Фобична заблуда је озбиљан проблем који може постати не само опасна за психу особе, већ може претити и смртном опасношћу.
О томе како овако сложене ситуације решава Ђорђо Нардоне, италијански психолог и оснивач краткорочне стратешке психотерапије (КСТ), можете видјети у случају представљеном у наставку.
Стигли су из малог града са југа, послао их је њихов породични лекар, након што су били приморани на психијатријско одељење које није имало терапеутски ефекат, већ је само погоршало ситуацију. Родитељи и њихов седамнаестогодишњи син су сели, син у средини, веома мршав, изможден и блед, погледа упртог у мајку. Мајка је, у стању узнемирености, почела да говори док је отац изгледао очигледно изнервиран. „Професоре, очајни смо, мој син не једе нити пије недељама. Дајемо му инфузије да би остао жив… Одбија сву храну јер мисли да отац жели да га отрује и да ја нисам у стању да га заштитим од њега…
Лекари му већ месецима дају много лекова, али се ништа није променило, једино што захваљујући љековима успевамо да га натерамо да узима храну… Док је жена објашњавала мучну ситуацију, отац је махао главом, а син се држао укоћено, напето, нагнут према мајци, леђима окренут оцу. Прекинуо сам излагање махањем руке окренуо сам се младићу и рекао: „Опростите, једно питање… Али ако ваш отац хоће да вас отрује, то значи да хоће да вас убије, па ако не једете и не пијете док не умрете, ви играте његову игру…” Младић је скочио на столицу и узвикнуо: „Нисам размишљао о томе… али како да спречим да отров уђе у моју храну или пиће?”
– „Па”, приговорио сам, „требало би да знате да су кроз историју због страх од тровања владари увек користили помоћ дегустатора, који су на сопствену одговорност тестирали све што је господар јео.
Младић је спремно одговорио: „Али ја немам дегустаторе… Моја мајка би можда могла да буде, али ја не желим да она умре уместо мене…”
– „У праву си, ценим твој племенити дух, али морам да приемтим да ниси размишљао да бисмо од твог оца могли да направимо оног који ће пробати твоју храну пре него што је поједеш… тако ћемо тровача ставити у ситуацију отрованог.”
– „Бриљантно!” – узвикнуо је младић уз самозадовољан осмех. „Тако ћемо му везати руке… Али ко може да убеди мог оца, који ме толико мрзи, да уради такву ствар?
– „Пошто је овде, могу покушати.”
Затим, окренувши се оцу, који је био сведок нашег задивљујућег дијалога, упитао сам: „Да ли сте вољни да урадите ово за свог сина?”
– „Ја бих за њега бос до месеца ходао… Наравно да могу, ако ће му помоћи!”
Договорили смо све детаље и процедуру коју је требало испоштовати, а док смо све ово припремали, отац и син су се гледали и говорили са очигледним непријатељством.
Неколико дана касније, позвао ме је њихов доктор и рекао да се очигледно догодило чудо: младић је наставио да једе и више није гледао на оца као свог тровача. Рекао сам му да ништа чудесно није урађено, осим примене специфичне терапијске технике, односно: ставити се у перспективу фобичне заблуде, открити њену логику, и захваљујући томе преоријентисати феномен са његове „разумности” на еволуцију, развијање, што ће га учинити не неприлагођеним већ ефективним и функционалним. Као што је Кларк рекао: “Технологија, када је довољно напредна у својим ефектима, не разликује се од магије.” Као што искусни лекари добро знају, у случајевима адолесцентног „психотичног излета”, ако се фобична заблуда може разбити, она се брзо распада и најчешће се не понавља. То је као дизање у ваздух палате која је минирана у темељима. Ако, се пак, не успе у овој тешкој операцији, заблуда се обично радикализује и постаје прави психотични поремећај.

Ђорђо Нардоне „Књига о фобијама и њиховом лечењу” (Nardone – Il libro delle fobie e la loro cura)

