У нашем окружењу, реч конзервативан готово аутоматски изазива сумњу, а често и подсмех или одбацивање. У јавним расправама о образовању, користи се са дозом предрасуде – као да све што је традиционално значи застарело, круто, затворено за промене. Но, тај рефлексни негативни предзнак који се приписује конзервативизму у образовању заслужује озбиљну и аргументовану ревизију.

Јер, када погледамо где се данас заиста стиче знање и формирају личности које доспевају на најпрестижније универзитете света, намеће се једно суштинско питање: да ли је конзервативни приступ образовању, упркос свему, оно што још увек даје најбоље резултате?

Конзервативизам не значи застој, већ стабилност

Конзервативни приступ у образовању не значи одбацивање свих иновација. Он подразумева селективност и зрелост у прихватању нових идеја. Ослања се на провереност, снагу континуитета, концентрисано учење, ауторитет и дисциплину. Елитне школе попут Eton College-а у Енглеској, Harrow, Winchester, као и америчке школе попут Phillips Exeter, Andover и Choate, не одустају од модела у којем наставник има централну улогу, учење се темељи на озбиљном курикулуму, а правила понашања су јасна и строга.

Те школе не мењају методологију сваке школске године. Оне и даље верују у класичну књижевност, темељно читање и разумевање текста, учење кроз напор, понављање и јасно дефинисане циљеве. Наравно, и оне примењују савремене приступе – али не науштрб темеља, већ као допуну која има своје јасно место.

Строга правила, високи резултати

Један од упечатљивих примера конзервативног образовања у савременом контексту јесте Michaela Community School у Лондону, често названа “најстрожом школом у Британији”. У њој се учи напамет поезија, наставници се не прекидају, ученици седе усправно, а школски дан има јасно структуриранe рутине. За многе педагоге данашњице, овакав приступ може деловати сувише строг. Ипак, резултати говоре у прилог – ђаци из Михаеле постижу изванредне резултате на националним испитима, и то упркос (или управо захваљујући) строгом режиму, често долазећи из социјално угрожених породица. (Извор: Time Magazine, 2018)

Занимљиво је и истраживање из Израела (објављено у оквиру Центра за истраживање тржишта образовања), које показује да традиционални приступи имају снажан позитиван утицај на академска постигнућа, посебно код ученика из слабијих социоекономских слојева. У школама са јасно постављеним правилима, фронталном наставом и акцентом на фактографско знање, ученици су постизали боље резултате у поређењу са онима из школа које су форсирале искључиво тзв. иновативне методе и конструкцију знања кроз искуство. (Извор: CMRE UK)

Шта нам говоре примери елитних школа?

Ако су савремене методе универзални пут ка успеху, зашто их најелитније школе на свету не примењују у пуном обиму? Зашто се школе као што су Harrow, Winchester, Andover и Choate и даље ослањају на захтеван курикулум, строга правила и поштовање наставника као ауторитета?

Одговор се можда крије у једној једноставној истини: знање се не стиче забавом, већ трудом. Учење јесте и може бити занимљиво – али не увек лако. Деца, као и одрасли, често уче најдубље онда када се суоче с изазовом, када се тражи упорност, а не тренутна забава.

То не значи да игре, креативне методе и иновације немају своје место у настави – имају, и те како. Али кључ је у мери и сврси: оне не могу и не смеју заменити темељну писменост, концентрацију и вештину аргументације.

Наша транзиција и педагогија без темеља

У многим земљама које су прошле кроз транзицију, образовни системи покушавају да се модернизују увођењем савремених педагогија, често без јасне евалуације резултата. У неким случајевима, под паролом „школа мора бити занимљива“, уводе се модели учења који изостављају основне образовне циљеве – знање, континуитет, ред. Учитељ губи улогу ауторитета, а постаје искључиво „партнер“ или аниматор. Оцене постају више, а знање слабије.

И ту долазимо до парадокса: док ми напуштамо методе које су генерацијама доносиле резултате, елитне школе, које експерименте и новине могу увек себи да приуште, и даље тихо и доследно чувају принципе које ми олако одбацујемо.

Традиција је ослонац, а не препрека

Бити конзервативан у образовању не значи бити затворен за ново. То значи знати разлику између ефикасне иновације и помодарства. Образовање не сме бити експеримент без последица.

Оно није простор за олако одбацивање вредности које су се показале делотворнима. У времену које све чешће фаворизује површност, тренутну забаву и релативизацију знања, конзервативни приступ, у педагошком а не идеолошком смислу – са својим нагласком на дисциплини, знању, ауторитету и раду – постаје на неки начин ослонац и „тиха резерва смисла“. Ако најелитније школе света и даље верују у строга правила, захтеван курикулум и озбиљан однос према учењу, можда бисмо и ми, уместо подсмеха, могли да се замислимо над њиховим примером.

Традиција, наравно, није нешто што слепо треба следити, већ од ње узети оно најбоље. У исто време, признати да образовање не трпи површност. А разумевање те истине – то је, можда, најважнија лекција коју можемо пружити новим генерацијама.

Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности, ОШ „Вук Караџић“ Бор

https://zelenaucionica.com/nastavnik-strog-poezija-se-uci-napamet-ucenici-sede-uspravno-zasto-neke-elitne-skole-ne-odustaju-od-tradicionalnog-obrazovanja/

Супротно увреженом мишљењу, АДХД (ADHD) је много више од проблема са пажњом код детета или одрасле особе. Особе које имају дијагнозу поремећаја пажње и хиперактивности боре се са задацима попут организације, планирања, управљања временом, памћењем, импулсивним реакцијама и хроничним проблемом досаде.

Мили Ли, психолог и специјалиста за процену, сматра да АДХД заправо представља јединствен начин обраде информација и учења.

“АДХД мозгови су једноставно другачији, у погледу структуре и веза унутар можданих структура, рекла је она. Али временом, потешкоће с којима се сусрећу у школама које цене ’нормалност’ могу поткопати њихово самопоуздање јер им се константно указује на то како нису добри и како треба да се поправе.” – објаснила је др Ли.

Терапеут Кристин МекКлур, специјализована баш за АДХД, каже да позитиван став и говор могу баш много помоћи. “Охрабрујући начин говора у ком дете може да препозна љубав и разумевање подстичу самопоуздање, емоционалну регулацију и отпорност, док непрестана критика, очекивано, ствара осећај стида, а може одвести и у депресију.” – каже она.

Ствари које би требало да престанете да говорите деци са АДХД (и не само њима)

1. “Да ти је то важно, не би заборавио”

Наука каже да око 85% деце са АДХД испуњава критеријум за нешто што можемо назвати ослабљена радна меморија. И то објашњава зашто им је тешко да прате неке можда чак и једноставне инструкције. Заборављање задатака које сте им задали, као и обавеза које имају заправо врло мало има везе с тим да ли им је стало да упамте.

Јер, меморија за неуродивергентне људе не ради на исти начин као за оне који то нису.

За њих, подсетници на телефонима, аларми, али и пост ит налепнице могу много олакшати свакодневни живот и обавезе.

2. “Да си се више трудио, успео би”

Ако сте икад били на прегледу код офталмолога за нове наочаре и покушавали да прочитате она најситнија слова, онда знате како је то покушавати нешто што једноставно не можете. Ок, мало чкиљења може помоћи, али не можете ”покушати” да видите без наочара или сочива ако имате диоптрију.

Рећи детету да се ”више потруди” када му је задатак већ сам по себи изазован је слично томе. Они се вероватно већ труде више и кад од њих затражите још, могу лако осетити да је циљ предалеко и да они никад неће постићи оно што од њих очекујете. Уместо тога, реците, на пример: ”Видим колико се трудиш и јако сам поносна на тебе због тога.” Затим покушајте да заједно идентификујете препреке на путу до циља и да пронађете решења.

3. “Стани и размисли, не брзај”

Иако ово звучи као сасвим логичан родитељску савет, за АДХД-ера, то је далеко од једноставног. Зауставити се и размислити пре него што одреагују за њих је јако велики изазове, не зато што не желе, него зато што им мозак другачије ради.

Уместо да грдите дете због брзоплетости, можете да кажете, рецимо: “Видим да твој мозак жели баш брзо да ради сад. Шта би му помогло да успори?”

4. “Пријавио си се за то, сад мораш да истрајеш”

Деца са АДХД су често врло страствена када их нешто занима. Та изузетна пажња, познатија као хиперфокус јесте она позитивна страна АДХД. Али, ако им се нека активност не допада, тешко да од себе могу да дају и минимум труда. И то није за осуду.

Дакле, ако АДХД-ер није или више није заинтересован за неку активност, ни случајно га не приморавајте.

5. “Седи с миром.”

Очекивати да неко са АДХД контролише своју потребу за покретом исто је као и очекивати од мачке да се не пење на дрво. “Они заправо често МОРАЈУ да се крећу да би имали фокус, регулисали емоције, процесирали информације. Потискивање води само додатном стресу и емоционалним испадима.” – објашњава МекКлур.

Уместо тога, можете рећи: “Видим да се баш много помераш. Можемо да направимо паузу и да изађемо напоље, ако би то помогло.”

Једна студије показала је и да деца са АДХД која имају спинере или друге врсте ”фиџета” заправо показују 45% до 55% бољу пажњу док их врте у рукама. Такође, активности попут џуда могу им побољшати радну меморију.

”Ако се много крећу, то је зато што им је кретање потребно. Никад не кажњавајте то.” – каже ова психолошкиња.

https://zelenaucionica.com/pet-stvari-koje-nikad-ne-treba-reci-hiperaktivnom-detetu/

Мишљења пастира и специјалиста

У анкети спроведеној од стране компаније „ESET“ у којој је учешће узело 600 испитаника, 53% анкетираних је изјавило да су у њиховој породици школарци увек онлајн: кући се они повезују на мрежу са компијутера или ноутбука, а у школама са паметних телефона. 22% испитаника је одговорило да њихова деца играју или се друже на интернету након што се врате из школе, када заврше своје лекције. 9% корисника сматра да деца уопште немају потребе да буду онлајн. По њиховом мишљењу, онлајн игре треба да буду забрањене, а интернет се може користити само за посао. О томе како деци ограничити приступ мрежи, а да се тиме не смета њиховом образовању, говоре митрополит Атанасије Лимасолски, свештеник Филип Иљашенко и Димитрије Фетисов, учитељ информатике Андреј Сиденко и извршни директор Лиге безбедног интернета, Денис Давидов.

