Историјски музеј Србије и удружење „Чеп за хендикеп” позивају да се 3. децембра придружите обележавању Међународног дана особа са инвалидитетом учешћем у хуманитарној акцији прикупљања чепова са пластичних флаша, чијом ће се рециклажом обезбедити средства за набавку ортопедских помагала за особе са инвалидитетом. Као додатни подстицај овој племенитој акцији хуманитарног, али и еколошког карактера, Историјски музеј Србије ће свакоме ко сутра, 3. децембра, донесе 5 чепова у изложбени простор Музеја на Тргу Николе Пашића, омогућити бесплатан улаз на изложбу „Чекајући сталну поставку”.

На изложби „Чекајући сталну поставку” пред посетиоце су изнети највреднији предмети из збирки Музеја, међу којима се издвајају предмети који су део заоставштине две нововековне српске династије – Карађорђевић и Обреновић. Изложба је конципирана тако да даје увид у поједине целине будуће сталне поставке – у бочним салама представљени су предмети који су припадали родоначелницима и њиховим наследницима из династија Карађорђевић и Обреновић, а у остатку простора, представљени су период преднемањићких и немањићких владара, пад српске средњовековне државе под османску власт, као и период српске Деспотовине.

На изложби су представљене и реконструкције круна, скиптара и одежди српских средњовековних владара и владарки, израђене у циљу освежавања сећања на овај период српске историје. Тако посетиоци имају прилику да виде реконструкције круна цара Душана, царице Јелене, краља Милутина, краљице Симониде, деспота Стефана Лазаревића, деспота Ђурђа Бранковића и краљице Јелене Анжујске.

У претходном периоду, изложба је допуњена бројним новим предметима, међу којима се издвајају оловни печат великог жупана Стефана Немање из друге половине XII века, кристални бокал са грбом Краљевине СХС, новчићи владара из династије Немањић, и реконструкције престола краља Петра I Карађорђевића, скиптара цара Душана, царице Јелене, краља Милутина и краљице Симониде, и одежди деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурђа Бранковића.

Сваке суботе од 13 часова у Музеју се реализује програм „Субота у Историјском музеју”, који представља разноврсни пратећи програм изложбе „Чекајући сталну поставку”. Пратећи програм је намењен свим узрастима и обухвата стручна вођења кроз актуелну изложбу, стручна вођења на посебне теме и креативне радионице за децу, а више информација о програму можете да пронађете на сајту и друштвеним мрежама Музеја.

