Савремене гране медицине, међу којима предњачи психијатрија, теже да болестима пронађу физиолошке узроке. То и није тако тешко наћи будући да живимо у времену када су основне животне потрепштине попут хране и воде прилично лошег квалитета, у ваздуху је висока концентрација токсичних састојака, не одмарамо довољно а радимо превише. Ипак, да ли је физиолошка природа болести довољна како би се сам настанак болести објаснио, може ли физиолошка аномалија бити последица, а не узрок?
Некада је неко мудро изјавио да је болест стање духа, што значи да не мора бити узрокована различитим аномалијама и природном рањивошћу тела. Тело више трпи последице деловања духа који је у њему, од онога што га окружује или што у себе уноси као храну. Зато ћу овде писати о болестима као аутодеструктивним ,,силама“ које постоје у нама а продукт су ега.
У неком ранијем тексту сам помињао развојне фазе кроз које човек пролази током одрастања. Прва фаза је орална и она подразумева нежност, загрљај, телесни контакт, узимање хране сисањем. Болести коже, грудног коша, плућа, срца, грла, усне дупље могу бити знак застоја током проласка кроз ову фазу. Особе којима телесне потребе у овој фази нису биле задовољене на адекватан начин, у току живота могу осећати недостатак свега тога, најпре блискости, осећаја припадности, нежности, разумевања и вољености. Доминантно осећање везано за набројане недостатке је туга. А туга се најчешће осећа у грлу и грудима, поготово ако се не испољава.
Друга фаза се зове анална и у њој се дете учи контроли, телесној и психолошкој. Телесна подразумева најпре контролу свинктера, мишића који омогућује или спречава вршење физиолошких потреба. Ко има децу препознаће ову фазу по томе што она често имају проблема са какењем, тј. не желе да каке, или не желе да пишке, па се родитељи на различите начине довијају не би ли деца кренула да своје потребе обављају редовно. На психолошком плану контрола се одражава на чувеном дечијем Не, чак и онда када би Да било на корист. Тако уче и да контролишу своје емоције, да их испољавају или не. Уколико постоји неки застој у овој фази то Не које значи и заузимање за себе често неће бити испољавано па ће такво контролисање моћи у каснијем животу да узрокује болести дигестивног тракта, уринарног тракта и других органа у стомачној дупљи. ,,Не“ може бити осећању туге па особа осим суза неће никакву течност испустити из себе, што може бити физиолошки испољено као нпр. застој у раду бубрега. Исто ,,Не“ може бити упућено љутњи, па пошто нисмо у стању да се ,,заштитимо од туђих гована“ (терминус technicus) врло је могуће да ћемо имати проблем са својим сопственим, што има везе са болестима дигестивног тракта, као што су тумори, ,,нервозна црева“, Кронова болест итд.
Трећа је фаза фаличка, то је исто што и ,,курчење“ (још један т.т.). Застој може настати нпр. када се девојчице стиде своје полности јер постају свесне да се по нечему разликују од дечака, или нпр. када дечаку који се наравно јавно игра својом пишом грубо кажемо ,,Склањај то!“, ,,Срам те било“, ,,Следећи пут ћу ти га одсећи“. Проблематика ове фазе је у осеаћању важности, тј. у мањку тог осећања. Особе које се не осећају важно, или мисле да нису важне или цењене као особе, могу имати проблема са репродуктивним органима, хроничним и болним упалама јајника, тумором тестиса, импотенцијом или стерилитетом иако физиолошки гледано не мора бити јасног узрока.
Када се префорсирамо, радимо без предаха, без довољно одмарања и опуштања, често се може јавити прехлада. Прехлада јесте знак пада имунитета, а тај пад може бити само физиолошка манифестација премора психе, која тражи одмор, па како време за одмор није могла добити, ,,разболеће“ тело.
Није циљ не обраћати пажну на физиолошке предиспозиције и узроке болести, већ обратити пажњу на его, на дубоке захтеве наше психе која, ако је игнорисана, неће имати другог начина да скрене пажњу на себе него преко тела.

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/06/27/psihosomatika-zasto-se-uopste-razboljevamo/

Рак је код деце ретка појава, али свако пето оболело дете од тога умире. За децу постоји мало лекова. Истраживачи у Хајделбергу узгајају мини-туморе које им шаљу лекари из читавог света. На њима тестирају лекове.
У 2022. години широм света је код више од 275.000 деце и адолесцената дијагностификован рак, а више од 105.000 деце умрло је од те болести. У Европи сваке године од рака оболи 35.000 деце, а у Немачкој, према подацима Регистра за обољења рака код деце (ДКР), 2.400 малишана. Поређења ради, код одраслих особа се у Немачкој сваке године региструје око 500.000 нових случајева рака.
Најчешћи облик рака код деце је леукемија (рак крви), док адолесценти најчешће обољевају од лимфома (рак лимфних чворова). Према подацима Франкфуртске фондације за децу оболелу од рака, 80 одсто оболелих се излечи. Међутим, шансе за излечење код многих врста рака нису се побољшале у последњих 30 година – свако пето дете оболело од рака, умире.
Ако излечено дете касније доживи рецидив, прогнозе су лоше. У просеку, време преживљавања у таквим случајевима износи осам месеци. Осим тога, за рецидиве не постоји стандардизован третман.
Премало лекова за децу и адолесценте оболеле од рака
Један од највећих проблема у лечењу рака код деце јесте недостатак специјализованих лекова. За децу постоји само мали део онога што је доступно одраслим пацијентима. Многи нови лекови који долазе на тржиште, одобрени су искључиво за одрасле.
Истраживачи у Хоповом центру за дечије туморе из Хајделберга због тога се ослањају на индивидуализовани приступ лечењу уз помоћ „мини-тумора“. Од 2019. године лекари – не само из Немачке, већ и из иностранства – тамо могу да пошаљу узорке ткива деце оболеле од рака, када се ради о високоризичним пацијентима или деци која су већ имала рецидив.
Стотине мини-тумора за борбу против рака код деце
На основу тих узорака, истраживачи узгајају стотине мини-тумора, објашњава Ина Еме, шефица Одељења за тестирање лекова. Ти мали тумори, познати и као органоиди, омогућавају тестирање 80 различитих лекова у разним дозама и комбинацијама. Тестирани лекови су углавном онколошки лекови за одрасле, укључујући оне који су већ одобрени, али и оне који су још у фази клиничких испитивања.
Према речима др Еме, до сада је у Хајделбергу примљено више од 500 узорака ткива, од којих су две трећине биле погодне за тестирање. Код око 80 одсто тих узорака пронађен је одговарајући лек, односно медикамент, који је у лабораторијским условима довео до повлачења тумора. Отприлике три недеље након узимања узорка, истраживачи могу да знају да ли одређени лек делује или не.
Лечење и истраживање у исто време
Осим тестирања лекова, истраживачи из Хајделберга секвенцирају целокупни геном тумора, како би боље разумели биолошке процесе који стоје иза дечјег рака и тешких болести крви.
Хопов центар за дечије туморе заједничка је институција Немачког центра за истраживање рака (ДКФЗ), Универзитетске болнице Хајделбегр (УКХД) и Универзитета Хајделберг (Уни ХД). Институт сарађује с бројним немачким, али и међународним истраживачким центрима.
Хопов центар такође води први паневропски програм секвенцирања генома за децу оболелу од рака. До сада је у тај програм укључено више од 1.700 пацијената, а више од сто центара из 12 европских земаља и Израела послало је до сада узорке тумора оболеле деце-пацијената у Хајделберг.
Иако и други истраживачки центри користе узгој мини-тумора за тестирање лекова, специфичност пројекта из Хајделберга је у његовој систематској методологији. Због великог броја тумора које прикупља, центар располаже обимном базом података, што омогућава прецизније и поузданије резултате, објашњава Ута Дирксен, дечија онколошкиња из Универзитетске болнице у Есену.

