Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас благословио Божићну трпезу и ручао заједно са бескућницима и корисницима услуга Црквене народне кухиње у просторијама Верског добротворног старатељства у Београду.

У разговору са социјално најрањивијим суграђанима Патријарх је указао на чињеницу да смо сви слаби и немоћни, без обзира на то да ли неко у овом пролазном свету и у кратком и пролазном људском животу има неку позицију или славу, јер је сва слава овога света суштински краткотрајна.

Патријарх српски г. Порфирије је овом приликом упутио речи благодарности Преосвећеном Епископу топличком г. Петру и његовим сарадницима из ВДС-а, а посебно гђи Кетрин Фенслоу, оснивачу и председнику Хуманитарне органозације Наши Срби из Чикага, на огромној љубави коју показују, пре свега, према Богу и Мајци Цркви, а ту љубав потврђују и кроз бригу о својој браћи и сестрама у Београду и читавој Србији:

– Колико до нас стоји и колико можемо ми ћемо се трудити увек да испунимо оно што Бог од нас тражи, а то је да оно што нам је дато видимо не као моје појединачно, него као свих нас. И ви се трудите колико до вас стоји да се најпре молите Богу, да се трудите да умножавате своју веру и сигуран сам, ако макар направите један мали корак, да ће вам се отворити неке перспективе за које нисте ни слутили да ће бити могуће због ситуације у којој сте се нашли. Никада нико од нас није изгубљен и никада нико не треба да пристане на коначни и пораз заувек, а показатељ да не пристане на то јесте нада и поверење у Бога. Знајте да ако је Бог у нашем животу на првом месту да ће онда све остало доћи на своје место.

Верско добротворно старатељство

Одрасла сам у примерној породици са свим благостањем. Отац ми се упокојио, а мајка је још увек жива, да јој Бог да здравља и још дуго да поживи. Сећајући се тог времена, са сигурношћу могу рећи да сам била грозан адолесцент. Много бола сам задавала својим ближњим. Родитељи су ме извлачили из таквих непријатности, а да нису они, не знам где бих сада била и да ли би ме уопште било. Много су ми опраштали и за то им се ниско поклањам… и веома много су за мене учинили… И не желим да прочитам ни један негативан коментар на њихову адресу. Ја ради другог пишем.
Много су радили. Мама је радила у школи, а ноћу је седела над гомилом бележница. Отац је радио на одговорној функцији и чим би дошао кући буквално је падао на кауч од умора.
Била сам остављена сама себи. Не, имала сам све о чему је дете могло да машта, чак и више од тога. Много смо путовали у иностранство и сви атрибути «тог» живота, о којим моји вршњаци нису могли ни да сањају, код мене су били присутни у изобиљу.
Сећам се да сам се заљубила у једног дечака и хтела сам ту тајну да поделим са мојом мајком.
«Глупости, – казала је подсмехујући се, – иди тамо пиши домаћи…»
Много сам патила, када сам чула да је погинуо Цој. Изрезала сам рупе на свим мојим џинс панталонама (купљеним у иностранству), обукла црну мајицу и обљепила његовим фотографијама. Хтела сам да попричам са оцем о мом болу. «Шта је с тобом, јеси ли сишла с ума?» – био је његов одговор. Заљубила сам се до безумља у Сашу Хлопкова. Сећате ли се таквог певача? Но тада ником ништа нисам говорила. Мене свеједно не би чули… И разматрала сам то са другарицама. Са истим таквим – којима су родитељи били све време на послу…
Родитељи су желели да добро учим. И ја сам учила. Не гледајући на то што сам се понашала хулигански, била сам способна девојчица. Но у школи ме је, више од оцена, бринуло то што су ме прозвали Цуцика – због маленог раста. Борила сам се, тукла се с њима, добијала опомене у дневник.
Жалила сам се мами кући, а она исто тако уз подсмех: «Какве глупости, не обраћај пажњу». А ја сам хтела… Ја чак и не знам шта сам хтела. Но то није била глупост. Осећала сам се увређеном и било ми је болно. Ја сада схватам да су то заиста биле ситнице. Но ту бол понижења сам запамтила засвагда. А још и то да се ни у кући од ње нисам могла сакрити.
Писала сам песме. Прекрасне стихове, заиста. О љубави, о дружби. Једна песма је била о некој снежној планини по којој идем ја сама и неког зовем, а мене нико не чује и никог нема да ме огреје. Прочитала сам те стихове мом стрицу (родитељима сам се стидила да прочитам), но он ништа није схватио и само је слегнуо раменима.
Родитељи ме нису контролисали и оставили су ми потпуну слободу. Завршивши домаћи, са другарицама сам се вукла по улицама, пењали се по крововима, навече ишли на спорт, на гробље и уопште где све нисмо били. И то је било кул…
Сећам се да сам веома волела да идем у госте к једној мојој другарици, чија мама из неког разлога није радила. И тако ми се свиђало што они једу заједно, што јој другарица о свему говори, а мама слуша и, шта је главно, разматрају ствар као равноправне. Она је и мене слушала. И говорила сам јој оно о чему сам се кући стидела да причам.
И још смо тамо, код њих кући, играли разне игре – лото, домине. И било је тако занимљиво и лепо. И желела сам да исто тако играм кући са својима. Да и код нас буде тако топло и пријатно. Но они су били заузети. И то је истина. А ја сам била веома тужна.
Отац ме је отпремио на спорт, да се не би вуцарала по улици. Он је сам такође био спортиста. А ја то нисам волела, мени се није свиђало. Ја сам желела у школу позоришта, но за њега је то било неозбиљно.
А потом, са својих 15 година сам се побунила и све то одбацила. Да, било ми је страшно, бојала сам се да ме не казне и дуго сам кружила око куће, не смејући се појавити. Размишљала сам: «Можда уопште и да се не враћам кући?»
Отац дуго са мном није разговарао, но потом ми је опростио.
Једном сам се нагутала таблета. Више се не сећам због чега, искрено. Но сећам се да сам хтела једно, а родитељи друго. Дошла хитна, испрали су ми желудац, доктори се извикали на мене, родитељи се преплашили.
Мислите да сам хтела да умрем? Да сам то хтела, урадила би то када они нису били кући. А они су били ту… Просто сам хтела да обрате пажњу на мене, на то што говорим! Но нисам знала како то да урадим. И изабрала сам такав глуп начин.
Шта све нисам радила као адолесцент…У хистерији би све по соби разбацала, бежала сам из куће и спавала код другарица. И много другог. Зашто? Не знам…Но једно добро памтим – никада нисам хтела да будем хулиганка. Хтела сам љубави и топлине.
Родитељи су ме волели и даље ме воле. Но сада схватам да адолесцент и одрастао човек љубав схватају другачије. Они једно друго не разумеју. Излаз је један – родитељ треба да се сети какав је он некада био.

