Снови су дивни. Када дете има сан, то је много боље него када га нема. 

Сан у извесном смислу функционише, чак и ако не радим ништа директно да бих га остварио. Ово је оријентир. И захваљујући њему, примећујем мале прилике које ме покрећу ка мојим сновима, врата која се отварају. Ако нема сна, онда игноришем ове прилике. 

Сан се не претвара увек у план, низ корака. С једне стране, одлично је када се ово деси. С друге стране, управо то вас спречава да сањате. Ако морам одмах сваки свој сан да претворим у план и да вредно радим да га остварим, онда сањање одмах постаје небезбедно. Рекао сам тати за доручком: „О, тата, слушај, волео бих да сам доктор“, и следећег дана сам се нашао пријављен у 8 клубова и са три нова уџбеника на столу. 

Чини ми се важним да сан може остати сан, а да се не оствари - нешто о чему могу размишљати. Можда ћу постати лекар у својој другој професији, у трећој?

Нема ништа лоше у томе да сањате и не предузмете ништа поводом тога.

Да ли родитељи треба да подрже сан свог детета?

С једне стране, важно је подржати овај сан и пренети идеју да је много тога могуће ако се то жели. На пример, можете постати професионални фудбалер. 

На пример, дете воли фудбал и сања да буде као Роналдо. Зашто баш каријера? Могу се осећати као Роналдо у аматерској утакмици, шта ме спречава? Могу да зарадим новац на неки други начин и да играм фудбал не 12 сати дневно, већ 3 сата недељно.

Сви ми фантазирамо. У сваком случају, говорим о разним дивним сценаријима. И то је одличан начин да доживим емоције које ми недостају у животу, да се некако осећам боље. Да маштам о стављању „Роналдових наочара“ и, као што сам већ рекао, да видим неке прилике које би ме довеле корак ближе овом Роналду.

Мислим да је корисно испричати како је Роналдо постао Роналдо, погледати биографије, некако сазнати више о људима који су занимљиви тинејџеру. Али истовремено, волео бих да овај разговор не постане нешто попут: „Престаните да сањате – хајде да вредно радимо“, мислим да је то штетно.

Не стварајмо детету слику света у којем постоји само „напоран рад“, у којем нема ничег другог. За мене, све најважније, добре ствари које имам у животу, добијам бесплатно, а не зато што вредно радим.

Морамо пронаћи начин како не бисмо, с једне стране, разбили овај сан и некако пренели идеју тужног света у коме само морате напорно да радите, а с друге стране, мало по мало, морате детету дати знање о томе како овај свет функционише, да понекад ипак морате вредно да радите.

Као родитељ сам фрустриран - може ли се ово превазићи?

Мозак је дизајниран тако да прави планове, прогнозе, идеје и некако покушава да испланира живот детета и његову будућност, да би одрасли могли да се некако смире сазнањем да је са дететом све у реду. Мислим да је део истине о родитељству у томе што је то немогуће. Да, могу да правим ове планове, али онда нешто крене по злу. 

Чини ми се да то није проблем детета, већ родитеља. Шта треба да урадим са собом да бих остао родитељ, чак и ако сам са 12 година био отац будућег Роналда, а са 14 сам се нашао као родитељ будућег Рихтера. 

Снови се мењају. И за мене је ово нека врста здраве приче. Друга ствар је што тренутни образовни смер није прилагођен овоме. Као да се претпоставља да ће дете са 13 година схватити шта жели да постане и да ће наставити да се креће ка том циљу све до матуре. 

Деца често желе да постану блогери

У својој канцеларији често чујем: „Желим да постанем блогер.“ То је оно што деца од 10-12 година често говоре.

Када некако успеш да се договориш са родитељима, они купе минималну опрему, и дете почиње да ради своје стримове, окупља својих 15 људи. Имам утисак да је ово корисно искуство. Он сам сусреће стварност. 

Родитељи нису постали непријатељи, нису спречили остварење његовог сна. И коначно се суочио са стварношћу и сазнао да постоје неке тешкоће у томе да постане блогер. 

Немојте рећи детету: „Уради нешто нормално.“

Боље је не говорити детету да не треба да ради глупости. Донекле, ово је заједничко свима нама. И даље постоји глас који гунђа: „Требало би да урадиш нешто нормално.“ Дефинитивно то имам у глави, и понекад ми је тешко да то ућуткам пред својом децом. И ово има лош ефекат. Да, примећујем да то углавном лоше утиче на односе. Па, и за снове, претпостављам. 

Почињете да гунђате, дете је узнемирено, следећи пут вам неће рећи шта смишља, која му је идеја пала на памет. 

Подсећа ме на терапеута Конија из САД, оријентисаног на решења, и његов став. Када вам дете каже: „Желим да идем у свемир“, једино питање које би требало да му поставите је: „Коју планету ћеш прво посетити?“ Сва остала питања су сувишна.

Како разговарати са тинејџером о сну који делује немогуће

Тинејџер жели да се упише на државни универзитет, ви схватате да не можете да приуштите плаћање школарине, а он можда неће моћи да упише бесплатно.

Како о овоме разговарати? Што је могуће мирније. Важно је свима пружити прилику да се изјасне, а не покушавати да ову велику, сложену тему сведете на неке једноставне одговоре попут „Нема новца – збогом“.

