„Доброчинитељ” је јединствени кутак хуманости, знања и друштвене одговорности, смештен на препознатљивом Дорћол Платзу у срцу Београда. Ово није само место за љубитеље књига, већ симбол заједништва, солидарности и подршке онима којима је помоћ најпотребнија.

У оквиру заједничке иницијативе Дорћол Платза и БелгрАИД фестивала, сви посетиоци су позвани да донесу половне књиге које више не користе и оставе их у овом кутку доброте. Те књиге постају део фонда библиотеке, а током фестивала БелгрАИД, који се одржава 4. и 5. априла 2025. године, могу се одабрати и понети са собом уз извршену донацију. Сав прикупљени приход иде у хуманитарне сврхе, подржавајући пројекте удружења НУРДОР, са фокусом на опремање и одржавање Родитељских кућа – сигурних уточишта за породице деце оболеле од рака.

Дорћол Платз, познат по свом урбаном духу и подршци културним и хуманитарним иницијативама, представља идеалан дом за Библиотеку „Доброчинитељ”. Ова локација симболизује отвореност, иновацију и друштвену одговорност – вредности које се савршено уклапају у мисију библиотеке и фестивала БелгрАИД.

Током целе године, између фестивала и током редовних дана, Библиотека „Доброчинитељ” отворена је за све који желе да проведу време у овом пријатном амбијенту у срцу Дорћола. Посетиоци могу уживати у шољици кафе, читајући књиге из фонда библиотеке, или једноставно провести тренутке у опуштеној и креативној атмосфери прилагођеној љубитељима писане речи.

Библиотека „Доброчинитељ” наставља традицију успешне акције „Библиотека подршке”, која је окупила бројне издаваче у заједничкој мисији – донирање књига и опремање библиотека у Родитељским кућама и на хематоонколошким одељењима. Ова иницијатива доказала је да култура, образовање и хуманост могу ићи руку под руку, пружајући утеху и инспирацију онима којима је најпотребнија.

Позивамо вас да будете део овог хуманитарног покрета!

Донирањем књига, посетом библиотеци или подршком фестивалу БелгрАИД, доприносите стварању бољег и хуманијег друштва. Ваш мали гест може донети велику промену онима којима је помоћ најпотребнија.

Будите део заједнице која мења свет – страницу по страницу!

https://belgraid.com/biblioteka-dobrocinitelj/?utm_medium=paid&utm_source=fb&utm_id=6660159222340&utm_content=6660159223140&utm_term=6660159222940&utm_campaign=6660159222340

Брига о будућности наше деце почиње врло рано, често и пре него што одлучимо да постанемо родитељи. Много је дилема и питања која себи постављамо, а све у страху хоћемо ли умети да ослушнемо и препознамо прави пут којим као родитељи треба да идемо.
Свакако, на том путу постоје многе раскрснице. Сигурно једна од важнијих је и питање образовања. Рани развој, али онај који деци омогућава да уче кроз игру и упознавање света око себе, различитих врста уметности, културе и науке, за дете може бити само од велике користи.
Зато је и избор вртића који ће дете похађати једна од оних одлука којој треба посветити посебну пажњу. Ако сте близу те раскрснице, важно је да знате да вас немачки вртић у Београду срдачно позива на Дан отворених врата, у своје просторије на Сењаку.
 Немачка међународна школа у Београду, са импресивном традицијом од 170 година, отвара врата свог вртића и предшколске установе 13. марта 2025. године у 17 часова, у улици Сање Живановића бр. 15. Искористите ову прилику да сазнате више о нашем јединственом педагошком концепту који се темељи на највишим образовним стандардима и вредностима немачког образовног система.
Зашто изабрати немачки вртић?
Немачки вртић нуди рано усмеравање на немачки језик, интегрисано у игру и комуникативни амбијент. Иако за упис у вртић не постоје посебни услови, познавање немачког језика је обавезно за упис у Немачку школу. Зато је важно да на време предузмете праве кораке како бисте оптимално припремили своје дете за школу.
Координатор установе, Софије Владисловић, школовање је завршила у Немачкој и доноси драгоцена искуства из немачких образовних институција. Њено опсежно знање о немачком образовном систему и посвећеност квалитетној предшколској едукацији чине је идеалном особом која ће одговорити на сва ваша питања.
”Јединствене предности нашег вртића су пре свега мале групе за индивидуалну подршку и блиску бригу које деци од почетка уливају осећај сигурности. Посвећени и стручни васпитачи свакодневно стварају сигурну и инспиративну атмосферу како би деца што лакше прихватила нови језик и могла да изразе своје потребе у сваком тренутку. Уска и свакодневна сарадња са родитељима је приоритет за оптималан развој деце. Томе доприносе и редовни разговори и свакодневна размена информација.” – казала је Владисловић за портал Зелена учионица.
Модерне и светле просториј вртића и предшколе прилагођене су потребама деце у раном узрасту и одличне су због своје иновативне архитектуре која базира на немачким стандардима.
”Кретање и свеж ваздух су обавезни свакакога дана, тако да за нас време никада не може бити лоше, већ је све до адекватне гаредеробе, како каже једна немачка пословица. Пространост просторија као и дворишта свакодневно омогућава малишанима максималну слободу покрета. Фокусирамо се на одрживо и на будућност усмерено образовање које подстиче децу на самостално учење и активно учешће. То, нпр, значи да реквизите за наше активности углавном правимо сами и деца учествују у том процесу. Поред тога имамо и малу башту, кухињу, па чак и пса који који је постао омиљени члан наше вртићке породице.” – открива нам наша саговорница.
Вртић је основан са циљем да се створи установа која оптимално припрема децу за изазове будућности – како за упис у Немачку школу, тако и за међународне могућности у образовању.
”Многи наши дипломци су похађали реномиране универзитете у иностранству и користе предности међународно признате дипломе Немачке школе. Нека пријатељства међу децом и родитељима трају од вртића до матуре а некада још и дуже и то је још једна у низу ретких предности наше школске заједнице.” – каже Софија Владисловић и позива све заинтересоване родитеље да посете вртић.

