Пацијент Вукашин Црнчевић (19), који је тешко повређен након пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, 1. новембра прошле године, како је за Nova.rs потврђено из више извора, преминуо је од последица повреда на Војномедицнској академији у Београду.

Вукашин је почетком године пребачен из Универзитетског клиничког центра Војводине у Новом Саду, на Војномедицнску академију, како су писали медији, на захтев мајке.

Након што је смештен на ВМА, био је у тешком стању, али стабилно, како су тврдили лекари.

Последних неколико недеља је због комплексности повреда и општег стања лечен у Јединици интензивне неге Клинике за анестезиологију и интензивну терапију ВМА.

„Опште стање пацијента је стабилно, али тешко и непромењено у односу на дан пријема у ВМА. Пацијент се свакодневно разматра конзилијарно на основу чега се спроводе мере лечења“, писало је у саопштењу ове здравствене установе крајем јануара ове године.

Ђаци и наставно особље Средње школе „Светозар Милетић“, коју је Вукашин похађао, као и грађани Новог Сада, окупили су се испред школске зграде како би одали почаст настрадалом младићу.

На згради Економске школе у Новом Саду истакнута је црна застава, а на вратима је постављена умрлица.

https://nova.rs/vesti/drustvo/16-zrtva-pada-nadstresnice-u-novom-sadu-vukasin-19-preminuo-od-posleda-teskih-povreda-na-vma/

Нова акција добровољног давања крви биће одржана у суботу 22. марта 2025. године у храму Светог Преображења Господњег на Видиковцу, од 9 до 14 часова. Позивају се сви који су у могућности, да учествују у овом човекољубивом делу и, дарујући крв, помогну нашој потребитој браћи и сестрама.

Извор: Радио "Слово љубве"

Као родитељи, ми смо задужени за свакодневни живот своје породице, од распореда догађаја и обавеза за целу недељу до игре и одмора. Правимо структуру и ритам дана, често хаотичне распореде што неминовно слуђује и најидеалнију породицу.
Деца су најсрећнија и напредују када имају времена и простора да истражују свој свет, без превише ограничења.
„Превише“ је огромно и стресно, било да је у питању превише ствари, превише информација, превише активности, превише избора, или то да превише брзо јуре са једног задатка на следећи, без тренутка да се опусте и играју. Превише задужења може угрозити дете и довести до непотребног стреса код куће и у учионици.
Поједноставите рутину детета и смањите гомилу информација и активности. Али и играчака – ово може да помогне да деца буду мање агресивна и деструктивна.
Када поједноставите свет свог детета, правите простор за позитиван развој, креативност и опуштање.
Најлакши начин да започнете је у кућном окружењу. Смањите количину играчака и повећајте њихову пажњу и њихов капацитет за игру.
Очистите понешто од нереда.
Када рашчистите, фокусирајте се на играчке које ваша деца воле и која им држе пажњу дуже време. Често, омиљене клинцима су једноставне, класичне играчке без много звона и пиштаљки – плишане животиње, лутке, Лего коцке, возови и аутомобили, костими за пресвлачење, као и материјали за прављење и креирање.
Смањити и број књига, оставите само фаворите па после с времена на време вадите понеки примерак за ново читање.
Нека пауза буде приоритет.
Друга област у којој треба да направите измене је распоред дневних активности: деца воле кад знају шта очекују сваки дан. Ваш ритам не мора да буде строг, али нека буде предвидљив – нека се зна кад је време ручка а кад је време за игру.
На тај начин, помажете породици да се опусти и да се не осећа као да је стално у покрету. Деца која имају много ваннаставних активности се осећају хаотично, јер немају слободног времена потребног за креативну игру и истраживања. Тек када поставите ефикасна временска ограничења, ви ћете помоћи свом детету да научи да пронађе радост у садашњем тренутку.
Као родитељ „такси“, вероватно се ни ви не осећате опуштено. Укидање само једне или две активности вашег детета даје им слободу да се играју и истражују, али и времена да стварно вежбају и фокусирају се на активности које стварно воле.
Смањење физичког нереда, постављање предвидљивих ритмова и поједностављење активности има предности првенствено за родитеље. Поједностављењем, можемо да се концентришемо на праве вредности, не само да трошимо дане реагујући на све оно што свет баца на нас.
Поједностављивање је процес који траје, није нешто што може да се заврши за једно поподне или викенд. Потребно је време да се смањи количина ствари, промене навике и развијe нови ритaм. Није лако променити правац када се цела породица креће брзином светлости. Почните полако, са малим изменама и фокусирајте се на оно што желите да буде ваш породични живот. У таписерије детињства уткајте заједничке нити у којима ћете сви уживати: Породичне вечере, шетња кроз природу, читање заједно пред спавање, палачинке суботом ујутру… Једноставност је кључ за избегавање оног „превише“. Само тако деца могу да препознају ко су заиста и шта заиста желе.

https://zelenaucionica.com/redukujte-aktivnosti-smanjite-informacije-pojednostavite-im-zivot-i-imacete-srecnu-decu/