Извор: Историјски музеј Србије

Данас је Дан републике.
Ја сам седамдесетседмо. Рођена сам чак тамо у ’’оној Југославији’’. У земљи која се протезала од Триглава до Ђевђелије. У земљи у којој су наши дедови одлазили на радне акције, Брчко-Бановићи и тај рад. У земљи једног Ћопића, Андрића, једне Десанке, једног Крлеже, у земљи Бијелог дугмета, Азре и ЕКВ-а. На крају, у земљи Звезде, Партизана, Динама, Хајдука и Жеље… Одрастала сам без ајфона, фејсбука, без друштвених мрежа. Кад сам била мала, чувала ме баба, јер је мама морала на факултет. А моја баба баш и није имала Монтесори методе, ако ме разумете. Тачно се знало, шта сме и шта не сме. Кад баба није могла, ишла сам у вртић илити обданиште и дружила се с другом децом. Често су ме остављали и код комшинице, јер тада је комшилук био исто што и род рођени
Пила сам чесмовачу, јела прженице, играла се ластиша и ишла у кревет у пола осам, после цртаног. И дан данас имам ожиљке на коленима од оне заборављене дечје занимације – верања по дрвећу. Нисам носила маркирано. Нисам ни знала шта је то ’’маркирано’’. Облачили смо се у Атексу и Вартексу. Носили смо ствари старије браће и сестара и никог није било срамота. Зимске јакне се нису носиле једну сезону, зимске јакне су се наслеђивале, бокте. Нисмо имали много, али би се увек нашло за оног ко има мање од нас.
Нису ме дали на часове енглеског с две године. Моја основна школа звала се “Братство и јединство“. Нисам била вундеркинд, нити сам имала све петице, али те оцене што сам имала – биле су само моје јер, са мном нико није радио задаћу. Моја учитељица Сена, носила је боросане и имала пунђу као Јованка Броз. Гледала сам је као бога оца.
Носили смо плаве кецеље и амблем школе на реверу. И гледали два-три програма на тевеу, од којих је културно-образовни био и културан и образован. Имали смо спикере. Праве, културне, школоване водитеље. Данку, Мићу, Дуњу, Млакара… И садржајне емисије. Бранка Коцкицу, и Коларићу Панићу. И Змајеве дечје игре. И Бајфорда који је више волео Београд него родни Солзбери.
Моји су сваке године ишли на одмор у друго место. И свуда смо имали пријатеље. И у Љубљани, и у Сплиту и у Книну, Скопљу, Сарајеву… И није било никога ко није ишао на море. Ишли смо сви. Неко стојадином, неко возом, неко југићем, али – ишли смо. Јављали смо се наставницима на улици. Устајали старијима у превозу. Имали акције скупљања старог папира суботом. Школа и кућа су били једно. Родитељи и наставници на истој страни, са истим циљем – да од нас створе људе. Нисам смела да одбрусим мајци и оцу. Никада. Јер – знало се ко је кога родио.
Наши су родитељи живели спокојно и неким устаљеним редом. Школа, факултет, војска, удаја, посао. И тако, дан по дан, од седам до три, лагано су стизали до пензије, начети али очувани, да поживе још коју деценију, негде тамо у завичају, међ’ шљивама. Од рака се ретко умирало. Кад умре когод млад, свет би се чудио.
У оно време, имати или бити – није била ствар избора. Можда нисмо имали, али смо барем били. Људи. Кажу ми да нисмо испали добри и да је цела та наша генерација крива за оно што је дошло касније. Да смо, захваљујући нама таквима, управо ту где јесмо. Да нам је због нас таквих лоше. Јер нисмо знали да се изборимо за себе. Јер смо се, уместо да узвратимо, склањали. Јер смо имали ту неку субмисивну црту, која нас је, ето, скупо коштала.
Добро. Нека буде да сте у праву, ако ће вам због тога бити лакше. Ево, ми смо криви. Ако ћете због нас ’’таквих’’ лакше поднети чињеницу да живите у земљи која је седам пута мања од оне у којој сте рођени. Ако ће вам бити лакше што од Грделице до Кузмина стижете за неколико сати, с чекањем на наплатним рампама и што је све пре и после тога нека друга географија. Нека буде, јер се стидите свега од пре, јер желите да заборавите стару историју, а да нову још нисте створили.
Али… да ли баш можете да се закунете да нам је данас боље? Да нам је некада било баш толико лоше? Да ли сте сигурни да сте сигурни? И када сте задњи пут спавали у парку, на клупи…? Знам, ’’свакаквих будала има’’. Јер то више није иста земља. Нису исти људи. Чак се ни моја основна школа више исто не зове. И више нико не мари за Ћопића, Крлежу, тек ретки признају да су их некада читали. А и то само што су морали, било у лектири. Данас на сајму књиге продају старлете. Немамо кога да ставимо у уџбенике. На располагању су нам стотине канала на којима гости безобзирно упадају једни другима у реч, а водитељи говоре “чак штавише“. Данас живимо и дружимо се и одрастамо и умиремо на друштвеним мрежама. У ријалитима. Хранимо своје мале умове и велике сујете некаквим лајковима. Број пратилаца је постао мерна јединица за срећу.
Живимо у свету у коме смо сви стручњаци. У свету у коме је потребна диплома да се одгаји дете. У свету који нам ограничава ресурсе, загађује воду, трује земљу, запрашује са свих страна… Удара на мозак. Презире емпатију. У свету у коме не знамо ко живи врата поред нас. У свету у коме нам је све доступно. На дохват руке. Ништа се не крије. И никог више није стид, нити се ико ичега плаши.
Живимо у свету у коме наша деца нису неваспитана, наша деца су своја и напредна. Наша деца имају карактер. Наша деца су предмет нашег обожавања. Мали богови којима се клањамо. Испуњавамо жеље и жељице. Бранимо их, правимо од њих неспособне јединке.
Псујемо све по списку оној учитељици, јер како је, забога, смела да му да тројку? Јесте, све је знао, сутра има да јој одем у школу, па ћемо да видимо… И што да му не купим патике од двеста евра? Па шта ако немају друга деца? Јесам им ја крив што немају? Чуј, не може мобилни у школу? Ко си ти да забраниш мом детету да носи мобилни? Је л’ то твој мобилни!? Где је директор? Желим да разговарам с директором. Како – ко сам ја? Е, сад ћеш да видиш ко сам ја…
И нека буде да смо баш ми гајили баш ту децу која данас не устају ни рођеној мајци у превозу. И нека буде да то што скаче и дерња се на оца, није безобразлук већ право гласа. И нека буде да смо сви исти и равноправни. И да не мора баш све да иде редом. И нека буде да нисмо болесни. И да није сваки пети на онкологији. И да не умиремо од срца, са четрдесетидве. И да нас родитељи не сахрањују. И да се ето као не чудимо кад ко пребаци преко шездесет. Дочека пензију. Врати се у завичај. Уколико је завичај још увек на истом месту.
Нека буде да су наши родитељи криви за то како смо ми испали. Нека и ми будемо криви за оно каква ће наша деца сутра бити. Нека буде. Ако је тако лакше. Али, имати или бити – данас јесте ствар избора. Можда више имамо, али све мање јесмо.
И данас је Дан републике.

