Шта видимо када одемо на концерт? Гомилу подигнутих телефона. Шта видимо док чекамо у реду или се возимо градским превозом? Или док, једноставно, ходамо улицом? Гомилу погурених силуета које гледају у телефон. Шта је прво што радимо ујутру када се пробудимо? Ухватимо се за телефон. А уз шта се успављујемо? Опет уз телефон. Где се скривамо од непријатних ситуација и досаде? Унутар бљештаве светлости телефона. Да ли вам се икада десило да изађете са неким на пиће, а он свако мало нешто проверава на телефону? Да ли сте, не дај Боже, ви били тај неко? И тако у недоглед…
Често размишљам о свом искуству и закључио сам да након што ми је први пут уведен интернет, у шестом или седмом разреду основне школе, више никада нисам осетио континуитет радости и елана које сам дотад осећао, осим у тренуцима када сам везивао дане без технологије или уз минимум технологије. А да не помињем моменат када су се појавили ,,паметни телефони“, који су донели могућност ношења интернета где год да смо.
Све претходно изречено није никакво ново запажање. Последњих година све је више текстова, емисија и научних радова о проблему који евидентно постоји. И то је једна позитивна ствар. Први корак је начињен, проблем је примећен. Сада преостаје пронаћи решење, јер је стање неодрживо. Једно од решења које се највише помиње јесте оно најекстремније: тотално одбацити све. Мислим да можемо то много боље и елегантније, јер интернет никако није апсолутно зло. Напротив, данас је прикупљање знања доступније него икад. Путем интернета се могу пронаћи и читати добре књиге, слушати предавања, али и упијати практична знања. Лично, на тај начин сам научио да обављам ситне кућне поправке, основни сервис на бициклу и многе друге ствари.
Дакле, потребно нам је решење које ће, модерним језиком говорећи, оптимизовати наше коришћење технологије (са нагласком на интернету) и усмерити га тако да нам не одузима од аутентичног живљења и стапања са природом, нити од комуникације са другим људима.
Једно такво решење нуди нам Кал Њупорт, редовни професор компјутерских наука на Универзитету Џорџтаун. Дакле, ради се о човеку коме је суживот са технологијом у опису посла и који је нон-стоп њоме окружен. Ипак, он је у том смислу тотално атипичан, па тако не користи нити једну од друштвених мрежа, а интернет своди на минимум. Написао је књигу Дигитални минимализам, што је заправо његов назив за философију сврсисходног коришћења технологије.
Након што сам ову књигу прочитао по други пут, уверен сам да је значајно поделити основне смернице које она пружа и, у сваком случају, препоручити свима да је прочитају. Неки ће рећи да начин коришћења интернета зависи искључиво од нас. То и јесте и није тачно. Образложење ће бити у наставку текста.
ДИГИТАЛНИ МИНИМАЛИЗАМ
По објављивању књиге Дубоки рад, Кал Њупорт је, најпре, сасвим случајно, а затим у циљу истраживања, почео да разговара са људима о њиховом односу према технологији, а пре свега према интернету. Оно што је, мање-више, било заједничко за све њих, јесте осећај исцрпљености, али и неспремност да се одрекну Инстаграма и других апликација. Његов закључак био је да је потребан нов однос према коришћењу технологије. Позивајући се на принцип да мање може бити више, на минималистичке идеје Хенрија Дејвида Тороа и на мисли Марка Аурелија о спокојном животу укорењеном у једноставности, своју философију назвао је дигитални минимализам и о њему написао књигу.
Њупорт у својој књизи окреће ствари наопачке: док би многи рекли да је стил живота дигиталних минималиста екстреман, за дигиталне минималисте су ствари обрнуте: екстремно је то колико времена сви остали проводе буљећи у екране.
СТРУКТУРА КЊИГЕ
У првом делу књиге, Њупорт образлаже философске темеље дигиталног минимализма и представља конкретне методе за усвајање ове философије, назвавши их дигиталним рашчишћавањем. У наставку аргументује зашто је дигитални минимализам управо оно што је данашњем појединцу потребно.
У другом делу разматра идеје и даје предлоге како осмислити богат живот базиран на дигиталном минимализму. Њупорт наглашава колико су важни самоћа и развој квалитетних слободних активности, затим колико и зашто је битно не коментарисати или ,,лајковати“ објаве (да се нашалим: осим на страници Ментални Хигијеничар) и окружити се људима сличних тежњи.
У ,,Волдену“ Торо пише своју познату реченицу: ,,Већина људи води живот тихог очаја.“ Али ређе се цитира одговор на ово, који долази у следећем одломку:
,,Но они искрено мисле да није остало никаквог избора. Али чиле и здраве нарави памте да је сунце свануло бистро. Никад није прекасно да одустанемо од сопствених предрасуда.“
Оно што нам Њупорт саопштава кроз Торову мисао, јесте да друштвене мреже нису нужност и да се без њих апсолутно може. И сам сам мислио да ће се нешто катастрофално десити ако обришем приватне профиле на мрежама, да ћу се изоловати, а оно што сам добио након неколико година од брисања јесу бољи међуљудски односи, дубља комуникација и одвајање важних људи од оних других.
а) први део
Већ је наведено шта су главни правци првог дела књиге. У њему Њупорт приказује како су се развијали Ајфон и Фејсбук, који у почетку нису били ни налик ономе што данас представљају. Наводећи релевантне радове и књиге, Њупорт приказује колико се улаже у тзв. економију пажње, која се, јасно је, бави механизмима привлачења пажње корисника и њеног искоришћавања за зараду. Он износи тезу да ако се толика средства улажу у такав систем, онда није све до глупости или слабог карактера људи. Дакле, наравно да је човеков избор кључан, али је и чињеница да се годинама улажу милиони како би се окупирала његова пажња. Да ли сте знали да су број кликова и време проведено на Фејсбуку вишеструко порасли када је иконица о новом обавештењу, поруци и захтеву за пријатељство из плаве пребачено у црвену боју – боју упозорења?
Људи нису подлегли екранима зато што су лењи, већ зато што су уложене милијарде долара у то да се тако нешто догоди.
У прилог овоме, Њупорт наводи случајеве у којима су се у великим компанијама попут Гугла и Фејсбука појављивали узбуњивачи и људи који су се јављали као противници економије пажње, а завршавали или тако што су премештани на друга радна места, или су губили посао.
Читав организам друштвених мрежа функционише по принципу рулета. Сваки пут кад се човек спрема да уђе на неку од мрежа, у његовом мозгу јављају се исти механизми као код коцкара који на рулету чека да точак стане. Он ишчекује шта ће добити, да ли ће бити нових обавештења и порука, да ли ће видети неку занимљиву објаву, а у свему томе му помажу пажљиво осмишљене комбинације боја, алгоритми за приказивање објава итд. Уколико не буде ничег занимљивог или, у преводу, на рулету не изађе његов број, он постаје незадовољан и несрећан, све до наредне партије. И тако у круг, сатима, данима, месецима и годинама…
Треба ли уопште говорити о суманутој борби за лајкове и поређење са животима других? А знамо и сви да су на друштвеним мрежама сви насмејани и живе савршене животе…
Решење
Кал Њупорт зачетак решења види у томе да се престане са коришћењем интернета на 30 дана (осим у домену посла), након чега ће се искристалисати шта је човеку заиста потрено на интернету, а шта не, и издефинисати правила за коришћење технологија. Током тог периода вреди проналазити себе у неким другим активностима, учењу нових ствари и тако даље, што је и најбитнија ствар. У испитивању овог решења, Њупорт је спровео истраживање са пар десетина људи који су пристали да учествују у експерименту и да му свакодневно пишу извештаје о томе како се осећају. Сви су отприлике имали исти пут: првих дана им је било невероватно тешко, досадно и били су избезумљени, да би затим, како је време пролазило, постајало све лакше, док нису заволели нови, испуњенији живот.
Филтер и формула коју Њупорт прилаже као минималистичку проверу технологије је следећа:
Како бисмо одлучили хоћемо ли неку необавезну технологију вратити у живот на крају дигиталног рашчишћавања или нећемо, та технологија мора:
 служити нечему што за нас има велику вредност (није довољно да нуди некакву добробит)
 бити најбољи избор за коришћење технологије у сврху служења тој вредности (ако то није, заменићемо је нечим бољим)
 имати улогу у нашем животу ограничену стандардним оперативним поступцима који одређују где се и како њоме користимо
а) други део
Овај део Њупорт почиње причом о томе колико је самоћа важна за живот човека. Он наводи једну дефиницију самоће која каже да је то субјективно стање у коме наш ум не прима улазне информације од других умова. Дакле, у самоћи се може уживати и у пуном кафићу или возу, као што се може десити да се самоћа неће наћи ни у најмирнијој шуми уколико се допусти спољним информацијама да надиру. Ту се не мисли само на разговор са другом особом, већ и на читање књиге, слушање подкаста, гледање телевизије и скоро сваке активности која подразумева коришћење екрана телефона.
,,Сва несрећа људи произилази само из једнога – што не знају остати у миру у соби.“ – Блез Паскал
Феномену да човек никако не може да остане сам, Њупорт даје назив депривација самоће, а то је стање у коме не проводимо готово нимало времена сами са својим мислима и без улазних информација од других умова.
Избегавањем самоће пропуштамо све оно добро које она пружа: могућност да јасније сагледамо тешке проблеме, доведемо у ред своје емоције, пронађемо моралну храброст и учврстимо односе. Стога, ако патите од хроничне депривације самоће, опада вам квалитет живота.
Као најбољу самотњачку активност Њупорт наводи шетање, уз навођење свог искуства и примера најпознатијих ,,шетача“ попут Ничеа. Ја бих на то додао и вожњу бицикла. Заиста сјајна активност!
Да ли је довољно само оставити технологију и прихватити самоћу? Не! Празнине које су се приказале након престанка употребе интернета, а које су све време биле ту, само замаскиране јефтином забавом, треба попунити слободним активностима и учењем нових ствари. То могу бити разноразне поправке, занат, играње неког спорта, свирање, цртање, дружење, волонтирање.
ЗАКЉУЧАК
Без икакве сумње, потребно је преиспитати наше навике и наш однос према технологији. Књига Дигитални минимализам представља само један корак у том преиспитивању, али значајан корак, који треба размотрити и применити. Уколико желимо да останемо људи, да живимо у складу са природом, све ово биће нужно. У супротном, од наше врсте остаће само назив, а ми ћемо бити нешто друго, нешто ближе роботима.
Да ли ћемо одмах применити дигитално рашчишћавање од 30 дана? Хајде да, за почетак, одвојимо један дан у недељи када нећемо ,,скроловати“ и уносити у себе гомилу непотребног садржаја. Живот је много лепши од тога…
аутор: Ђорђе Спасић, оснивач и уредник блога Ментални Хигијеничар

