„Када је средина агресивна, дечија психа се ломи“

Свештеник Валерије Духањин, магистар теологије, проректор Никољско-Угрешке Богословије:
- Узевши у обзир нашу свакодневицу, морамо констатовати да агресију ствара агресија. Знам да је дечак кога су стално малтретирала старија браћа, у школи почео насилно да се односи према другој деци. Он је само ископирао модел понашања старијих. Умногоме је ово пресудни фактор: када је средина агресивна, дечија психа се једноставно ломи. То често бива изазвано и од стране родитеља, који међусобно разговарају оштро, повишеним тоном и на децу искаљују своју нетрпељивост, на шта деца одговарају озлојеђеношћу.

Стога се мени лично чини да је дечија агресија углавном резултат недостатка топлине. Дете није добило љубав, није се загрејало и почиње унапред да доживљава свет који га окружује као непријатељски. Оно као јеж пушта бодље и повређује оне који се налазе у његовој непосредној близини, због тога што је навикло да осећа отуђеност и хладноћу спољашње средине.

Сада су деца у великој мери емотивно запостављена и поклања им се мало пажње. Жене рођење деце доживљавају не као главни циљ у животу, и не као њихово основно призвање. Децу би као требало имати, али су она негде у другом плану. За мушкарце, који су све време заузети послом, деца такође постају нешто попут живих играчака. Они могу са њима да се играју, да се разоноде, али ретко ко од њих ће озбиљно да се бави њиховим васпитањем науштрб себе и свог комфора. Због тога дете у породици добија недовољно пажње, врло брзо одлази у свет виртуелних игара, које су пуне крвопролића и уништавања, или гледа цртане филмове у којима су присутни грубост и агресија. Па како онда он сам да се понаша?

Ако то погледамо са дубљих, богословских аспеката, видећемо утицај греха на децу. Треба имати на уму да смо сви ми наследили палу природу – деца се рађају са њом, и зато се већ у детињству, када дете још и није толико одговорно за своје поступке, у његовој природи ипак пројављује нешто греховно, било непослушност, самовоља или негодовање.

Код преподобног Варсануфија Оптинског налазимо једну, у одређеном смислу, врло упечатљиву причу: „Видим ти ја једном у сну пакао и паклене муке. Спазих тамо малу девојчицу, између пет и седам година, и упитах је: „Како си ти доспела овамо?“ И размишљам: „Какве то грехове може имати ово детенце, када је оно још сасвим мало?“ А она ме гледа и каже: „Ја сам овде због прљавих мисли.“ Након тога упутих се ка свом духовнику и упитах га: „Да ли је то могуће?“ Он ми одговори: „Да, половину пакла чине дечица.“

Ја бих лично заиста желео да ово виђење, дато у сну, буде само упозорење, а не фактичко стање. Али често смо сведоци да човек већ и у најранијој младости почиње са греховима мржње, гнева и агресивности. Грех – то је увек агресија. То је слабост наше природе. Међутим, упрљаност душе бива изазвана умногоме од стране агресивне спољашње средине, која њу повећава уместо да је исправља.

Шта да чине одрасли када се сусретну с агресивношћу међу децом? Ако се она испољава на дрзак начин, онда то, наравно, треба пресецати. Дете треба да осећа да свако зло резултира поразом. Но ипак, најважнија ствар је да се сами не препустимо агресивности, да се њоме не заразимо и да не почнемо тако реаговати на друге људе. Ватра се ватром не гаси. Ако ћемо право, ђаво никакав други циљ нема, осим да посеје у људима узајамну мржњу. Морамо се учити то да прекидамо.

Сећам се како је за време рата у Чеченији до наших војника доспео један рањени чеченски тинејџер. Они су њега сместили у пољску војну болницу, где га је брижљиво неговала добра медицинска сестра. Младић је све време псовао и у гневу говорио да ће кад одрасте клати Русе. Медицинска сестра га је питала: „Да ли ћеш и мене заклати?“ Младић, који беше од ње добио толико помоћи, није очекивао такво питање, па рече: „Не, тебе нећу“. И престаде да псује. То јест, често се иза спољашње горчине скрива топла, рањива и нежна душа.

У скривеним дубинама душе увек постоји чежња за неукаљаном добротом, чистим односом према ближњем и за искреном љубављу. И то се у човеку буди од нечије љубави.

Једном су мог познаника историчара позвали да предаје у школи интернатског типа за проблематичну децу. Будући по природи добар и учтив човек, он поче мирно да држи свој час. Али деца на то одреаговаше подсмехом, збијањем шале и гласним смехом, и фактички му упропастише предавање. Након часа професор се моментално упути ка директору и рече му да одлази. Није он осећао никакву злобу према деци, већ једноставно није желео да остане у таквој атмосфери. Директор га једва умоли да остане макар још неко време, објашњавајући му: „Код нас нико не жели да ради“. Следећи пут кад је професор дошао на час десило се чудо: он угледа на столу земичку и врућ чај, а деца му рекоше: „То је за Вас. Бојали смо се да више нећете доћи“. Од тог тренутка међу њима се развише најблискији односи. Деца су осећала како се он према њима односи. На следећем часу он им је образлажући задату тему показивао уметнички историјски филм, а затим су га заједно коментарисали. Резултати његовог доброг односа били су такви, да је један од његових ученика доцније уписао богословију и постао свештеник.

Последње што бих желео да кажем јесте да насупрот греху стоји благодат. Виђао сам разне школе, и, ма колико неко критиковао православне гимназије да имају мана, могу рећи, да у њима влада сасвим нека друга атмосфера. Тамо где људи искрено верују у Бога, где се моле, кају за своје грехе и труде да живе у складу са Божијим заповестима, деца су смиренија и мање је повода за пројављивање дечије агресије. На таквим местима она се гаси уместо да се провоцира. Божија благодат доноси мир души, и то се итекако преноси на друге, посебно на децу. Стога, дакле, свој однос са децом треба изграђивати посредством изградње самога себе и посредством стицања благодати Божије.

* * *

„Ако дете поседује сва материјална добра, а родитељске љубави нема, оно је дубоко несрећно“

Протојереј Димитрије Смирнов, шеф Патријарашке комисије за питања породице, заштите материнства и детињства:

– Мало дете брзо расте. Ако је оно без оца, тј. ако има само мајку, онда је она принуђена да ради. Због тога она долази у ситуацију да своје дете упише у вртић. Ја сам као дете много времена провео у вртићу. Дешавало се чак да одем у понедељак ујутру и вратим се тек у петак увече. Виђао сам родитеље свега два дана у недељи. Још сам тада, када ми је било четири године, обећао себи да своју децу никад нећу дати у вртић, јер не могу замислити неприродније стање за дете од тог. Зашто кажем неприродније? Зато што у породици са пуно деце нема деце истог узраста (осим ако то нису близанци), те се стога између старије и млађе деце у оваквим породицама изграђују посебни односи.

Деца која су подељена по узрасним групама брзо се претварају у чопор вукова, где главну реч воде они најневаспитанији и најподлији. То ломи психу деце, и она постају агресивна и насилна. Ја, као човек који је године провео у вртићу и по дечијим камповима, савршено знам како се тамо дете осећа. Ако сањам нешто из детињства, будим се обливен хладним знојем. У камповима је било потребно све време борити се за опстанак себе као биолошког организма. Ја сам у летњи камп увек одлазио са ножем, који сам паковао на дно кофера. Нисам га користио, али сам ипак плашио оне који су покушавали да ми учине неку непријатност. Јер често се дешавало да осморица крену на једног.

Како се васпитавају деца лишена родитељске пажње? Она су препуштена сама себи. Њих васпитава улица, а сада и разне направе у којима су присутне најразличитије гадости које код њих провоцирају агресију.

Имати једно дете залог је несреће. Човек који је одрастао у породици без оца – дубоко је несрећан. Ми улажемо вансебне напоре, укључујући ту и оне материјалне природе, да превазиђемо тај губитак, али, свеједно, свако дете дубоко болује што нема породицу. Свест о томе да оно има мајку, оца или макар баку, веома много значи. Та патња исушује његов ум и његове способности. Нека деца губе и способност осмехивања. Да би она почела поново да се осмехују, потребно је провести године и дати им сву своју љубав и нежност. Чак и ако дете поседује сва материјална добра, а родитељске љубави нема, оно је дубоко несрећно. Ништа не може да замени родитељску љубав и нежност.