https://www.dw.com/sr/svetski-dan-borbe-protiv-raka-istraživanja-iz-hajdelberga/a-71501226

Удружење и ансамбл „Шиљкан“ у недељу 2. Фебруара 2025. године, у великој дворани Установе културе „Божидарац“ организује добротворно светосавско сабрање – „Светосавски концерт са пријатељима“. Циљ организатора је прикупљање средстава за Народну кухињу „Мајка девет Југовића“ на Косову и Метохији. Миленко Кузмановић, председник поменутог Удружења, у разговору са Алексом Недељковићем за Радио „Слово љубве“, открива нам детаље о овом сабрању.

Извор: Радио Слово љубве

Из књиге Дмитрија Семеника „Упознавање са собом“

Обраћајући се, пре свега, тим истим фанатицима који, уместо да ратују против демона, ратују против људи, подвући ћемо да наше прихватање других људи не значи истовремено и наше одобравање њихових порока. Свети оци су рекли: „Мрзи грех, воли грешника.“ Дакле, прихватање свих људи, чак оних најгрешнијих и оних који мрзе Православну Цркву, никако не противречи учењу наше Цркве. Везу између нашег прихватања себе и прихватања других људи веома је лако видети у свакодневном животу. Када човек, који је обично незадовољан собом, учини неко добро дело и на неколико минута или сати се себи учини „исправним“, достојним живота, достојним добра, тада се, у тим минутима и часовима, он и према другим људима понаша боље. Мање их осуђује, чешће примећује у њима добро, отворенији је за разговор, чак се и зачуди: ето како ми се посрећило, какве добре људе срећем данас. Заправо, као и увек, ствар је у њему самом, он се малчице приближио здравом, нормалном стању човека.

Имајући на уму да ће многи људи читати ову књигу критички и очекивати од свега што је везано за психологију неки трик, даћемо још једно објашњење. Света Црква нас учи да су све крајности од демона, а ка Богу највише приближава умереност, златна средина. Златна средина управо и јесте то – сматрати себе у некој мери добрим и достојним живота, односно прихватати себе. То не значи сматрати себе безгрешним, или бољим од других људи, ни у ком случају. Овде постоје две крајности: сматрати себе горим од свих, недостојним живота, и сматрати себе бољим од свих. Црква нас учи да се свим средствима духовне борбе служимо промишљено, разумно. Тако нам свети Оци тврдњу „Ја сам гори од свих“ предлажу не као основну молитву, већ као лек у случајевима када се превише узвисимо. Када клонемо духом онда, напротив, треба да се присећамо својих добрих дела и каквих-таквих успеха у духовном животу, то јест, пракса духовне борбе је усмерена на повратак златној средини (између осталог, и у односу према себи), од које демони покушавају да нас одаље.

Управо стога је наведена светоотачка мудрост „Мрзи грех, воли грешника.“ формула, не само нашег здравог односа према другим људима, него и формула здравог односа према себи самима. На основу чега ми себе чинимо изузетком из тог правила? Ми смо црквени људи, а не људи телевизије, и у нашој свести реч „волети“ уопште не значи осећати страст према човеку, размазити га, узвисити га изнад других људи, већ то значи желети му добро, желети му спасење и жртвовати ради њега свој егоизам, своје страсти. Мало ћемо појаснити онима који ову књигу не читају ради исцељења, него из других разлога. Ако никад нисте осетили неприхватање себе, сигурно вам је тешко да замислите коликом силином човек може себе мрзети. Мени је та страст позната из сопственог духовног живота, као и из искуства рада са стотинама хиљада самоубица на сајту http://www.pobedish.ru. Страст мржње према себи је исто тако погубна и подстицана демонима као и страст мржње према другим људима. Можда је чак и гора, јер води самоубиству, а самоубиство се у Православљу сматра тежим грехом, него убиство другог човека. Зато је човеку који страда од те страсти крајње неопходно да у Православљу пронађе не повод да себе мрзи (у нетачно схваћеној фрази „Ко не омрзне душу своју…“ и др), већ повод да себе види као једног од људи, то јест, једног од тих људи које смо ми дужни да волимо, мрзећи њихове грехе. Здрава љубав према себи, љубав као жељење себи добра и спасења, даје човеку снаге да се бори са страстима, почев од унинија, па све до телесних страсти. С друге стране, на тлу мржње према себи, све страсти бујно цветају.

Неприхватање себе удаљава човека од златне средине и то истовремено у оба правца. Код таквог човека комплекси ниже вредности често рађају уздизање себе, као покушај да се испуни сопствена непотпуност. Комплекси таквог човека се хране тиме што он, не прихватајући и осуђујући људе, има велике тешкоће у ко`муникацији (које иду чак и до социофобије), одатле и неуспех у дружењу, љубави и каријери. Осећај супериорности у односу на друге може се хранити неким талентом који је човек код себе препознао, али често чак ни то није потребно – сами комплекси хране тај осећај супериорности. Ако постоји таленат, њему човек придаје сувише велик значај знајући, наравно, у дубини душе, да је за оно најважније – љубав – ускраћен и дубоко је несрећан. Несрећан је још и због тога што осећа рањивост, неутемељеност свог преузношења.

