Плач је често знак да је детету потребна утеха, међутим, родитељи често греше ућуткујући га. Ево које фразе би радије требало да користите како бисте смирили своје малишане…

Шта ако сваки пут када наши малишани заплачу или имају напад беса, они заправо раде нешто врло корисно? Ми не ценимо увек када наша деца заплачу, а оно што она заправо раде јесте да користе свој урођени систем за опоравак организма. Kада смо повређени, емотивно или физички, уместо да држимо то у себи, ми се празнимо кроз плач, смех или рад. На тај начин се тело ослобађа ружног осећаја. Међутим, већина људи не плаче, с обзиром да им је вероватно у детињству много пута речено “Не плачи”, али немојте чинити исту грешку са својом децом, јер имајте на уму – њихов систем за опоравак је још увек нетакнут.
Ево неколико ствари које можете рећи свом детету, уместо чувеног “не плачи”…

Охрабрујуће фразе:
1. Овде сам
2. Видим колико си узнемирен
3. Жао ми је душо, знам да је тешко
4. Бићу уз тебе док си узнемирен
5. Не идем нигде
6. Безбедан си
7. Не постоји ништа прече од тога да сада будем са тобом
8. Жао ми је што си изгубио свог меду/што је твој друг то рекао/што си испустио сладолед
9. Слушам те душо

Фразе које враћају на срж проблема, како би се он уклонио или умањио:
10. Заиста си желео…ту играчку/сладолед/да тата остане код куће/да идеш у парк
11. Хајде да још једном погледамо то што те боли… Kолено/прст/стопало…
12. Фразе које их подсећају на ведрију страну ситуације:
13. Добићеш чоколаду ускоро
14. Знам да ћеш схватити све ово
15. Мама ће доћи касније
16. Сигурна сам да ћеш све ово заборавити ускоро
17. Неће овако бити заувек

Фразе које треба да избегавате:
18. Видим да си љут (дефинисање осећања)
19. Хоћемо да идемо да видимо шта ради тата (одвлачити им пажњу од осећања)
20. Знам да хоћеш сладолед, идемо да га купимо (поправљање ситуације)
21. Добио си сладолед јуче (давање разлога)
22. Kакав је то грозан звук који правиш (чинити да се осећају још горе тако што их посрамљујете и ућуткујете)
23. Ако не престанеш, одмах идемо кући (Награђивање или кажњавање)

Извор: Yumama

Да ли је важно да се деца на часовима осећају добро и сигурно? Да ли је важно да буду срећна и да се радују настави?

Многи ће, вероватно, рећи да. Али, истовремено, морамо признати не баш тако лепу истину да се већина деце не радује ни школи ни настави. То је, каже Ранко Рајовић, због тога што би учење требало да буде игра, а у нашим школама је оно уместо игре извор стреса.

„Када у шестом разреду поставим питање у каквој су вези жирафа и број 11. Већина деце одговори – висина. На то им ја кажем: ‘Одлично, али нисам рекао диносаурус, него жирафа. Мужјак жирафе је шест, а женка пет метара.’ Они су на тај начин научили три информације, а шта је дуги начин? ‘Не, није тачно, седи ту и за следећи пут научи боље.’ А шта је треће? ‘Шта си то рекла? Где си видела ти жирафу од 11 метара? Устани сад сви да те виде!’ И кад ће она опет да се јави? Никад. Не у школи, него у животу. То је отишло у најдубље регије у мозгу, сви јој се смеју. И сутра кад устане пред групом људи да нешто каже, то ће испливати. И ко је крив, она или ја ако јој тако говорим? Па, наравно, ја. Не можемо направити такво понижење јер највећа негативна емоција је стид или срам. То је то, кад причамо о стресу у школи, да неке ствари морамо да коригујемо“ – казао је Рајовић.

Он додаје да је учење кроз игру важно не само да би се деца добро осећала, већ и због тога што кад учимо кроз игру, допамин се лучи и утиче на то да боље памтимо. С друге стране, објашњава Рајовић, стрес блокира памћење.

„Сећам се, кад смо Урош Петровић и ја били у једној школи у Словенији, где нас је учитељица питала: ‘Ранко, каква је то школа, кад се ученици смеју?’ Ја кажем, не знам, нисам психолог, али ако мене питаш, то је најбоља школа. Јер они мисле да се играју, а притом уче да мисле, да дају информацију, да без страха кажу шта мисле. А шта је супротно томе? Па да дајем деци пасивне информације које не желе ни да слушају. Јако пуно тога морамо да променимо, да бисмо помогли деци…“ – казао је Рајовић.

Деца, додаје, имају природно позитиван став према школи. Пре поласка у први разред јој се већина радује. Али се то брзо промени.

„Радили смо једно мало истраживање у једној школи где смо прваке питали да ли воле школу. Сви су рекли да воле. У другом разреду већина, а у трећем 30% већ не воли. Шта се то догодило? Ко је ту погрешио, они или ми? Па, опет, ми. Зашто воле школу кад крену? Па као што се радују кад проходају, кад науче да возе бицикл или да пливају, тако се радују и школи јер је мозак научио нешто ново. Полазак у школу је за њих најважнији и та њихова срећа се види. Тог дана смо пуни хормона неуротрансмитера и зато тај дан сви памтимо. Кад, ето, у трећем разреду не воле школу. Зашто? Зато што крећу дугачке лекције и дефиниције које морају да науче напамет. Они уче, долазе у школу и тресу се да нешто нису заборавили. Јер уче напамет.“ – објаснио је Ранко Рајовић.

https://zelenaucionica.com/rajovic-pitala-me-je-jedna-uciteljica-kakva-je-to-skola-u-kojoj-se-deca-smeju-ako-mene-pitate-najbolja/

На иницијативу и у организацији ХО "Српска солидарност", у четвртак 7. новембра 2024. године, са почетком у 19 часова, у великој сали Руског дома у Београду, одржаће се хуманитарно вече "За децу са Косова и Метохије". Те вечери биће представљена монодрама "Сведок покајања" о Светом Јакову Туманском, у извођењу глумца Александра Ристановића, док ће у музичком делу вечери наступити песмописац и појац Алекса Недељковић. Тим поводом данас разговарамо са Иваном Ћорић из организације "Српска солидарност".