Фобична заблуда је озбиљан проблем који може постати не само опасна за психу особе, већ може претити и смртном опасношћу.
О томе како овако сложене ситуације решава Ђорђо Нардоне, италијански психолог и оснивач краткорочне стратешке психотерапије (КСТ), можете видјети у случају представљеном у наставку.
Стигли су из малог града са југа, послао их је њихов породични лекар, након што су били приморани на психијатријско одељење које није имало терапеутски ефекат, већ је само погоршало ситуацију. Родитељи и њихов седамнаестогодишњи син су сели, син у средини, веома мршав, изможден и блед, погледа упртог у мајку. Мајка је, у стању узнемирености, почела да говори док је отац изгледао очигледно изнервиран. „Професоре, очајни смо, мој син не једе нити пије недељама. Дајемо му инфузије да би остао жив… Одбија сву храну јер мисли да отац жели да га отрује и да ја нисам у стању да га заштитим од њега…
Лекари му већ месецима дају много лекова, али се ништа није променило, једино што захваљујући љековима успевамо да га натерамо да узима храну… Док је жена објашњавала мучну ситуацију, отац је махао главом, а син се држао укоћено, напето, нагнут према мајци, леђима окренут оцу. Прекинуо сам излагање махањем руке окренуо сам се младићу и рекао: „Опростите, једно питање… Али ако ваш отац хоће да вас отрује, то значи да хоће да вас убије, па ако не једете и не пијете док не умрете, ви играте његову игру…” Младић је скочио на столицу и узвикнуо: „Нисам размишљао о томе… али како да спречим да отров уђе у моју храну или пиће?”
– „Па”, приговорио сам, „требало би да знате да су кроз историју због страх од тровања владари увек користили помоћ дегустатора, који су на сопствену одговорност тестирали све што је господар јео.
Младић је спремно одговорио: „Али ја немам дегустаторе… Моја мајка би можда могла да буде, али ја не желим да она умре уместо мене…”
– „У праву си, ценим твој племенити дух, али морам да приемтим да ниси размишљао да бисмо од твог оца могли да направимо оног који ће пробати твоју храну пре него што је поједеш… тако ћемо тровача ставити у ситуацију отрованог.”
– „Бриљантно!” – узвикнуо је младић уз самозадовољан осмех. „Тако ћемо му везати руке… Али ко може да убеди мог оца, који ме толико мрзи, да уради такву ствар?
– „Пошто је овде, могу покушати.”
Затим, окренувши се оцу, који је био сведок нашег задивљујућег дијалога, упитао сам: „Да ли сте вољни да урадите ово за свог сина?”
– „Ја бих за њега бос до месеца ходао… Наравно да могу, ако ће му помоћи!”
Договорили смо све детаље и процедуру коју је требало испоштовати, а док смо све ово припремали, отац и син су се гледали и говорили са очигледним непријатељством.
Неколико дана касније, позвао ме је њихов доктор и рекао да се очигледно догодило чудо: младић је наставио да једе и више није гледао на оца као свог тровача. Рекао сам му да ништа чудесно није урађено, осим примене специфичне терапијске технике, односно: ставити се у перспективу фобичне заблуде, открити њену логику, и захваљујући томе преоријентисати феномен са његове „разумности” на еволуцију, развијање, што ће га учинити не неприлагођеним већ ефективним и функционалним. Као што је Кларк рекао: “Технологија, када је довољно напредна у својим ефектима, не разликује се од магије.” Као што искусни лекари добро знају, у случајевима адолесцентног „психотичног излета”, ако се фобична заблуда може разбити, она се брзо распада и најчешће се не понавља. То је као дизање у ваздух палате која је минирана у темељима. Ако, се пак, не успе у овој тешкој операцији, заблуда се обично радикализује и постаје прави психотични поремећај.

Ђорђо Нардоне „Књига о фобијама и њиховом лечењу” (Nardone – Il libro delle fobie e la loro cura)

