На празник Усековања главе Светог Јована Крститеља оживео је град у којем нема ниједног српског становника

„Много ми се намучио Браца”, каже његова мајка Винка Перошевић у Цркви Светог цара Уроша Немањића у Урошевцу. Њен син је изнад свега волео свој град и његове људе и чини се да је тако надомештао много проблема који су га притискали. Сећање на тог бистрог и духовитог економисту, 25 година након рата, жива је слика града Урошевца, једне даровите генерације и свих оних који су избегли након рата 1999. године. Јуче је била слава, празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, и на њој је оживео град у ком нема ниједног српског становника. Последње је однео погром 17. марта 2004. године. Сви овде имају потребу да обнове свој изгубљени живот. Литургија и службе нису као у другим храмовима, реч је о потрази за познатим лицима, за сећањима, за сусретима којих нема већ деценијама.

„Молим вас да буде мало тишине, служба је у току”, гласно упозорава свештеник Трајко Влајковић. Али жамор у препуној цркви крене сам од себе, загрле се рођаци, пријатељи, избеглице и ту не задржавају ни осмех ни сузе. Свештеник Трајко је активни млади човек, жељан пастве на службама. Усамљен и изолован нашао је начин да игнорише мржњу и да непрестано призива у свој храм у чијем се дворишту налази и једна урошевачка џамија.

„Не одустајте од молитве за непријатеље”, наглашава у беседи његов колега свештеник из Приштине Станиша Арсић. Број верника у његовој приштинској парохији сведен је на минимум, па изгледа као да су се у Урошевцу срели усамљени свештеници косовских градова, који чекају свој народ. Срби, упркос страховима, поратним убиствима и отмицама, узурпацији имовине, као и свакодневним тензијама и хапшењима долазе у свој храм, као у једину везу са својим бившим животом. Два аутобуса из централне Србије доводе расељене и госте да уграбе нешто од овдашње улице, гробља или погледа на терасу на којој су некада живели, са њима је готово увек и Миленко Џелетовић, монаси из манастира Драганац, свештеници из Косовског Поморавља…

„Морам да одем до гробља, тамо ми је муж”, каже Светлана Живковић, док иза ње на ивици тротоара остају људи који немају где да оду. Бела пластична трафика и у њој косовски полицајци који чувају храм раздвајају два света: један што се овде појављује само на јучерашњи дан и други који живи као да се ништа није догодило и као да сви ови људи нису уграђени у темеље Урошевца.

Избегли Срби који долазе из Штрпца, Грачанице и околних села стављају црвене руже на престону икону, свечани стубићи воде до ње, а на зидовима овог препуног храма читају се записи приложника што су даривали светињу која је прошле године напунила 90 година: Шошевићи родом из Срецке урадили су електричне инсталације, а Томовићи из Бузовика даривали су фреску Светог архангела Михаила, коју је живописао Јанко Кузмановић из Галичника.

„Идемо сви у цркву да се фотографишемо”, зове свештеник Трајко пошто се уверио да су сви нахрањени и угошћени. Зове домаћине славе, Ивана Марковића из Чаглавице, Бобана Стевановића из Горње Гуштерице, Александра Чолића из Грачанице и Јелену Миљковић из Грачанице, да им укаже поштовање и да их што дуже задржи у цркви у којој је он најчешће сам. Усамљеност њега и његове породице, изолованост Храма цара Уроша, избеглиштво Срба и одсуство града нису прекинули идеју да се на овом острву слободе може сачувати дух повратка и обнове. Једино се овде, у интими града и храма, може исповедити свака мука после које живот има смисла.

Живојин Ракочевић

Извор: Политика

Основна школа „Никола Тесла“ у Раковици могла би да пређе на онлајн наставу због ситуације с недостатком кадра у којој су се нашли. Проблем је, наиме, недостатак помоћног особља или како их ми зовемо – теткица.

Репортери ТВ Н1 обишли су ову школу како би проверили о чему се ради.

Слађана Илић, чистачица која у ОШ „Никола Тесла“ ради пуне 23 године и све то време прима минималац, каже да је ту зато што воли свој посао и зато што јој још увек чини задовољство. Али, због ниских примања, она ради и приватно, како би допунила буџет.

Због недостатка кадра, директор школе Станислав Стевуљевић предложио је прелазак на онлајн наставу.

У тим ситуацијама се, објашњава, сналазе.

– То је онај српски обичај, увек се ми снађемо. Али се бојим да ће и то једном бити доведено до краја. – казао је он.

ОШ „Никола Тесла“ у Раковици иначе има 1300 ђака и постоји близу 90 година.

Kонференцији “Будућност образовања у Србији: од идеје до промене” у организацији Зелено-левог фронта присуствовало је око 150 родитеља, наставника и ђака, а говориле су многи стручњаци за област образовања и дечјег развоја.
Међу панелистима нашао се и Лука Бабић, ког памтимо по борби против брзоплетог и непланског увођења државне матуре и оснивању удружења „И ми се питамо“. Лука је завршио ООШ „Владислав Рибникар“, као ђак генерације, био изузетан ђак Треће београдске гимназије, а ове године уписао је Правни факултет у Београду. Два пута је учествовао на Европском такмичењу у географији, са ког је други пут донео сребрну медаљу.
Ево шта каже Лука о образовном систему, оваквом какав јесте данас:
„Спремају нас за квизове. Часови се некад претварају у припреме за Слагалицу, Потеру и остале квизове, а неки контекст и шира слика нам се не даје. Моја сестра живи у Мериленду и док ја знам како се црта и која је формула аспарагинске киселине, она не зна. Али сматрам да њој због тога ништа не фали. Ја знам да је Манојло I Комнин дошао 1143. године нове ере на власт. И шта сад? Ја не знам која је уопште ту политичка ситуација била, ја немам контекст тога уопште. Знам годину, знам шта се десило и то је то. Док код њих то није тако. Она не зна да нацрта аспарагинску киселину и ја њој на томе завидим, пошто ја с тим знањем не знам ништа да урадим у животу.“ – казао је Лука бабић.
Објаснио је, затим, да је управо због тога градиво тешко – јер се уче подаци, али без конкретног контекста.
„Да се ђацима даје контекст, било би у реду учити све те податке, али ако их повезујемо на часовима.“ – истакао је Лука, студент Правног факултета у Београду.

https://zelenaucionica.com/luka-babic-ja-znam-formulu-asparaginske-kiseline-i-znam-da-je-nacrtam-moja-sestra-koja-zivi-u-merilendu-ne-zna-i-ja-joj-zavidim/

Већ неко време (које укључује више година) филозофија је један од највећих проблема у оквиру средњих стручних школа.

Проблеми нису, дакле, застарели стручни програми, недостатак добре праксе, све неозбиљнији рад ученика и пука форма коју треба испоштовати већ – филозофија.

Изгледа да ће, када се коначно филозофија из стручних школа изостави из програма, ученици знање усвајати боље те ће се и стручно знање прилично побољшати.

Укратко – филозофија као вишак мора да отпадне и тако остави простор за рад струке.

Све би ово било у реду да је заиста тако. Међутим, није.

Најпре, филозофија као вештина аргументованог мишљења и основ (мајка) свих наука ни на који начин, уколико се спроводи како треба, не може да смета већ од ње ученици могу имати искључиво бенефите.

Наравно, уколико хоћемо да заиста извршимо реформу програма филозофије – то би без сумње требало хитно урадити и то на следећи начин: већина смерова средњих стручних школа би требало да задржи оно што већ има а предмет би требало преименовати у „Историја филозофије“ и два часа недељно током последње године у школи изучавати историју људске мисли и напретка мишљења кроз епохе.