Све ово говоримо да бисмо доказали да је правилно прихватање себе безусловно добро и у потпуној је сагласности са учењем Цркве.

https://poznajsebe.wordpress.com/2018/10/09/zasto-ne-prihvatamo-druge-ljude/

На консултацију су дошли родитељи због проблема њихове ћерке, која је остала у чекаоници и не жели да уђе. Мајка каже да ћерка има проблем са исхраном и да је, као што је често случај након дијете, почела наизменично да пости и преједа се. У последње две године то преједање је постало толико често да сада има петнаест килограма више. Мајка признаје да има патолошки блиске односе са ћерком, која каже да се код куће добро осећа само са њом и све јој прича, чак и када, у случају неслагања, постаје агресивна. Поред тога, девојка повезује преједање са одећом коју носи: након што се преједе, пере или исече на комаде мајицу коју је носила у знак да се то више неће поновити. Отац је цео дан одсутан због посла, али осећа да га ћерка поштује. У оваквом, као и у другим случајевима са сличном структуром, наш први циљ је да претворимо болесно блиске односе мајке и ћерке из нечега што ствара затвореност у нешто што отвара могућности, јер док девојка има сигурно уточиште у породици, неће тражити ничију помоћ.

Замолио сам родитеље да у наредне две недеље играју нешто попут представе играјући различите улогама. Излазећи из канцеларије, мајка треба да „лаже“, говорећи истину, изјављујући ћерки да је професор рекао да су проблеми у њој самој, проблеми с којима мора да се бори, али о којима не жели да прича. Код куће, једном дневно, мајка треба да се извини што не може да је саслуша као раније и што не може увек да буде уз њу. Отац, код куће, треба да каже ћерки да мајка има проблема и да дода: „Ако приметиш да је мајка расејана, опрости јој. За било шта, обрати се мени.“

Завршио сам сеансу објашњавајући родитељима да следећи пут морају довести ћерку и оставити је напољу, како би можда сама пожелела да уђе и помогне мајци. Ово је једна од техника коју обично користим у ситуацијама када пацијент не жели помоћ. То је начин да га „придобијем“, или, као у овом случају, да зауставим дисфункционалне покушаје решавања проблема које родитељи, са најбољим намерама, користе, али који заправо погоршавају ситуацију.

Да сам овако „хиперопсесивну“ мајку замолио да прекине толико блиску везу са ћерком, она то не би могла да уради, а уз то бих ризиковао да повећам њен отпор променама, јер би се осетила негативно оцењеном у улози мајке. Оно што је, напротив, тражим од ње јесте додатна жртва у име ћерке. Глумећи улогу болесника, она може прекинути зачарани круг неопходности да буде најбоља пријатељица и повереник својој ћерки. Истовремено, отац, који представља ресурс, може ући у њихову дијаду, избегавајући одбијање и осећај непотребности, а ћерка може почети да брине о мајци.

У овој ситуацији, сви лажу и сви говоре истину, јер играју по сценарију који, истовремено, представља стварност, пошто мајка заиста брине за своју ћерку.

Након две недеље родитељи се враћају и обавештавају ме да је ћерка преузела свој живот у своје руке. Задовољна је оним што ради, једе за столом заједно с њима без икаквог наговарања, такође више није било ни преједања ни излива агресије с њене стране.

„Понекад лаж боље од истине говори о ономе што се догађа у души“ [Горки, 1995].

„Ако желиш нешто исправити, прво научи како то што више искривити“ – ово је нова стратегема парадокса; теоријски парадокс. Користили су је сви велики људи историје у потрази за иновативним решењима.

Из књиге: Пловити морем у тајности са небеса.

Ђорђо Нардоне, Елиса Балби

https://poznajsebe.wordpress.com/2025/01/22/bolje_dobra_laz_nego_losa_istina/

Брз темпо живота не оставља родитељима довољно времена да се посвете деци па већина њих осећа кривицу због тога. Међутим, руски педијатар др Јевгениј Комаровски тврди да је битније да време које проведемо са децом буде квалитетно искоришћено иако је кратко.
Реалност је таква да када дођу с посла, родитељи прво сређују ствари по кући и са децом разговарају тако што постављају питања и не сачекају одговор, а деца врло добро препознају када их не слушамо с пуном пажњом. Зато је генерална препорука дечјих психолога да допустите деци да говоре о себи, о томе шта воле да раде, о њиховим бригама. То ће помоћи у изграђивању атмосфере поверења и прихваћана. Након повратка са посла зато прво седите и поразговарајте. Испричајте им шта се вама десило тог дана, а затим их питајте како су они провели своје време док ви нисте били ту.
На ову тему недавно се огласио познати руски педијатар др Јевгениј Комаровски. Он је истакао да 20 минута дневно проведених у присној комуникацији, размени искустава, у атмосфери заинтересованости за дететов живот јесте сасвим довољно да дете осећа да га воле и да не могу без њега они који њему много значе.
 „Дакле, 20 минута дневно од тате и 20 минута од маме је сасвим довољно за нормално психолошко стање деце. Никада се нећу сложити да запослен човек не може да издвоји толико времена“, наводи педијатар.
Чини вам се да је ово мало? Ево шта психотерапеут Светланка Кнежевић мисли о овој тврдњи.
„Слажем се да је важније како родитељи проводе време са децом, него колико. Сведоци смо да је на количину времена за породицу утицало не само дуже радно време, већ и мобилни телефони и компјутери. Млади родитељи много времена проводе на овим справама и кад су са децом. Тако су они мирнији зато што су са децом, а у ствари нема контакта, ни блискости. У новије време родитељи у градовима воде и сасвим малу децу на многе активности, као што су спорт, језик, цртање, глума… Они велики део времена проводе возећи се са децом по граду и на тај начин опет губе на квалитету проведеног времена“, објашњава психотерапеут Светланка Кнежевић.
Она истиче да, иако новија истраживања показују да деца у предшколском узрасту могу много више да науче него што се раније мислило, стране језике, да читају, па чак и математику, за учење није потребно водити децу у школице, већ је много боље да родитељи уче с њима кроз игру.
„То захтева посвећивање деци и бављење њима. Спорт је свакако здрав и неопходан, али родитељи могу да вежбају са децом у кући или у природи док су у предшколском узрасту, а тек касније да их воде код професионалних тренера. Како деца одрастају тако се смањује време које родитељи треба да проводе са њима и тек тада они могу да се баве својим хобијима или да се друже више са пријатељима“, саветује психотерапеут.
Колико год времена да сте заједно, уколико радите нешто што и вама и вашем малишану причињава задовољство, то време је драгоцено. Није страшно и ако некад у току дана проведете са њим само пола сата – ако сте после тог времена и ви и дете срећни и испуњени. То је свакако боље него да проведете дан тако да свако за себе нешто ради, не обраћајући пажњу на оног другог – ви затворени у кухињи или радној соби, дете гледајући цртане филмове цео дан.
Родитељска пажња као израз љубави неопходна је деци за нормалан развој. Свако дете којем недостаје права пажња од стране родитеља показаће то на себи својствен начин. На родитељима је да те знакове на време уоче и да на њих одреагују на адекватан начин – пажњом, а не казном. Научите да тумачите понашање свог детета и сазнајте шта да урадите да бисте га смирили.
„Родитељи треба да негују у себи жељу да буду са својом децом, а не да то доживљавају као обавезу. Обавеза изазива отпор, а отпор неиспуњење, осећање кривице и ту нико није задовољан. Ако се неко нађе у овом кругу, треба да мења нешто у животу“, истиче психотерапеут.
Четири знака да је детету потребна пажња
Дете је често непослушно – То можда указује да се осећа игнорисаним. Заједничко време на поду ће му показати да не треба да се понаша непослушно или агресивно да би било видљиво у породици. Док сте са дететом, схватиће да вам је стало до њега, а можда и откријете прави узрок таквог понашања.
Дете је често плачљиво или је јако „лепљиво“ за родитеље – То може указивати на његову несигурност. Свакодневно, пола сата неподељене пажње увериће дете да је вољено и сигурно у окриљу своје породице и помоћи ће му да поврати самопоуздање.
Дете често удара, вришти и показује друге знакове беса – Кроз игре претварања или разговор, оно ће научити да постоје и адекватнији начини изражавања љутње.
Дете се теже сналази у новим ситуацијама – На пример, када пође у вртић или школу, при прелазку из родитељске у своју собу и слично.