https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2024/08/17/да-ли-су-екрани-киднаповали-наше-живот/

Гранични поремећај личности је ментална болест која озбиљно утиче на нашу способност да управљамо емоцијама. Од тог губитка емоционалне контроле човек постаје импулсивнији, а његов осећај према самом себи и према другима погоршава се. Срећом, поједине методе и технике могу помоћи људима да управљају симптомима граничног поремећаја личности.
Који су знаци и симптоми граничног поремећаја личности
Особе са граничним поремећајем личности могу доживети интензивне промене расположења и осећати неизвесност о томе како виде себе. Њихова осећања према другима могу се брзо променити, рецимо од екстремне блискости до крајње несклоности. Због таквих променљивих осећања односи са другима могу постати нестабилни, често праћени емоционалним болом.
Они са граничним поремећајем личности такође ствари често посматрају искључиво, иду из крајности у крајност, на све гледају као на апсолутно добро или апсолутно лоше.
Оно што их интересује или оно за шта се залажу брзо се мења, па делују другима импулсивно или непромишљено.
Осим тога особе са граничним поремећајем личности се понашају и овако:
Из (ирационалног) страха да их партнер не напусти, брзоплето улазе у романтичну везу или је такође муњевито завршавају.
Са породицом, пријатељима и вољеним особама имају интензиван и нестабилан однос.
О себи имају искривљену и нестабилну слику.
Често се понашају импулсивно и ризично, рецимо махнито троше новац, не користе заштиту током секса, злоупотребљавају недозвољене супстанце, воле брзу вожњу, преједају се.
Самоповређују се.
Често им се враћају самоубилачке мисли или претње.
Расположење им је врло интензивно и веома променљиво, са епизодама које трају од неколико сати до неколико дана.
Хронични осећај празнине.
Испољавају снажан бес или имају проблеме са контролом беса.
Имају осећај одсечености од себе, као да посматрају себе изван свог тела.
Врло је важно знати да неће сви са граничним поремећајем личности доживети све ове симптоме. Озбиљност, учесталост и трајање симптома зависе од особе и њене болести. Ипак, за људе са граничним поремећајем личности везује се значајно већа стопа самоповређивања и суицидалног понашања од опште популације.
Који су фактори ризика за гранични поремећај личности
Студије показују да генетски, еколошки и друштвени фактори могу повећати ризик од граничног поремећаја личности. Ти фактори су:
Породична историја: Они који имају блиског члана породице (родитељ или брат или сестра) са овом болешћу у већем су ризику да развију гранични поремећај личности због заједничких генетских фактора.
Структура и функција мозга: Истраживања показују да људи са граничним поремећајем личности могу имати структурне и функционалне промене у мозгу, посебно у деловима који контролишу емоције. Међутим, није јасно да ли су ове промене довеле до поремећаја или су узроковане поремећајем.
Окружење, културни и друштвени фактори: Многи људи са граничним поремећајем личности пријављују да су током детињства доживели трауматичне животне догађаје, као што су злостављање или напуштање, одрастање у дисгункционалним породицама са сукобима.
Како се дијагностикује гранични поремећај личности
Лиценцирани стручњак за ментално здравље – као што је психијатар, психолог или клинички социјални радник – може да дијагностикује гранични поремећај личности на основу темељне процене симптома, искустава и породичне историје болести. Пажљив и детаљан медицински преглед може помоћи да се искључе други могући узроци симптома.
Гранични поремећај личности се обично дијагностикује у касној адолесценцији или раном одраслом добу. Некад се и особама млађим од 18 година може дијагностиковати гранични поремећај личности ако су њихови симптоми изражени и трају најмање годину дана.
Које друге болести се јављају са граничним поремећајем личности
Гранични поремећај личности се често јавља са другим менталним болестима, као што је посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Ови поремећаји који се истовремено јављају могу отежати исправну дијагнозу и лечење граничног поремећаја личности, посебно када имају симптоме који се преклапају. На пример, особа са граничним поремећајем личности такође може имати симптоме тешке депресије, ПТСП-а, биполарног поремећаја, анксиозности или поремећаја у исхрани.
Како се лечи гранични поремећај личности
Уз прави третман заснован на чињеницама, многи људи са граничним поремећајем личности имају блаже симптоме и квалитетнији живот. За особе са граничним поремећајем личности важно је да се лече код лиценцираног стручњака за ментално здравље.
До бољитка може проћи доста времена и зато је и за пацијента и за породицу врло важно да буду стрпљиви, да се придржавају плана лечења и да траже подршку.
Неким особама са граничним поремећајем личности треба и интензивна, често болничка нега због озбиљних симптома, док други могу да функционишу уз амбулантну негу.
Психотерапија
Психотерапија је главни третман за особе са граничним поремећајем личности. Ради се један на један са лекаром и у групи.
Дијалектичко-бихејвиорална терапија (ДБТ) развијена је посебно за особе са граничним поремећајем личности. ДБТ се служи концептом свесности о тренутној ситуацији и емоционалном стању. ДБТ такође помаже људима да управљају интензивним емоцијама, да смање самодеструктивно понашање и побољшају односе с другима.
Когнитивно-бихејвиорална терапија (ЦБТ) може помоћи људима са граничним поремећајем личности да идентификују и промене основна уверења и понашања која потичу из нетачних уверења и изазивају проблеме са другима. Уз ЦБТ је могуће смањити промене расположења, симптоме анксиозности и самодеструктивно понашање.
Лекови
Улога лекова код граничног поремећаја личности и даље није сасвим дефинисана и зато лекови обично нису главни третман за ову болест. У неким случајевима психијатар може препоручити лекове за специфичне симптоме или паралелне проблеме као што су промене расположења или депресија.
Такође, лекови понекад могу изазвати нежељене ефекте и зато је врло важно разговарати са својим лекаром о свим изазовима.
***
Где потражити помоћ
Психоцентрала
Телефон: 065/22-88-886 (радним данима од 8х-16х)
Email: ordinacija@psihocentrala.com
Црногорска 2, Савски Венац, Београд – Психоцентрала на интерфону
Центар Срце
Телефон: 0800-300-303
Email: vanja@centarsrce.org.
Клиника за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић
Вишеградска 26, Београд
Централа 011/3636400
Национална СОС линија за превенцију самоубиства
Телефон: 0800/309-309
Институт за ментално здравље
Палмотићева 37, Београд; телефон: 011/3307 500
Паунова 2; телефон: 011/2666 166, 011/2664 555