Можете барем размислити о другим могућностима. Стресно је задржати вештину вођења тешког разговора, не говорења: „У реду, то је то!“, не лупања песницом о сто, уздржавања од доношења брзих одлука. То је нешто што родитељима и тинејџерима често недостаје. То јест, наставите да разговарате, питајте, да ли постоје неке друге опције? 

Мислим да је корисно прво пустити њих да говоре, а затим изнети своје гледиште. Генерално, питајте да ли желе да чују ваше гледиште или желе да буду саслушани. Вреди се уздржати од било каквих тврдих ставова. Чврсто рећи „Не, не можеш то да урадиш“ или „Не, то је немогуће“ је помало претерано.

породични психолог Матвеј Берхин

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

https://www-pravmir-ru

У данашњем свету, у ком често доминирају брзина, нестрпљење и површна комуникација, способност да саосећамо са другима постаје драгоцена вештина.

Емпатија – способност да разумемо и саосећамо са туђим емоцијама – не долази „аутоматски“. Као и многе друге вредности, емпатија се учи, и то најпре у породици.

Као родитељи, учитељи и старатељи, ми имамо моћ да речима које користимо свакодневно подстичемо или, нажалост, спутавамо развој емпатије код деце. У овом тексту, сазнаћете које фразе помажу деци да разумеју туђе емоције и понашања, и које изјаве би требало да избегавамо ако желимо да гајимо саосећајну децу.

Уместо критике и умањивања осећања, реците:

1. „Како мислиш да се он/она осећа?“

Ово једноставно питање подстиче дете да размишља о другима. Уместо да само разматра своје потребе и осећања, дете се учи да посматра свет из перспективе другог бића.

2. „Шта можемо да урадимо да му/јој помогнемо?“

Ова реченица не само да развија емпатију, већ и нуди детету прилику да се активно укључи у решавање проблема. Дете се учи да буде корисно, а не да само посматра са стране.

3. „Замисли да се то теби догодило – како би се ти осећао/ла?“

Учење детета да „уђе у туђе ципеле“ једно је од најважнијих корака ка развијању саосећања. Када дете почне да повезује туђе емоције са сопственим искуствима, емпатија се природно развија.

Није емпатија одвојити 3 секунде и 300 динара за слање смс поруке већ одвојити целог себе да би схватили како је бити у туђим ципелама

Фразе које је боље избегавати:

1. „Престани да плачеш.“

Иако можда долази из најбоље намере (или нервозе), ова реченица шаље поруку да емоције нису пожељне. Деца уче да потискују своја осећања уместо да их разумеју и изразе.

2. „Није то ништа страшно.“

Овом фразом умањујемо дететов доживљај. Оно што нама изгледа безазлено, детету може бити јако важно. Ако желимо да нас дете доживљава као ослонац, потребно је да његове емоције узмемо за озбиљно.

3. „Игнориши га/је, то није важно.“

Тиме учимо дете да затвори очи пред туђим поступцима и емоцијама, уместо да реагује и препозна кад је некоме потребна подршка – или када оно само треба да постави границе на здрав начин.

Дајте детету шансу за „поновни покушај“

Уместо да исправљамо дете одмах након грешке, можемо му понудити опцију да „проба поново“. На пример:

„Желиш ли да кажеш то на другачији начин?“

Тако му показујемо да грешке нису крај света, већ прилике за учење и развој.

Речима градимо емпатију

Емпатија није нешто са чим се рађамо – она се гради свакодневно, у разговорима, у начину на који тумачимо емоције и у томе како децу подстичемо да мисле о другима. Наш задатак није да будемо савршени, већ свесни. Свака реченица коју упутимо детету може бити семе из ког ће израсти брижан, саосећајан и пажљив човек.

https://www.detinjarije.com/recenice-koje-pomazu-detetu-da-razvije-empatiju-i-sta-izbegavati/

Чини се да никада као данас није било лако наћи девојку или дечка. Све је прилично транспарентно, комуникација између мушкараца и жена се може одвијати у кафићу, на улици, током изласка или на послу. Слобода је максимално присутна и не постоје препреке за зближавање.

Ипак, велики је број младих мушкараца и жена који имају проблем да нађу партнере. Када и пронађу проблем тек долази до изражаја. Једна од савремених бољки је и страх од везивања или блискости.

Спозобност за блискост је један од најважнијих људских потенцијала. Када та способност није развијена квалитет живота трпи јер је жеља за интимношћу део људске природе. Човек може живети и сам, без било каквог контакта са другим људима. Али, тек у односу са другима човек је у могућности да се оствари у свим својим потенцијалима. Зато је блискост тако важна.

Страх од везивања може бити разноврстан и везан за различите типове блискости. Може се односити на блискост са родитељима, другим члановима породице, са пријатељима или може бити везан за партнерске односе.

Човек који се боји везивања се боји да ће бити одбачен, преварен, повређен. Узроци могу бити различити, некада на први поглед и банални. Однос са родитељима, међуљудски односи у породици, различита искуства са пријатељима или партнерима могу бити основ за страх.

Колико су страхови реални?

Бити одбачен значи бити препуштен сам себи, избачен из неког друштва или односа од ког зависимо. Уколико смо деца или смо неспособни да се о себи сами старамо и задовољимо своје жеље и потребе онда је страх реалан, али ако смо одрасле особе које могу самостално живети онда одбаченост не би требало да буде ,,ужасна“, јер ако ме ти (или ви не желите) то ме неће егзистенцијално угрозити, ја могу и без вас, а сигурно има других који ме желе.

