Реч "љубав" има неколико значења. Кажемо: „Волим Бога“, „Волим Русију“, али и: „Волим кобасицу“. На старогрчком се највиша љубав према Богу звала речју „агапе“; реч „пхилиа” је означавала пријатељство, а реч „ерос” је означавала осећање између мушкарца и жене.
Као што знате, свака особа има три најважнија догађаја у животу: рођење, брак и смрт. Први и последњи догађај не зависе од воље или жеље човека, али је брак добровољна ствар свакога, манифестација слободне воље човека.
 Створивши првог човека Адама, Бог је рекао: „Није добро човеку да буде сам“ (Пост. 2,18) и створио прву жену од Адамовог ребра. Мушкарац и жена је требало да се допуњују, и њихов брак се сматрао заједницом једном заувек. Бог је благословио брак првих људи у рају и рекао им: „Плодите се и множите, и напуните земљу и покорите је“ (Пост. 1:28). Хришћански брак је заједница љубећих срдаца, то је света тајна заједнице двоје људи на духовном, менталном и физичком нивоу, освештана од самог Господа:
„..зато оставиће човјек оца својега и матер, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. Тако нијесу више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човјек да не раставља..“ (Матеј 19:5-6).
Брак који је благословио Свемогући даје пуноћу живота и радости.
Љубав је осећање небеског порекла, јер „сам Бог је љубав“ (Јован 4:8). Љубав је високо, чисто, дивно осећање које су људи од давнина ценили и хвалили. У Библији налазимо много примера величања љубави. „Песма над песмама” је славна химна људске љубави, која је постала слика Небеске љубави. „Ко може наћи добру жену? Њена цена је већа од бисера; срце њеног мужа се узда у њу...“ (Прич. 31: 10-12). Апостол Павле хришћанску породицу упоређује са сједињењем Христа и Цркве. У Старом Риму постојала је пословица: „Љубав побеђује све! („Омнио винцит амор!“).
У систему вредности Православља љубав је та која човека приближава Богу: тријумф савршене људске љубави води ка Божанској љубави. Од памтивека су се духовне и моралне смернице у Русији поистовећивале са истином Божијом. У старим данима, руски људи су на брак гледали као на свети догађај. У сељачким породицама, по рођењу девојчице, родитељи су одмах почели да спремају њен мираз, знајући да ће доћи време када ће се њихова зрела ћерка удати и основати своју породицу. У сандуку су се налазили чаршави, пешкири и столњаци, који су се шили и везли у дугим зимским вечерима. Људи су се венчавали не само из љубави, често је брак био склопљен по избору родитеља, и, за сада изненађујуће, такве породице су се често показале као јаке и срећне. Парови су се обавезно венчавали у цркви, тражећи од Господа благослов за њихов будући породични живот и рођење здраве деце.
„Дивно је што је Сам Христос присутан на венчању, јер где је Христос, тамо све стиче достојанство и вода се претвара у вино“, каже Свети Григорије Богослов.
Освећењем Тајне брака, Господ невидљиво даје супружницима Своју свемоћну заштиту од свакодневних недаћа, од ђаволске злобе која покушава да уништи људску љубав.
 У браку су освећени рад за прехрану породице, кућни послови и брачне наклоности. У хришћанском браку све се ради у име љубави, која не слаби, већ годинама расте, и стога у породици владају мир и слога, међусобно разумевање, узајамна сагласност, сва питања се решавају заједно. У заједничкој молитви супружници се још више зближавају. Права љубав је незамислива без саосећања, без воље да се служи вољеној особи, без ношења немоћи једни другима. Нису узалуд у Русији од давнина речи „љубав“ и „саосећање“ биле синоними. Благо ономе чији је дом постао мала Црква под заштитом Свемогућег Творца.
Муж и жена у Русији знали су да негују срећу међусобне љубави. Када је дошло до раздвајања између љубавника, на пример, када је муж ратник отишао у рат, жена се молила Богу да заштити њеног мужа на свим његовим путевима. У туђини га је јачало сазнање да га у његовој отаџбини чека и моли за њега верна, љубазна и вољена жена. У њиховим животима није било ни досаде ни ситости, за то нису имали времена. Муж је морао да зарађује за живот, а жена да чува топлину породичног огњишта и да одгаја децу. Примери брачне љубави и верности су преподобни Андроник и Атанасија, блаженопочивши кнез Петар и кнегиња Февронија Муромски, Кирил и Марија, родитељи преподобног Сергија Радоњешког и други.
Од супружника се тражи да живе чедно и да не крше заповест „не чини прељубу“. По речима апостола: „Брак нека буде у свима частан и постеља неокаљана“ (Јевр. 13,4). А свети Јован Златоуст учи: „Муж нека је жени дражи од свих других, а жена нека буде дража мужу од свих осталих. Оданост дужности, укључујући и брачну дужност, одувек је била својствена руском народу. Обичан руски народ, који има јаке породичне традиције, остајући веран нормама православља, Христовим заповестима, увек је осуђивао прељубу. У стара времена људи нису ни размишљали о разводу. Само су представници више класе дозволили себи развод, али су и ови скандалозни догађаји били ретки и подложни критици јавности.
Љубав и дужност су супротности људске природе, а у сукобу брачне дужности и љубави руски писци су увек стали на страну дужности, осуђујући предбрачне везе и прељубу. Подсетимо се трагичне смрти хероине Н.М. из дела „Јадна Лиза“ од Карамзина , Ане Карењине у истоименом роману Л.Н. Толстоај или Катерине из драме Островског „Олуја”. А.С. Пушкин је Татјану Ларину назвао својим „слатким идеалом“ због њене моралне чистоте, одбојности према друштвеним односима, верности брачној дужности, која тријумфује над њеним снажним осећањем према Оњегину. Татјанина неспособност да обмане, да се носи са сопственом савешћу и неспремност да увреди свог мужа недостојним понашањем - то је оно што би требало да буде привлачан пример за савремену омладину.
Говорећи о Татјани Ларини, Ф.М. Достојевски је рекао:
„Може се чак рећи: позитиван тип Рускиње такве лепоте готово никада није поновљен у нашој фантастици, осим можда слике Лизе Калитине у Тургењевљевом „Племенитом гнезду“.
Аутор пише о својој јунакињи Лизи: „Она је волела самог Бога одушевљено, бојажљиво, нежно. За Лизу је смисао живота био у самопожртвовању, са циљем да се приближи Богу и отелотвори моралне идеале хришћанства. Сазнавши да јој у посету долази њен вољени супруг, који се сматрао мртвипм, Лиза се са хришћанском понизношћу покорава својој судбини и позива Лаврецког да учини исто: „Преостаје да обоје испунимо своју дужност. Ви, Фјодоре Ивановичу, морате се помирити са својом женом. Она жртвује своју личну срећу и одлази у манастир да би свој живот посветила служењу Ономе кога је тако несебично волела од раног детињства. Она је напустила све благодати овог света зарад љубави према Свемогућем. Слика Лизе Калитине је православни верски и морални идеал, идеал самопожртвовања.
Породични живот никада није без искушења. Дешава се да је један од супружника преварио своју половину. Варање је наношење непоправљиве емоционалне штете вашем животном партнеру, што је тешко, а понекад једноставно немогуће опростити. Што се више приближавамо нашем времену, све више случајева прељубе виђамо међу тадашњом аристократијом.
