Хуманитарна удружења "Златно звонце" и "Српска омладина за Космет" позивају све који су у прилици да дођу на добротворни концерт "За децу Ораховца", који ће бити одржан у уторак 16. јула 2024. године у храму Свете Петке у Сурчину, са почетком у 20 часова.

Извор: Радио "Слово љубве"

Знате сигурно, много смо пута писали о томе, да су три најважнија предмета до 12. године живота детета – музичко, ликовно и физичко. Ако помислите на то да дете и пре него што научи да пише – ЦРТА, пре него што научи да говори – ПЕВА, а пре него што прохода – ИГРА, онда већ знате да је природа сама послала поруку шта је у првим годинама живота најважније. Поред сигурности и љубави, деци треба прилика да развијају свој дух и тело.

Први уметнички вртић у Београду “Тачка сусрета” смештен је у самом језгру града, у Светогорској улици, Улици отвореног срца, у непосредној близини Атељеа 212, Радио Београда, Дома Јеврема Грујића и многих других културних институција, као и “зелених учионица” попут Ташмајданског парка и Ботаничке баште.

Али, оно што га посебно чини „уметничким“ није његова локација, већ баш зграда у којој се налази, као и потпуно јединствен начин рада.

Тачка сусрета је, заправо, смештена у оквиру истоименог Центра за афирмацију културе и уметности, у предратној вили са двориштем. Унутар 500 квадратних метара распоређених на четири нивоа, вртић заузима централно место, између уметничке галерије и изложбених простора на првом нивоу, и сцене на четвртом нивоу.

Сам простор је инспиративан, динамичан и полуструктуриран, и као такав позива на стваралаштво, слободу, храброст, оригиналност и критичко промишљање. На месту где се активно подстиче развој креативности и културне свести код свих генерација, кроз организовање концерата, монодрама, промоција књига и разноврсних едукација за младе и одрасле, деца предшколског узраста имају идеалну прилику да развијају своје потенцијале у реалном културно-уметничком контексту.

Осим што подстицајно делује на дечји развој споља, као средински фактор, уметност делује и изнутра, из самог детета, кроз креативне процесе и активности.

    Делотворност уметности у васпитању и образовању деце произилази из бројности њених дисциплина, као и из потенцијала сваке од њих да активира више аспеката развоја истовремено, доприносећи њиховој међусобној усклађености.

Кроз практиковање и кроз излагање уметничким дисциплинама од најранијег узраста, тим вртића Тачка сусрета има за циљ да подстакне целовити развој деце. А то значи:

Да науче да своје емоције препознају и на здрав начин искажу.

Да размишљају креативно и користе своју машту.

Да социјалне вештине развијају у групи, уз подршку одраслих којима могу да верују.

Да сваког дана раде на развоју фине и грубе моторике и координације тела

Да кроз игру подстичу визуелно-просторну интелигенцију, аудитивну и визуелну перцепцију, свесну пажњу, концентрацију и меморију.

Да формирају здрав (али свој) уметнички стил и укус.

Да развију самопоуздање и своју индивидуалност.

Зграда у којој се налази вртић „Тачка сусрета“

Овај вртић разликује се и по томе што, поред основног програма, нуди и низ специјализованих за развој изузетности у посебним гранама уметности. Па тако деца која имају склоност ка, рецимо, сликању, свој дан проводе другачије од деце која више воле музику.

Стручни тим установе чине педагози, психолози, дефектолози, примењени уметници, музички и драмски сарадници, васпитачи и медицинске сестре васпитачи, сарадници из области природних наука, који заједно планирају и реализују програм, обезбеђујући интердисциплинарни приступ учењу (СТЕАМ систем).

А ако сте се, случајно, запитали откуд назив Тачка сусрета, ево и објашњења. Образовни програм овог вртића има три основне тачке и исто толико кључних сусрета.

Три кључна сусрета:

    сусрет са самим собом (развој интраперсоналних компетенција),

    сусрет са другима (развој интерперсоналних компетенција), и

    сусрет са природом (развој свести о себи као делу света).

Три основне тачке:

    КУЛТУРА И УМЕТНОСТ (стваралачке, музичко-драмске и плесне радионице, архитектура, филм и фотографија)

    ЗЕЛЕНИ ПРОСТОРИ (урбано баштованство на тераси и у дворишту вртића)

    ПРИРОДНЕ НАУКЕ (огледне радионице у савремено опремљеној лабораторији)

https://zelenaucionica.com/u-beogradu-je-otvoren-prvi-umetnicki-vrtic-zavirite-u-njegove-magicne-prostorije/