Превара може имати више значења. Једно би се односило на то да након извесног времена схватим да особа која ми значи није онаква каква је била раније, или није онаква каквом сам је доживљавао, било зато што ме је обмањивала или што ја то нисам примећивао, било зато што се променила. Друго значење може бити у вези са сексуалном или емотивном преваром, тј. прељубом. Свака од ових варијатни може као последицу имати осећање преварености, тј. изневерености. Поверење које смо некоме указали изиграно је, тачније особа којој смо веровали испоставила се недостојном нашег поверења.

Повређени можемо бити физички и емотивно. Страх је углавном везан за емотивно повређивање, тј. за осећање бола које се јавља у ситуацијама у којима се догађа нешто што је за нас неповољно, а више или мање је у вези са понашањем друге особе.

Било како било, блискост са собом носи и одређену дозу ризика. Људима који се везивања плаше, између осталог, потребно је да прихвате тај ризик. Непријатна осећања и нежељени развој догађаја у односу блискости јесу могући, али не смањују квалитет живота толико колико га смањује недостатак блискости.

аутор: Филип Стојковић

извор

Идеја о блискости, поготово блискости у партнерским односима, као стапању два бића у једно прилично је честа. Свако одступање од те слике у релном животу води проблемима у блискости, осећању да љубави нема, да блискости нема. То је идеја о симбиотском односу као ,,правој блискости”.

Такав однос блискости сви смо једном имали, као врло мали. Са родитељима, превасходно са мајком, свако дете има однос симбиозе. Потребе детета нису одвојене од потреба мајке, али и обрнуто, потребе мајке исте су као и потребе детета, јер се мајка одриче задовољења оних својих потреба које нису у сагласности за потребама детета. Нпр. када се мајци иде у провод, а дете јој је врло мало, она то не може урадити ако се претходно није у потпуности побринула за све дететове потребе, а онда и нашла замену која ће исто то радити у њеном одсуству.

То је сасвим природно и од пресудног значаја за развој детета, јер не само да тиме оно добија задовољење својих примарних потреба као што је храна, већ добија и задовољење потреба за блискошћу, сигурношћу, да је неко ту за њега и да га неће оставити.

Али, када одрастемо тога више нема. Нема више особе која ће то за нас радити. Уколико одвајање од мајке у детињству није прошло ,,баш најбоље”, уколико је дете то проживело као изразито негативно и болно искуство, тежиће ка томе да нађе другу особу са којом ће тај свој првобитни нарушени однос разрешити и своје ,,ране” зацелити.

Преокупирани стил везивања је онај који доводимо у везу са немањем граница у блискости. Одликује се потребом за константним контактом. То изгледа тако што партнери увек и свуда иду заједно, све раде заједно, када нису заједно, рецимо када су на послу, онда су константно у комуникацији путем фејсбука, vibera, смс порука итд.

У таквом односу партнери, или један од њих константно мисле о оном другом и траже да буду у константном фокусу свог партнера. Свака индивидуалност у таквим односима се негира, брише или макар ,,гура под тепих”. Али пошто сви имамо и неке своје личне потребе то је на дуге стазе неодрживо. Такође, особе које немају оптималну дистанцу у блискости другима могу изгледати као ,,давежи”, имају утисак да их ,,гуше”, да им не дају простора, а сами пате када им пажња, време и иста врста посвећености није узвраћена. Врло често, наилазе на људе који имају супротан стил везивања, који називамо избегавајућим. Избегавајући стил везивања се огледа у превеликој дистанци, у немогућности да се блискост изгради, они желе блискост али је и не желе. Тада настаје права патња, јер једна страна ,,јури” а друга ,,бежи.

Оптимална дистанца у блискости значи да су обе стране различити људи, са својим идентитетима, потребама, жељама, тежњама, да обе стране имају право на неко своје време, само за себе, или за друге људе, да могу функционисати и осећати се вољено и онда када нису заједно, да не морају увек бити ,,на дохват руке”. У односу у ком постоји оптимална дистанца људи се могу развијати и сазревати јер имају за то простора. Али, за све то неопходно је да људи имају способност да буду сами, да умеју сами да проводе квалитетно време, да се брину о својим потребама, да им може бити добро и без других. Тада други више није потреба, није неопходан, губи се потреба за стапањем са другом особом и губљењем себе. Тада други постаје жеља да се већ добар и квалитетан живот учини још бољим и квалитетнијим, а однос постаје простор и полигон где обоје могу да раде на свом личном и заједничком расту, развоју и индивидуацији.

Аутор : Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2019/02/18/bliskost-i-optimalna-distanca/

Тешко је разумети мисао која је водила Министарство просвете да за пробни матурски испит одреди интервал од седам дана када се то има реализовати. Фиксирана је само математика, 25. 4, а српски и изборни од 23. до 30, како коме одговара. Зашто је само математика тачна, а остало од слободне воље и расположивог времена? Бесмислено је тумачити, а званичног објашњења нема, уколико га је и могуће наћи у рационалној форми.

И онда је већина школа започела тестирање већ 23. и 24, са свим оним што је за овај посао потребно урадити. Припреме простора, формирање документације, изнова обуке за дежурне наставнике, а све ради регуларности. Нарочити надзори су ту да утврде да ли је школа поступила по свим правилима. Деца су упозорена да је пробна матура битна јер треба проценити степен постигнућа, открити слабе тачке у знању и систему, увежбати целу процедуру пре правог испита. Наставници прегледачи су обавештени да ће званично упутство за преглед добити тек 30.4. јер се чека да све школе заврше тестирање, дакле, чека се крајњи рок за реализацију. Опет ради регуларности.