Моја старија кћерка је тек ступила у тај узраст. И веома се бојим. Бојим се не схватити, пропустити, не прихватити. Бојим се да ми неће веровати, нити ми се поверавати.
Како сам се само радовала када ми jе рекла да се заљубила у неког дечкића… Када ми је прочитала своје стихове… Када је замолила да останем дома и погледам са њом филм.

Не знам да ли ће је то спасити од адолесцентских главобоља. Но тако би хтела да зна, да смо ја и тата поред ње и да смо спремни да је саслушамо. Бар ћемо покушати. И да због тога не треба да ради ствари, због којих ће касније да жали.

Аутор: Елена Кучеренко

https://poznajsebe.wordpress.com/2016/11/20/saslusaj-me-mama/

Занимљиви су резултати истраживања који кажу да је готово једнак проценат оних који се осећају усамљено или тужно за празнике било да су у статусу самца, или имају партнера и породицу

Празници су време радости, даривања, љубави и праштања, али они носе и висок ниво стреса због припрема, финансијских издатака и очекивања

Празници нам доносе окупљање са пријатељима и породицом, поклоне, мало одмора и предаха од свакодневних ритуала. Али, и куповину у гужвама, вишесатно спемање хране, пресију да све што припремимо буда савршено а гости задовољни, паковање због путовања… Требало би да дани празника буду благодарни моменти које ћемо памтити, али они, кажу истраживања а то углавном можемо и сами да потврдимо, могу да буду огромно оптерећење за наше ментално здравље.

Празници покрећу различита осећања и код здравих, и код особа са неком психичком потешкоћом

Психолози широм света озбиљно су се бавили проучавањем утицаја празника на психофизичко стање појединца, али и група људи. Наиме, у тим периодима године, бележи се пораст позива особа које се боре са психофизичким потешкоћама институцијама и појединцима који брину о менталном здрављу, а не изостају ни покушаји суицида. Ево неких здружених статистичких резултата према наводима Натионал Аллианце он Ментал Иллнесс који би могли да се третирају просеком:

60 одсто испитаника је изјавило да су им празници понекад допринели осећају туге, незадовољства или празнине
24 одсто људи који живе са неком менталном потешкоћом открило је да су им празници „значајно погоршали симптоме“
40 одсто људи који живе са менталном потешкоћом рекло је да су празници „у мањем обиму погоршали њихове симптоме“
68 одсто особа се осец́ало нервозно због финансијских издатака
66 одсто људи се осец́ало усамљено
63 одсто је осећало неку врсту притиска од породице, пријатеља или колега
55 одсто се сец́ало срец́нијих времена из прошлости.

Половина тестираних особа празнике није могла да проведе са својим ближњима, било да су одвојени физички, или из неких других објективних разлога (разводи, растанци, ратна дејства, болест или смрт партнера…). Занимљиво је, међутим, да је готово једнак проценат оних који су искусили усамљеност или тугу, било да су у статусу самца, или имају породицу.

Уживајте, поштујте своје ближње, али поставите и неке границе у испуњавању жеља
Списак ствари које могу да нас фрустрирају и подигну ниво стреса је подугачак и за време празника и сваког дана током године. Начини на који ћемо га каналисати нису увек једноставни, али постоје и доступни су нам. Потребно је само мало воље и самодисциплине, па ће то прихватити и ваши ближњи. И овде не позиција самца не мора да игра превише значајну улогу.

покушајте да испланирате своје обавезе тако да не морате да „паднете “ да бисте све зацртано испунили; потражите помоћ укућана или пријатеља ако видите да сте пред себе поставили нереалне захтеве:

ако нешто што сте хтели да припремите и не испадне идеално, није смак света: поручите храну, и покушајте да немили догађај „окренете на шалу“

ако се из било ког разлога осећате лоше, тужно или под притиском, реците то
научите на пристојан начин да кажете „не“ ако укућани пред вас стављају превелике прохтеве очекујући без резерве да их испуните, и поделите обавезе

избегавајте расправе или учешће у тензичним разговорима за породичном трпезом

немојте се претоваривати храном, покушајте да задржите здраве навике

избегавајте алкохол или психоактивне супстанце

шетајте што више и проводите време на свежем ваздуху

Да ли празници морају да буду тужнији ако смо у статусу самца

Одговор само наизглед делује невероватно, али – не морају. Истина је да празници првенствено подразумевају породична окупљања, планове и активности. Радост давања и примања љубави, не мора, међутим, обавезно бити „резервисана“ само за оне који имају партнера или децу. Суштина је само у доброј организацији и објективном сагледавању потенцијала које имате у оквиру своје ситуације. Такође, и у одређивању приоритета.