Уписна грозница за основце се завршила, за будуће студенте још увек траје. Пракса је показала да кроз њу лакше пролазе деца од родитеља, да их младе године штите од свих могућих сумњи, страхова, унапред пројектованих промашаја. Успех доживљавају као ствар која им природно припада, а пораз релативно брзо превазилазе, једноставно се преспоје на неки други колосек.
Чини ми се да највећи притисак трпе родитељи у својој жељи да остваре сан, и свој, и сан свог детета, а да га истовремено заштите од непријатности било које врсте, да му отклоне стрес. Ма колико се родитељ трудио да своју нервозу сакрије и ублажи, да ситуацију релаксира, стварност га демантује. Јер ће из сваког родитеља изаћи бар једна реченица која га издаје, а верујем исто тако, вођена личним искуством, да им је сваки испит и конкурс био лакши од овог на који њихово дете излази, да им је чекање на резултате било мање дуго и болно, чак би им било најлакше када би могли заменити улоге, исполагати све те испите, па опуштено кренути на летовање.
 Некада су родитељи незаинтересовани: нека упише било шта, и тако му то ништа у животу не значи. Некада су спремни да своје разочарење пребаце на децу: лепо смо ти говорили… па у деци изазивају осећај кривице. Некад су превише захтевни, па шире осећај недовољности. Некад су наметнути идоли чију величину дете не може да досегне, па се мучи и сатире уз комплекс ниже вредности.
Када би то могло, за децу би било најбоље да неколико месеци пред пријемни буду одвојени од родитеља, у некој врсти омладинског кампа и да се код своје куће појаве пар недеља после уписа. Стрес би се свео на разумну меру, вратио би се у оквире вршњачке групе, не би било притисака нити нереалних жеља и превеликих разочарења.
Знам да је претходно речено разбеснело неке родитеље, али пракса показује да су родитељи некада реметилачки фактор у одрастању. Не само они родитељи који немају капацитета да подижу дете, који су карактерно или емотивно недостојни родитељства, већ и они који су превише посвећени. Свака крајност је лоша, а нико нам не може одредити где се то налази права мера, како се постиже равнотежа, како да усмеримо дете на прави пут. Како да му помогнемо да следи свој сан. И да га досегне. Јер су снови индивидуални. И мера успеха није за свакога иста. Деца не постоје да би остварила наше жеље. Она су људи за себе. Треба их само пратити. Некад бити подршка, некад коректив, некад утеха. Никада траса.
Три приче о моја три специфична ђака
Они су данас одрасли. Ухватили су свој сан и живе га срећно. А остварили су то без великог уплива својих родитеља, или су их родитељи једноставно од почетка разумели, или су сами знали како да прате свој унутрашњи глас.
М. је био ђак из моје прве генерације. Интелигентно дете са апсолутном пажњом на часу, способан да аналитички пролази кроз све проблеме, да повезује градиво из више предмета, савршено памти, ефикасно учи. Знао је да постави питање на које немам тренутни одговор, већ морам да се вратим на додатну литературу и обећам му одговор на наредном часу, додатно се мучећи да тумачење сведем на ниво основца. Све је радио сам, а родитељи као да нису били свесни његове изузетности. Када сам предложила одлазак на летњи камп у Петници, једноставно су после пар дана рекли да М. то не жели, без драме, кајања и жалости. Јер, М. је желео пре свега да буде слободан и да се игра. Чим изађе из школе, његове обавезе престају. Домаћи задаци као да нису постојали. Били смо комшије и ја сам га по цео боговетни дан виђала са друштвом у јурцању. Питала сам се кад то дете уопште учи и како на тај начин све зна и постиже. После основне школе завршио је гимназију са истом лакоћом, а затим и електротехнички факултет. Данас има породицу, живи, ради, задовољан је и срећан, али не жели да свој интелектуални потенцијал црпи на каријеру која би му одузела живот. Остварио је сан.
А. је била изузетан ђак. Све је стизала, све разумела, била амбициозна како то само паметни људи знају, јер је њена потреба да успе била лично задовољство, а не знак престижа. У друштву је била омиљена, насмејана, апсолутно правдољубива, па је једном предводила и ђачку побуну против накарадних поступака једног наставника математике, иако она том неправдом није била погођена. Увек је била самостална. Своје часове, додатне или приватне, заказивала је сама са тачно одређеним проблемом који треба да реши. Једном смо училе неку компликовану партију из правописа и она није пасивно чекала одговоре, већ је трагала за системом који ће јој материју учинити приступачнијом. Нашла га је и отишла кући срећна. Теорију ће научити сама. Завршила је електротехнички факултет и већ током студија је била запажена као изузетна, па је постала стипендиста једне иностране фирме. Њене степенице су увек ишле само у небо и њима је ходала једноставно, лако и ведро. Данас је један од водећих ИТ инжењера, а осмех јој је и даље дечији, јер њен инат не види препреку као прилику за суноврат, већ радозналост да се завири даље и победи. Остварила је сан.
С. је био мој ђак са најлепшим осмехом. И данас, кад помислим на њега, видим како му се лице ведри, а очи постају топле. Оцене су му биле осредње, а он тих и миран. Све своје писмене задатке је писао о деди. Која год тема да падне, деда се мора споменути. А деда је био столар и С. је са њим проводио слободно време. Причали су и радили. Родитељи су га терали да учи, мајка је готово плакала објашњавајући колику енергију троше да би он био бољи ђак и уписао неку пристојну школу, рецимо економску. Радили су са њим, кажњавали га, али ништа. Све је остајало исто. Он се није опирао, али није ни учио. После пријемног испита, уписао је економску школу и родитељи су били срећни. Када сам десетак година касније срела мајку у граду и питала за њега, резигнирано ми је рекла да је С. наставио дедин посао. Постао је столар. Врло успешан и тражен. С. није имао најбоље оцене, али је имао интегритет. Чувао је свој сан и стигао до њега.
Зашто ово причам? Зато што на срећу често заборавимо када почнемо размишљати о будућности своје деце, када крену пријемни испити и уписи, када их плашимо неуспесима и мрачним перспективама ако се планови не остваре онако како смо то замислили. А читав живот није трка на сто метара, већ маратон. Само је питање да ли ћемо тај маратон трчати срећни или преплашени, очајни и измождени.

Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца.
 

https://zelenaucionica.com/s-je-bio-moj-djak-sa-najlepsim-osmehom-nije-imao-najbolje-ocene-ali-je-imao-integritet-cuvao-je-svoj-san-i-stigao-do-njega/

О томе је, наравно, брујао цео град. Није ово наше место Београд па да се не чује и не сазна, а са интернетом као моћним помагалом (или одмагалом), плануло је на све стране. Велика Вибер група малих матураната.

„Зар је могуће да и наша деца то раде?!“, згранула се наставница биологије. „Напредни су они, сад СВЕ знају! Роде се с рачунаром!“, рекао је наставник информатике. „Ја бих све те групе и телефоне укинуо!“, загрмео је наставник географије. „Нису ваљда делили неприличне фотографије?“, шапатом се питала наставница француског. „Ма овај свет је одавно пропао!“, резигнирано је додао наставник историје.

Тек, у школи се данима причало о групи матураната, нашој деци, и страшним коментарима два ученика – за које се знало ко су или барем слутило ко би могли бити – јер су се крили иза лажног профила „Хвала богу већ се растајемо“.

„Докле више то фолирање, нисмо били сложни четири године и сад нам је одједном жао што се завршава школа?! Терајте се сви, штребери, блефери, мамини синчићи и татине принцезе, највише ми је жао што сам протраћио своје време у овом одељењу!“ – па једно две-три псовке, које не могу као наставница да пренесем.

А све је почело као и обично: лепом идејом и добром намером.

Видите, у свакој генерацији постоји та шачица ентузијаста, предвођена углавном једном или две девојчице – оне што су довољно „популарне“ да утичу на остале у одељењу (овај пут су то биле Тамара и Милица) – која се у осмом разреду досети: растајемо се ми, али дружићемо се, запамтиће нас ова школа, ми смо најбољи итд. Тај „црвић идеализације“ некад зна и одрасле да грицне те неће петнаестогодишњаке које увелико возе хормони. И премда више нема оног лајања на звезде – ту је увек лајање на интернету.

Идеја је једноставна: оно што су некада нама били споменари и лексикони који круже целим разредом, сада су постале Вибер групе. Ту они деле све – од предлога шта да се купи разредној за 8. март и крај школске године, преко питања шта је било на тесту из хемије до тог финалног договарања куда ће се и где ићи после матурске вечери. Иако делује да су сви подједнако активни, као и ономад у лексикону – нису сви једнако слободно и надугачко и нашироко писали о свом свету.  

Нисам била разредна 8-4, али као наставница српског, па, хтели не хтели, увек сте некако на корак од тог звања. У свим тим домаћим задацима и писменим саставима не можете да не препознате мисли и осећања тих малених а великих људи. Чак и када ми се колега, наставник математике, подсмехнуо и рекао како ће ме деца „превеслати“ и да преписују с интернета научене теме, ја сам знала: и то дете које пита Гугл или Чет ЏиПиТи (знам да је Chat GPT!) шта мисли на тему: „Лако је осудити, а тешко разумети човека“ заправо ми много каже о себи тиме. Зато се нисам много укључивала у те расправе у зборници. Општи утисак је некако увек био да смо ми одрасли помало као „дигли руке“, да смо поклекли и да дигитализацију школства видимо као „борбу са ветрењачама“ – само смо пустили.

Деца, барем ова „нова деца“ то и те како умеју да виде.

Зато мене, њихову наставницу српског, није изненадило то што се десило.

Изненадило ме што је уместо проблема који треба решити, та група постала као и све остало: сензација која је блеснула и угасила се, по принципу „сваког чуда три дана доста“. Али да почнем испочетка.

Мај је за осмаке (па и за наставнике) увек помало конфузан месец – ту се одједном слије све, дођу на наплату ненаучене лекције, поправљају се наврат-нанос лоше оцене, спрема се завршни испит, а упоредо – главе су у облацима, да кажем језиком младих на „cloud“-у – тамо где се траже матурске хаљине, сандале, кошуље и слични детаљи. Ни одрасли људи не могу баш увек да се снађу у оваквим ситуацијама, јасно је као дан: емоционална интелигенција није предмет који се учи у школи, а и да је некада био, многи би пали на поправном.

Данашњи млади људи, будући људи, оно што је моја професорка социологије знала звати: темељем будућег друштва – е па они су пливали како су знали и умели. Као да није довољно тешко одрастати, мислила сам увек, но сад расту константно се огледајући и процењујући себе у том дигиталном огледалу.

Колико лајкова? Колико коментара? Колико шерова? Колико је довољно да о себи мислиш лепо?

Прва се усудила Тамара – знала сам да ће ми се обратити – али нисам очекивала да ће то урадити без Милице. Њих две се нису одвајале и понекад ми је деловало као да се њихове мисли настављају једна на другу, као да не смеју да иступе свака за себе и кажу шта мисле. Сећате се тих најбољих другарица које заједно изгледају као неосвојива тврђава? Е па сада, у мају, усред припрема за завршне испите, звони за крај часа, а Тамара остаје у учионици и пакује књиге необично дуго.

Почело је са: „Морам нешто да вас питам, наставнице.“

Завршило се са: „И сад ме цело одељење мрзи, јер сам ја отворила ту групу.“

У најкраћим могућим цртама – намера је била добра, да се направи онлајн споменар, да једни другима напишу лепе речи подршке, да поделе фотографије са спонтаних дружења којих је било све више како се ближи „крај“ – а завршило се катастрофално, кад је неко (брзо су открили и ко), дао лажном профилу приступ групи и када је уместо красних реченица на том виртуелном зиду једног детињства освануо ружан графит: све вас мрзимо.