Хуманитарна организација "Српска солидарност" постоји пуних девет година током којих је спровела више од 180 акција. Хуманитарно деловање је већим делом усмерено на пружање помоћи српском народу на Косову и Метохији, пре свега деци. Један од пројеката од националног значаја  којим пружају подршку и помоћ младима са Косова и Метохије јесте њихово стипендирање. У ту сврху је основан Фонд "Милан Иванчевић" који је до сада, годишњим стипендијама помогао 62 деце.

Извор: Радио Слово љубве

О мајци. Увек размишљам о мајци. Деси се страхота а мене преплави још већа страва: како ли је тој мајци? Онда ја будем та мајка, скроз се претворим у згњечено па згрчено срце.

Данима ћутим. Кажем себи: ћутање је злочин. Друштвено си неодговорна, проговори, бре!

Али не могу. Јер немам у себи бес, немам енергију која покреће на промену. Имам само овај дубоки осећај још дубље туге која ме љуљушка, као на неком удаљеном таласу и не оставља простора ни за питање: а куда даље?

КАКО даље?

Селективна емпатија, ћути нисмо ми, не можеш да болиш светску бол… милион изговора изрони у први план. Милион начина да се оправдамо и наставимо даље. САМО кад све утихне, опет испред мене искрсне та слика.

Како ли је тој мајци?

Што је куповала карту на неколико метара од клупе на којој је седело дете?

Што је послала децу с дедом код другог деде на славу?

Што је пунила паприке и мутила тесто за палачинке да дочека свог студента?

Што се смешкала мислећи на своју заљубљену ћерку и њеног дечка – фин неки момак, лепо васпитан, ех, младост?

Како ли је тој мајци?!

Којој су узели руке и загрљаје…

И ћутим, јер ми је свака реч малецна спрам тог океана бола, те несагледиве дубине, непрегледне ширине, бескраја. Видим: око мене је много оних који ћуте, оних што галаме, оних који вичу, плачу. Не могу да не помислим: како ли је тој мајци? Мајци којој више ништа од тога не значи.

Можемо ли ми нешто да променимо? Је л’ постоји нека реч, неки покрет, неко дело које може да преокрене ствари? Неке будуће? Која је мера доброг која нам треба? Да се поново не нађемо запањени, згрожени и згранути. Колико нам љубави и доброте треба да оздравимо као друштво?

Галамили, викали, плакали, ћутали, опет ћемо – на посао, до пекаре по кифлу и јогурт, у школу на писмени из математике, на испит, на летовање, на тренинг, планинарење… опет ћемо да месимо, да идемо у позориште, на утакмицу, у набавку…

Возови ће и даље пругама…

Душе мекане ће небу и дугама…

Али како ће бити тој мајци?

https://zelenaucionica.com/kako-li-je-toj-majci/

Задужбина Симе А. Игуманова чији је главни старатељ Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије оглашава конкурс за доделу 84 годишње стипендије ученицима и студентима из вишедетних породица слабијег имовинског стања. Опширније у наставку.

Право учешћа на конкурсу имају ученици и студенти из вишедетних породица (четворо и више деце) са пребивалиштем у Републици Србији који похађају средње школе и факултете на подручју Републике Србије. Корисник стипендије може бити искључиво лице које није похађало неки други факултет у прошлости. Фонд за доделу стипендија износи 15.120.000,00 динара. Износ стипендије је 180.000,00 динара, а биће исплаћена у 12 једнаких месечних рата у износу од по 15.000,00 динара.

Стипендија је намењена ђацима и студентима из вишедетних породица чији укупни приходи не обезбеђују стандард минималних потреба, а додељује се:

• ученицима средњих школа који не обнављају школску годину, а уписали су школску 2024/25. годину;
• студентима виших школа или факултета који не обнављају академску годину, а уписали су академску 2024/25. годину.

Услови за учешће на конкурсу:

• држављанство Републике Србије;
• пребивалиште на територији Републике Србије;
• похађање средње школе или више школе/факултета чије је седиште на подручју Републике Србије;
• да је подносилац захтева члан вишедетне породице (четворо и више деце);
• да укупни приходи чланова домаћинства подносиоца захтева не обезбеђују стандард минималних потреба (мерен просечним месечним приходима по члану домаћинства).

Уз пријаву потребно је доставити следећу документацију:

• изводе из Матичне књиге рођених за подносиоца захтева и чланове његове породице;
• уверење о пребивалишту;
• потврду о упису школске/академске 2024/25. године;
• доказ о првом упису нове школске/академске године, односно о њеном необнављању.
• потврду о висини новчаних примања подносиоца захтева и чланова његовог домаћинства;
• молба

Пријава на конкурс врши се искључиво преко сајта задужбине и обрасца који се на њему налази са детаљним информацијама о условима конкурса https://simaigumanov.rs/pages/news. Резултати конкурса биће обвјављени на званичним интернет страницама Српске Православне Цркве и Задужбине Симе А. Игуманова у децембру текуће године.