Аутор: Даниела Бакић

https://zelenaucionica.com/cuj-ne-moze-mobilni-u-skolu-ko-si-ti-da-zabranis-mom-detetu-da-nosi-mobilni-gde-je-direktor-e-sad-ces-da-vidis-ko-sam-ja/

Интернационална културна асоцијација младих стваралаца (ИКА) већ неколико година организује такмичење за најбољу ауторску пјесму и најбољу кратку причу у категоријама 10-13 година и 13-18 година. Такмичење се одржава у свим црногорским општинама, а потом побједници из општина учествују у финалној вечери.
Исидора Лукић, ученица VI разреда и полазница школе вјеронауке при храму Свете Тројице у Старом граду, освојила је прво мјесто са својом пјесмом у категорији 10-13 година у Будви. Потом је у финалној вечери одржаној у Тивту заузела четврто мјесто.

БОЖИЈА ВОЉА

Кад је мрак и кад је тама
не бринем се, Бог је с нама.
Бог нас воли, Бог нас чува,
и кад грми и кад дува.
Бог нас види, Бог нас чује,
Он нас љуби и милује.
Чак и онда кад кажњава,
Љубав Божја не јењава.
Дао нам је Бог чистоту,
љубав, срећу и доброту.
Да л’ је срећа ил’ невоља,
Све је ипак Божја воља.

https://mitropolija.com/2024/11/28/isidora-lukic-bozija-volja/

Адомнан Мек Нами примио је Свето крштење као православац у Ирском мору у октобру.

У револуционарном развоју догађаја на радном месту у Северној Ирској,овај радник по уговору је успешно обавио преговоре о посебном времену за молитву са наменским простором на радном месту у државној служби, и тиме постигао први документовани договор те врсте у историји ове земље.

Радник, Еунан (Адомнан) Мек Нами, поделио је причу са сајтом Православие.ру.

Прича о његовом договору о молитви на радном месту догодила се неколико месеци раније, између фебруара и марта ове године.

Мек Нами је био запослен у једној агенцији за запошљавање, где је по уговору радио за Одељење за рад и пензије Уједињеног Краљевства.

Током три недеље обуке на радном месту, Мек Нами је разговарао и о свом уговору. Пристао је на низ услова, укључујући политику разноликости и инклузије, која укључује такође и одељак о вери који предвиђа коришћење наменских соба за „тиховање/више вере/добробит“.

Затим је добио уговор да ради у сервисном центру у Дерију, Северна Ирска, под надлежношћу Одељења за заједнице Северне Ирске, које није имала такву одредбу о вери.

„Међутим, пошто сам законски пристао на њихове услове током своје обуке, тврдио сам да треба и да могу да користим поменуте услове и за раднике и зато сам и пристао да радим“, објашњава Мек Нами. Разговарао је са руководством Лисахали сервисног центра и однео свој захтев свом надлежном  да уреди документацију.

„Резултат је био наменски простор, иако импровизован, и одређено време додељено за његову употребу. На крају, било му је дозвољено да има две паузе дневно као време за молитву. Ово је први  пут да је то документовано у историји Северне Ирске“, рекао је Мек Нами и закључио:

„Оно што сам урадио, учинио сам у име Христа и за Његову славу.“

https://mitropolija.com/2024/11/22/prvi-put-u-severnoj-irskoj-pobeda-u-pregovorima-o-pauzama-za-molitvu-tokom-radnog-vremena/

Иако већина људи настоји да избегне конфликтне људе и ситуације, било из разлога што им представљају непотребан стрес, што желе да њихов его и ставови прођу неизазвани, или што немају довољно самопоуздања да се супротставе опречном мишљењу, сукобљавања су неминован чинилац личног и интерперсоналног раста.

Када би вам све било у реду и када бисте увек били у праву, никада нигде не бисте отишли, чак ни у себе.
Разумевање света се продубљује сазнањима која превазилазе наше границе спознаје, а самосвест кроз разумевање тога какве ситуације и понашања вас провоцирају.

Било да западнете у конфликтну ситуацију кући или на послу, постоје вештине које омогућавају да из ње изађете бољи но што сте у њу ушли.
Бољи као особа, бољи као партнер, бољи као члан породице, пријатељ, запослени или послодавац.