https://poznajsebe.wordpress.com/2025/03/02/otac_hoce_da_me_otruje/#more-5791

ПИТАЊЕ
 „Четворо нас је у породици, од тога су две прекрасне девојчице. Старија ћерка напунила је две године ове јесени, а млађа ћерка рођена је летос. Проблем, или боље речено изазазов са којим се суочавамо, јесте да старија ћерка удара млађу сестру. Понекад су ти ударци толико јаки да беба заплаче. То се догађа готово свакодневно, а додатно се погоршало за време путовања пре месец дана. Након што је млађа ћерка напунила пет месеци и бива све активнија, проблем постаје све већи. Ударање се често догађа док се ћерка доји, седи мајци у крилу или лежи на простирци на поду – тада старија ћерка „напада“ млађу; чешће се то дешава док отац није код куће (он увек долази кући касно послеподне). С обзиром на то да је старија ћерка још увек мало дете ми разумемо њену љубомору, али не можемо да прихватимо њено понашање. Покушали смо да јој говоримо „не!“ или „то није дозвољено“. Такође, покушали смо да јој објаснимо да то боли њену млађу сестру и да је растужује. Нисмо је кажњавали ни на који начин. Када смо строги према њој, она се расплаче или још једном удари млађу сестру. Покушала сам неколико пута да не обраћам пажњу на њено понашање, али осећам да то није у реду. У исто време старија ћерка ми и каже када је ударила млађу сестру, иако сама то нисам видела. Навикла је да оба родитеља сву пажњу посвећују само њој и очигледно је да има потешкоћа приликом прихватања чињенице да је наша пажња сада усмерена и на млађу ћерку. Покушали смо да се поделимо како бисмо старијој ћерки пружили више пажње и времена. Пре овог проблема никада нисмо морали да будемо посебно строги родитељи. Шта можемо да учинимо другачије како бисмо је зауставили? Да ли је реч само о пролазној фази?“
Родитељи
ОДГОВОР
Кажете: „Навикла је да оба родитеља све своје време проводе са њом и да очигледно има потешкоћа приликом прихватања чињенице да млађа ћерка такође узима део пажње. Покушали смо да се поделимо како бисмо пружили старијој ћерки више пажње и времена.“ То је лепа замисао, али је нажалост неизводљива. У овом конфликту реч је о нечему што је много више од посвећивања довољно времена и пажње вашем детету. Оно што се догађа кад постанете брат или сестра јесте да доживите изненадни губитак. Ваша ћерка је једноставно изгубила 50% свега онога што јој је било дозвољено од вас цео њен живот. У свету одраслих можемо да пронађемо сличности са ситуацијом у којој би Ваш супруг једног дана дошао кући са новом женом, и затражио од вас троје да од сада живите заједно, срећни у заједничкој љубави и разумевању.
Реакција ваше старије ћерке је агресија, или боље речено коктел од туге, жалости, љутње и осећања да више није вредна, што исказује кроз агресивна понашања, физичка или вербална. Оно што се чини као парадоксално – заправо је логично. Деца сарађују са родитељима тако што копирају њихово понашање и чине све што могу да би се прилагодили њиховим потребама и жељама – свесним и несвесним.
Током трудноће са млађом ћерком ваша ћерка је била окружена родитељима и другим одраслим особама који су изражавали весеље, љубав и срећу у ишчекивању новог члана породице. Она је покушала, што је више могла, да осећа те емоције, иако је њена могућност да схвати и замисли живот са млађом сестром врло ограничена. Када су ишчекивања након рођења сестре прерасла у отворено исказивање радости, среће и љубави, она је покушала да сарађује и са тим осећањима. Вероватно да је у томе била и подстицана од стране родитеља, бака, дека, пријатеља и суседа који су долазили у посету током првих дана и недеља. Јединствена порука коју су они својим понашањем исказивали јесте: ово је права срећа и ми сви волимо бебу!
Колико год да је сва та љубав и брига дар за новорођенче, у исто време оне отежавају живот старијем детету. Она осећа велику потребу да осећа исто то што осећају и одрасли, али истовремено осећа нешто нико други не осећа у том тренутку – осећај губитка.
У својој првој години живота осећала је вашу присутност, емпатију, пажњу и спремност да одговорите на њене потребе и жеље, као и на њену љубав. Сада, од‌једном, она добија све мање тога и то још мора да дели са бебом, стога се и пита да ли је још увек вољена.
Њена озбиљна дилема је у томе што је доживела велики губитак, а чини јој се да нико осим ње то не примећује. Из тог разлога са својим губитком мора да се носи сама. Већина деце то и успе кроз неколико месеци, иако се често опомињу да су љубоморна, док се њихова понашања „исправљају“ или се прекоревају.
Кажете: „Покушали смо да јој кажемо ‘не!’ или ‘то није допуштено’. Такође, покашали смо да јој објаснимо да то боли њену млађу сестру и да је растужује. Обраћали смо јој се строгим гласом, али осим наведеног, њено понашање није имало друге последице. Као и, Кад смо строги са њом, старија ћерка се расплаче или још једном удари млађу сестру.“ Када родитељи кажу деци ствари које су или бесмислене или неповезане са оним што дете заиста доживљава, и притом покушавају да промене боју гласа у строжији – то неће помоћи. Напротив, потврдиће дететову идеју да га родитељи више не воле и да нешто није у реду са његовим/њеним осећањима. То у мозгу детета значи: „Нешто са мном није у реду!“ То је разлог због чега се узнемири и плаче и зато понавља своју поруку у нади да ћете је схватити.
Кад би двогодишњакиња од‌једном била довољно елоквентна да изрази своју егзистенцијалну ситуацију речима позвала би своје родитеље да седну заједно са њом и да обрате пажњу. Рекла би нешто слично овоме: „Знам да је моја сестра вама сада најважнија и то је, што се мене тиче, више или мање у реду. И мени се она чини дивном и вредном љубави, и радујем се дану када ћемо моћи да се она и ја заједно играмо. Међутим, моја највећа брига тренутно је то да не знам да ли ме волите још као што сте ме волели пре, и осећам се очајно и бесно због тога. Може ли неко од вас, молила бих вас, да ми помогне са овим проблемом, јер не желим да будем дете које вам се не свиђа.“
Нажалост, двогодишњаци нису у могућности да владају језиком толико добро и зато не могу користити малене мишиће уз своје гласне жице. Још годину-две морају да користе своје велике мишиће како би другима освестили своју бол, фрустрације и жеље. Нису им потребни родитељски исцрпљујући и немогући покушаји да надоместе њихов губитак. Потребно им је уважавање.
Као алтернативу исправљању понашања, оптуживању и прекоравању, често предлажем да се овим питањем позабави отац. Разлог је следећи: већина очева пролази слично искуство кад се роди њихово прво дете – на топ 10 листи њихове партнерке од‌једном спадају са прве на другу позицију – без икакве могућности да ће де се врате на претходно место.
Одрасли мушкарац и отац у оквиру неколико месеци схвата да постоји значајна разлика између мајчиног осећаја љубави према детету и љубави коју осећа према свом мужу или партнеру, тако да осећај љубоморе обично и нестане. За двогодишњу старију сестру то није исто. Она мора да дели исту врсту љубави са другим дететом. Она не размишља на исти начин, већ се поистовећује са акутним осећајем губитка.
Оно што јој је потребно јесте то да је тата узме у своје крило или да је одведе у шетњу и каже јој нешто слично овоме: „Разумем да се осећаш као да би најрадије ударила млађу сестру, иако ти се свиђа. И ја се понекад осећам исто тако. Не осећам жељу да је ударим, али ми смета што она узима толико маминог времена и енергије. Али можда је најбоље да се сви навикнемо на то. Да ли је то теби тешко или си само тужна што више немамо толико времена за тебе као што смо имали раније?“ Ово мора да дође директно из срца! Уколико није искрено и аутентично, а изречено је само као вид стратегије против агресивног понашања, неће деловати. Када је заиста искрено и долази из срца, чини чуда – наручито ако отац неколико дана касније каже својој жени: „Ја ћу да се побринем за бебу следећих неколико сати тако да вас две можете заједно да одете у куповину. Видим колико недостајете једна другој.“
Након отприлике једне недеље старије дете обично престаје са агресивним понашањем и уместо тога започиње да поставља личне границе. Помоћу овога је научило да су личне дилеме добродошле у породици и да се осећа сигурно приликом обраћања родитељима кад осећа било какву бол, физичку или емотивну. Кад год се ваше дете „лоше“ понаша покушајте да то схватите као његов начин сарађивања са вама и тако ћете научити не само нешто о свом детету него и о самима себи.