Извор: Информативна служба СПЦ

У недељи Сајма књига, а у ишчекивању зборника радова „Како предавати књижевност у условима четврте технолошке револуције“, одлучиле смо се да мало похвалимо наше ђаке-читаоце, односно да обавестимо ширу јавност да они заиста постоје.
То чинимо као професорке које тврдоглаво одгајају читаоце у доба евидентне кризе читања, али и као менторке најуспешнијих тимова Србије на такмичењима из књижевности који су за девет година учествовања на Књижевној олимпијади освојили више стотина окружних и републичких награда.
Друштво за српски језик и књижевност Србије је и званично избројало да су наши ученици освајачи 112 државних награда.
Са тог становишта и са тим искуством, посвећујемо овај текст ђацима који, упркос изузетним успесима, никада нису постали медијска тема – доброј, непроблематичној деци која не праве скандале него читају књиге и у њима траже заклон и путоказ.
И овог октобра у халама Београдског сајма слиле су се колоне школараца из престонице и унутрашњости. Већина их је дошла организовано, са својим наставницима, поневши са собом списак жеља и већи део џепарца, а однела кесе пуне књига, ишчекујући тренутак када ће у миру своје собе или већ у аутобусу, омирисати корице нове књиге и заронити у њене таласе.
Међу сајамским ходочасницима и ове године су се нашли наши бројни ученици – и они који тек откривају разлоге због којих је књига незаменљиви животни сапутник, и они који су својим искуством већ спознали да се чак и у овом модерном, друштвеним мрежама уловљеном свету, ипак, од лијепе књижевности живи. За такве ставове младости која је нама поверена умногоме смо и саме заслужне. Неко би уместо заслужне написао криве. Међутим, ми верујемо да је прва реч тачна.
Мора бити да је преостало нешто успеха и зрнце радости и за духове опрљене љубављу према хуманистици, према живој и писаној речи.
У том смислу, без икакве гриже савести, одвраћамо младост од илузије да технологија одагнава усамљеност и да може заменити пољубац, загрљај, држање за руке, разговор.
Не верујемо у љубав на дугме, у поузданост клик-пријатељстава, у став који се формира према очекиваној кликтабилности (каква нова омиљена српска реч која би требало да нам образује јавно мнење!).
Трудимо се да, осим у ретким тренуцима, технолошка помагала остану изван наших прича и причања. И то чинимо захваљујући књигама, на том путу ослањамо се на велике писце, поуздане сапутнике сваке младости и човечности, достојне учитеље људскости, честитости и вере.
Уз њих и са њима учимо децу да говоре, разумеју и чују, да зарањају у човека, а не у екран. Заједно васпитавамо људе који ће бити чувари смисла, а не конзументи глупости и гутачи пласираних неподопштина.
Наши ученици нису штребери и бубалице, нити су годинама најбољи тимови на републичком такмичењу из књижевности зато што јуре поене и награде.
Напротив, њихови домети су огледало дуготрајног труда, последица су свега што су та деца прочитала и научила, али и онога што су књиге у њих уградиле. Њихова лица су мека. Њихове речи су разборите и чврсте.
Њихове су кичме наслоњене на гомилу прочитаних књига, дакле прилично усправне. Та деца устају да поздраве професора. Често о нама говоре с уважавањем, још чешће нама говоре, не устежући се.
Они пишу песме и приче. Освајају за јавност невидљиве награде и објављују невидљиве књиге. Нису ни насилни, ни неваспитани, једноставно су чаробни, а то би у преводу значило – медијски неатрактивни.
И нису једини. Исту такву децу и професоре сусрећемо на такмичењима у Тршићу и Сремским Карловцима – на оним за јавност незнаним догађајима када се у два посебна пролећна дана друже и надмећу чувари нашег језика и читалачка младост ове земље.
Рад са ученицима показује да младост наша и даље у извесном броју својевољно чита (истина, све мањем) и да би свакако много више читала и напајала се на тим изворима када би друштвени амбијент указао да је то потребно, вредно и корисно.
Међутим, рад са децом потврђује и да прави путокази и убедљива аргументација о разлозима због којих човек чита, итекако успевају да преокрену нечитаче у читаоце. А то се у доброј учионици ради. И то ради умешан наставник књижевности – отима младост од општег тренда излизаног убеђењем да образовање није важно, од линија мањег отпора, од банализације, естрадизације и релативизације идеја о добром, племенитом и прикладном.
У амбијенту медијског декора исцртаног сажетошћу, сензационалношћу и подилажењем пројектованим кликовима, посвећеност књижевности и успеси на том пољу остају неприметни и непризнати у ширем контексту, као и све друге тековине и домети уметничког и хуманистичког настројења.
Али ваља запазити да у свету ријалити програма и масовне забаве у којем живимо нису све дисциплине и области образовног система третиране на исти начин. У том и таквом свету приметно је да се корпоративне вештине, информатика, инжењерство, менаџмент, предузетништво и сл. на тржишту капитала добро котирају.
Сходно томе, чини се да оне нису у раскораку са новом материјалистичком и потрошачком стварношћу, а понекад јој на известан начин и служе, док је хуманистика критички оспорава и пориче.
Дефинитивно, под истом капом не могу живети Андрић и „Елита“, „Задруга“ и „Бановић Страхиња“. У питању су опречни универзуми и визије живота које претендују да обитавају на простору људске душе, а једна другу искључују.
Стога је превредновање једне културе и навика једног колектива у неминовној вези са урушавањем статуса његове књижевности, као носиоца културног идентитета.
Улога медија у режирању овакве друштвене сцене, као и у креирању слике о српској школи, одавно је очигледна. Само један пример: две године заредом у јуну месецу са својим ђацима организовале смо годишњу изложбу најзначајнијих успеха Филолошке гимназије „Штриклирање диплома“.
Тада се у ходницима Филолошке на штрику завијоре наше „невидљиве“ дипломе, престижне награде и признања која остају на канапима да дочекају наредну генерацију ђака која улази у нашу школу као у храм поклоника уметности и вештине речи.
Овога пута пребројале смо више од 350 награда и признања регионалног, републичког и међународног нивоа освојених у једној школској години. А медијски одзив био је раван нули.
Колико медијских кућа уопште има новинара који трага за добрим школским причама?
Зашто је само насиље у школи вест?
Бити виђен значи бити естрада, бити виђен значи бити скандалозан.
У таквом кадру нема места за пристојне људе успешне у свом послу, а разуме се, ни за пристојну децу (изузетак су донекле вести о победницима на такмичењу ученичких компанија или о медаљама са међународних олимпијада из физике и математике).
На ове и многе друге теме разговарали смо крајем августа на научном скупу „Како предавати књижевност у условима четврте технолошке револуције, у организацији Одељења за књижевност Андрићевог института у Вишеграду.
Дванаест професора књижевности из Србије и Републике Српске укрстило је мишљења и искуства, а понекад и методичка копља у трагању за смерницама и обрасцима предавања књижевности у измењеном и неповољном културолошком и цивилизацијском амбијенту (предавања су доступна на сајту Андрићевог института). И том приликом сложиле смо се у вези са темељним принципима на којима настава књижевности почива, упркос духу времена.
Убеђене смо да се књижевност не може предавати без читања књига, да наставници нису аниматори већ да су, по обрасцу сопственог знања и интегритета, узорити мотиватори, покретачи духа својих ученика и њихова достојна инспирација.
Не осећамо се ни као просветари, ни као инфлуенсери, ни као статистичари. Једноставно, а можда и врло компликовано, одлучиле смо се да останемо професори. То би, поред осталог значило, да своје наставничке успехе меримо искључиво дометима својих ученика. Уз свест о томе да добри резултати ипак настају тамо где је ученицима добро.

