Задужбина Симе А. Игуманова, чији је главни старатељ Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије, оглашава конкурс за доделу стотину годишњих стипендија за ученике и студенте са сталним пребавилиштем на простору Аутономне покрајине Косово и Метохија.

Право учешћа на конкурсу имају ученици средњих школа и студенти са местом пребивалишта на подручју Аутономне Покрајине Косово и Метохија. Фонд за доделу стипендија износи 14.400.000,00 динара. Износ једне стипендије је 144.000,00 динара, а биће исплаћена у 12 једнаких месечних рата у износу од по 12.000,00 динара. Право на доделу стипендије имају ученици и студенти који су уписали нову школску/академску 2024/25. годину. Предност имају кандидати из самохраних породица, вишечланих породица слабијег материјалног стања, као и породица чији чланови имају трајно или привремено смањене радне способности.

Услови за учешће на конкурсу:

• Држављанство Републике Србије;
• Пребивалиште на територији Аутономне Покрајине Косово и Метохија;
• Похађање средње школе или више школе/факултета.

Уз пријаву је потребно доставити следећу документацију:

• Изводе из Матичне књиге рођених за подносиоца захтева и чланове његове породице;
• Уверење о пребивалишту на подручју Аутономне Покрајине Косово и Метохија за све чланове породице;
• Потврду о упису школске/академске 2024/25. године;
• Потврду о висини новчаних примања подносиоца захтева и чланова његовог домаћинства;
• Потврду са бироа за незапослене чланове домаћинства;
• Име, презиме и број телефона парохијског свештеника и његову препоруку;
•Молбу;

Пријава на конкурс врши искључиво преко интернет-странице Задужбине и обрасца који се на њему налази са детаљнијим информацијама о условима конкурса:

https://simaigumanov.rs/pages/news.

Резултати конкурса биће објављени на званичним интернет-страницaма Српске Православне Цркве и Задужбине Симе Игуманова крајем новембра текуће године.

Извор: Информативна служба СПЦ

Мирјана Гашић, портпарол Уније синдиката просветних радника Србије казала је за „Блиц“ да су наставници ове године сведочили поражавајућим резултатима ученика подједнако у основним и средњим школама.

– Резултати знања које су деца показали су прилично поражавајућу ситуацију која нас је затекла, а то је да резултати иницијалних тестова у само 2.5 до 3 одсто показују да ученици потпуно владају знањем градива из претходне школске године. Веома мали број ученика остварио је тај потпуни резултат, и то су они ученици који су ретки примери посвећености учењу. Они су показали знање изнад 95 одсто – каже она за „Блиц“.

Према њеним речима, деца су у просеку тачно одговорила на 40 до 60 одсто питања на иницијалном тесту из српског језика и књижевности.

– Такво знање је у опсегу оцена два или три, и то није добро. Има много више ученика који нису понели ни то задовољавајуће знање из прошле године. Разлога има много, а први је наравно школски распуст јер су се деца удаљила од тог знања. Ипак, са друге стране, на иницијалним тестовима се траже само она базична знања. То показује да су ученици заборавили или да је учење били само тренутно, за оцену, те скоро да нема функционалног знања – указала је за „Блиц“ Гашић.

Како каже, други разлог су пренагомилани наставни планови и програми.

– Ученици се током једне школске године сусрећу са много садржаја, предмета, и ту долази до потпуне збрке. Деца по сопственом нахођену бирају шта ће да памте. Разлог ког се највише плашим јесте што ученици не схватају оно што уче јер томе приступају само као средству да би добили оцену. Они немају свест о томе да ће то бити вредновано у њиховом даљем животу, набубају то за оцену, а не разумеју. Потребно је да деца дају позитивне одговоре на 60-65 и више процената питања иницијалног теста јер је то темељ за који се ми можемо везати и наставити рад – упозорава Гашић за „Блиц“.

„Прве информације су да је општи утисак да нам деца једва знају да читају и пишу“

Како каже, прошле године је резултат иницијалног тестирања био за 5 одсто успешнији, а најслабији је био након короне, јер је тада била другачија настава. Истиче да је то још један доказ да онлајн настава не може никад да замени наставу у учионици већ је нужна алтернатива.

– Незадовољни смо као наставници јер знамо колико смо труда уложили у рад тих ђака да би се у животу ослонили на то знање – наводи она.

Како каже, родитељи ни не одреагују на све ово.

– На иницијалним тестовима нема оцене, па то не занима родитељи јер знају да неће утицати на успех који ће њихова деца имати. Суштина је што се уопште не посвећује пажња томе, а када бисмо имали неку оцену осим формативне, која би била обавезујућа онда би можда и родитељи променили приступ. Сада родитељи на то не обраћају пажњу, а ми се као просветни радници суочавамо само са незнањем деце – каже за „Блиц“.

Додаје да је потребно увести смисао у иницијалне тестове који се раде, и да не постоје универзални тестови, већ да сваки професор или стручно веће израђује тест који је заснован на садржајима ученим токо претходне године.

Гашић је за „Блиц“ оценила да су просветари ове, за разлику од претходних година од Министарства просвете добили упутство да је неопходно радити све иницијалне тестове, не само на нивоу предмета које су учили, већ и оног градива где није било сусрета у ранијим годинама.

Подвукла је да је је стање незнање подједнако присутно у основним и средњим школама.

– Ми из године у годину имамо пад знања на завршним испитима јер се од ученика не да знају већ да заокруже одговоре, некад и да погоде простом елиминацијом. То је сналажење, а не знање – закључила је она.

Цео текст: Блиц

На почетку сваке школске године одвојим два часа за неку врсту говорне вежбе која ће децу релаксирати и вратити блискост у одељење кроз искрени разговор. Одавно то нису приче о распусту јер је раслојавање постало толико велико да те приче најчешће повреде једну групу која себи не може да приушти пристојно путовање или не живи у стабилној породици.