Јеспер Јул

https://familylab.rs/rivalstvo-medu-sestramabracom/

За почетак замислите да сте били на крстарењу. Догодио се бродолом. Само сте Ви преживели и доспели на острво негде усред океана. На том острву има хране и воде у изобољу. Има довољно дрва да се грејете уколико будете потребно и довољно прућа да себи направите колибу. Али, нема других људи, нити животиња и не постоји никаква могућнуст да ћете икада више икога видети. Ви сте сами на острву за које нико не зна и никада више нећете моћи да ступите у контакт са другим људским бићем. Колико година ћете живети? Први број који Вам падне на памет је сасвим довољан. То је циљ ове вежбе.

Не постоје прави, добри или погрешни одговори. То су ваши лични одговори. У зависности од тога колико вам је близина других важна и у зависности од тога у којој мери сте свој капацитет за самоћу изградили толико ћете моћи и да преживите.

Квалитет живота нераскидивно је везан за однос са људима. То значи да ће нам живот бити утолико квалитетнији уколико су односи са важним људима задовољавајући. Важни људи могу бити партнери, деца, родитељи, пријатељи, родбина, учитељи, колеге, послодавци, сви за које сами одлучимо да су нам важни.

Самоћа

Али то што су нам други важни не значи да су нам неопходни, тј. да без њих ни један тренутак живота не може бити леп. Као што је време са другима важно тако је и самоћа важна за квалитет живота. У самоћи се можемо посветити себи, контемплирати, медитирати, молити се, планирати, одмарати… могућности је безброј. Осамљивање је начин на који себи посвећујемо време.

Неки људи не могу да издрже самоћу, тешко им је када су сами, када нема других у близини. Могу осећати страх, тугу, празнину, могу се осећати и депресивно услед усамљености. За њих су други потреба без које се не може. Искуства самоће могу бити болна и тескобна, зато ће се трудити да што више буду окружени људима.

Постоје и људи који не могу са другима. Имају осећај да их други ремете, гуше, одузимају драгоцено време, досађују им. Више воле када су сами и сматрају да им присуство других само умањује квалитет живота. Обе су варијанте само две стране истог новчића, једни самоћу не подносе, други је обожавају.

Усамљеност

,,Ако си усамљен када си сам, у лошем си друштву.“ каже Сартр. Ја бих додао и другу варијанту – ако си усамљен када си с другима, у лошем си друштву (или си можда и лош друг).

Правило је да где год постоји вишак ту се налази исти толики мањак. Ако је присуство других неопходност (вишак), сигурно је да постоји и мањак – мањак вере у себе, мањак самосталности. Ако је самоћа неопходна, онда је мањак у односима са другима, у могућности да се буде близак. У оба случаја блискост недостаје, са собом или са другима а управо то јесте усамљеност – немогућност да се са важним људским бићем подели интима, неки унутрашњи садржај, осећање, мишљење, жеља, план…

Ту усамљеничку празнину неће (јер не може) попунити ни безброј различитих људи, ни безброј сати проведених са људима. А ни у супротној ситуацији, бег од људи у самоћу неће залечити усамљеничку рану насталу у односу са људима који није био испуњавајућ.