Слушам Тамару како ми говори, а осећам у стомаку како се јавља грч и постаје све интензивнији и болнији – нико из одељења није поштеђен, поименице су описиване највеће „мане“, пропусти и грешке, а поред сваког имена био је и таг – бол се пење ка грудима кад схватам са ужасом како то мора да изгледа да имаш 14, 15 година, да се будиш и да ти стиже обавештење на телефону да си означен у објави. Отвараш – с блаженим очекивањем да је неко написао, као и претходних дана, неку лепу анегдоту, неки смешан догађај по ком ће те памтити – али уместо тога, добијаш сијасет својих недостатака, неко од „твојих другова“ написао је да си: бубалица, штребер, да имаш гадан задах, да не знаш да се обучеш, да носиш јадне патике, да ти је телефон најјефтинији у разреду, да те сви сажаљевају јер ти је мама касирка у супермаркету, да си кретен с ким нико неће да се дружи, да си уображена татина девојчица, да си, да си, да си…

„Ми знамо да су то урадили Стеван и Дејан, они као и да не поричу, и ја сад не знам како се то десило, уместо да је одељење љуто на њих, љути су на Милицу и мене, кажу, група је била глупа идеја, и сад нико више не жели ту да пише ништа и све су упропастили! СВЕ!“

Гледам је, младу девојчицу, на прагу младости, неокрзнуту животом, како се по први пут суочава са идејом да свет можда стварно није тако ружичасто место као што је замишљала. Обраћа се мени, жели утеху, јасно ми је – каже, Ви увек имате нешто паметно да нас посаветујете, па ето, ако бисте могли и сад…

А у мени се онај грч још више појачава, јер схватам: о истој се теми прежвакавало у зборници пар дана, а да се нико није сетио да се запита како је тој деци? КАКО се осећају? Сви – и означени и огорчени. Хемичарка је чак узвикнула како су то дечје глупости и да треба више да се фокусирају на учење. „Емоције! Сад сви причају о емоцијама, само да се скрене тема с градива и оцена! Зато што смо толико усмерени на њихова права, а не испуњавају обавезе никакве, зато се овакве ствари дешавају! Шта ће њима група?! Шта раде ти родитељи уопште кад им деца у пола ноћи пишу разноразне сплачине на интернету?!“

У тој папазјанији пребацивања одговорности, главни је аргумент био: то су деца, шта они знају?!

Никоме није пало на памет: школа ће се завршити, група ће бити обрисана, а по принципу по ком људски мозак ради (па и дечји!), чак и наизглед заборављене речи, дубоко ће бити потиснуте и урезане негде испод – оне ружне много дуже и трајније, но оне лепе. Свесно или не, многу од ове деце пратиће те мале ружне дефиниције – и већ сам видела како једног дана Тамара из ината што су јој рекли да је штребер доказује целом свету да је успешна предузетница, да Милица одлази у другу крајност, у бунт, да покаже да уме и она да се забавља, да није само „вилинска принцеза која живи у кули од слоноваче“, да ће Марко целу средњу школу избегавати да приђе девојкама из потајног страха да ће неко рећи да смрди, да ће Марина учити као блесава само да „престигне“ маму касирку и постигне нешто више…

Видим и зато се загледам дубоко у Тамарине очи пуне суза кад кажем:

„То што други кажу о нама је оно што говоре о себи. Све те ружне речи ти нису јасне сада, не видиш зашто би ико написао тако нешто, али желим да разумеш, ми не можемо да мењамо друге људе, не можемо да вратимо време, да исправљамо лоше ситуације и коментаре, али увек можемо, запамти шта ти наставница каже – увек можемо да изаберемо како ћемо да реагујемо. Како ћемо да доживимо сваку грубост. Разочараћу те много сада, али ово је само почетак, тек ћете упознати, сви ви, и неправду, и тескобу, и завист, и све оно што сам вас учила да ви не будете и не радите другима. Не можемо то да спречимо, али можемо да се заштитимо сопственом снагом. Наше речи и мисли су наша снага и моћ.“

Нисам сигурна да ли ће се тај пелцер одмах примити у њеном срцу, али сугестивна сам, не склањам поглед, желим да јој се утисне у срце, одмах поред те ружне групе и речи „бубалица“ и ова друга мисао: „Ко то каже? Ја све могу!“

Уједно знам да није довољно. Да смо подбацили као наставници и као људи, јер су то деца коју гледамо сваког дана четири године, јер нисмо на време приметили, на време говорили. Је ли касно за срећно детињство?

Питања имам много, али ми само један одговор долази као прави: Због тога што сам сигурна у велику моћ речи, ипак сам ја наставница српског, још једном – последњи пут у 8-4 бирам да цео час само о томе говорим. О лепоти речи, о томе како можемо да преобликујемо свет, да нисмо одговорни за туђе ружне псовке – и још битније – да се увек можемо покајати због сопствених. Да увек постоји избор и да је најбоље од свега: имамо прилику да га правимо сваког дана.

Кад звони, не истрче као и увек.

Седе још неких десетак секунди загледани у мене и у таблу.

Кажите да сам само блесава наставница српског, идеалиста или шта год треће: ја истински верујем да се тај пелцер примио!

https://zelenaucionica.com/zar-je-moguce-da-i-nasa-deca-to-rade/

По благослову Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија и викарног Епископа топличког Г. Петра, координатора свих хуманитарних активности Архиепископије београдско-карловачке подељено је 120 пакета помоћи за 120 породица. При храму Светог Великомученика Димитрија на Новом Београду ВДС је поделило вишедетним и самохраним породицама више од 15 тона хране и намирница неопходних за свакодневни живот: пасуља, грашака, месних нарезака, паштета, сардина, јафа кекса и уља, укупне вредности 100.000,00 евра.