Ауторке су професорке Филолошке гимназије у Београду

https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/pod-istom-kapom-ne-mogu-ziveti-andric-i-elita/

Тражење посла ако сте мама малог детета слично је као јурење сопственог репа. Видели сте сигурно некад пса који се врти у круг покушавајући себе да ухвати за ред? Е, онда знате како је мамама које траже посао, а имају малу бебу.
Можда нисте знали, али тражење посла (осим ако имате везу и неког ко ће вас запослити) заправо је „посао“ с пуним радним временом. Морате стално да пратите конкурсе, прилагођавате биографију, пишете пропратна писма (разуме се, различита за сваки конкурс), одлазите на разговоре, одговарате на телефонске интервјуе. Да не заборавимо и мејлове и позиве да проверите у ком је статусу ваша пријава, јер вас потенцијални послодавац није уопште удостојио неког одговора.
Супруг и ја недавно смо се с бебом преселили у нови крај и прва ствар коју су ми рекли је – у вртићима ти је страшна гужва, тешко се добија место, најбоље би ти било да потражиш везу. Шта, ти ниси запослена? Па, онда и немаш никакву шансу!
Ако мајка не ради, детету вртић не треба, кажу. На страну то што вртић НИЈЕ и не би смео да буде само чувалиште за децу, питање свих питања је – а како ће та мама наћи посао, ако дете не добије вртић? Ко ће чувати бебу док она одлази на интервјуе за посао, пише пропратна писма, обавља онлајн разговоре? О томе је, изгледа, требало да мисли пре него што је добила бебу…
Друга страна проблема је и чињеница да смо ми и даље патријархално друштво у ком се негде подразумева да ће увек када је дете болесно с посла одсуствовати мама. Стога и послодавци, свесни да ће мајка малог детета одсуствовати с посла врло често, избегавају да је запосле. И за то не треба кривити њих, већ друштвене норме које подразумевају да ће код куће увек остати – мама.
Можда бејбиситерка?
И ово је опција коју сам почела да разматрам кад сам схватила да шансе да добијемо вртић баш и нису велике. Мој муж ради од куће, а храна коју беба једе, као и све друго што је за њу потребно, увек је спремно и доступно. Без обзира на то што би нам чување било потребно неколико дана по можда четири сата дневно, цена коју наплаћују је по сату и износи од 800 до 1000 динара. Кад сам направила рачуницу, испоставило се да ми је, за полудневно чување детета, потребно готово исто толико новца колико би износила моја плата за пуно радно време! То значи да дадиље, од којих многе заправо немају педагошка знања ни искуства, зарађују слично као особе са високом стручном спремом!
Да се разумемо, ја веома ценим људе који су спремни да чувају туђу децу и да о њима брину, али кад је то постао посао за који еј потребно издвојити знатно више од једне целе просечне плате?
Укратко – треба ми посао да бих могла да приуштим дадиљу или да бих добила вртић, али треба ми дадиља или вртић да бих нашла посао. Зачарани круг из ког је стварно тешко изаћи.
Многе мајке бивају и предмет осуде због тога што децу пријављују у вртић иако нису запослене. Неке друге мајке, које јесу запослене, такође осећају прекор окружења јер се сматра да због каријере запостављају улогу мајке, самим тим што дете укључују у колектив већ од првог рођендана.
Разлози због којих жене траже посао су различити и о њима уопште не треба полемисати. Баш као што не полемишемо о томе због чега очеви раде. Можда морају, можда воле свој посао, можда им је важна финансијска независност, можда желе каријеру. Било како било, жене би требало да имају ИЗБОР и да одлука да ли ће радити никад не буде због тога што дете „нема ко да чува“.
С друге стране, уколико дете не добије вртић, жена која жели да гради каријеру (под претпоставком да је дете добила у својим двадесетим годинама) још има трновит пут да пређе до неких позиција у свом послу. А то значи да њена плата једва да може да испрати плату просечне дадиље. Делује да тај реп који јуре младе маме у жељи да балансирају каријеру и мајчинство – никада неће стићи.
Решење свега овога није, као што неки предлажу, да се мајкама даје плата кроз читав живот, само због тога што су мајке, на пример, троје деце. Јер нису све жене опредељене само за родитељство. Много је оних које желе и друге аспекте свог живота да унапреде, да се остваре и независно од мајчинства. Такође, „плата за мајчинство“ поново нас враћа у време када се подразумевало да су деца и кућа женска обавеза. Јер, она би за то, онда примала плату, зашто би па отац пресвлачио бебу, он већ ради свој посао?
Оно што нам треба је равноправнија подела дужности у кући и око деце, као и нормализовање боловања ради неге детета које узима ОТАЦ. На тај начин жене мале деце приликом запошљавања не би имале мању шансу од својих колега мушког пола, већ би посао (бар у приватном сектору) добио кандидат са бољим квалификацијама. Такође, упис у вртић требало би, у савременом друштву, да буде нешто што није привилегија, већ право. За оне родитеље којима је услуга вртића потребна, он би требало да буде доступан, независно од тога да ли мајка у том тренутку има посао.
Кад бих се ја питала, боловање ради неге детета требало би да траје две године. Наизменично би морали да га користе отац и мајка, како би обоје имали времена једнако да се повежу са бебом, али и да се, ако то желе, посвете каријери. Са навршене две године, детету треба да буде обезбеђено место у најближем вртићу, за оне који одлуче да је то прави тренутак за улазак у колектив.
Ако желимо бољи наталитет, ЗДРАВИЈИ наталитет, онда је ово пут. На дуг рок далеко продуктивнији од милиона који се дају кад се дете роди. Како оно беше – уместо да гладном човеку даш рибу, боље га научи да пеца? Изгледа да то још нисмо научили…
 