У обе варијанте неопходно је да недостатак или мањак буде надомештен, да празнина буде попуњена, али не квантитетом односа већ квалитетом. Неће мноштво сати ни мноштво људи моћи то да надоместе ни да попуне. То се може учинити само квалитетним односом са другима, а најпре са собом. Блискост се не мери бројем него пуноћом. Блискост значи бити способан за интимност и време са другима, али и способност за интимност и време са собом у самоћи, без осећања усамљености.

Аутор : Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2018/11/20/samoca-i-usamljenost/

У Светом Писму постоји израз, који се у довољно широком смислу односи на брак: „а жена да се боји свог мужа“ (Еф. 5:33). Овде, у речи „боји“, свако може да види одраз владајућег положаја мушкарца у друштву првог столећа. Али ипак, уважење према другом човеку, као личности, не представља закономерну супериорност тог човека, на кога се оно односи. Уважавање се пре свега изражава према Богу, а пошто су Бог и Његова творевина тесно повезани, онда се уважавање, такође, односи и на творевину. О сличном уважавању према другом животу је учио и Алберт Швајцер. Значи да је то дужно уважавање према онима, који су створени по лику Божијем. Уважавање мора бити онакво, какво муж показује према својој жени, ако је „воли као и себе самог“ (Еф. 5:33).

Иако се уважавање према људима мора изражавати у свим односима, оно се посебно пројављује у браку, где се двоје спајају у једну целину, као што је речено у Светом Писму „и биће двоје једно тело“. Без узајамног уважавања, то јединство може да се испуни мржњом.

Поновно оцењивање брачних веза – то је заправо поновно оцењивање узајамног уважавања супружника у средњем добу. Породични живот се разликује у сваком конкретном браку, али међусобно уважавање супружника је кључни аспект који се тиче њиховог породичног живота.

Као прво: постојеће неслагање међу супружницима мора бити превазиђено, уколико је то неопходно. Уважавање – то је када супружници виде једно у другом личност, уникатност тог човека, с његовим чарима и особинама које га издвајају од неког другог човека, а не формално испуњавање породичних обавеза. Уважавање је основа радости, када је други човек поред тебе; уважавање – то је покретачка сила за супружнике, да би све радили заједно с радошћу.

Као друго: уважавање према супружнику – то је наш труд да поправимо однос према оном, ко има директан утицај на наша осећања и бриге. Уколико постоје некакви проблеми у односима, и ви желите да поправите стање ствари, онда, у том случају, дијалог може бити одговарајуће средство за то.

Као треће: Уважавање према другоме означава да ја прихватам његове недостатке у нашим односима, као нешто што је тако, али то не искључује критику из оправданих разлога. Уколико нас наш перфекционизам принуђује да се много озбиљније односимо према недостацима другог, онда губимо осећај радости, и у том случају постоји велика опасност да нас наша надменост учини грубим.

И као последње, међусобно уважавање супружника значи, да ми чинимо врло важне кораке у средњем добу, као да сређујемо „старе плоче“ које су се накупиле током прошлих година, и које нам сметају да отворимо нову страницу у нашим односима. О. Балзак је рекао да: „брак мора стално да одолева звери, која га разара, а њено име је - навика“. Средње године – су време испитивања нових ствари у вашем браку, надвладавање отпора према променама, време када се „све верује, свему се нада“ (1Кор. 13:7). Све је у вашој моћи, уколико желите да ваш брак постане нова творевина.

Брак – то је некакав „тандем“, чијем ће развоју доприносити заједничке одлуке и расуђивања у вашој породици. Слушајте пажљиво једни друге! Свакодневно незадовољство унутар породице је узрок тога, да супружници не чују једно друго. Заједничким разматрањем могућности ваше породице, можете донети такве одлуке, које нико од вас двоје не би могао да донесе сам. Уколико је одлука донесена заједнички, онда је вероватније да ћете заједно и да почнете њену реализацију. Ваше заједничко расуђивање је пут до тога, да се суштински зближите међусобно. Заједничко расуђивање је веома важан „ероген“ у супружничким осећањима. Брачни пар мора свом браку да посвећује сво своје време, снагу и свакојаке почетке, да би и даље подржавали јединство породице, па чак и када деца напусте родитељски дом. Захваљујући отвореном дијалогу о деликатним питањима, можда ћеш у себи осетити некакав „одбрамбени“ став. Уколико си ти као и већина нас, онда можеш очекивати да ће се и у теби појавити то „одбрамбено“ стање. Оно обично затвара та наша најосетљивија и непомирљива места. Али када смо тога свесни, онда у нашој вери можемо наћи извор, који ћемо супротставити том нашем „одбрамбеном“ ставу.

о. Филотеј Фарос  (одломак из књиге „Половина пута“)

извор

Постоје тренуци код сваког од нас када осећамо да „треба да разговарамо“. Искрено. О нечем важном, болном или узнемирујућем. Али уместо да почнемо, ми одлажемо. Чекамо „бољи тренутак“ који никада не долази.

Говоримо себи да то није толико важно, да можемо још мало да сачекамо. И као да се невидљива омча стеже у нама – напетост расте, а однос са особом се постепено мења, и то често не на боље.

Зашто је тако тешко рећи шта заиста осећамо?

Страх. Најједноставнији одговор, који је уједно и најтеже прихватити.

Бојимо се. Бојимо се да нећемо бити схваћени. Да ће нас осудити, да ће разговор прерасти у свађу. Понекад је сама помисао да морате да изразите своја осећања речима застрашујућа. Лакше је ћутати. На то смо навикли.