Људи који имају велике породице, децу и очекивања од њих, немају увек могућност да испоштују своје жеље. Објективне околности статуса „самац“ особама које су дужи или краћи временски период без партнера, отвара могућности слободе и избора. То може бити одлазак на неке даље дестинације, или упражњавање активности које нису увек лако доступне онима који су претрпани обавезама. Таква путовања могу да буду прилика да се упознају неки нови људи, потенцијални партнери или пријатељи који ће нам обогатити живот. Али, то може бити и само време одвојено за себе, луксуз који они који су претрпани обавезама, често, нажалост, немају.

Проведите квалитетно време, јер живот иде брзо

Било да сте у статусу самца или не, проведите сваки могући тренутак са својим родитељима, браћом или сестрама, омиљеним рођацима и њиховом децом. Идите на базен, закажите себи масажу, козметички или неки други третман који ће учинити да се осећате добро. И ако немате велике финансијске могућности, излет у неко оближње место је добар избор који можете да реализујете сами, или са пријатељима.

Организујте своје време и за празнике тако да ви и ваше потребе будете на првом месту – тако ћете имати довољно енергије и да поделите љубав са другима, а да се не осећате празно и запостављено.

Уживајте у празницима, а ако се осећај туге настави, потражите помоћ

У већини случајева, симптоми празничне туге и незадовољства су привремени, посебно за оне који немају неки поремећај менталног здравља. Међутим, ако приметите на себи или блиским особама да су се продужили и након празника, потражите помоћ, без обзира на здравствени статус. Празници могу да буду окидач за бројне менталне потешкоће попут депресије и анскиозности, и да се погоршају код оних који од њих већ болују.

Празници јесу време за љубав, радост и захвалност, а искакање из свакодневне животне матрице носи стрес сам по себи. Не дозволите да вам се празници претворе у неограничене сате у кухињи, купохоличарску грозницу и бесконачно угађање другима. Уживајте у њима: примите и делите љубав, разумевање, поштовање, опростите некоме нешто – празнична честитка је идеална прилика за то.

https://www.cudo.rs/маријана-м-рајић-празници-могу-да-буду/

Постоје тренуци код сваког од нас када осећамо да „треба да разговарамо“. Искрено. О нечем важном, болном или узнемирујућем. Али уместо да почнемо, ми одлажемо. Чекамо „бољи тренутак“ који никада не долази.

Говоримо себи да то није толико важно, да можемо још мало да сачекамо. И као да се невидљива омча стеже у нама – напетост расте, а однос са особом се постепено мења, и то често не на боље.

Зашто је тако тешко рећи шта заиста осећамо?

Страх. Најједноставнији одговор, који је уједно и најтеже прихватити.

Бојимо се. Бојимо се да нећемо бити схваћени. Да ће нас осудити, да ће разговор прерасти у свађу. Понекад је сама помисао да морате да изразите своја осећања речима застрашујућа. Лакше је ћутати. На то смо навикли.

Ћутање ретко решава проблем.

Оно може да замаскира проблем, да створи илузију спокојства, иако у том спокојству увек постоји скривена забринутост. Знамо да проблем није нестао. Чека, расте, претвара се у терет који постаје све теже подношљив.

То се дешава у односима са вољеним особама, када бисте желели да кажете: „Недостаје ми твоје пажње“, али уместо тога промрмљамо у себи: „Све је у реду“. Или на послу, када треба да поставимо границе, а ми уместо тога пристајемо на додатне уступке како не бисмо разочарали свог шефа или колегу. И онда остајемо сами са осећањем неправде и огорчености.

Искрени разговори не само да могу учинити да разјасните ситуација. Они вам прилику да се међусобно зближите.

Да, није лако. И да, понекад су последице непредвидиве. Међутим, када одлучимо да кажемо шта нас мучи, постоји шанса да нас други човек чује. Постоји шанса на разумевање и то обострано.

Не морамо бити савршено припремљени за овај корак. Али обавезно треба да почнемо са оним што осећамо.

Не треба осуђивати другог или очекивати да ће нас друга особа одмах разумети на пола речи. Реците онако како јесте: „Важно ми је да попричамо“, „Осећам се збуњено“ или чак: „Бојим се да ово кажем, али желим да ме чујеш“.

Наравно, друга особа можда неће реаговати онако како бисмо се надали. То је ризик. Али зар ћутање не носи и већи ризик? Оно нас дели, ствара јаз тамо где би могао бити мост.

Тешки разговори се не дешавају случајно. То је избор. Избор који можемо направити за себе, ради искрености, да више не носимо тешке речи у себи. Па чак и ако је страшно, запамтите: сваки такав корак је корак ка лакшем и слободнијем животу, без бежања од онога што је важно.

https://poznajsebe.wordpress.com/2024/12/27/otvoreni_razgovori/

Да ли постоји нешто што се зове „вишак љубави“ према детету? Може ли се дете волети превише или је проблем заправо у томе што у тој љубави изгубимо компас, па нас она понекад натера да радимо на штету сопствене деце?