https://zelenaucionica.com/nemacki-vrtic-u-beogradu-deca-gaje-povrce-i-zacine-brinu-o-vrtickom-ljubimcu-a-vreme-nikad-nije-prepreka-za-boravak-napolju/

Мали и велики знаци пажње пријају сваком човеку. Када нам бака, мама, дечко или жена спреме нешто што волимо да једемо. Када у друштву гледамо филм или пијемо пиво. Шетамо поред реке са вољеном особом, размењујемо нежне погледе или само у тишини седимо у истом простору. Због свега тога можемо осетити радост јер се уз то осећамо важнима, осећамо да некоме припадамо, на известан начин то је јасан доказ да постојимо.

Замислите да се догодио бродолом, преживели сте само ви, доспели сте неком срећом на пусто острво на ком хране и воде има у изобиљу, али нема људи и не постоји могућност да ћете икада више видети и једног човека. Заувек ћете остати сами. Колико ћете година тако живети?

Не постоји прави одговор, нема погрешних исказа. Која год бројка да вам падне на памет то ће само бити одговор на питање колико вам је близина других људи важна.

Када смо јако мали врло нам је важно да од људи од којих зависимо добијемо неки знак препознавања. То може бити загрљај када смо тужни или похвалу за добро обављен задатак. Толико нам је важна било каква реакција одраслих да нам је и казна боља него да реакција изостане. Зато ће деца када су игнорисана учинити све да добију пажњу, ако је неопходно урадиће нешто што ће изазвати грдњу од стране родитеља, јер је и то боље од игнорисања. Детету је свака социјална стимулација неопходна, то је потреба без које се не може. Тако добијају доказ да постоје.

Када одрастемо, то престаје бити потреба, јер смо своје ,,емотивне резервоаре“ напунили. Свесни смо себе и свог постојања, умемо сами да организујемо своје време, да се утешимо, нахранимо, наградимо и похвалимо. Зато нам било које социјално препознавање од стране других људи може бити жеља а не потреба. Без тога можемо живети и осећати се добро са тим.

Када се осећамо ,,лоше“ јер око нас нема људи, тренутно немамо везу или пријатеље са којима можемо проћаскати, то је знак да је наш ,,емотивни резервоар“ празан. У таквим ситуацијама урадићемо све како би смо потребну пажњу добили. ,,Блејаћемо“ са људима само да не бисмо били сами, иако то време са њима можда и нема квалитет. Наћићемо партнера који нам можда и не прија колико бисмо желели.

Ако нас самоћа мучи, осећамо се усамљено и безвољно можда бисмо себи могли поставити питање: Зашто ја не могу сам, шта то други људи имају па ми је њихово присуство потреба, да ли постоји нешто што ја немам па зато без њих не могу?