https://poznajsebe.wordpress.com/2025/03/02/otac_hoce_da_me_otruje/#more-5791

ПИТАЊЕ
 „Четворо нас је у породици, од тога су две прекрасне девојчице. Старија ћерка напунила је две године ове јесени, а млађа ћерка рођена је летос. Проблем, или боље речено изазазов са којим се суочавамо, јесте да старија ћерка удара млађу сестру. Понекад су ти ударци толико јаки да беба заплаче. То се догађа готово свакодневно, а додатно се погоршало за време путовања пре месец дана. Након што је млађа ћерка напунила пет месеци и бива све активнија, проблем постаје све већи. Ударање се често догађа док се ћерка доји, седи мајци у крилу или лежи на простирци на поду – тада старија ћерка „напада“ млађу; чешће се то дешава док отац није код куће (он увек долази кући касно послеподне). С обзиром на то да је старија ћерка још увек мало дете ми разумемо њену љубомору, али не можемо да прихватимо њено понашање. Покушали смо да јој говоримо „не!“ или „то није дозвољено“. Такође, покушали смо да јој објаснимо да то боли њену млађу сестру и да је растужује. Нисмо је кажњавали ни на који начин. Када смо строги према њој, она се расплаче или још једном удари млађу сестру. Покушала сам неколико пута да не обраћам пажњу на њено понашање, али осећам да то није у реду. У исто време старија ћерка ми и каже када је ударила млађу сестру, иако сама то нисам видела. Навикла је да оба родитеља сву пажњу посвећују само њој и очигледно је да има потешкоћа приликом прихватања чињенице да је наша пажња сада усмерена и на млађу ћерку. Покушали смо да се поделимо како бисмо старијој ћерки пружили више пажње и времена. Пре овог проблема никада нисмо морали да будемо посебно строги родитељи. Шта можемо да учинимо другачије како бисмо је зауставили? Да ли је реч само о пролазној фази?“
Родитељи
ОДГОВОР
Кажете: „Навикла је да оба родитеља све своје време проводе са њом и да очигледно има потешкоћа приликом прихватања чињенице да млађа ћерка такође узима део пажње. Покушали смо да се поделимо како бисмо пружили старијој ћерки више пажње и времена.“ То је лепа замисао, али је нажалост неизводљива. У овом конфликту реч је о нечему што је много више од посвећивања довољно времена и пажње вашем детету. Оно што се догађа кад постанете брат или сестра јесте да доживите изненадни губитак. Ваша ћерка је једноставно изгубила 50% свега онога што јој је било дозвољено од вас цео њен живот. У свету одраслих можемо да пронађемо сличности са ситуацијом у којој би Ваш супруг једног дана дошао кући са новом женом, и затражио од вас троје да од сада живите заједно, срећни у заједничкој љубави и разумевању.
Реакција ваше старије ћерке је агресија, или боље речено коктел од туге, жалости, љутње и осећања да више није вредна, што исказује кроз агресивна понашања, физичка или вербална. Оно што се чини као парадоксално – заправо је логично. Деца сарађују са родитељима тако што копирају њихово понашање и чине све што могу да би се прилагодили њиховим потребама и жељама – свесним и несвесним.
Током трудноће са млађом ћерком ваша ћерка је била окружена родитељима и другим одраслим особама који су изражавали весеље, љубав и срећу у ишчекивању новог члана породице. Она је покушала, што је више могла, да осећа те емоције, иако је њена могућност да схвати и замисли живот са млађом сестром врло ограничена. Када су ишчекивања након рођења сестре прерасла у отворено исказивање радости, среће и љубави, она је покушала да сарађује и са тим осећањима. Вероватно да је у томе била и подстицана од стране родитеља, бака, дека, пријатеља и суседа који су долазили у посету током првих дана и недеља. Јединствена порука коју су они својим понашањем исказивали јесте: ово је права срећа и ми сви волимо бебу!
Колико год да је сва та љубав и брига дар за новорођенче, у исто време оне отежавају живот старијем детету. Она осећа велику потребу да осећа исто то што осећају и одрасли, али истовремено осећа нешто нико други не осећа у том тренутку – осећај губитка.
У својој првој години живота осећала је вашу присутност, емпатију, пажњу и спремност да одговорите на њене потребе и жеље, као и на њену љубав. Сада, од‌једном, она добија све мање тога и то још мора да дели са бебом, стога се и пита да ли је још увек вољена.
Њена озбиљна дилема је у томе што је доживела велики губитак, а чини јој се да нико осим ње то не примећује. Из тог разлога са својим губитком мора да се носи сама. Већина деце то и успе кроз неколико месеци, иако се често опомињу да су љубоморна, док се њихова понашања „исправљају“ или се прекоревају.
Кажете: „Покушали смо да јој кажемо ‘не!’ или ‘то није допуштено’. Такође, покашали смо да јој објаснимо да то боли њену млађу сестру и да је растужује. Обраћали смо јој се строгим гласом, али осим наведеног, њено понашање није имало друге последице. Као и, Кад смо строги са њом, старија ћерка се расплаче или још једном удари млађу сестру.“ Када родитељи кажу деци ствари које су или бесмислене или неповезане са оним што дете заиста доживљава, и притом покушавају да промене боју гласа у строжији – то неће помоћи. Напротив, потврдиће дететову идеју да га родитељи више не воле и да нешто није у реду са његовим/њеним осећањима. То у мозгу детета значи: „Нешто са мном није у реду!“ То је разлог због чега се узнемири и плаче и зато понавља своју поруку у нади да ћете је схватити.
Кад би двогодишњакиња од‌једном била довољно елоквентна да изрази своју егзистенцијалну ситуацију речима позвала би своје родитеље да седну заједно са њом и да обрате пажњу. Рекла би нешто слично овоме: „Знам да је моја сестра вама сада најважнија и то је, што се мене тиче, више или мање у реду. И мени се она чини дивном и вредном љубави, и радујем се дану када ћемо моћи да се она и ја заједно играмо. Међутим, моја највећа брига тренутно је то да не знам да ли ме волите још као што сте ме волели пре, и осећам се очајно и бесно због тога. Може ли неко од вас, молила бих вас, да ми помогне са овим проблемом, јер не желим да будем дете које вам се не свиђа.“
Нажалост, двогодишњаци нису у могућности да владају језиком толико добро и зато не могу користити малене мишиће уз своје гласне жице. Још годину-две морају да користе своје велике мишиће како би другима освестили своју бол, фрустрације и жеље. Нису им потребни родитељски исцрпљујући и немогући покушаји да надоместе њихов губитак. Потребно им је уважавање.
Као алтернативу исправљању понашања, оптуживању и прекоравању, често предлажем да се овим питањем позабави отац. Разлог је следећи: већина очева пролази слично искуство кад се роди њихово прво дете – на топ 10 листи њихове партнерке од‌једном спадају са прве на другу позицију – без икакве могућности да ће де се врате на претходно место.
Одрасли мушкарац и отац у оквиру неколико месеци схвата да постоји значајна разлика између мајчиног осећаја љубави према детету и љубави коју осећа према свом мужу или партнеру, тако да осећај љубоморе обично и нестане. За двогодишњу старију сестру то није исто. Она мора да дели исту врсту љубави са другим дететом. Она не размишља на исти начин, већ се поистовећује са акутним осећајем губитка.
Оно што јој је потребно јесте то да је тата узме у своје крило или да је одведе у шетњу и каже јој нешто слично овоме: „Разумем да се осећаш као да би најрадије ударила млађу сестру, иако ти се свиђа. И ја се понекад осећам исто тако. Не осећам жељу да је ударим, али ми смета што она узима толико маминог времена и енергије. Али можда је најбоље да се сви навикнемо на то. Да ли је то теби тешко или си само тужна што више немамо толико времена за тебе као што смо имали раније?“ Ово мора да дође директно из срца! Уколико није искрено и аутентично, а изречено је само као вид стратегије против агресивног понашања, неће деловати. Када је заиста искрено и долази из срца, чини чуда – наручито ако отац неколико дана касније каже својој жени: „Ја ћу да се побринем за бебу следећих неколико сати тако да вас две можете заједно да одете у куповину. Видим колико недостајете једна другој.“
Након отприлике једне недеље старије дете обично престаје са агресивним понашањем и уместо тога започиње да поставља личне границе. Помоћу овога је научило да су личне дилеме добродошле у породици и да се осећа сигурно приликом обраћања родитељима кад осећа било какву бол, физичку или емотивну. Кад год се ваше дете „лоше“ понаша покушајте да то схватите као његов начин сарађивања са вама и тако ћете научити не само нешто о свом детету него и о самима себи.

Јеспер Јул

https://familylab.rs/rivalstvo-medu-sestramabracom/

За почетак замислите да сте били на крстарењу. Догодио се бродолом. Само сте Ви преживели и доспели на острво негде усред океана. На том острву има хране и воде у изобољу. Има довољно дрва да се грејете уколико будете потребно и довољно прућа да себи направите колибу. Али, нема других људи, нити животиња и не постоји никаква могућнуст да ћете икада више икога видети. Ви сте сами на острву за које нико не зна и никада више нећете моћи да ступите у контакт са другим људским бићем. Колико година ћете живети? Први број који Вам падне на памет је сасвим довољан. То је циљ ове вежбе.