Многи парови после развода говоре како су остали у одличним односима. Али коме су потребни ваши односи? Детету је потребна породица. Њему је потребан отац, због тога што је он главни васпитач, главни хранитељ и главни ауторитет породице.

* * *

„Односе између супружника дете осећа још у мајчиној утроби“

Свештеник Сергије Бјелобородов, клирик храма великомученика и исцелитеља Пантелејмона при централној клиничкој болници № 1 ОАО „РЖД“:

– Зло, мржња, као и доброта, нежност и љубав, долазе од родитеља. Каква ће бити деца, зависи од родитеља, који живећи заједно, или воле један другог, или се, обрнуто, стално свађају. Односе између супружника дете осећа и упија још у мајчиној утроби.

Погрешно је мислити да дете, док седи на поду и игра се са својим играчкама, не разуме кад се његови родитељи свађају. У ствари, у тим тренуцима малишан све одлично разуме и упија све оно негативно и све оно што је добро, зависно од тога шта чује. Често се догађа да деца понављају за родитељима оно што их они уопште нису учили. А родитељи се диве. Дете је једном нешто чуло и запамтило за цео живот. Стога, 70-80 % информација долази од родитеља, а остале дете добија путем комуникације у вртићу, школи и на улици.

Физичким кажњавањем и ружним речима, нарочито ако се то ради у стању разјарености, ништа се не постиже. Са дечијом агресијом треба се борити личним примером: ово укључује и односе између брачних другова, и начин на који родитељи комуницирају са другим људима.

* * *

„Ако се са грехом не борите, онда се он шири“

Наталија Јалтанска, мајка деветоро деце:

– Да, у свету постоје добро и зло. Зло се бори са добром, а поље на ком се одвија битка јесу срца људи. Самим тим и деце.

У тој бесконачној теми желела бих да издвојим два момента.

Неопходно је ту направити разлику где је агресија, а где слаба дечија воља и немогућност управљања сопственим емоцијама.

Први моменат: дете – то је мали човек. Личност још није формирана. Недостатак животног искуства значајно утиче на мотиве понашања. Деца често раде ствари, чије дубљи смисао уопште није као код одрасле особе. Дете не зна да ће, ако човека ударимо, њега то болети. Њега никада нису тукли. Или, обрнуто, њега су вербално напали, он је побеснео, узвратио им, а супротна страна је задобила потрес мозга. То обично тако и бива. Али то није агресија већ слаба воља, неспособност управљања својим темпераментом и недостатак страха од последица.

Други моменат. Млади нараштај није тако давно компензовао недостатак сопствених душевних немира на примерима лепе књижевности. Данашња деца мало читају, али зато много играју електронске игре. А у дигиталном свету је све просто. Ти си јунака игрице размазао по зиду – он се отресао и потрчао даље. Њега не боли, и он није остао богаљ. Ето тако изгледа негативно искуство.

Дете одраста у грехом упрљаном свету. Ако се не борите са грехом, онда се он шири као баобаби на Планети Малог Принца и изражава у поступцима. Ово важи како за децу, тако и за одрасле. То што отприлике до седам година дете свесно не греши, у мени не буди сумње. Тако нас и наша Црква учи. Али, наравно, постоје трачци – како свесне борбе, тако и свесног пада.

Како се борити? Па лепо. Наравно, ми нашој деци нећемо стварати лажне патње у којима, као што је познато, душа расте. Али се око нас по Божијем допуштењу толико тога дешава! Треба разговарати, расправљати и преживљавати са децом оно што им се дешава. Треба помагати онима који пате: молитвом, играчком, писмом, посетом. Треба читати заједно и расправљати о добрим књигама. Треба истиснути електронски свет из живота, а понекад га и ограничити јер у одређеном узрасту деца неких ствари не могу да се одрекну. Треба вежбати вољу. На пример, кроз спорт.

* * *

Савремено дете се рано лишава мајчинске заштите и почиње да пушта “трње”

Људмила Фјодоровна Јермакова, православни психолог:

– Ако је раније пројављивање дечије агресије било ретка појава, онда то у последње време, нажалост, постаје нова статистичка „норма“. Томе доприносе одређени фактори савременог живота.

1. Деца се сувише рано одвајају од мајке и уводе у систем друштвене бриге о детету: јасле, вртиће или добију дадиљу, међу којима има много савесних људи, али су детету најпотребније мајчина топлина, љубав и заштита. Савремено дете веома се рано лишава мајчинске заштите и почиње да пушта „трње“, које га не само штити већ му и помаже да „добије своје“. Нико га не учи да прави компромисе, па му се агресивно понашање чини као много успешније.

2. Способности налажења компромиса, флексибилности и попустљивости може се научити такође само у породици, пре свега од мајке. Међутим, данашње мајке, заваране митом о „једнакости“ између мушкараца и жена, потпуно заборављају на њихове функционалне разлике. Ми у свом развоју одавно идемо у супротном правцу и већ смо смо се примакли Опариновој „првобитној супи“ – не у биолошком, него у социјалном смислу – у којем су мушкарци, жене, одрасли и деца присутни, али имају мало везе једни са другима и лоше су функционално профилисани.

3. Деца живе у изузетно агресивном окружењу. Више од 80% породица се разводи, а то је праћено тешким конфликтима и скандалима. Радио, телевизија, интернет, новине, часописи преплављени су криминалним садржајима. Родитељи се слабо труде да своју децу заштите од тога.

4. Родитељи су непажљиви према првим манифестацијама агресивности код мале деце, чиме је само јачају.

5. Верујући људи се све чешће питају: „Да ли може првородни грех постати узрок дечије агресивности?“ Архимандрит Рафаил (Карелин) у чланку „Смртна казна над нерођенима“, пише: „Доказано је да деца од својих родитеља наслеђују, не само физичке карактеристике већ и одређена душевна својства. Емоционални живот родитеља одражава се у наслеђивању и пресликава се, у облику предиспозиција, на њихову децу. Родитељи који су се одлучили на убиство свог детета су већ у свој генетски фонд унели склоност ка убиству, која ће оптеретити психу будуће деце. Понекад се пак душевно својство не преноси директно, већ кроз генерације. Стога су родитељи који су се одлучили на убиство свог детета починили злочин, не само пред њим већ и пред оном децом коју су оставили у животу. Родитељи који су пренели на своју децу потенцијал агресивног понашања и подсвесног стремљења ка убиству, често и сами постају жртве насиља своје деце и чуде се: откуд, по њиховом мишљењу, таква неправда?“

А пошто се чедоморство код нас не зауставља, самим тим расте и дечија агресивност.

Како родитељи и наставници да се боре са дечијим насиљем? Пре свега, потребно је вратити жену у породицу, на место вољене жене, брижне мајке и чуварке породичног огњишта, које њој законски припада. Најбоља каријера једне жене јесу здрава деца и јака породица. Само је у складној породици могуће подићи добру децу. Али, то је тешко. Много је лакше и занимљивије, како изгледа, посветити се послу и „самореализацији“. Међутим, „на две столице се не може седети“ и увек ће постојати могућност избора. И што чешће жена буде изабирала децу, мање ћемо имати агресивне деце.