Ове године су ученици шестог и седмог разреда имали тему Да сам ја…Требало је да се определе за једну личност или једно занимање, да објасне зашто то желе, како би то постигли и шта би све учинили у тој улози, какав утицај би могли имати. Рекла сам им да маштају слободно, на ова два часа могу бити шта год пожеле.

Њихови одговори су врло занимљиви, и са психолошког, и са социолошког аспекта. Појавила су се ту уобичајена занимања, али и нека нова, за мене неочекивана. Међутим, циљеви које желе да остваре су потпуно другачији у односу на оно што су њихови вршњаци желели пре кусур година, јер, ма колико ми мислили да деца ништа не разумеју, да их проблеми друштва не додирују, то није тачно. Мудри су и врло сензитивни.

Кренимо редом…

Глумци, певачи и спортисти су одувек у врху. И сад су. Али, без обзира на то да ли су се опредељивали за одређену личност из овог света или за само занимање, деца су пожелела да своју популарност користе за помоћ другима у стручном и хуманитарном смислу. Истовремено, истицали су да је уметност за све људе значајна, пружа им радост. Спорт такође. Један ученик каже: било би више срећних људи.

Пилоти су одувек били део дечјих снова. Али, ови данашњи би сви били ратни пилоти. Осим авантуре, они своју улогу виде у заштити целог народа од непријатеља који би могао напасти. Кажу: стално нам прете…

Полицајци и све врсте суперхероја данашњој деци нису интересантни због надмоћи. Они би штитили слабе. Кажу: сувише је неправде данас…

Лекари и медицинске сестре су и пре били атрактивни. Моји ђаци су истицали на првом месту хуману страну овог занимања, а одмах затим и велику зараду, статус у друштву и могућност одласка у иностранство. Прво би градили каријеру, стекли довољно за себе и своју породицу, а затим би помагали другима, лечили бесплатно, неговали старе, делили лекове онима који немају да их купе и… отварали сиротишта.

Ветеринари би се старали о напуштеним животињама. Оне су тужне, људи су криви.

Наставници и директори школа су увек били у дечијем фокусу. Данас им те личности нису интересантне са аспекта ауторитета или моћи, већ као неко ко би могао нешто променити. Да су наставници или директори школа, они би смањили број предмета, ограничили број часова на пет по дану, увели два часа физичког дневно. У школу би се ишло од понедељка до четвртка. Петак би био за дружење, утакмице, излете. На оцене и испитивање се нису жалили. Паметна деца, крећу од узрока.

Ново занимање је психотерапаут. Зашто? Много је тужних, забринутих. Каже једна девојчица како треба постићи равнотежу тела и духа. Иако је ту формулацију сигурно покупила из разговора одраслих, она је баш то изабрала, то јој је привукло пажњу у њених тринаест година, то је видела као своју животну мисију. Зрело размишљање. И поразно за све нас одрасле.

Нови избор је и пољопривредник. Неколико њих је често у селу код рођака и виде како се тешко живи. Када би они били ратари и сточари, решили би те проблеме, учинили би да сви живе достојанствено. Објашњавају: много раде, а немају ништа…

Један број жели да буде мултимилионер, да ужива у свим радостима луксуза, али би и они део свог новца усмерили на сиромашне људе, борили би се за њихова права, отварали школе, утицали на политичаре да нестане рата. Неки су се идентификовали са Илоном Маском, довољно богатим да може гледати у далеку будућност. Или Џефом Безосом који је кренуо од нуле и стигао до звезда.

На крају смо имали и малу показну вежбу из интегритета. Једна девојчица је пожелела да се нађе у кожи свог друга из одељења, па је рекла шта би све у том случају променила. Критика се углавном односила на понашање тог дечака. Затим је устао он и без икаквог стида или отклона одговорио: “Када бих све то променио, онда то не бих био ја.“ Боже, помислила сам, дај ми двеста грама ове свести о себи, па да живим срећно! Деца нас свачему науче.

Када сам сабрала све утиске са ових часова, била сам прво тужна, а затим сам схватила да бих од ове моје деце могла саставити читаву једну владу која би наше друштво учинила оним правим. Јер деца су уочила све проблеме. Све их додирује и они, на себи својствен начин, траже излаз. Виде око себе гомилу несрећних људи без осмеха, сиромашних којима нема ко да помогне, болесних који не могу да се лече. Осећају се угрожено јер им се пречесто прети ратом и оскудицом. Први пут чујем да је дете пожелео да отвори сиротишта, баш тако је речено, у множини. Индикативна је појава психотерапеута и пољопривредника у дечијем избору јер она говори о прераној зрелости наше деце. Индикативна је и жеља да се стекне значајна материјална подлога, као и потреба да се омогући што лакши одлазак у иностранство. Кад дуго немаш ништа, онда желиш баш све.

Наша деца су, дакле, сиромашна и забринута. Они не живе у шареном и ушушканом свету детињства. То право им је одузето. Све што желе и што произилази из њихових маштања су срећа, правда, једнакост, заштита од несигурности. Све то би требало да буде њихова стварност. А није. Одатле чежња.

Наша деца су искрена. Они се не фолирају да су превелики алтруисти. Прво би помогли себи, па другима. Они свој пут виде на траси каријера, новац, моћ, па тек онда помоћ заједници. И ова искреност је необорива чињеница која представља шамар свима који себе желе приказати као жртве и мученике за добробит народа, оне који наводно немају ништа и за себе не желе ништа, али су ту да помогну.

Наша деца су идеалисти и романтичари. Они желе бољи свет, радоснији и насмејанији. Они као уметници, супер хероји, ветеринари, уклонили би све неправде, вратили достојанство и осмех. Жао им је и људи и животиња. Знају како да помогну.

Наша деца виде школу и учење као одскочну даску, без обзира да ли се учи вештина, наука или спортско умеће. Предлажу како се то учење може реформисати. Мудри су, не лају за караванима већ траже узроке њиховог лутања по беспућу. Само их треба саслушати.