Почевши од Талеса па до наших дана показати, дакле, шта је и на који начин мучило људски ум и како су се ти проблеми решавали.

На тај начин, ученици ће бити упућени у основ филозофије што је и део опште културе сваког образованог човека (на исти начин као што је то историја уопште, затим историја уметности и сл.)

Поред тога, као отворену опцију за избор би требало оставити логику.

Ово се односи на готово све смерове осим нпр. „правног техничара и економског техничара“ јер би ови и слични смерови филозофију требало да имају знатно више и то због саме природе њиховог будућег посла (замислите само судију или адвоката који никада није имао филозофију те који је, у оквиру својих школских дана, био ускраћен вештине мишљења).

Исто важи за уметничке школе и гимназије.

Филозофију би ту требало реформисати на следећи начин: Логику и Историју филозофије по два часа недељно имати у трећој години док би филозофију требало слушати у четвртој, завршној години и то три часа недељно.

Тај програм би, сходно томе, хитно требало урадити и на тај начин бисмо заиста имали истинску реформу филозофије у школама.

Трик који се сада спроводи јесте у томе да се изборним предметом „Логика са етиком“ (који би требало да послужи као адекватна замена) решава проблем.

Међутим, тај предмет не само да је изборни већ је и врло невешто конципиран те ни на који начин не може да буде замена изучавању филозофије.

Као што сам поменуо, тај предмет може да евентуално остане у оквиру избора али статус филозофије као обавезног предмета (односно у средњим стручним школама „Историје филозофије“) се не сме доводити у питање.

Филозофија је данас више него потребна јер без ње није могуће разумети на који смо начин дошли до овога што данас имамо и знамо јер не знамо одакле смо и на који начин уопште кренули „ка нама самима“.

Такође, проблеми људских права и слобода, дужности, проблеми добра и зла, лепог и ружног као и проблеми савремене медицине (део биоетике) не можемо разумети уколико се у образовању нисмо дотакли филозофије. И најзад, разумевање вештачке интелигенције и њене евентуалне користи.

Не смемо дозволити да млади који долазе остану без свести о томе шта значи мислити. Заблуде и предрасуде управо из тога долазе.

Замислите да сте у детињству пропустили игру и љубопитљивост те да сте одмах бачени у некакву канцеларију са хрпом папира. Тако отприлике изгледа образовање у коме се никада нисмо дотакли филозофије.

Аутор: Иван Вучковић, филозоф

https://zelenaucionica.com/filozof-ivan-vuckovic-ne-smemo-dozvoliti-da-mladi-koji-dolaze-ostanu-bez-svesti-o-tome-sta-znaci-misliti/

Пребијање на смрт човека на Ади Циганлији поново је отворило питање односа према људима који живе на отвореном - на јавним просторима и немају физичку заштиту, као и онима који живе у условима недостојним човека - у туђим подрумима, напуштеним објектима. Због овог напада ухапшена су двојица малолетника и један пунолетни младић. Рањиви, без заштите и "крова над главом" бескућници људи су последњих година мета сурових напада у којима су починиоци углавном младе особе. Из невладиних организација које се баве овом проблематимом, као разлог наводе бројне предрасуде и одсуство адекватне политике превенције и борбе против бескућништва.

У ноћи између 19. и 20. августа, М. С. (64) је претучен на смрт на Ади Циганлији, а полиција је привела осумњичене – младића од 19 и двојицу 16-годишњака. Почетком ове године у Новом Саду група непознатих младића узнемиравала је људе који немају кров над главом и каменовала њихова склоништа. Новосађане је почетком 2022. године потресла вест о смрти уличног музичара, Кристијана Костића Блекија, бескућника и једног од симбола града, којег је на свиреп начин убио двадесетогодишњи Ж. Р. из Жабља. Он је шездесетједногодишњака током ноћи напао у центру града тражећи му новац, а након тога га је брутално претукао, рукама и ногама.

У лето 2017. године у центру Београда рањен је мушкарац (51). Како су тада пренели медији, реч је о бескућнику кога је у Цетињској улици, група малолетника напала ножем.

Можда најсуровији међу нападима на бескућнике десио се у децембру 2016. године. Жртва је био Драгутин Тодорчевић (64), а починилац дечак од 12 година који га је запалио док је спавао на улици. За овај злочин није одговарао јер је испод стросне границе за кривичну одговорност.

Постоје бројне предрасуде

„Особе у ситуацији бескућника се често доживљавају као мање од људских бића, као нешто прљаво. Уколико је неко – млада или не млада особа, под дејством психоактивних супстанци, своју фрустрацију било чиме може лако да изрази на том ‘нечем’ што се налази уза зид, у пролазу, на клупи. Слично је и са оним особама које живе у условима недостојним човека, а у туђим подрумима, напуштеним објектима. Они су мало сакривенији али опет изложени, нарочито ако други знају где да их пронађу“, навели су из АДРА.

Уз то што су предмет предрасуда већег дела друштва, њихова безбедност или безбедност свих оних који немају свој животни простор где су заштићени је умањена, истичу о овој организацији.

„Нашим теренским тимовима се често обрате са повредама од физичког насиља које има различито порекло, а неретко јесте управо то, насиље настало према њима јер су особе у ситуацији бескућништва“, наводе.

Из Иницијативе А 11 наводе да су особе у ситуацији бескућништва потпуно дехуманизоване.

„Поред њих пролазимо и према њима се опходимо као да нису људска бића која имају своју личну историју, искуства, осећања, и која су баш као и сви други људи у животу били суочени са губицима, поразима и падовима. И све то чинимо са чврстим уверењем да су сами одговорни за ситуацију у којој се налазе, и да је сада оправдано да трпе последице својих ‘погрешних избора и одлука’“, кажу за Н1 у овој организацији.

Тај модел понашања и уверења, објашњавају, лишен било каквог саосећања преносимо и на младе људе међу којима има и оних који су у стању да почине овако стравичан и ужасавајући злочин.

„У позадини овог модела скрива се идеја о безвредности егзистенције људи који се суочавају са искуством бескућништва и да нас у односу према њима не обавезују било каква морална начела“, сматрају у Иницијативи А11.

Каква је институционална заштита?

Неопходно је, као прво, да се донесе адекватна политика превенције и борбе против бескућништва.

„Постоје јасне препоруке и начини. Све зависи од политичке воље. Друго, у конкретном смислу – неопходно је да држава и други актери омогуће више расположивог смештаја у прихватилиштима, преноћиштима и генерално, стамбених капацитета. Треће, то мора бити праћено и трајном подршком за осамостављивање оних који могу да се осамостале“, наводе у организацији АДРА.

Како су нам рекли, 20 процената свих њихових корисника су младе особе, 19 одсто су жене, преко 50 одсто имају неко оштећење менталног здравља, више од половине су особе са инвалидитетом, а 75 процената њих су хронични болесници са веома сложеним стањем.

„То су дакле вишеструко рањиве особе поврх тога што живе у непрестаној несигурности и без основног – сигурног и безбедног простора за живот. Четврто, поступци пријаве пребивалишта морају бити много бржи јер то је први корак у добијању личне карте, здравственог осигурања и тако даље. Они су сада недопустиво спори. Траје и до 18 месеци. Све зависи од јасне политичке воље да се искористи знање и искуство организација цивилног друштва, међу којима је и АДРА и да се донесу политике и превенције и борбе против бескућништва“, наводе у овој организацији.