Близина других људи свакако утиче на квалитет живота, тачније требало би да га побољша. Али уколико сав квалитет живота зависи од присуства других онда је то у извесном смислу зависнички однос који је својствен деци, а не одраслим људима. Одрасла се особа тешко може осећати усамљено јер и када других нема увек има себе.

аутор: Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/07/02/ako-si-usamljen-kada-si-sam-u-losem-si-drustvu/

Одрастање, само по себи, веома је сложен процес. И на том путу препуном изазова, склапање пријатељстава и изградња детета као социјалног бића сасвим сигурно је један од најважнијих задатака.
Људска бића, у својој природи, имају потребу за друштвом других људи. Ми смо, као што сте сигурно много пута чули, социјална бића. А потреба детета да се уклопи и да у свом окружењу пронађе место, да буде прихваћено и поштовано, високо је у хијерархији потреба. Док покушава да се уклопи, свако од нас нужно ће правити компромисе јер је то део прилагођавања. Међутим, јако је важно да у том процесу не изгубимо себе и да сачувамо самопоштовање.
Зато је наш задатак, као родитеља, да децу научимо да нађу средину, створе здрава пријатељства, а уједно да сачувај себе.
Ово су најважније лекције.
1. Нећеш се сваком допасти и то је у реду
Важно је да деца не носе са собом терет потребе да угоде свима. То се, најчешће, ствара у породици, када од деце очекујемо да нам се не супротстављају, буду послушни и тихи. Деца тако уче да је важно угодити другима, јер ћеш им се тако допасти. Али, много је битније да дете научимо да је потпуно у реду то што ће постојати нека деца која с њима не желе да се друже. Јер управо онда, када смо свима добри и са сваким се добро слажемо, постоји шанса да смо заправо изгубили себе.
2. Добри пријатељи увек ће поштовати кад им кажеш НЕ.
„Ниси ми другарица, ако нећеш данас код мене“, „Ако се будеш играо с њим, нисмо више другари“. Објасните деци због чега им они који им говоре овакве ствари, НИСУ пријатељи. Рећи НЕ је вештина која се учи и почните тако што ће дете у свом дому имати право да каже НЕ.
3. НИКАД се не мењај да би се уклопио. Пронађи пријатеље који воле правог тебе
Ово, можда, звучи као још једна фраза, али научити да волите себе и да истрајете у томе да останете доследни себи, значи постићи највиши ниво самопоштовања и здравог самопоуздања. То значи да сте свесни себе и својих вредности и да, ако се мењате, то чините јер сте ВИ препознали потребу за тим, а не због тога што то неко други од вас очекује.
Било да је у питању начин говора, стил облачења, фризура, избор музике, објасните свом детету да ће га само искреност према себи и учинити особом коју ће сви поштовати.
4. Не мораш бити пријатељ неком ко се не понаша као пријатељ
Склони смо да говоримо деци да према свима треба да буду љубазни и да сваком пруже шансу. И то је апсолутно тачно. Међутим, као ни одрасли, ни деца не морају да буду другари са онима чије им друштво не прија. Можда је неко велика причалица, неко воли грубо да се игра, а неко гледа друге са висине. Децу би требало да учимо да према свима буду пристојни, али да не морају са свима бити другари.
5. За стицање пријатеља потребно је време и труд. Али кад једном успеш, видећеш да се исплатило.
Оно што важи и за све добре ствари у животу, важи и за искрена пријатељства. Не можемо их узимати здраво за готов и не могу опстати без много труда.

https://zelenaucionica.com/pet-izuzetno-vaznih-stvari-o-prijateljstvu-kojima-moramo-nauciti-decu/

Ми деци на основу успеха који су имали у школи говоримо “ти си за ово, ти си за оно”. Док заправо немамо појма шта дете ЖЕЛИ. Рећи за некога да ће бити одличан у овоме или ономе зато што сад има добре оцене, то је исто као да му кажемо да смо то видели код неке бабе врачаре.

Школа о тим проблемима не размишља. Она размишља о томе како ће да прави програме. А до 15. године уопште није битно ШТА дете зна и колико, већ како ће се развити. Није битно зна ли математику, него да ли је та математика коју је учио подстицала његов развој или је била прејака па је тај развој чак заустављала. Прејака надражљивост за неку ситуацију коју неурони не могу да савладају је опасна. А ми то не схватамо озбиљно.

Школе имају педагоге, имају психологе, али треба да имају и дефектологе и да се озбиљније баве менталним здрављем на истраживачком плану. Да ми видимо шта ми то радимо са својом децом.