https://zelenaucionica.com/kvaka-22-ne-mogu-da-upisem-dete-u-vrtic-jer-ne-radim-ali-ne-mogu-da-se-zaposlim-jer-nema-ko-da-cuva-dete-i-sta-sad/

Међу бројним црквама у Србији које су посвећене Светој Петки, коју данас славе православни верници, налази се и манастир са њеним именом у селу Извор код Параћина, а надомак ове светиње смештен је Дом за децу ометену у развоју, где монахиње брину о својим штићеницима, са много љубави и пажње.
"Од првих дана постојао је узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог Дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су баш ту, заједно, пружајући једне другима безрезервну љубав, бригу и духовну утеху", наводи се на сајту манастира Света Петка Изворска у Извору.
Манастир Света Петка Изворска на реци Грзи настао је пре 1398. године када је читав овај део Поморавља био центар монашког испосничког живота. Постоји више прича о томе како је манастир настао.
Према једном извору, манастир Света Петка је из 13. века и задужбина је краља Милутина, подигнут је између 1271 – 1321. године. Према другом предању, у питању је задужбина Стефана Мусића, сестрића кнеза Лазара, који је вероватно изградио када је после Косовске битке његов брат од ујака деспот Стефан Лазаревић градио манастир Манасију.
Према трећем извору, манастир је настао за време владавине књегиње Милице, одмах након Косовског боја. Када је путовала у Цариград код свог зета султана Бајазита, да би оправдала сина од клевета, молила га је да јој да и мошти Преподобне Параскеве, да их из Видина пренесе у Србију. По доласку у своју земљу мошти Свете Петке почивале су у селу Извор, на путу до Љубостиње, тадашње задужбине књегиње Милице.
У манастиру Свете Петке Изворске налазе се честица Часног крста и честица моштију Преподобне матере Параскеве.
Када је игуманија Јерфимија дошла у манастир Свете Петке у Извору 1942. године, Комесаријат за избеглице доделио је манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у том здању све до 1945. године. О деци су бринуле монахиње, а након рата игуманија Јефимија одлучила је да у дом прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување.
Првих 20 година дом је био смештен при манастирском конаку. Сестре су слате у болницу на медицинске курсеве, а у дом су долазили лекари како би научили моханиње да укажу основну медицинску помоћ деци.
Бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по четири стално биле дежурне. "То су биле најтеже године. Вешернице није било, сестре су ручно прале веш, а често су по целу ноћ ложиле пећ, да би што више веша осушиле. Собе за смештај болесница су биле претесне. Али ипак је владала беспрекорна чистоћа. Полагала се велика пажња о физичкој нези деце, о њиховом здравственом стању, као и о васпитачком раду са појединим девојчицама лакше ометеним у развоју, које су од монахиња училе неке лакше кућне послове...".
Године 2006. обележено је 40 година од оснивања Дома у новој згради односно 60 година од оснивања првог Дома при манастиру.
"Ви када видите сестре, видите у њима благост, видите лепоту, дивоту, као да су то њихова деца"
Штићенице дома укључују се у богослужбени живот манастира, у зависности од свог здравственог стања, а поједине знају богослужбене песме и на Светој литургију примају причешће. Оне које нису у стању да буду на литургију, причешћују се у самом дому.
Прича о Дому за незбринуту децу ометену о развоју јесте прича о истинској хуманости и љубави, али поједине приче имају и овакву позадину: "Дешавало се да родитељи донесу децу у Дом, и више се за њих не интересују", наводи се на сајту манастира.
Има срећом и другачијих прича па породица посећује штићенице Дома, где су жене са посебним потребама стекле истински дом.
Кола српских сестара из земље и региона пружило је раније ове године помоћ овом Дому, где се сада налази 80 штићеница.
“Ви када видите те сестре доле, ви видите у њима благост, видите лепоту, дивоту, као да су то њихова деца. Е, то је оно богатство које ћу ја понети из овог дома“, рекал је за РТС Мира Станковић Ћирковић, председница Сабора Кола српских сестара.