 „Опасност и ризик по њихову безбедност нарочито су повећани у током ноћи због недостатка одговараћег смештаја, што их чини изузетно рањивима и изложенима. Узимајући ово у обзир, као и све учесталија нападе којима сведочимо у последње време, не можемо да кажемо да је безбедност особа у ситуацији бескућништва на задовољавајућем нивоу“, наводе из Иницијативе А11.

У Иницијативи А11 кажу да нажалост не можемо да се похвалимо да се на институционалном нивоу у погледу унапређења безбедности особа у ситуацији бескућништва било шта чини, посебно имајући у виду да они у безбедносном смислу нису чак ни препознати као посебно рањива категорија.

„Чини се да полицијски и службеници који би требало да се старају о безбедности свих грађана нису довољно сензибилисани за специфичности проблема са којима се ова популација суочава. Тако се, примера ради, дешавало да је полиција прекршајно кажњавала особе у ситуацији бескућништва због кршења полицијског часа који је уведен током пандемије коронавируса јер су боравили на улици, иако је у то време Прихватилиште за одрасла и стара лица у Београду практично било затворено за пријем нових корисника“, наводе у овој организацији.

 Колико у Србији има бескућника?

 У 2023. години само организација АДРА је радила са 3.750 особа које се налазе у ситуацији бескућништва – само у Београду, а укупно их у бази, у главном граду има 4.350.

 „За Србију је тешко рећи. Управо спроводимо активности ширења ових услуга на Србију, у оквиру пројекта који подржава Европска унија“, наводе из АДРА.

https://n1info.rs/vesti/beskucnici-zrtve-napad/

Како је то живети са дететом које има проблем?

Не, дете нема проблем.

То је дете и има оно што је за дете карактеристично – жељу да упознаје свет око себе. Постоје здравствени, развојни, интелектуални и емоционални поремећаји. Такође, постоје одређена стања и с тим се може живети. Можда мало другачије у односу на оне који нису у тим „стањима“, али живот је и даље леп. Тежак, али ипак леп.

У очима детета је лепо оно што примарно виде и опазе. Леп им је лептир, ветар, песак, камен, лист, паук, маслачак… Као што рекох, дете нема проблем. Проблем праве одрасли. И то, на жалост, врло често родитељи. Дечја реалност и реалност родитеља не изгледа исто и никада неће моћи да изгледа исто, чак ни када родитељ има 70 година, а „дете“ 50. И сада уопште није важно да ли је ваш случај неко стање, поремећај или лоша оцена у школи. Врло често у својој стручној пракси наилазим на родитеље који не прихватају реалност, стање, поремећај или ту лошу оцену. Очекивања родитеља су често паралелни универзум са садашњим тренутком, а признавање истине себи је за њих једначина са четири непознате. Неко ће рећи „Најлакше је кривити родитеља за све“. Да, јесте најлакше, али најчешће та одговорност заиста и јесте на њиховим леђима. Нико не воли проблем.

Често се ми (родитељи) користимо тактиком званом „то није мој посао“, али када струка одради свој посао и предочи како ствари стоје, онда ипак одлучујемо да „јесте мој посао.“ Изузетно је тешко некоме саопштити да његово дете не може И НЕЋЕ имати 5 из владања, да је агресивно и да су томе узроци у лошој клими код куће. „НЕ, он је само несхваћен“ је одговор који врло често уследи. Још је теже рећи како нечије дете неће никада моћи да научи да чита и пише и да редовна школа њему не може да пружи адекватну подршку. Ех, ту одговор у 99% случајева буде „Нама је професор са универзитета рекао да ће чак и множење и дељење до 100 научити.“ И нимало није захвално када некоме морате да срушите Снешка и да му отворите очи.

Дакле, дете нема проблем. Ми (маме и тате) имамо проблем јер тај исти проблем не видимо у себи већ у учитељици, другару из клупе, држави, систему, педагогу, свекрви, послодавцу. Врло је важно освестити оно у чему смо овде и сада. Није лако. Нарочито када смо свесни да за постојање одређене препреке део кривице припада нама, али тек када признамо да није проблем дете које је добило слабу оцену већ то што се мама и тата свакодневно тако бучно свађају. Или се чак и не свађају, већ једноставно нису ту. Када се окренемо себи и признамо своју одговорност, тада ћемо бити на корак до решења. Сви заједно. И дете, и родитељ, и учитељ , и педагог, и психолог. 

Аутор: Милица Пантић, мастер педагог

У среду, 4. септембра 2024. године, у 12 часова у цркви Ружици на Калемегдану, на шесту годишњицу од упокојења академика Владете Јеротића, служиће се парастос истакнутом научнику, лекару и бившем професору Богословског факултета.

Извор: СПЦ

Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке је на Фејсбук страници известило да је завршена још једна успешна акција. Овај пут ВДС je поделило ваучере вишедетним породицама за куповину патика и друге спортске опреме у Sport Vision продавницама. Током Васкршње акције скупљена je помоћ чији удео у овом ваучеру износи 15 000 динара, а сама компанија Sport Vision поклонила je додатних 5 ООО динара, тако да укупна вредност ваучера износи 20 000 динара. Отац Влада, генерални секретар ВДС-а je поделио ваучере и пожело родитељима вишедетних породица да у добру и здрављу купују за своју децу оно што je потребно и да наставе да се виђају у ВДС-у.