„То презаштићивање јесте проблем којег многи родитељи нису свесни. Не критикујем ја маме, оне то раде због хормона окситоцина који су добиле кад су родиле бебу.“, каже Ранко Рајовић и додаје да морамо знати да поставимо границу.
Као пример наводи оне родитеље који јуре за дететом са кашиком у руци, након што је оно одбило да једе, уз чувено „хајде само мало, мени за љубав“.
„Када сам на једном предавању рекао да, ако дете неће да једе у 3, не мора, јешће у 7 кад буде вечера, једна мама је прокоментарисала како су то ‘спартанске методе’. Откад је прескакање оброка спартанска метода?“ – пита се овај стручњак за дечји развој.
Ово, наравно, не значи да потребе детета треба занемаривати, већ да баш супротно, треба да учимо да их код детета препознамо.
„Наравно да је деци потребна пажња и љубав. Постоје чак и снимци мозга занемарене деце. Регије мозга нису повезане, баш због мањка љубави. Али то не значи да ће деци вишак љубави помоћи. Мора се тражити нека равнотежа. Ево, добар пример тог ‘вишка љубави’ су и поклони. Кад смо ми били деца знало се да велики поклони иду за велике догађаје. Рођендан, Божић. И сви смо то с нестрпљењем чекали, па одбројавали дане уназад. Данас се љубав исказује кроз поклоне стално. И деца онда то тако и науче, да је ТО љубав и да они могу добити оно што пожеле, онда кад пожеле. Зато ми се и сами родитељи жале да је праг толеранције на фрустрацију код деце данас, не низак, већ га уопште нема.“ – истиче Рајовић.
Он упозорава и на то да деца која у породици одрастају верујући да имају право на све што пожеле, очекују то касније и од друштва, школе.
„А онда се суоче са проблемом јер ван свог дома нису центар света. И то је савет за родитеље: Дете не треба да буде центар света ни центар породице. Дете је део породице. То је нешто најприродније и до ове генерације је одувек било тако. Деца су имала обавезе, одлазила у кокошињац по јаја, чувала овце на ливади. Данас градско дете готово и да нема обавезе.“ – каже Ранко Рајовић.
Он истиче да мала деца чак воле обавезе, али их ми често спутавамо и говоримо „немој ти“, спречавајући их тиме да се развијају и да уче.
Говорећи о учењу у школама, Ранко Рајовић поновио је још једном да је репродуктивно учење превазиђено и да не доноси право, употребљиво знање.
„Информације су данас на дохват руке, а ми морамо да научимо децу да мисле и да те информације повезују. На моја предавања долазе учитељи и педагози, они виде да нешто у том раду мора да се мења јер систем који постоји не даје резултате. Али ми је јасно да начин рада о ком ја говорим није тако једноставно применити јер они то нису ни учили током школовања. Још је руска педагогија пре 150 година направила велику грешку избацивши нелогичне приче из школа. Они су се водили тиме да нелогичним стварима није место у школи јер децу спремамо за реалан живот, па треба да уче реалне ствари. Али много су погрешили. Јер нелогичне приче активирају велике регије мозга. Зашто? Па мозак је орган за преживљавање и он много боље ради кад се суочава са нечим нелогичним јер тада проверава да није у питању нека опасност и укључује резервне регије мозга које нам и јесте циљ да покренемо.“ – објашњава Рајовић.
Он наводи и низ примера за нелогичне приче. Једно дете у Словенији с којим је радио је на неки од његових задатака нацртало маму с крилима која иду из главе. Друго дете је, на задатак да од панде, авиона и деце направи причу, осмислило да деца скачу из авиона, а да их хватају летеће панде.

„Знају деца јако добро да панде не лете и да крила не расту из главе. Али ако ми на овакве њихове идеје кажемо да су то глупости, да крила не могу да расту из главе, да летеће панде не постоје, ми правимо огромну грешку јер им затварамо те асоцијативне регије у мозгу. А баш у тим регијама се развија креативност, па онда није тако необично што се често каже да школа убија креативност. А кад знамо да је креативност управо оно што ће им највише требати, зашто онда то радимо?“ – пита се Ранко који је и сам универзитетски професор и отац четворо деце.

Рајовић додаје и да још увек има „стручњака“ који не схватају важност нелогичних прича и супротстављају се њиховој примени у вртићима и школама. С друге стране, истраживања показују да баш такве приче активирају важне регије мозга задужене за креативност и да ту креативност коју деца имају морамо чувати, јер то ће сутра бити једна од ретких вештина коју вештачка интелигенција веома тешко може довољно добро заменити.

Говорећи о пријемним испитима које ђаци полажу, Рајовић се осврнуо на случај од пре две године, када је на упису на медицину у Црној Гори, од 102 кандидата, чак 90 није положило пријемни испит.

„То су најбољи ђаци, они који желе да упишу медицину. И одмах су се сви окренули против самог испита, питајући се какав је то испит, кад толики број деце није положио. Није проблем у испиту. Јер, кад питате све који раде с децом да ли је испит тај који је тежи или су деца све слабија, одговор је – ово друго. Па дајте о томе да причамо. Шта њима значе све те петице ако не могу да положе пријемни? Шта ћемо да радимо? Да спуштамо критеријуме? Ко ће онда сутра да нас лечи, ко да нам гради мостове?“ – пита се овај стручњак за дечји развој и додаје да повлађивање томе што су деца све слабија сигурно није решење, већ да морамо тражити узрок и решење за тај проблем уместо да спуштамо критеријуме и смањујемо очекивања која имамо од деце.

Ранко Рајовић

https://zelenaucionica.com/ranko-rajovic-nemojte-da-vam-dete-bude-centar-sveta-ni-centar-porodice-dete-je-deo-porodice-i-to-je-najprirodnije/

Хуманитарна организација Епархије рашко-призренске СПЦ "Мајка девет Југовића", добила је значајан дар у виду прехрамбених пекарских производа. Народне кухиње на Косову и Метохији добиле су више од 50.000 оброка предузећа „Хлеб и кифле“ из Београда, који су у овим тешким данима за Србе на Косову и Метохији, од великог значаја за рад Народних кухиња.

