, да ситуацију релаксира, стварност га демантује. Јер ће из сваког родитеља изаћи бар једна реченица која га издаје, а верујем исто тако, вођена личним искуством, да им је сваки испит и конкурс био лакши од овог на који њихово дете излази, да им је чекање на резултате било мање дуго и болно, чак би им било најлакше када би могли заменити улоге, исполагати све те испите, па опуштено кренути на летовање.
 Некада су родитељи незаинтересовани: нека упише било шта, и тако му то ништа у животу не значи. Некада су спремни да своје разочарење пребаце на децу: лепо смо ти говорили… па у деци изазивају осећај кривице. Некад су превише захтевни, па шире осећај недовољности. Некад су наметнути идоли чију величину дете не може да досегне, па се мучи и сатире уз комплекс ниже вредности.
Када би то могло, за децу би било најбоље да неколико месеци пред пријемни буду одвојени од родитеља, у некој врсти омладинског кампа и да се код своје куће појаве пар недеља после уписа. Стрес би се свео на разумну меру, вратио би се у оквире вршњачке групе, не би било притисака нити нереалних жеља и превеликих разочарења.
Знам да је претходно речено разбеснело неке родитеље, али пракса показује да су родитељи некада реметилачки фактор у одрастању. Не само они родитељи који немају капацитета да подижу дете, који су карактерно или емотивно недостојни родитељства, већ и они који су превише посвећени. Свака крајност је лоша, а нико нам не може одредити где се то налази права мера, како се постиже равнотежа, како да усмеримо дете на прави пут. Како да му помогнемо да следи свој сан. И да га досегне. Јер су снови индивидуални. И мера успеха није за свакога иста. Деца не постоје да би остварила наше жеље. Она су људи за себе. Треба их само пратити. Некад бити подршка, некад коректив, некад утеха. Никада траса.
Три приче о моја три специфична ђака
Они су данас одрасли. Ухватили су свој сан и живе га срећно. А остварили су то без великог уплива својих родитеља, или су их родитељи једноставно од почетка разумели, или су сами знали како да прате свој унутрашњи глас.
М. је био ђак из моје прве генерације. Интелигентно дете са апсолутном пажњом на часу, способан да аналитички пролази кроз све проблеме, да повезује градиво из више предмета, савршено памти, ефикасно учи. Знао је да постави питање на које немам тренутни одговор, већ морам да се вратим на додатну литературу и обећам му одговор на наредном часу, додатно се мучећи да тумачење сведем на ниво основца. Све је радио сам, а родитељи као да нису били свесни његове изузетности. Када сам предложила одлазак на летњи камп у Петници, једноставно су после пар дана рекли да М. то не жели, без драме, кајања и жалости. Јер, М. је желео пре свега да буде слободан и да се игра. Чим изађе из школе, његове обавезе престају. Домаћи задаци као да нису постојали. Били смо комшије и ја сам га по цео боговетни дан виђала са друштвом у јурцању. Питала сам се кад то дете уопште учи и како на тај начин све зна и постиже. После основне школе завршио је гимназију са истом лакоћом, а затим и електротехнички факултет. Данас има породицу, живи, ради, задовољан је и срећан, али не жели да свој интелектуални потенцијал црпи на каријеру која би му одузела живот. Остварио је сан.
А. је била изузетан ђак. Све је стизала, све разумела, била амбициозна како то само паметни људи знају, јер је њена потреба да успе била лично задовољство, а не знак престижа. У друштву је била омиљена, насмејана, апсолутно правдољубива, па је једном предводила и ђачку побуну против накарадних поступака једног наставника математике, иако она том неправдом није била погођена. Увек је била самостална. Своје часове, додатне или приватне, заказивала је сама са тачно одређеним проблемом који треба да реши. Једном смо училе неку компликовану партију из правописа и она није пасивно чекала одговоре, већ је трагала за системом који ће јој материју учинити приступачнијом. Нашла га је и отишла кући срећна. Теорију ће научити сама. Завршила је електротехнички факултет и већ током студија је била запажена као изузетна, па је постала стипендиста једне иностране фирме. Њене степенице су увек ишле само у небо и њима је ходала једноставно, лако и ведро. Данас је један од водећих ИТ инжењера, а осмех јој је и даље дечији, јер њен инат не види препреку као прилику за суноврат, већ радозналост да се завири даље и победи. Остварила је сан.
С. је био мој ђак са најлепшим осмехом. И данас, кад помислим на њега, видим како му се лице ведри, а очи постају топле. Оцене су му биле осредње, а он тих и миран. Све своје писмене задатке је писао о деди. Која год тема да падне, деда се мора споменути. А деда је био столар и С. је са њим проводио слободно време. Причали су и радили. Родитељи су га терали да учи, мајка је готово плакала објашњавајући колику енергију троше да би он био бољи ђак и уписао неку пристојну школу, рецимо економску. Радили су са њим, кажњавали га, али ништа. Све је остајало исто. Он се није опирао, али није ни учио. После пријемног испита, уписао је економску школу и родитељи су били срећни. Када сам десетак година касније срела мајку у граду и питала за њега, резигнирано ми је рекла да је С. наставио дедин посао. Постао је столар. Врло успешан и тражен. С. није имао најбоље оцене, али је имао интегритет. Чувао је свој сан и стигао до њега.
Зашто ово причам? Зато што на срећу често заборавимо када почнемо размишљати о будућности своје деце, када крену пријемни испити и уписи, када их плашимо неуспесима и мрачним перспективама ако се планови не остваре онако како смо то замислили. А читав живот није трка на сто метара, већ маратон. Само је питање да ли ћемо тај маратон трчати срећни или преплашени, очајни и измождени.

Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца.
 

https://zelenaucionica.com/s-je-bio-moj-djak-sa-najlepsim-osmehom-nije-imao-najbolje-ocene-ali-je-imao-integritet-cuvao-je-svoj-san-i-stigao-do-njega/

О томе је, наравно, брујао цео град. Није ово наше место Београд па да се не чује и не сазна, а са интернетом као моћним помагалом (или одмагалом), плануло је на све стране. Велика Вибер група малих матураната.

„Зар је могуће да и наша деца то раде?!“, згранула се наставница биологије. „Напредни су они, сад СВЕ знају! Роде се с рачунаром!“, рекао је наставник информатике. „Ја бих све те групе и телефоне укинуо!“, загрмео је наставник географије. „Нису ваљда делили неприличне фотографије?“, шапатом се питала наставница француског. „Ма овај свет је одавно пропао!“, резигнирано је додао наставник историје.

Тек, у школи се данима причало о групи матураната, нашој деци, и страшним коментарима два ученика – за које се знало ко су или барем слутило ко би могли бити – јер су се крили иза лажног профила „Хвала богу већ се растајемо“.

„Докле више то фолирање, нисмо били сложни четири године и сад нам је одједном жао што се завршава школа?! Терајте се сви, штребери, блефери, мамини синчићи и татине принцезе, највише ми је жао што сам протраћио своје време у овом одељењу!“ – па једно две-три псовке, које не могу као наставница да пренесем.

А све је почело као и обично: лепом идејом и добром намером.

Видите, у свакој генерацији постоји та шачица ентузијаста, предвођена углавном једном или две девојчице – оне што су довољно „популарне“ да утичу на остале у одељењу (овај пут су то биле Тамара и Милица) – која се у осмом разреду досети: растајемо се ми, али дружићемо се, запамтиће нас ова школа, ми смо најбољи итд. Тај „црвић идеализације“ некад зна и одрасле да грицне те неће петнаестогодишњаке које увелико возе хормони. И премда више нема оног лајања на звезде – ту је увек лајање на интернету.

Идеја је једноставна: оно што су некада нама били споменари и лексикони који круже целим разредом, сада су постале Вибер групе. Ту они деле све – од предлога шта да се купи разредној за 8. март и крај школске године, преко питања шта је било на тесту из хемије до тог финалног договарања куда ће се и где ићи после матурске вечери. Иако делује да су сви подједнако активни, као и ономад у лексикону – нису сви једнако слободно и надугачко и нашироко писали о свом свету.  