https://zelenaucionica.com/dr-jevgenij-komarovski-dovoljno-je-da-samo-20-minuta-dnevno-posvetite-detetu-ali-na-pravi-nacin/

Реч "љубав" има неколико значења. Кажемо: „Волим Бога“, „Волим Русију“, али и: „Волим кобасицу“. На старогрчком се највиша љубав према Богу звала речју „агапе“; реч „пхилиа” је означавала пријатељство, а реч „ерос” је означавала осећање између мушкарца и жене.
Као што знате, свака особа има три најважнија догађаја у животу: рођење, брак и смрт. Први и последњи догађај не зависе од воље или жеље човека, али је брак добровољна ствар свакога, манифестација слободне воље човека.
 Створивши првог човека Адама, Бог је рекао: „Није добро човеку да буде сам“ (Пост. 2,18) и створио прву жену од Адамовог ребра. Мушкарац и жена је требало да се допуњују, и њихов брак се сматрао заједницом једном заувек. Бог је благословио брак првих људи у рају и рекао им: „Плодите се и множите, и напуните земљу и покорите је“ (Пост. 1:28). Хришћански брак је заједница љубећих срдаца, то је света тајна заједнице двоје људи на духовном, менталном и физичком нивоу, освештана од самог Господа:
„..зато оставиће човјек оца својега и матер, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. Тако нијесу више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човјек да не раставља..“ (Матеј 19:5-6).
Брак који је благословио Свемогући даје пуноћу живота и радости.
Љубав је осећање небеског порекла, јер „сам Бог је љубав“ (Јован 4:8). Љубав је високо, чисто, дивно осећање које су људи од давнина ценили и хвалили. У Библији налазимо много примера величања љубави. „Песма над песмама” је славна химна људске љубави, која је постала слика Небеске љубави. „Ко може наћи добру жену? Њена цена је већа од бисера; срце њеног мужа се узда у њу...“ (Прич. 31: 10-12). Апостол Павле хришћанску породицу упоређује са сједињењем Христа и Цркве. У Старом Риму постојала је пословица: „Љубав побеђује све! („Омнио винцит амор!“).
У систему вредности Православља љубав је та која човека приближава Богу: тријумф савршене људске љубави води ка Божанској љубави. Од памтивека су се духовне и моралне смернице у Русији поистовећивале са истином Божијом. У старим данима, руски људи су на брак гледали као на свети догађај. У сељачким породицама, по рођењу девојчице, родитељи су одмах почели да спремају њен мираз, знајући да ће доћи време када ће се њихова зрела ћерка удати и основати своју породицу. У сандуку су се налазили чаршави, пешкири и столњаци, који су се шили и везли у дугим зимским вечерима. Људи су се венчавали не само из љубави, често је брак био склопљен по избору родитеља, и, за сада изненађујуће, такве породице су се често показале као јаке и срећне. Парови су се обавезно венчавали у цркви, тражећи од Господа благослов за њихов будући породични живот и рођење здраве деце.
„Дивно је што је Сам Христос присутан на венчању, јер где је Христос, тамо све стиче достојанство и вода се претвара у вино“, каже Свети Григорије Богослов.
Освећењем Тајне брака, Господ невидљиво даје супружницима Своју свемоћну заштиту од свакодневних недаћа, од ђаволске злобе која покушава да уништи људску љубав.
 У браку су освећени рад за прехрану породице, кућни послови и брачне наклоности. У хришћанском браку све се ради у име љубави, која не слаби, већ годинама расте, и стога у породици владају мир и слога, међусобно разумевање, узајамна сагласност, сва питања се решавају заједно. У заједничкој молитви супружници се још више зближавају. Права љубав је незамислива без саосећања, без воље да се служи вољеној особи, без ношења немоћи једни другима. Нису узалуд у Русији од давнина речи „љубав“ и „саосећање“ биле синоними. Благо ономе чији је дом постао мала Црква под заштитом Свемогућег Творца.
Муж и жена у Русији знали су да негују срећу међусобне љубави. Када је дошло до раздвајања између љубавника, на пример, када је муж ратник отишао у рат, жена се молила Богу да заштити њеног мужа на свим његовим путевима. У туђини га је јачало сазнање да га у његовој отаџбини чека и моли за њега верна, љубазна и вољена жена. У њиховим животима није било ни досаде ни ситости, за то нису имали времена. Муж је морао да зарађује за живот, а жена да чува топлину породичног огњишта и да одгаја децу. Примери брачне љубави и верности су преподобни Андроник и Атанасија, блаженопочивши кнез Петар и кнегиња Февронија Муромски, Кирил и Марија, родитељи преподобног Сергија Радоњешког и други.
Од супружника се тражи да живе чедно и да не крше заповест „не чини прељубу“. По речима апостола: „Брак нека буде у свима частан и постеља неокаљана“ (Јевр. 13,4). А свети Јован Златоуст учи: „Муж нека је жени дражи од свих других, а жена нека буде дража мужу од свих осталих. Оданост дужности, укључујући и брачну дужност, одувек је била својствена руском народу. Обичан руски народ, који има јаке породичне традиције, остајући веран нормама православља, Христовим заповестима, увек је осуђивао прељубу. У стара времена људи нису ни размишљали о разводу. Само су представници више класе дозволили себи развод, али су и ови скандалозни догађаји били ретки и подложни критици јавности.
Љубав и дужност су супротности људске природе, а у сукобу брачне дужности и љубави руски писци су увек стали на страну дужности, осуђујући предбрачне везе и прељубу. Подсетимо се трагичне смрти хероине Н.М. из дела „Јадна Лиза“ од Карамзина , Ане Карењине у истоименом роману Л.Н. Толстоај или Катерине из драме Островског „Олуја”. А.С. Пушкин је Татјану Ларину назвао својим „слатким идеалом“ због њене моралне чистоте, одбојности према друштвеним односима, верности брачној дужности, која тријумфује над њеним снажним осећањем према Оњегину. Татјанина неспособност да обмане, да се носи са сопственом савешћу и неспремност да увреди свог мужа недостојним понашањем - то је оно што би требало да буде привлачан пример за савремену омладину.
Говорећи о Татјани Ларини, Ф.М. Достојевски је рекао:
„Може се чак рећи: позитиван тип Рускиње такве лепоте готово никада није поновљен у нашој фантастици, осим можда слике Лизе Калитине у Тургењевљевом „Племенитом гнезду“.
Аутор пише о својој јунакињи Лизи: „Она је волела самог Бога одушевљено, бојажљиво, нежно. За Лизу је смисао живота био у самопожртвовању, са циљем да се приближи Богу и отелотвори моралне идеале хришћанства. Сазнавши да јој у посету долази њен вољени супруг, који се сматрао мртвипм, Лиза се са хришћанском понизношћу покорава својој судбини и позива Лаврецког да учини исто: „Преостаје да обоје испунимо своју дужност. Ви, Фјодоре Ивановичу, морате се помирити са својом женом. Она жртвује своју личну срећу и одлази у манастир да би свој живот посветила служењу Ономе кога је тако несебично волела од раног детињства. Она је напустила све благодати овог света зарад љубави према Свемогућем. Слика Лизе Калитине је православни верски и морални идеал, идеал самопожртвовања.
Породични живот никада није без искушења. Дешава се да је један од супружника преварио своју половину. Варање је наношење непоправљиве емоционалне штете вашем животном партнеру, што је тешко, а понекад једноставно немогуће опростити. Што се више приближавамо нашем времену, све више случајева прељубе виђамо међу тадашњом аристократијом.