Извор: ВДС

Говорићу врло сликовито и практично. Можда сурово. Из учионице. Јер сви ви ми знамо шта је најбоље. У теорији. Али нас некако пракса стално демантује. 

Замислите ситуацију. Одете у тоалет. Уђете у кабину. Очекујете да је тај простор приватан. И онда се појави ваш снимак из истог тог тоалета који кружи по школи. Како ће се то дете осећати када види тај снимак? Како ће се осећати сваки пут када крене у тоалет? Па и у старијем добу на неком јавном простору! Како ће се осећати сваки пут када види онога ко је то урадио. И све оне који су снимак делили. И све оне који су имали реакцију на тај снимак. И мислите ли да је адекватна мера јединица из владања која ће се рачунати са претходном петицом и неће значити суштински ништа са последицама које је тај чин направио. И та порука стиже до деце. А порука је – Десиће се САМО то. И ово све искључиво онда када се зна ко је извршио то дело. А сви знамо да је у већини случајева онај који врши дигитално насиље – анониман.

Замислите следећи случај. Неко је окачио слику своје другарице на сајт за одрасле са њеним бројем телефона и личним подацима. Месец дана њен телефон не престаје да звони. Дуг, период, наравно. Прво је мислила да може сама да реши, било је срамота да каже и објашњава откуд њена слика на том месту. Касније су случај преузели родитељи који су све пријавили полицији. Школа је пријавила НН лице. Позиви јесу престали. Слика је уклоњена. Епилог никада нисмо сазнали.

И навешћу још само један случај. Треба истаћи да дигитално насиље у школи не постоји само на релацији ученик-ученик, већ и на релацији ученик-наставник и то све чешће. Наставница у сред ноћи добија анонимну претњу да ће њена деца од три и седам година бити силована и убијена. После првог шока добија следећу поруку, такође претњу смрћу њеној деци, али и додатак – деца ће бити убијена и силована ако не буде знала одговор на питање из градива које је предавала. И знате шта осети у први мах? Олакшање – Добро је, то су деца, није неки манијак. Знате шта осети у следећем тренутку? Ужас! То су деца! Деца су то урадила! Деца прете деци! Истој оној коју доводимо на њихове приредбе и прославе Дана школе и Светог Саве! Поруке су се настављале данима. Чак и док је наставница у школи. Чак и док седи у полицијској станици и даје изјаву. Стиже јој порука на очи инспектора да неко нишани главу њеног детета кроз ограду школског дворишта. Инспектор на то каже да је то заиста страшно.  Добила је и поруку да је у школи бомба, па је морала да долази и полиција да је прегледа. А врхунац свега је то што су све поруке биле скриншотоване, и дистрибуиране у све дечије вибер групе. Сви ученици су знали ко је то урадио. Велики део родитеља је знао шта се десило и ко је то урадио. И сви су ћутали уз реченицу – Нећемо ми да офирамо нашу децу! Један родитељ је отишао и корак даље. Дошао је на отворена врата наставнице и рекао – Не брините, неће они стварно убити Вашу децу. То је био само изазов! Аха, у реду, то је само изазов. Дете добија поруку да је то САМО. Дете добија поруку да је то у реду. Дете добија поруку да је родитељ заштитник јер да је нешто страшно, он би реаговао. Дете добија поруку да то сутра може било коме да уради.

Знате кад је то било? Пре пет месеци. И да ли је решено. Није. Да ли су икакву последицу сносили у школи. Не. Обавештене су све службе. Случај је стигао до високотехнолошког криминала. Замислите само колико оваквих случајева до њих стигне! На хиљаде. А колико не стигне? На стотине хиљада. Школа нема доказ да се ишта десило. Самим тим не може да покрене поступак. Самим тим се шаље порука – Радите шта хоћете, последице не постоје. А они који су спремни на овакве ствари, помераће границе докле год могу. 

И замислите наставника који сваки дан улази у учионицу оних који су упутили такве претње његовој деци, толико страшне да је инспектор који је узимао изјаву, молио да их јавно не изговара. И замислите тог истог наставника који треба тој и било којој другој деци на том или часу одељењскњ заједнице да прича о дигиталном насиљу и да охрабри жртве да га пријаве, да не трпе, да им каже да ће се то решити. Да се не плаше! А цела школа зна, док то изговара, да он не говори истину.

Мало после овог случаја дошли су инспектори из Одељења за малолетничку делинквенцију и држали предавање о дигиталном насиљу. Пуни су дивних порука охрабрења да се исти случајеви пријаве уз речи да о њима брину старији који ће те проблеме решити. Седим у последњој клупи. Слушам предавање заједно са ученицима.  А један ђак се окреће према мени – Да, да, разредна, решиће се.

Додаћу и случај из Рибникара уз одобрење родитеља чије је дете преживело и тај кабинет историје и страшно дигитално насиље након велике трагедије, јер је његово име било на списку. Никада нису сазнали ко је месецима претио њиховом детету смрћу, правио најстрашније монтаже, нити докле је тај процес стигао. Једини податак који су добили, јер је, просто, догађај био у фокусу, јесте да је један од оних ко је претио из иностранства и да му је улаз у нашу земљу забрањен. То је све.

Значи, деци нису потребне приче, деци су потребна решења и разрешења кад дође до дате ситуације. Јер шта да помисле дечак и девојчица који у овом тренутку пролазе кроз исто – Како ће се њихов случај решити, кад не може једној одраслој особи?! И то наставнику у том великом, одраслом свету?! Или некоме ко је преживео велику трагедију?!