„Али ако се детету мотив не отвори путем његове примарне радозналости и задовољства које ту радозналост прати, бичем нећемо моћи да створимо разлог за одлагање задовољења ради пуког рада, учења, а то је оно што смо навикли да зовемо РАДНОМ НАВИКОМ. Бичем се не ствара ни љубав за откривањем живота, ни мудрост. Бичем се буди гнев, мржња, жеља за осветом. Бичем се дете изгони из сваке потребе за мисаоним односом према животу“ – из књиге „Школа као болест“

Ми смо навикли да говоримо о радној навици и како је то све лепо. Али то је углавном некакав калуп који се намеће силом. Дете, дакле, има проблем и радије би да се игра него да седне да учи. Оно не уме да одгоди то задовољство игре данас, да би био сутра мудрији и бољи у нечему. Проблем је у томе што детету треба омогућити да оно РАЗУМЕ зашто то нешто треба да уради. А то можемо да постигнемо само ако се трудимо да децу разумемо, а не да их васпитавамо. Васпитавање иде из нашег пројекта.

Један тата инжењер ме је питао: „Шта ви ту сад мени причате о мом детету? Ваљда ја као родитељ знам шта је најбоље за моје дете?! А ви мени причате да треба ја да идем за дететом?“ Ја сам му рекао да он треба да иде за дететом, а не испред њега и да смета дететовим видицима. Он се на мене наљутио. Јер он зна да родитељи васпитавају децу, да су власници деце и да су одговорни за њих. А код мене је заправо дошао да реши проблем детета које има дискалкулију. То значи да је паметан и бистар, а не уме да рачуна. Дискалкулија је заправо проблем оријентације у простору. Имао је тај дечак тад осам или девет година и није знао шта је у соби лево, а шта десно и то му је сметало да развија математичку логику. Ту је био потребан рад са дефектологом, не са психијатром.

Читав је спектар болести које настају у школи – дискалкулија, дислексија, дисграфија… Све то треба да се реши у школи, а не да деца долазе код психијатра.

Др Светомир Бојанин

https://zelenaucionica.com/dr-bojanin-do-15-godine-uopste-nije-bitno-sta-ucenik-zna-i-koliko-nije-bitno-zna-li-matematiku-vec-da-li-ta-matematika-podstice-njegov-razvoj/?fbclid=IwY2xjawIYs65leHRuA2FlbQIxMQABHbapNb9kUANeeF5qrTD5JE1dA6p3ofGNhS4oftV8oJGBPNhSrHSsjz5a9A_aem_imWFCQzNSQhoBSPoLiY95w

„Bulling“*je општи израз за оно што људи раде када испољавају скривену агресију и фрустрацију на рачун слабијих чланова групе и нарушавају њихов лични интегритет. Вероватно је старо као човечанство и појављује се где год постоји већа група људи која постоји и ради заједно. 

Дакле, злостављање- bulling није ограничено само на децу и младе. Постоји и међу наставницима, између наставника и ученика, или између ученика и наставника, између родитеља међусобно, између послодаваца и запослених, као и између колега и није зависно од пола.

Зато што наше школе све мање и мање обраћају пажњу на потребе деце и младих, као и наставника, феномен “bulling- а” је ескалирао и постао метом критика наставника, политичара и стручњака. Такође је дефинисан као проблем међу децом. У стварности, злостављање произилази из фрустрације – а фрустрација је постала заједнички именитељ у већини наших школа. „Bulling“ ће увек постојати у већим групама, али када ескалира на неприхватљив ниво, то је проблем недовољног лидерства – било у школи, војсци или банци. Култура организације је одговорност њеног руководства – не деце или секретара (или ко год је најнижи у хијерархији).

Зато што нико на важном и одговорном положају не жели да чује такву ствар, школе су нарочито брзе у усвајању става да су узрок злостављања данашња деца и њихови неодговорни родитељи без социјалне компетенције. Изненађујуће је да нико не размишља о разговору с директорима дотичних школа и указивању на потребу да побољшају свој стил руковођења. Чак ни извршни coaching који је посебно фокусиран на развој релационих вештина, које су директорима школа одговорним за више од осам стотина људи несумњиво потребне, није ни узет у обзир. Много је лакше и много мање политички ризично усмерити се на децу – изнова и изнова!