Извор: Верско добротворно старатељство

Часови историје у ОШ „Свети Георгије“ у Уздину су јединствени. Наставник Бранислав Тођер већ десет година уводи ђаке у свет историје на један несвакидашњи и креативан начин. За свој иновативан приступ и залагање, у 2020. години, друштво историчара „Тукидид“ доделило му је признање за наставника године. У разговору за Зелену учионицу, Бранислав открива како изгледа историјска секција у Уздину, које савремене методе и алате користи у настави и на који начин његови ђаци уче да негују љубав према домовини, култури и традицији.
У 2020. години сте за свој труд да популаризујете историју ђацима добили признање за професора године. На које начине мотивишете ђаке да развију интересовање за историју?
Те 2020. године у марту смо обуставили редовну наставу и прешли смо на онлајн услед пораста броја заражених ковид вирусом. У таквим околностима мотивисао сам ученике на самосталан и групни истраживачки рад, а продукти тог рада су биле бројне макете колосеума, аквадукта, тријумфалне капије, Ћеле куле, мултимедијалне презентације о знаменитим историјским личностима или догађајима који су променили ток историје, било је ту и плаката, цртежа, онлајн квизова, есеја… Организатор нас је обавестио да је учешће узело осам школа, што основних, што средњих, са 67 радова. Мени је било драго што су ученици којима сам ја био ментор освојили прва три места и са појединачним и са групним радовима. Зато су и ми доделили ту ласкаву титулу “професор године”.
Успех мојих ђака ми је био одлична повратна информација да смо у новим околностима које нису биле нимало пријатне, ми задржали фокус и да смо успели да наставимо да се развијамо, да се усавршавамо, да учимо и да стечено знање применимо и представимо на квалитетан и креативан начин, што је препознато од организатора. То је био доказ да је један континуиран рад довео до тога да смо могли по квалитету ученичких радова као једна мала сеоска школа да се равноправно такмичимо са највећима.
 Највећа мотивација ученика јесте та да им допуштам да развију своје таленте. Неко има урођен дар за сликање, за вајање, неко за писање, неко да ухвати прави моменат приликом фотографисања, неко за глуму, неко да креира мултимедијални садржај.
Већ дуги низ година историјска секција коју водим константно има и највећи број ученика и ученица, те сматрам да је њима највећа мотивација допуштање слободе да се изразе, да представе своје виђење догађаја из прошлости или личности на начин који њима навише погодује.
Кроз свој рад трудите се да код деце подстакнете љубав према историји као научној дисциплини, а не само као обавезном школском предмету. Шта Вас мотивише?
Главни мотив ми је да као просветни радник учествујем у креирању нових људи. Кад већ имам могућност да учествујем у “стварању људи” нека то буду бољи људи него што смо ми данас. У садашњости се живи брзо, све ја на клик, лајк, шер. Моје је да их усмерим да кад већ живе у доба кликтања, да постоје корисни садржаји, едукативни, који их могу надоградити и да кликћу на ствари које им могу користити. Учим их да буду другачији од других, да је у овом свету вредности привилегија бити црна овца и бела врана, јер беле овце, као и црне вране су превише исте, а они треба да остану своји, да буду јединствени, да буду оригинални.
Као историчар учим их да не лајкују и деле вести без да провере извор информација коју желе да проследе другима. Веома је важно критички приступити садржају и зато је веома важно да се држе оне старе народне, али мало модернизоване пословице „два пута мери па онда дели”. Веома ми је важно да знају да разликују мишљење од чињеница. Можемо гајити нека осећања и мисли према неком догађају или личности, али се морамо држати чињеница ако желимо да доносимо објективан суд.
Кроз рад им преносим да не морамо, а и не можемо знати увек сваку информацију, али је важно да знамо где је можемо пронаћи. Живимо у времену када су информације веома важне ако желимо да покренемо неки приватни бизнис. Права информација и адекватан контакт могу створити нове предузетнике и предузетнице. Стога покушавам да их мотивишем да читају што више могу, јер доћи ће време кад ће примена стеченог знања да им одреди судбину на тржишној утакмици.
Како се одвија рад у историјској секцији коју водите у својој школи? Које су активности у којима ученици учествују?
Учимо се да негујемо љубав према домовини, култури, традицији. Истовремено подстичемо осећај солидарности, емпатије, бриге о другима јер то су неке вредности које желимо да промовишемо. Трудим се да успоставим сарадњу са организацијама које подстичу стицање нових знања и вештина код ученика кроз радионице, предавања, трибине. Мото историјске секције коју водим стога и гласи: “Радимо! Кидамо! Културну баштину негујемо, животну средину чувамо и једни о другима бринемо!”
Ову школску годину започели смо тако што су ученици историјске секције покренули иницијативу да дечије игралиште крај централног трга краси хуманитарно срце у које ће убацивати пластичне чепове. Ова иницијатива је била значајна јер су ученици практичним примером радили на подизању еколошке свести код наших суграђана, као и жељи да сви ми будемо хумани и да се нађемо једни другима. Ученици су за циљ имали да подстакну рециклажу и у сарадњи са организацијом “Чеп за хендикеп” да пруже подршку особама са инвалидитетом. Чекамо да локални функционери реализују идеју наших младих талената.
Како је ово лето право спортско у ком смо пратили Олимпијске игре, организовали смо интерни конкурс на тему “Бодримо наше орлове и орлице до медаље”. Циљ је био да ученици сниме видео запис до 60 секунди на коме се види како бодре наше репрезентативце и репрезентативке.
 Том приликом сам контактирао и наше спортске савезе, спортисте, водитеље, новинаре који су нам изашли у сусрет и уступили делове спортске опреме и навијачке реквизите које постављамо на онлајн аукцију до почетка Олимпијских игара и сва средства желимо да уплатимо у хуманитарне сврхе, по жељи ученика организацији НУРДОР.
Како се прилагођавате изазовима подучавања у дигиталном добу? Да ли користите одређене технологије или алате у настави историје које бисте препоручили колегама?
Цивилизацијски развој праћен је бројним променама. Свака промена означава и прилагођавање новим условима. Ми, историчари, посвећујемо пажњу прошлости, говоримо о неким давним временима, али истовремено припремамо ученике за сутрашњицу. Сматрам да је неопходно да им се понуде дигитални алати, апликације помоћу којих ће усавршити информатичко знање, а уједно ће научити и како сами да поделе своје стечено знање на занимљив и креативан начин.
Padlet може бити врло занимљив, нуди могућност да ученици обележе све историјске знаменитости које су посетили у земљи или свету, могу поставити фотографију, кратак видео запис, музику у зависности како они желе да представе свој културно-историјски пут.
Kahoot квиз такође може бити занимљив у групном раду па једни да осмисле питања и одговоре, други да се такмиче. Помоћу гугл упитника може да се креира онлајн ескејп рум, па могу да се поставе бројне мине приликом решавања шифри за прелазак у наредну собу, могу да оду даљим путем, може да им се поставе питања тако да користе и гугл мапу, па у одређеној улици да пронађу споменик, или неку институцију па део шифре може бити име вајара, или година оснивања институције и слично, па ученици у трагању за одговорима користе бројне апликације које су данас заступљене. Креирање ескејп румова помоћу гугл упитника показало се као добра пракса у којој ученици да би успешно решили загонетке и шифре морају поседовати знање из више области, па је то један добар пример корелације наставних предмета и учења за живот, не за оцену.
Враћам се поново на 2020. годину и ковид пандемије, када је на снази био и полицијски час и забрана кретања у сарадњи са организацијом Компас клуб на сајту Антикорона зона организовао сам први историјски онлајн ескејп рум помоћу Zoom апликације. Био је то велики изазов, али ИТ стручњаци из компас клуба су се побринули да све протекне у најбољем реду. И том приликом је најбрже излаз пронашла тадашња ученица којој сам предавао, иако су учествовали и одрасли. Антикорона зона је тад окупила велики број младих ентузијаста који су покушали да анимирају грађане током забране кретање, било ми је велико задовољство што сам био део тог пројекта и што смо користили нову технологију како за обнову стеченог знања тако и за усвајање новог. Било је то једно незаборавно искуство.
Наставну јединицу “Друштвена криза и пораз Југославије: разбијање заједничке државе” обрађујем користећи јутјуб, па анализирамо песме од Ђорђа Балашевића “Солитер”, “Криви смо ми”, Рамба Амадеуса “Чобане”. Забрањеног пушења “Југо 45”, “Бошко и Адмира” и слично. Отворио сам и свој јутјуб канал под називом настава историје Уздин који нам служи да поставимо ученичке влогове или кратке едукативне филмове. Некако се моје запослење поклопило са почецима рада организације Хавер Србија. Ова организација промовише разнолико и инклузивно друштво и залаже се за борбу против предрасуда, дискриминације, антисемитизма и ксенофобије. Сваке године имају отворен конкурс на тему “Холокауст – култура сећања” на коме учествујемо од самог почетка и увек снимимо кратак едукативан филм кроз који представљамо колико је опасно по само друштво када се поспешују стереотипи, предрасуде, те колико су негативне последице дискриминације далекосежне.
Учимо се да сређујемо видео записе па користимо апликацију InShot. Такође Canva је веома заступљена. За креирање презентација некако је можда најкомплетнија апликација genial.ly. Заиста постоје бројни алати и апликације који нам помажу да креативно стварамо занимљив садржај и преносимо знање сходно добу у коме живимо. Помоћу вештачке интелигенције ученици могу да креирају своје витешке заставе, грбове, то може бити веома занимљиво јер ученици откривају себе, односно шта њих чини, које вредности деле, па у зависности од тога настају обележја на сопственој застави.
Драго ми је што је на стогодишњицу од почетка Великог рата Народна библиотека Србије дигитализовала историјске изворе из овог периода па ученици могу да читају 10 тачака ултиматума који је прослеђен нашој тадашњој краљевској влади, па одговор наше тадашње владе. Може да се приступи плакатима из тог периода. На овај начин ученици могу критички да приступе историјској грађи.
Које кључне вештине или концепте желите да ваши ученици понесу са собом с ваших часова историје и како ће им то помоћи у даљем животу и образовању?
Као наставник историје имам жељу да ученицима пренесем љубав према домовини, култури, традицији. Како би се развио национални идентитет код ученика неопходно је радити на успостављању љубави према земљи у којој живимо, за коју су наши преци гинули, а у којој се ми данас трудимо да оставимо траг и обезбедимо што бољу будућност поколењима. Желео бих да наставе да раде оно што учимо од петог до осмог разреда у континуитету, а то је да буду друштвено одговорни, да чиме год се бавили у животу да раде у корист општег добра. У античкој Грчкој су особе које су радиле да побољшају свој полис називали политикосе, док особе које су радиле само за лично добро не обазирући се на друштвени допринос биле називане идиотес. Ја мојим ђацима желим да израсту у боље људе него што смо ми данас, да буду узорне политикосе, да воле своје и поштују друге, да стварају свет без стереотипа, предрасуда и дискриминације.
 