https://nova.rs/magazin/zdravlje/granicni-poremecaj-licnosti-zasto-nastaje-i-kako-se-leci/

Те 1987. године, летовали смо у Башким Водама, у Хрватској, у војном хотелу „Сутјеска".
Мама каже да смо путовали возом од Београда до Кардељева, некадашњих, па поново садашњих Плоча, на југу Хрватске.
Ноћна вожња, неизбежно печено пиле које смо сестра и ја раскомадале тек што је воз напустио Београд, препуни вагони, кофери и платнене столице на расклапање.
Сећам се и тамно бордо плишаних седишта у купеима.
Тих година су се у нашим породичним летовањима смењивала радничка или војна одмаралишта.
Од распада Југославије таквог одмора на мору више нема.
Многа одмаралишта су порушена, запуштена, а малобројна и издата.

Природа гута бетон
Сунце пржи четинаре које немилосрдно испуштају сокове, мешајући се са мирисима лаванде, смиља и јода који испарава из Јадранског мора.
Иза растиња се жалосно се уздижу бетонски, огољени зидови некадашњег дечијег одмаралишта „Јелса" на Хвару, у једној од најлепших увала на приморју.
Грање, дрвеће и шибље пробило је подове и плафоне, неки делови су спаљени и срушени и сада су неми сведоци времена када је ову сабласну тишину, коју прекида само звук зрикаваца, надјачавала граја деце.

После више од 30 година, поново сам ту, у царству у којем сам провела неке од незаборавних летњих дана.
Крупним корацима јурим по у шибљу зараслом комплексу, док сапутницима објашњавам где се шта налазило.
Док незаустављиво причам, у тренутку ми замирише чувена бела кафа из металног лончета коју смо, као и заслађени чај, пили уз доручак.
Није ми било до купања, као да нисам могла да се опустим и уживам, окружена сабласно празним зградама.
Нисам ни приметила да су ми се очи напуниле сузама.
„Ево ти марамица и идемо", кратко ми је рекла ћерка журећи ка колима.

Нема одмора без три недеље
Петроније Поњавић, београдски учитељ у пензији, готово се до детаља присећа одлазака са школском децом на летовање.
„Најлепша одмаралишта су била на хрватском приморју.
„То ми је толико било лепо, да сам малтене живео за тренутке да одем са децом на море, зими и лети", прича сетно Поњавић за ББЦ на српском.

Путовали су авионом до Сплита, па потом до летовалишта, а пут није представљао велики трошак за родитеље, чији буџети у то време нису „патили", јер су овакви одмори били већински субвенционисани из државних буџета.
Летовало се у Милни или Болу, на острву Брач, а посећивали су и Хвар.
Сада су то ексклузивна летовалишта где је тешко наћи апартмански смештај у сезони за мање од 100 евра дневно.
Обично су остајали три недеље, јер је „било добро за здравље деце", каже Поњавић.
„Деца су уживала, шетали смо по острву, пентрали се по стенама, обилазили винограде, пецали, купали се и понекад имали наставу", сећа се Поњавић.

Колега из редакције гледа архивске фотографије одмаралишта у Јелси се подсетио „круга у којем смо гледали представе".
„Сећам се и ове телефонске говорнице на рецепцији одмаралишта", прича ми са широким осмехом на лицу.

Маратонски судски процеси
Током 1980-их, Југославију су почели да сустижу економски, а убрзо и политички проблеми који су довели до распада заједничке државе.
Нека од одмаралишта у Хрватској била су у доба Југославије у власништву Центра дечијих летовалишта и опоравилишта Београда.
„Пред хрватским судовима водимо спорове последњих седам, осам година.
„Ништа се не дешава и нисам оптимиста да ће нам вратити те објекте", каже Иван Јерговић, директор Центра.

Трошкове дечијег боравка и пута сносила је тадашња Самоуправна интересна заједница (СИЗ) у чијој је надлежности било и здравство, објашњава.
„То је било лепо, али финансијски неодрживо", каже Јерговић.
Поред Јелсе, Центар је управљао и одмаралиштима у Хвару, Милни на острву Брач, Промајни у Макарској и Јакљану, острву близу Дубровника.

Тужна судбина војних и радничких одмаралишта
Војна одмаралишта и хотели, у време Југославије изграђени дуж хрватске обале, већином су запуштена и напуштена.
„Тата је био војно лице и слике из детињства увек ме врате у војни хотел у Купарима.
„Какав је то спектакуларан одмор био, посебан осећај који се мешао са поносом што је то некако наше и што смо се осећали као код куће", каже 55-годишњи Дејан Новаков из Панчева.

Новаков је видео фотографије Купара данас и нема намеру поново да оде, макар и у обилазак.
„Не желим да кварим старе успомене", каже.
Огромни бетонски костур обрастао бршљеном у који као да никад нико није крочио данас делује као идеална сценографија за хорор филм.
До објављивања овог текста, ББЦ није добио податке Министарства одбране Србије о њиховој судбини.

„Војна, дечија и радничка одмаралишта представљају сукцесијску имовину којом се управља на основу Закона о управљању некретнинама у власништву Хрватске.
„Враћање имовине или исплата накнаде биће могући тек када буду склопљени додатни билатерални уговори", кажу у хрватском Министарству просторног уређења, градитељства и државне имовине за ББЦ на српском.
Министарство је „овлашћено" да даје некретнине у закуп најдуже на 30 година и до сада је склопљено укупно 19 уговора, али је девет раскинуто због неплаћања ренте, објашњавају.
„Разлог таквом расплету јесте чињеница да поступак раздруживања некадашње СФРЈ још није окончан".