Не постоје прави, добри или погрешни одговори. То су ваши лични одговори. У зависности од тога колико вам је близина других важна и у зависности од тога у којој мери сте свој капацитет за самоћу изградили толико ћете моћи и да преживите.

Квалитет живота нераскидивно је везан за однос са људима. То значи да ће нам живот бити утолико квалитетнији уколико су односи са важним људима задовољавајући. Важни људи могу бити партнери, деца, родитељи, пријатељи, родбина, учитељи, колеге, послодавци, сви за које сами одлучимо да су нам важни.

Самоћа

Али то што су нам други важни не значи да су нам неопходни, тј. да без њих ни један тренутак живота не може бити леп. Као што је време са другима важно тако је и самоћа важна за квалитет живота. У самоћи се можемо посветити себи, контемплирати, медитирати, молити се, планирати, одмарати… могућности је безброј. Осамљивање је начин на који себи посвећујемо време.

Неки људи не могу да издрже самоћу, тешко им је када су сами, када нема других у близини. Могу осећати страх, тугу, празнину, могу се осећати и депресивно услед усамљености. За њих су други потреба без које се не може. Искуства самоће могу бити болна и тескобна, зато ће се трудити да што више буду окружени људима.

Постоје и људи који не могу са другима. Имају осећај да их други ремете, гуше, одузимају драгоцено време, досађују им. Више воле када су сами и сматрају да им присуство других само умањује квалитет живота. Обе су варијанте само две стране истог новчића, једни самоћу не подносе, други је обожавају.

Усамљеност

,,Ако си усамљен када си сам, у лошем си друштву.“ каже Сартр. Ја бих додао и другу варијанту – ако си усамљен када си с другима, у лошем си друштву (или си можда и лош друг).

Правило је да где год постоји вишак ту се налази исти толики мањак. Ако је присуство других неопходност (вишак), сигурно је да постоји и мањак – мањак вере у себе, мањак самосталности. Ако је самоћа неопходна, онда је мањак у односима са другима, у могућности да се буде близак. У оба случаја блискост недостаје, са собом или са другима а управо то јесте усамљеност – немогућност да се са важним људским бићем подели интима, неки унутрашњи садржај, осећање, мишљење, жеља, план…

Ту усамљеничку празнину неће (јер не може) попунити ни безброј различитих људи, ни безброј сати проведених са људима. А ни у супротној ситуацији, бег од људи у самоћу неће залечити усамљеничку рану насталу у односу са људима који није био испуњавајућ.

У обе варијанте неопходно је да недостатак или мањак буде надомештен, да празнина буде попуњена, али не квантитетом односа већ квалитетом. Неће мноштво сати ни мноштво људи моћи то да надоместе ни да попуне. То се може учинити само квалитетним односом са другима, а најпре са собом. Блискост се не мери бројем него пуноћом. Блискост значи бити способан за интимност и време са другима, али и способност за интимност и време са собом у самоћи, без осећања усамљености.

Аутор : Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2018/11/20/samoca-i-usamljenost/

У Светом Писму постоји израз, који се у довољно широком смислу односи на брак: „а жена да се боји свог мужа“ (Еф. 5:33). Овде, у речи „боји“, свако може да види одраз владајућег положаја мушкарца у друштву првог столећа. Али ипак, уважење према другом човеку, као личности, не представља закономерну супериорност тог човека, на кога се оно односи. Уважавање се пре свега изражава према Богу, а пошто су Бог и Његова творевина тесно повезани, онда се уважавање, такође, односи и на творевину. О сличном уважавању према другом животу је учио и Алберт Швајцер. Значи да је то дужно уважавање према онима, који су створени по лику Божијем. Уважавање мора бити онакво, какво муж показује према својој жени, ако је „воли као и себе самог“ (Еф. 5:33).

Иако се уважавање према људима мора изражавати у свим односима, оно се посебно пројављује у браку, где се двоје спајају у једну целину, као што је речено у Светом Писму „и биће двоје једно тело“. Без узајамног уважавања, то јединство може да се испуни мржњом.

Поновно оцењивање брачних веза – то је заправо поновно оцењивање узајамног уважавања супружника у средњем добу. Породични живот се разликује у сваком конкретном браку, али међусобно уважавање супружника је кључни аспект који се тиче њиховог породичног живота.

Као прво: постојеће неслагање међу супружницима мора бити превазиђено, уколико је то неопходно. Уважавање – то је када супружници виде једно у другом личност, уникатност тог човека, с његовим чарима и особинама које га издвајају од неког другог човека, а не формално испуњавање породичних обавеза. Уважавање је основа радости, када је други човек поред тебе; уважавање – то је покретачка сила за супружнике, да би све радили заједно с радошћу.

Као друго: уважавање према супружнику – то је наш труд да поправимо однос према оном, ко има директан утицај на наша осећања и бриге. Уколико постоје некакви проблеми у односима, и ви желите да поправите стање ствари, онда, у том случају, дијалог може бити одговарајуће средство за то.

Као треће: Уважавање према другоме означава да ја прихватам његове недостатке у нашим односима, као нешто што је тако, али то не искључује критику из оправданих разлога. Уколико нас наш перфекционизам принуђује да се много озбиљније односимо према недостацима другог, онда губимо осећај радости, и у том случају постоји велика опасност да нас наша надменост учини грубим.

И као последње, међусобно уважавање супружника значи, да ми чинимо врло важне кораке у средњем добу, као да сређујемо „старе плоче“ које су се накупиле током прошлих година, и које нам сметају да отворимо нову страницу у нашим односима. О. Балзак је рекао да: „брак мора стално да одолева звери, која га разара, а њено име је - навика“. Средње године – су време испитивања нових ствари у вашем браку, надвладавање отпора према променама, време када се „све верује, свему се нада“ (1Кор. 13:7). Све је у вашој моћи, уколико желите да ваш брак постане нова творевина.

Брак – то је некакав „тандем“, чијем ће развоју доприносити заједничке одлуке и расуђивања у вашој породици. Слушајте пажљиво једни друге! Свакодневно незадовољство унутар породице је узрок тога, да супружници не чују једно друго. Заједничким разматрањем могућности ваше породице, можете донети такве одлуке, које нико од вас двоје не би могао да донесе сам. Уколико је одлука донесена заједнички, онда је вероватније да ћете заједно и да почнете њену реализацију. Ваше заједничко расуђивање је пут до тога, да се суштински зближите међусобно. Заједничко расуђивање је веома важан „ероген“ у супружничким осећањима. Брачни пар мора свом браку да посвећује сво своје време, снагу и свакојаке почетке, да би и даље подржавали јединство породице, па чак и када деца напусте родитељски дом. Захваљујући отвореном дијалогу о деликатним питањима, можда ћеш у себи осетити некакав „одбрамбени“ став. Уколико си ти као и већина нас, онда можеш очекивати да ће се и у теби појавити то „одбрамбено“ стање. Оно обично затвара та наша најосетљивија и непомирљива места. Али када смо тога свесни, онда у нашој вери можемо наћи извор, који ћемо супротставити том нашем „одбрамбеном“ ставу.