Упечатљив пример за то је породични живот цара Александра ИИ. У младости је одлучио да се из велике љубави ожени немачком принцезом, будућом царицом Маријом Александровном. Када су се његови родитељи противили овом браку, рекао им је да би се радије одрекао круне него ове девојке. Брак је био срећан дуги низ година. Марија Александровна је родила 8 деце. Али у 41. години, цар се заљубио у 16-годишњу Екатерину Долгорукову. Није се борио против греха, већ је следио своју необуздану страст, мислећи само на своје задовољство. Из овог прељубничког „брака“ рођено је 4 деце. Цар је сурово поступио према својој крунисаној жени, сместивши младу љубавницу са заједничком децом у Зимски дворац. Марија Александровна је умирала од туберкулозе, а њен муж ју је врло ретко посећивао, проводећи слободно време са својом новом „породицом“. Краљ као да није схватао да наноси нељудску патњу својој кроткој жени, оној која га је несебично волела током 40 година брака. Марија Александровна је понизно подносила физичке и моралне патње, од ње нико није чуо ни једну реч прекора. Месец дана након смрти своје законите супруге, цар се, не могавши да издржи тражени једногодишњи период жалости, одмах оженио Долгоруковом, што је изазвало огорчење одрасле деце из његовог првог брака. Ко зна, можда је насилна смрт цара Александра ИИ од стране терористе била Божја казна за његов грех прељубе? Хришћанско учење нас позива да обуздамо своје страсти, да останемо људи у свим околностима, показујући племенитост и сажаљење према ближњима.
Данас се венчавају млади људи које спаја осећање међусобне љубави. Ово је њихов избор, направљен слободном људском вољом, када су претходно странци постали најближи једни другима на свету. Заљубљенима се чини да ће се заувек волети и само смрт може да их раздвоји. Али љубав или младалачка страст су веома крхка осећања ако нису повезана са разумевањем светости брачне заједнице и са спремношћу на узајамно служење, јер је права љубав увек одрицање од себичности. Ватра породичног огњишта гори, по правилу, само уз благодатну помоћ Божију. Филозоф К.Н. Леонтјев је написао:
„Шта је породица без религије? <…> Свако ко жели да ојача своју породицу мора да цени све што се тиче наше Цркве.”
Брак се у хришћанству схвата као подвиг, као провера снаге човекове духовне, душевне и телесне снаге, као напоран рад зарад високог циља рађања и подизања деце. Брак је јак захваљујући спремности на међусобну жртву и узајамну сагласност. Сви млади људи који оснивају породицу то треба да знају. Ако супружници очекују једно од другог само телесна задовољства или удобност у животу, онда је такав савез крхак: може се уништити било којом ситницом, било којом свађом, или временом и заситношћу. Често млади супружници постављају немогуће захтеве једни према другима, што такође уноси пукотине у браку.
Двоје људи почињу да живе заједно, али дешава се да нису способни ни за шта у свакодневном животу. Раније је сељанка са 10 година могла да ради све: да преде, тка, кува, пере веш у реци, брине о својој млађој браћи и сестрама, па чак и ради у пољу. Али данашња девојка не зна да кува, није научила да планира породични буџет, а млади љубавни чамац се често „разбија у свакодневном животу“.
Дешава се да човек јури у потрази и промени „љубави“ (тј. страсти и пожуда), чиме се изнутра цепа. Нажалост, то доводи до развода након неколико година (а понекад и само месеци). На парници се испоставља да је, према речима једног од супружника, њихов брак био грешка. Приликом развода, муж, који је са женом живео срећно двадесет до тридесет година, током бракоразводног поступка објашњава разлог развода: Нису се слагали. Уверава да је њихов брак био налет неискусне младости, неконтролисана страст. Ово је, наравно, само изговор. У већини случајева, прави разлог за развод је то што се у његовом животу појавила љубавница, обично много година млађа од њега, а сада муж није задовољан својом остарелом женом и немилосрдно је избацује из свог живота као исцеђени лимун. Човек често не размишља о последицама својих поступака. Чини му се да је коначно нашао своју другу половину, а све претходне године које је проживео биле су трагична грешка која се мора одмах исправити. Он верује да ако пропусти ову шансу за трајну и вечну срећу са новом љубавницом, онда је његов живот проживео узалудно.
Бивша жена не може да разуме шта је погрешила, како се могло десити да њен вољени муж изненада напусти породицу, напусти њу и децу, које је раније много волео. Несрећна жена трпи тешке психичке трауме. У таквом случају, суровост и издаја се не могу оправдати заљубљивањем или јаком страшћу. Ово је увреда душе особе која је веровала свом супружнику. Ово је издаја Бога и ближњег.
А млада ривалка је уверена да своју срећу може изградити на несрећи друге жене. Због неискуства и поноса не мисли да њен изабраник може исто тако да се понаша подло и немилосрдно према њој као што је то чинио са својом првом женом, јер све љубави пролазе, а њена лепота није вечна, већ бледи из године у годину. Поново ће се заљубити и поново одлучити да има право на срећу. Али земаљска срећа је веома крхка, илузорна, и зато нас Црква позива да пре свега волимо Бога, јер је срећа само у животу са Богом. „Ко не воли Бога и своју породицу не воли ништа“, рекао је св. Пајсије светогорац. Када двоје људи пронађу трајну срећу, дугују то свом стрпљењу, лојалности, милости, способности да се обуздају и да се пажљиво опходе једни према другима.
У савременом друштву многи људи живе у кохабитацији. Сама реч „кохабитација“ скоро да звучи као увреда. Кохабитација је заједница жене са веома ниским самопоштовањем и мушкарца са ниским степеном одговорности. Током неколико година овог „брака“, она, у све већем стресу, чека да коначно озваниче везу у матичној служби, а он избегава чак и да прича о браку. Спремност мушкарца да се ожени указује на његове озбиљне намере и уверење да ће заједница трајати цео живот. Брак даје жени финансијску сигурност у случају рађања деце. За децу је веома важно да им родитељи не буду „цимери“, већ права породица. Ако је веза озбиљна, онда се људи венчавају. Званични брак дисциплинује, учи стрпљењу и штити од брзог, непромишљеног раскида.
Данас је статистика развода запањујућа: 80% бракова завршава се разводом. Рад на  очувању институције брака требало би да буде један од најважнијих задатака. Сваки човек мора да гради свој живот у складу са својом верском дужношћу према Богу и људима, а не да живи по принципу: „Радим шта хоћу“. Енглески хришћански мислилац Клајв Стејплс Луис (1898–1963) упозорио је:
„Крећемо се ка друштву у којем је свака људска жеља препозната као легитимна. У том случају наша цивилизација се може сматрати мртвом, и она ће нестати са лица земље.”
Ово је строго упозорење либералима свих праваца који бране „људска права“, али у суштини проповедају пермисивност. Човек има не само права, већ и обавезе према својој породици, друштву и држави.
Православна Црква нас учи да као зеницу ока негујемо ризницу својих огњишта, да чувамо брачну верност и да правилно васпитавамо децу. Она нас учи да љубав супружника постоји не само у земаљском животу, већ прелази са њима у вечност. Ево узвишених редова о вечној љубави која припада апостолу Павлу:
„Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, Не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.“ (1. Кор. 13:1-7).