Ћутање ретко решава проблем.

Оно може да замаскира проблем, да створи илузију спокојства, иако у том спокојству увек постоји скривена забринутост. Знамо да проблем није нестао. Чека, расте, претвара се у терет који постаје све теже подношљив.

То се дешава у односима са вољеним особама, када бисте желели да кажете: „Недостаје ми твоје пажње“, али уместо тога промрмљамо у себи: „Све је у реду“. Или на послу, када треба да поставимо границе, а ми уместо тога пристајемо на додатне уступке како не бисмо разочарали свог шефа или колегу. И онда остајемо сами са осећањем неправде и огорчености.

Искрени разговори не само да могу учинити да разјасните ситуација. Они вам прилику да се међусобно зближите.

Да, није лако. И да, понекад су последице непредвидиве. Међутим, када одлучимо да кажемо шта нас мучи, постоји шанса да нас други човек чује. Постоји шанса на разумевање и то обострано.

Не морамо бити савршено припремљени за овај корак. Али обавезно треба да почнемо са оним што осећамо.

Не треба осуђивати другог или очекивати да ће нас друга особа одмах разумети на пола речи. Реците онако како јесте: „Важно ми је да попричамо“, „Осећам се збуњено“ или чак: „Бојим се да ово кажем, али желим да ме чујеш“.

Наравно, друга особа можда неће реаговати онако како бисмо се надали. То је ризик. Али зар ћутање не носи и већи ризик? Оно нас дели, ствара јаз тамо где би могао бити мост.

Тешки разговори се не дешавају случајно. То је избор. Избор који можемо направити за себе, ради искрености, да више не носимо тешке речи у себи. Па чак и ако је страшно, запамтите: сваки такав корак је корак ка лакшем и слободнијем животу, без бежања од онога што је важно.

https://www.b17.ru/article/504344/

https://poznajsebe.wordpress.com/2024/12/27/otvoreni_razgovori/#more-5696

Умеће родитељства је одувек било тешко, и повремено емоционално узнемиравајуће. Пре 60 година, када сам ја рођен, родитељи су имали један важан извор подршке који је долазио из спољног света – јединствени морални консензус у друштву. Постојале су општеприхваћене „методе“ од којих је већина била неуспешна у погледу очувања менталног здравља, али зато су биле врло успешне у стварању углавном тихе и послушне деце, како би се на тај начин удовољило захтевима индустријског друштва којем је требало послушних и покорних радника. У последње две деценије услови у којима се деца васпитавају су се променили радикалније него икада у нашој историји.

 Наука, поготово неуронаука, пружила нам је мноштво нових информација о деци, о њиховим могућностима, ограничењима, развоју и емоцијама, као и о њиховој егзистенцијалној добробити. Откривено је колико је важан квалитет односа између детета и родитеља, са посебним нагласком на „субјект-субјект однос“; Системска теорија је општепризната као најсвеобухватнија теорија у погледу анализе и залечења породичних сукоба, као и када су у питању проблеми личне природе.

 Скуп заједничних вредности и морални консензус више не постоје, што значи да су родитељи изгубили много подршке која долази из спољног света. Педагогија је покушала да надомести тај губитак, али будући да се природа професионалне педагогије у основи разликује од приватног васпитања деце, покушај је био безуспешан. Данашњи родитељи су суочени са огромним задатком да постану „родитељи изнутра“. Последице таквог захтева се манифестују на такав начин да се већина младих родитеља осећа несигурно, и сасвим је разумљив њихов вапај за методама у васпитању. То нас суочава и са првим важним питањем: Да ли је сврха метода да залече родитељску несигурност, или да деци омогуће здраво детињство? Друго и кључно питање је: Уколико једна или више метода из „приручника“ заиста успеју да учине да се родитељи осећају сигурније, да ли то такође значи да ће родитељи успети да осигурају најбоље услове за стварање и одржавање менталног здравља своје деце?

 У последње две деценије скандинавска деца су почела да проводе приближно 26000 сати свог детињства у педагошким институцијама које су у обавези да похађају. Те институције су професионалне и сходно томе развијају и низ методолошких дисциплина намењених разним облицима учења. Њихова методологија у погледу личног и друштвеног развоја појединачног детета, као и методологија вођења група, још увек је примарно базирана на правилима и прописима, док је циљ често само послушност и одсуство сукоба. Дуготраније последице оваквог начина тек треба да се истраже.

Већина метода у родитељству које су тренутно на „тржишту“ имају своју основу у бихевиоралној психологији. Њихови главни „састојци“ су регулација понашања, позитивно поткрепљење, итд. Иако је све модернизовано и хуманизовано (сходно томе се користимо блажом терминологијом), базу још увек представљају Павловљеви експерименти у којима се жељено понашање код паса награђује кексом, док се супротно понашање кажњава струјним ударом. То је, могли бисмо рећи, старо вино у новим боцама, тј. хранљиве вредности су остале исте.