САДРЖАЈ

„Бавите се децом, а не правдајте се тиме да немате времена“

„Ако дете има неконтролисан приступ интернету, у најгорем случају ће се препустити некаквом безумљу, у најбољем – изгубиће време“

„Место интернета у кући је тамо где и живиног термометра: на далекој, деци недоступној полици“

„У школама би требало упознавати родитеље са начинима ограничавања садржаја“

„Заштитити децу од незаконитих садржаја на интернету, без прибегавања драстичним мерама, у моћи је родитеља“

„Бавите се децом, а не правдајте се тиме да немате времена“
Митрополит Атанасије Лимасолски:
– Интернет је опасан за све нас – не само за децу, већ и за одрасле. Не знам, можда ће наша деца у будућности забрањивати старима да улазе на друштвене мреже, као што њима данас родитељи забрањују.
Наравно, родитељ треба да пази на своје дете. Опасности интернета су велике. С друге стране, у наше време је потпуно немогуће да дете живи без интернета – без њега неће моћи да учи, нити да се запосли. Потребно је научити га да га правилно користи, да не постане његов роб, колико год је то могуће.
Неразумно је стављати рачунар у дечију собу. Поставите га тамо где можете пратити шта ваше дете претражује на интернету.
Не знам куда ће нас на крају одвести овај развој информационих технологија. За неколико година, без интернета се уопште неће моћи ништа радити! Нека родитељи сада учине све што је у њиховој моћи. Али, свакако, забрана није решење. Дете ће ући у период адолесценције, супротстављаће се, буниће се. С друге стране, неразумно је дозволити му неограничен приступ интернету и ставити рачунар у његову собу. Поставите га на место где можете надгледати колико времена дете проводи за компјутером и шта гледа. Потребно је научити дете да само себи поставља границе.
Међутим, пре свега, морамо посвећивати време деци, разговарати с њима, да нам све поверавају, деле с нама оно што их брине, да имају поверења у нас. Бавите се децом, а не правдајте се тиме да немате времена. Иначе ће доћи време када ће бити касно, а крив неће бити интернет, већ ми сами.

„Ако дете има неконтролисан приступ интернету, у најгорем случају ће се препустити некаквом безумљу, у најбољем – изгубиће време“
– Наравно, врло је згодно користити интернет приликом учења. Није више потребно, као раније, трошити пуно времена на тражење информација. Данас више није неопходно ићи у библиотеку по књигу – лако је можемо наћи у електронском облику на интернету. Цео свет користи ове могућности, и то је исправно.
Шта је с децом која треба да раде домаће задатке? Данас је често готово немогуће урадити домаћи без интернета. Што је ученик старији, то више информација мора да прима – а свакако је погодније то чинити путем интернета.
Али ако дете има неконтролисан приступ интернету, без обзира на то колико су његове намере добре, велика је вероватноћа да ће, у најгорем случају, склизнути у некакво безумље, а у најбољем – изгубити време.
Очигледно је да дете, без искуства одрасле особе, која би га зауставила и спречила да направи погрешне кораке, може у безграничном простору интернета наићи на штетне садржаје.
Желео бих да дам неколико препорука родитељима. Чини ми се да родитељи треба да се придржавају три основна правила пре него што њихово дете почне да користи интернет.
Прво: рад на интернету мора бити под родитељском контролом; идеално је да одрасла особа седи поред детета и види екран за којим оно ради. О томе да дете проводи време онлајн на интернету налазећи се у школи, не може бити говора. Такође, не верујем у „рад“ детета када се вози у јавном превозу с таблетом у рукама.
Друго: временско ограничење. Интернет је попут мочваре – увлачи и не пушта. Граница у обради информација постоји и код одраслих и код деце, а код деце је знатно нижа.
Дете не треба да буде регистровано на друштвеним мрежама. „Дружење“ на њима је обмана нашег времена.
Треће: сматрам да дете не треба да буде регистровано нити да присуствује на друштвеним мрежама, а нарочито на „ВКонтакте“. Ова друштвена мрежа нема цензуру у лексици, видео садржају и фотографијама.
Мало цивилизованије делује „Фејсбук“, али сматрам да је уопште могућност „комуникације“, „сусрета“ и „живота“ на интернету једна врста обмане нашег времена – нешто привлачно, али лажно.
Ипак, не треба да будемо сањари и идеалисти – морамо разумети да је то моћно идеолошко оружје и инструмент прикупљања података о нама, на основу којих се може утицати на нас и обликовати наше понашање.

„Место интернета у кући је тамо где и живиног термометра: на далекој, деци недоступној полици“

У разматрањима на тему „Деца и интернет“ могу, вероватно, изгледати ригорозно, јер сматрам да је утицај „мреже“ на интелектуално и духовно неформираног човека потребно свести на најмању могућу меру.

Када о овој теми разговарам са родитељима и децом, често поредим процес усвајања информација са културом исхране. Моје тезе су врло једноставне: негативне информације, без обзира на то колико се оне правилно тумачиле, упоређујем са поквареном храном, која може, отровавши организам, трајно оштетити јетру детета и изопачити његов укус, тако да му смрадно, труло и горко постане благоухано, свеже и слатко.