Упечатљив пример за то је породични живот цара Александра ИИ. У младости је одлучио да се из велике љубави ожени немачком принцезом, будућом царицом Маријом Александровном. Када су се његови родитељи противили овом браку, рекао им је да би се радије одрекао круне него ове девојке. Брак је био срећан дуги низ година. Марија Александровна је родила 8 деце. Али у 41. години, цар се заљубио у 16-годишњу Екатерину Долгорукову. Није се борио против греха, већ је следио своју необуздану страст, мислећи само на своје задовољство. Из овог прељубничког „брака“ рођено је 4 деце. Цар је сурово поступио према својој крунисаној жени, сместивши младу љубавницу са заједничком децом у Зимски дворац. Марија Александровна је умирала од туберкулозе, а њен муж ју је врло ретко посећивао, проводећи слободно време са својом новом „породицом“. Краљ као да није схватао да наноси нељудску патњу својој кроткој жени, оној која га је несебично волела током 40 година брака. Марија Александровна је понизно подносила физичке и моралне патње, од ње нико није чуо ни једну реч прекора. Месец дана након смрти своје законите супруге, цар се, не могавши да издржи тражени једногодишњи период жалости, одмах оженио Долгоруковом, што је изазвало огорчење одрасле деце из његовог првог брака. Ко зна, можда је насилна смрт цара Александра ИИ од стране терористе била Божја казна за његов грех прељубе? Хришћанско учење нас позива да обуздамо своје страсти, да останемо људи у свим околностима, показујући племенитост и сажаљење према ближњима.
Данас се венчавају млади људи које спаја осећање међусобне љубави. Ово је њихов избор, направљен слободном људском вољом, када су претходно странци постали најближи једни другима на свету. Заљубљенима се чини да ће се заувек волети и само смрт може да их раздвоји. Али љубав или младалачка страст су веома крхка осећања ако нису повезана са разумевањем светости брачне заједнице и са спремношћу на узајамно служење, јер је права љубав увек одрицање од себичности. Ватра породичног огњишта гори, по правилу, само уз благодатну помоћ Божију. Филозоф К.Н. Леонтјев је написао:
„Шта је породица без религије? <…> Свако ко жели да ојача своју породицу мора да цени све што се тиче наше Цркве.”
Брак се у хришћанству схвата као подвиг, као провера снаге човекове духовне, душевне и телесне снаге, као напоран рад зарад високог циља рађања и подизања деце. Брак је јак захваљујући спремности на међусобну жртву и узајамну сагласност. Сви млади људи који оснивају породицу то треба да знају. Ако супружници очекују једно од другог само телесна задовољства или удобност у животу, онда је такав савез крхак: може се уништити било којом ситницом, било којом свађом, или временом и заситношћу. Често млади супружници постављају немогуће захтеве једни према другима, што такође уноси пукотине у браку.
Двоје људи почињу да живе заједно, али дешава се да нису способни ни за шта у свакодневном животу. Раније је сељанка са 10 година могла да ради све: да преде, тка, кува, пере веш у реци, брине о својој млађој браћи и сестрама, па чак и ради у пољу. Али данашња девојка не зна да кува, није научила да планира породични буџет, а млади љубавни чамац се често „разбија у свакодневном животу“.
Дешава се да човек јури у потрази и промени „љубави“ (тј. страсти и пожуда), чиме се изнутра цепа. Нажалост, то доводи до развода након неколико година (а понекад и само месеци). На парници се испоставља да је, према речима једног од супружника, њихов брак био грешка. Приликом развода, муж, који је са женом живео срећно двадесет до тридесет година, током бракоразводног поступка објашњава разлог развода: Нису се слагали. Уверава да је њихов брак био налет неискусне младости, неконтролисана страст. Ово је, наравно, само изговор. У већини случајева, прави разлог за развод је то што се у његовом животу појавила љубавница, обично много година млађа од њега, а сада муж није задовољан својом остарелом женом и немилосрдно је избацује из свог живота као исцеђени лимун. Човек често не размишља о последицама својих поступака. Чини му се да је коначно нашао своју другу половину, а све претходне године које је проживео биле су трагична грешка која се мора одмах исправити. Он верује да ако пропусти ову шансу за трајну и вечну срећу са новом љубавницом, онда је његов живот проживео узалудно.
Бивша жена не може да разуме шта је погрешила, како се могло десити да њен вољени муж изненада напусти породицу, напусти њу и децу, које је раније много волео. Несрећна жена трпи тешке психичке трауме. У таквом случају, суровост и издаја се не могу оправдати заљубљивањем или јаком страшћу. Ово је увреда душе особе која је веровала свом супружнику. Ово је издаја Бога и ближњег.
А млада ривалка је уверена да своју срећу може изградити на несрећи друге жене. Због неискуства и поноса не мисли да њен изабраник може исто тако да се понаша подло и немилосрдно према њој као што је то чинио са својом првом женом, јер све љубави пролазе, а њена лепота није вечна, већ бледи из године у годину. Поново ће се заљубити и поново одлучити да има право на срећу. Али земаљска срећа је веома крхка, илузорна, и зато нас Црква позива да пре свега волимо Бога, јер је срећа само у животу са Богом. „Ко не воли Бога и своју породицу не воли ништа“, рекао је св. Пајсије светогорац. Када двоје људи пронађу трајну срећу, дугују то свом стрпљењу, лојалности, милости, способности да се обуздају и да се пажљиво опходе једни према другима.
У савременом друштву многи људи живе у кохабитацији. Сама реч „кохабитација“ скоро да звучи као увреда. Кохабитација је заједница жене са веома ниским самопоштовањем и мушкарца са ниским степеном одговорности. Током неколико година овог „брака“, она, у све већем стресу, чека да коначно озваниче везу у матичној служби, а он избегава чак и да прича о браку. Спремност мушкарца да се ожени указује на његове озбиљне намере и уверење да ће заједница трајати цео живот. Брак даје жени финансијску сигурност у случају рађања деце. За децу је веома важно да им родитељи не буду „цимери“, већ права породица. Ако је веза озбиљна, онда се људи венчавају. Званични брак дисциплинује, учи стрпљењу и штити од брзог, непромишљеног раскида.
Данас је статистика развода запањујућа: 80% бракова завршава се разводом. Рад на  очувању институције брака требало би да буде један од најважнијих задатака. Сваки човек мора да гради свој живот у складу са својом верском дужношћу према Богу и људима, а не да живи по принципу: „Радим шта хоћу“. Енглески хришћански мислилац Клајв Стејплс Луис (1898–1963) упозорио је:
„Крећемо се ка друштву у којем је свака људска жеља препозната као легитимна. У том случају наша цивилизација се може сматрати мртвом, и она ће нестати са лица земље.”
Ово је строго упозорење либералима свих праваца који бране „људска права“, али у суштини проповедају пермисивност. Човек има не само права, већ и обавезе према својој породици, друштву и држави.
Православна Црква нас учи да као зеницу ока негујемо ризницу својих огњишта, да чувамо брачну верност и да правилно васпитавамо децу. Она нас учи да љубав супружника постоји не само у земаљском животу, већ прелази са њима у вечност. Ево узвишених редова о вечној љубави која припада апостолу Павлу:
„Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, Не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.“ (1. Кор. 13:1-7).