извор

Не умем да волим – је довољно честа фраза на исповестима. Понекад је то просто констатација свога несавршенства. А понекад…
Када између дугачких набрајања „стандардних грехова“ чујем: „Сагрешила сам унинијем, увредила сам се на мужа (родитеље), љутим се на децу, дешава се да се „истресам“ на њих, намам љубави према деци…“, и при том видим пред собом безизражајно лице с тужним очима – одмах питам: какве врсте проблема су биле у вашој родтељској породици?
У већини случајева питање погађа «у тачку». Преда мном је – представница Одрасле Деце Дисфункционалних Порадица (ОДДП). Иза општих речи се сакрива дубоки пласт непрорађњних емоција и унутарличносних конфликата.
За такве особе Бог је просто – Јавни тужилац, Судија, Који кажњава или награђује, Који уопште може да буде хладан и недоступан, Чију љубав треба заслужити. А пошто је, испунити до ситница сва требовања Новог Завета и црквених правила, довољно сложно – хронично осећање кривице је обезбеђено. И волети Га никако не полази за руком.
Зашто је то тако? И ко су то – Одрасла Деца Дисфункционалних Породица?
Хришћански психолог Г. Чемпан је писао да међу емоционалним потребама деце «нема важније потребе од љубави и пажњи, потреба осећати да он или она припадају некоме, да су жељени. Ако се деци удељује одговарајућа количина пажње, од њих ће највероватније да израсте одрастао човек са здравим осећањем одговорности. Без такве љубави код деце происходи задршка у социјалном и емоционалном развоју…
Унутар сваког детета се налази „емоционани сасуд (посуда)“ која чека да је напуне љубављу. Када дете осећа да га заиста воле, његов развој ће тећи нормално. Но ако је сасуд љубави пуст (празан), код детета се појављују поремећаји у понашању. Већи део поремећаја у понашању детета се објашњава тиме што је „сасуд љубави“ пуст… Ја никад нисам видео сам тај пуст сасуд љубави унутар те деце, но видео сам разултате. Њихово лоше понашање није било ништа друго до поиск љубави коју они једноставно нису осећали“[1].
Ја би рекао овако. Детету је важно да добије безусловну љубав од обоје родитеља – а затим, када је «сасуд» љубави напуњен – учити се одавати је другима. Резултат слика за Когда нет ресурсов для любвиПри наличју породичних дисфункција, тај сасуд љубави није просто пуст, него и са пукотинама, деформацијама. И зато, без обзира на физички узраст, код човека се пројављује вечна глад за љубављу – без да је уме примити и накупити, а тим више – предавати даље. Чак му је и нејасно, шта је то такво – љубав. Човек у таквој породици одраста физички, по личној карти, по образовању, но емоционално остаје незрео.
Какви су признаци ДП (дисфункционалне породице) где је код деце висок ризик да ће њихов сасуд љубави бити деформисан и ненапуњен?
 Наличје у породици алкохолне или друге психоактивне зависности. Или – постојана злоупотреба алкохола. Притом, проблем није само у томе што пијан отац својим изгледом и понашањем разрушава психу детета. Неретко мати породице троши све своје емоционалне ресурсе, време и физичку снагу на спасавање и покушај контроле – како самог мужа, тако и ситуације у целини – постепено се превраћајући у «Службу хитне помоћи и жртву». На децу већ не остаје довољно љубави ни снаге – зато је тако лако и «истресати се» на њих. Као разултат, деца не само да губе оца, него и мајку. Предстоји им живети реакцијама на болесно понашање обоје родитеља. Тако алкохолизам постаје породична болест[2].
 Прељуба. Као правило, реакција «преварене половине» се скоро ничим не разликује од реакције на пијанство.
 Развод – као последица накупљених узајамних вређања, препирки и међусобног неуважавања супружника.
 Отворени хроничи конфликти или унтарња одстрањеност родитеља једно према другог за «фасадом благостања». То је могло да происходи и у периду трудноће или првих година дететовог живота. Постоји такав појам – пренатална неуроза. Одрастајући, човек може и да се не сећа тог времена породичног неблагостања, но на његов емоционални развој оно је успело да утиче.
 Емоционална хладноћа према деци. Принцип: Ево теби компјутер и кросерице – само нам не сметај да се бавимо каријером, одмором, домаћим делима.
 Хиперзаштита, брига о здрављу и безопасности детета која се превраћа у тоталну контролу.
 Превраћање детета у «сунце мамино» коме не дају могућност да одрасте учећи се на грешкама и њиховим последицама и који не зна границе дозвољеног.
 Повишена требовања према детету, стремљење да се на њему реализују сопсветна очекивања и амбиције (Ти си дужан…»).
 Неприхватање детета/адолесцента приликом његовог пада, неуспеха. Саздаје се «зона одстрањености» – он их је «осрамотио», «није оправдао њихове наде».
 Постојање у породици «центра пажње» – нпр. један од ауторитетних родитеља[3] око којег се све«врти».
 Нежељено дете, окривљавање детета за родитљске проблеме (да се ти ниси појавио на свет ја би завршила медицински факултет…»); «звоцање» о том како се о њему брину, колико снаге на њега троше. Фактички га превраћају у «жртвено јагње» на рачун којег се може «спасавати» сопсвтвена неоствареност, или неспособност волети.
 Као што се види из тог списка – детаљи су савршено разни. Но суштина је једна.Резултат слика за вда
Како се све то може манисфестовати у одраслом животу.
 Контразависност. Уморивши се од ауторитетних личности у породици, ОДДП могу да прилажу сва усиља како би постали независни. А неутољена жеђ за љубављу се трансфромише у стремљење да се заузме прво место «центар пажње» помоћу успеха у социјалном животу. Они могу постати познате личности – банкари, менаџери, бизнис-леди и слично. О њима ће да пишу у новимана, њима ће се дивити, њима ће завидети, посећиваће елитне салоне, биће окружени пажњом. Но дубоко унутра у њима ће продужити да живи малено незаштићено дете. Њима је веома тешко да граде блиске личне односе с било ким. За маском бизнис-леди показаће се малена уплашена девојка која се страшно боји да ће неко увидети њен страх. Да неко поново може да нанесе бол том унутарњем детету. Зато су контразависни људи при свој својој спољашњеј независности и успешности – дубоко усамљени људи. Но о том нико не треба да зна. Њима је такође тешко открити се Богу – јер то по њиховом схватању значи признати своју зависност од Њега. То, да се у Њему открива истинска слобода – њиховом сазнању је недоступно.
 Зависност од психоактивних супстанци[4]. Притом су до своје четрнаесте ОДДП могли сасвим да мрзе алкохол. Но једном су у друштву попили пиво – и сви страхвои, бол, увреде, љутње су одједном исчезли. Напокон су смогли да се емоционално открију. Осетили су да им је овде добро, у друштву са тим момцима и девојкама, да су блиски једно другом. Уопште, алкохол (или наркотици) – су супер, то је прекрасна анастезија, то је као појава дуга усред тужног, тмурног, безрадосног живота. Од сада ће наркотичке супстанце да заузимају све значајније и значајније место у њиховом животу.
 Коцка. Интернет-зависност – као могућност да се побегне од своје сопствене ништавности, од неумећа да прихвате себе онакви какви су – и да узму на себе одговорност за свој личносни развој.
 Склоност к љубавној зависности. Одраслој Деци је важно да «буду неком нужни» и зато их је лако искористити. Између осталог и у сексуалним односима. Они могу да буду свесни греховности тих односа – исповедати их, могу бити свесни да их искориштавају – но избавити се из замке својим силама не могу. А када им успе да прекрате такве односе – лако се опет «запетљају» у исте такве. Ако њихов «изабраник(-ца)» сам(-а) прекида такве односе – дотадашња «љубав и жртвеност» према њима се превраћа у патолошку љубомору и очајање – скроз до покушаја суицида. Љубавна зависност може да се пројави и према ауторитетним особама. У таквом случају сексуална позадина може да се уопште јавно и не пројављује зато што је на првом месту емоционална привезаност. То су на себи осетили они духовници на које жене, не добивши љубави, пројектују образ идеалног мушкарца, оца – чак се могу и борити међу собом ко ће да овлада његовом пажњом. Одрасла Деца лако бркају љубав и жалост – и ступају у брак с човеком склоним к алкохолизму. Ако им је неко уделио мало више пажње – спремни су да то прихвате као љубав – и «ускачу» у брак, да би затим страдали због одсутства љубави.
 Психолошко и физичко насиље од стране родитеља супротног пола може да приведе к неспособности (страх, неповерење) да се граде здрави односа с даним полом, а да се осећа привлачност према представницима свог пола (с њима је безопасније). Подгријавано пропагандом, та проивлачност може да прерасте у хомосексуалност. У простијем варијанту – ОДДП страдају од тога да су неспособни да саздају породицу (при сусрету са супротним полом, када односи долазе до тачке у којој се поставља питања поверења и емоционалне отворености – ниче ефект одстрањивања). Или се заносе тим представницима супротног пола који су слични на родитеља-насилника.
 Понављање у својој сопственоиј породици модела дисфункционалних односа родитеља (тзв. патерни понашања). У животу с «другом половином» (као правило – и она је из ДП) задовољаваће се унутарња несвесна потреба да се живи не свој живот (зато што је унутра пустош), да се биде «жртва», «спасатељ», «контролор» – и тада постоји онај кога могу окривити за своју несрећу. Али истина је у том да они не умеју да буду срећни. И у том је разлог због чега они и у породици и у социуму ступају у деструктивне односе – с друговима/другарицама, сусадима, килегама, подчињенима, послодавцима. Резултат слика за нет любви
И при свему томе ОДДП успешно држе „фасаду благостања“. И ни колеге са посла, ни блиску пријатељи често немају представу у каквој атмосфери живи дани човек.
Због „табуа“ на разглашавање породичних тајни, развод или обраћање за помоћ компетентним специјалистима (или у групе самопомоћи) происходе далеко не одмах после пројаве проблема у својој сопственој новосазданој породици.
Најчвршћи дисфункционални односи у породицама сазданима ОДДП формирају се тамо где нема јавног насиља или алкохолизма. Постоје „пецкања“, укоревања, исмевања јавних и измишљених недостатака, небрига о потребама другог (материјалних и емоционалних). „Не туче се; опија се само повремено; плату доноси кући“. Само што му је лице због нечега хронично камену-уморно-утучено, а у осмеху некако мало живота.
Одрасла Деца могу да расту у изолацији не бивајућу у породицама са здравим односима. И зато им ни у главу не долази да се може понашати по другому. Ако је мама сав живот била „домаћица и служавка“ – онда ће Одрасло Дете активно да „ломи“ своју супругу под тај стереотип – „дужна си да се подчињаваш!“. А ако га она, показавши се психолошки целосна личност, просто напусти – он ће потражити другу „нормалну“ – сличну мами. Највероватније ће је и наћи.