Родитељи који желе да им деца буду телесно здрава обавезно их привикавају на правилну исхрану. Исто важи и за развој ума и осећања: у почетку, како се не би нарушио спокој и нежна психика детета, углавном му се читају књиге, а само повремено пуштају мирни, усклађени анимирани филмови. Затим следи класика. Ближе тинејџерском узрасту – литература која проблематизује живот. Пре свега мислим на читање, јер оно највише развија ум и уопште способност и укус човека за сазнање.

И тек када, Божијом милошћу, видимо да је наше дете постало зрео и формиран човек – негде при крају средњошколског узраста – тада, по мом мишљењу, можемо дозволити да се његов „брод“ повремено упусти у варљиво и опасно море информационог простора. Тај корак – „пуштање“ у интернет – свакако ће доћи, пре или касније, јер забрана у деветом разреду већ неће имати ефекта. Али ако су до тог тренутка младићу и девојци усађени одређени критеријуми у пријему информација, онда не треба бринути: релативно им више неће бити тако страшни гребени неукуса, разврата и покварености на које се може наићи у „мрежи“.

Друго је питање школских задатака, који, како се многи родитељи жале, од ученика захтевају активно коришћење интернета већ од другог разреда. У том случају, излазак детета на интернет мора бити заједнички са одраслом особом, која ће му показати основе правилног претраживања информација.

Од најранијег детињства дневни распоред детета треба да буде испуњен занимљивим и корисним активностима

Проблем друштвених мрежа, онлајн-игара и уопште компјутерских игара може се релативно лако решити – ако још увек није узео маха. Од најранијег узраста дневни распоред детета треба да буде максимално испуњен разноврсним занимљивим и корисним активностима. „Драмска секција, фото-клуб, па још хоћу и да певам“ – ето, по мом мишљењу, мото који сваки нормалан родитељ треба ненаметљиво и благо да усади свом детету. Јер човек, а нарочито мали човек, сличан је брвну – ако га непрестано не окрећеш, прекриће се плесни и почеће да трули.

Апсолутно сам уверен да ће педагози, психолози и социолози пре или касније схватити колико је опасан потпуно слободан приступ деце интернету. То ће, вероватно, личити на причу о живи: још почетком XX века њоме су „лечили“ бубреге, а тек касније је установљено колико је овај, иначе користан, тешки метал заправо опасан за организам.

Зато је место интернета у кући тамо где и живиног термометра – на далекој, деци недоступној полици.

„У школама би требало упознавати родитеље са начинима ограничавања садржаја“

Андреј Сиденко, наставник информатике у школи бр. 29, г. Митишчи, победник конкурса „Наставник године – 2013“:

– У ствари, све је прилично једноставно. Са дететом је потребно радити. Од најранијег детињства треба обраћати пажњу на проблеме који га занимају. Зашто ученик проводи толико времена на интернету? Зато што нема друге алтернативе. Ако зна да може да прочита књигу, погледа филм, прошета са родитељима, бави се спортом, онда неће имати дилему како да проведе слободно време.

По мом мишљењу, у школама је потребно водити информативну политику – упознавати родитеље са садржајним филтерима и начинима ограничавања приступа интернету. Родитељи такође треба сами да се интересују за то шта њихова деца претражују на интернету. Требало би постављати ограничења на приступ рачунару, макар у виду административне или гостујуће лозинке. Све треба да буде организовано тако да дете од малих ногу зна: после осам сати увече не може да укључи рачунар јер је приступ блокиран.

Родитељи треба да разумеју да је важно бавити се својом децом, посвећивати им време, а не само уручити им таблет и наставити са својим обавезама. Делом је за ово одговорна и школа, јер не постоји свуда системски рад са родитељима, а он је преко потребан.

Моделирање, израда 3D-објеката, рад са видео и звуком – све то омогућава другачији поглед на информационе технологије

Друго је питање ако дете већ има проблем, попут зависности од игрица или слично. У том случају потребне су радикалније мере: искључивање интернета, забрана његовог коришћења без стварне потребе. Али и ова метода није савршена. Боље је заинтересовати дете за неки другачији дигитални свет. Треба му показати да се рачунар може користити не само за забаву, већ и за учење. Ово се може постићи кроз занимљиве задатке: може се бавити моделирањем, израдом 3D-објеката, радом са видео и аудио садржајем – тако да добије другачији, стваралачки поглед на информационе технологије.

„Заштитити децу од незаконитих садржаја на интернету, без прибегавања драстичним мерама, у моћи је родитеља“

Денис Давидов, извршни директор Лиге безбедног интернета:

Неопходно је поставити на кућне рачунаре такозвани „родитељски надзор“ – посебне филтере

– Интернет је реалност. Он постоји и постојаће. Неће нестати, а његова улога у нашим животима, верујем, само ће расти. Бројке које наводите то и потврђују. Да ли је добро или лоше што је интернет тако завладао нашим животима, тешко је рећи, а и бесмислено је о томе расправљати. Исправније је говорити о томе како минимизирати његов негативан утицај. А он, несумњиво, постоји, а посебно су му изложена деца и тинејџери, као најрањивији део интернет-заједнице.

Говорим о незаконитим садржајима, који, нажалост, постоје на мрежи: рекламе наркотика и алкохола, пропаганда самоубиства, сцене насиља и свирепости, порнографија, укључујући и дечију, недвосмислене понуде и провокације од стране одраслих „пријатеља-изопачењака“ и слично – све су то садржаји који могу нанети непоправљиву штету психичком и физичком здрављу детета. И што је најгоре, дете не мора чак ни активно да их тражи – они ће сами пронаћи њега.