о. Филотеј Фарос  (одломак из књиге „Половина пута“)

извор

Постоје тренуци код сваког од нас када осећамо да „треба да разговарамо“. Искрено. О нечем важном, болном или узнемирујућем. Али уместо да почнемо, ми одлажемо. Чекамо „бољи тренутак“ који никада не долази.

Говоримо себи да то није толико важно, да можемо још мало да сачекамо. И као да се невидљива омча стеже у нама – напетост расте, а однос са особом се постепено мења, и то често не на боље.

Зашто је тако тешко рећи шта заиста осећамо?

Страх. Најједноставнији одговор, који је уједно и најтеже прихватити.

Бојимо се. Бојимо се да нећемо бити схваћени. Да ће нас осудити, да ће разговор прерасти у свађу. Понекад је сама помисао да морате да изразите своја осећања речима застрашујућа. Лакше је ћутати. На то смо навикли.

Ћутање ретко решава проблем.

Оно може да замаскира проблем, да створи илузију спокојства, иако у том спокојству увек постоји скривена забринутост. Знамо да проблем није нестао. Чека, расте, претвара се у терет који постаје све теже подношљив.

То се дешава у односима са вољеним особама, када бисте желели да кажете: „Недостаје ми твоје пажње“, али уместо тога промрмљамо у себи: „Све је у реду“. Или на послу, када треба да поставимо границе, а ми уместо тога пристајемо на додатне уступке како не бисмо разочарали свог шефа или колегу. И онда остајемо сами са осећањем неправде и огорчености.

Искрени разговори не само да могу учинити да разјасните ситуација. Они вам прилику да се међусобно зближите.

Да, није лако. И да, понекад су последице непредвидиве. Међутим, када одлучимо да кажемо шта нас мучи, постоји шанса да нас други човек чује. Постоји шанса на разумевање и то обострано.

Не морамо бити савршено припремљени за овај корак. Али обавезно треба да почнемо са оним што осећамо.

Не треба осуђивати другог или очекивати да ће нас друга особа одмах разумети на пола речи. Реците онако како јесте: „Важно ми је да попричамо“, „Осећам се збуњено“ или чак: „Бојим се да ово кажем, али желим да ме чујеш“.

Наравно, друга особа можда неће реаговати онако како бисмо се надали. То је ризик. Али зар ћутање не носи и већи ризик? Оно нас дели, ствара јаз тамо где би могао бити мост.

Тешки разговори се не дешавају случајно. То је избор. Избор који можемо направити за себе, ради искрености, да више не носимо тешке речи у себи. Па чак и ако је страшно, запамтите: сваки такав корак је корак ка лакшем и слободнијем животу, без бежања од онога што је важно.

https://www.b17.ru/article/504344/

https://poznajsebe.wordpress.com/2024/12/27/otvoreni_razgovori/#more-5696

Умеће родитељства је одувек било тешко, и повремено емоционално узнемиравајуће. Пре 60 година, када сам ја рођен, родитељи су имали један важан извор подршке који је долазио из спољног света – јединствени морални консензус у друштву. Постојале су општеприхваћене „методе“ од којих је већина била неуспешна у погледу очувања менталног здравља, али зато су биле врло успешне у стварању углавном тихе и послушне деце, како би се на тај начин удовољило захтевима индустријског друштва којем је требало послушних и покорних радника. У последње две деценије услови у којима се деца васпитавају су се променили радикалније него икада у нашој историји.

 Наука, поготово неуронаука, пружила нам је мноштво нових информација о деци, о њиховим могућностима, ограничењима, развоју и емоцијама, као и о њиховој егзистенцијалној добробити. Откривено је колико је важан квалитет односа између детета и родитеља, са посебним нагласком на „субјект-субјект однос“; Системска теорија је општепризната као најсвеобухватнија теорија у погледу анализе и залечења породичних сукоба, као и када су у питању проблеми личне природе.

 Скуп заједничних вредности и морални консензус више не постоје, што значи да су родитељи изгубили много подршке која долази из спољног света. Педагогија је покушала да надомести тај губитак, али будући да се природа професионалне педагогије у основи разликује од приватног васпитања деце, покушај је био безуспешан. Данашњи родитељи су суочени са огромним задатком да постану „родитељи изнутра“. Последице таквог захтева се манифестују на такав начин да се већина младих родитеља осећа несигурно, и сасвим је разумљив њихов вапај за методама у васпитању. То нас суочава и са првим важним питањем: Да ли је сврха метода да залече родитељску несигурност, или да деци омогуће здраво детињство? Друго и кључно питање је: Уколико једна или више метода из „приручника“ заиста успеју да учине да се родитељи осећају сигурније, да ли то такође значи да ће родитељи успети да осигурају најбоље услове за стварање и одржавање менталног здравља своје деце?

 У последње две деценије скандинавска деца су почела да проводе приближно 26000 сати свог детињства у педагошким институцијама које су у обавези да похађају. Те институције су професионалне и сходно томе развијају и низ методолошких дисциплина намењених разним облицима учења. Њихова методологија у погледу личног и друштвеног развоја појединачног детета, као и методологија вођења група, још увек је примарно базирана на правилима и прописима, док је циљ често само послушност и одсуство сукоба. Дуготраније последице оваквог начина тек треба да се истраже.

Већина метода у родитељству које су тренутно на „тржишту“ имају своју основу у бихевиоралној психологији. Њихови главни „састојци“ су регулација понашања, позитивно поткрепљење, итд. Иако је све модернизовано и хуманизовано (сходно томе се користимо блажом терминологијом), базу још увек представљају Павловљеви експерименти у којима се жељено понашање код паса награђује кексом, док се супротно понашање кажњава струјним ударом. То је, могли бисмо рећи, старо вино у новим боцама, тј. хранљиве вредности су остале исте.

Моји приговори овим методама су сажети у следећем:

 Када између родитеља и детета постављате методу тада сте установили однос сујект-објект, у којем је дете објект. Научници као што су Даниел Н. Стерн, Петер Fonagy… заједно са већином ноуробиолога и неуропсихолога нам говоре да је оваква врста односа знатно удаљена од оптималног односа како у погледу добробити и развоја детета иродитеља, тако и у погледу квалитета њиховог односа. Више од педесет година клиничног искуства у породичној терапији нам говоре исто.