Марија Тоболова

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Туга је драгуљ чија вредност није толико позната. Не само да одрасли људи на све начине избегавају да буду тужни, већ тако уче и децу. Kолико пута сте видели да се детету рецимо сломи играчка, а родитељи га теше: “Не плачи, купићемо другу“ или „Ти си велики дечко (девојчица)“ или „То је само играчка“ итд. Тиме шаљемо поруку да плач није пожељан, као и да треба на сваки начин да порекнемо свој губитак. Губитак једне играчке за дете је велика ствар, зато је овакав догађај сјајна прилика да покажете детету како да се носи са губицима у животу.
Једна од најтежих ствари у животу је прихватити живот какав јесте. Људи који избегавају болна осећања када су она реална, спречавају себе да буду психолошки здрави. Можемо да замрзнемо један кадар из живота родитеља, када дете трчи и падне, а родитељи брже боље упућују бујицу речи „Ништа! Ништа страшно! Скочило дете! Прошло…“. Оваква реакција родитеља је сасвим природна, али учи дете да је страшно осећати бол и да се он мора избећи. Тако имамо читаве генерације младих људи који су потпуно неспремни да се носе са животним недаћама, нетолерантни на фрустрације свакодневног живота и дубоко несрећни што осећају и најмању нелагодност.
Истраживања су показала да вештина нашег ума да неке емоције отклони из свести је неселективна, тако да потискивање туге доводи до потискивања и других емоција, нарочито радости, те долази до безвољности, мањка енергије и развоја депресије. Иако туга може бити за неког непријатна, туга је здрава емоција која се јавља у ситуацијама губитка. Губитак може бити стваран или фантазиран. Неки људи могу избегавати тугу из страха да би она вечно трајала и да никада неће из ње изаћи ако јој се препусте. То није тачно, туга је процес који има свој јасан почетак, развој и чак и срећан крај.
 Насупрот томе, потискивање туге траје бескрајно, јер спречава психолошко разрешење. Потиснута и непрепозната туга претвара се у симптоме анксиозности, депресије, напетости, страхова, а затим ризична понашања и болести зависности.
Одбрамбена понашања која служе да се осећај туге замаскира су на пример еуфоричност, неаутентична веселост, прегласан смех, претерана акција, излажење, различита ризична понашања, као и коришћење алкохола и психоактивних супстанци. Kада спречавамо себе да будемо тужни ми се удаљавамо од реалности, отцепљујемо осећања, а са умртвљивањем туге успављујемо и све друге емоције, те остајемо празни, беживотни, равнодушни, исцрпљени и без способности за љубав, рад и радост живљења.
Рад туге је драгоцен за здрав психички живот и без њега нема развоја, ни зрелости, прихвата се реалност каква јесте, признаје губитак и дозвољава да се тај губитак отплаче. Тек тада постиже се нова зрелост и личност постаје снажнија, отпорнија и више интегрисана. Зато, следећи пут када се ваше дете буде сусрело са ситуацијом губитка, уместо да кажете „Ништа страшно“, реците „Да, то је тако тужно, разумем“ и пустите дете да се исплаче у вашем загрљају. Пустите децу да тугују, јер тако расту и сазревају, уче о себи и животу и прихватају живот какав јесте, што им омогућава да га живе пуним плућима.

https://zelenaucionica.com/cemu-sluzi-tuga-zasto-ne-treba-sprecavati-decu-da-budu-tuzna-2/

Нема никакве сумње – сви се ми рађамо с различитим темпераментима. Неки од нас су повучени и склони филозофирању, други су живахног духа и препуни иницијативе, а неки су агресивни, па их ја зовем ратницима. То су они који на сваки изазов или препреку гледају као на нешто што се треба сузбити свом расположивом снагом. Нека деца када су фрустрирана, тихо плачу, јер не могу да покрену играчку, док ратници у истој ситуацији вичу, бацају и шутирају играчку. Такви ће вероватно остати до позних година и не исплати се покушавати мењати их. Не зна се узрок таквог темперамента, али се зна да га је често јако тешко имати. Ратници троше пуно енергије и имају компликован однос с другим људима. Нисмо сви ратници. Код нас осталих, агресија, дакле, иритација, љутња, бес и мржња извиру из разних извора. Један од њих је страх. Страх од немоћи, страх од губитка, страх од смрти. Осећај кривице често доводи до агресивног понашања. Кад више не можемо да се носимо са осећајем кривице и самокритике, почињемо да критикујемо друге и пребацујемо на њих кривицу.