Постоји неколико камена темељаца у постављању и асертивној комуникацији. Можда ћете помислити како за њих већ знате или како се подразумевају, али желим да поразмислите и о томе колико често их заправо правилно примењујете.

1. Активно слушање
Потруди се да ћутиш док друга особа говори, и прикупи све значајне информације о њеним мишљењима, ставовима и осећањима повезаним са питањем сукоба.
Знам низ људи који формира суд пре но што саслуша и реагује пре но што схвати је ли уопште било потребе за тиме. Некада сам и сама једна од тих људи.
Неке особе су нагонски контраши и сматрају да је ваше мишљење нетачно, опречно или инфериорно њиховом, још пре но што сте га изговорили. Ову потребу за натецањем ваља превазићи уколико желимо да градимо односе. Такође, чешће нас испровоцира нечији тон, него садржај његове поруке. Људи погрешно боје свој глас када су узбуђени, угрожени или испровоцирани. Тим се више треба обуздати како бисмо саслушали поруку до краја.
Вештина активног слушања подразумева и слободу да правовремено поставите питање уколико вам није јасно шта је саговорник желео да каже, која је поента излагања или његов циљ.

2. Емоционална интелигенција
Развиј способност да правилно читаш и разумеш како своје, тако и туђе емоције.
У разрешавању конфликата је ово поготово важно јер спречава ескалацију и непотребно наношење увреда и емотивних озледа.
Уколико умеш смислено да интерпретираш саговорникова осећања, лакше је комуницирати са њима без провокације. Ако можеш да умањиш фрустрацију и бес у конфликту, сви ће бити вољнији да направе компромис и дођу до заједничког решења, јер их лоше емоције неће саботирати у томе. Уколико умеш смислено да интерпретираш своја осећања, моћи ћеш боље да исконтролишеш своје реакције и јасније поставиш своје потребе и циљеве, и себи и саговорнику.

3. Стрпљење
Једно од тежих, поготово за нас нестрпљиве.
Да би се ствари функционално и финално разрешиле често је потребно време. Функционално значи тако да су све стране задовољне, а финално да се конфликт изнова не отвара када год се укаже прилика или се јави ситуација која подсећа на првобитну.
Људи не воле да признају да греше, и зато истрајавају у свом ставу док се не покаже да су у праву или експлицитно не докаже да нису. Конфликти се чешће одужују због умешаних емоција и ега, и морате бити стрпљиви чак и када је решење очигледно. Морате дати простора и другима да дођу до њега или га прихвате. Морате саслушати свакога и одмерити све аргументе једнако.
И када је одговор вама јасан и очигледан, пребрзо решавање може довести до тога да се сви укључени не осете уважено и да конфликт изнова ескалира. Смогните сву снагу, дубоко удахните и сачекајте, саслушајте, па закључите. Време које ћете одвојити у том тренутку да све укључите у процес доношења одлука може вас спасити озбиљне главобоље касније.

4. Непристрасност
Конфликти су понекада посебно тешки јер се ретко задржавају на теми сукоба.
Чешће бивају иницијална каписла која васкрсава све претходне замерке и нерешене ситуације из односа. Људи дуго памте нанесену им неправду, без обзира на то је ли она реална или умишљена. Историјска тензија прикупљена у односу тиме спречава решавање актуелног проблема. Накупљене пристрасности искрећу логику и померају фокус у страну.
У оваквим ситуацијама значајно је раздвојити ситуацију од особе. Настојте да не посматрате конфликт као продужетак особе и њених карактеристика, већ као засебно питање и усмерите енергију на налажење средњег тла. Можда у датом тренутку не можете разрешити проблематику односа, али вероватно можете проблематику ситуације.

5. Позитивност
Како би решио конфликт, мораш да желиш да га решиш.
Правилан став је неопходан како бисте изнели ситуацију до краја и истрајали упркос непријатностима. Невољно прихватање компромиса не мотивише учеснике да остану при својој речи – штавише, чешће даје изговор за избегавање ношења са конфликтом.
Позитиван став према решавању проблема може подстаћи друге учеснике да се више потруде. Уколико у самопреиспитивању откријеш да заправо ни не желиш да решиш конфликт, онда треба да преиспиташ своје потребе и могућности које ти останак у проблему пружа.

6. Отворена комуникација
Буди искрен у својим намерама и отворен у својим речима.
Јасан канал комуникације представља мост између две особе. Уколико се на правилан начин приступи конфликту, он може довести до продубљивања и јачања односа. Говори шта ти је на уму и исказуј шта ти је на срцу, само то чини уљудно и прибрано. Када год можеш.
А када не можеш, посегни за неком од техника за решавање конфликата. Ове вештине се уче на комуникацијским едукацијама, а вежбају на дневној бази када год се укаже прилика.