 Методе имају за циљ да произведу код детета понашање које се од стране родитеља/школе или других одраслих особа дефинише као „добро“. Према томе, нежељено понашање може се слободно елиминисати, што је у супротности са 99% наших открића у проучавању и у раду са породицама које имају проблеме. Наша сазнања говоре да су изузетно узнемиравајућа и/или девијантна понашања једноставно симптоми дисфункционалног система. Циљ одраслих данас је врло сличан оном пре 60 година: послушност и одсуство сукоба. Главна разлика је да се уместо физичког и психолошког злостављања сада користи моћна манипулација. Овај процес нарушава емотивни и егзистенцијални интегритет деце.

 Из искуства знамо да што се више нарушава интегритет људског бића, оно ће се више прилагођавати захтевима и очекивањима. То значи да су такве методе осуђење на „успех“, као што је то успевало генерацијама пре када је у питању употреба насиља.

За многе од ових метода се тврди да су „утемељене на доказима“. Када погледате студије које пружају те доказе, схватићете да су слабог научног квалитета, тј. да су изведене и написане од стране „уверених“. Њихов такозвани успех мери се на краткорочној основи: Да ли је нестало нежељено понашање деце и јесу ли родитељи мање фрустрирани? Ја још чекам независну студију која би се бавила дугорочним последицама таквог приступа које ће се манифестовати на животни квалитет, на квалитет односа (на друштвеном и личном нивоу) и на квалитет родитељства, а то ће се догодити када деца која су била изложена овим методама напуне 45 година.

Захтев за методама које се „темеље на доказима“ примарно је политичке природе. Цело подручије родитељства и педагогије у овом тренутку је веома хаотично, тако да су политичари (као и стручњаци) у искушењу да пронађу подршку и алиби у „науци“. „Утемељено на доказима“ постало је исто као и „исправно“ или „добро“ – без даљих питања! Проблем са алтернативним приступима који су утемељени на искуству и практичним схватањима међунаучне и интердисциплинарне праксе јесте да не могу да буду лако „доказани“, будући да одбијају да произведу поједностаљене методе. Могу да разумем родитеље који због осећаја изгубљености и несигурности траже сигурност у једноставним методама – у сваком смислу те речи. Такође, могу да разумем зашто је политичарима и администрацији много лакше да прихвате концепт у којем им фраза „утемељено на доказима“ осигурава алиби. Оно што ја не могу да разумем јесте да стручњаци који знају, или би требало да знају боље, такође одобравају и подстичу стратегије у којима се само уклањају симптоми, али се не јачају и не развијају односи који су утемељени на љубави унутар породице, нити се јача здрав лични и друштвени развој детета. Уместо тога, задовољавају се идејом да те методе „делују“. Добро је позната чињеница да све такве методе увек делују ако се спроводе са уверењем, доследно, дужи временски период и у релативно изолованој околини. Важно питање није шта делује. Кључно, етичко, стручно и политичко питање јесте како и зашто то делује.

Следећи важан приговор садашњем захтеву за методама утемељеним на доказима јесте да искључује мноштво искустава, знања и схватања, од којих су многа такође темељно подржана од стране научних студија и открића. То значи, да за њих може да се сматра да су утемељени на доказима, али не и на методама.

Узмимо сад мој лични приступ педагогији и васпитању деце који је успешно избегао било који покушај да буде категоризован и етикетиран (осим једног пријатељског предлога од стране шведског колеге, да се мој приступ назове: „утемељен на дијалогу“). Начин на који ми инспиришемо одрасле да се односе према деци и младима темељи се на мало више од 60 година заједничког искуства произишлог из примене више методологија као и откривањем чињеница из подручија породичне психологије и психотерапије са породицама, као и са децом, младима и одраслима. Укључене су и Системска теорија, такозвана Односна (релацијска) психологија (Стерн, Fonagy и др.), такође удео имају и завршене и актуелне интернационалне, међунаучне и лонгитудиналне студије (нпр. швајцарски педијатар Ремо Ларго), као и студије неуробиологије и наравно педагогије, социологије и социјалне педагогије.

Када ме питају за институције или пројекте који употребљавају „Јуулово методу“ ја увек устукнем и додам: „Ако успете да пронађете иједну, молим вас да ми кажете. Доћи ћу и убићу их!“ Постоје два разлога за овако бруталан одговор. Први је тај што начин нашег рада има много извора. Ја сам само онај који их је скупио, описао и потом сложио коцкице. Немам право да их зовем својим. Други разлог је тај што су темељне вредности нашег рада управо у наглашавању индивидуалности сваке одрасле особе и детета и њихових јединствених односа, сходно томе, морало би да постоји онолико „метода“ колико има људи.

Наш рад је утемељен на специфичним вредностима и принципима људске интеракције, који га лако разликују од мноштва других приступа. У односу на тему овог чланка, од кључне важности је то да инситирамо на схватању односа (личног, као и професионалног) између деце и одраслих, као и на схватању односа „субјект-субјект“ за разлику од односа „субјект-објект“. Да бисте применили методу на вашу интеракцију са другим људским бићем морате другу особу да гледате као објект, и у складу са нашим вредностима, друга особа мора да пристане на улогу објекта. Само одрасле особе могу слободно да пристану на то. Деца и млади морају да се покоре оваквој подели улога, што значи да морају да одустану од свог интегритета и дозволе да њихове потребе и границе буду занемарене и повређене. Без обзира колико срдачно, или са колико љубави је то учињено, то нарушава принцип равноправног достојанства.

У одређеним политичким круговима увођење односа субјект-објект, као и методе родитељства, схвата се као део коначне битке против генерације шездесетосмаша и њихових вредности. Лично верујем да је то схватање погрешно. Иако припадам тој генерацији, никад се нисам осећао као шездесетосмаш. Сматрам да оно што та генерација јесте или није учинила у погледу промена вредности у друштву и у породици, примарно је било политички мотивисано, а заправо није било укорењено у стручним или научним схватањима или у организованим искуствима. На првом месту то је био покрет против многих ствари, а највише против свих ауторитативних структура у друштву и у породици. Демократске вредности су у том процесу постале врло важне. Делимично је истина да су те вредности, иако врло важне, далеко од довољних да би се постигло то да есенцијални однос између одраслих и деце функционише са обе стране. Исто се може рећи и о њиховим ограничењима и вредностима приликом редефинисања идеје брака, живота у пару, или када је у питању педагогија и поучавање.