И, на крају, мислим да има наде. Ако су нам деца овако паметна и аналитична, ако осећају и више него што можемо претпоставити, на нама је само да их не повлачимо више у безнађе и да им не мрсимо путеве сопственим јадом. Дужни смо и обавезни да бар њима, кад већ нисмо себи, обезбедимо лепше место за живот, па да се неке будуће генерације могу вратити на маштања следствена младим годинама. Да не решавају наше проблеме, да не испаштају наше туге, не плачу над нашим пропуштеним приликама, да нас не гледају како кршимо руке правдајући се да смо немоћни.

Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца

https://zelenaucionica.com/dala-sam-djacima-da-pisu-na-temu-da-sam-ja-njihovi-odgovori-su-me-uverili-ova-danasnja-deca-bolja-su-od-nas/

Тренутно у Србији функцију заштитика дечјих права има помоћник Заштитника грађана задужен за дечја права. Функција заштитника дечјих права не само да постоји већ и добро функционише. Зашто је у интересу државе и народа са се ова функција дуплира, да се ствара нова институција, да се плаћа нови тим од 20-30 људи, када то већ постоји?

Пре неколико дана смо посредством медија обавештени да ће Србија током следеће године добити Заштитника дечјих права. Као грађани смо стављени пред свршен чин јер нити је јавност била обавештена о постојању овакве иницијативе нити вођена јавна расправа. Верујем да се пошло од претпоставке да свако ко је против јачања заштите дечјих права, вероватно није при здравој памети. Но, да ли је то баш тако?

Тренутно у Србији функцију заштитика дечјих права има помоћник Заштитника грађана задужен за дечја права. Другим речима, функција заштитника дечјих права не само да постоји већ и добро функционише. Зашто је у интересу државе и народа са се ова функција дуплира, да се ствара нова институција, да се плаћа нови тим од 20-30 људи, када то већ постоји? Зар су у Србији дечја права толико угрожена да се мора стварати посебна институција и на то трошити силан новац, када је свима јасно да су дечја права у Србији угрожена углавном због сиромаштва њихових родитеља.

Шта да мислимо о намери државе која уводи институт Заштитника дечјих права када је прва реченица текста којим се оправдава његово увођење: „Забрињава податак да се чак 98 одсто насиља над децом догоди у биолошкој породици …“ То је јасан показатељ да ће заштитник дечјих права децу штитити управо од њихових родитеља. Школе су нам пуне деце које су јако добро обавештена о својим правима, али која ништа не знају о својим обавезама. По новопредложеним законским решењима, ако родитељ захтева од детета да поспреми собу, а оно то не жели, то се може третирати као насиље и терање на роспски рад; забрана коришћења мобилног телефона може постати породично насиље у смислу ограничавања комуникације.

Управо због идеологије дечјих права и педоцентричног приступа проблему који се усмерава само на дете и његова права, а занемарује све друге аспекте контекста у коме живи то дете, данас многи стручњаци проповедају такав васпитни модел који није довољно ефикасан у социјализацији деце. Последица свега тога је да деца не израстају у функционалне одрасле који би прихватили одговорност за своју егзистенцију, који би били самостални и који би се придржавали друштвених норми, тако да из генерације у генерацију расте проценат презаштићене деце али и размажене која су склона антисоцијалном понашању.

Чини се да иза предлога да се успостави нова институција „Заштитник дечјих права“ не стоје интереси деце чија су права наводно угрожена, већ стоји једна интересна група која је од дечјих права направила једну праву индустрију. Стиче се утисак да ова група састављена од неколико прилично моћних невладиних организација које добијају значајна финансијска средства, шачице професора универзитета и пар високо позиционираних бирократа у Министарству за рад, борачка и социјална питања, користи свој утицај на министарства и државу да своје намере и интересе претвори у законске одредбе и државне институције.

Полазећи од тога да су наша деца наше највеће благо, држава би морала да буде много више заинтересована и мудрија у начину на који приступа деци, родитељима и породици. Ако ни због чега другог, онда због тога што ће та деца не тако далеко у будућности постати њени грађани.

Последице оваквог курса који је држава заузела под притиском невладиних организација и Савета за права детета, неће бити добре. Деца ће се и даље снажити у својим правима, а права родитеља ће се одузимати, тако да ће настајати конфликти у којима ће држава практично окретати децу против родитеља. Ако се оствари и намера да се оснује и државна Агенција за децу о којој се шушка, онда ће у Србији веома тешко бити родитељ који успева да на добар начин васпита своју децу.
Пише Др Зоран Миливојевић, психотерапеут

Извор: Недељник

На празник Усековања главе Светог Јована Крститеља оживео је град у којем нема ниједног српског становника

„Много ми се намучио Браца”, каже његова мајка Винка Перошевић у Цркви Светог цара Уроша Немањића у Урошевцу. Њен син је изнад свега волео свој град и његове људе и чини се да је тако надомештао много проблема који су га притискали. Сећање на тог бистрог и духовитог економисту, 25 година након рата, жива је слика града Урошевца, једне даровите генерације и свих оних који су избегли након рата 1999. године. Јуче је била слава, празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, и на њој је оживео град у ком нема ниједног српског становника. Последње је однео погром 17. марта 2004. године. Сви овде имају потребу да обнове свој изгубљени живот. Литургија и службе нису као у другим храмовима, реч је о потрази за познатим лицима, за сећањима, за сусретима којих нема већ деценијама.

„Молим вас да буде мало тишине, служба је у току”, гласно упозорава свештеник Трајко Влајковић. Али жамор у препуној цркви крене сам од себе, загрле се рођаци, пријатељи, избеглице и ту не задржавају ни осмех ни сузе. Свештеник Трајко је активни млади човек, жељан пастве на службама. Усамљен и изолован нашао је начин да игнорише мржњу и да непрестано призива у свој храм у чијем се дворишту налази и једна урошевачка џамија.