https://zena.blic.rs/lifestyle/monahinje-u-domu-pri-manastiru-sveta-petka-u-izvoru-brinu-o-zenama-sa-sa-posebnim/21gn1er?utm_source=facebook&utm_medium=social&utm_campaign=zena-page-post&fbclid=IwZXh0bgNhZW0CMTEAAR37JX0gOiY-wBXI_-A49VtzQZIlGghJqelqUKxG3O7ppa9FmqIm0yIIxCg_aem_C4p6d3-L5HJejxg8WrhUYQ

Пре него што почнем, не могу довољно да нагласим: НЕ, НЕ, НЕ, милиона пута НЕ. Не оправдавам то што је основац урадио својој вршњакињи у школи у Суботици. Оно што покушавам да разумем јесте шта се крије иза овог трагичног догађаја. Последње што сам прочитала је било да је дечак био у хранитељској породици и тражио да га изместе, јер није био срећан.

Па да почнемо од ове информације.

Дечак има озбиљну трауму, већ самим тим што нема биолошке родитеље. Да ли су му умрли или су га дали на усвајање, не знамо. Шта год да је, ово је трауматско искуство. Осећај губитка родитеља или осећај да те онај који те је родио није хтео јесте нешто што већина (заиста велика већина) деце ни људе не може ни да појми. На жалост овог детета и њему сличних.

Ко год умањује важност оваквих животних ситуација, тај појма нема о траумама (а ни о емпатији).

А свима онима који ће рећи да су и друга деца су незадовољна или имају горе ситуације, имам да кажем следеће:

Ово НИЈЕ одговор који се даје неком ко говори о свом проблему, а понајвише не детету. Ово, у ствари, задовољава дефиницију „геслајтинга“, емотивне и психолошке манипулације

Није свака особа, па тако ни дете, исто, није свако незадовољство истог типа, па ни реакције не могу бити исте

То што је проблем неке друге особе по вама „већи“ или „гори” не умањује чињеницу да особа која је пред вама има проблем. Њен проблем је за њу/њега довољно драматичан и важан, и ако смо емпатични онда га као таквог и прихватамо.

Моја питања су:

Шта се десило са биолошким родитељима? Где су они?
Зашто је дечак хтео да га изместе из хранитељске породице?
Колико дуго је ово тражио?
Коме се све обраћао?
Шта је урађено поводом његовог захтева?
Од када је у овој хранитељској породици?
Да ли је ово прва хранитељска породица или је био измештен из претходне?
Ако је био премештен, зашто је био премештен?

Зависно од одговара имала бих и друга питања, али за сада оволико.

Код нас је типично да се дечји проблеми умањују, да се сматрају „смешним“ или детињастним, а да нико не схвата да су такви зато што се управо ради о незрелом детету. Наука је доказала да мозак завршава с развојем у средњим/касним двадесетим годинама. Тако је неко са 14,5 година на пола пута до пуног развоја, још и те како емотивно и психолошки незрео, хтели то други да прихвате или не. Уз то, дете које нема своје родитеље, кога одгајају хранитељи, има веома дискутабилну способност руковања својим емоцијама. Ко зна колико се њему поклањала пажња, колико су се хранитељи бавили њиме. Ко зна шта све он осећа дубоко у себи о чему никада ни са ким није могао да поразговара, нити да се повери.

Оваквом детету је потребна огромна количина емпатије, као и потенцијално озбиљна психотерапија да би научио да се избори са свиме кроз шта је прошао (а и пролази).

Пре пар месеци сам написала и чланак да оштрије казне решавају само симптоме проблема насиља, а ми треба да се бавимо узроцима.

У коментарима су људи писали да казне до сада нису биле довољно оштре. Судија Миоград Мајић је пре пар недеља на Н1 рекао да је ово најлакше урадити, а да при том смањене старосне границе као ни оштрије казне уопште не утичу на смањене кривичних дела (не само у Србији, него нигде). Уместо тога треба да размислимо шта ми као друштво радимо да имамо толики пораст криминалних радњи.

За крај: дечак ће сносити последице. А они око њега? Социјална служба? Хранитељи? Министарство за бригу о породици?

Хоће ли они преузети свој део одговорности? Одговор, верујем, сви знамо.

Лидија Смирнов, педагог

https://zelenaucionica.com/pedagog-sta-je-moglo-da-natera-dete-da-nozem-napadne-svoju-vrsnjakinju/

Дођеш из школе са петицом, очекујеш признање, а они те питају ко је најбоље урадио. Ти кажеш: Маша. Онда те смлачи реченица: могла си се и ти више потрудити, није свака петица иста.