Сви родитељи (или бар огромна већина њих) рађају децу са жељом да они имају леп, садржајан, срећан живот. То, нажалост, није увек тако и постоје околности и ситуације на које не можемо ничим да утичемо. На већину, ипак можемо. Како правилно одгајати децу, изгледа, најбоље знају Данци. А зашто баш они и зашто стално о њима пишемо? Па, једноставно је. Већина истраживања (релевантних истраживања озбиљних универзитета) показала су да су Данци најсрећнији народ на свету. То значи да постоји нешто што раде боље него остали. Јер, на крају приче, срећа је циљ сваког човека.

Данско родитељство посебно је на много начина, али ћемо данас поменути један који је бољка већине родитеља. То су ултиматуми или, мало грубље речено – уцене. Сећам се да ми је познаница једном рекла: „Веруј ми, да не постоји уцена и подмићивање, ја не бих знала како да одгајам ову децу.“ И сви смо се некад у животу тако осетили.

И иако знамо да уцене нису добар васпитни стил, некад је једноставно тако најбрже и најлакше, а пошто у кратком року видимо резултат, а не видимо одмах негативну страну, чешће им прибегавамо.

Данци, то, ипак не раде. Њихов родитељски стил се у најкраћем може описати речју – поштовање. Нема вриштања на децу, посрамљивања деце или ударања да бисте добили резултат. Поштујте децу, својим примером их учите како да поштују друге, па ћете и сами добити поштовање. Вреди поменути да је у Данској ударање деце законом забрањено већ више од 20 година. И ако питате било ког Данца, одговориће вам да је за њих то незамислив начин дисциплине.

Зашто Данци не уцењују своју децу?

Ултиматум као такав ставља родитеља и дете у позицију да из њега неко мора изаћи као победник, а неко као губитник. Нико заправо не воли да му се постављају ултиматуми јер је то заправо увек само и искључиво борба моћи. Где постоји уцена, не постоји решење у ком ће сви бити „победници“.

Оно што родитељи који прибегавају уценама не разумеју јесте да су заправо они ти који на крају, дугорочно, увек губе са оваквим методом. То је борба у којој се добијају битке, али се на крају губи рат. Како? Тако што губите блискост са дететом, јер однос у коме постоје претње и који се заснива на страху (чак и ако је у њему много љубави) не може створити блискост.

У таквом односу не може бити ни поштовања, јер ако родитељи прете у празно, деца уче да границе не значе ништа. А пошто су паметна, почињу и да схватају да су претње заправо метод који њихови родитељи који су немоћни да се на други начин изборе.

Оно што је код уцена занимљиво је да њихово коришћење у комуникацији са децом има много везе с тим како смо ми, родитељи, били одгајани. Језик, тон и методе које са својом децом користимо, често су нам у наследство оставили наши родитељи. Многи од нас били су одгајани методама заснованим на страху и претњама, па је разумљиво што за њима често потежемо кад нам не преостане ниједан кец у рукаву. (Чули сте, сигурно, бар милион пута, да данашњи родитељи уз смех кажу „мене су моји слали да бирам прут“).

Они који су имали капацитет да сагледају ширу слику, из тих метода својих родитеља научили су да треба да раде управо супротно, они који нису имали тај капацитет, следе ове методе – уцене, викање, ударање.

Данци су веома демократичан и емпатичан народ и није тајна да се труде да те особине деци уграде од малих ногу. Децу посматрају као једнаке себи, али им је потребно да их неко води, свакако не да их контролише. Знају да то како они виде дете утиче и на то како га третирају.

Стога, покушаји деце да прекрше правила и помере границе сматрају се потпуно нормалним и не третирају се као безобразлук, тврдоглавост или неваспитање. И ово чини кључну разлику у томе како реагују на дечје понашање.

Децу слушају, једнако као што слушају одрасле. Као што неће игнорисати одраслу особу која им се обраћа, исто тако неће ни дете. Ово има невероватан утицај на самопоуздање детета и његову свест о себи. Деца почињу рано да схватају шта су границе и због чега су оне важне и зашто постоје правила и онда могу да их уз пуно разумевање прихвате, цене и поштују. Страх да ћете прекршити неко правило које нисте најбоље ни разумели потпуно је другачија ствар. Ако се поштовање граница базира на страху, деца ће их понекад поштовати ни не знајући зашто то чине, зашто нешто не смеју, већ ће зазирати да на њих неко не би викао или да их не би ударио.

Овакав приступ не ствара ни блискост ни поверење, ма колико да у ситуацијама када је све у реду ви детету пружате нежност.

Ако инвестирате у поштовање према детету, то ће се исплатити на дуге стазе, верују Данци.

Али, немојте се преварити и помислити да су они попустљиви родитељи. Јер нису. Нимало.

Они успостављају јасна правила за која се од деце очекује да их прате. Али, веома су спремни да разговарају и објашњавају деци све што се тиче правила. Они не знају за реченицу „зато што ја тако кажем“. Када од детета очекују да среди своју собу, а дете одбија, они неће рећи – ако не средиш собу, нема изласка у парк, већ ће се потрудити и уложиће време и стрпљење да објасне зашто соба треба да буде очишћена и зашто је важно да то уради баш дете.