„Не одустајте од молитве за непријатеље”, наглашава у беседи његов колега свештеник из Приштине Станиша Арсић. Број верника у његовој приштинској парохији сведен је на минимум, па изгледа као да су се у Урошевцу срели усамљени свештеници косовских градова, који чекају свој народ. Срби, упркос страховима, поратним убиствима и отмицама, узурпацији имовине, као и свакодневним тензијама и хапшењима долазе у свој храм, као у једину везу са својим бившим животом. Два аутобуса из централне Србије доводе расељене и госте да уграбе нешто од овдашње улице, гробља или погледа на терасу на којој су некада живели, са њима је готово увек и Миленко Џелетовић, монаси из манастира Драганац, свештеници из Косовског Поморавља…

„Морам да одем до гробља, тамо ми је муж”, каже Светлана Живковић, док иза ње на ивици тротоара остају људи који немају где да оду. Бела пластична трафика и у њој косовски полицајци који чувају храм раздвајају два света: један што се овде појављује само на јучерашњи дан и други који живи као да се ништа није догодило и као да сви ови људи нису уграђени у темеље Урошевца.

Избегли Срби који долазе из Штрпца, Грачанице и околних села стављају црвене руже на престону икону, свечани стубићи воде до ње, а на зидовима овог препуног храма читају се записи приложника што су даривали светињу која је прошле године напунила 90 година: Шошевићи родом из Срецке урадили су електричне инсталације, а Томовићи из Бузовика даривали су фреску Светог архангела Михаила, коју је живописао Јанко Кузмановић из Галичника.

„Идемо сви у цркву да се фотографишемо”, зове свештеник Трајко пошто се уверио да су сви нахрањени и угошћени. Зове домаћине славе, Ивана Марковића из Чаглавице, Бобана Стевановића из Горње Гуштерице, Александра Чолића из Грачанице и Јелену Миљковић из Грачанице, да им укаже поштовање и да их што дуже задржи у цркви у којој је он најчешће сам. Усамљеност њега и његове породице, изолованост Храма цара Уроша, избеглиштво Срба и одсуство града нису прекинули идеју да се на овом острву слободе може сачувати дух повратка и обнове. Једино се овде, у интими града и храма, може исповедити свака мука после које живот има смисла.

Живојин Ракочевић

Извор: Политика

Основна школа „Никола Тесла“ у Раковици могла би да пређе на онлајн наставу због ситуације с недостатком кадра у којој су се нашли. Проблем је, наиме, недостатак помоћног особља или како их ми зовемо – теткица.

Репортери ТВ Н1 обишли су ову школу како би проверили о чему се ради.

Слађана Илић, чистачица која у ОШ „Никола Тесла“ ради пуне 23 године и све то време прима минималац, каже да је ту зато што воли свој посао и зато што јој још увек чини задовољство. Али, због ниских примања, она ради и приватно, како би допунила буџет.

Због недостатка кадра, директор школе Станислав Стевуљевић предложио је прелазак на онлајн наставу.

У тим ситуацијама се, објашњава, сналазе.

– То је онај српски обичај, увек се ми снађемо. Али се бојим да ће и то једном бити доведено до краја. – казао је он.

ОШ „Никола Тесла“ у Раковици иначе има 1300 ђака и постоји близу 90 година.

Kонференцији “Будућност образовања у Србији: од идеје до промене” у организацији Зелено-левог фронта присуствовало је око 150 родитеља, наставника и ђака, а говориле су многи стручњаци за област образовања и дечјег развоја.
Међу панелистима нашао се и Лука Бабић, ког памтимо по борби против брзоплетог и непланског увођења државне матуре и оснивању удружења „И ми се питамо“. Лука је завршио ООШ „Владислав Рибникар“, као ђак генерације, био изузетан ђак Треће београдске гимназије, а ове године уписао је Правни факултет у Београду. Два пута је учествовао на Европском такмичењу у географији, са ког је други пут донео сребрну медаљу.
Ево шта каже Лука о образовном систему, оваквом какав јесте данас:
„Спремају нас за квизове. Часови се некад претварају у припреме за Слагалицу, Потеру и остале квизове, а неки контекст и шира слика нам се не даје. Моја сестра живи у Мериленду и док ја знам како се црта и која је формула аспарагинске киселине, она не зна. Али сматрам да њој због тога ништа не фали. Ја знам да је Манојло I Комнин дошао 1143. године нове ере на власт. И шта сад? Ја не знам која је уопште ту политичка ситуација била, ја немам контекст тога уопште. Знам годину, знам шта се десило и то је то. Док код њих то није тако. Она не зна да нацрта аспарагинску киселину и ја њој на томе завидим, пошто ја с тим знањем не знам ништа да урадим у животу.“ – казао је Лука бабић.
Објаснио је, затим, да је управо због тога градиво тешко – јер се уче подаци, али без конкретног контекста.
„Да се ђацима даје контекст, било би у реду учити све те податке, али ако их повезујемо на часовима.“ – истакао је Лука, студент Правног факултета у Београду.

https://zelenaucionica.com/luka-babic-ja-znam-formulu-asparaginske-kiseline-i-znam-da-je-nacrtam-moja-sestra-koja-zivi-u-merilendu-ne-zna-i-ja-joj-zavidim/

Већ неко време (које укључује више година) филозофија је један од највећих проблема у оквиру средњих стручних школа.

Проблеми нису, дакле, застарели стручни програми, недостатак добре праксе, све неозбиљнији рад ученика и пука форма коју треба испоштовати већ – филозофија.

Изгледа да ће, када се коначно филозофија из стручних школа изостави из програма, ученици знање усвајати боље те ће се и стручно знање прилично побољшати.

Укратко – филозофија као вишак мора да отпадне и тако остави простор за рад струке.

Све би ово било у реду да је заиста тако. Међутим, није.

Најпре, филозофија као вештина аргументованог мишљења и основ (мајка) свих наука ни на који начин, уколико се спроводи како треба, не може да смета већ од ње ученици могу имати искључиво бенефите.

Наравно, уколико хоћемо да заиста извршимо реформу програма филозофије – то би без сумње требало хитно урадити и то на следећи начин: већина смерова средњих стручних школа би требало да задржи оно што већ има а предмет би требало преименовати у „Историја филозофије“ и два часа недељно током последње године у школи изучавати историју људске мисли и напретка мишљења кроз епохе.