У Црној Гори нека одмаралишта раде

За разлику од Хрватске, поједина одмаралишта у Црној Гори и даље су у власништву српских јавних предузећа, али има и оних која су продата.
Међу њима је и највеће радничко одмаралиште у некадашњој Југославији „Бисерна обала" у Чању.
„Фирма 'Рекреатурс Београд' која је била власник многих радничких одмаралишта у СФРЈ продата је компанији 'Вила Олива' из Црне Горе.
„Сви њихови објекти сада су у нашем власништву, а од радничког одмаралишта направили смо луксузни комплекс који заузима пола Чања", кажу из ове компаније за ББЦ.
Одмаралиште је било у великом минусу јер тако није могло да се послује, објашњавају.
Успомене са летовања из Чања и Бечића, два приморска црногорска града, највише памте радници јавних предузећа у Србији.
„Ишао сам као дете у радничко одмаралиште 'Бисерна обала' у Чању, а касније сам одлазио и преко фирме у којој сам запослен.
„Најбоље су биле радничке спортске игре које смо ту имали, била је то права забава", прича Игор Василије из Београда.

Никола Марић је први пут учествовао на Спортским сусретима радника у Чању 1994. године.

„Игре су окупљале више од 2.000 учесника из Србије и Црне Горе и одржавале су се у одмаралиштима јавних предузећа", каже Марић, запослен у српском јавном предузећу „Беоелектране".

Касније су ови скупови организовани у Бечићима, у одмаралишту Нафтагаса, а последњих година у Будви, у некадашњем објекту Електропривреде Србије.

Успомене не бледе, али оваквих летовања, без финансијских брига, одавно нема.
И вероватно их никада више неће ни бити.

https://www.bbc.com/serbian/cyr/balkan-69247016

Baby Food Factory, чланица Нелт Групе, већ трећу годину заредом подржава Прву народну кухињицу за бебе коју води удружење “Анђели Севера”. Седмом донацијом Нутрино производа, овог пута у вредности од 1,1 милион динара, компанија је потврдила своју континуирану посвећеност помагању социјално угроженим породицама широм Србије.
Хуманитарно удружење “Анђели Севера” основало је прву солидарну кухињу за децу до две године. Њихов циљ је снабдевање социјално угрожених породица из целе Србије основним животним намирницама и од непроцењивог је значаја за многе који се свакодневно боре да обезбеде адекватну исхрану и основне потребе за своје малишане.
„Свака донација значајно доприноси побољшању услова живота малишана из Прве Народне кухињице за бебе Србије и омогућава им здравији и срећнији почетак живота. Сви видови помоћи су од непроцењиве вредности за породице којима помажемо, као и за наш рад. Управо из тог разлога велику захвалност дугујемо Нелт Групи и компанији БФФ који су наша подршка од првог дана рада кухињице“, изјавила је Дејана Драшкић, оснивачица Удружења „Анђели Севера“ из Бачке Тополе.
Марина Булут, директорка БФФ, сматра да је задатак сваке компаније да допринесе заједници и подржи иницијативе које имају позитиван утицај на друштво. ”Своје пословање темељимо на принципима друштвене одговорности и производњи најквалитетније хране за све генерације. Брига о деци и здравом одрастању је императив којим се водимо и због тога тежимо да помогнемо онима који не могу доћи до редовних оброка. Свака донација чини разлику у животима деце и њихових породица. Нелт Група је стратешки посвећена континуираној подршци заједницама у којима послује и позивамо и друге компаније да се укључе и помогну Удружењу“, истакла је Марина.
 

https://zelenaucionica.com/andjeli-severa-prva-solidarna-kuhinja-za-bebe-do-dve-godine-dobila-vrednu-donaciju/

Владика Григорије поручио је вечерас да је као хришћанин, епископ, грађанин и човек против ископавања литијума и уништавања плодне долине Јадра или било које друге.

„Добио сам много ваших порука у вези са ископавањем литијума и Рио Тинтом. Као хришћанин и епископ, као грађанин и човек – не подржавам ископавање литијума и уништавање плодне Долине Јадра или било које друге“, написао је он.

„Јер смо нераскидиво повезани са земљом, чему нас уче и Стари и Нови завет. Јер смо створени од праха земаљског, земља нам је храна и постеља, и у земљу ће наша тела, до васкрсења, бити положена. Јер се и Бог сјединио с том истом земљом, и метафорички и дословно, и то тако што је постао један од нас, од земље сазданих. Јер је земља дар љубави Божије, знамен нашег завета с Богом, наша мајка хранитељка, наша колевка и дом. Јер човек који греши земљи, који је ружи, загађује, израбљује – због свега горе наведеног – греши своме божанском Оцу, греши телу његовога Сина и нашега спаситеља. Греши својој мајци. Греши самоме себи“, додао је владика.

„А ако пак нисте ни хришћани, ни верујући, ако вас ове речи не дотичу, онда вас подсећам на неколико чињеница које, без обзира на то ко сте и у шта (не) верујете, не можете и не смете занемарити. Плодна и родна земља је оно највредније и најлепше што у својој домовини имате. Ако сте бар једном у животу газили по зеленој ливади, ако сте се огледали у бистрој реци, ако сте некад захватили руком са шумског извора, одмарали поглед на зрелом класју, јели шљиву из Шумадије или малину из Јадра, онда врло добро знате о чему говорим.“

„И, на концу оно најважније, што не тврдим ја као теолог већ научна јавност и досадашња искуства са ископавањем литијума: уништавање земље није само пуко уништавање плодног тла, оно значи и нови егзодус становништва (као да нас није већ превише расеано по свету), значи загађење река, питке воде и ваздуха, што доноси болести, много разних болести и прераних смрти“, написао је владика.

„А ми нисмо, подсећам вас још једанпут, одговорни само за себе и само за данас – наша (не)одговорност ће утицати и на живот генерација које тек долазе. Имамо ли савести да се носимо с тим? Ако се још увек двоумите, погледајте то дете које сада спава или се игра поред вас, јер ћете једнога дана њој или њему подносити рачун за оно што нисте данас спречили, а могли сте“, додао је он.

https://nova.rs/vesti/drustvo/vladika-grigorije-kao-hriscanin-episkop-gradjanin-i-covek-ne-podrzavam-iskopavanje-litijuma/

Институт за трансфузију крви Србије организује акције добровољног давања крви од 5. до 11. августа 2024. у Београду и другим градовима Србије.
Под паролом „Желите ли да урадите нешто веома важно данас? Дајте крв… рачунамо на вас!“ Институт организује акције током целе године јер је потреба за крвљу и крвним продуктима велика. У Србији је потребно да буде 40 давалаца крви на 1000 становника (4%), а тај проценат се годинама креће око 3%.
Добровољно дајте крв у свом граду или општини. Ваш дар је од непроцењиве вредности – хвала што га делите са другима.
Институт за трансфузију крви Србије – акције
Понедељак, 5. август 2024.
Пожаревац, Дом Црвеног крста… 8.00-14.00
Смедерево, Спортска хала… 8.00-14.00
Нови Београд, стари Меркатор, аутобус… 9.00-12.00
Уторак, 6. август 2024.
Ваљево, Црвени крст… 9.00-15.00
Владимирци, Конак, аутобус… 9.00-14.00
Среда, 7. август 2024.
Костолац, Термоелектрана „Костолац Б“… 10.00-14.00
Петровац, Црвени крст… 9.00-14.00
Шабац, Културни центар… 9.00-15.00
Лазаревац, Центар за културу… 10.00-16.00
Обреновац, Термоелектрана „Никола Тесла А“… 8.00-14.00
Лајковац, код поште, аутобус… 9.00-15.00
Четвртак, 8. август 2024.
Лозница, Вуков дом културе… 10.00-15.00
Обреновац, Црвени крст… 9.00-14.00
Смедеревска Паланка, Месна заједница „Доњи град“… 9.00-14.00
Петак, 9. август 2024.
Чукарица, Пожешка улица, код Дома здравља, аутобус… 9.00-13.00
Љиг, трг, аутобус… 9.00-14.00
Субота, 10. август 2024.
Раковица, Видиковац, Храм Светог Преображења Господњег, аутобус… 9.00-14.00
Палилула, Борча, Стоп Shop Ретаил Парк, аутобус… 10.00-15.00
Недеља, 11. август 2024.
Нови Београд, Делта city, аутобус… 10.00-13.00
Земун, Форум Парк,аутобус… 10.00-13.00
Кад дарујете крв, она отпутује до нечијег срца.
Институт за трансфузију крви Србије – инфо
Адреса: Светог Саве 39
Радно време: радним данима од 7.00 до 19.00, суботом од 8.00 до 15.00
Телефони: 011/2443-651, 011/3812-700
Е-маил: itks@nbti.org.rs

https://www.danubeogradu.rs/2024/08/institut-za-transfuziju-krvi-srbije-dobrovoljno-davanje-krvi-5-11-avgust-2024/