Садашњи покушај који се своди на то да се помоћу неоконзервативних политичких метода замене те вредности и да се исмеју неизбежне грешке и промашаји, заправо је понављање истих тих грешака, само што је филозофија „другачија“. Такви потези су погрешни, а оно шта је потребно јесте да се извуку поуке из огромног знања и искуства које се акумулирало од 1968. године. Не треба нам још једно политички мотивисано преправљање родитељства, али нам свакако треба трајни развој који ће се темељити на искуствима данашњих родитеља и њиховим дијалозима са различитим групама стручњака. До данас нико нема потпуни одговор на најважније од свих питања: Како ми одрасли да практикујемо вођство над децом и младима на начин који не нарушава њихов лични интегритет?“

Желим да додам да се то питање поставља, али да још нема одговора унутар индустрије, политике и образовања, па вас зато молим да будете стрпљиви и да не искаљујете своје фрустрације на деци у облику поједностављених метода. Молим вас да престанете да размишљате примитивно вођени супротностима (црно/бело) и помозите нам да створимо оригиналне алтернативе свему ономе што не користи појединцима и/или породицама и заједници, без обзира на то која генерација их је изумела.

Јеспер Јул

https://familylab.rs/metode-vaspitanja-u-roditeljstvu-zasto-i-zasto-ne/

„Доброчинитељ” је јединствени кутак хуманости, знања и друштвене одговорности, смештен на препознатљивом Дорћол Платзу у срцу Београда. Ово није само место за љубитеље књига, већ симбол заједништва, солидарности и подршке онима којима је помоћ најпотребнија.

У оквиру заједничке иницијативе Дорћол Платза и БелгрАИД фестивала, сви посетиоци су позвани да донесу половне књиге које више не користе и оставе их у овом кутку доброте. Те књиге постају део фонда библиотеке, а током фестивала БелгрАИД, који се одржава 4. и 5. априла 2025. године, могу се одабрати и понети са собом уз извршену донацију. Сав прикупљени приход иде у хуманитарне сврхе, подржавајући пројекте удружења НУРДОР, са фокусом на опремање и одржавање Родитељских кућа – сигурних уточишта за породице деце оболеле од рака.

Дорћол Платз, познат по свом урбаном духу и подршци културним и хуманитарним иницијативама, представља идеалан дом за Библиотеку „Доброчинитељ”. Ова локација симболизује отвореност, иновацију и друштвену одговорност – вредности које се савршено уклапају у мисију библиотеке и фестивала БелгрАИД.

Током целе године, између фестивала и током редовних дана, Библиотека „Доброчинитељ” отворена је за све који желе да проведу време у овом пријатном амбијенту у срцу Дорћола. Посетиоци могу уживати у шољици кафе, читајући књиге из фонда библиотеке, или једноставно провести тренутке у опуштеној и креативној атмосфери прилагођеној љубитељима писане речи.

Библиотека „Доброчинитељ” наставља традицију успешне акције „Библиотека подршке”, која је окупила бројне издаваче у заједничкој мисији – донирање књига и опремање библиотека у Родитељским кућама и на хематоонколошким одељењима. Ова иницијатива доказала је да култура, образовање и хуманост могу ићи руку под руку, пружајући утеху и инспирацију онима којима је најпотребнија.

Позивамо вас да будете део овог хуманитарног покрета!

Донирањем књига, посетом библиотеци или подршком фестивалу БелгрАИД, доприносите стварању бољег и хуманијег друштва. Ваш мали гест може донети велику промену онима којима је помоћ најпотребнија.

Будите део заједнице која мења свет – страницу по страницу!

https://belgraid.com/biblioteka-dobrocinitelj/?utm_medium=paid&utm_source=fb&utm_id=6660159222340&utm_content=6660159223140&utm_term=6660159222940&utm_campaign=6660159222340

Брига о будућности наше деце почиње врло рано, често и пре него што одлучимо да постанемо родитељи. Много је дилема и питања која себи постављамо, а све у страху хоћемо ли умети да ослушнемо и препознамо прави пут којим као родитељи треба да идемо.
Свакако, на том путу постоје многе раскрснице. Сигурно једна од важнијих је и питање образовања. Рани развој, али онај који деци омогућава да уче кроз игру и упознавање света око себе, различитих врста уметности, културе и науке, за дете може бити само од велике користи.
Зато је и избор вртића који ће дете похађати једна од оних одлука којој треба посветити посебну пажњу. Ако сте близу те раскрснице, важно је да знате да вас немачки вртић у Београду срдачно позива на Дан отворених врата, у своје просторије на Сењаку.
 Немачка међународна школа у Београду, са импресивном традицијом од 170 година, отвара врата свог вртића и предшколске установе 13. марта 2025. године у 17 часова, у улици Сање Живановића бр. 15. Искористите ову прилику да сазнате више о нашем јединственом педагошком концепту који се темељи на највишим образовним стандардима и вредностима немачког образовног система.
Зашто изабрати немачки вртић?
Немачки вртић нуди рано усмеравање на немачки језик, интегрисано у игру и комуникативни амбијент. Иако за упис у вртић не постоје посебни услови, познавање немачког језика је обавезно за упис у Немачку школу. Зато је важно да на време предузмете праве кораке како бисте оптимално припремили своје дете за школу.
Координатор установе, Софије Владисловић, школовање је завршила у Немачкој и доноси драгоцена искуства из немачких образовних институција. Њено опсежно знање о немачком образовном систему и посвећеност квалитетној предшколској едукацији чине је идеалном особом која ће одговорити на сва ваша питања.
”Јединствене предности нашег вртића су пре свега мале групе за индивидуалну подршку и блиску бригу које деци од почетка уливају осећај сигурности. Посвећени и стручни васпитачи свакодневно стварају сигурну и инспиративну атмосферу како би деца што лакше прихватила нови језик и могла да изразе своје потребе у сваком тренутку. Уска и свакодневна сарадња са родитељима је приоритет за оптималан развој деце. Томе доприносе и редовни разговори и свакодневна размена информација.” – казала је Владисловић за портал Зелена учионица.
Модерне и светле просториј вртића и предшколе прилагођене су потребама деце у раном узрасту и одличне су због своје иновативне архитектуре која базира на немачким стандардима.
”Кретање и свеж ваздух су обавезни свакакога дана, тако да за нас време никада не може бити лоше, већ је све до адекватне гаредеробе, како каже једна немачка пословица. Пространост просторија као и дворишта свакодневно омогућава малишанима максималну слободу покрета. Фокусирамо се на одрживо и на будућност усмерено образовање које подстиче децу на самостално учење и активно учешће. То, нпр, значи да реквизите за наше активности углавном правимо сами и деца учествују у том процесу. Поред тога имамо и малу башту, кухињу, па чак и пса који који је постао омиљени члан наше вртићке породице.” – открива нам наша саговорница.
Вртић је основан са циљем да се створи установа која оптимално припрема децу за изазове будућности – како за упис у Немачку школу, тако и за међународне могућности у образовању.
”Многи наши дипломци су похађали реномиране универзитете у иностранству и користе предности међународно признате дипломе Немачке школе. Нека пријатељства међу децом и родитељима трају од вртића до матуре а некада још и дуже и то је још једна у низу ретких предности наше школске заједнице.” – каже Софија Владисловић и позива све заинтересоване родитеље да посете вртић.