Почевши од Талеса па до наших дана показати, дакле, шта је и на који начин мучило људски ум и како су се ти проблеми решавали.

На тај начин, ученици ће бити упућени у основ филозофије што је и део опште културе сваког образованог човека (на исти начин као што је то историја уопште, затим историја уметности и сл.)

Поред тога, као отворену опцију за избор би требало оставити логику.

Ово се односи на готово све смерове осим нпр. „правног техничара и економског техничара“ јер би ови и слични смерови филозофију требало да имају знатно више и то због саме природе њиховог будућег посла (замислите само судију или адвоката који никада није имао филозофију те који је, у оквиру својих школских дана, био ускраћен вештине мишљења).

Исто важи за уметничке школе и гимназије.

Филозофију би ту требало реформисати на следећи начин: Логику и Историју филозофије по два часа недељно имати у трећој години док би филозофију требало слушати у четвртој, завршној години и то три часа недељно.

Тај програм би, сходно томе, хитно требало урадити и на тај начин бисмо заиста имали истинску реформу филозофије у школама.

Трик који се сада спроводи јесте у томе да се изборним предметом „Логика са етиком“ (који би требало да послужи као адекватна замена) решава проблем.

Међутим, тај предмет не само да је изборни већ је и врло невешто конципиран те ни на који начин не може да буде замена изучавању филозофије.

Као што сам поменуо, тај предмет може да евентуално остане у оквиру избора али статус филозофије као обавезног предмета (односно у средњим стручним школама „Историје филозофије“) се не сме доводити у питање.

Филозофија је данас више него потребна јер без ње није могуће разумети на који смо начин дошли до овога што данас имамо и знамо јер не знамо одакле смо и на који начин уопште кренули „ка нама самима“.

Такође, проблеми људских права и слобода, дужности, проблеми добра и зла, лепог и ружног као и проблеми савремене медицине (део биоетике) не можемо разумети уколико се у образовању нисмо дотакли филозофије. И најзад, разумевање вештачке интелигенције и њене евентуалне користи.

Не смемо дозволити да млади који долазе остану без свести о томе шта значи мислити. Заблуде и предрасуде управо из тога долазе.

Замислите да сте у детињству пропустили игру и љубопитљивост те да сте одмах бачени у некакву канцеларију са хрпом папира. Тако отприлике изгледа образовање у коме се никада нисмо дотакли филозофије.

Аутор: Иван Вучковић, филозоф

https://zelenaucionica.com/filozof-ivan-vuckovic-ne-smemo-dozvoliti-da-mladi-koji-dolaze-ostanu-bez-svesti-o-tome-sta-znaci-misliti/

Пребијање на смрт човека на Ади Циганлији поново је отворило питање односа према људима који живе на отвореном - на јавним просторима и немају физичку заштиту, као и онима који живе у условима недостојним човека - у туђим подрумима, напуштеним објектима. Због овог напада ухапшена су двојица малолетника и један пунолетни младић. Рањиви, без заштите и "крова над главом" бескућници људи су последњих година мета сурових напада у којима су починиоци углавном младе особе. Из невладиних организација које се баве овом проблематимом, као разлог наводе бројне предрасуде и одсуство адекватне политике превенције и борбе против бескућништва.

У ноћи између 19. и 20. августа, М. С. (64) је претучен на смрт на Ади Циганлији, а полиција је привела осумњичене – младића од 19 и двојицу 16-годишњака. Почетком ове године у Новом Саду група непознатих младића узнемиравала је људе који немају кров над главом и каменовала њихова склоништа. Новосађане је почетком 2022. године потресла вест о смрти уличног музичара, Кристијана Костића Блекија, бескућника и једног од симбола града, којег је на свиреп начин убио двадесетогодишњи Ж. Р. из Жабља. Он је шездесетједногодишњака током ноћи напао у центру града тражећи му новац, а након тога га је брутално претукао, рукама и ногама.

У лето 2017. године у центру Београда рањен је мушкарац (51). Како су тада пренели медији, реч је о бескућнику кога је у Цетињској улици, група малолетника напала ножем.

Можда најсуровији међу нападима на бескућнике десио се у децембру 2016. године. Жртва је био Драгутин Тодорчевић (64), а починилац дечак од 12 година који га је запалио док је спавао на улици. За овај злочин није одговарао јер је испод стросне границе за кривичну одговорност.

Постоје бројне предрасуде

„Особе у ситуацији бескућника се често доживљавају као мање од људских бића, као нешто прљаво. Уколико је неко – млада или не млада особа, под дејством психоактивних супстанци, своју фрустрацију било чиме може лако да изрази на том ‘нечем’ што се налази уза зид, у пролазу, на клупи. Слично је и са оним особама које живе у условима недостојним човека, а у туђим подрумима, напуштеним објектима. Они су мало сакривенији али опет изложени, нарочито ако други знају где да их пронађу“, навели су из АДРА.

Уз то што су предмет предрасуда већег дела друштва, њихова безбедност или безбедност свих оних који немају свој животни простор где су заштићени је умањена, истичу о овој организацији.

„Нашим теренским тимовима се често обрате са повредама од физичког насиља које има различито порекло, а неретко јесте управо то, насиље настало према њима јер су особе у ситуацији бескућништва“, наводе.

Из Иницијативе А 11 наводе да су особе у ситуацији бескућништва потпуно дехуманизоване.

„Поред њих пролазимо и према њима се опходимо као да нису људска бића која имају своју личну историју, искуства, осећања, и која су баш као и сви други људи у животу били суочени са губицима, поразима и падовима. И све то чинимо са чврстим уверењем да су сами одговорни за ситуацију у којој се налазе, и да је сада оправдано да трпе последице својих ‘погрешних избора и одлука’“, кажу за Н1 у овој организацији.

Тај модел понашања и уверења, објашњавају, лишен било каквог саосећања преносимо и на младе људе међу којима има и оних који су у стању да почине овако стравичан и ужасавајући злочин.