https://zelenaucionica.com/nastavnik-branislav-svoje-djake-ucim-da-je-u-danasnjem-svetu-vrednosti-privilegija-biti-crna-ovca-i-bela-vrana/

Шта видимо када одемо на концерт? Гомилу подигнутих телефона. Шта видимо док чекамо у реду или се возимо градским превозом? Или док, једноставно, ходамо улицом? Гомилу погурених силуета које гледају у телефон. Шта је прво што радимо ујутру када се пробудимо? Ухватимо се за телефон. А уз шта се успављујемо? Опет уз телефон. Где се скривамо од непријатних ситуација и досаде? Унутар бљештаве светлости телефона. Да ли вам се икада десило да изађете са неким на пиће, а он свако мало нешто проверава на телефону? Да ли сте, не дај Боже, ви били тај неко? И тако у недоглед…
Често размишљам о свом искуству и закључио сам да након што ми је први пут уведен интернет, у шестом или седмом разреду основне школе, више никада нисам осетио континуитет радости и елана које сам дотад осећао, осим у тренуцима када сам везивао дане без технологије или уз минимум технологије. А да не помињем моменат када су се појавили ,,паметни телефони“, који су донели могућност ношења интернета где год да смо.
Све претходно изречено није никакво ново запажање. Последњих година све је више текстова, емисија и научних радова о проблему који евидентно постоји. И то је једна позитивна ствар. Први корак је начињен, проблем је примећен. Сада преостаје пронаћи решење, јер је стање неодрживо. Једно од решења које се највише помиње јесте оно најекстремније: тотално одбацити све. Мислим да можемо то много боље и елегантније, јер интернет никако није апсолутно зло. Напротив, данас је прикупљање знања доступније него икад. Путем интернета се могу пронаћи и читати добре књиге, слушати предавања, али и упијати практична знања. Лично, на тај начин сам научио да обављам ситне кућне поправке, основни сервис на бициклу и многе друге ствари.
Дакле, потребно нам је решење које ће, модерним језиком говорећи, оптимизовати наше коришћење технологије (са нагласком на интернету) и усмерити га тако да нам не одузима од аутентичног живљења и стапања са природом, нити од комуникације са другим људима.
Једно такво решење нуди нам Кал Њупорт, редовни професор компјутерских наука на Универзитету Џорџтаун. Дакле, ради се о човеку коме је суживот са технологијом у опису посла и који је нон-стоп њоме окружен. Ипак, он је у том смислу тотално атипичан, па тако не користи нити једну од друштвених мрежа, а интернет своди на минимум. Написао је књигу Дигитални минимализам, што је заправо његов назив за философију сврсисходног коришћења технологије.
Након што сам ову књигу прочитао по други пут, уверен сам да је значајно поделити основне смернице које она пружа и, у сваком случају, препоручити свима да је прочитају. Неки ће рећи да начин коришћења интернета зависи искључиво од нас. То и јесте и није тачно. Образложење ће бити у наставку текста.
ДИГИТАЛНИ МИНИМАЛИЗАМ
По објављивању књиге Дубоки рад, Кал Њупорт је, најпре, сасвим случајно, а затим у циљу истраживања, почео да разговара са људима о њиховом односу према технологији, а пре свега према интернету. Оно што је, мање-више, било заједничко за све њих, јесте осећај исцрпљености, али и неспремност да се одрекну Инстаграма и других апликација. Његов закључак био је да је потребан нов однос према коришћењу технологије. Позивајући се на принцип да мање може бити више, на минималистичке идеје Хенрија Дејвида Тороа и на мисли Марка Аурелија о спокојном животу укорењеном у једноставности, своју философију назвао је дигитални минимализам и о њему написао књигу.
Њупорт у својој књизи окреће ствари наопачке: док би многи рекли да је стил живота дигиталних минималиста екстреман, за дигиталне минималисте су ствари обрнуте: екстремно је то колико времена сви остали проводе буљећи у екране.
СТРУКТУРА КЊИГЕ
У првом делу књиге, Њупорт образлаже философске темеље дигиталног минимализма и представља конкретне методе за усвајање ове философије, назвавши их дигиталним рашчишћавањем. У наставку аргументује зашто је дигитални минимализам управо оно што је данашњем појединцу потребно.
У другом делу разматра идеје и даје предлоге како осмислити богат живот базиран на дигиталном минимализму. Њупорт наглашава колико су важни самоћа и развој квалитетних слободних активности, затим колико и зашто је битно не коментарисати или ,,лајковати“ објаве (да се нашалим: осим на страници Ментални Хигијеничар) и окружити се људима сличних тежњи.
У ,,Волдену“ Торо пише своју познату реченицу: ,,Већина људи води живот тихог очаја.“ Али ређе се цитира одговор на ово, који долази у следећем одломку:
,,Но они искрено мисле да није остало никаквог избора. Али чиле и здраве нарави памте да је сунце свануло бистро. Никад није прекасно да одустанемо од сопствених предрасуда.“
Оно што нам Њупорт саопштава кроз Торову мисао, јесте да друштвене мреже нису нужност и да се без њих апсолутно може. И сам сам мислио да ће се нешто катастрофално десити ако обришем приватне профиле на мрежама, да ћу се изоловати, а оно што сам добио након неколико година од брисања јесу бољи међуљудски односи, дубља комуникација и одвајање важних људи од оних других.
а) први део