Марија Тоболова

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Туга је драгуљ чија вредност није толико позната. Не само да одрасли људи на све начине избегавају да буду тужни, већ тако уче и децу. Kолико пута сте видели да се детету рецимо сломи играчка, а родитељи га теше: “Не плачи, купићемо другу“ или „Ти си велики дечко (девојчица)“ или „То је само играчка“ итд. Тиме шаљемо поруку да плач није пожељан, као и да треба на сваки начин да порекнемо свој губитак. Губитак једне играчке за дете је велика ствар, зато је овакав догађај сјајна прилика да покажете детету како да се носи са губицима у животу.
Једна од најтежих ствари у животу је прихватити живот какав јесте. Људи који избегавају болна осећања када су она реална, спречавају себе да буду психолошки здрави. Можемо да замрзнемо један кадар из живота родитеља, када дете трчи и падне, а родитељи брже боље упућују бујицу речи „Ништа! Ништа страшно! Скочило дете! Прошло…“. Оваква реакција родитеља је сасвим природна, али учи дете да је страшно осећати бол и да се он мора избећи. Тако имамо читаве генерације младих људи који су потпуно неспремни да се носе са животним недаћама, нетолерантни на фрустрације свакодневног живота и дубоко несрећни што осећају и најмању нелагодност.
Истраживања су показала да вештина нашег ума да неке емоције отклони из свести је неселективна, тако да потискивање туге доводи до потискивања и других емоција, нарочито радости, те долази до безвољности, мањка енергије и развоја депресије. Иако туга може бити за неког непријатна, туга је здрава емоција која се јавља у ситуацијама губитка. Губитак може бити стваран или фантазиран. Неки људи могу избегавати тугу из страха да би она вечно трајала и да никада неће из ње изаћи ако јој се препусте. То није тачно, туга је процес који има свој јасан почетак, развој и чак и срећан крај.
 Насупрот томе, потискивање туге траје бескрајно, јер спречава психолошко разрешење. Потиснута и непрепозната туга претвара се у симптоме анксиозности, депресије, напетости, страхова, а затим ризична понашања и болести зависности.
Одбрамбена понашања која служе да се осећај туге замаскира су на пример еуфоричност, неаутентична веселост, прегласан смех, претерана акција, излажење, различита ризична понашања, као и коришћење алкохола и психоактивних супстанци. Kада спречавамо себе да будемо тужни ми се удаљавамо од реалности, отцепљујемо осећања, а са умртвљивањем туге успављујемо и све друге емоције, те остајемо празни, беживотни, равнодушни, исцрпљени и без способности за љубав, рад и радост живљења.
Рад туге је драгоцен за здрав психички живот и без њега нема развоја, ни зрелости, прихвата се реалност каква јесте, признаје губитак и дозвољава да се тај губитак отплаче. Тек тада постиже се нова зрелост и личност постаје снажнија, отпорнија и више интегрисана. Зато, следећи пут када се ваше дете буде сусрело са ситуацијом губитка, уместо да кажете „Ништа страшно“, реците „Да, то је тако тужно, разумем“ и пустите дете да се исплаче у вашем загрљају. Пустите децу да тугују, јер тако расту и сазревају, уче о себи и животу и прихватају живот какав јесте, што им омогућава да га живе пуним плућима.

https://zelenaucionica.com/cemu-sluzi-tuga-zasto-ne-treba-sprecavati-decu-da-budu-tuzna-2/

Нема никакве сумње – сви се ми рађамо с различитим темпераментима. Неки од нас су повучени и склони филозофирању, други су живахног духа и препуни иницијативе, а неки су агресивни, па их ја зовем ратницима. То су они који на сваки изазов или препреку гледају као на нешто што се треба сузбити свом расположивом снагом. Нека деца када су фрустрирана, тихо плачу, јер не могу да покрену играчку, док ратници у истој ситуацији вичу, бацају и шутирају играчку. Такви ће вероватно остати до позних година и не исплати се покушавати мењати их. Не зна се узрок таквог темперамента, али се зна да га је често јако тешко имати. Ратници троше пуно енергије и имају компликован однос с другим људима. Нисмо сви ратници. Код нас осталих, агресија, дакле, иритација, љутња, бес и мржња извиру из разних извора. Један од њих је страх. Страх од немоћи, страх од губитка, страх од смрти. Осећај кривице често доводи до агресивног понашања. Кад више не можемо да се носимо са осећајем кривице и самокритике, почињемо да критикујемо друге и пребацујемо на њих кривицу.

Но, најчешћи извор агресивности јесте осећај да нисмо толико вредни нашим најближима, колико бисмо то хтели да будемо. Потреба потврђивања да смо вредни онима које волимо дубока је заједничка људска потреба и тај осећај вредности темељ је наше самосвести. У породицама, неизоставно, с времена на време долази до застоја у комуникацији. Почињемо нејасно да се изражавамо и осећамо се несхваћенима. Размишљамо и доживљавамо ствари обрнуто и често нам је тешко да се снађемо у томе. Не успева нам да будемо присутни духом, па се онај други осећа напуштеним или одбијеним… И тако бисмо могли да наставимо са набрајањем, јер постоје бројне ствари које привремено блокирају контакт и чине нас усамљенима.

Када се то догоди, тада изгубимо осећај да смо вредни партнеру или родитељим. Некада је то незнатно и краткотрајно, а неки пут изгубимо тло под ногама. Наша прва реакција је агресивност. Постајемо нервозни, изиритирани, љути или бесни. Ова осећања долазе до изражаја на различите начине и у разним облицима. Женама традиционално никада није било дозвољено да покажу љутњу на једнако отворен и груб начин као што је то било мушкарцима. Уместо тога оне плачу.

Генерацијама је деци било забрањено да плачу када су их родитељи малтретирали, па су се уместо тога појављивали тзв. психосоматски симптоми – главобоља, стомачне тегобе, температура, хронични умор… да наведемо само оне најчешће. Мушкарци често заћуте и потраже спас иза новина, ТВ-а, ловачке пушке или штапа за пецање.

Све су ово културолошки различити, друштвено прихватљиви начини изражавања агресије. Исто важи и за последицу, усмеравају агресију унутар себе – самооптуживањем, депресијом, осећајем кривице и сл.
Када један члан породице изненада постане агресиван, то значи: „Осећам да вам нисам вредан колико бих то желео да будем. Осећам се погрешним, искљученим или као да вас оптерећујем.”

Због тога је важно агресији понудити добродошлицу у породици. Агресија није непријатељ љубави и брижности, него једно од многобројних изражавања љубави. Игнорисањем или сузбијањем она ће и даље расти, временом ће експлодирати или се само заледити. Заправо, то је нелогично! Зашто постајемо агресивни, критични и оптужујемо ако се не осећамо вреднима за заједницу (породицу)? Зашто не реагујемо логично и не постанемо, нпр. тужни? Баш је то необично!

Код одраслих често долази до стања латентне иритације, што доводи до осећаја да се свађамо око безвезних ствари. Кад то почне да се догађа, крајње је време да се веза анализира – узајамно и свако самог себе. Осећај како нисмо довољно вредни нашим најближима је скоро увек повезан са реалним стањем да, у ствари, и нисмо тако вредни као што мислимо или се надамо. Узмимо један класичан пример: Вековима је најважнија улога мушкарца у породици била набављање хране или брига о својој породици. Уз појам рада врло ретко се повезивала жеља или интерес. Иако се овакав став у последње време полагано мења у развијенијим деловима света, мушкарац се још увек првенствено води својим прастарим поривом за збрињавањем породице и побољшањем животних услова.