"Годинама уназад трудимо се да прехранимо преостало српско живље, а међу корисницима наших кухиња је велики број старих, младих али и деце. Читаве породице се прехрањују на казану наше кухиње. Зато свака помоћ која пристигне нама је важна подршка и подстрек да наставимо даље, одлучније и преданије", саопштено је из Народних кухиња на Кососву и Метохији.

Упућена је захвалност свима који препознају значај постојања Народних кухиња на овим просторима наше земље и који су уз Србе у овим тешким данима, пружајући им солидарност и братску љубав која је преко потребна.

"Нашим донаторима желимо да искажемо најискренију захвалност и благодарност на пруженој помоћи, али и на лепим и охрабрујућим речима које смо од њих добили, а посебно хвала Канцеларији за КиМ која је увек уз нас. Желимо свима свако добро од Господа!" саопштено је из Хуманитарне организације Епархије рашко-призренске "Мајка девет Југовића".

Извор: Народне кухиње КиМ

„Кад је дете мало, па прохода, ко каже ‘браво’? Па мама и тата. Кад научи да вози бицикл, ко каже ‘браво’? Па опет мама и тата. И онда зову баку, деку да им кажу. И та похвала коју добију је њима потврда да нешто добро раде. Тако се усмерава њихово понашање. А онда одједном долази нека друштвена мрежа. Нису ту мама и тата, ту су неки непознати људи. И стигне похвала зове се ‘лајк’. Па да ли је добио два или педесет, велика је разлика.“ – прича Ранко Рајовић, неуроендокринолог и стручњак за дечји развој.

Говорећи о тој мерној јединици среће данашње деце и младих људи, Рајовић каже да се много тога сада променило и да је порука коју деца кроз број лајкова на друштвеним мрежама добијају да ће бити више примећени ако раде лоше ствари.

„Ја то и студентима предајем. Рецимо, имате сина који је с татом опрао ауто. Често то и говорим родитељима, организујте то, да дете опере ауто с татом, скува ручак с мамом, одредите један дан да играте друштвене игре… мало њима нашег времена треба. И сад, опрао је син ауто с татом и ставио, рецимо на свој Јутјуб канал. Колико ће лајкова добити? Од маме и тате и можда једног рођака. Три. Али ако направи неку глупост, има тога колико хоћете на интернету, рецимо малтретирају животињу, колико ће добити лајкова? 100. Он види где добија више потврде и њега похвала УСМЕРАВА у том понашању. Онда шта раде? Снимају другу децу, понижавају. Каже неко било је тог насиља и раније. Било је, али не овако. Јер смо ми данас дозволили да њихово понашање регулише интернет, уместо да то ради родитељ.“ – испричао је Ранко Рајовић.

У том смислу, Рајовић каже, потребна нам је темељна реформа образовања, како бисмо децу учили, између осталог, и емпатији и правим вредностима, уместо што их терамо да уче информације напамет.

„Ми нисмо на време схватили да нам је потребна реформа. Још 1997. је компјутер IBM Deep Blue победио Гарија Каспарова у шаху. Годину дана пре је победио Каспаров, али ’97 је изгубио. То је за њега био велики ударац, причао је и да се ноћу будио. Али шта је ту циљ? Ми смо тада морали да схватимо да је компјутер постао бољи од нас по комбинацијама и информацијама. Тај је требало да почнемо да учимо нашу децу ономе што компјутер нема. Нове идеје, креативност, емпатија, тимски рад. Шта смо од тога урадили? Јако мало. И даље нам деца уче информације напамет. И чекамо да нам неко други пронађе решење.“ – казао је Ранко Рајовић.

https://zelenaucionica.com/ranko-rajovic-ponasanje-deteta-treba-da-regulise-roditelj-a-mi-smo-danas-dozvolili-da-to-radi-internet/

Нова акција добровољног давања крви биће одржана у храму Светог Преображења Господњег на Видиковцу у суботу 14. децембра од 9 до 14 часова. Из овог светог храма и Завода за трансфузију крви Србије позивају све који су у могућности да се одазову позиву и помогну свима потребитима.

Извор: Радио "Слово љубве"

Хуманитарно вече 14. децембра, у суботу, од 19 часова, у Дому културе Студентски град, посвећено је помоћи дечаку Павлу, а сви који буду дошли биће почаствовани најпре концертом женске певачке групе Академског друштва "Нови Београд" Високе туристичке школе, потом изузетном представом - монодрамом "Милунка Савић", по тексту и у извођењу наше истакнуте глумице Весне Станковић, глумице Југословенског драмског позоришта. Весна је са хероином Великог рата, Милунком, коју игра свим срцем у овом награђиваном ауторском делу, упознала наш и друге народе широм света током последње деценије, играјући небројено пута у хуманитарне сврхе, како би помагала потребитима. Сада вас позива да се придружите хуманитарној вечери - 14. децембра у Студентском граду, на Новом Београду:

Обично се људи по савет у вези с зависношћу детета, није важно којом тачно, обраћају прекасно – децом се треба бавити док су мала. Треба добро схватити да је за дете врло лако да доспе у зависност од било које страсти – још увек има слабо развијену вољу, нема животног искуства. Осим тога, деца су много спремнија на ризик од одраслих, имају веома лош инстинкт самозаштите и вишеструко мањи имунитет на слична искушења од одраслог. Осим тога, ако имамо у виду најраспрострањенију зависност – од игре, игра је посебно својствена дечјем узрасту, зато наша деца бивају масовно заражена управо овом врстом зависности.
Нажалост, засад се зависност од игре званично не сматра болешћу, иако лекари и стручњаци у целом свету звоне на узбуну. На пример, истраживања водећег британског универзитета Trent University су показала да 12% контролне групе од 7.000 људи има симптоме зависности од онлајн компјутерских игара. Стручњаци сматрају да зависност од игара настаје управо због онлајн-игара, дакле, представља један од облика зависности од интернета. Играма које изазивају најјачу зависност најчешће се сматрају игре у мрежи, посебно MMORPG. Познати су случајеви кад је предуга игра доводила до фаталних последица. У неким земљама, на пример, Кини, Северној и Јужној Кореји, већ се на државном нивоу баве овим проблемом. Тамо се отварају медицинске установе и праве програми за лечење и превенцију зависности од игре. У Енглеској је на бази рехабилитационог центра Broadway Lodge отворено одељење, специјализовно за рад с игроманима. Министарство културе и спорта Јужне Кореје је направило специјални програм намењен борби против зависности од игре, од које пати преко два милиона корисника у земљи. У Кини, где је по аналитичким подацима око 13% корисника мреже зависно од онлајн игара или интернета, још од 2007. године ради летњи рехабилитациони камп. Министарство за информисање и везе у Вијетнаму планира да уведе строга ограничења – провајдери и власници кафића у којима постоји могућност играња мораће да блокирају могућност играња онлајн-игара од 10 увече до 8 ујутру.
А у нашем друштву је засад, нажалост, однос према овоме изузетно лакомислен. Родитељи обично звоне на узбуну ако на пример, адолесцент почиње да пије и да пуши траву, али обично не виде ништа лоше у томе што дане проводи испред компјутера: кажу, кад порасте научиће и постаће потпуно нормалан човек. Због тога пажњу на проблем обраћају тек онда кад дете постане већ сасвим неурачунљиво. По правилу, то се дешава у пубертету кад је с њим најтеже комуницирати – то су године протеста и самодоказивања. Ако се од малог детета може сакрити кабел од компјутера и све држати под контролом, код пубертетлије то обично не пролази: он лако може да потре све родитељске забране.
Данас живимо у тржишном друштву које се не брине апсолутно ни за шта друго осим за остваривање профита. Компјутерске игре које се производе раде управо на принципу «пецања» на зависност: на пример, везане су за неку модерну фантазију, претпостављају мноштво нивоа како би се човек бесконачно играо добијајући стално нове и нове осећаје од игре, мењајући услове и повезујући себе с јунацима дате игре. Произвођачи у комплету с игром нуде пакет програма сопствених сценарија за различите нивое игре, прављење сопствених ликова итд.
Једном речју, проблем је веома велик и треба бити свестан колико је озбиљан.
Буквално данас сам питао познаника – свештеника који је раније имао лекарску праксу: „Шта на ову тему кажу лекари и званична медицина?“ Одговорио ми је да у борби против алкохолне и наркотичке зависности медицина у најбољем случају омогућава да се постигне само стабилна ремисија: лекари помажу човеку да поправи телесну страну чистећи његов организам од присуства психотропних препарата, али саму болест не могу да излече. Зашто? Зато што се заправо ради о духовној болести и ако се човек не бори против ове страсти, ако не лечи своју душу духовним средствима, ова страст га врло брзо напада новим снагама. Тако стоје ствари и са сваком другом страшћу. Само што у случају алкохолизма и наркоманије постоји психофизичка зависност хемијске природе кад се човек без одређених препарата лоше осећа, не само душевно, већ и физички, а нови облици зависности су чисто психолошки – човек зависи од нових осећаја и емоција. Зависност коју разматрамо има више духовну, него физичку природу и у томе се састоји главна опасност од ње! Овде човек нема, као што је на пример, случај с алкохолом и дрогом, непријатне физичке осећаје који могу да га приморају да се бори против болести. Јер, у случају који разматрамо осим кратковидости и бесаних ноћи, све је у принципу пријатно.
Ако се дете «упецало» на игру или на интернет, нарочито у пубертету, биће веома тешко да се оно извуче. Познат је случај кад је 2005. године кинеска девојчица због вишедневне непрекидне игре једноставно умрла од исцрпљености и дехидрираности. И у Русији је млади пар који је више сати играо компјутерске игрице затекао мртво своје смрзнуто мало дете које су оставили на балкону. Видите до које мере човек заборавља на своју одговорност! Дрога каква компјутер може да постане, лишава човека разума, одговорности и осећања дужности.
За многу децу је улазак у интернет један од начина прилагођавања овом окрутном свету, а често и бекство, одлазак од реалности, кад у стварном животу не успевају да се прилагоде, кад имају слабу комуникацију, и кад се уопште лоше осећају у души. Ако се говори уопштено, свака зависност за човека представља бекство у непостојећи свет где му је удобно и где нема проблема.
Деца која пате од компјутерске зависности вероватно се осећају усамљеном, пате од недостатка пажње и разумевања од стране блиских људи, пре свега родитеља. А често родитељи сами посаде малишана за компјутер још од предшколског узраста – тако надокнађују недостатак општења са својим дететом: да им дете не би сметало, да им не би досађивало питањима, много га је лакше посадити за компјутер или телевизор, укључити неку занимљиву игру. Многи чак ни не осећају ризик којем подвргавају своје чедо. Стручњаци упозоравају на то да се компјутерска зависност ствара много брже од сваке труге традиционалне зависности: у просеку потребно је највише пола године до годину дана за појаву компјутерске зависности. Један парохијанин ми се жалио да његов син не жели ништа осим компјутера. У разговору се испоставило да ни он не може да живи без компјутера. Врло је важно да човек сам не упадне у ово! Деца се углавном у свему угледају на нас.
Први и главни узрок дечјих облика зависности јесу проблеми у комуникацији с родитељима. Увек им саветујем: „Не треба на томе штедети време, треба комуницирати с дететом, ниједан компјутер не може вас да замени. Изађите с њим напоље, идите негде на викенд, будите заједно, играјте фудбал, прочитајте занимљиву књигу, погледајте филм, причајте о свему томе – једном речју, будите свом детету старији друг!“