Већ је наведено шта су главни правци првог дела књиге. У њему Њупорт приказује како су се развијали Ајфон и Фејсбук, који у почетку нису били ни налик ономе што данас представљају. Наводећи релевантне радове и књиге, Њупорт приказује колико се улаже у тзв. економију пажње, која се, јасно је, бави механизмима привлачења пажње корисника и њеног искоришћавања за зараду. Он износи тезу да ако се толика средства улажу у такав систем, онда није све до глупости или слабог карактера људи. Дакле, наравно да је човеков избор кључан, али је и чињеница да се годинама улажу милиони како би се окупирала његова пажња. Да ли сте знали да су број кликова и време проведено на Фејсбуку вишеструко порасли када је иконица о новом обавештењу, поруци и захтеву за пријатељство из плаве пребачено у црвену боју – боју упозорења?
Људи нису подлегли екранима зато што су лењи, већ зато што су уложене милијарде долара у то да се тако нешто догоди.
У прилог овоме, Њупорт наводи случајеве у којима су се у великим компанијама попут Гугла и Фејсбука појављивали узбуњивачи и људи који су се јављали као противници економије пажње, а завршавали или тако што су премештани на друга радна места, или су губили посао.
Читав организам друштвених мрежа функционише по принципу рулета. Сваки пут кад се човек спрема да уђе на неку од мрежа, у његовом мозгу јављају се исти механизми као код коцкара који на рулету чека да точак стане. Он ишчекује шта ће добити, да ли ће бити нових обавештења и порука, да ли ће видети неку занимљиву објаву, а у свему томе му помажу пажљиво осмишљене комбинације боја, алгоритми за приказивање објава итд. Уколико не буде ничег занимљивог или, у преводу, на рулету не изађе његов број, он постаје незадовољан и несрећан, све до наредне партије. И тако у круг, сатима, данима, месецима и годинама…
Треба ли уопште говорити о суманутој борби за лајкове и поређење са животима других? А знамо и сви да су на друштвеним мрежама сви насмејани и живе савршене животе…
Решење
Кал Њупорт зачетак решења види у томе да се престане са коришћењем интернета на 30 дана (осим у домену посла), након чега ће се искристалисати шта је човеку заиста потрено на интернету, а шта не, и издефинисати правила за коришћење технологија. Током тог периода вреди проналазити себе у неким другим активностима, учењу нових ствари и тако даље, што је и најбитнија ствар. У испитивању овог решења, Њупорт је спровео истраживање са пар десетина људи који су пристали да учествују у експерименту и да му свакодневно пишу извештаје о томе како се осећају. Сви су отприлике имали исти пут: првих дана им је било невероватно тешко, досадно и били су избезумљени, да би затим, како је време пролазило, постајало све лакше, док нису заволели нови, испуњенији живот.
Филтер и формула коју Њупорт прилаже као минималистичку проверу технологије је следећа:
Како бисмо одлучили хоћемо ли неку необавезну технологију вратити у живот на крају дигиталног рашчишћавања или нећемо, та технологија мора:
 служити нечему што за нас има велику вредност (није довољно да нуди некакву добробит)
 бити најбољи избор за коришћење технологије у сврху служења тој вредности (ако то није, заменићемо је нечим бољим)
 имати улогу у нашем животу ограничену стандардним оперативним поступцима који одређују где се и како њоме користимо
а) други део
Овај део Њупорт почиње причом о томе колико је самоћа важна за живот човека. Он наводи једну дефиницију самоће која каже да је то субјективно стање у коме наш ум не прима улазне информације од других умова. Дакле, у самоћи се може уживати и у пуном кафићу или возу, као што се може десити да се самоћа неће наћи ни у најмирнијој шуми уколико се допусти спољним информацијама да надиру. Ту се не мисли само на разговор са другом особом, већ и на читање књиге, слушање подкаста, гледање телевизије и скоро сваке активности која подразумева коришћење екрана телефона.
,,Сва несрећа људи произилази само из једнога – што не знају остати у миру у соби.“ – Блез Паскал
Феномену да човек никако не може да остане сам, Њупорт даје назив депривација самоће, а то је стање у коме не проводимо готово нимало времена сами са својим мислима и без улазних информација од других умова.
Избегавањем самоће пропуштамо све оно добро које она пружа: могућност да јасније сагледамо тешке проблеме, доведемо у ред своје емоције, пронађемо моралну храброст и учврстимо односе. Стога, ако патите од хроничне депривације самоће, опада вам квалитет живота.
Као најбољу самотњачку активност Њупорт наводи шетање, уз навођење свог искуства и примера најпознатијих ,,шетача“ попут Ничеа. Ја бих на то додао и вожњу бицикла. Заиста сјајна активност!
Да ли је довољно само оставити технологију и прихватити самоћу? Не! Празнине које су се приказале након престанка употребе интернета, а које су све време биле ту, само замаскиране јефтином забавом, треба попунити слободним активностима и учењем нових ствари. То могу бити разноразне поправке, занат, играње неког спорта, свирање, цртање, дружење, волонтирање.
ЗАКЉУЧАК
Без икакве сумње, потребно је преиспитати наше навике и наш однос према технологији. Књига Дигитални минимализам представља само један корак у том преиспитивању, али значајан корак, који треба размотрити и применити. Уколико желимо да останемо људи, да живимо у складу са природом, све ово биће нужно. У супротном, од наше врсте остаће само назив, а ми ћемо бити нешто друго, нешто ближе роботима.
Да ли ћемо одмах применити дигитално рашчишћавање од 30 дана? Хајде да, за почетак, одвојимо један дан у недељи када нећемо ,,скроловати“ и уносити у себе гомилу непотребног садржаја. Живот је много лепши од тога…
аутор: Ђорђе Спасић, оснивач и уредник блога Ментални Хигијеничар