https://zelenaucionica.com/nemacki-vrtic-u-beogradu-deca-gaje-povrce-i-zacine-brinu-o-vrtickom-ljubimcu-a-vreme-nikad-nije-prepreka-za-boravak-napolju/

Мали и велики знаци пажње пријају сваком човеку. Када нам бака, мама, дечко или жена спреме нешто што волимо да једемо. Када у друштву гледамо филм или пијемо пиво. Шетамо поред реке са вољеном особом, размењујемо нежне погледе или само у тишини седимо у истом простору. Због свега тога можемо осетити радост јер се уз то осећамо важнима, осећамо да некоме припадамо, на известан начин то је јасан доказ да постојимо.

Замислите да се догодио бродолом, преживели сте само ви, доспели сте неком срећом на пусто острво на ком хране и воде има у изобиљу, али нема људи и не постоји могућност да ћете икада више видети и једног човека. Заувек ћете остати сами. Колико ћете година тако живети?

Не постоји прави одговор, нема погрешних исказа. Која год бројка да вам падне на памет то ће само бити одговор на питање колико вам је близина других људи важна.

Када смо јако мали врло нам је важно да од људи од којих зависимо добијемо неки знак препознавања. То може бити загрљај када смо тужни или похвалу за добро обављен задатак. Толико нам је важна било каква реакција одраслих да нам је и казна боља него да реакција изостане. Зато ће деца када су игнорисана учинити све да добију пажњу, ако је неопходно урадиће нешто што ће изазвати грдњу од стране родитеља, јер је и то боље од игнорисања. Детету је свака социјална стимулација неопходна, то је потреба без које се не може. Тако добијају доказ да постоје.

Када одрастемо, то престаје бити потреба, јер смо своје ,,емотивне резервоаре“ напунили. Свесни смо себе и свог постојања, умемо сами да организујемо своје време, да се утешимо, нахранимо, наградимо и похвалимо. Зато нам било које социјално препознавање од стране других људи може бити жеља а не потреба. Без тога можемо живети и осећати се добро са тим.

Када се осећамо ,,лоше“ јер око нас нема људи, тренутно немамо везу или пријатеље са којима можемо проћаскати, то је знак да је наш ,,емотивни резервоар“ празан. У таквим ситуацијама урадићемо све како би смо потребну пажњу добили. ,,Блејаћемо“ са људима само да не бисмо били сами, иако то време са њима можда и нема квалитет. Наћићемо партнера који нам можда и не прија колико бисмо желели.

Ако нас самоћа мучи, осећамо се усамљено и безвољно можда бисмо себи могли поставити питање: Зашто ја не могу сам, шта то други људи имају па ми је њихово присуство потреба, да ли постоји нешто што ја немам па зато без њих не могу?

Близина других људи свакако утиче на квалитет живота, тачније требало би да га побољша. Али уколико сав квалитет живота зависи од присуства других онда је то у извесном смислу зависнички однос који је својствен деци, а не одраслим људима. Одрасла се особа тешко може осећати усамљено јер и када других нема увек има себе.

аутор: Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/07/02/ako-si-usamljen-kada-si-sam-u-losem-si-drustvu/

Одрастање, само по себи, веома је сложен процес. И на том путу препуном изазова, склапање пријатељстава и изградња детета као социјалног бића сасвим сигурно је један од најважнијих задатака.
Људска бића, у својој природи, имају потребу за друштвом других људи. Ми смо, као што сте сигурно много пута чули, социјална бића. А потреба детета да се уклопи и да у свом окружењу пронађе место, да буде прихваћено и поштовано, високо је у хијерархији потреба. Док покушава да се уклопи, свако од нас нужно ће правити компромисе јер је то део прилагођавања. Међутим, јако је важно да у том процесу не изгубимо себе и да сачувамо самопоштовање.
Зато је наш задатак, као родитеља, да децу научимо да нађу средину, створе здрава пријатељства, а уједно да сачувај себе.
Ово су најважније лекције.
1. Нећеш се сваком допасти и то је у реду
Важно је да деца не носе са собом терет потребе да угоде свима. То се, најчешће, ствара у породици, када од деце очекујемо да нам се не супротстављају, буду послушни и тихи. Деца тако уче да је важно угодити другима, јер ћеш им се тако допасти. Али, много је битније да дете научимо да је потпуно у реду то што ће постојати нека деца која с њима не желе да се друже. Јер управо онда, када смо свима добри и са сваким се добро слажемо, постоји шанса да смо заправо изгубили себе.
2. Добри пријатељи увек ће поштовати кад им кажеш НЕ.
„Ниси ми другарица, ако нећеш данас код мене“, „Ако се будеш играо с њим, нисмо више другари“. Објасните деци због чега им они који им говоре овакве ствари, НИСУ пријатељи. Рећи НЕ је вештина која се учи и почните тако што ће дете у свом дому имати право да каже НЕ.
3. НИКАД се не мењај да би се уклопио. Пронађи пријатеље који воле правог тебе
Ово, можда, звучи као још једна фраза, али научити да волите себе и да истрајете у томе да останете доследни себи, значи постићи највиши ниво самопоштовања и здравог самопоуздања. То значи да сте свесни себе и својих вредности и да, ако се мењате, то чините јер сте ВИ препознали потребу за тим, а не због тога што то неко други од вас очекује.
Било да је у питању начин говора, стил облачења, фризура, избор музике, објасните свом детету да ће га само искреност према себи и учинити особом коју ће сви поштовати.
4. Не мораш бити пријатељ неком ко се не понаша као пријатељ
Склони смо да говоримо деци да према свима треба да буду љубазни и да сваком пруже шансу. И то је апсолутно тачно. Међутим, као ни одрасли, ни деца не морају да буду другари са онима чије им друштво не прија. Можда је неко велика причалица, неко воли грубо да се игра, а неко гледа друге са висине. Децу би требало да учимо да према свима буду пристојни, али да не морају са свима бити другари.
5. За стицање пријатеља потребно је време и труд. Али кад једном успеш, видећеш да се исплатило.
Оно што важи и за све добре ствари у животу, важи и за искрена пријатељства. Не можемо их узимати здраво за готов и не могу опстати без много труда.

https://zelenaucionica.com/pet-izuzetno-vaznih-stvari-o-prijateljstvu-kojima-moramo-nauciti-decu/

Ми деци на основу успеха који су имали у школи говоримо “ти си за ово, ти си за оно”. Док заправо немамо појма шта дете ЖЕЛИ. Рећи за некога да ће бити одличан у овоме или ономе зато што сад има добре оцене, то је исто као да му кажемо да смо то видели код неке бабе врачаре.