Нико не научи да се контролише и носи са непријатностима преко ноћи, али онај ко ради на томе тако да је искрен и према себи и према другима, има шансу да овлада собом.
Морате владати собом, да бисте владали другима. Уколико уопште имате потребу да владате…

Превазилажење потребе да се увек победи и буде главни, значајан је одраз сазревања… Неко само до тога стигне раније, неко касније, а неко никад.

https://brainfactory.rs/kako-se-izlazi-na-kraj-sa-konfliktima/

Представљање сабраних дела Николаја Гогоља биће одржано у уторак 19. новембра 2024. године, са почетком у 19 часова у Руском дому у Београду (Краљице Наталије 33). Програм представљања биће испраћен изложбом академског сликара Миодрага Мише Јелића.

Ова колекција, објављена у девет књига, садржи Гогољева најпознатија дела, као и мање познате, али једнако значајне радове, пружајући читаоцима свеобухватан увид у његов књижевни опус. "Сабрана дела I-IX“ представља интегрално издање дела једног од највећих руских писаца.

Дела су објављења у издању издавачке куће "Невен“ из Земуна, док је преводилац овог капиталног издања Ранко Гојковић, који је до сада радио на преводу преко 60 књига са руског језика.

На представљању ће говорити:

Проф. др Милош Ковачевић, члан Удружења књижевника Србије и Републике Српске, члан Матице српске, председник Одбора за језик Српске књижевне задруге, председник Матичног научног одбора за језик и књижевност Министарства науке Републике Србије,

Проф. др Павле Ботић, редовни професор на Филозофском факултету у Новом Саду на Одсеку за компаративну књижевност,

Ранко Гојковић, преводилац.

Извор: Радио Слово љубве

Рањивост означава стање онога што је крхко, достижно, шта се лако може повредити или чак уништити. Карактеристично је за жива бића, а посебно за људе.

„Дете се рађа недовршено, крхко, рањиво и смртно. Мораће да прихвати своју рањивост кроз недостатак, губитак, непотпуност, фрустрацију, несигурност и, опет, несигурност... Мораће да одрасте тако што ће постати свесно своје рањивости, да би је преузело кроз дело разочарања које му омогућава да побегне од свемоћи. Образовати, у овом смислу, значи омогућити некоме да прихвати себе као рањиво биће, и истовремено је у стању да узме у обзир рањивост других развијајући однос бриге. Разматрање људске рањивости обавезује свако људско биће на одговорност и за себе и за друге . (Марпо: 2013)

Колико год да је рањивост новорођенчета извор чуда, друштвени кодови нам говоре да бити рањив значи бити крхак, мали, којим доминирају старији. То значи бити потенцијални губитник, препуштен на милост и немилост најјачих. Ова рањивост се онда мора прикрити потврђивањем способности, конкурентности и учинка. Такво приказивање омогућава маскирање крхкости, али генерише понашања агресивности, доминације, чак и свемоћи и одбацивања другог.

Утемељујућа рањивост људског у човеку

Дете се рађа биолошки хоминизовано, као производ биолошке еволуције, али оно само постаје културно људско биће, само се хуманизује, присвајањем, кроз образовни процес, људског света у коме је рођено.

Да нисмо научили да прихватимо своју рањивост, остали бисмо животињска врста међу осталима, можда интелигентнија, јер смо „хоминизовани“, али не бисмо могли да се хуманизујемо. Пошто је читав живот пут ка смрти, рањивост је парадоксално један од услова живота. Али, за разлику од животињског света, свест о нашој коначности и нашој рањивости нам омогућава да се хуманизујемо тако што ћемо превазићи своју рањивост у сублимацији и стварању у служби живота. Без овог рада, индивидуалног и колективног, ми маскирамо своју рањивост и користимо рањивост других да бисмо доминирали и поробили.

Начини на које се рањивост разуме

Сваки ученик се може хуманизовати крећући се ка креативности или се дехуманизовати крећући се ка деструктивности. Кроз приступ свести о крхкости живота он постаје одговоран. Процес којим ученик прогресивно развија своју хуманизацију свакако пролази кроз приступ знању, али пролази пре свега кроз образовање у преласку од бића по природи, које делује импулсом у сусрету са потребама, у бивствовање културе, осветљено. хијерархијом значења и вредности.

Школа је ухваћена у економски систем који рањивост сматра средством доминације и искоришћавања других за сопствену корист. То је исто оно што грабежљивци раде у свакој области у којој људи откривају своју крхкост, користећи своју моћ, доминацију и поробљавање. Исти тај однос доминације доживљавају ученици у узнемиравању рањивије особе. С друге стране , ученик може бити емпатичан и узети у обзир рањивост других и прискочити им у помоћ. Ова забринутост нам омогућава да разумемо рањивост као услов процеса хуманизације. За то је потребно превазићи вољу за моћ. Ако је очигледно да образовна институција мора да забрани експлоатацију рањивости, она такође мора да слави солидарност која рањивости претвара у ресурсе , што је огроман изазов.