Иако су и жене изашле на тржиште рада, оне још увек у својим срцима дају приоритет заједничком животу и блискости с партнером или децом, и ето сукоба! Он напорно ради како би задовољио потребе породице и побољшао економску ситуацију, док она сматра како он занемарује њу и децу. Мали број мушкараца има самоувид и реторичке способности да може да каже: ”Слушај, ја идем на посао управо из обзира према својој породици!” Или, нпр. жена која проводи највише времена код куће и има способност за стварање кућног угођаја. Након свега учињеног, она се буни како он не цени довољно њен допринос. Оба партнера троше пуно енергије за стварање осећаја да су једно другоме вредни, али често не стичу утисак да су њихови напори уродили плодом. Због тога је повремено важно разјаснити како и колико успешно свако од нас понаособ покушава да изгради осећај вредности за другу особу. Агресија једног или оба партнера јасан је сигнал да се ова тема мора ставити на дневни ред.

Ову повезаност осећаја вредности и агресије најјасније могу увидети родитељи у односу према својој деци. Готово да и нема односа у којем ће родитељи свој осећај вредности за своју децу изгубити безболно и једноставно. Чим се то деси, многи од нас почињу да вичу на децу или их кажњавају и туку. Као и већина других агресија, и ова потиче из немоћи и страха. Деца не уочавају битну разлику када их родитељи истуку или „само” изгрде. У оба случаја врло брзо ће изгубити осећај своје вредности за родитеље и реаговаће, управо, агресивно. Почињу да одговарају, ударају, туку млађу сестру или све окрену „на унутра” и постају туробни и оптерећени кривицом.

За агресивност родитеља увек су одговорни родитељи. То никада није кривица деце.

Такви смо ми људи и због тога треба да пазимо да се агресија не претвори у спиралу зла у којој из агресије произлази насиље. Као одрасле особе можемо да разговарамо једни с другима и разјаснимо узроке агресије. Деци и младима потребна је наша емпатија и воља за разумевањем њиховог унутрашњег живота. Њихова љубав према родитељима је несумњива, но, оно што је доведено у питање, је њихова самосвест.

Јеспер Јул

https://familylab.rs/agresija-neophodan-deo-porodicnog-zivota/

Свако дете има емотивни сасуд, одређене емотивне потребе. И то како се те потребе задовољавају (љубав, разумевање, узајамни односи) и одређује то како дете доживљава себе. Да ли је задовољно, да ли је зло, потиштено или пуно радости, делатности, среће.
Понашање детета је сигнал који указује на стање тог сасуда. Само ако је тај сасуд пун, дете ће бити срећно, он ће у будућности моћи да достигне свој највиши животни потенцијал у физичком, умном, интелектуалном и другим видовима развоја.
Родитељима је неопходно објаснити да је њихово дете – огледало, које одражава њихову љубав. Али никада дете не почиње прво да воли родитеље.
Како давати љубав? Неопходно је што чешће гледати својој деци у очи, увек осећајући та позитивна осећањакоја им хоћемо предати. Што је могуће више мазити, гледати у очи, физички контактирати. То остварује не само мама већ и отац и сви чланови породице. Поглед родитеља треба да буде отворен, природан, добронамеран – право у очи детету.
Општење добија огроман значај од раног детињства и игра огромну улогу у будућности. Општење очима без љубави нарочито негативно делује када је дете сасвим мало. Зато код малог детета строги поглед рађа страх пред родитељима и чини га покорним, послушним, успореним. А даље, по мери узраста…страх смењују гнев, агресија и депресивне форме понашања.
Треба учити родитеље: немојте емотивно мучити своју децу, не преносите на њих своје расположење, своја негативна стања. То је проверено мојом огромном праксом. За дете је теже када родитељи избегавају да га гледају него када га физички кажњавају.
Емотивни недостатак и емотивни удар по детету су страшнији за дете када родитељи не разговарају са њим и не гледају га, него када узимају каиш и изражавају своје негодовање помоћу физичких казни. Код детета се на основу страха и бола јавља осећај протеста. А када ге емотивно напрежу, то је повезано са многим патолошким стањима.
На та два момента – попуњавању емотивног сасуда и погледа очи у очи и физичког контакта – ја додајем свој метод.
Ја сам саздао свој метод на основи три момента: психоемотивна заједница, љубав и мамин глас.
Несрећна болесна, усамљена, раздражена мама никакав витамин љубави не може дати детету, чак ни кад би хтела.
Љубав треба да буде разумна. Треба волети не себе у детету, већ дете у себи. Патолошка љубав – то је волети себе у детету. У тим случајевима, ми оно што нисмо добили сами, хоћемо да добијемо у детету. Хоћемо да га натерамо да буде онакав какав ми хоћемо да буде зато што га “волимо“.
Јако је тешко мајци да воли дете ако је њој самој лоше, ако је несрећна. А ето породици треба помагати, треба тражити. Мој метод нема никаквих граница: ни узрастних ни других. Тако да – само напред!
Методика коју ја зовем “терапија мајчинском љубављу“ је настала постепено. Зашто сам је тако назвао? Због тога што је основна у развоју детета заправо мајчинска љубав. Без ње деца не могу да порасту у здраве и срећне људе.
Ако у току прве године, мајка није поред детета, мајци треба не мање од пола године да би надокнадила пропуштено време. А ако мајке нема две године, онда је већ потребно две-три године. А ако мајке нема три године , онда ма шта она радила после тога, дете ће највероватније бити социопата и имати низ различитих патолошких поремећаја.
Мајка не треба да се раздваја од детета најмање прве две године. Ако мајка у то време иде на посао или води светски начин живота: често иде у госте, позориште, иде на одмор а дете оставља код бабе или дадиље, поток љубави “мама-дете“ пресушује и дете почиње да побољева, лоше се развија, лоше једе и спава. Без обзира што је пресечена пупчана врпца, детету је мајка стално потребна, они имају заједничко поље.

https://zelenaucionica.com/roditeljima-je-neophodno-objasniti-da-je-njihovo-dete-ogledalo-koje-odrazava-njihovu-ljubav/