Но, најчешћи извор агресивности јесте осећај да нисмо толико вредни нашим најближима, колико бисмо то хтели да будемо. Потреба потврђивања да смо вредни онима које волимо дубока је заједничка људска потреба и тај осећај вредности темељ је наше самосвести. У породицама, неизоставно, с времена на време долази до застоја у комуникацији. Почињемо нејасно да се изражавамо и осећамо се несхваћенима. Размишљамо и доживљавамо ствари обрнуто и често нам је тешко да се снађемо у томе. Не успева нам да будемо присутни духом, па се онај други осећа напуштеним или одбијеним… И тако бисмо могли да наставимо са набрајањем, јер постоје бројне ствари које привремено блокирају контакт и чине нас усамљенима.

Када се то догоди, тада изгубимо осећај да смо вредни партнеру или родитељим. Некада је то незнатно и краткотрајно, а неки пут изгубимо тло под ногама. Наша прва реакција је агресивност. Постајемо нервозни, изиритирани, љути или бесни. Ова осећања долазе до изражаја на различите начине и у разним облицима. Женама традиционално никада није било дозвољено да покажу љутњу на једнако отворен и груб начин као што је то било мушкарцима. Уместо тога оне плачу.

Генерацијама је деци било забрањено да плачу када су их родитељи малтретирали, па су се уместо тога појављивали тзв. психосоматски симптоми – главобоља, стомачне тегобе, температура, хронични умор… да наведемо само оне најчешће. Мушкарци често заћуте и потраже спас иза новина, ТВ-а, ловачке пушке или штапа за пецање.

Све су ово културолошки различити, друштвено прихватљиви начини изражавања агресије. Исто важи и за последицу, усмеравају агресију унутар себе – самооптуживањем, депресијом, осећајем кривице и сл.
Када један члан породице изненада постане агресиван, то значи: „Осећам да вам нисам вредан колико бих то желео да будем. Осећам се погрешним, искљученим или као да вас оптерећујем.”

Због тога је важно агресији понудити добродошлицу у породици. Агресија није непријатељ љубави и брижности, него једно од многобројних изражавања љубави. Игнорисањем или сузбијањем она ће и даље расти, временом ће експлодирати или се само заледити. Заправо, то је нелогично! Зашто постајемо агресивни, критични и оптужујемо ако се не осећамо вреднима за заједницу (породицу)? Зашто не реагујемо логично и не постанемо, нпр. тужни? Баш је то необично!

Код одраслих често долази до стања латентне иритације, што доводи до осећаја да се свађамо око безвезних ствари. Кад то почне да се догађа, крајње је време да се веза анализира – узајамно и свако самог себе. Осећај како нисмо довољно вредни нашим најближима је скоро увек повезан са реалним стањем да, у ствари, и нисмо тако вредни као што мислимо или се надамо. Узмимо један класичан пример: Вековима је најважнија улога мушкарца у породици била набављање хране или брига о својој породици. Уз појам рада врло ретко се повезивала жеља или интерес. Иако се овакав став у последње време полагано мења у развијенијим деловима света, мушкарац се још увек првенствено води својим прастарим поривом за збрињавањем породице и побољшањем животних услова.

Иако су и жене изашле на тржиште рада, оне још увек у својим срцима дају приоритет заједничком животу и блискости с партнером или децом, и ето сукоба! Он напорно ради како би задовољио потребе породице и побољшао економску ситуацију, док она сматра како он занемарује њу и децу. Мали број мушкараца има самоувид и реторичке способности да може да каже: ”Слушај, ја идем на посао управо из обзира према својој породици!” Или, нпр. жена која проводи највише времена код куће и има способност за стварање кућног угођаја. Након свега учињеног, она се буни како он не цени довољно њен допринос. Оба партнера троше пуно енергије за стварање осећаја да су једно другоме вредни, али често не стичу утисак да су њихови напори уродили плодом. Због тога је повремено важно разјаснити како и колико успешно свако од нас понаособ покушава да изгради осећај вредности за другу особу. Агресија једног или оба партнера јасан је сигнал да се ова тема мора ставити на дневни ред.

Ову повезаност осећаја вредности и агресије најјасније могу увидети родитељи у односу према својој деци. Готово да и нема односа у којем ће родитељи свој осећај вредности за своју децу изгубити безболно и једноставно. Чим се то деси, многи од нас почињу да вичу на децу или их кажњавају и туку. Као и већина других агресија, и ова потиче из немоћи и страха. Деца не уочавају битну разлику када их родитељи истуку или „само” изгрде. У оба случаја врло брзо ће изгубити осећај своје вредности за родитеље и реаговаће, управо, агресивно. Почињу да одговарају, ударају, туку млађу сестру или све окрену „на унутра” и постају туробни и оптерећени кривицом.

За агресивност родитеља увек су одговорни родитељи. То никада није кривица деце.

Такви смо ми људи и због тога треба да пазимо да се агресија не претвори у спиралу зла у којој из агресије произлази насиље. Као одрасле особе можемо да разговарамо једни с другима и разјаснимо узроке агресије. Деци и младима потребна је наша емпатија и воља за разумевањем њиховог унутрашњег живота. Њихова љубав према родитељима је несумњива, но, оно што је доведено у питање, је њихова самосвест.