Аутор: Јеромонах Агапије

извор

Младост је једно тешко и озбиљно развојно доба. У младости се развија максимални развој човекових мисли, и максимално издиференцирана осећајност. Еротска љубав, све је ту. И тако у могућностима које човек први пут открио у себи, и среће појаве које су такође разгранате. Проблем је како одабрати. И онда имате ону причу, каже: „у рату смо се плашили, и јадиковали за сваким младићем који је погинуо“, а онда купују аутомобиле, јуре друмовима и убијају се у саобраћају.

Не можемо водити ни децу ни омладину испред, па стати и говорити им шта треба да раде. Ауторитет је веома опасна ствар, и опасна реч. Кад родитељ каже изгубио сам ауторитет пред децом, он у ствари говори глупости. Не води нас кроз живот ауторитет, него нас води љубав и разумевање. Јер без разумевања нема љубави. Тако да када се разумемо, онда се волимо, и као деца, и у еротској љубави. Каже – она мене разуме, деца мене разумеју, ја њих разумем… Разумевање је капија која нам отвара улаз у љубав. А љубав је једна озбиљна ствар. Љубав не можемо научити, са љубављу ми у ствари откривамо живот. Са љубављу откривамо занимање, с љубављу откривамо пријатеља, с љубављу откривамо жену, с љубављу се обраћамо према деци. Тек онда долази памет која нам помаже и разрађује то што ми волимо и према чему се односимо.

И сад када погледате време које смо ми преживели, кад су цркве биле празне, а сада када одете у цркву пуне су омладине.

Омладини кад даш мало више слободе, они могу и слободније изборе да праве. И грешка је да кад од омладине захтевамо да буду апсолутно послушни нашим мислима. Још некада давно, негде пред грчко време ишли су људи код пророка и пророчних сила, по тим неким светим местима, да виде да ли ће преживети болест, да ли ће престо да се сачува. И онда је неко у Аполоновом храму написао „Познај себе“. И то су људи прихватили а не зна се ко је написао. Онда се појавио Сократ који је био фасциниран тим „Познај себе“, и тако да је почео да разговара са људима да спознају себе. Смисао је у томе што нас наводи да уђемо у дијалог са собом, да будемо стално у дијалогу са собом, да будемо стално на осматрачници. Да посматрамо да ли смо то што смо урадили, што смо помислили добро, да стално будемо у ситуацији да ли је то што смо урадили добро, да будемо стално у бризи над собом.

Најлакше се наљутити кад се неко увреди, или се осветити. Али разумети шта се догодило, онда ту темпирану бомбу мржње и увреде отворимо и себи и другима. Дакле та прича „Спознај самога себе“, то је она прича коју би требала да нас учи школа, али школа нас томе не учи. Школа нам даје оцене, и то је све. А то је у ствари ужасно.

Проф. др Светомир Бојанин

https://zelenaucionica.com/dr-bojanin-ne-mozemo-voditi-ni-decu-ni-omladinu-i-govoriti-im-sta-treba-da-rade/

Један од стереотипа који прати мушки пол јесте да је груб, неотесан, јак и надрндан, а жене бије глас да су слабе, рањиве и плачљиве, а као такве онда и хистеричне. Пратећи друштвени контекст и породичне околности у којима се жене и мушкарци развијају, односе који постоје и из којих уче о свом полу онда то и није много чудно.

Када су осећања у питању, поготово исказивање истих, традиционално гледано постоје осећања која су друштвено пожељна и она која то нису, такође она су и некако полно раздељена, па су осећања која ,,показују слабост“ мушкарцима забрањена. Јер, где мушкарац сме бити слаб? Под слабостима свакако, у првом реду подразумева се показивање туге, жаљења за нечим, сузе. ,,Ајде устај, шта се ту пекмезиш, нису ти црева испала ако си пао.“, ,,Ајде, ајде, шта плачеш, то само девојчице раде.“, ,,Ууу што си ружан тако док цмиздриш.“, само су неки од потенцијалних примера који илуструју ситуације у којима се дечацима оспорава право на плач и на тугу. То под‌једнако раде и очеви и мајке, и деде и бабе, стрине и стричеви, независно од пола, стереотипно мишљење је да мушкарци не смеју бити тужни. Мушкарци требају бити мушкарчине, а такви не знају за ,,слабост“ коју туга представља.

Oнo што мушкарце чини мушкарчинама, а спада у домен осећања јесте љутња. То осећање је допуштено, стимулисано и подржавано. Љутња је део мушког света, њоме се изражава моћ, а моћ је мушка карактеристика, никако женска.

С друге стране, женама је могуће оно што мушкарцима није, па имају то право да се ипак осећају људски, рањено, разнежено, растужено. Право да тугују, жале и плачу није им ускраћено. Баш напротив, то је осећање које се сматра сасвим својствено женама, као неотуђиви део женског идентитета. На женске сузе тате најчешће падају, њихове принцезе ће на тај начин увек призвати свог снажног заштитника.

Али, не може се све добити. Право на љутњу је непостојеће. Осим наравно ако се ради о некој ,,бркатој“ жени. Жене су бића која треба да буду нежна, крхка, да удовољавају. У слику такве ,,мице“ никако се не уклапа лупање шаком о сто, викање, мрштење и једно гласно ,,Доста бре!“. ,,Забране“ на љутњу девојчицама се много чешће дају невербално, него вербално. Зато када мала девојчица ,,покаже зубе“ може за казну бити игнорисана, може добити презрив израз лица за узврат и слично.

download (1)Осећања која су забрањена током одрастања неће ни бити показивана током живота, али она су довољно снажна да ће наћи неки излаз. Зато ће изаћи у облику оног осећања које је било дозвољено или стимулисано. Па ће мушкарци када су тужни, када осете губитак, када се осете усамљено, остављено најчешће беснети, викати, ударати или шутирати нешто. Док ће жене плакати и патити онда када осете да им је интегритет угрожен, када им је поштовање ускраћено, граница пробијена или потреба неиспуњена. Уместо љутње, оне ће плакати.

Затварање било које емоције, онемогућавање њиховог испољавања, има своју цену. Осећања су аутентични начин изражавања потреба, жеља, интимних дубина бића. Како и мушкарци и жене једнако имају потребе, жеље и дубине свог бића, тако је осећање свих емоција својствено и женама и мушкарцима. Не можемо затворити само једну емоцију, а очекивати да ће остале неометано ,,тећи“. Ако Затворимо тугу, нужно ћемо затворити и срећу, јер како бити срећан ако се не можемо развезати од губитка? Ако затворимо љутњу, исто ћемо затворити осећање среће, јер како осетити срећу када се љутњом не заузимамо за своје потребе, ставове, жеље?