Да би се то спречило и да дете не би имало приступ таквим информацијама, није неопходно надгледати га док користи рачунар или му потпуно забранити интернет. Довољно је да родитељи на кућним рачунарима активирају такозвани „родитељски надзор“. То су посебни филтери које сваки родитељ може укључити преко свог интернет провајдера. Такође, може се користити и бесплатни филтер Лиге безбедног интернета, који се лако инсталира пратећи упутства на званичном сајту организације.

Ови филтери блокирају приступ сајтовима са штетним садржајима, док сајтови са корисним, едукативним и информативним садржајима остају доступни. Овакви филтери су обавезно инсталирани на свим школским рачунарима.

Дакле, заштитити своју децу од незаконитих интернет-садржаја, без прибегавања драстичним мерама и забранама, у моћи је самих родитеља.

А да дете не би проводило превише времена за рачунаром и постало зависно од њега, као отац више деце могу само саветовати: посветите више времена својој деци, комуницирајте с њима, осмислите заједничке активности, проводите више времена напољу, читајте књиге заједно. Али будимо искрени: често су родитељи ти који су срећни када дете сатима нестаје у виртуелном свету и не захтева њихову пажњу.

https://manastirpodmaine.org/deca-i-internet/

Најстарије дете у породици често није само прва радост и оно које “прво стиже“. Када се родите као најстарији у породици као да добијете невидљив ореол очекивања. Ако нисте и сами доживели, онда сте то сигурно видели – првенче, дете које чим прохода, као да већ почиње да „води“ млађу браћу и сестре. И пре него што уопште научи да се избори са сопственим страховима, оно је „задужено“ за неког.

У психологији, то се назива синдром најстаријег детета. Премда је реч о неформалном термину, њиме се поприлично конкретно описују специфичне карактеристике, обрасци понашања и улоге које најстарија деца често преузимају унутар породичне структуре.

Кад мало дете одједном постане ВЕЛИКО
Када се роди друго дете, најстарије, донедавно једино и центар света, одједном постаје „велики брат“ или „велика сестра“. Многи родитељи, и несвесно, од најстаријег детета очекују зрелост, помоћ, уздржаност, одговорност. Нажалост, већина и не схвата да старије дете (нарочито ако има 2 -3 године!) можда још увек треба неког ко ће га држати за руку. И тако дете улази у улогу „малог одраслог“. Понекад то уме да изгледа као понос и зрелост, али изнутра, то је често терет.
Најстарија деца могу постати перфекционисти, „борци“ за одобравање, или чак „мала замена за родитеља“. Они увек пазе на друге, али ко пази на њих?
Развијање личности „под рефлекторима“
Истраживања показују да најстарија деца чешће развијају лидерске способности, више су организована, амбициозна и склона постизању високих циљева. Чак је уочено да је непропорционално велики број светских лидера, научника и уметника био заправо најстарије дете у породици.
С друге стране, ова деца могу бити и анксиозна и превише самокритична. Могу стално осећати притисак да не смеју да погреше. Синдром најстаријег детета често подразумева сталну борбу између жеље да се удовољи и потребе да се буде свој.
Од првенца се очекује да буде пример
У пракси, ово значи да најстарије дете често бива дисциплинованије, добија више одговорности, али и више казни. Родитељи на њему „увежбавају родитељство“. Како су први пут родитељи, греше, уче, траже баланс. На известан начин, прво дете није само „старије“, већ и својеврстан експеримент.
Управо ту се рађају несвесне разлике. Најстарији ће често бити онај који мора „знати боље“, који „не сме да плаче“, „мора да пази на млађе“, који „зна шта је ред“. Али ко ће њему дати простор да буде дете?
Ехо који одјекује кроз живот
Синдром најстаријег детета не престаје у детињству. Често се преноси у одрасло доба, и то у виду потребе да се контролишу ствари, у виду страха од грешке, али и осећаја одговорности за све и свакога. Људи који су били „велика деца“ често постају они који у вези преузимају одговорност, који на послу воде тимове, али и они који ретко траже помоћ и осећају кривицу кад год „нису довољно добри“.
Како помоћи првенцу да остане дете?
Решење није у томе да најстаријем детету не дајемо одговорности, већ да му дозволимо и да буде несавршено, да има осећања, али и да погреши. Родитељи могу да му пруже подршку без сувишног притиска. Од велике помоћи би било не поредити га са млађом децом у породици. Добро би било препознати када оно само „тражи“ да буде виђено.
И најважније – родитељи треба стално да га подсећају да је и оно нечије дете, а не „мали одрасли“.

https://zelenaucionica.com/sindrom-najstarijeg-deteta-kad-odrastas-uz-visoka-ocekivanja-i-odrastes-pre-nego-sto-bi-zaista-trebalo/

Снови су дивни. Када дете има сан, то је много боље него када га нема. 

Сан у извесном смислу функционише, чак и ако не радим ништа директно да бих га остварио. Ово је оријентир. И захваљујући њему, примећујем мале прилике које ме покрећу ка мојим сновима, врата која се отварају. Ако нема сна, онда игноришем ове прилике. 