За ово је, наравно, потребна вежба. И много стрпљења. Али резултати неће изостати. Истина је, заправо, да деца много тога могу да схвате. Често је наше нестрпљење, неразумевање тога колико је страх лош савезник у васпитању деце, разлог због ког посежемо за ултиматумима.

Како ви можете престати да уцењујете децу?

Први корак је договор са партнером. Морате се обоје сложити да желите да променити праксу где вас деца слушају само да не би изгубила неке привилегије или била кажњена. Договорите се да, ако једно од вас почне да губи контролу у некој ситуацији, друго треба да преузме разговор са дететом.

И запамтите – не морате да бијете сваку битку. Неку можете и да предате. Фокусирајте се на важне ствари. Често се дешава да наше реакције према детету буду претеране онда када се нешто дешава пред очима других, па смо због тога под додатним стресом јер не желимо да неко помисли да не умемо да васпитавамо своју децу.

Они тај страх и стрес осете и то их може натерати да се понашају још горе. Ви НЕ МОРАТЕ ником ништа да доказујете. Учите дете поштовању, понашајте се према детету и другима са поштовањем и дете ће вас поштовати.

Још једна важна ствар: покажите детету емпатију. Да ли је гладно? Уморно? Узнемирено? Што више разумете разлог њиховог понашања, јача ће бити ваша веза. То како ви изаберете да видите своје дете увек ће утицати на вашу реакцију према њему. Оно што дајете – то ће вам се и вратити. Добро подстиче добро, лоше подстиче лоше, губитак контроле подстиче губитак контроле. А мир – подстиче мир.

https://zelenaucionica.com/budes-li-neces-vise-nikad-ili-kako-roditeljske-ucene-unistavaju-povezanost-sa-detetom/

Присутан отац је лек за нервни систем сваког детета. То је најбољи начин да се превенира зависност, да се очува ментално здравље, да се спречи да дете једног дана има полицијски досије. Тако, бар, каже наука.

Наиме, деца у домовима где је отац одсутан имају чак четири пута веће шансе да касније у животу имају проблем са алкохолом или наркотицима, показало је истраживање Министарства здравља САД.

Друго истраживање, о чему сведоче подаци на сајту Министарства правде САД, показало је да чак 85% младих у затворима долази из домова у којима нема оца.

С друге стране, деца чији су очеви активно укључени у њихово одрастање, имају много мање шансе да се суоче са депресијом, анксиозношћу, проблемима у понашању, закључак је чак 24 опсежне студије (Dept. of Health & Human Services).

А зашто је то тако? Због чега су очеви ТОЛИКО важни?

Присутан отац није само неко ко обликује карактер. Он има и биолошки утицај – постаје део дететове трајне меморије када је реч о осећају сигурности. Присутан отац значи и нижи кортизол, јачи имунитет и дугорочна емоционална стабилност.

Очева љубав штити нервни систем. Она је кодирана у мозак, срце, имуни систем.

Присутан, укључен отац је буквално лек. Он регулише нивое стреса, штити од хроничних болести и инфекција.

Нежан отац није само подршка. Он је биолошка брана стресу, болести, емоционалној нерегулсаности.

Када је отац ту са својом љубављу, он не одгаја само дете, он регулише нервни систем.

Очеви, укључите се, од првог дана. Будите апсолутно и потпуно присутни.

https://zelenaucionica.com/prisutan-otac-je-lek-njegova-ljubav-stiti-nervni-sistem-cuva-imunitet-regulise-stres/

Подне је, испред улаза у зграду у Француској 31 тискају се људи. Гладни су...

На овој адреси налази се Верско добротворно старатељство Архиепископије београско карловачке Српске православне цркве, кућа која гладнима даје хлеб, тај минимум потребан за биолошки опстанак. Било би неправедно да утисак о овој великој кући остане само на призору тог дугог реда нестрпљивих Београђана, који скреће пажњу сваког радног дана у подне...

Ми смо закуцали на врата пре него што су најсиромашнији гладни људи закорачили на праг трпезарије. Ушли смо у прелепу башту, трпезу на отвореном, која нимало не личи на неку социјалну установу, већ на праву библијску причу о доброчинству. На зидовима су уметничка дела, мурали инспирисани православљем, који топло оплемењују простор. Оброк се овде сервира с љубављу, а осмех - то није само гест добре воље. Без осмеха и лепе речи ова Црквена кухиња не би ни могла да ради, јер њу не покреће општина, министарство, нити каква социјална служба по некој службеној дужности, ова кухиња куца у ритму срца волонтера. Наравно, средства су следећа ставка од које зависи квалитет рада Верског добротворног старатељства и апел за све да помогну увек мора да се чује.

Врата су се отворила, столови су спремни, тањири и есцајг ускоро ће почети да звече под жустрим покретима руку гладних. На менију је строго посна храна, а обед почиње молитвом. Није важно да ли су људи који су дошли верујући ни које су вере и националности. Једини услов за њих је да имају потребу за храном.

"Трудимо се да сваког прихватимо онаквог какав јесте, то је здрав темељ за све што можемо да пружимо даље. Једини услов за људе да дођу у нашу кухињу је да су гладни. Неко је услужен не зато шмо смо ми добри, него зато што нас Јеванђеље учи томе и зато што нас Христос позива на љубав. То је чиста љубав преточена у дела", испричао нам је отац Бранислав Јоцић из Верског добротворног старатељства.

И ушли су, једни за другима. Неки помало нестрпљиви и љуткасти, други насмејани и шаљиви, један је носио хармонику, један гитару. Неко је ту и први пут. Неко је галамио, а неко само ћутао.