Школа о тим проблемима не размишља. Она размишља о томе како ће да прави програме. А до 15. године уопште није битно ШТА дете зна и колико, већ како ће се развити. Није битно зна ли математику, него да ли је та математика коју је учио подстицала његов развој или је била прејака па је тај развој чак заустављала. Прејака надражљивост за неку ситуацију коју неурони не могу да савладају је опасна. А ми то не схватамо озбиљно.

Школе имају педагоге, имају психологе, али треба да имају и дефектологе и да се озбиљније баве менталним здрављем на истраживачком плану. Да ми видимо шта ми то радимо са својом децом.

„Али ако се детету мотив не отвори путем његове примарне радозналости и задовољства које ту радозналост прати, бичем нећемо моћи да створимо разлог за одлагање задовољења ради пуког рада, учења, а то је оно што смо навикли да зовемо РАДНОМ НАВИКОМ. Бичем се не ствара ни љубав за откривањем живота, ни мудрост. Бичем се буди гнев, мржња, жеља за осветом. Бичем се дете изгони из сваке потребе за мисаоним односом према животу“ – из књиге „Школа као болест“

Ми смо навикли да говоримо о радној навици и како је то све лепо. Али то је углавном некакав калуп који се намеће силом. Дете, дакле, има проблем и радије би да се игра него да седне да учи. Оно не уме да одгоди то задовољство игре данас, да би био сутра мудрији и бољи у нечему. Проблем је у томе што детету треба омогућити да оно РАЗУМЕ зашто то нешто треба да уради. А то можемо да постигнемо само ако се трудимо да децу разумемо, а не да их васпитавамо. Васпитавање иде из нашег пројекта.

Један тата инжењер ме је питао: „Шта ви ту сад мени причате о мом детету? Ваљда ја као родитељ знам шта је најбоље за моје дете?! А ви мени причате да треба ја да идем за дететом?“ Ја сам му рекао да он треба да иде за дететом, а не испред њега и да смета дететовим видицима. Он се на мене наљутио. Јер он зна да родитељи васпитавају децу, да су власници деце и да су одговорни за њих. А код мене је заправо дошао да реши проблем детета које има дискалкулију. То значи да је паметан и бистар, а не уме да рачуна. Дискалкулија је заправо проблем оријентације у простору. Имао је тај дечак тад осам или девет година и није знао шта је у соби лево, а шта десно и то му је сметало да развија математичку логику. Ту је био потребан рад са дефектологом, не са психијатром.

Читав је спектар болести које настају у школи – дискалкулија, дислексија, дисграфија… Све то треба да се реши у школи, а не да деца долазе код психијатра.

Др Светомир Бојанин

https://zelenaucionica.com/dr-bojanin-do-15-godine-uopste-nije-bitno-sta-ucenik-zna-i-koliko-nije-bitno-zna-li-matematiku-vec-da-li-ta-matematika-podstice-njegov-razvoj/?fbclid=IwY2xjawIYs65leHRuA2FlbQIxMQABHbapNb9kUANeeF5qrTD5JE1dA6p3ofGNhS4oftV8oJGBPNhSrHSsjz5a9A_aem_imWFCQzNSQhoBSPoLiY95w

„Bulling“*je општи израз за оно што људи раде када испољавају скривену агресију и фрустрацију на рачун слабијих чланова групе и нарушавају њихов лични интегритет. Вероватно је старо као човечанство и појављује се где год постоји већа група људи која постоји и ради заједно. 

Дакле, злостављање- bulling није ограничено само на децу и младе. Постоји и међу наставницима, између наставника и ученика, или између ученика и наставника, између родитеља међусобно, између послодаваца и запослених, као и између колега и није зависно од пола.

Зато што наше школе све мање и мање обраћају пажњу на потребе деце и младих, као и наставника, феномен “bulling- а” је ескалирао и постао метом критика наставника, политичара и стручњака. Такође је дефинисан као проблем међу децом. У стварности, злостављање произилази из фрустрације – а фрустрација је постала заједнички именитељ у већини наших школа. „Bulling“ ће увек постојати у већим групама, али када ескалира на неприхватљив ниво, то је проблем недовољног лидерства – било у школи, војсци или банци. Култура организације је одговорност њеног руководства – не деце или секретара (или ко год је најнижи у хијерархији).

Зато што нико на важном и одговорном положају не жели да чује такву ствар, школе су нарочито брзе у усвајању става да су узрок злостављања данашња деца и њихови неодговорни родитељи без социјалне компетенције. Изненађујуће је да нико не размишља о разговору с директорима дотичних школа и указивању на потребу да побољшају свој стил руковођења. Чак ни извршни coaching који је посебно фокусиран на развој релационих вештина, које су директорима школа одговорним за више од осам стотина људи несумњиво потребне, није ни узет у обзир. Много је лакше и много мање политички ризично усмерити се на децу – изнова и изнова!

Али чињеница је да су сви програми који су покушали да смање учесталост bullinga и спрече га били усмерени првенствено на децу – и сви су пропали: нису испунили што су обећали, нису остварили своје циљеве. Иако је учесталост случајева злостављања незнатно смањена унутар две до четири године, после тога су постали чешћи и суровији. Истраживања спроведена у Шведској и Норвешкој јасно су потврдила ову чињеницу, али нису била способна или вољна да предложе алтернативе. Не доводите у питање компетенцију оних на власти, уместо тога произвољно и неправедно поступајте с беспомоћном децом! То изгледа да је општи став. Поред тога, одговорне особе се питају зашто деца и адолесценти не одговарају увек уљудно и зашто нису добри и послушни када дођу у контакт с овим обликом скривене политичке и бирократске агресије. Чињеница је да такав став само зрачи агресијом и на крају насиљем, док моћни полирају свој ореол.

Јаспер Јул

https://familylab.rs/bulling-deo-iz-knjige-agresija-jespera-jula/