Сан се не претвара увек у план, низ корака. С једне стране, одлично је када се ово деси. С друге стране, управо то вас спречава да сањате. Ако морам одмах сваки свој сан да претворим у план и да вредно радим да га остварим, онда сањање одмах постаје небезбедно. Рекао сам тати за доручком: „О, тата, слушај, волео бих да сам доктор“, и следећег дана сам се нашао пријављен у 8 клубова и са три нова уџбеника на столу. 

Чини ми се важним да сан може остати сан, а да се не оствари - нешто о чему могу размишљати. Можда ћу постати лекар у својој другој професији, у трећој?

Нема ништа лоше у томе да сањате и не предузмете ништа поводом тога.

Да ли родитељи треба да подрже сан свог детета?

С једне стране, важно је подржати овај сан и пренети идеју да је много тога могуће ако се то жели. На пример, можете постати професионални фудбалер. 

На пример, дете воли фудбал и сања да буде као Роналдо. Зашто баш каријера? Могу се осећати као Роналдо у аматерској утакмици, шта ме спречава? Могу да зарадим новац на неки други начин и да играм фудбал не 12 сати дневно, већ 3 сата недељно.

Сви ми фантазирамо. У сваком случају, говорим о разним дивним сценаријима. И то је одличан начин да доживим емоције које ми недостају у животу, да се некако осећам боље. Да маштам о стављању „Роналдових наочара“ и, као што сам већ рекао, да видим неке прилике које би ме довеле корак ближе овом Роналду.

Мислим да је корисно испричати како је Роналдо постао Роналдо, погледати биографије, некако сазнати више о људима који су занимљиви тинејџеру. Али истовремено, волео бих да овај разговор не постане нешто попут: „Престаните да сањате – хајде да вредно радимо“, мислим да је то штетно.

Не стварајмо детету слику света у којем постоји само „напоран рад“, у којем нема ничег другог. За мене, све најважније, добре ствари које имам у животу, добијам бесплатно, а не зато што вредно радим.

Морамо пронаћи начин како не бисмо, с једне стране, разбили овај сан и некако пренели идеју тужног света у коме само морате напорно да радите, а с друге стране, мало по мало, морате детету дати знање о томе како овај свет функционише, да понекад ипак морате вредно да радите.

Као родитељ сам фрустриран - може ли се ово превазићи?

Мозак је дизајниран тако да прави планове, прогнозе, идеје и некако покушава да испланира живот детета и његову будућност, да би одрасли могли да се некако смире сазнањем да је са дететом све у реду. Мислим да је део истине о родитељству у томе што је то немогуће. Да, могу да правим ове планове, али онда нешто крене по злу. 

Чини ми се да то није проблем детета, већ родитеља. Шта треба да урадим са собом да бих остао родитељ, чак и ако сам са 12 година био отац будућег Роналда, а са 14 сам се нашао као родитељ будућег Рихтера. 

Снови се мењају. И за мене је ово нека врста здраве приче. Друга ствар је што тренутни образовни смер није прилагођен овоме. Као да се претпоставља да ће дете са 13 година схватити шта жели да постане и да ће наставити да се креће ка том циљу све до матуре. 

Деца често желе да постану блогери

У својој канцеларији често чујем: „Желим да постанем блогер.“ То је оно што деца од 10-12 година често говоре.

Када некако успеш да се договориш са родитељима, они купе минималну опрему, и дете почиње да ради своје стримове, окупља својих 15 људи. Имам утисак да је ово корисно искуство. Он сам сусреће стварност. 

Родитељи нису постали непријатељи, нису спречили остварење његовог сна. И коначно се суочио са стварношћу и сазнао да постоје неке тешкоће у томе да постане блогер. 

Немојте рећи детету: „Уради нешто нормално.“

Боље је не говорити детету да не треба да ради глупости. Донекле, ово је заједничко свима нама. И даље постоји глас који гунђа: „Требало би да урадиш нешто нормално.“ Дефинитивно то имам у глави, и понекад ми је тешко да то ућуткам пред својом децом. И ово има лош ефекат. Да, примећујем да то углавном лоше утиче на односе. Па, и за снове, претпостављам. 

Почињете да гунђате, дете је узнемирено, следећи пут вам неће рећи шта смишља, која му је идеја пала на памет. 

Подсећа ме на терапеута Конија из САД, оријентисаног на решења, и његов став. Када вам дете каже: „Желим да идем у свемир“, једино питање које би требало да му поставите је: „Коју планету ћеш прво посетити?“ Сва остала питања су сувишна.

Како разговарати са тинејџером о сну који делује немогуће

Тинејџер жели да се упише на државни универзитет, ви схватате да не можете да приуштите плаћање школарине, а он можда неће моћи да упише бесплатно.

Како о овоме разговарати? Што је могуће мирније. Важно је свима пружити прилику да се изјасне, а не покушавати да ову велику, сложену тему сведете на неке једноставне одговоре попут „Нема новца – збогом“.

Можете барем размислити о другим могућностима. Стресно је задржати вештину вођења тешког разговора, не говорења: „У реду, то је то!“, не лупања песницом о сто, уздржавања од доношења брзих одлука. То је нешто што родитељима и тинејџерима често недостаје. То јест, наставите да разговарате, питајте, да ли постоје неке друге опције? 

Мислим да је корисно прво пустити њих да говоре, а затим изнети своје гледиште. Генерално, питајте да ли желе да чују ваше гледиште или желе да буду саслушани. Вреди се уздржати од било каквих тврдих ставова. Чврсто рећи „Не, не можеш то да урадиш“ или „Не, то је немогуће“ је помало претерано.