Али чињеница је да су сви програми који су покушали да смање учесталост bullinga и спрече га били усмерени првенствено на децу – и сви су пропали: нису испунили што су обећали, нису остварили своје циљеве. Иако је учесталост случајева злостављања незнатно смањена унутар две до четири године, после тога су постали чешћи и суровији. Истраживања спроведена у Шведској и Норвешкој јасно су потврдила ову чињеницу, али нису била способна или вољна да предложе алтернативе. Не доводите у питање компетенцију оних на власти, уместо тога произвољно и неправедно поступајте с беспомоћном децом! То изгледа да је општи став. Поред тога, одговорне особе се питају зашто деца и адолесценти не одговарају увек уљудно и зашто нису добри и послушни када дођу у контакт с овим обликом скривене политичке и бирократске агресије. Чињеница је да такав став само зрачи агресијом и на крају насиљем, док моћни полирају свој ореол.

Јаспер Јул

https://familylab.rs/bulling-deo-iz-knjige-agresija-jespera-jula/

Савремене гране медицине, међу којима предњачи психијатрија, теже да болестима пронађу физиолошке узроке. То и није тако тешко наћи будући да живимо у времену када су основне животне потрепштине попут хране и воде прилично лошег квалитета, у ваздуху је висока концентрација токсичних састојака, не одмарамо довољно а радимо превише. Ипак, да ли је физиолошка природа болести довољна како би се сам настанак болести објаснио, може ли физиолошка аномалија бити последица, а не узрок?
Некада је неко мудро изјавио да је болест стање духа, што значи да не мора бити узрокована различитим аномалијама и природном рањивошћу тела. Тело више трпи последице деловања духа који је у њему, од онога што га окружује или што у себе уноси као храну. Зато ћу овде писати о болестима као аутодеструктивним ,,силама“ које постоје у нама а продукт су ега.
У неком ранијем тексту сам помињао развојне фазе кроз које човек пролази током одрастања. Прва фаза је орална и она подразумева нежност, загрљај, телесни контакт, узимање хране сисањем. Болести коже, грудног коша, плућа, срца, грла, усне дупље могу бити знак застоја током проласка кроз ову фазу. Особе којима телесне потребе у овој фази нису биле задовољене на адекватан начин, у току живота могу осећати недостатак свега тога, најпре блискости, осећаја припадности, нежности, разумевања и вољености. Доминантно осећање везано за набројане недостатке је туга. А туга се најчешће осећа у грлу и грудима, поготово ако се не испољава.
Друга фаза се зове анална и у њој се дете учи контроли, телесној и психолошкој. Телесна подразумева најпре контролу свинктера, мишића који омогућује или спречава вршење физиолошких потреба. Ко има децу препознаће ову фазу по томе што она често имају проблема са какењем, тј. не желе да каке, или не желе да пишке, па се родитељи на различите начине довијају не би ли деца кренула да своје потребе обављају редовно. На психолошком плану контрола се одражава на чувеном дечијем Не, чак и онда када би Да било на корист. Тако уче и да контролишу своје емоције, да их испољавају или не. Уколико постоји неки застој у овој фази то Не које значи и заузимање за себе често неће бити испољавано па ће такво контролисање моћи у каснијем животу да узрокује болести дигестивног тракта, уринарног тракта и других органа у стомачној дупљи. ,,Не“ може бити осећању туге па особа осим суза неће никакву течност испустити из себе, што може бити физиолошки испољено као нпр. застој у раду бубрега. Исто ,,Не“ може бити упућено љутњи, па пошто нисмо у стању да се ,,заштитимо од туђих гована“ (терминус technicus) врло је могуће да ћемо имати проблем са својим сопственим, што има везе са болестима дигестивног тракта, као што су тумори, ,,нервозна црева“, Кронова болест итд.
Трећа је фаза фаличка, то је исто што и ,,курчење“ (још један т.т.). Застој може настати нпр. када се девојчице стиде своје полности јер постају свесне да се по нечему разликују од дечака, или нпр. када дечаку који се наравно јавно игра својом пишом грубо кажемо ,,Склањај то!“, ,,Срам те било“, ,,Следећи пут ћу ти га одсећи“. Проблематика ове фазе је у осеаћању важности, тј. у мањку тог осећања. Особе које се не осећају важно, или мисле да нису важне или цењене као особе, могу имати проблема са репродуктивним органима, хроничним и болним упалама јајника, тумором тестиса, импотенцијом или стерилитетом иако физиолошки гледано не мора бити јасног узрока.
Када се префорсирамо, радимо без предаха, без довољно одмарања и опуштања, често се може јавити прехлада. Прехлада јесте знак пада имунитета, а тај пад може бити само физиолошка манифестација премора психе, која тражи одмор, па како време за одмор није могла добити, ,,разболеће“ тело.
Није циљ не обраћати пажну на физиолошке предиспозиције и узроке болести, већ обратити пажњу на его, на дубоке захтеве наше психе која, ако је игнорисана, неће имати другог начина да скрене пажњу на себе него преко тела.