Одустајање од својих сопствених аутентичних осећања, због страха да ће тиме женственост или мушкост бити угрожена, заправо је врло мучно, напорно и обесхрабрујуће. Јер, ако су емоције наше природне силе којима се суочавамо са животом, колико је потребно снаге и контроле да би се оне спутале и угушиле. Из закона о очувању енергије знамо да се енергија не може уништити, нити из ничега створити, већ да може само прелазити из једног облика у други. Ако не дамо аутентични облик енергији нашим осећањима, ком она сама теже, наћи ће начин и пут да се извитопере и окрену против нас самих.

Аутор : Филип Стојковић

извор

Институт за трансфузију крви Србије – добровољно давање крви, 23-29. јун 2025.

22. јун 2025.

Институт за трансфузију крви Србије - акције (фотографију обезбедио ИТКС)

Институт за трансфузију крви Србије - акције (фотографију обезбедио ИТКС)

Институт за трансфузију крви Србије организује акције добровољног давања крви од 23. до 29. јуна 2025. у Београду и другим градовима Србије.

Под паролом „Желите ли да урадите нешто веома важно данас? Дајте крв… рачунамо на вас!“ Институт организује акције током целе године јер је потреба за крвљу и крвним продуктима велика. У Србији је потребно да буде 40 давалаца крви на 1000 становника (4%), а тај проценат се годинама креће око 3%.

Добровољно дајте крв у свом граду или општини. Ваш дар је од непроцењиве вредности – хвала што га делите са другима.

Летња кампања

ИТКС - Летња кампања 2025.

Почела је Летња кампања, коју 21. годину заредом организују Институт за трансфузију крви Србије и Црвени крст Србије под слоганом „Један потез за живот“.

Летња кампања ће трајати до 31. августа.

Током овог периода више од 40 градова и општина у Београду и Србији, на преко 350 акција, надметаће се за престижну титулу „Шампион солидарности“. Плакета за најуспешније биће уручена на свечаном новогодишњем пријему.

Наставља се и промоција уписа у Регистар давалаца матичних ћелија хематопоезе Србије.

„Континуирано прикупљање довољних количина крви, минимално 300 јединица свакога дана, у летњем периоду је изузетно тежак задатак и једино заједничким снагама можемо успешно да одговоримо на овај изазов“, наводе из ИТКС.

Институт за трансфузију крви Србије – акције

Понедељак, 23. јун 2025.

 Лазаревац, Фабрика енергетске опреме… 9.00-15.00

 Пожаревац, Дом Црвеног крста… 8.00-14.00

 Смедерево, Спортска хала… 8.00-14.00

Уторак, 24. јун 2025.

 Ваљево, Црвени крст… 9.00-15.00

 Лазаревац, Рударски басен „Колубара“, Церовити поток… 11.00-15.00

 Нови Београд, Градска општина… 10.00-14.00

 Нови Пазар, Дом омладине… 9.00-14.00

Среда, 25. јун 2025.

 Велика Плана, Центар за културу „Масука“, биоскоп… 9.00-14.00

 Лазаревац, ТЕК Велики Црљени… 9.00-14.00

 Лајковац, код поште, аутобус… 9.00-15.00

 Нови Београд, Immo Оутлет Центар, аутобус… 11.00-15.00

 Шабац, Културни центар… 9.00-15.00

Четвртак, 26. јун 2025.

 Лазаревац, Рударски басен „Колубара“, Сушара… 9.00-15.00

 Лозница, Вуков дом културе… 10.00-15.00

 Нови Београд, Аирпорт city, аутобус… 10.00-15.00

 Обреновац, Црвени крст… 9.00-14.00

 Смедерево, Спортска хала… 8.00-14.00

Петак, 27. јун 2025.

 Лазаревац, Барошевац, Поље Д, Монтажни плац… 9.00-14.00

 Нови Београд, стари Меркатор, аутобус… 10.00-14.00

 Осечина, Образовно-васпитни центар „Браћа Недић“… 9.00-13.00

 Чукарица, Пожешка улица, код Дома здравља, аутобус… 9.00-14.00

Субота, 28. јун 2025.

 Институт за трансфузију крви Србије… 8.00-15.00

Недеља, 29. јун 2025.

 Палилула, Борча, Стоп Shop Ретаил Парк, аутобус… 10.00-15.00

 Лето доноси осмехе, ви донесите некоме наду!

 Дајте крв!

Институт за трансфузију крви Србије – инфо

 Адреса: Светог Саве 39

 Радно време: радним данима од 7.00 до 19.00, суботом од 8.00 до 15.00

 Телефони: 011/2443-651, 011/3812-700

 E-mail: itks@nbti.org.rs

Шта се дешава када Едипов комплекс није разрешен на здрав начин и ко може помоћи да се Едипов комплес разреши ка путу здраве, независне и хетеросексуалне мушке личности?

Свако дете, без обзира на то да ли је дечак или девојчица, пролази у периоду од треће до шесте године кроз једну фазу психосексуалног развоја која се у здраве личности завршава тиме да се дете снажније идентификује са родитељем истог пола. У овом периоду заправо добијамо (или не добијамо) базичне корене хетеросексуалности личности. Комплекс Едипа јавља се код дечака, а код девојчица комплекс Електре. Зашто се то зову комплекси? Због тога што представљају скуп више осећања, више фантазама, више задатака за малу личност детета.

Дакле комлекс је овде комплекс као скупина нечега, а не некакво нужно зло каквим се у психотерапији и психоанализи понекад сматрају комплекси, па се каже за некога да је искомплексиран нижом вредношћу и тако даље… Комплекс је дакле у психотерапији, више нечега, више осећања, више понашања.

Шта се дешава са дечаком у процесу Едиповог комплекса? Дечак посебно схвата да му је мајка заправо први објекат који воли и за кога је емоционално везан. Дечак лагано почиње да бива свестан и својих гениталија. Почиње да увиђа да постоје особе које су различитог пола. Заправо, схвата да су он и мајка особе различитог пола. Дакле за дечаке су мајке (ако их имају), прве особе женског пола које су објекти њихове љубави. Дечаци на овом узрасту показују изражену жељу да буду стално уз мајку,непрестано траже пажњу, игру, негу и често показују страх од одвајања од мајке. Међутим, на сцену ступа отац. Он из визуре дечака квари ситуацију. Углавном подсвесни процеси у том периоду у глави дечака изгледају овако: “Ко је он да мени узима пажњу мајке?” “Ко је он да квари моје и мамино време?” “Зашто мајка њему показује љубав када ја желим да она само мени показује љубав?“ “Љубоморан сам на њега. Завидим му, бесан сам на оца и желим да он нестане из нашег живота. Желим да останемо само ја и мама.” “Отац је ипак велики и моћан. Ко зна шта би могао да ми уради уколико бих му се супротстављао и борио се са њим за мајку. Стрепим од тога шта би могло да ми се догоди јер ипак је он моћан.” “Зато ја почињем да желим да будем као он. Да будем као отац. Можда не могу да будем потпуно као отац али могу бити барем као мој отац. Мајка га воли. Онда мора да мој отац вреди. Ако будем као отац мајка ће ме волети као што воли и њега. Ја треба да будем баш као мој отац!”

Шта се дешава када Едипов комплекс није разрешен на здрав начин?

Овај последњи део приче представља заправо здраво разрешење Едиповог комплекса у психотерапији и психоанализи. Дечак се лагано у психолошком смислу идентификује се са оцем, гради мушке карактеристике, копира оца и оријентише се ка супротном полу, дакле овде нам се налази битан фактор за развој хетеросексуалног мушкарца. Шта се дешава када Едипов комплекс није разрешен на здрав начин? Разне су варијације на тему, али може се дечак развити у мушкарца са фемининим, женским карактеристикама. У неким случајевима може се овде тражити корен хомосексуалне орјентације. Дечак се може развити у мушкарца који је заувек претерано везан за маму, лојалан и одан мами и у одраслом добу. Дечак се може развити у мушкарца који за партнерку тражи жену која веома много подсећа на мајку. Углавном, дечак се може развити и у неуротичну личност, а и у личност која никада неће бити у стању да преузме улогу супруга и оца у одраслом добу.