Спремаш тежак испит и молиш се да оцена буде макар прелазна јер не можеш више да учиш. Положиш са осмицом, лебдиш у облацима, али те у лимбу иза ћошка погоди опаска: могла си мало више од просека.

Заљубиш се и свуда сијаш, али: могла си и боље изабрати.

Удаш се, нађеш свој дом, чистиш га, миришеш и гладиш, мислиш како је цео свет по теби скројен. А онда ти саопште како је све то бесмислено траћење талента јер си пожурила, а могла си још неко време путовати, још неког упознати. Овако си се заробила, а шта си све могла.

Добијеш дете. Они уздишу док ти честитају јер си могла мало и уживати, а дете је брига за цео живот.

Обучеш се и огледало ти се смеје. Комотна и потпуно своја налећеш на: где су ти штикле, могла си бити савршена.

Запослиш се. Коначно си свој човек. Из тако усправног става пресавије те резиме: шта је све од тебе могло бити, а ти изабрала ово.

Тако ти читав живот прође у кондиционалу. Идеш, мислиш, одлучујеш и, таман кад ти се учини да је правац добар, сачека те анализа са стране. Гурне те у провалију и убаци у центрифугу. Можда је заиста могло другачије? Можда сам заиста погрешна? Можда сам рођена да све упропастим? Видиш како други. Само ја лутам и доносим погрешне одлуке. Ја сам крива за све. Јер, да сам…

Тада заборављаш све разлоге због којих си кренула баш тим путем. Све премисе падну у воду, а остане само огољена грижа савести, тамне ноћи и глуви дани јер помоћи нема. Видиш само последице, очекујеш стрмоглав, а сат не можеш да вратиш. Некада почнеш да се правдаш, некада разлажеш чиниоце до главобоље, али, што се више трудиш, речи постају све тање, сасвим крте и неубедљиве. На крају се помириш са губитком и убележиш минус, покушаш да распеглаш фалте од живота и кренеш даље.

Идеш тако до шездесете и чујеш: одувек смо знали да можеш много, не дај се, никад није касно. Па пукнеш. Коначно имаш право на то. Јер знаш да је свако у свом животу најчешће морнар, ретко капетан, чак и кад је чврсто у то уверен. Ти капетани су најчешће самозвани носиоци титуле коју каче на вишак ега и мањак свести о потребама других. Такви проведу век мислећи како се сви нагиби морају ускладити са правим углом њихових светова. Све што одступа, погрешно је.

Ја сам морнар. Други су мислили да би могли боље управљати мојим бродом и сигурније читати компас. Ја сам умела овако.

Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца

https://zelenaucionica.com/mogla-si-se-i-vise-potruditi-nije-svaka-petica-ista/

Имајући у виду осам релационих потреба, које су кључне? Која је од осам које издвајате најважнија, а без које би најмања штета била?

Све релационе потребе су есенцијалне за добро ментално здравље и здраве односе. Свакако, потреба за сигурношћу је увек примарна. Иако нам је такође важно и да будемо у могућности да остваримо и потребу за узајамношћу заједничког искуства односно садружје/супружје (у зависности да ли се ради о пријатељским или партнерским односима – на енглеском реч је “цомпанионсхип” прим.прев.), да будемо у могућности да остваримо утицај на нашег партнера, да се самодефинишемо, да се ослонимо на другу особу и тако даље. Тако да су све ове потребе на различите начине апсолутно важне за здраве односе.

Да ли је уопште могуће испунити све ове потребе у партнерским односима?

Јесте; уз партнера који је осетљив и свестан. Оно што доводи људе у невољу, јесте када ове потребе нису испуњене/задовољене. На пример он каже: “Она ме више не воли”, а оно што та изјава заправо значи јесте да она не иницира ствари са њим и није су-друг са њим. А, с друге стране, она каже: “О, па он мене више не воли” зато што не може да се ослони на њега и не осећа се сигурно са њим. Једном када су ове потребе испуњене, људи се осећају вољено.

Значи у здравом партнерском односу, потребно је да имамо свих осам релационих потреба задовољено?

Базично, да. Људи свакако могу да живе и без тога да им неке од ових потреба не буду задовољене, али у том случају  је оно што ме брине како и чиме компензују незадовољену потребу односно свој, овако настали дефицит. На пример: развијањем неких деструктивних/самодеструктивних понашања, болести зависности, прељубом, пасивношћу, радохоличарењем итд.

Која од потреба углавном највише трпи у односу и зашто?

Углавном код парова који имају децу и који су веома заузети одгајањем деце поред свих осталих обавеза које морају да испуне, највише трпи, и најпре жртвујемо, потребу за узајамношћу. Интересантно је да, како деца одрастају, парови имају или тенденцију да више испуњавају своје потребе за узајамношћу у односу, или, ако то није случај, да живе два веома изолована живота под истим кровом.

Да ли свако може да испуни те потребе?

То су универзалне потребе сваког од нас. Тренутно се спроводи мултинационално истраживање на више светских универзитета о ових осам универзалних релационих потреба, чији је циљ да засновано на научним доказима потврди оно што смо приметили кроз праксу, а затим постулирали теоријски – а то је да су ово најчешће релационе потребе које баш сви имамо.

Оно што је веома специфично за сваку особу јесте начин на који особи одговара да оне буду испуњене, као и начин на који их она испуњава себи и другоме у односу.

На пример?

Мој осећај сигурности и узјамности у односу, као и начин њиховог остваривања ће бити веома другачији од Вашег или било чијег другог.