Нисам била разредна 8-4, али као наставница српског, па, хтели не хтели, увек сте некако на корак од тог звања. У свим тим домаћим задацима и писменим саставима не можете да не препознате мисли и осећања тих малених а великих људи. Чак и када ми се колега, наставник математике, подсмехнуо и рекао како ће ме деца „превеслати“ и да преписују с интернета научене теме, ја сам знала: и то дете које пита Гугл или Чет ЏиПиТи (знам да је Chat GPT!) шта мисли на тему: „Лако је осудити, а тешко разумети човека“ заправо ми много каже о себи тиме. Зато се нисам много укључивала у те расправе у зборници. Општи утисак је некако увек био да смо ми одрасли помало као „дигли руке“, да смо поклекли и да дигитализацију школства видимо као „борбу са ветрењачама“ – само смо пустили.

Деца, барем ова „нова деца“ то и те како умеју да виде.

Зато мене, њихову наставницу српског, није изненадило то што се десило.

Изненадило ме што је уместо проблема који треба решити, та група постала као и све остало: сензација која је блеснула и угасила се, по принципу „сваког чуда три дана доста“. Али да почнем испочетка.

Мај је за осмаке (па и за наставнике) увек помало конфузан месец – ту се одједном слије све, дођу на наплату ненаучене лекције, поправљају се наврат-нанос лоше оцене, спрема се завршни испит, а упоредо – главе су у облацима, да кажем језиком младих на „cloud“-у – тамо где се траже матурске хаљине, сандале, кошуље и слични детаљи. Ни одрасли људи не могу баш увек да се снађу у оваквим ситуацијама, јасно је као дан: емоционална интелигенција није предмет који се учи у школи, а и да је некада био, многи би пали на поправном.

Данашњи млади људи, будући људи, оно што је моја професорка социологије знала звати: темељем будућег друштва – е па они су пливали како су знали и умели. Као да није довољно тешко одрастати, мислила сам увек, но сад расту константно се огледајући и процењујући себе у том дигиталном огледалу.

Колико лајкова? Колико коментара? Колико шерова? Колико је довољно да о себи мислиш лепо?

Прва се усудила Тамара – знала сам да ће ми се обратити – али нисам очекивала да ће то урадити без Милице. Њих две се нису одвајале и понекад ми је деловало као да се њихове мисли настављају једна на другу, као да не смеју да иступе свака за себе и кажу шта мисле. Сећате се тих најбољих другарица које заједно изгледају као неосвојива тврђава? Е па сада, у мају, усред припрема за завршне испите, звони за крај часа, а Тамара остаје у учионици и пакује књиге необично дуго.

Почело је са: „Морам нешто да вас питам, наставнице.“

Завршило се са: „И сад ме цело одељење мрзи, јер сам ја отворила ту групу.“

У најкраћим могућим цртама – намера је била добра, да се направи онлајн споменар, да једни другима напишу лепе речи подршке, да поделе фотографије са спонтаних дружења којих је било све више како се ближи „крај“ – а завршило се катастрофално, кад је неко (брзо су открили и ко), дао лажном профилу приступ групи и када је уместо красних реченица на том виртуелном зиду једног детињства освануо ружан графит: све вас мрзимо.

Слушам Тамару како ми говори, а осећам у стомаку како се јавља грч и постаје све интензивнији и болнији – нико из одељења није поштеђен, поименице су описиване највеће „мане“, пропусти и грешке, а поред сваког имена био је и таг – бол се пење ка грудима кад схватам са ужасом како то мора да изгледа да имаш 14, 15 година, да се будиш и да ти стиже обавештење на телефону да си означен у објави. Отвараш – с блаженим очекивањем да је неко написао, као и претходних дана, неку лепу анегдоту, неки смешан догађај по ком ће те памтити – али уместо тога, добијаш сијасет својих недостатака, неко од „твојих другова“ написао је да си: бубалица, штребер, да имаш гадан задах, да не знаш да се обучеш, да носиш јадне патике, да ти је телефон најјефтинији у разреду, да те сви сажаљевају јер ти је мама касирка у супермаркету, да си кретен с ким нико неће да се дружи, да си уображена татина девојчица, да си, да си, да си…

„Ми знамо да су то урадили Стеван и Дејан, они као и да не поричу, и ја сад не знам како се то десило, уместо да је одељење љуто на њих, љути су на Милицу и мене, кажу, група је била глупа идеја, и сад нико више не жели ту да пише ништа и све су упропастили! СВЕ!“

Гледам је, младу девојчицу, на прагу младости, неокрзнуту животом, како се по први пут суочава са идејом да свет можда стварно није тако ружичасто место као што је замишљала. Обраћа се мени, жели утеху, јасно ми је – каже, Ви увек имате нешто паметно да нас посаветујете, па ето, ако бисте могли и сад…