Узимајући у обзир рањивост и коначност сваког човека, постављамо сваку особу у њеном стању као „парцелу човечанства“ између бесконачности других парцела које су и јединствене и међусобно зависне. Ова свест отвара слободу подизања и стајања, упркос, са и захваљујући рањивости. То нам омогућава да уочимо да када дође до избијања насиља и деструктивности, видимо да је дошло до порицања или одбијања детета и његовог окружења, његовог људског стања, његове рањивости, сопствене коначности и уточишта у илузија свемоћи.

Изазови рањивости

Рањивост је људска срећа, снага и величина. Одрастање у човечанству значи устајање и држање заједно док преузимате своју рањивост и ризик од могућег колапса. Свест о припадности рањивом свету позива сваког ученика да поштује околину, друге и себе.

Ситуације узнемиравања образовна институција треба да искористи као прилике, свакако тешке, али релевантне, да се у оквиру разреда и установе изнесу у дебату питања хуманизације и дехуманизације свакога у његовом односу према угрожености .

Крхкост равнотеже која чини живот могућим захтева од нас да растемо и улажемо у сваки фрагмент могућности који се појављује у сваком ученику као толико прилика које се не смеју пропустити. Рад са људима у стварању значи помагање другима да нађу своје место захваљујући ономе што пружа ресурс у посебности њихових сопствених крхкости. Верује се да је угроженим људима потребна помоћ и да немају шта да дају. Међутим, они нам откривају шта значи постојати као људи кроз јединствен начин на који су успели да се усправе, преузимајући тежину своје рањивости.

Како можемо постати свесни своје рањивости?

Школа одбија да истакне рањивост, јер оно што бележи и истиче јесу конкурентност, учинак и резултати.

Веома је компликовано приступити позитивној свести о угрожености унутар школе, јер је школа институција која слави знање=моћ. Да би се рањивост препознала, треба је славити. Међутим, манифестација рањивости коју школа узима у обзир јесте грешка која се за ученика преводи у лошу оцену.

Школа је оквир који слави знање и који у великој мери елиминише друга људска богатства, као што су богатство крхкости, емоција, креативности или инвентивности.

Постати свестан рањивости значи удаљити се од обрасца где би рањивост била опасност и посматрати га као место ресурса и реципрочне будности које нам омогућава да се држимо заједно.

Истовремено, школа промовише рад на емоцијама или емпатији

То су наводне намере, али што се више о томе прича, то се мање ради. На пример, школа не каже да када млада особа експлодира од беса, наставник може да прекине час да размисли са ученицима о томе шта је бес.

Ово је и питање слогана инклузивне школе: инклузивна школа би била школа у којој дете не би било у обавези да се крије у ђачком костиму. Понекад долази са тешком торбом од насиља које је претрпело у свом обичном животу. Дете не треба присиљавати да крије да спава на улици када иде у школу, или да су му родитељи избеглице.

Да би постао свестан своје рањивости, не само да је не треба сакривати, већ се она може прославити, али не и да ученик то доживи сам у свом ћошку, јер у том случају може бити уништен.

Питање рањивости се такође дешава у породици или на политичком нивоу. Велика потешкоћа је у томе што не можемо пожелети да постанемо рањиви. Динамика постојања живог је у томе што се поистовећује са успехом и свемоћи. Да би се препознао и доделио позитиван статус рањивости, мора се направити путовање, али то је друштвени преокрет, а школа је део друштва.

У ствари, морамо стећи разумевање шта је сублимација. Сублимација је превазилажење рањивости и фрустрације у нешто што је вредније: могу да се поистоветим са неким ко очигледно неће успети јер се бавим питањима која су ми много важнија.

Шта дете чини да постане насилник, често најугроженији?

Проблем за мене је што се бавимо питањем „како“ (шта треба да се уради?) и избегавамо да постављамо питање „шта“ (шта се дешава? који је процес на делу?). Порекло, на пример, код одређене деце може да потиче из система слављења перформанса и свемоћи, који оне мање добре оставља по страни. Њихово искључење развија код њих склоност узнемиравању, како би могли да приступе одређеној врсти перформанса .

Имамо материјалистички и чињенични начин размишљања и имамо потешкоћа да уђемо у процесни начин размишљања о томе шта се дешава, у вези са постојаношћу људи у овој ситуацији.