Ко може помоћи да се Едипов комплес разреши ка путу здраве, независне и хетеросексуалне мушке личности?

Зашто долази до неадекватног разрешења комплекса Едипа? Због тога што се мати која нема довољно љубави у браку може претерано фокусирати на сина и у том, погрешном односу, тражити задовољење емоционалних и психолошких потреба. Ко може помоћи да се Едипов комплес разреши ка путу здраве, независне и хетеросексуалне мушке личности? Отац, муж који ће задовољити емоционалне и психолошке потребе своје супруге, па ова неће имати потребе да претеран фокус ставља на сина. Дакле опет је пажња, љубав ипак на крају лек за све па тако и за комплекс Едипа.

Ивана Синђић Дипл. дефектолог и системски породични психотерапеут,

Извор: Detinjarije.com

Група ученика из Србије освојила је укупно осам медаља на међународној "Стемко" олимпијади из математике у Сингапуру.

Од тога, три медаље су златне и сребрене, док су два одличја бронзана.

Најсјајније медаље освојили су Јелисавета Срдић и Василије Хаџи-Пурић, који су и апсолутни победници у свом узрасту. Злато је освојио и Максим Шиканић.

Сребро је припало Димитрију Јелићу, Науму Матићу и Петру Цветковићу, док су бронзу освојили Милица Станојевић и Јована Хаџи-Пурић.

Екипу су чинили ученици из Београда, Новог Сада и Шапца, а тим је предводила професорка Математичке гимазије Ивана Милошевић.

У питању су ђаци Математичке гимназије у Београду, Прве београдске гимнзије и Гимназије „Јован Јовановић Змај“ из Новог Сада, као ученици шабачке Основне школе „Николај Велимировић“.

https://nova.rs/vesti/drustvo/srpski-matematicari-osvojili-osam-medalja-na-olimpijadi/

Када су моја деца пошла у вртић надала сам се да ће ми васпитачица рећи како су, онако у много речи, како су се прилагодили, шта њему треба, шта њој треба, какви су са другарима.

Прве две недеље на замени је била једна васпитачица, мислим да се звала Биљана, и она би ми рекла „Они су тако мали, а тако лепо васпитани. Рекли су ми хвала када сам им дала ужину!“

Запамтила сам те две реченице јер су биле једине лепе реченице које сам о њима чула наредних неколико година. Дословно једине. После тога смо променили неколико вртића и никада нисам чула опет неку похвалу. Није да сам се наслушала критика, али кад год бих питала како су или затражила разговор да видим какви су у вртићу, само сам добијала одговоре шта не ваља код њих. Чак и када бих директно питала: „Добро, а шта су њихове добре стране“, одговор би био: „Све је супер, али ево шта не ваља…“
Неколико ситуација ме је заболело баш, али једна посебно. Те године смо чекали да се нађе решење за здравствени проблем који је моја ћерка имала и нисмо знали ни како ни да ли ће се наћи (после сам пронашла ону докторку анђела која јој је то решила као да то није ништа). Њен проблем је захтевао свакодневну малу помоћ повремено од васпитачице или даде током боравка у вртићу.
Током распуста васпитачица ми је послала поруку: „Како је Дара? Да ли је оперисана?“ И ја сам као мали мајмун била срећна што јој је стало до ње, што пита. Па сам јој је од срца захвалила и написала да још није, али да се надамо да ћемо ускоро добити неку вест из болнице када. На то ми је васпитачица написала да долази лепо време и да она планира да иде са децом у дуге шетње и да не зна како ће са њом док јој се не реши тај проблем. И ја сам се осетила као да ме је неко полио хладном водом када сам схватила да ту није било никакве бриге, ни оне из пристојности, из љубазности, него само распитивање да зна хоће ли имати додатног посла и даље.
После тога нисам више волела дане када иду у вртић. И напослетку сам их пребацила у вртић „Пчелицу“ код наше васпитачице Даце. И све нас је сунце огрејало. Кад год сам питала како су добијала сам одговор у много речи, шта добро раде, а где треба помоћ, у чему су сјајни, а у чему нису баш. Када бих то поменула другим мамама чија деца одувек иду у тај вртић, она су некако то подразумевале. Наравно да ће васпитачица да нам каже и добро и лоше, наравно да зна за свако дете какво је и шта му треба. И хвала богу да је тако, да им се то подразумева. Али није свуда тако.
Сећам се да је једна моја колегиница, када је њено дете завршавало вртић, писала како јој је срце тешко јер напуштају некога ко је волео то дете готово исто као и она. Ја сам тада мислила како то мора бити да је боговски осећај, када остављаш дете у вртић и знаш да га тамо неко воли. Ја нисам осећала да их неко воли. Мене лично брига баш за математику и слова и да се интелектуално развијају у вртићу. Није ми вртић за то. И да учитељица похвали васпитачицу како су свашта научили у вртићу. Брига ме за то. Али ми је много стало да знам да су тамо безбедни и да они осећају да су сигурни. Ма, не морају чак ни да буду вољени, али макар да се мало допадају васпитачици, да бар не осећају да су јој на терету. И да знам да неко пази како им је, јесу ли тужни, плаше ли се нечега, какви су са другом децом.
Данас нам је последњи дан у вртићу. Од септембра школа. И мени је драго што ће нам васпитачица Даца недостајати и што ми се сада плаче и од среће и од захвалности.

Аутор: Жељка Курјачки Станић

https://zelenaucionica.com/kako-to-mora-biti-da-je-bogovski-osecaj-kada-ostavljas-dete-u-vrtic-i-znas-da-ga-tamo-neko-voli-ja-nisam-osecala-da-ih-neko-voli/

Ја сам мајка три дечака. Без ћерки. Само три дивна сина. Дакле, чула сам милион коментара типа:

Да ли ћете пробати да добијете девојчицу?

Клинички случај породице коју чине отац, мајка и син који већ дуги низ година, упркос својој младости, болује од прилично озбиљног опсесивно-компулзивног поремећаја, који га приморава да по седам пута понавља гестове, фразе и мисли, са сујеверним циљем да се увери да ће све бити у реду. Дечак све претвара у ритуал, тако да, ако због врућине засуче рукаве мајице, мора да их спусти и подигне седам пута, при обувању мора седам пута да обује и изује ципеле, мора да прочита молитве увече седам пута, најпростије „Здраво“ пријатељу такође мора да понови седам пута. Поред тога, да би на сујеверан начин елиминисао негативне мисли неопходно је да генерише позитивне. Свакодневица је постала ритуал који је у почетку служио као заштита од страха, али је временом постао затвор из којег дечак није могао да побегне.

Оно што додатно отежава ствар јесте пуна укљученост родитеља који покушавају да буду ту, објашњавајући му да неке ствари нису стварне, али пошто им то не успева, у већини случајева му једноставно повлађују. Да би му олакшали живот и спасили га од обављања одређених ритуала, пресвлаче га, облаче му пиџаму, купају га, мењају канал програма који га узнемирава и притрчавају му у помоћ кад год то затражи. Ово је веома честа ситуација у случајевима опсесивно-компулзивног поремећаја, јер ближњи посебно осећају и виде патњу сина, што, наравно, није лако поднети. Покушавајући да му помогну, они само потхрањују његову опсесију, јер њихова помоћ значи да се оно чега се плаши може заиста догодити, а једини начин да се то избегне јесте да следи оно што га опсесија приморава да следи, тј. да уради наложени ритуал.