А у мени се онај грч још више појачава, јер схватам: о истој се теми прежвакавало у зборници пар дана, а да се нико није сетио да се запита како је тој деци? КАКО се осећају? Сви – и означени и огорчени. Хемичарка је чак узвикнула како су то дечје глупости и да треба више да се фокусирају на учење. „Емоције! Сад сви причају о емоцијама, само да се скрене тема с градива и оцена! Зато што смо толико усмерени на њихова права, а не испуњавају обавезе никакве, зато се овакве ствари дешавају! Шта ће њима група?! Шта раде ти родитељи уопште кад им деца у пола ноћи пишу разноразне сплачине на интернету?!“

У тој папазјанији пребацивања одговорности, главни је аргумент био: то су деца, шта они знају?!

Никоме није пало на памет: школа ће се завршити, група ће бити обрисана, а по принципу по ком људски мозак ради (па и дечји!), чак и наизглед заборављене речи, дубоко ће бити потиснуте и урезане негде испод – оне ружне много дуже и трајније, но оне лепе. Свесно или не, многу од ове деце пратиће те мале ружне дефиниције – и већ сам видела како једног дана Тамара из ината што су јој рекли да је штребер доказује целом свету да је успешна предузетница, да Милица одлази у другу крајност, у бунт, да покаже да уме и она да се забавља, да није само „вилинска принцеза која живи у кули од слоноваче“, да ће Марко целу средњу школу избегавати да приђе девојкама из потајног страха да ће неко рећи да смрди, да ће Марина учити као блесава само да „престигне“ маму касирку и постигне нешто више…

Видим и зато се загледам дубоко у Тамарине очи пуне суза кад кажем:

„То што други кажу о нама је оно што говоре о себи. Све те ружне речи ти нису јасне сада, не видиш зашто би ико написао тако нешто, али желим да разумеш, ми не можемо да мењамо друге људе, не можемо да вратимо време, да исправљамо лоше ситуације и коментаре, али увек можемо, запамти шта ти наставница каже – увек можемо да изаберемо како ћемо да реагујемо. Како ћемо да доживимо сваку грубост. Разочараћу те много сада, али ово је само почетак, тек ћете упознати, сви ви, и неправду, и тескобу, и завист, и све оно што сам вас учила да ви не будете и не радите другима. Не можемо то да спречимо, али можемо да се заштитимо сопственом снагом. Наше речи и мисли су наша снага и моћ.“

Нисам сигурна да ли ће се тај пелцер одмах примити у њеном срцу, али сугестивна сам, не склањам поглед, желим да јој се утисне у срце, одмах поред те ружне групе и речи „бубалица“ и ова друга мисао: „Ко то каже? Ја све могу!“

Уједно знам да није довољно. Да смо подбацили као наставници и као људи, јер су то деца коју гледамо сваког дана четири године, јер нисмо на време приметили, на време говорили. Је ли касно за срећно детињство?

Питања имам много, али ми само један одговор долази као прави: Због тога што сам сигурна у велику моћ речи, ипак сам ја наставница српског, још једном – последњи пут у 8-4 бирам да цео час само о томе говорим. О лепоти речи, о томе како можемо да преобликујемо свет, да нисмо одговорни за туђе ружне псовке – и још битније – да се увек можемо покајати због сопствених. Да увек постоји избор и да је најбоље од свега: имамо прилику да га правимо сваког дана.

Кад звони, не истрче као и увек.

Седе још неких десетак секунди загледани у мене и у таблу.

Кажите да сам само блесава наставница српског, идеалиста или шта год треће: ја истински верујем да се тај пелцер примио!

https://zelenaucionica.com/zar-je-moguce-da-i-nasa-deca-to-rade/

По благослову Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија и викарног Епископа топличког Г. Петра, координатора свих хуманитарних активности Архиепископије београдско-карловачке подељено је 120 пакета помоћи за 120 породица. При храму Светог Великомученика Димитрија на Новом Београду ВДС је поделило вишедетним и самохраним породицама више од 15 тона хране и намирница неопходних за свакодневни живот: пасуља, грашака, месних нарезака, паштета, сардина, јафа кекса и уља, укупне вредности 100.000,00 евра.

Извор: ВДС