https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2024/08/17/да-ли-су-екрани-киднаповали-наше-живот/

Гранични поремећај личности је ментална болест која озбиљно утиче на нашу способност да управљамо емоцијама. Од тог губитка емоционалне контроле човек постаје импулсивнији, а његов осећај према самом себи и према другима погоршава се. Срећом, поједине методе и технике могу помоћи људима да управљају симптомима граничног поремећаја личности.
Који су знаци и симптоми граничног поремећаја личности
Особе са граничним поремећајем личности могу доживети интензивне промене расположења и осећати неизвесност о томе како виде себе. Њихова осећања према другима могу се брзо променити, рецимо од екстремне блискости до крајње несклоности. Због таквих променљивих осећања односи са другима могу постати нестабилни, често праћени емоционалним болом.
Они са граничним поремећајем личности такође ствари често посматрају искључиво, иду из крајности у крајност, на све гледају као на апсолутно добро или апсолутно лоше.
Оно што их интересује или оно за шта се залажу брзо се мења, па делују другима импулсивно или непромишљено.
Осим тога особе са граничним поремећајем личности се понашају и овако:
Из (ирационалног) страха да их партнер не напусти, брзоплето улазе у романтичну везу или је такође муњевито завршавају.
Са породицом, пријатељима и вољеним особама имају интензиван и нестабилан однос.
О себи имају искривљену и нестабилну слику.
Често се понашају импулсивно и ризично, рецимо махнито троше новац, не користе заштиту током секса, злоупотребљавају недозвољене супстанце, воле брзу вожњу, преједају се.
Самоповређују се.
Често им се враћају самоубилачке мисли или претње.
Расположење им је врло интензивно и веома променљиво, са епизодама које трају од неколико сати до неколико дана.
Хронични осећај празнине.
Испољавају снажан бес или имају проблеме са контролом беса.
Имају осећај одсечености од себе, као да посматрају себе изван свог тела.
Врло је важно знати да неће сви са граничним поремећајем личности доживети све ове симптоме. Озбиљност, учесталост и трајање симптома зависе од особе и њене болести. Ипак, за људе са граничним поремећајем личности везује се значајно већа стопа самоповређивања и суицидалног понашања од опште популације.
Који су фактори ризика за гранични поремећај личности
Студије показују да генетски, еколошки и друштвени фактори могу повећати ризик од граничног поремећаја личности. Ти фактори су:
Породична историја: Они који имају блиског члана породице (родитељ или брат или сестра) са овом болешћу у већем су ризику да развију гранични поремећај личности због заједничких генетских фактора.
Структура и функција мозга: Истраживања показују да људи са граничним поремећајем личности могу имати структурне и функционалне промене у мозгу, посебно у деловима који контролишу емоције. Међутим, није јасно да ли су ове промене довеле до поремећаја или су узроковане поремећајем.
Окружење, културни и друштвени фактори: Многи људи са граничним поремећајем личности пријављују да су током детињства доживели трауматичне животне догађаје, као што су злостављање или напуштање, одрастање у дисгункционалним породицама са сукобима.
Како се дијагностикује гранични поремећај личности
Лиценцирани стручњак за ментално здравље – као што је психијатар, психолог или клинички социјални радник – може да дијагностикује гранични поремећај личности на основу темељне процене симптома, искустава и породичне историје болести. Пажљив и детаљан медицински преглед може помоћи да се искључе други могући узроци симптома.
Гранични поремећај личности се обично дијагностикује у касној адолесценцији или раном одраслом добу. Некад се и особама млађим од 18 година може дијагностиковати гранични поремећај личности ако су њихови симптоми изражени и трају најмање годину дана.
Које друге болести се јављају са граничним поремећајем личности
Гранични поремећај личности се често јавља са другим менталним болестима, као што је посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Ови поремећаји који се истовремено јављају могу отежати исправну дијагнозу и лечење граничног поремећаја личности, посебно када имају симптоме који се преклапају. На пример, особа са граничним поремећајем личности такође може имати симптоме тешке депресије, ПТСП-а, биполарног поремећаја, анксиозности или поремећаја у исхрани.
Како се лечи гранични поремећај личности
Уз прави третман заснован на чињеницама, многи људи са граничним поремећајем личности имају блаже симптоме и квалитетнији живот. За особе са граничним поремећајем личности важно је да се лече код лиценцираног стручњака за ментално здравље.
До бољитка може проћи доста времена и зато је и за пацијента и за породицу врло важно да буду стрпљиви, да се придржавају плана лечења и да траже подршку.
Неким особама са граничним поремећајем личности треба и интензивна, често болничка нега због озбиљних симптома, док други могу да функционишу уз амбулантну негу.
Психотерапија
Психотерапија је главни третман за особе са граничним поремећајем личности. Ради се један на један са лекаром и у групи.
Дијалектичко-бихејвиорална терапија (ДБТ) развијена је посебно за особе са граничним поремећајем личности. ДБТ се служи концептом свесности о тренутној ситуацији и емоционалном стању. ДБТ такође помаже људима да управљају интензивним емоцијама, да смање самодеструктивно понашање и побољшају односе с другима.
Когнитивно-бихејвиорална терапија (ЦБТ) може помоћи људима са граничним поремећајем личности да идентификују и промене основна уверења и понашања која потичу из нетачних уверења и изазивају проблеме са другима. Уз ЦБТ је могуће смањити промене расположења, симптоме анксиозности и самодеструктивно понашање.
Лекови
Улога лекова код граничног поремећаја личности и даље није сасвим дефинисана и зато лекови обично нису главни третман за ову болест. У неким случајевима психијатар може препоручити лекове за специфичне симптоме или паралелне проблеме као што су промене расположења или депресија.
Такође, лекови понекад могу изазвати нежељене ефекте и зато је врло важно разговарати са својим лекаром о свим изазовима.
***
Где потражити помоћ
Психоцентрала
Телефон: 065/22-88-886 (радним данима од 8х-16х)
Email: ordinacija@psihocentrala.com
Црногорска 2, Савски Венац, Београд – Психоцентрала на интерфону
Центар Срце
Телефон: 0800-300-303
Email: vanja@centarsrce.org.
Клиника за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић
Вишеградска 26, Београд
Централа 011/3636400
Национална СОС линија за превенцију самоубиства
Телефон: 0800/309-309
Институт за ментално здравље
Палмотићева 37, Београд; телефон: 011/3307 500
Паунова 2; телефон: 011/2666 166, 011/2664 555

https://nova.rs/magazin/zdravlje/granicni-poremecaj-licnosti-zasto-nastaje-i-kako-se-leci/

Те 1987. године, летовали смо у Башким Водама, у Хрватској, у војном хотелу „Сутјеска".
Мама каже да смо путовали возом од Београда до Кардељева, некадашњих, па поново садашњих Плоча, на југу Хрватске.
Ноћна вожња, неизбежно печено пиле које смо сестра и ја раскомадале тек што је воз напустио Београд, препуни вагони, кофери и платнене столице на расклапање.
Сећам се и тамно бордо плишаних седишта у купеима.
Тих година су се у нашим породичним летовањима смењивала радничка или војна одмаралишта.
Од распада Југославије таквог одмора на мору више нема.
Многа одмаралишта су порушена, запуштена, а малобројна и издата.

Природа гута бетон
Сунце пржи четинаре које немилосрдно испуштају сокове, мешајући се са мирисима лаванде, смиља и јода који испарава из Јадранског мора.
Иза растиња се жалосно се уздижу бетонски, огољени зидови некадашњег дечијег одмаралишта „Јелса" на Хвару, у једној од најлепших увала на приморју.
Грање, дрвеће и шибље пробило је подове и плафоне, неки делови су спаљени и срушени и сада су неми сведоци времена када је ову сабласну тишину, коју прекида само звук зрикаваца, надјачавала граја деце.

После више од 30 година, поново сам ту, у царству у којем сам провела неке од незаборавних летњих дана.
Крупним корацима јурим по у шибљу зараслом комплексу, док сапутницима објашњавам где се шта налазило.
Док незаустављиво причам, у тренутку ми замирише чувена бела кафа из металног лончета коју смо, као и заслађени чај, пили уз доручак.
Није ми било до купања, као да нисам могла да се опустим и уживам, окружена сабласно празним зградама.
Нисам ни приметила да су ми се очи напуниле сузама.
„Ево ти марамица и идемо", кратко ми је рекла ћерка журећи ка колима.

Нема одмора без три недеље
Петроније Поњавић, београдски учитељ у пензији, готово се до детаља присећа одлазака са школском децом на летовање.
„Најлепша одмаралишта су била на хрватском приморју.
„То ми је толико било лепо, да сам малтене живео за тренутке да одем са децом на море, зими и лети", прича сетно Поњавић за ББЦ на српском.

Путовали су авионом до Сплита, па потом до летовалишта, а пут није представљао велики трошак за родитеље, чији буџети у то време нису „патили", јер су овакви одмори били већински субвенционисани из државних буџета.
Летовало се у Милни или Болу, на острву Брач, а посећивали су и Хвар.
Сада су то ексклузивна летовалишта где је тешко наћи апартмански смештај у сезони за мање од 100 евра дневно.
Обично су остајали три недеље, јер је „било добро за здравље деце", каже Поњавић.
„Деца су уживала, шетали смо по острву, пентрали се по стенама, обилазили винограде, пецали, купали се и понекад имали наставу", сећа се Поњавић.

Колега из редакције гледа архивске фотографије одмаралишта у Јелси се подсетио „круга у којем смо гледали представе".
„Сећам се и ове телефонске говорнице на рецепцији одмаралишта", прича ми са широким осмехом на лицу.

Маратонски судски процеси
Током 1980-их, Југославију су почели да сустижу економски, а убрзо и политички проблеми који су довели до распада заједничке државе.
Нека од одмаралишта у Хрватској била су у доба Југославије у власништву Центра дечијих летовалишта и опоравилишта Београда.
„Пред хрватским судовима водимо спорове последњих седам, осам година.
„Ништа се не дешава и нисам оптимиста да ће нам вратити те објекте", каже Иван Јерговић, директор Центра.

Трошкове дечијег боравка и пута сносила је тадашња Самоуправна интересна заједница (СИЗ) у чијој је надлежности било и здравство, објашњава.
„То је било лепо, али финансијски неодрживо", каже Јерговић.
Поред Јелсе, Центар је управљао и одмаралиштима у Хвару, Милни на острву Брач, Промајни у Макарској и Јакљану, острву близу Дубровника.