И није довољно направити само неке платформе као опипљив доказ да се нешто ради и дати додатно ангажовање свим људима и службама који су већ у сваком смислу претрпани редовним послом. Потребно је ангажовати и циљано усмерити људе који ће се овом озбиљном проблематиком бавити и довести процесе до краја. И мора се послати јасна и недвосмислена порука – То не сме да се радити! То носи озбиљне санкције.

И да закључим. Када се деси дигитално насиље и свако друго насиље, а оно је у огромном порасту од прошле године, децу и родитеље интересују само две ствари. Прво – да насиље престане. Друго – да се види адекватна санкција за оног ко је насиље учинио. Не интересују их ни правилници, ни протоколи, ни извештаји друштвено-корисног рада, ни састанци тимова, ни све остало што чини предуге и компликоване процедуре и озбиљан посао за сваког у ланцу спровођења истих. Уколико нешто од ова два изостане, са правом ће рећи – Школа није учинила ништа. С правом ће рећи – Друштво није учинило ништа. С правом ће рећи – Ми нисмо учинили ништа. 

Ауторка је професор српског језика и књижевности из Београда.

 

https://zelenaucionica.com/zamislite-situaciju-odete-u-skolski-toalet-i-onda-se-pojavi-vas-snimak-iz-istog-tog-toaleta-koji-kruzi-po-skoli-kako-biste-se-osecali/

Пре него што уђу у порођајну салу, труднице у Србији потписују документ, којим унапред ослобађају кривице медицински тим, али и породилиште, од било какве кривице, уколико током рођења бебе нешто крене по злу. Овај документ је неуставан и формално-правно неисправан, кажу стручњаци за Nova.rs и истичу да је недопустиво да жена пред порођај даје писану сагласност на садржину коју углавном не разуме, а која јој може нанети штету.

Нажалост, овај документ је део протокола, уобичајене процедуре у свим српским породилиштима, иако је погрешно формално-правно написан, а женама се даје на увид и потпис непосредно пред порођај, уз објашњење да “то сви потписују”.

“Добила сам тај документ пред порођај и нисам желела да потпишем. Прочитала сам га и покушала да разумем зашто ми то дају, јер ми је било несхватљиво да дајем сагласност да се лекари и болница ослобађају кривице, ако буде проблема на порођају. Јасно ми је да морају да нам предоче могуће компликације и да се штите нашим потписом, уколико мора да се уведе нека интервенција на порођају, али није ми било јасно зашто их ослобађамо одговорности. Речено ми је да то ‘сви потписују’, па сам онда и ја”, каже за Nova.rs Доротеа Милосављевић (32), из Београда, која је имала компликација на порођају, али установу није пријавила.

Потпис обавезан у свим породилиштима

Документ из породилишта Клиничко-болничког центра Звездара, појавио се на друштвеним мрежама, а породиље с којима смо разговарали, потврдиле су да су свој потпис давале и у другим установама пре него што су одведене у порођајну салу.

Правно гледано, српско здравство оваквим документом „пристаје на акушерско насиље“ прокоментарисала је адвокатица и народна посланица Марина Мијатовић.

Ако трудница одбије да потпише документ, лекари морају да је породе по протоколима који постоје и који су прихваћени према међународним стандардима.

„Свака жена има право да одбије да потпише, а на порођај иде свакако. Светска здравствена организација има јасно дефинисане протоколе, а правно је неприхватљиво да се унапред одричемо права на подношење тужбе, односно судске заштите. Породиља не може да даје сагласност за свог партнера, а партнер може да добије овлашћење од породиље да ће донети одлуку о даљем третману, ако она не буде била у свесном стању. Овакав пристанак представља изазивање страха код породиље што су елементи акушерског насиља“, објашњава Мијатовић.

Међутим, здравствени радници у породилиштима, кажу за Nova.rs да је потписивање информативног документа уобичајена процедура.

“У сваком породилишту, државном или приватном, трудница пре порођаја добија на увид документ, који треба да потпише, а зове се информисани пристанак пацијента на хируршку одговарајућу процедуру. Ту је описана свака процедура и начин на који се изводи, а пацијенткиња је у обавези да прочита и потпише. Било коју интервенцију коју медицински тим у породилишту изводи, пацијент о њој мора бити информисан. То је део протокола рада болнице и одобрава га стручни колегијум”, објашњава проф. др Снежана Ракић, специјалисткиња гинекологије и акушерства и некадашња директорка ГАК Народни фронт.

Кршење протокола

Она наводи да је у питању законска обавеза, али да документ који се даје трудницама, а који је објављен на друштвеним мрежама, није правилно написан и крши протокол.