Први приступ који предлажем у таквим случајевима, пре конкретног мешања у ритуале (у мање сложеним случајевима то радим истовремено), тиче се родитеља. Тражим од њих три ствари, а то су: пре свега, да дају потпуни „завет ћутања“ у односу на проблем сина: што више разговарају о проблемима, то више погоршавају ситуацију, јер је разговор исто што и храњење биљке са посебним за њу ђубривом; биљка расте, расте, расте прекомерно док не увене. Друго упутство је да се родитељима предложи експеримент: они треба да, без икаквог мешања, посматрају шта њихов син ради. Истовремено имајући на уму да мешањем и подржавајући дечака, тежина проблема се смањује за половину и он тада, највероватније, неће осетити хитну потребу за опоравком; да не помињемо секундарне добит коју има сам поремећај, јер на такав сву пажњу усмерава на себе. На крају, тражим од њих да сваки пут када дечак затражи уверавање, они на то узврате тако што ће рећи: „Шта ти мислиш?“ Родитељи су били буквално шокирани овим упутствима која превазилазе сваку здраворазумску логику, по којој је родитељ дужан да заштити сина чак и ако га то кошта живота. Упутства су била сушта супротност од онога како су до сада они покушавали да помогну сину.

Након неколико сеанси потребних да би оба родитеља смањили противљење и одлуче да сарађују, породица се вратила с изјавом да је син значајно смањио учесталост својих ритуала. И сам дечко, који на првој сесији није био толико сигуран у своју жељу да превазиђе проблем, каже да му је циљ да га у потпуности реши, јер је то постало веома тешко за издржати. Затим смо почели да радимо конкретније на ритуалима док нису нестали, што је, наравно, одузело много времена, али што би одузело још више времена или се уопште не би десило да се претходно није радило са родитељима.

Интервенција примењена на родитеље подлеже логици контрадикторности у смислу да тежина сваљивање све одговорности за извођење ритуала на субјекат у почетку доводи до погоршања ситуације, која је претходно била подељена са родитељима, међутим ксније долази до побољшања. Ово се дешава, пре свега, зато што нико не подржава његову потребу да се повинује опсесији, потврђујући њену истинитост; друго, искључују се секундарне користи патологије, а као резултат тога, повећава се мотивација за решавање проблема, а самим тим и предиспозиције за сарадњу.

https://poznajsebe.wordpress.com/2025/01/13/okp_kod_dece/

Нора је гледала на сат, и чим је откуцало петнаест до шест, кренула је ка школи. У шест ће истаћи спискове првака по одељењима, и желела је само да потврди оно што је већ знала – њен првенац ће бити код Милене, најбоље учитељице у школи, и у разреду са Миланом и Урошем, другарима из вртића.

Насмејана је корачала улицом. И она и супруг су се својски потрудили да Страхиња упадне баш код Милене. Питали су учитељицу у пензији која је са Миленом годинама радила у истој смени, и препоручила је њу као прави избор за Страхињу. Консултовали су се са родитељима чија деца су ишла у исту школу. Слушала је мишљења о разним учитељицама, и по свим изворима, избор се свео на Милену. Потегли су везе из Општине, и добили чврсте гаранције да ће дечак бити у њеном разреду.

’Страхињином карактеру одговара баш таква учитељица – строга, правична и доследна, али са много љубави према деци’ размишљала је Нора. Била је реална – Страхиња је врло захтевно дете, тврдоглаво, некако „своје“ – ништа му се није могло наметнути. Од тога шта хоће, а шта неће да једе, с ким хоће да се дружи, кад хоће да спава, и када ће да спреми собу. Ако он нешто неће, нема тога ко ће га на то натерати, и Нора је поштовала његов карактер. Није хтела да понови грешке својих родитеља, и да га ставља у „друштвено прихватљиве калупе“. ’Где сам ја, а где сам могла бити, само да ме родитељи нису спутавали и кажњавали’ често је размишљала. ’Немам самопоуздања, плашим се ауторитета, добро сам и оволико у животу постигла!’

Зато је са својом децом примењивала сасвим друге тактике. Знала је да ће их школа научити како „морају“ да се понашају, али ће до тада она учинити све да развију своју индивидуалност.

Полако је прилазила школи, и видела велику групу родитеља. Гледали су једни другима преко глава, покушавајући да нађу име свог првачића на листама.

„Јес!“ викнуо је један тата, и са широким осмехом пришао жени. „Код Драгице је!“ Изљубили су се.

„Немогуће“ у неверици је изговорила једна мама, и извадила мобилни телефон. Дрхтавом руком је звала мужа, и молила да зове комшиницу, и види у чему је проблем.

Нора је кроз тамне наочаре посматрала читав тај свет, свесна да за њу нема неизвесности. Сачекала је да се гужва мало разиђе, није желела да се гура у маси узбуђених родитеља.

Пришла је огласној табли и опуштено гледала пет спискова. ’Драгица… Ивана… Нада… Татјана… Милена. Ту смо. Прво пет!’ Списак од двадесет петоро деце је био уазбучен, и брзо је спустила поглед на дно листе. ’Танасковић, Тодоровић… Чекај… Станковић… Танасковић… Тодоровић… Мора да је нека грешка, можда су погрешно уазбучили’. Прошла је цео списак, прво одозго, па одоздо, али Страхиње Тешића нигде није било. ’Они нису нормални, нису ми уписали дете’ помислила је, и кренула ка секретаријату. ’Да ли иког има сад, или морам да чекам сутра?’ Срце јој је убрзано лупало, дланови су се знојили. Њен син није уписан у први разред!

’Невероватно! Идиоти!’ беснела је. На крају ходника спазила је Светлану, која јој је, са широким осмехом и раширених руку, прилазила.

„Јеси видела?“ рече док ју је грлила. „Влада и Страхиња су заједно! Пресрећна сам! Влада ће се одушевити!“

„Молим? Где су заједно?“ запањила се Нора.

„Па, јеси видела спискове? Код неке Наде, у првом три. У разреду су са Соњом, Душаном и Саром из групе.“

„Код Наде?? Немогуће!“ Нори се замрачило пред очима.

„Ја сам пресрећна! Тако су се лепо играли у вртићу. Сад ће се дружити још осам година. Знаш, да су у различитим одељењима, не би то било то…“ Светлана је причала и причала, али Нора је више није чула. Вртело јој се у глави, и фалило јој је ваздуха.

„Код Наде? Оне разведене? Без деце? То је немогуће. То не долази у обзир. Она нам је била последња од свих пет!“

„Откуд знаш да је разведена и да нема деце?“ упита Светлана.

„Па, распитала сам се све. Мени фрустрирана учитељица не треба. Притом, ко нема деце не може децу разумети.“ рече Нора. „Морам да зовем Срђана да под хитно зове овога из Општине.“

„Ма, шта ти је? Па, шта има везе? Па, и моја сестра је разведена, па јој ништа не фали. Дај, пусти нека иде тамо где је психолог одредио…“ покуша Светлана да је смири, али Нори су већ кренуле сузе.

„Не долази у обзир! Да сам хтела да психолог одређује, не бих оволике везе потезала. Срђан је однео и виски, и обећао да ће га извеси на вечеру! Планирали смо да му дамо… Хало?“ Нора показа Светлани на свој мобилни телефон, као знак да мора прво да обави разговор

„Срђане“ рече, бришући сузе. „Страле је упао код оне разведене… Шта ’како’? Откуд ја знам како?? Само да знаш да под хитно зовеш Младена или оног његовог кума, и да се ово до сутра реши…. Обећали су нам, однео си им виски, рекли су да је све решено… Ово не долази у обзир“ јецала је. „Толико смо се распитивали и трудили… и да упадне код најгоре! Јави ми шта си урадио!“ Нора прекиде везу.

Светлана је поново загрли. „Ја још била пресрећна што ће момци бити заједно… Немој да се секираш, ко зна зашто је то добро… Ипак, то све што си се распитала, све су то туђи ставови, нисмо упознали те жене…“

„Немам шта да упознајем разведену незадовољну жену без деце. Како ти није јасно? Ово је катастрофа!“ говорила је Нора кроз сузе.

Погледала је гомилу родитеља, још неки су плакали, неки су се радовали, и сви су држали мобилне телефоне јављајући вести – добре или лоше – својим најближима. Нора је поново пришла огласној табли, надајући се да је Светлана погрешно видела, али име Страхиња Тешић јој је прво упало у очи у листи за прво три. Наглас је зајецала.