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/06/27/psihosomatika-zasto-se-uopste-razboljevamo/

Рак је код деце ретка појава, али свако пето оболело дете од тога умире. За децу постоји мало лекова. Истраживачи у Хајделбергу узгајају мини-туморе које им шаљу лекари из читавог света. На њима тестирају лекове.
У 2022. години широм света је код више од 275.000 деце и адолесцената дијагностификован рак, а више од 105.000 деце умрло је од те болести. У Европи сваке године од рака оболи 35.000 деце, а у Немачкој, према подацима Регистра за обољења рака код деце (ДКР), 2.400 малишана. Поређења ради, код одраслих особа се у Немачкој сваке године региструје око 500.000 нових случајева рака.
Најчешћи облик рака код деце је леукемија (рак крви), док адолесценти најчешће обољевају од лимфома (рак лимфних чворова). Према подацима Франкфуртске фондације за децу оболелу од рака, 80 одсто оболелих се излечи. Међутим, шансе за излечење код многих врста рака нису се побољшале у последњих 30 година – свако пето дете оболело од рака, умире.
Ако излечено дете касније доживи рецидив, прогнозе су лоше. У просеку, време преживљавања у таквим случајевима износи осам месеци. Осим тога, за рецидиве не постоји стандардизован третман.
Премало лекова за децу и адолесценте оболеле од рака
Један од највећих проблема у лечењу рака код деце јесте недостатак специјализованих лекова. За децу постоји само мали део онога што је доступно одраслим пацијентима. Многи нови лекови који долазе на тржиште, одобрени су искључиво за одрасле.
Истраживачи у Хоповом центру за дечије туморе из Хајделберга због тога се ослањају на индивидуализовани приступ лечењу уз помоћ „мини-тумора“. Од 2019. године лекари – не само из Немачке, већ и из иностранства – тамо могу да пошаљу узорке ткива деце оболеле од рака, када се ради о високоризичним пацијентима или деци која су већ имала рецидив.
Стотине мини-тумора за борбу против рака код деце
На основу тих узорака, истраживачи узгајају стотине мини-тумора, објашњава Ина Еме, шефица Одељења за тестирање лекова. Ти мали тумори, познати и као органоиди, омогућавају тестирање 80 различитих лекова у разним дозама и комбинацијама. Тестирани лекови су углавном онколошки лекови за одрасле, укључујући оне који су већ одобрени, али и оне који су још у фази клиничких испитивања.
Према речима др Еме, до сада је у Хајделбергу примљено више од 500 узорака ткива, од којих су две трећине биле погодне за тестирање. Код око 80 одсто тих узорака пронађен је одговарајући лек, односно медикамент, који је у лабораторијским условима довео до повлачења тумора. Отприлике три недеље након узимања узорка, истраживачи могу да знају да ли одређени лек делује или не.
Лечење и истраживање у исто време
Осим тестирања лекова, истраживачи из Хајделберга секвенцирају целокупни геном тумора, како би боље разумели биолошке процесе који стоје иза дечјег рака и тешких болести крви.
Хопов центар за дечије туморе заједничка је институција Немачког центра за истраживање рака (ДКФЗ), Универзитетске болнице Хајделбегр (УКХД) и Универзитета Хајделберг (Уни ХД). Институт сарађује с бројним немачким, али и међународним истраживачким центрима.
Хопов центар такође води први паневропски програм секвенцирања генома за децу оболелу од рака. До сада је у тај програм укључено више од 1.700 пацијената, а више од сто центара из 12 европских земаља и Израела послало је до сада узорке тумора оболеле деце-пацијената у Хајделберг.
Иако и други истраживачки центри користе узгој мини-тумора за тестирање лекова, специфичност пројекта из Хајделберга је у његовој систематској методологији. Због великог броја тумора које прикупља, центар располаже обимном базом података, што омогућава прецизније и поузданије резултате, објашњава Ута Дирксен, дечија онколошкиња из Универзитетске болнице у Есену.

https://www.dw.com/sr/svetski-dan-borbe-protiv-raka-istraživanja-iz-hajdelberga/a-71501226

Удружење и ансамбл „Шиљкан“ у недељу 2. Фебруара 2025. године, у великој дворани Установе културе „Божидарац“ организује добротворно светосавско сабрање – „Светосавски концерт са пријатељима“. Циљ организатора је прикупљање средстава за Народну кухињу „Мајка девет Југовића“ на Косову и Метохији. Миленко Кузмановић, председник поменутог Удружења, у разговору са Алексом Недељковићем за Радио „Слово љубве“, открива нам детаље о овом сабрању.