породични психолог Матвеј Берхин

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

https://www-pravmir-ru

У данашњем свету, у ком често доминирају брзина, нестрпљење и површна комуникација, способност да саосећамо са другима постаје драгоцена вештина.

Емпатија – способност да разумемо и саосећамо са туђим емоцијама – не долази „аутоматски“. Као и многе друге вредности, емпатија се учи, и то најпре у породици.

Као родитељи, учитељи и старатељи, ми имамо моћ да речима које користимо свакодневно подстичемо или, нажалост, спутавамо развој емпатије код деце. У овом тексту, сазнаћете које фразе помажу деци да разумеју туђе емоције и понашања, и које изјаве би требало да избегавамо ако желимо да гајимо саосећајну децу.

Уместо критике и умањивања осећања, реците:

1. „Како мислиш да се он/она осећа?“

Ово једноставно питање подстиче дете да размишља о другима. Уместо да само разматра своје потребе и осећања, дете се учи да посматра свет из перспективе другог бића.

2. „Шта можемо да урадимо да му/јој помогнемо?“

Ова реченица не само да развија емпатију, већ и нуди детету прилику да се активно укључи у решавање проблема. Дете се учи да буде корисно, а не да само посматра са стране.

3. „Замисли да се то теби догодило – како би се ти осећао/ла?“

Учење детета да „уђе у туђе ципеле“ једно је од најважнијих корака ка развијању саосећања. Када дете почне да повезује туђе емоције са сопственим искуствима, емпатија се природно развија.

Није емпатија одвојити 3 секунде и 300 динара за слање смс поруке већ одвојити целог себе да би схватили како је бити у туђим ципелама

Фразе које је боље избегавати:

1. „Престани да плачеш.“

Иако можда долази из најбоље намере (или нервозе), ова реченица шаље поруку да емоције нису пожељне. Деца уче да потискују своја осећања уместо да их разумеју и изразе.

2. „Није то ништа страшно.“

Овом фразом умањујемо дететов доживљај. Оно што нама изгледа безазлено, детету може бити јако важно. Ако желимо да нас дете доживљава као ослонац, потребно је да његове емоције узмемо за озбиљно.

3. „Игнориши га/је, то није важно.“

Тиме учимо дете да затвори очи пред туђим поступцима и емоцијама, уместо да реагује и препозна кад је некоме потребна подршка – или када оно само треба да постави границе на здрав начин.

Дајте детету шансу за „поновни покушај“

Уместо да исправљамо дете одмах након грешке, можемо му понудити опцију да „проба поново“. На пример:

„Желиш ли да кажеш то на другачији начин?“

Тако му показујемо да грешке нису крај света, већ прилике за учење и развој.

Речима градимо емпатију

Емпатија није нешто са чим се рађамо – она се гради свакодневно, у разговорима, у начину на који тумачимо емоције и у томе како децу подстичемо да мисле о другима. Наш задатак није да будемо савршени, већ свесни. Свака реченица коју упутимо детету може бити семе из ког ће израсти брижан, саосећајан и пажљив човек.

https://www.detinjarije.com/recenice-koje-pomazu-detetu-da-razvije-empatiju-i-sta-izbegavati/

Чини се да никада као данас није било лако наћи девојку или дечка. Све је прилично транспарентно, комуникација између мушкараца и жена се може одвијати у кафићу, на улици, током изласка или на послу. Слобода је максимално присутна и не постоје препреке за зближавање.

Ипак, велики је број младих мушкараца и жена који имају проблем да нађу партнере. Када и пронађу проблем тек долази до изражаја. Једна од савремених бољки је и страх од везивања или блискости.

Спозобност за блискост је један од најважнијих људских потенцијала. Када та способност није развијена квалитет живота трпи јер је жеља за интимношћу део људске природе. Човек може живети и сам, без било каквог контакта са другим људима. Али, тек у односу са другима човек је у могућности да се оствари у свим својим потенцијалима. Зато је блискост тако важна.

Страх од везивања може бити разноврстан и везан за различите типове блискости. Може се односити на блискост са родитељима, другим члановима породице, са пријатељима или може бити везан за партнерске односе.

Човек који се боји везивања се боји да ће бити одбачен, преварен, повређен. Узроци могу бити различити, некада на први поглед и банални. Однос са родитељима, међуљудски односи у породици, различита искуства са пријатељима или партнерима могу бити основ за страх.

Колико су страхови реални?

Бити одбачен значи бити препуштен сам себи, избачен из неког друштва или односа од ког зависимо. Уколико смо деца или смо неспособни да се о себи сами старамо и задовољимо своје жеље и потребе онда је страх реалан, али ако смо одрасле особе које могу самостално живети онда одбаченост не би требало да буде ,,ужасна“, јер ако ме ти (или ви не желите) то ме неће егзистенцијално угрозити, ја могу и без вас, а сигурно има других који ме желе.

Превара може имати више значења. Једно би се односило на то да након извесног времена схватим да особа која ми значи није онаква каква је била раније, или није онаква каквом сам је доживљавао, било зато што ме је обмањивала или што ја то нисам примећивао, било зато што се променила. Друго значење може бити у вези са сексуалном или емотивном преваром, тј. прељубом. Свака од ових варијатни може као последицу имати осећање преварености, тј. изневерености. Поверење које смо некоме указали изиграно је, тачније особа којој смо веровали испоставила се недостојном нашег поверења.