Управо због тога наше релационе потребе не може свако да задовољи, као што ни ми не можемо да задовољимо свачије релационе потребе. То је могуће у ситуацијама или где имамо сличне начине задовољавања ових потреба и пре ступања у партнерски однос, или, уколико смо вољни да научимо шта и како је за нашег партнера важно и да му то на такав начин и пружимо, а и наш партнер је спреман да учини исто. Уколико нисмо спремни, или довољно флексибилни да урадимо неке ствари на начин који прија нашем партнеру, а нама је неприхватљив, то неће бити могуће и у том случају је потребно да нађемо некога са киме се боље уклапамо у начинима узајамног испуњавања ових универзалних релационих потреба.

Да ли онда свако може бити добар партнер за нас (пошто савршени не постоји), или ипак постоји неки „тајни састојак“ у одређеној вези?

„Тајни састојак“ је да сваки партнер буде посвећен комуницирању својих потреба другоме и да истовремено буде свестан шта је другоме потребно и да на те потребе одговори. Све је у отвореној и директној комуникацији  – право „од једног срца ка другоме“.

Да ли стварно можемо да очекујемо безусловно прихватање од партнера?

У идеалном случају, да. Сви бисмо волели да будемо прихваћени и вољени безусловно. Али, сви ми радимо ствари другачије него наши партнери, што је нашим партнерима честпо ужасно иритирајуће – и у том тренутку нећемо имати безусловно прихватање.

Од чега људи најчешће одустају у вези? А од чега најчешће одустају због везе?

Самодефиниција, остваривање утицаја и узајамност делују као три најчешће ствари које се жртвују у дуготрајним партнерским односима и у браку, под условом да се у њему осећају сигурно.

Многима је тешко да кажу „не“ партнеру. Колико често људи у покушају да кажу не понашању, кажу „не“ особи?

То је обично последње уточиште. Након што је особа покушавала да оствари утицај и никако није успевала, када други не прихвата оно што она има да каже, онда је један од начина да се носимо са таквом ситуацијом да се повучемо.

Како разумети своје потребе? Ако нисмо научили да ослушкујемо себе, може да буде тешко.. Како онда да чујемо потребе партнера?

То је сврха и циљ дубинске психотерапије. Особама које нису имале прилику да њихови родитељи умеју да се усагласе са њиховим потребама, да их ослушкују и схвате, чак и ако док су били сасвим мали нису имали речи да их искажу; и касније нису имали никога ко их је научио да освесте своје потребе и осећања – и како да их тачно вербализују, најчешће че бити потребна дубинска, развојно заснована, релационо фокусирана психотерапија која ће узети у обзир да је за ментално и телесно здравље и задовољавајуће функционисање у разним животним аспектима потребно помоћи особи да интегрише афекат (емоције), когницију, понашање и физиолошко – телесне аспекте.

Шта то значи?

То значи да буде у стању да се на здрав начин односи према свом телу, да буде у могућности да правилно протумачи шта оно “поручује”, да тачно и логично размишља, да адекватно емоционално функционише и има емоције које су примерене реалности и објективним околностима у смислу врсте, интензитета емоција и да се понаша на најбољи могући начин у складу са овом емоционалном и когнитивном обрадом, а узимајући у обзир који је најповољнији исход за ту особу у том тренутку и у датим околностима, који ће омогућити најздравији избор.

Да научи да разуме себе, како да комуницира са другима, да научи да поштује своје сопствене потребе и да буде у стању да их адекватно изрази и да се поштујући своје и туђе границе за њих заузима.

То је сврха психотерапије. Ја често волим да кажем да је психотерапија превише добра да би се користила само за особе са менталним поремећајима.

Свакоме од нас је потребан добар психотерапеут.

Који је ваш савет за све оне који желе да побољшају свој однос, који можда и није толико лош, али желе да буде још бољи?

Уколико не успевате сами да побољшате свој партнерски однос, идите на партнерску терапију. Нађите доброг психотерапеута који ради са паровима и/или породицама и идентификујте како можете да будете у много бољој комуникацији једно с другим.

Уколико родитељ жели да његово дете буде свесно својих потреба, можете ли нам дати на примеру како родитељ треба да се понаша, имате ли неки савет?

Да: разговарајте с децом редовно о томе шта им је потребно и шта је другим људима потребно.

Седите поред њиховог кревета свако вече 15 минута пред спавање и разговарајте са њима.

Успевао сам да решим многе породичне проблеме тако што сам захтевао од родитеља да седе поред кревета своје деце и причају са њима пред спавање. Често само такво поступање може да донесе велике и повољне промене.

Имате ли неки савет за парове који може да им помогне?

Заправо имам. Искључите телевизоре, компјутере и телефоне, седите на софу једно наспрам другога, скините чарапе, преплетите нага стопала и разговарајте сат времена једном недељно и видећете да ће то променити ствари на боље.

 др Ричар Ерскин

https://www.nedeljnik.rs/pricajte-s-decom-15-minuta-svako-vece-pred-spavanje/

Хуманитарна акција "Банка хране", у организацији Мисионарског братства Светог архиђакона Стефана при београдском Манастиру у Сланцима, трајаће од 11. до 13. октобра 2024. у чак 25 продавница трговинских ланаца Макси и Темпо (списак је на плакату поред). Свако ко жели може у том периоду да купи намирнице дужег рока трајања и остави их у посебним кутијама у поменутим продавницама. О томе нам говоре Александар Митровић и Владимир Јовановић, позивајући све житеље Београда да на овај начин помогну потребите породице. Следи извод из разговора који на линку испод можете да чујете у целини:

Цео разговор је на линку:

Из "Јутра": Владимир и Александар - Радимо за плату у небеској противвредности

Извор: Радио Слово љубве