„У позадини овог модела скрива се идеја о безвредности егзистенције људи који се суочавају са искуством бескућништва и да нас у односу према њима не обавезују било каква морална начела“, сматрају у Иницијативи А11.

Каква је институционална заштита?

Неопходно је, као прво, да се донесе адекватна политика превенције и борбе против бескућништва.

„Постоје јасне препоруке и начини. Све зависи од политичке воље. Друго, у конкретном смислу – неопходно је да држава и други актери омогуће више расположивог смештаја у прихватилиштима, преноћиштима и генерално, стамбених капацитета. Треће, то мора бити праћено и трајном подршком за осамостављивање оних који могу да се осамостале“, наводе у организацији АДРА.

Како су нам рекли, 20 процената свих њихових корисника су младе особе, 19 одсто су жене, преко 50 одсто имају неко оштећење менталног здравља, више од половине су особе са инвалидитетом, а 75 процената њих су хронични болесници са веома сложеним стањем.

„То су дакле вишеструко рањиве особе поврх тога што живе у непрестаној несигурности и без основног – сигурног и безбедног простора за живот. Четврто, поступци пријаве пребивалишта морају бити много бржи јер то је први корак у добијању личне карте, здравственог осигурања и тако даље. Они су сада недопустиво спори. Траје и до 18 месеци. Све зависи од јасне политичке воље да се искористи знање и искуство организација цивилног друштва, међу којима је и АДРА и да се донесу политике и превенције и борбе против бескућништва“, наводе у овој организацији.

 „Опасност и ризик по њихову безбедност нарочито су повећани у током ноћи због недостатка одговараћег смештаја, што их чини изузетно рањивима и изложенима. Узимајући ово у обзир, као и све учесталија нападе којима сведочимо у последње време, не можемо да кажемо да је безбедност особа у ситуацији бескућништва на задовољавајућем нивоу“, наводе из Иницијативе А11.

У Иницијативи А11 кажу да нажалост не можемо да се похвалимо да се на институционалном нивоу у погледу унапређења безбедности особа у ситуацији бескућништва било шта чини, посебно имајући у виду да они у безбедносном смислу нису чак ни препознати као посебно рањива категорија.

„Чини се да полицијски и службеници који би требало да се старају о безбедности свих грађана нису довољно сензибилисани за специфичности проблема са којима се ова популација суочава. Тако се, примера ради, дешавало да је полиција прекршајно кажњавала особе у ситуацији бескућништва због кршења полицијског часа који је уведен током пандемије коронавируса јер су боравили на улици, иако је у то време Прихватилиште за одрасла и стара лица у Београду практично било затворено за пријем нових корисника“, наводе у овој организацији.

 Колико у Србији има бескућника?

 У 2023. години само организација АДРА је радила са 3.750 особа које се налазе у ситуацији бескућништва – само у Београду, а укупно их у бази, у главном граду има 4.350.

 „За Србију је тешко рећи. Управо спроводимо активности ширења ових услуга на Србију, у оквиру пројекта који подржава Европска унија“, наводе из АДРА.

https://n1info.rs/vesti/beskucnici-zrtve-napad/

Како је то живети са дететом које има проблем?

Не, дете нема проблем.

То је дете и има оно што је за дете карактеристично – жељу да упознаје свет око себе. Постоје здравствени, развојни, интелектуални и емоционални поремећаји. Такође, постоје одређена стања и с тим се може живети. Можда мало другачије у односу на оне који нису у тим „стањима“, али живот је и даље леп. Тежак, али ипак леп.

У очима детета је лепо оно што примарно виде и опазе. Леп им је лептир, ветар, песак, камен, лист, паук, маслачак… Као што рекох, дете нема проблем. Проблем праве одрасли. И то, на жалост, врло често родитељи. Дечја реалност и реалност родитеља не изгледа исто и никада неће моћи да изгледа исто, чак ни када родитељ има 70 година, а „дете“ 50. И сада уопште није важно да ли је ваш случај неко стање, поремећај или лоша оцена у школи. Врло често у својој стручној пракси наилазим на родитеље који не прихватају реалност, стање, поремећај или ту лошу оцену. Очекивања родитеља су често паралелни универзум са садашњим тренутком, а признавање истине себи је за њих једначина са четири непознате. Неко ће рећи „Најлакше је кривити родитеља за све“. Да, јесте најлакше, али најчешће та одговорност заиста и јесте на њиховим леђима. Нико не воли проблем.

Често се ми (родитељи) користимо тактиком званом „то није мој посао“, али када струка одради свој посао и предочи како ствари стоје, онда ипак одлучујемо да „јесте мој посао.“ Изузетно је тешко некоме саопштити да његово дете не може И НЕЋЕ имати 5 из владања, да је агресивно и да су томе узроци у лошој клими код куће. „НЕ, он је само несхваћен“ је одговор који врло често уследи. Још је теже рећи како нечије дете неће никада моћи да научи да чита и пише и да редовна школа њему не може да пружи адекватну подршку. Ех, ту одговор у 99% случајева буде „Нама је професор са универзитета рекао да ће чак и множење и дељење до 100 научити.“ И нимало није захвално када некоме морате да срушите Снешка и да му отворите очи.

Дакле, дете нема проблем. Ми (маме и тате) имамо проблем јер тај исти проблем не видимо у себи већ у учитељици, другару из клупе, држави, систему, педагогу, свекрви, послодавцу. Врло је важно освестити оно у чему смо овде и сада. Није лако. Нарочито када смо свесни да за постојање одређене препреке део кривице припада нама, али тек када признамо да није проблем дете које је добило слабу оцену већ то што се мама и тата свакодневно тако бучно свађају. Или се чак и не свађају, већ једноставно нису ту. Када се окренемо себи и признамо своју одговорност, тада ћемо бити на корак до решења. Сви заједно. И дете, и родитељ, и учитељ , и педагог, и психолог. 

Аутор: Милица Пантић, мастер педагог

У среду, 4. септембра 2024. године, у 12 часова у цркви Ружици на Калемегдану, на шесту годишњицу од упокојења академика Владете Јеротића, служиће се парастос истакнутом научнику, лекару и бившем професору Богословског факултета.