У оквиру беседе управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, осврнуо се на срамно исмевање хришћанских светиња приликом званичног отварања Олимпијаде у Паризу и, између осталог рекао:
– Погледајте отварање Олимпијаде у Паризу. Исмевање хришћанских светиња. Отворено исмевање хришћанских светиња од стране корпоративног капитала до те мере да није поштеђено чак ни једно од можда најлепших уметничких д‌ела – „Тајна вечера“ Леонарда да Винчија. До те мере је то прешло сваку границу да је чак и Илон Маск реаговао. Човек који није хришћанин, који је можда у најбољем случају агностик, који поштује хришћанство зато што хришћанство има најузвишенији етички систем. Каже да је то нешто недопустиво колико је то увредљиво за хришћане, али томе смо и сами криви, а рећи ћу вам и зашто. Зато што не држимо до своје вере и до свог хришћанског призвања, до своје части. Ако бисмо држали глобално гледано, начелно сви, и ми православни и римокатолици и протестанти, ми бисмо рекли „нећемо куповати производе тих компанија које су спонзорисале тај догађај, уколико се не извине и уколико не осуде тај перформанс“; „нећемо гледати телевизије које су пренеле тај перформанс уколико га не осуде“; „нећемо куповати новине које су преносиле тај перфоманс, уколико га не осуде“. Дакле, немамо чврстину, немамо карактер и то је проблем. Велики проблем нашег времена и хришћана савремених. Стога браћо и сестре, да будемо људи чврсте вере, чврстог карактера, да своју веру поштујемо, да своје хришћанско призвање ценимо, да Господа Бога славимо и да никада не дамо да се хули име Божије – закључио је презвитер др Оливер Суботић.

цео текст

Три дечака донирала косу за децу оболелу од рака

Тројица дечака из Лознице и Републике Српске донирала су, у једном дану, косу која ће бити искоришћена за израду перика потребних деци која се лече од најтежих болести.

Годинама су пуштали косу са истим циљем – да помогну својим вршњацима.

Дечаци Лазар и Тадија добили карте за Звездине утакмице: Остварен велики сан малих делија

Дечацима из нишког села Чокот, Лазару Живковићу и Тадији Петровићу, сан да и у овој сезони прате фудбалере Црвене звезде оствариће се и брже него што су се надали. Након што је цела Србија сазнала за вредну децу која продају лубенице и диње, не би ли купила сезонске карте, старије „делије“ нису остале равнодушне.

Како је за Н1 рекао Лазарев отац Зоран Живковић, фудбалски клуб Црвена звезда контактирао је породицу и обећао да ће Лазару у суботу поклонити сезонску карту. Подсећамо, кошаркашки клуб Црвена звезда већ је Лази обећао карте за места поред терена, кад год буде желео да дође на утакмицу.

Дечак, који иначе болује од СМА и користи инвалидска колица, али који од малих ногу са татом и пријатељима ревносно прати утакмице, остатак распуста провешће безбрижније, сада када је велика жеља испуњена.

Екстремни спорт у ком је небо граница: Репрезентативка Србије за Н1 о „скајранингу“

Дисциплина, пуно времена, упорност. Сати и стотине метара борбе. А на врху – понос. Тако изгледа бављење екстремним спортом – скајранингом (skyrunnig) који подразумева трчање на надморским висинама од 2.000 метара или више.

Лидија Радуловић из Београда представница је репрезентације Србије у скајранингу, а за портал Н1 испричала је колико је изазовно бавити се овим спортом, још недовољно развијеним у нашој земљи, као и који су јој врхови, на које се (досад) попела – најдражи.

Кинескиња која живи у Житишту ђак генерације

Основна школа „Свети Сава“ из Житишта одличјем ђака генерације ове године наградила је троје матураната. Као ђак генерације, са Вуковом дипломом и бројним наградама, основно школовање у овом банатском месту завршила је и Јин Леи Лиу, Кинескиња која се овде доселила са навршене две године.

Јин Леи Лиу има 15 година, рођена је у провинцији Зхе Сианг (Џи-ђан) у Кини, а њена породица се у Житиште доселила када је имала две године. Овде је сви ословљавају са Леа, а ове године Основну школу „Свети Сава“ завршила је као ђак генерације.

„Није ми било ништа тешко у вези са учењем, контролним задацима и одговарањима. Српски сам, као и остала деца, почела да учим са две године, слово по слово – па до речи, ни то ми није био никакав проблем“, каже она за РТВ.

Спасена четири живота, обављене нове трансплантације у Клиничком центру

Тимови за трансплантације у Универзитетском клиничком центру Србије обавили су током протеклог викенда трансплантације срца, јетре, два бубрега и рожњаче.

Захваљујући хуманости породице донора и врхунским трансплантационим тимовима, спасена су још четири живота, саопштило је Министарство здравља.

Бајага позвао српске олимпијце да му буду гости на концерту 31. августа на Ушћу

Кантаутор Момчило Бајагић Бајага позвао је српске олимпијце на концерт његовог бенда Бајага и инструктори 31. августа на београдском Ушћу.

„Драги наши олимпијци, у своје лично име и у име бенда Бајага и Инструктори, желим да свакоме од вас 112 репрезентативаца, пожелим срећу, добро здравље и успех на предстојећим Играма! Навијамо из свег срца за вас, али желим да знате да сте за нас, већ сада, сви ви истински победници“, пише на званичном Инстаграм профилу бенда Бајага и инструктори.

У објави се додаје да са великим задовољством и радошћу позивају све из Олимпијског тима на њихов велики концерт, 31. августа у Београду, на Ушћу.

Српски научник учествовао у најновијем открићу о расту супермасивних црних рупа

Српски астрофизичар Марко Мићић са Универзитета у Оклахоми био је део истраживања у коме су по први пут разоткривени потенцијални механизми настанка и раста првих супермасивних црних рупа недуго након великог праска.

Како је Мићић рекао за Тан‌југ, до тог открића, које може да има далекосежне последице на разне области астрономије, дошло се посматрањем са Хабл телескопа са циљем проучавања патуљастих галаксија у процесу интеракције, односно судара.

Бесплатна школа једрења за децу Једриличарског клуба „Земун“

Једриличарски клуб „Земун“ и ове године организује бесплатну школу једрења за децу која су заинтересована за овај спорт на води.

Тај клуб више од 10 година уназад организује летње школе за децу кроз коју је прошло до сада преко 1.000 деце.

Младунче мрког медведа враћено у природу

Младунче мрког медведа, старости пет до шест месеци, које је претходних дана без дозволе надлежних органа боравило у Етно селу „Вуковић“ у општини Бијело Поље, враћено је у природно станиште.