Како изгледају ноћи и дани проведени на улици знају само они који немају другог избора, који су осуђени на хладан бетон, шаку милостиње и "чашицу" успутног разговора. Остављени, заборављени, често неприметни - бескућници, најтужнији становници београдских улица.
У једној од шетњи током празничних дана налетели смо на једног старијег бескућника док је љуштио шаргарепу. Седео је на клупици окружен торбама са храном. Био је отворен за причу, врло елоквентан, нико није ни слутио да ће разговор да открије тешку животну причу, борбу за живот и велике снове.
Из Скопља у Београд наш саговорник је дошао пре тачно 10 година, а у којем је са родитељима живео пола века. На улици, тачније ван куће укупно је провео 13 година.
Како нам је на почетку разговора рекао, у Скопљу су му одузели стан, остао је без мајке и оца, жалио се по судовима али узалудно, чак је завршио и у психијатријској установи. Ти дани су му најтеже пали...
Напади на психијатријској клиници
Како нам је старији бескућник рекао, у Скопљу су му затворили предузеће у којем је радио као комерцијалиста, одузели су му имовину, а преживео је и психичке нападе на психијатријској клиници у Скопљу.
"Свако јутро сам, за десет дана по пет пута падао доле. После ме избацивало из кревета, да ли се то зове халицунација. Давали су ми терапију, капсуле, један центар ми је радио, други не и знао да сам у болници и знао сам да је ноћ, љуља се кревет по дужини, па онда престане и окреће се. Држим се и кад се пустим, паднем доле. Поднео сам пријаву против лекара, али суд није реаговао", наставља своју животну причу.
 За 8 дана од Врања до Београда
Након губитка стана у Скопљу, његов живот се наставља изван граница тадашње Македоније.
Београд му није био ни на памети. Како нам је с потпуном смиреношћу у гласу рекао, из Скопља се прво упутио у Бујановац у потрази за послом. Одатле су га упутили у Врање (центар Пчињског округа), где је покушао да пронађе посао наставника математике, коју како каже, држи у малом прсту.
"У папучама и тренерци кренуо сам преко границе, дотле сам имао пара, а за даље нисам имао. Осам дана, 200 километара сам путовао од Врања до Београда. Тек када сам стигао у Београд купио сам два хлеба", рекао нам је саговорник који не тражи помоћ ни од кога, па чак ни од родбине.
"Ниси ти за овај посао"
И у Београду није одустајао од потраге за посао. У престоници је желео да предаје деци математику, али узалудно. Пут га је одвео у Угриновце где је два дана радио у једној фарми крава, након чега га је власник отпустио под изговором "Ниси ти за овај посао". Покушавао је да се запосли и у пекари, али неуспешно - имали су довољно радне снаге, барем су му тако рекли.
Како каже, вољан је да ради, било да је грађевина у питању или било који други посао.
На питање новинарке колико му је тежак живот на улици, наш саговорник је рекао:
"Када би то било лако, онда би то могао свако".
"Бог је изабрао мене да испитује шта могу. Све се претури преко главе и опет се иде даље. Колико пута мислим да сам се заморио и опет ме Бог некако задржи. Увек има неких нових решења", рекао је наш саговорник и на крају врло скромно изустио да му не треба и не тражи много, само топао дом о коме машта.

https://www.blic.rs/vesti/beograd/beskucnik-10-godina-zivi-na-ulicama-beograda-pesacio-8-dana-od-vranja-do-beograda/6xf4s6h

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас благословио Божићну трпезу и ручао заједно са бескућницима и корисницима услуга Црквене народне кухиње у просторијама Верског добротворног старатељства у Београду.

У разговору са социјално најрањивијим суграђанима Патријарх је указао на чињеницу да смо сви слаби и немоћни, без обзира на то да ли неко у овом пролазном свету и у кратком и пролазном људском животу има неку позицију или славу, јер је сва слава овога света суштински краткотрајна.

Патријарх српски г. Порфирије је овом приликом упутио речи благодарности Преосвећеном Епископу топличком г. Петру и његовим сарадницима из ВДС-а, а посебно гђи Кетрин Фенслоу, оснивачу и председнику Хуманитарне органозације Наши Срби из Чикага, на огромној љубави коју показују, пре свега, према Богу и Мајци Цркви, а ту љубав потврђују и кроз бригу о својој браћи и сестрама у Београду и читавој Србији:

– Колико до нас стоји и колико можемо ми ћемо се трудити увек да испунимо оно што Бог од нас тражи, а то је да оно што нам је дато видимо не као моје појединачно, него као свих нас. И ви се трудите колико до вас стоји да се најпре молите Богу, да се трудите да умножавате своју веру и сигуран сам, ако макар направите један мали корак, да ће вам се отворити неке перспективе за које нисте ни слутили да ће бити могуће због ситуације у којој сте се нашли. Никада нико од нас није изгубљен и никада нико не треба да пристане на коначни и пораз заувек, а показатељ да не пристане на то јесте нада и поверење у Бога. Знајте да ако је Бог у нашем животу на првом месту да ће онда све остало доћи на своје место.

Верско добротворно старатељство

Одрасла сам у примерној породици са свим благостањем. Отац ми се упокојио, а мајка је још увек жива, да јој Бог да здравља и још дуго да поживи. Сећајући се тог времена, са сигурношћу могу рећи да сам била грозан адолесцент. Много бола сам задавала својим ближњим. Родитељи су ме извлачили из таквих непријатности, а да нису они, не знам где бих сада била и да ли би ме уопште било. Много су ми опраштали и за то им се ниско поклањам… и веома много су за мене учинили… И не желим да прочитам ни један негативан коментар на њихову адресу. Ја ради другог пишем.
Много су радили. Мама је радила у школи, а ноћу је седела над гомилом бележница. Отац је радио на одговорној функцији и чим би дошао кући буквално је падао на кауч од умора.
Била сам остављена сама себи. Не, имала сам све о чему је дете могло да машта, чак и више од тога. Много смо путовали у иностранство и сви атрибути «тог» живота, о којим моји вршњаци нису могли ни да сањају, код мене су били присутни у изобиљу.
Сећам се да сам се заљубила у једног дечака и хтела сам ту тајну да поделим са мојом мајком.
«Глупости, – казала је подсмехујући се, – иди тамо пиши домаћи…»
Много сам патила, када сам чула да је погинуо Цој. Изрезала сам рупе на свим мојим џинс панталонама (купљеним у иностранству), обукла црну мајицу и обљепила његовим фотографијама. Хтела сам да попричам са оцем о мом болу. «Шта је с тобом, јеси ли сишла с ума?» – био је његов одговор. Заљубила сам се до безумља у Сашу Хлопкова. Сећате ли се таквог певача? Но тада ником ништа нисам говорила. Мене свеједно не би чули… И разматрала сам то са другарицама. Са истим таквим – којима су родитељи били све време на послу…
Родитељи су желели да добро учим. И ја сам учила. Не гледајући на то што сам се понашала хулигански, била сам способна девојчица. Но у школи ме је, више од оцена, бринуло то што су ме прозвали Цуцика – због маленог раста. Борила сам се, тукла се с њима, добијала опомене у дневник.
Жалила сам се мами кући, а она исто тако уз подсмех: «Какве глупости, не обраћај пажњу». А ја сам хтела… Ја чак и не знам шта сам хтела. Но то није била глупост. Осећала сам се увређеном и било ми је болно. Ја сада схватам да су то заиста биле ситнице. Но ту бол понижења сам запамтила засвагда. А још и то да се ни у кући од ње нисам могла сакрити.
Писала сам песме. Прекрасне стихове, заиста. О љубави, о дружби. Једна песма је била о некој снежној планини по којој идем ја сама и неког зовем, а мене нико не чује и никог нема да ме огреје. Прочитала сам те стихове мом стрицу (родитељима сам се стидила да прочитам), но он ништа није схватио и само је слегнуо раменима.
Родитељи ме нису контролисали и оставили су ми потпуну слободу. Завршивши домаћи, са другарицама сам се вукла по улицама, пењали се по крововима, навече ишли на спорт, на гробље и уопште где све нисмо били. И то је било кул…
Сећам се да сам веома волела да идем у госте к једној мојој другарици, чија мама из неког разлога није радила. И тако ми се свиђало што они једу заједно, што јој другарица о свему говори, а мама слуша и, шта је главно, разматрају ствар као равноправне. Она је и мене слушала. И говорила сам јој оно о чему сам се кући стидела да причам.
И још смо тамо, код њих кући, играли разне игре – лото, домине. И било је тако занимљиво и лепо. И желела сам да исто тако играм кући са својима. Да и код нас буде тако топло и пријатно. Но они су били заузети. И то је истина. А ја сам била веома тужна.
Отац ме је отпремио на спорт, да се не би вуцарала по улици. Он је сам такође био спортиста. А ја то нисам волела, мени се није свиђало. Ја сам желела у школу позоришта, но за њега је то било неозбиљно.
А потом, са својих 15 година сам се побунила и све то одбацила. Да, било ми је страшно, бојала сам се да ме не казне и дуго сам кружила око куће, не смејући се појавити. Размишљала сам: «Можда уопште и да се не враћам кући?»
Отац дуго са мном није разговарао, но потом ми је опростио.
Једном сам се нагутала таблета. Више се не сећам због чега, искрено. Но сећам се да сам хтела једно, а родитељи друго. Дошла хитна, испрали су ми желудац, доктори се извикали на мене, родитељи се преплашили.
Мислите да сам хтела да умрем? Да сам то хтела, урадила би то када они нису били кући. А они су били ту… Просто сам хтела да обрате пажњу на мене, на то што говорим! Но нисам знала како то да урадим. И изабрала сам такав глуп начин.
Шта све нисам радила као адолесцент…У хистерији би све по соби разбацала, бежала сам из куће и спавала код другарица. И много другог. Зашто? Не знам…Но једно добро памтим – никада нисам хтела да будем хулиганка. Хтела сам љубави и топлине.
Родитељи су ме волели и даље ме воле. Но сада схватам да адолесцент и одрастао човек љубав схватају другачије. Они једно друго не разумеју. Излаз је један – родитељ треба да се сети какав је он некада био.