“Пацијенткиња треба да буде упозната са сваком интервенцијом засебно. Ако дође до царског реза, треба да буде описано у којим околностима може да се деси и то важи за сваку медицинску индикацију. Све мора бити појединачно представљено трудници, а не одједном, на истом папиру. Пре сваке веће операције, пацијент мора бити информисан, осим ако није витално угрожен. Овај папир, који потписују труднице, није формално-правно написан како треба. Све је побркано и формално-правни сегмент и домен медицине. Део који говори о ослобађању кривице болнице и стручног тима, не може да стоји у истом документу са садржајем о интервенцијама и компликацијама”, каже проф. др Ракић.

https://twitter.com/Mishomor/status/1803002057810432008?ref_src=twsrc^tfw|twcamp^tweetembed|twterm^1803002057810432008|twgr^4eb3934ab89bb0d98e640284e8f6f2f75925d376|twcon^s1_c10&ref_url=https%3A%2F%2Fzelenaucionica.com%2Ftrudnice-u-porodilistima-vec-godinama-potpisuju-da-lekare-oslobadjaju-od-odgovornosti-u-slucaju-komplikacija%2F

https://zelenaucionica.com/trudnice-u-porodilistima-vec-godinama-potpisuju-da-lekare-oslobadjaju-od-odgovornosti-u-slucaju-komplikacija/

Разговарамо са свештеником и инжењером Хаџи Жељком Јовановићем, координатором пројекта Православни волонтери у здравству, који се са благословом Патријарха српског г. Порфирија и уз подршку викарног Епископа топличког г. Петра и ВДС-а, реализује у Aрхиепископији београдско-карловачкој, у Клиничком центру Србије. Чућете више о овом програму који је започео пре две године и у коме данас несебично учествује чак 60 добровољаца, са основним јеванђељским мотивом – љубави према ближњима и потребитима.

Пројице, лимунада, играчке, вафли, мафини и још много тога може се пронаћи на штанду дечака старог 12 година, који у Блоку 37 на Новом Београду све ове ђаконије продаје из једног разлога - да помогне својој мами Бранки да прикупи новац за лечење тумора.

Бранка Дејановић из Београда стара 44 године има сарком меких ткива, а да би се изборила са тумором, мора да оде на лечење у иностранство – у Немачку, за шта јој је потребно од 90.000 до 100.000 евра.

Тумор је дијагностикован 2022. године, и тада је оперисана на неурохирургији Клиничког центра Србије. Оперисана је опет годину дана касније на Ортопедији на Бањици.

„Први пут је постојала та једна, примарна неоперабилна промена из које је узет део за анализу. Након операције сам имала три циклуса хемиотерапије на лето 2022. и на јесен исте године први пут радиотерапија на X ножу. Након друге операције је урађена генетика која је показала да терапије, бар у Србији нема, тако да нисам имала хемиотетапију, али сам од тада имала још четири пута зрачења на X ножу, јер је друга операција имала пропуст који је за последицу имао више рецидива и метастазе од августа 2023. до данас“, објашањава наша саговорница.

Лечење би, каже, требало да настави у Немачкој, где би се за њу направила пептидна вакцина, од ткива њеног тумора, која помаже имунитету да препозна непријатеља и уништи га.

„Вакцина кошта 67.000 евра, са додатним трошковима које покрива фондација Буди хуман око 80.000 евра, а свеукупно, и са трошковима смештаја и исхране, између 90.000 и 100.000. Када се уплати ових 67.000 почиње се са производњом која траје три и по до четири месеца, и онда се одлази 10 пута и прима из 10 доза“, наводи Бранка.

До тог првог циља, односно 67.000 евра, остало је још јако мало.

„Због слике која је обишла интернет, ситуација са донацијама се мења из минута у минут, па не знам тачно да кажем колико је још потребно, али верујем да су у питању дани када ћемо имати потребан износ“, прича нам она.

На идеју дошле другарице старијег сина

Бранка око себе има дивне, хумане људе – мале и велике, који су нешто лепо у мору ружног. Њен синчић данима стоји за својим штандом и учествује свим срцем у прикупљању новца, а на ту идеју најпре су, прича нам Бранка, дошле другарице њеног старијег сина, који иде у осми разред.

„За дан, два су се организовала и остала деца, као и маме које су неуморно правиле лимунаду, мафине, вафле, пројице… Деца су додала играчке, и неке дивне комшинице су донирале накит који ручно израђују“, каже наша саговорница.

Тако се, додаје, кренуло са базарима и сакупљањем новца.

„Углавном се одржавају викендом, када је највише деце и родитеља слободно због других обавеза. Биће и овог викенда“, наводи она.

У суботу ће се базар за Бранку одржати на Земунској пијаци, у Блоку 37 испред Максија и на Миријевском маркету, а у недељу ујутру на Каленић пијаци.

1661 на 3030

Бранки Дејановић можете помоћи слањем СМС поруке са садржајем 1661 на 3030.

Уплатом на динарски рачун: 160-6000001908591-89 или девизни: 160-6000001909735-52.

Бранка Дејановић

Буди хуман

ИБАН: РС35160600000190973552

https://n1info.rs/vesti/decak-danima-prodaje-limunadu-proju-i-igracke-za-bolesnu-mamu-branki-potrebno-oko-100-000-evra/

Наставник у средњој школи претучен, напао га бивши ученик који је дошао на његов час.

Професорки музичког у основној школи ученик се уносио у лице, говорећи „шта хоћеш, мрш тамо“.

Наставница биологије брутално претучена у свом кабинету, јер је мајка једног шестака била незадовољна оценом коју му је закључила. Поред батина, наставница је добила и претње убиством, усмерене ка њој лично и њеној породици.

Учитељица београдске основне школе нападнута по повратку с рекреативне наставе, родитељи ученице трећег разреда насрнули на њу чим је изашла из аутобуса.

Све ово десило у претходних месец или мало више дана. И то су ситуације које су стигле до медија. Оних о којима се никад не пише и не говори је много, много више.

За то време, мењају се закони, окупљају тимови, пишу правилници. За то време, имате систем у ком на судије, адвокате, па ни на било које друге врсте службеника у пореској управи, администрацији, не насрће нико. Или су то врло, врло ретке ситуације.