Извор: Радио Слово љубве

Из књиге Дмитрија Семеника „Упознавање са собом“

Обраћајући се, пре свега, тим истим фанатицима који, уместо да ратују против демона, ратују против људи, подвући ћемо да наше прихватање других људи не значи истовремено и наше одобравање њихових порока. Свети оци су рекли: „Мрзи грех, воли грешника.“ Дакле, прихватање свих људи, чак оних најгрешнијих и оних који мрзе Православну Цркву, никако не противречи учењу наше Цркве. Везу између нашег прихватања себе и прихватања других људи веома је лако видети у свакодневном животу. Када човек, који је обично незадовољан собом, учини неко добро дело и на неколико минута или сати се себи учини „исправним“, достојним живота, достојним добра, тада се, у тим минутима и часовима, он и према другим људима понаша боље. Мање их осуђује, чешће примећује у њима добро, отворенији је за разговор, чак се и зачуди: ето како ми се посрећило, какве добре људе срећем данас. Заправо, као и увек, ствар је у њему самом, он се малчице приближио здравом, нормалном стању човека.

Имајући на уму да ће многи људи читати ову књигу критички и очекивати од свега што је везано за психологију неки трик, даћемо још једно објашњење. Света Црква нас учи да су све крајности од демона, а ка Богу највише приближава умереност, златна средина. Златна средина управо и јесте то – сматрати себе у некој мери добрим и достојним живота, односно прихватати себе. То не значи сматрати себе безгрешним, или бољим од других људи, ни у ком случају. Овде постоје две крајности: сматрати себе горим од свих, недостојним живота, и сматрати себе бољим од свих. Црква нас учи да се свим средствима духовне борбе служимо промишљено, разумно. Тако нам свети Оци тврдњу „Ја сам гори од свих“ предлажу не као основну молитву, већ као лек у случајевима када се превише узвисимо. Када клонемо духом онда, напротив, треба да се присећамо својих добрих дела и каквих-таквих успеха у духовном животу, то јест, пракса духовне борбе је усмерена на повратак златној средини (између осталог, и у односу према себи), од које демони покушавају да нас одаље.

Управо стога је наведена светоотачка мудрост „Мрзи грех, воли грешника.“ формула, не само нашег здравог односа према другим људима, него и формула здравог односа према себи самима. На основу чега ми себе чинимо изузетком из тог правила? Ми смо црквени људи, а не људи телевизије, и у нашој свести реч „волети“ уопште не значи осећати страст према човеку, размазити га, узвисити га изнад других људи, већ то значи желети му добро, желети му спасење и жртвовати ради њега свој егоизам, своје страсти. Мало ћемо појаснити онима који ову књигу не читају ради исцељења, него из других разлога. Ако никад нисте осетили неприхватање себе, сигурно вам је тешко да замислите коликом силином човек може себе мрзети. Мени је та страст позната из сопственог духовног живота, као и из искуства рада са стотинама хиљада самоубица на сајту http://www.pobedish.ru. Страст мржње према себи је исто тако погубна и подстицана демонима као и страст мржње према другим људима. Можда је чак и гора, јер води самоубиству, а самоубиство се у Православљу сматра тежим грехом, него убиство другог човека. Зато је човеку који страда од те страсти крајње неопходно да у Православљу пронађе не повод да себе мрзи (у нетачно схваћеној фрази „Ко не омрзне душу своју…“ и др), већ повод да себе види као једног од људи, то јест, једног од тих људи које смо ми дужни да волимо, мрзећи њихове грехе. Здрава љубав према себи, љубав као жељење себи добра и спасења, даје човеку снаге да се бори са страстима, почев од унинија, па све до телесних страсти. С друге стране, на тлу мржње према себи, све страсти бујно цветају.