Да дете не би постало зависно ово питање треба поставити док је дете мало. На пример, моја деца уопште не играју никакве игре, чак ни на телефону. Трудимо се да купујемо телефоне на којима уопште нема игара или где су врло примитивне, иако су с компјутером ипак упознати пошто у школи имају часове информатике. Убеђен сам да што се касније човек упозна с телевизором и компјутером, тим јачи ће бити његов имунитет на све врсте зависности.
Врло исправно поступају управе неких школа и гимназија, а знам да има таквих, где се на улазу од ђака узимају телефони – то се ради да се не би играли на часовима. Осим тога, сматрам да ако нема могућности да се дете у потпуности заштити од компјутера и компјутерских игара, треба га на време и на прави начин упознати с компјутером као с техничким инструментом.
Треба од почетка код детета створити исправне приоритете у вези с овим питањем: човек може да научи да ради на компјутеру, може му се показати како је згодан, које занимљиве ствари се уз помоћ њега могу радити: пројектовати, цртати, сликати, штампати, редиговати, могу се користити специјални програми, на пример, фотошоп.
Задатак родитеља је да не жале времена и снаге да све то крене нормалним током, тада ће игре бити мање опасне по дете.
Пре свега, треба појачати молитву за дете, треба за њега молити тако као да пати од алкохолне или наркотичке зависности. Треба узети на себе одређено молитвено правило и читати га свакодневно. Врло је добро кад се моли неколико људи истовремено, може се заједно читати молитва по договору.
Као друго, потребна је лекарска помоћ. Треба наћи доброг психолога, психотерапеута или чак психијатра. Родитељи треба да анализирају кад су изгубили контакт с дететом, зашто се удаљило од њих, зашто тражи подршку од виртуелних пријатеља, споља. И треба схватити и подржати дете – оно пре свега очекује подршку од нас, од родитеља, од људи који су му најближи!
Треће што треба учинити јесте узети компјутер под строгу контролу. Док још имамо родитељску власт, а ова власт нам припада по праву, бар док наша деца не напуне 18 година, односно, док хранимо и облачимо дете, док плаћамо његово становање и школовање, треба да захтевамо да поштује правила која су прихваћена у нашој породици. И општење с компјутером (који су му такође купили родитељи) треба да има строге оквире. Односно, треба да одредимо у које време дете укључује компјутер, колико времена на њему проводи и шта с њим ради.
Ако се дете разболело, без ограничења се не може, и овде су потребни родитељско стрпљење, љубав, захтевност, доследност и упорност у деловању. Само, ништа се не сме забрањивати, а да се заузврат ништа не нуди – то је закон сваког васпитања, иначе ће отуђеност само расти. Слободно време детета треба да буде испуњено разноразним корисним занимањима: музиком, цртањем, спортовима, секцијама и другим. Сад таквих могућности има напретек, између осталог, и за породице с малим примањима. У сваком крају грда постоје бесплатне државне студије, домови дечјег стваралаштва. Главно је да се дете изведе у реалан животни простор, у којем постоји општење с природом, с пријатељима. То може да се одвија, на пример, у походима или за време викенда које родитељи проводе с децом: без обзира да ли раде с њима на викендици или просто возе бицикл, пецају, купају се или иду у музеј, циркус или позориште. Тако родитељи постају, с једне стране ближи својој деци, а с друге – одвлаче их од погубне страсти.
Дете треба да осећа родитељску бригу, љубав и жељу да му се помогне. Ако се ради о адолесценту с њим треба разговарати аргументовано, с поседовањем потребних инфорамција. Не може се једноставно рећи: «Знаш, то је лоше, то је грех, то су демонске ствари,» треба с њим разговарати као одрасли с одраслим, а не по пинципу: «Ја сам шеф – ти си будала, мораш да ме слушаш.» Деца обично слушају родитеља кад виде да је то човек који нешто зна, који их воли, од ауторитета, који може да образложи своје мишљење.
И наравно, врло је важно да до детета допре да треба да живи по правилима која су прихваћена у породици, да се компјутер и телевизор користе само у одређено време и у одређеној количини.
Што више говоримо о овом проблему постаје јасније да су дечје зависности пре проблем родитеља, а не саме деце. Зато што је задатак родитеља да прате духовно и физичко здравље деце. У ситуацији, на пример, кад мало дете испадне кроз прозор, суди се његовим родитељима. Наравно, тамо се узимају у обзир и немар до којег је дошло, и случајности, али ће свеједно доћи до суђења и родитељима неће бити лако. До пунолетства детета одговорност за њега сносе родитељи, чак и по одредбама Кривичног законика, а да не говоримо о духовној одговорности. Задатак и одговорност који леже на родитељима јесте да до одређеног узраста припреме дете за живот одраслог човека, да прате с ким се дружи, какве филмове гледа, какве књиге чита, да нешто забрањују. Јер, постоје неизбежне ствари које не треба драматизовати и ствари које су апсолутно недопустиве. Једном речју, треба створити нормалну животну средину за сина или кћерку.
Треба рећи да се живот не уклапа у просте шеме и оквире, знамо да се дешавало да лошим путем крену деца чак и у породици светаца. Зашто? Зато што није само да родитељи утичу на дете, без обзира колико да су благочестиви и верујући, већ на њега често јако утиче околина – има ствари које не зависе од нас. Зато треба стално да се молимо за дете – код уцрквљеног детета које за шта је добро и шта је лоше, природно, биће много мање шансе да наиђу на овај проблем. Треба да учинимо све што од нас зависи, па нека буде – шта буде!
Још један врло важан моменат – учите децу да раде. То је одличан начин да се дете упосли и врло добра припрема за живот, али то треба чинити тако да налази радост у раду, а не да га доживљава као неку робију. Знам примере кад су чак и врло имућни људи запошљавали децу-адолесценте да обављају једноставније послове како би могли сами да зараде за играчке и разоноду. Тако ће остати мање времена за компјутерске игре и дете почиње да цени ствари и зарађени новац.
Жеље
Све о чему смо говорили, наравно, функционише, само што је лако говорити, али није тако лако испунити. По речима Амвросија Оптинског: «Учити то је као кад се камење баца са звоника, а испуњавати је као кад се камење носи на звоник.» Природно, да би се све то учинило човек треба врло озбиљно да се потруди. Мислим да у овом труду родитељи ипак могу да пронађу за себе врло много тога важног и занимљивог и награда ће им бити леп контакт с децом и радост од дружења с њима. Кад човек разговара с дететом појављују се нове теме на које може да разговара, притом човек сам бива богатији: да би се детету нешто испричало треба наћи неке информације, јер понекад деца постављају врло озбиљна питања.
Свим нашим родитељима желим да живе заједно с децом стварним, пуним и радосним животом у којем нема места за сурогате.