Моји приговори овим методама су сажети у следећем:

 Када између родитеља и детета постављате методу тада сте установили однос сујект-објект, у којем је дете објект. Научници као што су Даниел Н. Стерн, Петер Fonagy… заједно са већином ноуробиолога и неуропсихолога нам говоре да је оваква врста односа знатно удаљена од оптималног односа како у погледу добробити и развоја детета иродитеља, тако и у погледу квалитета њиховог односа. Више од педесет година клиничног искуства у породичној терапији нам говоре исто.

 Методе имају за циљ да произведу код детета понашање које се од стране родитеља/школе или других одраслих особа дефинише као „добро“. Према томе, нежељено понашање може се слободно елиминисати, што је у супротности са 99% наших открића у проучавању и у раду са породицама које имају проблеме. Наша сазнања говоре да су изузетно узнемиравајућа и/или девијантна понашања једноставно симптоми дисфункционалног система. Циљ одраслих данас је врло сличан оном пре 60 година: послушност и одсуство сукоба. Главна разлика је да се уместо физичког и психолошког злостављања сада користи моћна манипулација. Овај процес нарушава емотивни и егзистенцијални интегритет деце.

 Из искуства знамо да што се више нарушава интегритет људског бића, оно ће се више прилагођавати захтевима и очекивањима. То значи да су такве методе осуђење на „успех“, као што је то успевало генерацијама пре када је у питању употреба насиља.

За многе од ових метода се тврди да су „утемељене на доказима“. Када погледате студије које пружају те доказе, схватићете да су слабог научног квалитета, тј. да су изведене и написане од стране „уверених“. Њихов такозвани успех мери се на краткорочној основи: Да ли је нестало нежељено понашање деце и јесу ли родитељи мање фрустрирани? Ја још чекам независну студију која би се бавила дугорочним последицама таквог приступа које ће се манифестовати на животни квалитет, на квалитет односа (на друштвеном и личном нивоу) и на квалитет родитељства, а то ће се догодити када деца која су била изложена овим методама напуне 45 година.

Захтев за методама које се „темеље на доказима“ примарно је политичке природе. Цело подручије родитељства и педагогије у овом тренутку је веома хаотично, тако да су политичари (као и стручњаци) у искушењу да пронађу подршку и алиби у „науци“. „Утемељено на доказима“ постало је исто као и „исправно“ или „добро“ – без даљих питања! Проблем са алтернативним приступима који су утемељени на искуству и практичним схватањима међунаучне и интердисциплинарне праксе јесте да не могу да буду лако „доказани“, будући да одбијају да произведу поједностаљене методе. Могу да разумем родитеље који због осећаја изгубљености и несигурности траже сигурност у једноставним методама – у сваком смислу те речи. Такође, могу да разумем зашто је политичарима и администрацији много лакше да прихвате концепт у којем им фраза „утемељено на доказима“ осигурава алиби. Оно што ја не могу да разумем јесте да стручњаци који знају, или би требало да знају боље, такође одобравају и подстичу стратегије у којима се само уклањају симптоми, али се не јачају и не развијају односи који су утемељени на љубави унутар породице, нити се јача здрав лични и друштвени развој детета. Уместо тога, задовољавају се идејом да те методе „делују“. Добро је позната чињеница да све такве методе увек делују ако се спроводе са уверењем, доследно, дужи временски период и у релативно изолованој околини. Важно питање није шта делује. Кључно, етичко, стручно и политичко питање јесте како и зашто то делује.

Следећи важан приговор садашњем захтеву за методама утемељеним на доказима јесте да искључује мноштво искустава, знања и схватања, од којих су многа такође темељно подржана од стране научних студија и открића. То значи, да за њих може да се сматра да су утемељени на доказима, али не и на методама.

Узмимо сад мој лични приступ педагогији и васпитању деце који је успешно избегао било који покушај да буде категоризован и етикетиран (осим једног пријатељског предлога од стране шведског колеге, да се мој приступ назове: „утемељен на дијалогу“). Начин на који ми инспиришемо одрасле да се односе према деци и младима темељи се на мало више од 60 година заједничког искуства произишлог из примене више методологија као и откривањем чињеница из подручија породичне психологије и психотерапије са породицама, као и са децом, младима и одраслима. Укључене су и Системска теорија, такозвана Односна (релацијска) психологија (Стерн, Fonagy и др.), такође удео имају и завршене и актуелне интернационалне, међунаучне и лонгитудиналне студије (нпр. швајцарски педијатар Ремо Ларго), као и студије неуробиологије и наравно педагогије, социологије и социјалне педагогије.

Када ме питају за институције или пројекте који употребљавају „Јуулово методу“ ја увек устукнем и додам: „Ако успете да пронађете иједну, молим вас да ми кажете. Доћи ћу и убићу их!“ Постоје два разлога за овако бруталан одговор. Први је тај што начин нашег рада има много извора. Ја сам само онај који их је скупио, описао и потом сложио коцкице. Немам право да их зовем својим. Други разлог је тај што су темељне вредности нашег рада управо у наглашавању индивидуалности сваке одрасле особе и детета и њихових јединствених односа, сходно томе, морало би да постоји онолико „метода“ колико има људи.