Младунче медведа је у добром физичком стању, у природу је враћено након преузимања од представника Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде и обављених консултација са представницима Агенције за заштиту природе и другим референтним стручњацима за ову проблематику.

https://n1info.rs/vesti/lepe-vesti-koje-su-obelezile-sedmicu-za-nama-19/

„Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?“ (Марко 8,36)

Тамо негдје, деведесетих година, православни теолози – између других и они са српског културног и националног простора – почели су да се баве питањима екологије, људских права, демократије, присуства Цркве у друштву. У извјесном смислу избором ових тема постизало се истовремено неколико паралелних „постигнућа“: сигнализовала се „еколошка свијест“ коју је снажно пригрлила фанарско-шамбезијевска теологија, „грађанском друштву“ и „невладином сектору“ послала би се порука о томе да се Црква не бави (само) презреним „србовањем“, слала се порука о томе да има још тема – осим страдања и изолације српског народа – којима се наши теолози могу да баве. За српско друштво у СРЈ и Српској – политички притиснуто, ратом уништавано, културно маргинализовано, деиндустријализовано и друштвено фрагментисано – „зелена агенда“ не само да није била адекватна тема него вјероватно да није била ни међу двадесет најважнијих тема. Но теолози се понекад труде да носе Сизифовска бремена космичке боли како не би морали много да се бакћу презреним шантићевским ранама Отаџбине. Бар неки од њих. „Екологија“ је у друштву опхрваном „Бљеском“ и „Олујом“, хиперинфлацијом и НАТО агресијом била само још једна лозинка са бијег. А можда је она то одувијек и била?

Зато ово није текст о “екологији”. Није бијег од стварности већ крик због стварности која ускоро може да нам затрује сваки аспект стварности.

Јер, видите: у име чега се данас Србија и Српска налазе пред пакленом провалијом експлоатације литијума – у Јадру и на Мајевици? У име екологије. Како то? Тако: да би неки калифорнијски или баварски хипстер могао да купи своју „тојоту“, „теслу“ или било који други „еколошки аутомобил“, потребно је да се разоре Јадар и Мајевица. Да би читава култура лажи, култура самообмане, култура моралне супериорности оних што једу сјеменке и не прљају планету могла да постоји, неопходно је да страда српска земља. Да страда – и да се још радује томе.

Медијска уцјена која се ових дана непрекидно провлачи кроз српске медије (с обје стране Дрине) једноставна је у својој демонској лукавости: или „напредак“ кроз копање литијума или „заостајање“. Збиља? Чак и када би та уцјена била тачна, нико да каже нашим „мудрим“ властима да су се спасили они који су закаснили на Титаник. Ако већ „развијени“ свијет срља у пропаст, можемо ли бар закаснити на тај брод?

Но остаје и даље питање: која је то цијена којом ће се плаћати ископани литијум? Најприје, више је него јасно да ће се платити уништавањем земље. Земља је вишезначна ријеч. Слојевита. Земља је комад тла које узмеш у руке: свештеник на православном опијели подсјећа сваког човјека да је земља и да ће наше тијело у земљи чекати други долазак Христов и виђење са ближњима. Земља смо, у земљу идемо: то не значи – како се често претпоставља да је земља због тога безврједна већ управо супротно: земља је света. Хришћани су од самих почетака историје Цркве осјећали ту везу између црнице у коју се тијело полаже и свештености човјековог живота. Ако се загади тај комад који држиш у рукама – шта ће уопште остати свето?

Земља је онај комад површине који зовемо очевином, дједовином: оно што нам је дато у залог од предака да га оставимо потомцима. Није ни чудо да се „екологија“ појављује у тренутку када престаје култура домаћинства: она је блиједи супстрат, морална апстракција, брига за „планету“ човјека који је сасвим преметнуо редослијед стварности. Како је већ Фјодор Михаилович примјетио моралну инверзију људи који страсно љубе човјечанство али ниједног конкретног човјека, тако и „еколог“ брине о пингвинима и китовима, емисији угљеника и фосилним горивима. Само га се не тичу Јадар и Мајевица или дјеца која товаре сумпор у сепете у Африци. Понекад га се тиче његов дом или „локална заједница“ али у већини случајева „еколог“ је „космополита“, грађанин свијета без адресе и земље и очевине. Слободни дух, неспутана машта, наивна душа, без коријена и без потомака. Шта ће му онда очевина – коме да је преда? Ионако је „одвећ много људи на земљи“. А шта ћемо ми којима је, ипак, стало и до дједовине и до дјететовине? Ако нам у име слободе добрих душа из првог свијета ове наше колонијалне власти продају земљу?

Земља је и отаџбина. Чак и чешће него само име „Србија“, код наших средњовјековних писаца спомиње се назив „српска земља“. Чему и коме затрована Српска и Србија, „српска земља“ прерована и уништена, сведена на јаловиште свијета. Ево, већ деценијама су од нас покушавали да начине културно јаловиште, демографско јаловиште, врједносно јаловиште, економско јаловиште, политичко јаловиште. И некако смо испод њихових резолуција и бомби, осиромашених и обогаћених уранијума, успјевали да се искобељамо и израстемо. Биће да је у томе проблем. Осим што им је профитабилно, врло им је и згодно да нас уједно затрпају јаловином и сахране у нашој земљи. Српска земља тако би била само апсолутно, метафизичко јаловиште на коме би неко накачио тробојку.

Но питање свих питања јесте: какве су то „понуде“ које српске власти не могу или не желе да одбију, по цијену невиђене срамоте коју гледамо ових дана? Зашто и под којим условима су пристали да сатру оно мало повјерења што их обичан Србин има у људе који му објашњавају да је „све под контролом“ и да ће оно што нам добри стари Шолц и Рио Тинто нуде – бити „за наше добро“? Зашто су баш сада пристали да више не играју ни улогу двосмислености, већ да се јасно оголе као немоћни колонијални управници и извршитељи туђих налога? Шта је то чиме се пријетило и шта се понудило да би се овако огољено и бескрупулозно кренуло у кампању оправдавања неоправдивог, у медијско понављање очигледних неистина о „добробитима“ и „прогресу“ који нас чека када земљу и душу продамо и предамо? Да ли је неки медијски маг процијенио да је међу Србима жаба већ довољно „скувана“ а народ одвећ уморан и дезоријентисан у толикој мјери да га је могуће замлаћивати мантрама о „развојној шанси“ и „новој Србији“ или се опет понавља правило да се српске власти надају да ће им народ лакше праштати и брже заборављати него што то чине наши „европски партнери“? Не знам, али рачуница је погрешна а посљедице несагледиве јер чином предаје српске земље Рио Тинту престаје могућност било каквог разликовања између „патриоте“ који остварује нелегалну добит и издајника који би директно да прода земљу и народ странцима. А у тој магли може да се деси исувише много тога, може да се опет појави она „велика тајна“ коју Србија тј српски народ крију и када се чини да су сасвим заспали.

Пријатеље који имају могућност да највишим властима пренесу поруке молим: објасните онима који у наше и ваше име доносе одлуке да и сами себи поткопавају темеље. Јер када људима дође вода до грла, још када се суочимо са страхом за дјецу, људи заборављају све обзире од којих се инаше састоји политички и друштвени живот.

Ко је – и у чије име – одлучио да ће да прода ову земљу – и црницу, и дједовину и Отаџбину – и зашто нуди наше душе Рио Тинту, ако му је већ фаустовски сасвим у реду да своју нуди за знање, моћ, новац, власт? Познају ли потписници разних „писма о намјерама“ да их гледају устаници из Јадра – они из Карађорђеве и Милошеве буне, они из Великог рата, они од вијека и до вијека – чије су кости заправо земља из које би се вадио литијум? Из колико Срба треба да се вади литијум? Колико душа предака и потомака кошта тај литијум?