Чак 2.000 оброка припреми дневно Црквена народна кухиња Верског добротворног старатељства. Око 300 оброка сервира се у трпезарији, углавном бескућницима, док се остатак дели на још четри пункта у граду углавном породицама које немају могућности да сами себи обезбеде ручак и хлеб.

Прича о кухињи има и своју другу страну - волонтере. Без њих, ма колико да је новца на располагању, ништа не би имало смисла. Они шире причу о важности помоћи другоме, потребама за намирницама и средствима без којих кухиња не би могла да ради, али и мисионаре о важности љубави, помоћи и заједништва. Сви они су једна велика породица.

"Волонтирам овде од марта месеца прошле године. Дивно је, лепо, пријатно, навикла сам се. Ја сам кренула из кухиње, сад сам изашла међу људе у трпезарију, мислим да ми је овде најпријатније. Људима је, осим хране, најпотребнији осмех и љубав. Љубав је данас много скупа и мислим да смо остали без љубави или смо је сакрили у неки ћошак, али надам се да љубав можемо да пружимо бар на овакав начин", испричала нам је једна волонтерка и додала да јој физички овај посао није напоран.

Радо ће се прошетати и поразговарати с људима којима је сервирала оброк, прича нам, што је и учинила.

"Временом су људи препознали овај простор као место где могу најнепосредније да чине добра дела и да се осећају корисним. Многи су се везали, постали су део породице, међусобно се упознају и здружили су се", казао нам је отац Бранислав.

Осим људи који шире вести о потреби да се другима помогне, Верско добротворно старатељство до верника покушава да допре и преко универзитета, црквеног радија, друштвених мрежа....

На питање колико оваква мисија стварно значи корисницима, отац Бранислав дао нам је скроман одговор - некима би било теже.

А било би две хиљаде гладних уста. Наравно, постоји и опција народних кухиња Црвеног крста, али су капацитети друштвених институција увек ограничени. С тим у вези, оваква једна кухиња за сиромашне је права благодат. Али, то није само кухиња. Постоји правно саветовалиште, помоћ вишедетним породицама, Црквени дом здравља и лекарска подршка, кућа Земља живих у којој се лече оболеи од болести зависности, организују се милосрдне посете институцијама социјалне заштите, где је некада највреднија помоћ само искрени разговор. Постоји и веома тражена психотерапијска помоћ, где стручњаци, лекари и психолози, пружају помоћ, али у складу са свим оним што нас учи и теологија.

"Ми покривамо оно што званичне институције или систем не препознаје или нема капацитета да то покрије, ми имамо ту слободу да се не држимо слепо статута, него да се прилагођавамо потреби, да реагујемо и по хитном поступку", испричао је наш саговорник.

Оно што је кључно у целој овој причи јесте, ипак, вера. Тачније, црква. Још прецизније - литургија, као место сабирања, молитве и скупа који цркву твори као заједницу. Литургија је чин из ког доброчинство произлази, мотив и "мотор" свега онога што следи после молитве.

Литургија сабира волонтере, који се потом друже и чине заједницу, а онда и договарају како да помогну другима.

"Литургија је сабирно сочиво цркве. То је место где се црква рађа и извире, то је сабрање на молитви. Чим се заврши та молитва ми већ размишљамо о томе како да оно што смо примили од Бога, а то су дарови љубави и милосрђа можемо да умножимо у овом свету. Откад постоји црква постоји милосрђе, од апостолских времена до данас. Тако исто и конкретно што се тиче српске цркве, од светог Саве су се оснивале болнице, сиротишта, прихватилишта, никад то није престајало да постоји осим у периоду кад је црква била на рубу егзистенције или је била прогањана или јој је било забрањивано у већој мери да се то ради. Ми смо пре Другог светског рата имали сиротишта и прихватилишта за децу, много бисмо волели да нам се то поново врати", испричао је отац Бранислав.

Криза деведесетих година и разарајући ратови као звоно за узбуну подигли су свест у народу да је потребна непосредна помоћ, из руке у руку.

"Верско добротворно старатељство у обновљеној форми наставља да постоји од 1996. године, а како се економске и могућности људства увећавају, ми ширимо и нашу делатност", казао је наш саговорник и подсетио на народне кухиње на Космету, у Црној Гори, Републици Српској.

Оно што је посебно важно да се истакне је и помоћ породицама са четворо и више деце, које су поприлично "невидљиве" у друштву, а којима Верско добротворно старатељство помаже у храни, одећи, обући, пробору за школу и бесплатним летовањима.

Како да постанете добротвор?

Све информације о томе како можете да помогнете Верском добротворном старатељству можете погледати на њиховој интернет презентацији.

Веома је важно да знате да на једноставан начин, једном СМС поруком можете да допринесете да сутра неко има бесплатан оброк, негу или преглед.

Постоје следеће СМС опције:Нахрани гладног - пошаљи 200 на 2844

Буди месечни добротвор - пошаљи 500 на 2844

Можете да постанете и волинтер или да уплатите новац путем рачуна или у просторијама ВДС у Француској улици 31. Можете даривати и робну, као и донацију у храни.

https://www.telegraf.rs/vesti/beograd/4088380-ruka-pruzena-ljubav-na-prvom-mestu-crkvena-kuhinja-hrani-gladne-beogradjane-ali-to-nije-jedina-podrska-vds

За мене лично Ускрс је увек био чаробнији од других празника. Иако у мом детињству осим педесетак офарбаних јаја није било баш никакве декорације, сећање на то време и данас, тридесет година касније, врло је живо. Нећу претерати ни ако кажем да су дани Ускрса моје најдраже успомене.