На прво звоно телефона је одговорила. „Реци… И? И шта сад? Ма немој! А да прими виски је могао! Ђубре једно! Како га није срамота! Ићи ћу сад одмах код директора и захтевати да се учитељица промени. Ти и твоје везе! Рекао си да је то решено, и ево види шта се десило. Четири године пакла, да ли ти је то јасно??“ урлала је кроз сузе. Утишала је глас да је Светлана не би чула. „И, каже ми Светлана да је и Душан у разреду! Да ли схваташ! Оно разакано дериште чији отац се бави ко зна каквим сумњивим пословима! Ја нећу да то буде Страхињино окружење! Молим те, реши ово!“ Бесно је прекинула везу.

„Безобразлук! Сад одједном није ништа могао, а сам се понудио, ’ајде да смо га молили, него је први истрчао, и сад пуј пике не важи!“ јадала се Светлани.

„Па, види да ли је директор ту, да одмах то решиш ако баш желиш. Ја се нисам ни распитивала, нити знам каква је која учитељица… Откуд знам шта је за неког тамо ’добра’ учитељица, боље да пустим шта му судбина додели!“

„Јеси ти свесна колико је важно која учитељица ће бити твом детету? Хеј, то је четири године сваког дана! Ја се распитујем већ за Николету, која има пет година, да на време одлучимо где ће она, не можеш тек тако да предаш дете било коме у руке!“ рече Нора бришући сузе. Руке су јој се тресле. „Идем до директора!“ рече, и замаче иза угла. Из ташне је извадила папирну марамицу и издувала нос.

На ходнику који је водио до канцеларије директора је видела дугачак ред. Готово сви плакали. Неки су тихо причали мобилним телефоном. Било јој је јасно да није једина незадовољна.

„Чисто сумњам да ће од овога ишта бити“ обрати јој се једна уплакана бака. „Кажу да ће директор доћи, да је на састанку, а сигурно је ту негде и крије се!“

„Морамо веровати да ћемо успети. У супротном нас чека катастрофа!“ рече Нора.

„Моја унука упала код Иване… Та је најгора… Оставља четворке и из ликовног, еј, из ликовног! Шта да причамо даље?“ рече бака.

„То је ништа. Мој је упао код Наде!“ рече Нора.

„Па, ми смо хтели код Наде! Хоћете да се мењамо?“ Баки се појави искрица у очима.

„Не, хвала, ми смо хтели Милену! Видећу да ли неко ко је упао код Милене хоће да се мења са мном!“ категорична је била Нора.

„Ако смем да Вам кажем, ми смо чули за ту Милену да више воли дечаке, и то нам није одговарало. И, кад дођу у пети разред, њени се не снађу баш најбоље. Све је нешто кроз игру, и нешто иди ми – дођи ми. Зато смо хтели Наду, њени су најбољи из математике…“ говорила је бака у пола гласа.

„Ма, каква Нада, та жена није нормална!“ укључи се један тата из реда. „Боље останите код Иване, чуо сам да је одлична за српски, и онако је доста креативна, прави приредбе и тако то, али нама није одговарала, јер кажу да је често болесна, и много изостаје, па после удари контролни и деца покваре оцене… Ми хоћемо Драгицу, а упали смо код Татјане. Она је пред пензијом, незаинтересована, нервозна, свакако нећу пустити дете код ње!“

„И мој син је упао код Татјане“, укључи се једна мама. „Чули смо о њој језиве приче. Једна девојчица из краја је променила школу због ње. Један дечак и дан-данас има трауме, а сад је седми разред… Није нормална жена…“

И други родитељи из реда су ослушкивали шта се прича. Један по један су се укључивали у разговор. На крају су сви завршили у великом кругу, и кроз сузе делили са другима шта су о којој учитељици чули, и код које желе да дете пређе.

„Људи!“ обрати се једна мама групи „Хајде да направимо своје спискове, и да то доставимо директору кад дође! Какви психолози и педагози?! Знамо ми ваљда најбоље каква учитељица треба нашој деци!“

Очајни људи су одједном почели да се осмехују. Схватили су колико је предлог добар.

„Браво!“ узвикивали су, неки су чак изљубили жену која је дала генијалан предлог. За трен ока, Нора отрча до огласне табле.

„Ови спискови не важе!“ рече родитељима који су још увек били тамо, и скиде папире прикачене шпенадлама. „За једно пола сата имаћете праве!“

Родитељи су је гледали у чуду, неки су викали за њом, псовали, али Нора је хитала назад.

„Идемо редом. Ко је за Драгицу и прво један?“ Уредно је записивала имена заинтересованих, одељење по одељење, догод није завршила са првим пет. Страхињу је уписала под бројем један и доцртала срце.

Родитељи нису ни приметили када је директор, сакривен испод качкета и са високо дигнутом крагном кошуље, прошао поред њих, и замакао иза ћошка.

https://zelenaucionica.com/ko-ce-upasti-kod-koje-uciteljice-i-cija-je-veza-jaca/

Породица је основна ћелија друштва, али и мала духовна заједница у којој се постављају први темељи развоја личности појединца, како у психо-социјалном, тако и у духовном погледу.

Како појединац, тако и породица пролази кроз разне фазе свога живота и развоја. Те фазе, које представљају нормалан развојни пут једне породице, могу постати и кризни периоди за њен опстанак.

”Оно са чим се суочавамо најчешће у пракси, а то је и кроз теорију јасно, јесте да свака породица пролази кроз неке фазе, лакше или теже, са више способности прилагођавања или мање, са већим нивоом стреса или мањим и да то изазива одређене промјене и онда се дошло кроз науку до тога да уствари од оног првог формирања неког партнерства, ступања у брак, ми започињемо формирање породице и она пролази кроз различите фазе од тог тренутка. Ми у психотерапији породичној узимамо то као јако важне прекретнице кроз живот породице”, казала је у разговору за Радио ”Светигора” на тему животних цилуса психолог и породични терапеут Бранка Ћаласан.

Прелазак из једне у другу фазу животног циклуса породице представља извјестан тест функционалности породице и њене способности за промјеном и прилагођавањем. Породица се налази у оној животној фази, у којој се налази најстарије дијете.

”Најстарије дијете кормилари, ми то тако кроз метафору кажемо, животним циклусом породице, тако да гдје год се налазе друга дјеца, гдје год се ми као брачни супружници налазимо, наша породица је у оној фази у којој је прво дијете. Тако да то новорођенче кормилари даље животом, па кад се оно нађе у предшколском узрасту – то је породица са предшколским узраство, са школским, породица са тинејџерима, средњошколцима, тако да растемо заједно кроз вријеме до фазе када лансирамо чедо из гнијезда и тако га и називамо – нови животни циклус гдје млади постају аутономна, независна бића.”

Иако је свака фаза живота породице значајна и у одређеној мјери изазовна, постоје и они периоди који се у науци посматрају као најизазовнији.

”Кроз сваку од ових фаза породица пролази кроз неки ниво стреса. У зависности од тога како смо превазишли претходни период, зависи и онај будући, па ми често говоримо о томе да је породица један кибернетички систем попут неког музичког дјела у којем ноте посматрамо као дио цјелине, као дио контекста, тако је и сваки појединац дио тог породичног контекста и важно је у којем животном циклусу се налазимо. Оно што је најизазовније јесу ти прелази ка школском узрасту и лансирање чеда из гнијезда, то је један од најизазовнијих периода.”

Изазови савременог доба остављају трага и на породични живот. Да би се овим изазовима квалитетно одговорило, потребно је за почетак разумјети промјене у којима се породица налази, те спољне утицаје који свакако боје њен живот.

”Савремено доба носи многе изазове, тако да ми у том контексту размишљамо и о неким унутрашњим утицајима и захтјевима кроз те циклусе, али и о спољним утицајима, који нам се сада у савременом добу јако брзо мијењају, тако смо као породица позвани да брзо растемо, да се брзо прилагођавамо, да тај процес буде реципрочан – како дјеца расту, тако и ми са њима, да се они адаптирају на нас, тако да говоримо о овој теми као једној важној, могу рећи изолованој цјелини, али у склопу породичног живота важној за разумијевање неких промјена, неких изазова, неких проблема кроз које пролазимо и увијек у породичној терапији кад људи дођу на терапијски сусрет размишљамо о томе у ком су животном циклусу”, казала је Ћаласан.

Комплетан разговор послушајте на сајту Радија ”Светигора”.

https://mitropolija.com/2025/06/12/psiholog-branka-calasan-djeci-treba-ponuditi-model-izvjesnosti/