Моја старија кћерка је тек ступила у тај узраст. И веома се бојим. Бојим се не схватити, пропустити, не прихватити. Бојим се да ми неће веровати, нити ми се поверавати.
Како сам се само радовала када ми jе рекла да се заљубила у неког дечкића… Када ми је прочитала своје стихове… Када је замолила да останем дома и погледам са њом филм.

Не знам да ли ће је то спасити од адолесцентских главобоља. Но тако би хтела да зна, да смо ја и тата поред ње и да смо спремни да је саслушамо. Бар ћемо покушати. И да због тога не треба да ради ствари, због којих ће касније да жали.

Аутор: Елена Кучеренко

https://poznajsebe.wordpress.com/2016/11/20/saslusaj-me-mama/

Занимљиви су резултати истраживања који кажу да је готово једнак проценат оних који се осећају усамљено или тужно за празнике било да су у статусу самца, или имају партнера и породицу

Празници су време радости, даривања, љубави и праштања, али они носе и висок ниво стреса због припрема, финансијских издатака и очекивања

Празници нам доносе окупљање са пријатељима и породицом, поклоне, мало одмора и предаха од свакодневних ритуала. Али, и куповину у гужвама, вишесатно спемање хране, пресију да све што припремимо буда савршено а гости задовољни, паковање због путовања… Требало би да дани празника буду благодарни моменти које ћемо памтити, али они, кажу истраживања а то углавном можемо и сами да потврдимо, могу да буду огромно оптерећење за наше ментално здравље.

Празници покрећу различита осећања и код здравих, и код особа са неком психичком потешкоћом

Психолози широм света озбиљно су се бавили проучавањем утицаја празника на психофизичко стање појединца, али и група људи. Наиме, у тим периодима године, бележи се пораст позива особа које се боре са психофизичким потешкоћама институцијама и појединцима који брину о менталном здрављу, а не изостају ни покушаји суицида. Ево неких здружених статистичких резултата према наводима Натионал Аллианце он Ментал Иллнесс који би могли да се третирају просеком:

60 одсто испитаника је изјавило да су им празници понекад допринели осећају туге, незадовољства или празнине
24 одсто људи који живе са неком менталном потешкоћом открило је да су им празници „значајно погоршали симптоме“
40 одсто људи који живе са менталном потешкоћом рекло је да су празници „у мањем обиму погоршали њихове симптоме“
68 одсто особа се осец́ало нервозно због финансијских издатака
66 одсто људи се осец́ало усамљено
63 одсто је осећало неку врсту притиска од породице, пријатеља или колега
55 одсто се сец́ало срец́нијих времена из прошлости.

Половина тестираних особа празнике није могла да проведе са својим ближњима, било да су одвојени физички, или из неких других објективних разлога (разводи, растанци, ратна дејства, болест или смрт партнера…). Занимљиво је, међутим, да је готово једнак проценат оних који су искусили усамљеност или тугу, било да су у статусу самца, или имају породицу.

Уживајте, поштујте своје ближње, али поставите и неке границе у испуњавању жеља
Списак ствари које могу да нас фрустрирају и подигну ниво стреса је подугачак и за време празника и сваког дана током године. Начини на који ћемо га каналисати нису увек једноставни, али постоје и доступни су нам. Потребно је само мало воље и самодисциплине, па ће то прихватити и ваши ближњи. И овде не позиција самца не мора да игра превише значајну улогу.

покушајте да испланирате своје обавезе тако да не морате да „паднете “ да бисте све зацртано испунили; потражите помоћ укућана или пријатеља ако видите да сте пред себе поставили нереалне захтеве:

ако нешто што сте хтели да припремите и не испадне идеално, није смак света: поручите храну, и покушајте да немили догађај „окренете на шалу“

ако се из било ког разлога осећате лоше, тужно или под притиском, реците то
научите на пристојан начин да кажете „не“ ако укућани пред вас стављају превелике прохтеве очекујући без резерве да их испуните, и поделите обавезе

избегавајте расправе или учешће у тензичним разговорима за породичном трпезом

немојте се претоваривати храном, покушајте да задржите здраве навике

избегавајте алкохол или психоактивне супстанце

шетајте што више и проводите време на свежем ваздуху

Да ли празници морају да буду тужнији ако смо у статусу самца

Одговор само наизглед делује невероватно, али – не морају. Истина је да празници првенствено подразумевају породична окупљања, планове и активности. Радост давања и примања љубави, не мора, међутим, обавезно бити „резервисана“ само за оне који имају партнера или децу. Суштина је само у доброј организацији и објективном сагледавању потенцијала које имате у оквиру своје ситуације. Такође, и у одређивању приоритета.

Људи који имају велике породице, децу и очекивања од њих, немају увек могућност да испоштују своје жеље. Објективне околности статуса „самац“ особама које су дужи или краћи временски период без партнера, отвара могућности слободе и избора. То може бити одлазак на неке даље дестинације, или упражњавање активности које нису увек лако доступне онима који су претрпани обавезама. Таква путовања могу да буду прилика да се упознају неки нови људи, потенцијални партнери или пријатељи који ће нам обогатити живот. Али, то може бити и само време одвојено за себе, луксуз који они који су претрпани обавезама, често, нажалост, немају.