А за то је заслужна моја бака. Једна од оних жена која је читав свој живот подредила мужу и породици. Изгледала је много старије него што је заправо била, увек погнута, са свега неколико зуба, блага, плавих, тужних очију. Никада није радила, па је сав новац који је имала био онај који би добила од своје деце, мог тате и тетке. А пред Ускрс, све што би добила оставила би са стране и кад се накупи довољно, купила слаткише за своје унуке којих је имала четворо. Заједно са неколико ускршњих јаја све би убацила у кесу за замрзивач и везала канапом. Док још спавамо у нашем великом дворишту пронашла би место и сакрила пакетиће. Сваки на друго место. Око подне, сви бисмо се окупили и кренули у потрагу. Мислим да нема потребе да описујем силно узбуђење и радост које смо осећали док смо завиривали у кокошињац, претраживали дедину радионицу, прегледали башту. А кад их коначно пронађемо! Ма ни најмање није било важно шта је то унутра, јер магија Ускрса коју је стварала моја бака била је вреднија од најскупље играчке.

Српска Омладина за Космет вас позива на хуманитарну пројекцију филма "Победилац смрти" - филма о Страсној седмици и Васкрсу у Дечанима, која ће у Академији 28 (Немањина улица број 28) бити одржана у четвртак 10. априла 2025. године од 19 часова. Карте се не наплаћују, а посетиоци су позвани да према могућностима оставе прилог за добротворне акције "Српске омладине за Космет".

"Победилац Смрти" је документарни филм који описује дане Страсне или страдалне Седмице Господа Исуса Христа и Недељу, дан у који је Христос Васкрсао. Филм је замишљен тако да се широј публици објасни дубљи смисао ових догађаја и значај Христовог Васкрсења, па самим тим и смисао богочовечанског подвига спасења.

Снимке богослужења и манастирског живота у дане Страсне Седмице и Васкрсења у манастиру Високи Дечани, снимила је продукцијска кућа "Cinnamon Production" из Београда у периоду од 2009. до 2012. године.

Значај сваког од ових дана посебно, објашњен је цитатима из Јеванђеља, из богослужбених текстова Посног Триода Свете Велике Седмице, из беседа sв. Јована Златоустог, sв. Владике Николаја Жичког и sв. Оца Јустина Ћелијског. Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, који је у време рада на једној фази филма 2010. године био администратор Епархије Рашко-призренске, у филму објашњава смисао свих важнијих догађаја последње седмице Христовог живота на земљи, његовог страдања за нас и сам значај Васкрсења Христовог.

У Јеванђељима описани догађаји из Страсне Седмице и непосредно после Васкрсења у филму су илустровани фрескама за зидова дечанске цркве, пошто је у богатом дечанском фрескопису детаљно осликано све што се у те велике дане догодило са Господом Христом.

Извор: Радио "Слово љубве"

Кристина, прелепа млада жена, била је добра у свом послу, радила је на важним позицијама, а њена каријера је тек кренула када је затруднела са својим следећим дететом.
„Нико не напушта овакав посао“, рекле су њене колеге, „чим се заврши породиљско одсуство, одмах се врати“.
Али, одсуство се давно завршио, а Кристина се више никада није вратила на посао. Ни на овај, нити било који други. И у храму је одавно није било. Упознавши се једног дана на игралишту, почеле смо да причамо о деци, а Кристина је споменула сина: „Не идемо у вртић, он је посебан“...
Тимофеј је био Кристинино треће дете, али ова трудноћа се разликовала од претходних. У 19. недељи лекари су приметили да је развој фетуса почео да се успорава. То је оно време када друга деца активно расту и добијају на тежини, а мајчин стомак почиње приметно да расте. Лекари су рекли Кристини: „Не брини, ово ништа не мора да значи, сачекаћемо до термина и породићемо те“. За мајку је ово био први знак који је наговестио да нешто није у реду са њеним сином.
Када се Тимоша родио, био је малена беба са бледом кожом и – што је Кристину највише плашило – спорим телесним реакцијама. Беба је показивала све потребне рефлексе, али врло слабо, једва. Речено им је да оду код неуролога и отпуштени су кући. Недељу дана након отпуштања, Тимоша се разболео од АРВИ код куће, и мајка и син су примљени у болницу. Прошли су комплетан преглед, али лекари опет нису нашли ништа критично, рекли су: „Само га храните више, слаб је, али ће се угојити и све ће бити боље“.
И поред потешкоћа са храњењем, дете је, уз Божију помоћ, расло и развијало се. Али, пошто је Кристина имала старију ћерку, одмах је приметила разлику. Син је имао проблема да држи главу и није могао да држи звечку у руци. Када је мајка видела да се Тимоша не преврће, она и њен муж су позвали терапеута за масажу. После првог курса масаже дете се преврнуло, после другог је седело. Али, он је још увек био веома мали и није добро јео. Испоставило се да има интолеранцију на млечне протеине.
„Као и многи аутистични људи“, рекла је Кристина, „али тада нисам знала ништа о аутизму, само сам хтела да разумем шта је то. И почела сам да копам за информацијама и много читам."