Повређени можемо бити физички и емотивно. Страх је углавном везан за емотивно повређивање, тј. за осећање бола које се јавља у ситуацијама у којима се догађа нешто што је за нас неповољно, а више или мање је у вези са понашањем друге особе.

Било како било, блискост са собом носи и одређену дозу ризика. Људима који се везивања плаше, између осталог, потребно је да прихвате тај ризик. Непријатна осећања и нежељени развој догађаја у односу блискости јесу могући, али не смањују квалитет живота толико колико га смањује недостатак блискости.

аутор: Филип Стојковић

извор

Идеја о блискости, поготово блискости у партнерским односима, као стапању два бића у једно прилично је честа. Свако одступање од те слике у релном животу води проблемима у блискости, осећању да љубави нема, да блискости нема. То је идеја о симбиотском односу као ,,правој блискости”.

Такав однос блискости сви смо једном имали, као врло мали. Са родитељима, превасходно са мајком, свако дете има однос симбиозе. Потребе детета нису одвојене од потреба мајке, али и обрнуто, потребе мајке исте су као и потребе детета, јер се мајка одриче задовољења оних својих потреба које нису у сагласности за потребама детета. Нпр. када се мајци иде у провод, а дете јој је врло мало, она то не може урадити ако се претходно није у потпуности побринула за све дететове потребе, а онда и нашла замену која ће исто то радити у њеном одсуству.

То је сасвим природно и од пресудног значаја за развој детета, јер не само да тиме оно добија задовољење својих примарних потреба као што је храна, већ добија и задовољење потреба за блискошћу, сигурношћу, да је неко ту за њега и да га неће оставити.

Али, када одрастемо тога више нема. Нема више особе која ће то за нас радити. Уколико одвајање од мајке у детињству није прошло ,,баш најбоље”, уколико је дете то проживело као изразито негативно и болно искуство, тежиће ка томе да нађе другу особу са којом ће тај свој првобитни нарушени однос разрешити и своје ,,ране” зацелити.

Преокупирани стил везивања је онај који доводимо у везу са немањем граница у блискости. Одликује се потребом за константним контактом. То изгледа тако што партнери увек и свуда иду заједно, све раде заједно, када нису заједно, рецимо када су на послу, онда су константно у комуникацији путем фејсбука, vibera, смс порука итд.

У таквом односу партнери, или један од њих константно мисле о оном другом и траже да буду у константном фокусу свог партнера. Свака индивидуалност у таквим односима се негира, брише или макар ,,гура под тепих”. Али пошто сви имамо и неке своје личне потребе то је на дуге стазе неодрживо. Такође, особе које немају оптималну дистанцу у блискости другима могу изгледати као ,,давежи”, имају утисак да их ,,гуше”, да им не дају простора, а сами пате када им пажња, време и иста врста посвећености није узвраћена. Врло често, наилазе на људе који имају супротан стил везивања, који називамо избегавајућим. Избегавајући стил везивања се огледа у превеликој дистанци, у немогућности да се блискост изгради, они желе блискост али је и не желе. Тада настаје права патња, јер једна страна ,,јури” а друга ,,бежи.

Оптимална дистанца у блискости значи да су обе стране различити људи, са својим идентитетима, потребама, жељама, тежњама, да обе стране имају право на неко своје време, само за себе, или за друге људе, да могу функционисати и осећати се вољено и онда када нису заједно, да не морају увек бити ,,на дохват руке”. У односу у ком постоји оптимална дистанца људи се могу развијати и сазревати јер имају за то простора. Али, за све то неопходно је да људи имају способност да буду сами, да умеју сами да проводе квалитетно време, да се брину о својим потребама, да им може бити добро и без других. Тада други више није потреба, није неопходан, губи се потреба за стапањем са другом особом и губљењем себе. Тада други постаје жеља да се већ добар и квалитетан живот учини још бољим и квалитетнијим, а однос постаје простор и полигон где обоје могу да раде на свом личном и заједничком расту, развоју и индивидуацији.

Аутор : Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2019/02/18/bliskost-i-optimalna-distanca/

Тешко је разумети мисао која је водила Министарство просвете да за пробни матурски испит одреди интервал од седам дана када се то има реализовати. Фиксирана је само математика, 25. 4, а српски и изборни од 23. до 30, како коме одговара. Зашто је само математика тачна, а остало од слободне воље и расположивог времена? Бесмислено је тумачити, а званичног објашњења нема, уколико га је и могуће наћи у рационалној форми.

И онда је већина школа започела тестирање већ 23. и 24, са свим оним што је за овај посао потребно урадити. Припреме простора, формирање документације, изнова обуке за дежурне наставнике, а све ради регуларности. Нарочити надзори су ту да утврде да ли је школа поступила по свим правилима. Деца су упозорена да је пробна матура битна јер треба проценити степен постигнућа, открити слабе тачке у знању и систему, увежбати целу процедуру пре правог испита. Наставници прегледачи су обавештени да ће званично упутство за преглед добити тек 30.4. јер се чека да све школе заврше тестирање, дакле, чека се крајњи рок за реализацију. Опет ради регуларности.