Проведите квалитетно време, јер живот иде брзо

Било да сте у статусу самца или не, проведите сваки могући тренутак са својим родитељима, браћом или сестрама, омиљеним рођацима и њиховом децом. Идите на базен, закажите себи масажу, козметички или неки други третман који ће учинити да се осећате добро. И ако немате велике финансијске могућности, излет у неко оближње место је добар избор који можете да реализујете сами, или са пријатељима.

Организујте своје време и за празнике тако да ви и ваше потребе будете на првом месту – тако ћете имати довољно енергије и да поделите љубав са другима, а да се не осећате празно и запостављено.

Уживајте у празницима, а ако се осећај туге настави, потражите помоћ

У већини случајева, симптоми празничне туге и незадовољства су привремени, посебно за оне који немају неки поремећај менталног здравља. Међутим, ако приметите на себи или блиским особама да су се продужили и након празника, потражите помоћ, без обзира на здравствени статус. Празници могу да буду окидач за бројне менталне потешкоће попут депресије и анскиозности, и да се погоршају код оних који од њих већ болују.

Празници јесу време за љубав, радост и захвалност, а искакање из свакодневне животне матрице носи стрес сам по себи. Не дозволите да вам се празници претворе у неограничене сате у кухињи, купохоличарску грозницу и бесконачно угађање другима. Уживајте у њима: примите и делите љубав, разумевање, поштовање, опростите некоме нешто – празнична честитка је идеална прилика за то.

https://www.cudo.rs/маријана-м-рајић-празници-могу-да-буду/

Постоје тренуци код сваког од нас када осећамо да „треба да разговарамо“. Искрено. О нечем важном, болном или узнемирујућем. Али уместо да почнемо, ми одлажемо. Чекамо „бољи тренутак“ који никада не долази.

Говоримо себи да то није толико важно, да можемо још мало да сачекамо. И као да се невидљива омча стеже у нама – напетост расте, а однос са особом се постепено мења, и то често не на боље.

Зашто је тако тешко рећи шта заиста осећамо?

Страх. Најједноставнији одговор, који је уједно и најтеже прихватити.

Бојимо се. Бојимо се да нећемо бити схваћени. Да ће нас осудити, да ће разговор прерасти у свађу. Понекад је сама помисао да морате да изразите своја осећања речима застрашујућа. Лакше је ћутати. На то смо навикли.

Ћутање ретко решава проблем.

Оно може да замаскира проблем, да створи илузију спокојства, иако у том спокојству увек постоји скривена забринутост. Знамо да проблем није нестао. Чека, расте, претвара се у терет који постаје све теже подношљив.

То се дешава у односима са вољеним особама, када бисте желели да кажете: „Недостаје ми твоје пажње“, али уместо тога промрмљамо у себи: „Све је у реду“. Или на послу, када треба да поставимо границе, а ми уместо тога пристајемо на додатне уступке како не бисмо разочарали свог шефа или колегу. И онда остајемо сами са осећањем неправде и огорчености.

Искрени разговори не само да могу учинити да разјасните ситуација. Они вам прилику да се међусобно зближите.

Да, није лако. И да, понекад су последице непредвидиве. Међутим, када одлучимо да кажемо шта нас мучи, постоји шанса да нас други човек чује. Постоји шанса на разумевање и то обострано.

Не морамо бити савршено припремљени за овај корак. Али обавезно треба да почнемо са оним што осећамо.

Не треба осуђивати другог или очекивати да ће нас друга особа одмах разумети на пола речи. Реците онако како јесте: „Важно ми је да попричамо“, „Осећам се збуњено“ или чак: „Бојим се да ово кажем, али желим да ме чујеш“.

Наравно, друга особа можда неће реаговати онако како бисмо се надали. То је ризик. Али зар ћутање не носи и већи ризик? Оно нас дели, ствара јаз тамо где би могао бити мост.

Тешки разговори се не дешавају случајно. То је избор. Избор који можемо направити за себе, ради искрености, да више не носимо тешке речи у себи. Па чак и ако је страшно, запамтите: сваки такав корак је корак ка лакшем и слободнијем животу, без бежања од онога што је важно.

https://poznajsebe.wordpress.com/2024/12/27/otvoreni_razgovori/

Да ли постоји нешто што се зове „вишак љубави“ према детету? Може ли се дете волети превише или је проблем заправо у томе што у тој љубави изгубимо компас, па нас она понекад натера да радимо на штету сопствене деце?

„То презаштићивање јесте проблем којег многи родитељи нису свесни. Не критикујем ја маме, оне то раде због хормона окситоцина који су добиле кад су родиле бебу.“, каже Ранко Рајовић и додаје да морамо знати да поставимо границу.
Као пример наводи оне родитеље који јуре за дететом са кашиком у руци, након што је оно одбило да једе, уз чувено „хајде само мало, мени за љубав“.
„Када сам на једном предавању рекао да, ако дете неће да једе у 3, не мора, јешће у 7 кад буде вечера, једна мама је прокоментарисала како су то ‘спартанске методе’. Откад је прескакање оброка спартанска метода?“ – пита се овај стручњак за дечји развој.
Ово, наравно, не значи да потребе детета треба занемаривати, већ да баш супротно, треба да учимо да их код детета препознамо.
„Наравно да је деци потребна пажња и љубав. Постоје чак и снимци мозга занемарене деце. Регије мозга нису повезане, баш због мањка љубави. Али то не значи да ће деци вишак љубави помоћи. Мора се тражити нека равнотежа. Ево, добар пример тог ‘вишка љубави’ су и поклони. Кад смо ми били деца знало се да велики поклони иду за велике догађаје. Рођендан, Божић. И сви смо то с нестрпљењем чекали, па одбројавали дане уназад. Данас се љубав исказује кроз поклоне стално. И деца онда то тако и науче, да је ТО љубав и да они могу добити оно што пожеле, онда кад пожеле. Зато ми се и сами родитељи жале да је праг толеранције на фрустрацију код деце данас, не низак, већ га уопште нема.“ – истиче Рајовић.
Он упозорава и на то да деца која у породици одрастају верујући да имају право на све што пожеле, очекују то касније и од друштва, школе.
„А онда се суоче са проблемом јер ван свог дома нису центар света. И то је савет за родитеље: Дете не треба да буде центар света ни центар породице. Дете је део породице. То је нешто најприродније и до ове генерације је одувек било тако. Деца су имала обавезе, одлазила у кокошињац по јаја, чувала овце на ливади. Данас градско дете готово и да нема обавезе.“ – каже Ранко Рајовић.
Он истиче да мала деца чак воле обавезе, али их ми често спутавамо и говоримо „немој ти“, спречавајући их тиме да се развијају и да уче.
Говорећи о учењу у школама, Ранко Рајовић поновио је још једном да је репродуктивно учење превазиђено и да не доноси право, употребљиво знање.
„Информације су данас на дохват руке, а ми морамо да научимо децу да мисле и да те информације повезују. На моја предавања долазе учитељи и педагози, они виде да нешто у том раду мора да се мења јер систем који постоји не даје резултате. Али ми је јасно да начин рада о ком ја говорим није тако једноставно применити јер они то нису ни учили током школовања. Још је руска педагогија пре 150 година направила велику грешку избацивши нелогичне приче из школа. Они су се водили тиме да нелогичним стварима није место у школи јер децу спремамо за реалан живот, па треба да уче реалне ствари. Али много су погрешили. Јер нелогичне приче активирају велике регије мозга. Зашто? Па мозак је орган за преживљавање и он много боље ради кад се суочава са нечим нелогичним јер тада проверава да није у питању нека опасност и укључује резервне регије мозга које нам и јесте циљ да покренемо.“ – објашњава Рајовић.
Он наводи и низ примера за нелогичне приче. Једно дете у Словенији с којим је радио је на неки од његових задатака нацртало маму с крилима која иду из главе. Друго дете је, на задатак да од панде, авиона и деце направи причу, осмислило да деца скачу из авиона, а да их хватају летеће панде.