Извор: СПЦ

Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке је на Фејсбук страници известило да је завршена још једна успешна акција. Овај пут ВДС je поделило ваучере вишедетним породицама за куповину патика и друге спортске опреме у Sport Vision продавницама. Током Васкршње акције скупљена je помоћ чији удео у овом ваучеру износи 15 000 динара, а сама компанија Sport Vision поклонила je додатних 5 ООО динара, тако да укупна вредност ваучера износи 20 000 динара. Отац Влада, генерални секретар ВДС-а je поделио ваучере и пожело родитељима вишедетних породица да у добру и здрављу купују за своју децу оно што je потребно и да наставе да се виђају у ВДС-у.

Извор: Верско добротворно старатељство

Часови историје у ОШ „Свети Георгије“ у Уздину су јединствени. Наставник Бранислав Тођер већ десет година уводи ђаке у свет историје на један несвакидашњи и креативан начин. За свој иновативан приступ и залагање, у 2020. години, друштво историчара „Тукидид“ доделило му је признање за наставника године. У разговору за Зелену учионицу, Бранислав открива како изгледа историјска секција у Уздину, које савремене методе и алате користи у настави и на који начин његови ђаци уче да негују љубав према домовини, култури и традицији.
У 2020. години сте за свој труд да популаризујете историју ђацима добили признање за професора године. На које начине мотивишете ђаке да развију интересовање за историју?
Те 2020. године у марту смо обуставили редовну наставу и прешли смо на онлајн услед пораста броја заражених ковид вирусом. У таквим околностима мотивисао сам ученике на самосталан и групни истраживачки рад, а продукти тог рада су биле бројне макете колосеума, аквадукта, тријумфалне капије, Ћеле куле, мултимедијалне презентације о знаменитим историјским личностима или догађајима који су променили ток историје, било је ту и плаката, цртежа, онлајн квизова, есеја… Организатор нас је обавестио да је учешће узело осам школа, што основних, што средњих, са 67 радова. Мени је било драго што су ученици којима сам ја био ментор освојили прва три места и са појединачним и са групним радовима. Зато су и ми доделили ту ласкаву титулу “професор године”.
Успех мојих ђака ми је био одлична повратна информација да смо у новим околностима које нису биле нимало пријатне, ми задржали фокус и да смо успели да наставимо да се развијамо, да се усавршавамо, да учимо и да стечено знање применимо и представимо на квалитетан и креативан начин, што је препознато од организатора. То је био доказ да је један континуиран рад довео до тога да смо могли по квалитету ученичких радова као једна мала сеоска школа да се равноправно такмичимо са највећима.
 Највећа мотивација ученика јесте та да им допуштам да развију своје таленте. Неко има урођен дар за сликање, за вајање, неко за писање, неко да ухвати прави моменат приликом фотографисања, неко за глуму, неко да креира мултимедијални садржај.
Већ дуги низ година историјска секција коју водим константно има и највећи број ученика и ученица, те сматрам да је њима највећа мотивација допуштање слободе да се изразе, да представе своје виђење догађаја из прошлости или личности на начин који њима навише погодује.
Кроз свој рад трудите се да код деце подстакнете љубав према историји као научној дисциплини, а не само као обавезном школском предмету. Шта Вас мотивише?
Главни мотив ми је да као просветни радник учествујем у креирању нових људи. Кад већ имам могућност да учествујем у “стварању људи” нека то буду бољи људи него што смо ми данас. У садашњости се живи брзо, све ја на клик, лајк, шер. Моје је да их усмерим да кад већ живе у доба кликтања, да постоје корисни садржаји, едукативни, који их могу надоградити и да кликћу на ствари које им могу користити. Учим их да буду другачији од других, да је у овом свету вредности привилегија бити црна овца и бела врана, јер беле овце, као и црне вране су превише исте, а они треба да остану своји, да буду јединствени, да буду оригинални.
Као историчар учим их да не лајкују и деле вести без да провере извор информација коју желе да проследе другима. Веома је важно критички приступити садржају и зато је веома важно да се држе оне старе народне, али мало модернизоване пословице „два пута мери па онда дели”. Веома ми је важно да знају да разликују мишљење од чињеница. Можемо гајити нека осећања и мисли према неком догађају или личности, али се морамо држати чињеница ако желимо да доносимо објективан суд.
Кроз рад им преносим да не морамо, а и не можемо знати увек сваку информацију, али је важно да знамо где је можемо пронаћи. Живимо у времену када су информације веома важне ако желимо да покренемо неки приватни бизнис. Права информација и адекватан контакт могу створити нове предузетнике и предузетнице. Стога покушавам да их мотивишем да читају што више могу, јер доћи ће време кад ће примена стеченог знања да им одреди судбину на тржишној утакмици.
Како се одвија рад у историјској секцији коју водите у својој школи? Које су активности у којима ученици учествују?
Учимо се да негујемо љубав према домовини, култури, традицији. Истовремено подстичемо осећај солидарности, емпатије, бриге о другима јер то су неке вредности које желимо да промовишемо. Трудим се да успоставим сарадњу са организацијама које подстичу стицање нових знања и вештина код ученика кроз радионице, предавања, трибине. Мото историјске секције коју водим стога и гласи: “Радимо! Кидамо! Културну баштину негујемо, животну средину чувамо и једни о другима бринемо!”
Ову школску годину започели смо тако што су ученици историјске секције покренули иницијативу да дечије игралиште крај централног трга краси хуманитарно срце у које ће убацивати пластичне чепове. Ова иницијатива је била значајна јер су ученици практичним примером радили на подизању еколошке свести код наших суграђана, као и жељи да сви ми будемо хумани и да се нађемо једни другима. Ученици су за циљ имали да подстакну рециклажу и у сарадњи са организацијом “Чеп за хендикеп” да пруже подршку особама са инвалидитетом. Чекамо да локални функционери реализују идеју наших младих талената.