И имате људе који ове нападе на наставнике коментаришу са: „Питам се ЗАШТО баш њих увек нападају? Мислим, ништа ја не тврдим, само се, ето, питам…“

Шта мислите, да ли то значи да су сви „лоши“ људи некако завршили у здравству и просвети? Да су сви они добри и квалитетни у канцеларијама и на шалтерима поште, јавних институција? Не. Наравно да у свакој професији имате професионалце и оне који то нису. Наравно да постоје наставници који не заслужују да то буду. Постоје и неправедни и незаинтересовани. То ће вам рећи свако поштен ко је икад радио у школи. Али знате шта сигурно не постоји? Не постоје проблеми у школи које ико сме да решава претњама и насиљем.

Па како онда, баш у школама, то непрестано раде?

Једноставно је. Управо је школа постала место за искаљивање личних фрустрација. Школа је напуштена, заборављена, а наставници остављени да се боре сами. И довољно је да у одељењу имате једног родитеља који је психички нестабилан, само једног таквог родитеља и ви већ имате озбиљан проблем да обављате свој посао.

А у оваквим ситуацијама, наставник може да уради три ствари: да поклони оцену, да чува интегритет и трпи последице и да – напусти професију. Свака од три опције погубна за нас и нашу децу.

Да, многи су ове нападе осудили. Да, многи су рекли да насилници заслужују најстроже казне. Али забрињавајуће је много оних који за нападе на наставнике траже оправдања. Њих ћете наћи, највише, баш у јуну. То су они изненађени што у просек улази и оцена из првог полугодишта, они који верују да њихово дете може да не учи читаве године и на крају покаже труд и добије исти резултат као деца која раде још од 1. септембра. То су и они који гледају у туђе оцене, сабирају, рачунају, упоређују, тражећи доказ да није проблем у томе што се њихово дете није трудило, већ у томе што је наставник неправедан.

То су сви они који ове случајеве насиља коментаришу са: „То је стварно страшно, није смело да се деси, АЛИ….“, па онда иза тог али уметните нешто у вези с понашањем наставника.

Кратка лекција, ако допуштате.

НЕ ПОСТОЈИ ТО АЛИ ЗБОГ КОГ ИМАТЕ ПРАВО ДА НЕКОГ УХВАТИТЕ ЗА ГЛАВУ И УДАРАТЕ О ПОД.

Не постоји. Ако није нужна самоодбрана, то је брутално насиље без икаквог оправдања.

Јер ако уметнете то али, нисте бољи од оних који говоре: „Није смео да је силује, АЛИ зашто је носила тако кратку сукњу и тако дубок деколте?!“

И све док то не будемо разумели, имаћемо друштво у ком ће насиље расти. Имаћемо децу која ће насиљем решавати проблеме. Имаћемо одрасле који ће све то посматрати одмахујући главом и гледајући своја посла или се чак наслађујући. Имаћемо најаве измена закона које, као што никада до сад нису, неће ни сад поправити ствари.

Имаћемо систем који је баш онакав каквим смо га ми направили.

https://zelenaucionica.com/stvarno-nisam-za-nasilje-nije-smela-da-pretuce-nastavnicu-ali/

Храм Светога Јована Шангајског у Батајници позива верни народ на добротворни концерт "Ми смо деца неба". Након Свете Литургије од 9 часова, у недељу, 16. јуна наступиће национални инклузивни хор "Исон", као и црквено-певачко друштво "Агниа". Добро дошли!

На међународној Стемко Олимпијади у Сингапуру, ученик Математичке гимназије Андреј Дробњаковић освојио је пет златних медаља – из физике, хемије, биологије, математике и инжењерства. Апослутни победник такмичења у Сингапуру, објашњава свој успех.
Андреј Дробњаковић је на златне медаље веома поносан. Требало је да се такмичи из два предмета, а онда је, каже, сам себи задао још један задатак – надметање из сва четири предмета. Тако је почело такмичење за дуго памћење.
“Тај изазов који сам себи поставио, чињеница да сам морао 120 задатака да урадим за 3 сата, што је захтевало огромну концентрацију за свих 180 минута такмичења и у том смислу, та тежина такмичења је оно по чему ћу га памтити“, каже Андреј за РТС.
Тим за пети, инжењерски задатак, настао је у Сингапуру, са њим је такође освојио прво место и тако постао апсолутни победник такмичења.
„Тим је изабран насумично и био сам са ученицима из Казахстана, Узбекистана и Вијетнама, а инжењерски изазов је представљао одличну прилику да се опробамо у области механичког инжењеринга и ту сам сарађивао са једним својим цимером. Имао сам среће да са њим будем у тиму, он је из Узбекистана и бави се роботиком, тако да смо нас двојица одлично сарађивали, и као вођа нашег тима га одвели до победе“, каже Андреј.
Такмичење захтева и добро знање енглеског језика, па је у Сингапур са Андрејем отишла и професорка енглеског језика Ивана Милошевић. Савета да се одмара, није се придржавао.
„И док смо били у Сингапуру он је радио, присуствовао је додатним часовима у нашој гимназији, што је захтевало да остане до касно будан, јер је временска разлика шест сати. Рекла сам му да се концентрише, да добро прочита задатке, јер у овим задацима, увек се налази нека зачкољица“, каже професорка Милошевић.
По завршетку такмичења, и Андреј и Ивана, добили су бројне понуде да пређу у друге интернационалне школе. Остају у Математичкој гимназији. Андреј се већ спрема за такмичење из физике, а ако се датуми такмичења не поклопе, и из хемије.

Извор: РТС