свештеник Павле Гумеров

https://mitropolija.com/2024/12/11/svestenik-pavle-gumerov-lecenje-od-preterane-razonode/

Настављајући традицију из претходних година, Народни музеј Србије је и ове године домаћин хуманитарног Новогодишњег базара, који ће бити одржан у четвртак 12. децембра од 14 до 20 часова у Атријуму здања на Тргу Републике. Овај базар окупља више од десет удружења и организација које се баве разним аспектима подршке угроженим и маргинализованим групама, као и образовањем и инклузијом деце и младих: ту су Центар за интеграцију младих, удружење "Дечје срце", часопис "Лице улице", Центар "Звезда", "Цепора", удружење "На пола пута", Школа за основно и средње образовање "Вожд", Дневни боравак "Сунце", Центар за смештај и дневни боравак деце ометене у развоју "Стари град" као и Београдско удружење за помоћ особама са аутизмом.

Посетиоци базара имаће прилику да купе рукотворине, новогодишње поклоне и производе које су припремила ова удружења, а сав приход од продаје биће усмерен ка подршци и наставку рада ових важних иницијатива. Осим што ће на овај начин помоћи онима којима је најпотребније, посетиоци ће имати прилику да уживају у празничној атмосфери, осете дух заједништва и људске солидарности и пронађу лепе, оригиналне поклоне за своје најближе.

Извор: Радио "Слово љубве"

Традиционални добротворни Божићни базар рукотворина жена избеглица, који више од 2 деценије организује Њ.К.В. Принцеза Катарина са својом Фондацијом, отворен је данас у тржном центру "Галерија" (Булевар Вудроа Вилсона 14). Базар је дивна прилика да се купе аутентичне, традиционалне српске рукотворине као Божићни поклони, а да се истовремено пружи подршка породицама жена које излажу своје радове, као и деци са тешкоћама у интелектуалном развоју. Базар ће данас и сутра радити до 22 часа.

Њ.К.В. Принцеза Катарина и њена Фондација више од 20 година подстичу рад ових изузетних жена које продајом својих прелепих рукотворина издржавају своје породице. Њено Краљевско Височанство такође подстиче децу са тешкоћама у интелектуалном развоју и школе које она похађају да учествују на овој манифестацији и продају своје радове.

https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45593

Његово високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије лауреат је овогодишње награде „Витез позива“, које удружење Лига експерата – LEX традиционално, већ 18 година, у сарадњи са Народним позориштем сваке године у децембру, додељује појединцима који су својим радом и понашањем баштинили високо моралне цивилизацијске вредности, који су одолевали искушењима и притисцима и који су, на најбољи начин усагласили професионална знања и савест, сопствени живот подредили изградњи и развоју друштва у складу са универзалним вредностима, преноси Nova.rs .
Овогодишњи лауреати награде „Витез позива“ су фудбалер Немања Видић, академик Слободан Вукосавић – редовни професор Електротехничког факултета Универзитета у Београду, Лидија Комлен Николић – јавни тужилац Апелационог јавног тужилаштва у Београду, Слободан Миленковић – припадник МУП-а, Недим Сејдиновић – новинар и књижевник.
Лауреати награде „Витез позива“ ће бити промовисани у витезе 8. децембра 2024. године, на Великој сцени Народог позоришта у Београду, са почетком у 12 часова, са детаљним образложењима.
Лауреати су у протеклим годинама својим одговорним и професионалним радом и моралним и савесним поступањем показали да универзалне вредности и „витешке“ врлине нису ишчезле.
Жири ЛЕX-а који је донео одлуку о овогодишњим лауреатима чине: проф. др Вида Огњеновић, проф. др Весна Ракић-Водинелић, проф. др Зоран Радовановић, проф. др Жарко Требјешанин, проф. др Огњен Радоњић, г. Петар Пеца Поповић и г. Божо Прелевић.

https://mitropolija.com/2024/12/04/vladika-grigorije-laureat-ovogodisnje-nagrade-vitez-poziva/