Ако не размишљам о процесима који омогућавају развој најбољих и најгорих и само узмем чињенично стање и зауставим се на "шта да радимо?"  и „како да то урадимо“, реагујем пре него што покушам да разумем шта се дешава.

Жак Марпо*

*Аутор је доктор педагошких наука.

https://pedagoskizabavnik.blogspot.com/2024/11/blog-post_14.html

Плач је често знак да је детету потребна утеха, међутим, родитељи често греше ућуткујући га. Ево које фразе би радије требало да користите како бисте смирили своје малишане…

Шта ако сваки пут када наши малишани заплачу или имају напад беса, они заправо раде нешто врло корисно? Ми не ценимо увек када наша деца заплачу, а оно што она заправо раде јесте да користе свој урођени систем за опоравак организма. Kада смо повређени, емотивно или физички, уместо да држимо то у себи, ми се празнимо кроз плач, смех или рад. На тај начин се тело ослобађа ружног осећаја. Међутим, већина људи не плаче, с обзиром да им је вероватно у детињству много пута речено “Не плачи”, али немојте чинити исту грешку са својом децом, јер имајте на уму – њихов систем за опоравак је још увек нетакнут.
Ево неколико ствари које можете рећи свом детету, уместо чувеног “не плачи”…

Охрабрујуће фразе:
1. Овде сам
2. Видим колико си узнемирен
3. Жао ми је душо, знам да је тешко
4. Бићу уз тебе док си узнемирен
5. Не идем нигде
6. Безбедан си
7. Не постоји ништа прече од тога да сада будем са тобом
8. Жао ми је што си изгубио свог меду/што је твој друг то рекао/што си испустио сладолед
9. Слушам те душо

Фразе које враћају на срж проблема, како би се он уклонио или умањио:
10. Заиста си желео…ту играчку/сладолед/да тата остане код куће/да идеш у парк
11. Хајде да још једном погледамо то што те боли… Kолено/прст/стопало…
12. Фразе које их подсећају на ведрију страну ситуације:
13. Добићеш чоколаду ускоро
14. Знам да ћеш схватити све ово
15. Мама ће доћи касније
16. Сигурна сам да ћеш све ово заборавити ускоро
17. Неће овако бити заувек

Фразе које треба да избегавате:
18. Видим да си љут (дефинисање осећања)
19. Хоћемо да идемо да видимо шта ради тата (одвлачити им пажњу од осећања)
20. Знам да хоћеш сладолед, идемо да га купимо (поправљање ситуације)
21. Добио си сладолед јуче (давање разлога)
22. Kакав је то грозан звук који правиш (чинити да се осећају још горе тако што их посрамљујете и ућуткујете)
23. Ако не престанеш, одмах идемо кући (Награђивање или кажњавање)

Извор: Yumama

Да ли је важно да се деца на часовима осећају добро и сигурно? Да ли је важно да буду срећна и да се радују настави?

Многи ће, вероватно, рећи да. Али, истовремено, морамо признати не баш тако лепу истину да се већина деце не радује ни школи ни настави. То је, каже Ранко Рајовић, због тога што би учење требало да буде игра, а у нашим школама је оно уместо игре извор стреса.

„Када у шестом разреду поставим питање у каквој су вези жирафа и број 11. Већина деце одговори – висина. На то им ја кажем: ‘Одлично, али нисам рекао диносаурус, него жирафа. Мужјак жирафе је шест, а женка пет метара.’ Они су на тај начин научили три информације, а шта је дуги начин? ‘Не, није тачно, седи ту и за следећи пут научи боље.’ А шта је треће? ‘Шта си то рекла? Где си видела ти жирафу од 11 метара? Устани сад сви да те виде!’ И кад ће она опет да се јави? Никад. Не у школи, него у животу. То је отишло у најдубље регије у мозгу, сви јој се смеју. И сутра кад устане пред групом људи да нешто каже, то ће испливати. И ко је крив, она или ја ако јој тако говорим? Па, наравно, ја. Не можемо направити такво понижење јер највећа негативна емоција је стид или срам. То је то, кад причамо о стресу у школи, да неке ствари морамо да коригујемо“ – казао је Рајовић.

Он додаје да је учење кроз игру важно не само да би се деца добро осећала, већ и због тога што кад учимо кроз игру, допамин се лучи и утиче на то да боље памтимо. С друге стране, објашњава Рајовић, стрес блокира памћење.

„Сећам се, кад смо Урош Петровић и ја били у једној школи у Словенији, где нас је учитељица питала: ‘Ранко, каква је то школа, кад се ученици смеју?’ Ја кажем, не знам, нисам психолог, али ако мене питаш, то је најбоља школа. Јер они мисле да се играју, а притом уче да мисле, да дају информацију, да без страха кажу шта мисле. А шта је супротно томе? Па да дајем деци пасивне информације које не желе ни да слушају. Јако пуно тога морамо да променимо, да бисмо помогли деци…“ – казао је Рајовић.