Наш рад је утемељен на специфичним вредностима и принципима људске интеракције, који га лако разликују од мноштва других приступа. У односу на тему овог чланка, од кључне важности је то да инситирамо на схватању односа (личног, као и професионалног) између деце и одраслих, као и на схватању односа „субјект-субјект“ за разлику од односа „субјект-објект“. Да бисте применили методу на вашу интеракцију са другим људским бићем морате другу особу да гледате као објект, и у складу са нашим вредностима, друга особа мора да пристане на улогу објекта. Само одрасле особе могу слободно да пристану на то. Деца и млади морају да се покоре оваквој подели улога, што значи да морају да одустану од свог интегритета и дозволе да њихове потребе и границе буду занемарене и повређене. Без обзира колико срдачно, или са колико љубави је то учињено, то нарушава принцип равноправног достојанства.

У одређеним политичким круговима увођење односа субјект-објект, као и методе родитељства, схвата се као део коначне битке против генерације шездесетосмаша и њихових вредности. Лично верујем да је то схватање погрешно. Иако припадам тој генерацији, никад се нисам осећао као шездесетосмаш. Сматрам да оно што та генерација јесте или није учинила у погледу промена вредности у друштву и у породици, примарно је било политички мотивисано, а заправо није било укорењено у стручним или научним схватањима или у организованим искуствима. На првом месту то је био покрет против многих ствари, а највише против свих ауторитативних структура у друштву и у породици. Демократске вредности су у том процесу постале врло важне. Делимично је истина да су те вредности, иако врло важне, далеко од довољних да би се постигло то да есенцијални однос између одраслих и деце функционише са обе стране. Исто се може рећи и о њиховим ограничењима и вредностима приликом редефинисања идеје брака, живота у пару, или када је у питању педагогија и поучавање.

Садашњи покушај који се своди на то да се помоћу неоконзервативних политичких метода замене те вредности и да се исмеју неизбежне грешке и промашаји, заправо је понављање истих тих грешака, само што је филозофија „другачија“. Такви потези су погрешни, а оно шта је потребно јесте да се извуку поуке из огромног знања и искуства које се акумулирало од 1968. године. Не треба нам још једно политички мотивисано преправљање родитељства, али нам свакако треба трајни развој који ће се темељити на искуствима данашњих родитеља и њиховим дијалозима са различитим групама стручњака. До данас нико нема потпуни одговор на најважније од свих питања: Како ми одрасли да практикујемо вођство над децом и младима на начин који не нарушава њихов лични интегритет?“

Желим да додам да се то питање поставља, али да још нема одговора унутар индустрије, политике и образовања, па вас зато молим да будете стрпљиви и да не искаљујете своје фрустрације на деци у облику поједностављених метода. Молим вас да престанете да размишљате примитивно вођени супротностима (црно/бело) и помозите нам да створимо оригиналне алтернативе свему ономе што не користи појединцима и/или породицама и заједници, без обзира на то која генерација их је изумела.

Јеспер Јул

https://familylab.rs/metode-vaspitanja-u-roditeljstvu-zasto-i-zasto-ne/

„Доброчинитељ” је јединствени кутак хуманости, знања и друштвене одговорности, смештен на препознатљивом Дорћол Платзу у срцу Београда. Ово није само место за љубитеље књига, већ симбол заједништва, солидарности и подршке онима којима је помоћ најпотребнија.

У оквиру заједничке иницијативе Дорћол Платза и БелгрАИД фестивала, сви посетиоци су позвани да донесу половне књиге које више не користе и оставе их у овом кутку доброте. Те књиге постају део фонда библиотеке, а током фестивала БелгрАИД, који се одржава 4. и 5. априла 2025. године, могу се одабрати и понети са собом уз извршену донацију. Сав прикупљени приход иде у хуманитарне сврхе, подржавајући пројекте удружења НУРДОР, са фокусом на опремање и одржавање Родитељских кућа – сигурних уточишта за породице деце оболеле од рака.

Дорћол Платз, познат по свом урбаном духу и подршци културним и хуманитарним иницијативама, представља идеалан дом за Библиотеку „Доброчинитељ”. Ова локација симболизује отвореност, иновацију и друштвену одговорност – вредности које се савршено уклапају у мисију библиотеке и фестивала БелгрАИД.

Током целе године, између фестивала и током редовних дана, Библиотека „Доброчинитељ” отворена је за све који желе да проведу време у овом пријатном амбијенту у срцу Дорћола. Посетиоци могу уживати у шољици кафе, читајући књиге из фонда библиотеке, или једноставно провести тренутке у опуштеној и креативној атмосфери прилагођеној љубитељима писане речи.

Библиотека „Доброчинитељ” наставља традицију успешне акције „Библиотека подршке”, која је окупила бројне издаваче у заједничкој мисији – донирање књига и опремање библиотека у Родитељским кућама и на хематоонколошким одељењима. Ова иницијатива доказала је да култура, образовање и хуманост могу ићи руку под руку, пружајући утеху и инспирацију онима којима је најпотребнија.

Позивамо вас да будете део овог хуманитарног покрета!

Донирањем књига, посетом библиотеци или подршком фестивалу БелгрАИД, доприносите стварању бољег и хуманијег друштва. Ваш мали гест може донети велику промену онима којима је помоћ најпотребнија.

Будите део заједнице која мења свет – страницу по страницу!

https://belgraid.com/biblioteka-dobrocinitelj/?utm_medium=paid&utm_source=fb&utm_id=6660159222340&utm_content=6660159223140&utm_term=6660159222940&utm_campaign=6660159222340