Живимо апокалиптична времена – можда не посљедња, али сигурно: времена која откривају (што и јесте значење ријечи „апокалипсис“). Откривају се, и најзалуђенијима, обриси свачијих намјера, ма колико били запретени медијском скрамом.

Још је говорио Христос: „тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан.“ (Матеј 18,7)

о. Дарко Р. Ђого

https://iskra.co/reagovanja/o-darko-r-djogo-koliko-srpskih-dusa-kosta-gram-njemackog-litijuma/

Начин на који причамо са другима показује заправо много више о нама и нашим ставовима, нашем карактору, личности и мишљењу...

Избори и различита мишљења – како се суочавате са оним што је другачије од вашег? Како тече разговор двоје људи који се не слажу или немају исто мишљење о нечему, те праве различите изборе у животу?

Бити у праву, наметнути своје мишљење као једино исправно, поступати тако да разговор водите само са циљем да искажете неразумевање за потезе које други повлаче – а који утичу пре свега и једино на њихов живот… Чему то води? Има ли смисла и шта значи када се одбрана сопственог мишљења постави изнад сваког разумевања других?

На ову тему пише Оливера Ковачевић, породични психотерапеут:

– Где идете ове године на одмор?

– У Црну Гору. Херцег Нови.

– Шта ћете тамо? Поред толико лепе Грчке?!

– Свако бира оно што му одговара. Волим Боку, сваки пут видим нешто ново. Идемо колима, успут смо испланирали свашта нешто да видимо, посетимо, доживимо. Ја више волим активан одмор, за шта ми је Бока пун погодак.

– Ма каква Бока! Скупи су, нељубазни и не воле нас Србе тамо.

– Где ћете ви на одмор?

– Грчка, кућица једна поред Паралије, нема никог, жена кува, ми сами на плажи. Милина.

– Ви више волите пасивни одмор, где нема буке, гужве. Да се одморите од људи.

– То сви воле! Ваљда је то поента одмора. Требала би ти да размислиш о томе где ћеш на одмор следеће године. Даћу ти ја број телефона од ових људи код којих идемо жена и ја. Зашто бисте ишли у Црну Гору поред лепе Грчке?

Размишљајући о овом разговору, схватила сам да човек са којим сам причала није способан да уђе у туђе ципеле и покуша да разуме да појам одмора није увек исто дефинисан код свих људи.

Тамо где је одбрана свог мишљења важнија од разумевања, нема конверзације, само надмудривања.

Када изградимо позитивну слику о себи и разумемо своје изборе, мишљење других људи (неразумевање) нас неће изнервирати.

Апропо одмора. Уживајте у слободном времену где год да идете или не идете. Шта год да сте изабрали, верујте да је то најбољи начин да се одморите од ужурбаног живота који водимо.

Оливера Ковачевић, породични психотерапеут

https://www.detinjarije.com/tamo-gde-je-odbrana-svog-misljenja-vaznija-od-razumevanja-nema-konverzacije-samo-nadmudrivanja/

У време док сам водио Центар за проучавање и употребу савремених технологија при нашој помесној Цркви, стручној јавности сам, на основу вишегодишњег проучавања утицаја технологије на човека и друштво, предложио употребу методологије троструког кључа за „откључавање“ сложених технолошких дилема 21. века. Основна идеја тог приступа била је да се савремени технолошки изазови посматрају у три различита узастопна пролаза – критичком, контекстуалном и концептуалном – да би одговор био целовит и адекватан. У наредним редовима ћу применом те методологије пружити скромни допринос отвореној јавној дебати која се тиче предлога пројекта ископавања руде литијума (прецизније: минерала јадарита који у себи садржи литијум) у долини Јадра.
Први ниво методологије троструког кључа захтева непристрасну критичку анализу примене одређене технологије у пракси. Та анализа се изводи у pro et contra форми и тиче се студиозног одмеравања утврђених добрих и лоших страна конкретног технолошког решења. У досадашњој полемици у вези са ископавањем литијума сасвим јасно су се профилисале позиције „за“ и „против“. У првој се истиче приход који би рударењем литијума у долини Јадра био остварен и убрзан индустријски развој наше земље. Супротна позиција напомиње велику вероватноћу озбиљног угрожавања животне средине, узевши у обзир локацију потенцијалног рудника и ранија горка искуства неких држава. На пољу сучељавања ова два аргумента наредних месеци се очекује још интензивнија расправа српских стручњакâ, поготово из области хидрогеологије, биологије, екологије и економије.
Начелно гледано, овај почетни, критички ниво опсервације је потребан, али не и довољан, но тема ископавања литијума у Србији је крајње специфична. Наиме, веома лако се може десити да ниво критичке опсервације уједно буде и завршни уколико стручна јавност и даље буде изразито подељена. Разлог је једноставан: у cost-benefit анализи не постоје финансијске добити, ма колике биле, које могу покрити штету евентуалног угрожавања животног простора, а подељеност стручњакâ аутоматски значи и неизвесност која у домену заштите животне средине није паметна.
У наредном периоду ће се, највероватније, добар део тежишта полемике пренети и на саму могућност давања пуних гаранција очувања природног окружења, што ће посредно отворити тему личне одговорности. Подсетимо, с тим у вези, да у своје време уопште није предвиђен настанак глобалне еколошке кризе, а да за њу данас нико не одговара упркос очигледним последицама које сви осећамо на својој кожи. Стога се већ на првом нивоу критичког испитивања постављају два сувисла питања. Прво гласи: ко уопште може дати стабилне и одговорне гаранције за употребу технологије која је већ показивала негативан утицај на екосистем? Друго је: на који начин било ко лично може одговарати за евентуалну штету која би могла настати деценијама касније, кроз кумулативни ефекат примене те технологије?
Други ниво испитивања у оквиру методологије троструког кључа је контекстуални. Њиме се апострофира значај проучавања друштвеног оквира примене одређене технологије. То је јако важна тема јер је примећено да коришћење идентичне технологије у различитом друштвеном контексту често не даје сличне резултате. Стога је у разматрање ове теме неопходно укључити правнике, политикологе и социологе. На овом нивоу испитивања јасно примећујемо да је предлог пројекта ископавања литијума у Србији од самог почетка par excellence политичко питање које има шири геополитички контекст у који смо, хтели – не хтели, увучени од стране моћних глобалних корпорација и светских сила. Притисак (неко би рекао: подршка) две водеће западноевропске државе у погледу ископавања литијума у долини Јадра само су јасан одраз прагматичних геостратешких интересâ, а не бриге за нашу земљу. Све наведено имплицира потребу формирања прецизних механизама који би нас штитили од претварања Србије у рударску колонију. То, међутим, није ни једина ни главна тема коју треба разматрати у домену контекстуалне опсервације. Главни изазов је оштра поларизација у српском друштву, која може довести чак и до грађанских немира, којима би се радовали само српски непријатељи. Стога је решавање литијумске загонетке без узимања у обзир сложеног друштвеног контекста чист авантуризам који може имати несагледиве последице.
И на крају, преостаје нам концептуални ниво сагледавања овог технолошког пројекта, који је везан за проучавање концептуалне дубине и технолошке конвергенције. Технологија литијум-јонских батерија је релативно брзо потиснула претходну, никл-кадмијумску, а већ сада постоје назнаке о њеној конвергенцији ка будућим решењима која ће извршити нову смену технолошких генерација. Ипак, ово су само процене које се заснивају на одређеном степену вероватноће. Постоји, међутим, тема о којој на овом нивоу анализе можемо разговарати са потпуном извесношћу. Она се тиче комплементарности концепције пројекта рударења литијума са раније донетим стратешким документима Републике Србије везаним за друштвени интерес који се тиче есенцијалних ресурса – здравог ваздуха, чисте воде, плодног земљишта и квалитетне хране. Одговор на питање у којој мери постоји судар концепција на овом пољу остављам за разматрање стручњацима из датих области.
Лични став аутора текста је да актуелни предлог ископавања литијума у долини Јадра не може издржати темељну критику. Једноставно говорећи, на основу свега што смо до сада чули у јавној дебати, здраворазумско расуђивање указује на то да је ризик превелик за територијално малу земљу попут наше, поготово стога што би евентуалне последице биле практично неотклоњиве. Код територијално великих и индустријски развијених земаља (попут оних које нам сугеришу ископавање јадарита) ситуација је, рекло би се, значајно другачија јер због величине своје територије оне могу да експлоатишу руду литијума на локалитетима који носе неупоредиво мањи ризик од настанка еколошке катастрофе. Стога је мудро да великим државама уступимо авангардну позицију у домену технологије рударења литијума, али на њиховој сопственој територији, а да ми, који смо територијално мали, помно пратимо њихове активности и учимо на њиховом искуству.
Уосталом, чему толика журба? Литијум неће побећи из долине Јадра и стрпљиво ће чекати подно Цера све док технологија његовог ископавања не постане потпуно безбедна. Тачније – ако то икада постане.

Презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке.

Текст је објављен у Политици у рубрици Погледи, 25. јула 2024. (за објаву послат 19. јула 2024).

https://мисија.срб/троструки-кључ-за-сагледавање-литију/

Увек најнижа, последња у врсти. Неизбежна реченица у продавници: извините, је л‘ можете то да ми дохватите. Наочаре и то оне са дебелим стаклима. Коса на врату расте ниже него било коме другоме, па штрчи када покупим реп, то ме је увек нервирало. Чудна ушна шкољка, она лева у коју слушалица никако не може да уђе. Сви причају о тој менструацији, а ја сам се баш начекала да стигне. Да, зезали су ме у школи, а ја сам се све време питала, шта је и зашто је код мене све тако другачије?
Тако изгледа живот девојчице и још горе тинејџерке са Тарнеровим синдромом и урођеним мањком X хромозома. Само два посто беба са овом генетском лутријом на крају буде извучено као срећни добитник и роди се, само два посто девојчица са Тарнером преживи 24 недељу трудноће. Па ви реците да то није победа која заслужује живот свом снагом, живот којег смо се силном борбом докопале.
Тата лекар, чувао ме је и никад није желео да се осећам као пацијент. Дошло је време када сам сама схватила своју другачијост и у његовим књигама са факултета пронашла своју дијагнозу. Била сам љута на њега, свађала се, као свака тинејџерка. Тада ми није било јасно зашто ми он то није рекао, данас знам и хвала му на томе што ме је сачувао колико год и докле год је могао.
Дуго сам избегавала да јасно и гласно причам о Тарнеру – верном пратиоцу од рођења, као да сам га се стидела и бежала од свих могућих запиткивања и погрешних малограђанских тумачења. Ваљда је потребно да се довољно порасте, (не мислим на висину, то ми је што ми је) па да се коначно цео прихватиш, загрлиш и кажеш себи – да, то сам ја и нисам тако лоше испала.
И данас се сећам једне медицинске сестре која ми је када сам се уплашила од сазнања да сам, уз све „чари“ Тарнера, рођена и са једним бубрегом објаснила: Не секирај се, ћале ти је само искористио мало мање материјала него што је требало. Мањак материјала, али не и живота и снаге, тога ми не фали. Веровали или не, има неких лекара који ће маму која открије да чека ћерку са Тарнеровим синдромом, почети да убеђују да она није вредна живота и да би требало да је абортира.
Ово пишем у инат њима, а на знање тим уплашеним будућим мамама – са Тарнером се живи и те како и не дозволите да вам било ко каже другачије! Биће борбе, биће одласка код лекара, биће нервирања, биће лоших оцена из математике, јер, из неког разлога, то је један од симптома Тарнера – бројеви нам нису пријатељи. Када сам то открила као бољку, лакнуло ми је, нисам ја крива – Тарнер је. Одмах сам позвала маму да јој објасним: Еј, сада сам провалила зашто си морала да ми плаћаш приватне часове из математике!
Оно што је ретко и непознато буди страх и када сазнате да ћете ви и ваше дете морати да живите са тиме, нормално је и да се ухватитет за главу, заплачете, да се запитате – шта сада? Да то одагнамо, да понудимо подршку и одговоре на нека питања свим уплашеним и збуњеним родитељима и њиховим девојчицама, коначно је основано Удружење за подизање свести о Тарнеровом синдрому – Monox. Ми који покушавамо да са метар и по дохватимо највеће висине, ту смо да једна другој будемо мердевине и славимо то што смо опстале, то што смо баш ми у та два посто.

Аутор: Бојана Миловановић

https://nova.rs/vesti/drustvo/jedna-od-2-odsto-opstalih-ona-koja-se-dokopala-zivota/

Јапанци су познати у свету као изузетно интелигентан народ, a њихов образовни систем и уопштено однос према школи и образовању издвајају их од остатка света. Јапанци, наиме, децу од малих ногу уче правим вредностима.

Манири пре знања

У Јапану, деца немају озбиљније провере знања пре него што напуне 10 година. Они верују да прве три године школе ђаци требају да уче манире и да развијају личност. Деца се уче да поштују друге људе и да буду нежни према животињама и природи. Њих такође уче и да буду великодушни и солидарни, а развијају им и особине попут самоконтроле и емпатије.

Школска година почиње у априлу

И док бројне школе у свету почињу са радом у септембру или октобру, у Јапану оне почињу у априлу. Један од разлога је и тај што тада цвета чувена јапанска вишња. Њима је настава подељена у три семестра од 1. априла до 20. јула, затим од 1. септембра до 26. децембра, а потом од 7. јануара до 25. марта.

Ученици обављају послове домара

У јапанским школама, ђаци сами чисте учионице, кафетерије, па чак и тоалете. Они су подељени у мале групе и њихова задужења се ротирају током целе године. Њихов образовни систем верује да се деца тако уче тимском раду, али и да им то помаже да више цене и свој и туђи рад.

Ручак се једе у учионицама

Њима је свакодневно на менију здрава храна, искључиво од природних састојака, а једе се у учионицама. Они једу заједно са учитељима, чиме учвршћују везу са њима.

Ваннаставне активности су популарне

Већина деце након школе похађа и разне курсеве како би се уписали на што боље факултете или средње школе. Осим што проводе по осам сати у школи, на ваннаставне активности потроше још четири сата.

Не запостављају своју историју

Осим што уче традиционалне предмете, Јапанци често откривају чари поезије својој деци, док је и њихово писмо веома заступљено у школама. Тако се уче да чувају своју културу и поштују туђу.

Сви носе униформе

Готово све основне и средње школе у Јапану имају обавезну одећу коју ђаци носе. Верују да на тај начин отклањају друштвене баријере. У школи су сви исти.

Редовност је на завидном нивоу

У Јапану готово нико не изостаје из школе, па је тако проценат доласка на часове невероватних 99,99 одсто! Више од 91 одсто испитаника у Јапану је изјавило да никада нису бежали са часова.

Један тест им открива „будућност“

На крају средње школе, сви ђаци полажу тест како би се лакше одлучили за избор факултета. Они изаберу на који факултет желе да иду, а ако тест каже да баш и нису за ту професију онда обично одустају од ње. Међутим, чак 76 одсто студената упише факултет који су желели.

https://zelenaucionica.com/tajne-uspeha-japanskog-obrazovanja-ucenici-rade-posao-domara-nema-testova-do-10-godine-rucaju-sa-svojim-nastavnicima/