Деца, додаје, имају природно позитиван став према школи. Пре поласка у први разред јој се већина радује. Али се то брзо промени.

„Радили смо једно мало истраживање у једној школи где смо прваке питали да ли воле школу. Сви су рекли да воле. У другом разреду већина, а у трећем 30% већ не воли. Шта се то догодило? Ко је ту погрешио, они или ми? Па, опет, ми. Зашто воле школу кад крену? Па као што се радују кад проходају, кад науче да возе бицикл или да пливају, тако се радују и школи јер је мозак научио нешто ново. Полазак у школу је за њих најважнији и та њихова срећа се види. Тог дана смо пуни хормона неуротрансмитера и зато тај дан сви памтимо. Кад, ето, у трећем разреду не воле школу. Зашто? Зато што крећу дугачке лекције и дефиниције које морају да науче напамет. Они уче, долазе у школу и тресу се да нешто нису заборавили. Јер уче напамет.“ – објаснио је Ранко Рајовић.

https://zelenaucionica.com/rajovic-pitala-me-je-jedna-uciteljica-kakva-je-to-skola-u-kojoj-se-deca-smeju-ako-mene-pitate-najbolja/

На иницијативу и у организацији ХО "Српска солидарност", у четвртак 7. новембра 2024. године, са почетком у 19 часова, у великој сали Руског дома у Београду, одржаће се хуманитарно вече "За децу са Косова и Метохије". Те вечери биће представљена монодрама "Сведок покајања" о Светом Јакову Туманском, у извођењу глумца Александра Ристановића, док ће у музичком делу вечери наступити песмописац и појац Алекса Недељковић. Тим поводом данас разговарамо са Иваном Ћорић из организације "Српска солидарност".

Хуманитарна организација "Српска солидарност" постоји пуних девет година током којих је спровела више од 180 акција. Хуманитарно деловање је већим делом усмерено на пружање помоћи српском народу на Косову и Метохији, пре свега деци. Један од пројеката од националног значаја  којим пружају подршку и помоћ младима са Косова и Метохије јесте њихово стипендирање. У ту сврху је основан Фонд "Милан Иванчевић" који је до сада, годишњим стипендијама помогао 62 деце.

Извор: Радио Слово љубве

О мајци. Увек размишљам о мајци. Деси се страхота а мене преплави још већа страва: како ли је тој мајци? Онда ја будем та мајка, скроз се претворим у згњечено па згрчено срце.

Данима ћутим. Кажем себи: ћутање је злочин. Друштвено си неодговорна, проговори, бре!

Али не могу. Јер немам у себи бес, немам енергију која покреће на промену. Имам само овај дубоки осећај још дубље туге која ме љуљушка, као на неком удаљеном таласу и не оставља простора ни за питање: а куда даље?

КАКО даље?

Селективна емпатија, ћути нисмо ми, не можеш да болиш светску бол… милион изговора изрони у први план. Милион начина да се оправдамо и наставимо даље. САМО кад све утихне, опет испред мене искрсне та слика.

Како ли је тој мајци?

Што је куповала карту на неколико метара од клупе на којој је седело дете?

Што је послала децу с дедом код другог деде на славу?

Што је пунила паприке и мутила тесто за палачинке да дочека свог студента?

Што се смешкала мислећи на своју заљубљену ћерку и њеног дечка – фин неки момак, лепо васпитан, ех, младост?

Како ли је тој мајци?!

Којој су узели руке и загрљаје…

И ћутим, јер ми је свака реч малецна спрам тог океана бола, те несагледиве дубине, непрегледне ширине, бескраја. Видим: око мене је много оних који ћуте, оних што галаме, оних који вичу, плачу. Не могу да не помислим: како ли је тој мајци? Мајци којој више ништа од тога не значи.

Можемо ли ми нешто да променимо? Је л’ постоји нека реч, неки покрет, неко дело које може да преокрене ствари? Неке будуће? Која је мера доброг која нам треба? Да се поново не нађемо запањени, згрожени и згранути. Колико нам љубави и доброте треба да оздравимо као друштво?

Галамили, викали, плакали, ћутали, опет ћемо – на посао, до пекаре по кифлу и јогурт, у школу на писмени из математике, на испит, на летовање, на тренинг, планинарење… опет ћемо да месимо, да идемо у позориште, на утакмицу, у набавку…

Возови ће и даље пругама…

Душе мекане ће небу и дугама…

Али како ће бити тој мајци?

https://zelenaucionica.com/kako-li-je-toj-majci/