Како је ово лето право спортско у ком смо пратили Олимпијске игре, организовали смо интерни конкурс на тему “Бодримо наше орлове и орлице до медаље”. Циљ је био да ученици сниме видео запис до 60 секунди на коме се види како бодре наше репрезентативце и репрезентативке.
 Том приликом сам контактирао и наше спортске савезе, спортисте, водитеље, новинаре који су нам изашли у сусрет и уступили делове спортске опреме и навијачке реквизите које постављамо на онлајн аукцију до почетка Олимпијских игара и сва средства желимо да уплатимо у хуманитарне сврхе, по жељи ученика организацији НУРДОР.
Како се прилагођавате изазовима подучавања у дигиталном добу? Да ли користите одређене технологије или алате у настави историје које бисте препоручили колегама?
Цивилизацијски развој праћен је бројним променама. Свака промена означава и прилагођавање новим условима. Ми, историчари, посвећујемо пажњу прошлости, говоримо о неким давним временима, али истовремено припремамо ученике за сутрашњицу. Сматрам да је неопходно да им се понуде дигитални алати, апликације помоћу којих ће усавршити информатичко знање, а уједно ће научити и како сами да поделе своје стечено знање на занимљив и креативан начин.
Padlet може бити врло занимљив, нуди могућност да ученици обележе све историјске знаменитости које су посетили у земљи или свету, могу поставити фотографију, кратак видео запис, музику у зависности како они желе да представе свој културно-историјски пут.
Kahoot квиз такође може бити занимљив у групном раду па једни да осмисле питања и одговоре, други да се такмиче. Помоћу гугл упитника може да се креира онлајн ескејп рум, па могу да се поставе бројне мине приликом решавања шифри за прелазак у наредну собу, могу да оду даљим путем, може да им се поставе питања тако да користе и гугл мапу, па у одређеној улици да пронађу споменик, или неку институцију па део шифре може бити име вајара, или година оснивања институције и слично, па ученици у трагању за одговорима користе бројне апликације које су данас заступљене. Креирање ескејп румова помоћу гугл упитника показало се као добра пракса у којој ученици да би успешно решили загонетке и шифре морају поседовати знање из више области, па је то један добар пример корелације наставних предмета и учења за живот, не за оцену.
Враћам се поново на 2020. годину и ковид пандемије, када је на снази био и полицијски час и забрана кретања у сарадњи са организацијом Компас клуб на сајту Антикорона зона организовао сам први историјски онлајн ескејп рум помоћу Zoom апликације. Био је то велики изазов, али ИТ стручњаци из компас клуба су се побринули да све протекне у најбољем реду. И том приликом је најбрже излаз пронашла тадашња ученица којој сам предавао, иако су учествовали и одрасли. Антикорона зона је тад окупила велики број младих ентузијаста који су покушали да анимирају грађане током забране кретање, било ми је велико задовољство што сам био део тог пројекта и што смо користили нову технологију како за обнову стеченог знања тако и за усвајање новог. Било је то једно незаборавно искуство.
Наставну јединицу “Друштвена криза и пораз Југославије: разбијање заједничке државе” обрађујем користећи јутјуб, па анализирамо песме од Ђорђа Балашевића “Солитер”, “Криви смо ми”, Рамба Амадеуса “Чобане”. Забрањеног пушења “Југо 45”, “Бошко и Адмира” и слично. Отворио сам и свој јутјуб канал под називом настава историје Уздин који нам служи да поставимо ученичке влогове или кратке едукативне филмове. Некако се моје запослење поклопило са почецима рада организације Хавер Србија. Ова организација промовише разнолико и инклузивно друштво и залаже се за борбу против предрасуда, дискриминације, антисемитизма и ксенофобије. Сваке године имају отворен конкурс на тему “Холокауст – култура сећања” на коме учествујемо од самог почетка и увек снимимо кратак едукативан филм кроз који представљамо колико је опасно по само друштво када се поспешују стереотипи, предрасуде, те колико су негативне последице дискриминације далекосежне.
Учимо се да сређујемо видео записе па користимо апликацију InShot. Такође Canva је веома заступљена. За креирање презентација некако је можда најкомплетнија апликација genial.ly. Заиста постоје бројни алати и апликације који нам помажу да креативно стварамо занимљив садржај и преносимо знање сходно добу у коме живимо. Помоћу вештачке интелигенције ученици могу да креирају своје витешке заставе, грбове, то може бити веома занимљиво јер ученици откривају себе, односно шта њих чини, које вредности деле, па у зависности од тога настају обележја на сопственој застави.
Драго ми је што је на стогодишњицу од почетка Великог рата Народна библиотека Србије дигитализовала историјске изворе из овог периода па ученици могу да читају 10 тачака ултиматума који је прослеђен нашој тадашњој краљевској влади, па одговор наше тадашње владе. Може да се приступи плакатима из тог периода. На овај начин ученици могу критички да приступе историјској грађи.
Које кључне вештине или концепте желите да ваши ученици понесу са собом с ваших часова историје и како ће им то помоћи у даљем животу и образовању?
Као наставник историје имам жељу да ученицима пренесем љубав према домовини, култури, традицији. Како би се развио национални идентитет код ученика неопходно је радити на успостављању љубави према земљи у којој живимо, за коју су наши преци гинули, а у којој се ми данас трудимо да оставимо траг и обезбедимо што бољу будућност поколењима. Желео бих да наставе да раде оно што учимо од петог до осмог разреда у континуитету, а то је да буду друштвено одговорни, да чиме год се бавили у животу да раде у корист општег добра. У античкој Грчкој су особе које су радиле да побољшају свој полис називали политикосе, док особе које су радиле само за лично добро не обазирући се на друштвени допринос биле називане идиотес. Ја мојим ђацима желим да израсту у боље људе него што смо ми данас, да буду узорне политикосе, да воле своје и поштују друге, да стварају свет без стереотипа, предрасуда и дискриминације.
 

https://zelenaucionica.com/nastavnik-branislav-svoje-djake-ucim-da-je-u-danasnjem-svetu-vrednosti-privilegija-biti-crna-ovca-i-bela-vrana/