„Знају деца јако добро да панде не лете и да крила не расту из главе. Али ако ми на овакве њихове идеје кажемо да су то глупости, да крила не могу да расту из главе, да летеће панде не постоје, ми правимо огромну грешку јер им затварамо те асоцијативне регије у мозгу. А баш у тим регијама се развија креативност, па онда није тако необично што се често каже да школа убија креативност. А кад знамо да је креативност управо оно што ће им највише требати, зашто онда то радимо?“ – пита се Ранко који је и сам универзитетски професор и отац четворо деце.

Рајовић додаје и да још увек има „стручњака“ који не схватају важност нелогичних прича и супротстављају се њиховој примени у вртићима и школама. С друге стране, истраживања показују да баш такве приче активирају важне регије мозга задужене за креативност и да ту креативност коју деца имају морамо чувати, јер то ће сутра бити једна од ретких вештина коју вештачка интелигенција веома тешко може довољно добро заменити.

Говорећи о пријемним испитима које ђаци полажу, Рајовић се осврнуо на случај од пре две године, када је на упису на медицину у Црној Гори, од 102 кандидата, чак 90 није положило пријемни испит.

„То су најбољи ђаци, они који желе да упишу медицину. И одмах су се сви окренули против самог испита, питајући се какав је то испит, кад толики број деце није положио. Није проблем у испиту. Јер, кад питате све који раде с децом да ли је испит тај који је тежи или су деца све слабија, одговор је – ово друго. Па дајте о томе да причамо. Шта њима значе све те петице ако не могу да положе пријемни? Шта ћемо да радимо? Да спуштамо критеријуме? Ко ће онда сутра да нас лечи, ко да нам гради мостове?“ – пита се овај стручњак за дечји развој и додаје да повлађивање томе што су деца све слабија сигурно није решење, већ да морамо тражити узрок и решење за тај проблем уместо да спуштамо критеријуме и смањујемо очекивања која имамо од деце.

Ранко Рајовић

https://zelenaucionica.com/ranko-rajovic-nemojte-da-vam-dete-bude-centar-sveta-ni-centar-porodice-dete-je-deo-porodice-i-to-je-najprirodnije/

Хуманитарна организација Епархије рашко-призренске СПЦ "Мајка девет Југовића", добила је значајан дар у виду прехрамбених пекарских производа. Народне кухиње на Косову и Метохији добиле су више од 50.000 оброка предузећа „Хлеб и кифле“ из Београда, који су у овим тешким данима за Србе на Косову и Метохији, од великог значаја за рад Народних кухиња.

"Годинама уназад трудимо се да прехранимо преостало српско живље, а међу корисницима наших кухиња је велики број старих, младих али и деце. Читаве породице се прехрањују на казану наше кухиње. Зато свака помоћ која пристигне нама је важна подршка и подстрек да наставимо даље, одлучније и преданије", саопштено је из Народних кухиња на Кососву и Метохији.

Упућена је захвалност свима који препознају значај постојања Народних кухиња на овим просторима наше земље и који су уз Србе у овим тешким данима, пружајући им солидарност и братску љубав која је преко потребна.

"Нашим донаторима желимо да искажемо најискренију захвалност и благодарност на пруженој помоћи, али и на лепим и охрабрујућим речима које смо од њих добили, а посебно хвала Канцеларији за КиМ која је увек уз нас. Желимо свима свако добро од Господа!" саопштено је из Хуманитарне организације Епархије рашко-призренске "Мајка девет Југовића".

Извор: Народне кухиње КиМ

„Кад је дете мало, па прохода, ко каже ‘браво’? Па мама и тата. Кад научи да вози бицикл, ко каже ‘браво’? Па опет мама и тата. И онда зову баку, деку да им кажу. И та похвала коју добију је њима потврда да нешто добро раде. Тако се усмерава њихово понашање. А онда одједном долази нека друштвена мрежа. Нису ту мама и тата, ту су неки непознати људи. И стигне похвала зове се ‘лајк’. Па да ли је добио два или педесет, велика је разлика.“ – прича Ранко Рајовић, неуроендокринолог и стручњак за дечји развој.

Говорећи о тој мерној јединици среће данашње деце и младих људи, Рајовић каже да се много тога сада променило и да је порука коју деца кроз број лајкова на друштвеним мрежама добијају да ће бити више примећени ако раде лоше ствари.

„Ја то и студентима предајем. Рецимо, имате сина који је с татом опрао ауто. Често то и говорим родитељима, организујте то, да дете опере ауто с татом, скува ручак с мамом, одредите један дан да играте друштвене игре… мало њима нашег времена треба. И сад, опрао је син ауто с татом и ставио, рецимо на свој Јутјуб канал. Колико ће лајкова добити? Од маме и тате и можда једног рођака. Три. Али ако направи неку глупост, има тога колико хоћете на интернету, рецимо малтретирају животињу, колико ће добити лајкова? 100. Он види где добија више потврде и њега похвала УСМЕРАВА у том понашању. Онда шта раде? Снимају другу децу, понижавају. Каже неко било је тог насиља и раније. Било је, али не овако. Јер смо ми данас дозволили да њихово понашање регулише интернет, уместо да то ради родитељ.“ – испричао је Ранко Рајовић.

У том смислу, Рајовић каже, потребна нам је темељна реформа образовања, како бисмо децу учили, између осталог, и емпатији и правим вредностима, уместо што их терамо да уче информације напамет.

„Ми нисмо на време схватили да нам је потребна реформа. Још 1997. је компјутер IBM Deep Blue победио Гарија Каспарова у шаху. Годину дана пре је победио Каспаров, али ’97 је изгубио. То је за њега био велики ударац, причао је и да се ноћу будио. Али шта је ту циљ? Ми смо тада морали да схватимо да је компјутер постао бољи од нас по комбинацијама и информацијама. Тај је требало да почнемо да учимо нашу децу ономе што компјутер нема. Нове идеје, креативност, емпатија, тимски рад. Шта смо од тога урадили? Јако мало. И даље нам деца уче информације напамет. И чекамо да нам неко други пронађе решење.“ – казао је Ранко Рајовић.

https://zelenaucionica.com/ranko-rajovic-ponasanje-deteta-treba-da-regulise-roditelj-a-mi-smo-danas-dozvolili-da-to-radi-internet/

Нова акција добровољног давања крви биће одржана у храму Светог Преображења Господњег на Видиковцу у суботу 14. децембра од 9 до 14 часова. Из овог светог храма и Завода за трансфузију крви Србије позивају све који су у могућности да се одазову позиву и помогну свима потребитима.

Извор: Радио "Слово љубве"