Јеспер Јул

https://familylab.rs/agresija-neophodan-deo-porodicnog-zivota/

Свако дете има емотивни сасуд, одређене емотивне потребе. И то како се те потребе задовољавају (љубав, разумевање, узајамни односи) и одређује то како дете доживљава себе. Да ли је задовољно, да ли је зло, потиштено или пуно радости, делатности, среће.
Понашање детета је сигнал који указује на стање тог сасуда. Само ако је тај сасуд пун, дете ће бити срећно, он ће у будућности моћи да достигне свој највиши животни потенцијал у физичком, умном, интелектуалном и другим видовима развоја.
Родитељима је неопходно објаснити да је њихово дете – огледало, које одражава њихову љубав. Али никада дете не почиње прво да воли родитеље.
Како давати љубав? Неопходно је што чешће гледати својој деци у очи, увек осећајући та позитивна осећањакоја им хоћемо предати. Што је могуће више мазити, гледати у очи, физички контактирати. То остварује не само мама већ и отац и сви чланови породице. Поглед родитеља треба да буде отворен, природан, добронамеран – право у очи детету.
Општење добија огроман значај од раног детињства и игра огромну улогу у будућности. Општење очима без љубави нарочито негативно делује када је дете сасвим мало. Зато код малог детета строги поглед рађа страх пред родитељима и чини га покорним, послушним, успореним. А даље, по мери узраста…страх смењују гнев, агресија и депресивне форме понашања.
Треба учити родитеље: немојте емотивно мучити своју децу, не преносите на њих своје расположење, своја негативна стања. То је проверено мојом огромном праксом. За дете је теже када родитељи избегавају да га гледају него када га физички кажњавају.
Емотивни недостатак и емотивни удар по детету су страшнији за дете када родитељи не разговарају са њим и не гледају га, него када узимају каиш и изражавају своје негодовање помоћу физичких казни. Код детета се на основу страха и бола јавља осећај протеста. А када ге емотивно напрежу, то је повезано са многим патолошким стањима.
На та два момента – попуњавању емотивног сасуда и погледа очи у очи и физичког контакта – ја додајем свој метод.
Ја сам саздао свој метод на основи три момента: психоемотивна заједница, љубав и мамин глас.
Несрећна болесна, усамљена, раздражена мама никакав витамин љубави не може дати детету, чак ни кад би хтела.
Љубав треба да буде разумна. Треба волети не себе у детету, већ дете у себи. Патолошка љубав – то је волети себе у детету. У тим случајевима, ми оно што нисмо добили сами, хоћемо да добијемо у детету. Хоћемо да га натерамо да буде онакав какав ми хоћемо да буде зато што га “волимо“.
Јако је тешко мајци да воли дете ако је њој самој лоше, ако је несрећна. А ето породици треба помагати, треба тражити. Мој метод нема никаквих граница: ни узрастних ни других. Тако да – само напред!
Методика коју ја зовем “терапија мајчинском љубављу“ је настала постепено. Зашто сам је тако назвао? Због тога што је основна у развоју детета заправо мајчинска љубав. Без ње деца не могу да порасту у здраве и срећне људе.
Ако у току прве године, мајка није поред детета, мајци треба не мање од пола године да би надокнадила пропуштено време. А ако мајке нема две године, онда је већ потребно две-три године. А ако мајке нема три године , онда ма шта она радила после тога, дете ће највероватније бити социопата и имати низ различитих патолошких поремећаја.
Мајка не треба да се раздваја од детета најмање прве две године. Ако мајка у то време иде на посао или води светски начин живота: често иде у госте, позориште, иде на одмор а дете оставља код бабе или дадиље, поток љубави “мама-дете“ пресушује и дете почиње да побољева, лоше се развија, лоше једе и спава. Без обзира што је пресечена пупчана врпца, детету је мајка стално потребна, они имају заједничко поље.

https://zelenaucionica.com/roditeljima-je-neophodno-objasniti-da-je-njihovo-dete-ogledalo-koje-odrazava-njihovu-ljubav/

Како изгледају ноћи и дани проведени на улици знају само они који немају другог избора, који су осуђени на хладан бетон, шаку милостиње и "чашицу" успутног разговора. Остављени, заборављени, често неприметни - бескућници, најтужнији становници београдских улица.
У једној од шетњи током празничних дана налетели смо на једног старијег бескућника док је љуштио шаргарепу. Седео је на клупици окружен торбама са храном. Био је отворен за причу, врло елоквентан, нико није ни слутио да ће разговор да открије тешку животну причу, борбу за живот и велике снове.
Из Скопља у Београд наш саговорник је дошао пре тачно 10 година, а у којем је са родитељима живео пола века. На улици, тачније ван куће укупно је провео 13 година.
Како нам је на почетку разговора рекао, у Скопљу су му одузели стан, остао је без мајке и оца, жалио се по судовима али узалудно, чак је завршио и у психијатријској установи. Ти дани су му најтеже пали...
Напади на психијатријској клиници
Како нам је старији бескућник рекао, у Скопљу су му затворили предузеће у којем је радио као комерцијалиста, одузели су му имовину, а преживео је и психичке нападе на психијатријској клиници у Скопљу.
"Свако јутро сам, за десет дана по пет пута падао доле. После ме избацивало из кревета, да ли се то зове халицунација. Давали су ми терапију, капсуле, један центар ми је радио, други не и знао да сам у болници и знао сам да је ноћ, љуља се кревет по дужини, па онда престане и окреће се. Држим се и кад се пустим, паднем доле. Поднео сам пријаву против лекара, али суд није реаговао", наставља своју животну причу.
 За 8 дана од Врања до Београда
Након губитка стана у Скопљу, његов живот се наставља изван граница тадашње Македоније.
Београд му није био ни на памети. Како нам је с потпуном смиреношћу у гласу рекао, из Скопља се прво упутио у Бујановац у потрази за послом. Одатле су га упутили у Врање (центар Пчињског округа), где је покушао да пронађе посао наставника математике, коју како каже, држи у малом прсту.
"У папучама и тренерци кренуо сам преко границе, дотле сам имао пара, а за даље нисам имао. Осам дана, 200 километара сам путовао од Врања до Београда. Тек када сам стигао у Београд купио сам два хлеба", рекао нам је саговорник који не тражи помоћ ни од кога, па чак ни од родбине.
"Ниси ти за овај посао"
И у Београду није одустајао од потраге за посао. У престоници је желео да предаје деци математику, али узалудно. Пут га је одвео у Угриновце где је два дана радио у једној фарми крава, након чега га је власник отпустио под изговором "Ниси ти за овај посао". Покушавао је да се запосли и у пекари, али неуспешно - имали су довољно радне снаге, барем су му тако рекли.
Како каже, вољан је да ради, било да је грађевина у питању или било који други посао.
На питање новинарке колико му је тежак живот на улици, наш саговорник је рекао:
"Када би то било лако, онда би то могао свако".
"Бог је изабрао мене да испитује шта могу. Све се претури преко главе и опет се иде даље. Колико пута мислим да сам се заморио и опет ме Бог некако задржи. Увек има неких нових решења", рекао је наш саговорник и на крају врло скромно изустио да му не треба и не тражи много, само топао дом о коме машта.

https://www.blic.rs/vesti/beograd/beskucnik-10-godina-zivi-na-ulicama-beograda-pesacio-8-dana-od-vranja-do-beograda/6xf4s6h