Неприхватање себе удаљава човека од златне средине и то истовремено у оба правца. Код таквог човека комплекси ниже вредности често рађају уздизање себе, као покушај да се испуни сопствена непотпуност. Комплекси таквог човека се хране тиме што он, не прихватајући и осуђујући људе, има велике тешкоће у ко`муникацији (које иду чак и до социофобије), одатле и неуспех у дружењу, љубави и каријери. Осећај супериорности у односу на друге може се хранити неким талентом који је човек код себе препознао, али често чак ни то није потребно – сами комплекси хране тај осећај супериорности. Ако постоји таленат, њему човек придаје сувише велик значај знајући, наравно, у дубини душе, да је за оно најважније – љубав – ускраћен и дубоко је несрећан. Несрећан је још и због тога што осећа рањивост, неутемељеност свог преузношења.

Све ово говоримо да бисмо доказали да је правилно прихватање себе безусловно добро и у потпуној је сагласности са учењем Цркве.

https://poznajsebe.wordpress.com/2018/10/09/zasto-ne-prihvatamo-druge-ljude/

На консултацију су дошли родитељи због проблема њихове ћерке, која је остала у чекаоници и не жели да уђе. Мајка каже да ћерка има проблем са исхраном и да је, као што је често случај након дијете, почела наизменично да пости и преједа се. У последње две године то преједање је постало толико често да сада има петнаест килограма више. Мајка признаје да има патолошки блиске односе са ћерком, која каже да се код куће добро осећа само са њом и све јој прича, чак и када, у случају неслагања, постаје агресивна. Поред тога, девојка повезује преједање са одећом коју носи: након што се преједе, пере или исече на комаде мајицу коју је носила у знак да се то више неће поновити. Отац је цео дан одсутан због посла, али осећа да га ћерка поштује. У оваквом, као и у другим случајевима са сличном структуром, наш први циљ је да претворимо болесно блиске односе мајке и ћерке из нечега што ствара затвореност у нешто што отвара могућности, јер док девојка има сигурно уточиште у породици, неће тражити ничију помоћ.

Замолио сам родитеље да у наредне две недеље играју нешто попут представе играјући различите улогама. Излазећи из канцеларије, мајка треба да „лаже“, говорећи истину, изјављујући ћерки да је професор рекао да су проблеми у њој самој, проблеми с којима мора да се бори, али о којима не жели да прича. Код куће, једном дневно, мајка треба да се извини што не може да је саслуша као раније и што не може увек да буде уз њу. Отац, код куће, треба да каже ћерки да мајка има проблема и да дода: „Ако приметиш да је мајка расејана, опрости јој. За било шта, обрати се мени.“

Завршио сам сеансу објашњавајући родитељима да следећи пут морају довести ћерку и оставити је напољу, како би можда сама пожелела да уђе и помогне мајци. Ово је једна од техника коју обично користим у ситуацијама када пацијент не жели помоћ. То је начин да га „придобијем“, или, као у овом случају, да зауставим дисфункционалне покушаје решавања проблема које родитељи, са најбољим намерама, користе, али који заправо погоршавају ситуацију.

Да сам овако „хиперопсесивну“ мајку замолио да прекине толико блиску везу са ћерком, она то не би могла да уради, а уз то бих ризиковао да повећам њен отпор променама, јер би се осетила негативно оцењеном у улози мајке. Оно што је, напротив, тражим од ње јесте додатна жртва у име ћерке. Глумећи улогу болесника, она може прекинути зачарани круг неопходности да буде најбоља пријатељица и повереник својој ћерки. Истовремено, отац, који представља ресурс, може ући у њихову дијаду, избегавајући одбијање и осећај непотребности, а ћерка може почети да брине о мајци.

У овој ситуацији, сви лажу и сви говоре истину, јер играју по сценарију који, истовремено, представља стварност, пошто мајка заиста брине за своју ћерку.

Након две недеље родитељи се враћају и обавештавају ме да је ћерка преузела свој живот у своје руке. Задовољна је оним што ради, једе за столом заједно с њима без икаквог наговарања, такође више није било ни преједања ни излива агресије с њене стране.

„Понекад лаж боље од истине говори о ономе што се догађа у души“ [Горки, 1995].

„Ако желиш нешто исправити, прво научи како то што више искривити“ – ово је нова стратегема парадокса; теоријски парадокс. Користили су је сви велики људи историје у потрази за иновативним решењима.

Из књиге: Пловити морем у тајности са небеса.

Ђорђо Нардоне, Елиса Балби

https://poznajsebe.wordpress.com/2025/01/22/bolje_dobra_laz_nego_losa_istina/