Тужна судбина војних и радничких одмаралишта
Војна одмаралишта и хотели, у време Југославије изграђени дуж хрватске обале, већином су запуштена и напуштена.
„Тата је био војно лице и слике из детињства увек ме врате у војни хотел у Купарима.
„Какав је то спектакуларан одмор био, посебан осећај који се мешао са поносом што је то некако наше и што смо се осећали као код куће", каже 55-годишњи Дејан Новаков из Панчева.

Новаков је видео фотографије Купара данас и нема намеру поново да оде, макар и у обилазак.
„Не желим да кварим старе успомене", каже.
Огромни бетонски костур обрастао бршљеном у који као да никад нико није крочио данас делује као идеална сценографија за хорор филм.
До објављивања овог текста, ББЦ није добио податке Министарства одбране Србије о њиховој судбини.

„Војна, дечија и радничка одмаралишта представљају сукцесијску имовину којом се управља на основу Закона о управљању некретнинама у власништву Хрватске.
„Враћање имовине или исплата накнаде биће могући тек када буду склопљени додатни билатерални уговори", кажу у хрватском Министарству просторног уређења, градитељства и државне имовине за ББЦ на српском.
Министарство је „овлашћено" да даје некретнине у закуп најдуже на 30 година и до сада је склопљено укупно 19 уговора, али је девет раскинуто због неплаћања ренте, објашњавају.
„Разлог таквом расплету јесте чињеница да поступак раздруживања некадашње СФРЈ још није окончан".

У Црној Гори нека одмаралишта раде

За разлику од Хрватске, поједина одмаралишта у Црној Гори и даље су у власништву српских јавних предузећа, али има и оних која су продата.
Међу њима је и највеће радничко одмаралиште у некадашњој Југославији „Бисерна обала" у Чању.
„Фирма 'Рекреатурс Београд' која је била власник многих радничких одмаралишта у СФРЈ продата је компанији 'Вила Олива' из Црне Горе.
„Сви њихови објекти сада су у нашем власништву, а од радничког одмаралишта направили смо луксузни комплекс који заузима пола Чања", кажу из ове компаније за ББЦ.
Одмаралиште је било у великом минусу јер тако није могло да се послује, објашњавају.
Успомене са летовања из Чања и Бечића, два приморска црногорска града, највише памте радници јавних предузећа у Србији.
„Ишао сам као дете у радничко одмаралиште 'Бисерна обала' у Чању, а касније сам одлазио и преко фирме у којој сам запослен.
„Најбоље су биле радничке спортске игре које смо ту имали, била је то права забава", прича Игор Василије из Београда.

Никола Марић је први пут учествовао на Спортским сусретима радника у Чању 1994. године.

„Игре су окупљале више од 2.000 учесника из Србије и Црне Горе и одржавале су се у одмаралиштима јавних предузећа", каже Марић, запослен у српском јавном предузећу „Беоелектране".

Касније су ови скупови организовани у Бечићима, у одмаралишту Нафтагаса, а последњих година у Будви, у некадашњем објекту Електропривреде Србије.

Успомене не бледе, али оваквих летовања, без финансијских брига, одавно нема.
И вероватно их никада више неће ни бити.

https://www.bbc.com/serbian/cyr/balkan-69247016

Baby Food Factory, чланица Нелт Групе, већ трећу годину заредом подржава Прву народну кухињицу за бебе коју води удружење “Анђели Севера”. Седмом донацијом Нутрино производа, овог пута у вредности од 1,1 милион динара, компанија је потврдила своју континуирану посвећеност помагању социјално угроженим породицама широм Србије.
Хуманитарно удружење “Анђели Севера” основало је прву солидарну кухињу за децу до две године. Њихов циљ је снабдевање социјално угрожених породица из целе Србије основним животним намирницама и од непроцењивог је значаја за многе који се свакодневно боре да обезбеде адекватну исхрану и основне потребе за своје малишане.
„Свака донација значајно доприноси побољшању услова живота малишана из Прве Народне кухињице за бебе Србије и омогућава им здравији и срећнији почетак живота. Сви видови помоћи су од непроцењиве вредности за породице којима помажемо, као и за наш рад. Управо из тог разлога велику захвалност дугујемо Нелт Групи и компанији БФФ који су наша подршка од првог дана рада кухињице“, изјавила је Дејана Драшкић, оснивачица Удружења „Анђели Севера“ из Бачке Тополе.
Марина Булут, директорка БФФ, сматра да је задатак сваке компаније да допринесе заједници и подржи иницијативе које имају позитиван утицај на друштво. ”Своје пословање темељимо на принципима друштвене одговорности и производњи најквалитетније хране за све генерације. Брига о деци и здравом одрастању је императив којим се водимо и због тога тежимо да помогнемо онима који не могу доћи до редовних оброка. Свака донација чини разлику у животима деце и њихових породица. Нелт Група је стратешки посвећена континуираној подршци заједницама у којима послује и позивамо и друге компаније да се укључе и помогну Удружењу“, истакла је Марина.
 

https://zelenaucionica.com/andjeli-severa-prva-solidarna-kuhinja-za-bebe-do-dve-godine-dobila-vrednu-donaciju/

Владика Григорије поручио је вечерас да је као хришћанин, епископ, грађанин и човек против ископавања литијума и уништавања плодне долине Јадра или било које друге.

„Добио сам много ваших порука у вези са ископавањем литијума и Рио Тинтом. Као хришћанин и епископ, као грађанин и човек – не подржавам ископавање литијума и уништавање плодне Долине Јадра или било које друге“, написао је он.

„Јер смо нераскидиво повезани са земљом, чему нас уче и Стари и Нови завет. Јер смо створени од праха земаљског, земља нам је храна и постеља, и у земљу ће наша тела, до васкрсења, бити положена. Јер се и Бог сјединио с том истом земљом, и метафорички и дословно, и то тако што је постао један од нас, од земље сазданих. Јер је земља дар љубави Божије, знамен нашег завета с Богом, наша мајка хранитељка, наша колевка и дом. Јер човек који греши земљи, који је ружи, загађује, израбљује – због свега горе наведеног – греши своме божанском Оцу, греши телу његовога Сина и нашега спаситеља. Греши својој мајци. Греши самоме себи“, додао је владика.

„А ако пак нисте ни хришћани, ни верујући, ако вас ове речи не дотичу, онда вас подсећам на неколико чињеница које, без обзира на то ко сте и у шта (не) верујете, не можете и не смете занемарити. Плодна и родна земља је оно највредније и најлепше што у својој домовини имате. Ако сте бар једном у животу газили по зеленој ливади, ако сте се огледали у бистрој реци, ако сте некад захватили руком са шумског извора, одмарали поглед на зрелом класју, јели шљиву из Шумадије или малину из Јадра, онда врло добро знате о чему говорим.“

„И, на концу оно најважније, што не тврдим ја као теолог већ научна јавност и досадашња искуства са ископавањем литијума: уништавање земље није само пуко уништавање плодног тла, оно значи и нови егзодус становништва (као да нас није већ превише расеано по свету), значи загађење река, питке воде и ваздуха, што доноси болести, много разних болести и прераних смрти“, написао је владика.

„А ми нисмо, подсећам вас још једанпут, одговорни само за себе и само за данас – наша (не)одговорност ће утицати и на живот генерација које тек долазе. Имамо ли савести да се носимо с тим? Ако се још увек двоумите, погледајте то дете које сада спава или се игра поред вас, јер ћете једнога дана њој или њему подносити рачун за оно што нисте данас спречили, а могли сте“, додао је он.

https://nova.rs/vesti/drustvo/vladika-grigorije-kao-hriscanin-episkop-gradjanin-i-covek-ne-podrzavam-iskopavanje-litijuma/