Кристина се такође уплашила што је дете никада није погледало. Као мајка, проводила је више времена са њим од осталих чланова породице и тако је приметила разлике у развоју своје деце.
„Гледао је искоса, горе, било где, али не у моје лице. И никада се није одазивао на своје име."
Мама је била забринута што Тимоша не може да пузи, али је устао и проходао са 9 месеци. И брзо је почео да трчи. Беба је неуредно трчала, бежала на улици, а како се није одазивала на своје име, то је изазвало опасне сумње.
У почетку, када му је супруга скренула пажњу на алармантне симптоме, муж је рекао: „Све је у реду са нама, то једноставно не може бити."
"И након што сам прочитала разне информације, већ сам схватила да је у питању аутизам, али сам се плашила да то признам себи. Када су нам на прегледу код доктора рекли дијагнозу, мало сам заплакала. Али после тешког искуства са мојим другим дететом (Кристинин син је рођен са тешком патологијом и умро је убрзо након рођења), било ми је лакше да прихватим такву дијагнозу."
Муж је опет помислио да је ово мало озбиљније од грипа: „За неколико месеци или годину дана потпуно ћемо излечити нашег сина." Али када су супружницима саопштили цене лечења, остали су запрепашћени. Посебно је тешко било глави породице; почео је да доживљава психолошко повлачење; чинило му се да сви покушавају да их преваре. Тимошини родитељи су отишли кући и размишљали. И одлучили су да крену на минимални курс, јер у то време дете није говорило.
„После првог курса терапије, син ме је гледао. Када је први пут погледао у мене и почео да ми загледа у минђушу у уху, била сам шокирана. Иако је било скупо, бар је деловало."
После курса канистерапије (лечење уз помоћ посебно обучених паса), Тимоша је први пут изговорио реч мама. Имао је две и по године.
Током пандемије, сви у породици су се разболели. Пошто је већ много новца потрошено на рехабилитацију, Кристина је наставила да ради са Тимофејем код куће. Пронашла је музичку технику где се уз помоћ специјалних слушалица класична музика презентује ушима на различитим фреквенцијама. "Гледала сам како ради неуропсихолог и учила од њега. После курса музике мој син је почео да говори добро. Релативно добро, прво слоговима, па у кратким речима. О себи увек говори у трећем лицу: „Тимоша хоће“. Али аутистични људи веома споро стичу вештине.

„Мислила сам: он ће почети да прича, а онда ће све проћи само од себе. Испоставило се да није тако. За сваку нову вештину се треба борити."
Од Кристине сам сазнала да постоје две врсте аутистичара: нискофункционални – који су се заглавили у детињству доживотно, и високофункционални – који имају проблем само у комуникацији, али могу бити веома талентовани за друге ствари. Али чак и деца са ниским функцијама могу се уз помоћ рехабилитације подићи на ниво нормотипичне деце ако рано почну да уче.
Кристина је пронашла жену - православног логопеда-дефектолога која је имала свој центар за помоћ особама са аутизмом. Она не само да је помагала родитељима, објашњавајући корак по корак шта да раде са дететом, већ је на свом каналу постављала информације о црквеним празницима и посту. Свуда је истицала: "Ја сам православац. Као специјалиста радим све што је у мојој моћи, али само Господ помаже."
Тада је у Москви било мало центара за рехабилитацију особа са аутизмом,  а рехабилитација је била скупа.
" Прво смо покушавали да уштедимо, сами смо тражили масере, физиотерапеуте, логопеде, али смо онда схватили да је важно деловати свеобухватно. Пошто смо изгубили годину дана, вратили смо се и почели да учимо у специјализованом центру код тог истог православног специјалисте. Поред помоћи деци, пружена је и духовна подршка  родитељима.
Најтеже је било радити на себи. Мој муж и ја смо прошли кроз све фазе: прво порицање, затим бес, па прихватање. Последња је била посебно тешка. Иако изгледа да си прихватио такво дете, прихватио вољу Божију, нагомилава се умор, и ти опет почињеш да се питаш - зашто ми све ово треба? Уморна сам, зашто сам добила такво дете?
Након неколико курсева рехабилитације, дете је споља већ изгледало нормално. Имао је обавезну физичку активност: пливање, скијање, бициклизам. Редовни часови са логопедом-дефектологом („За нас су то већ драги људи, већ дуги низ година комуницирамо са њима“). Тимоша воли енглески. И даље се плаши воде, плаши се мрака, али може да живи са тим.
Понизност ми је одувек била тешка, али овде сам морала да се потпуно понизим и да се предам вољи Божијој. Понекад је било тешко веровати специјалистима, чинило нам се да нам једноставно извлачи новац. Стално сам говорила: Господе, помози, Господе, упути, покажи где, до ког специјалисте треба да идемо!"
Тимофеју је била преко потребна социјализација. Управо у то време, Кристина је сазнала да наша црква одржава часове породичног образовања за припрему за школу. Кристина је узела благослов свештеника, а Тимоша је две године пре школе учио код православног учитеља са другом децом.
„Ово је био огроман напредак за нас, мој син је полако почео да стиче способност да живи у друштву. Особе са аутизмом, чак и оне са високим функцијама, веома тешко живе у друштву и прилагођавају се њему. Они не разумеју: зашто је то потребно? Зашто рођендан? Зашто деца иду у школу, а одрасли на посао? чему служи новац? Све им је несхватљиво и незанимљиво; имају сасвим другачији поглед на свет.

Када је доктор предложио регистрацију инвалидитета, уследио је наш протест: такав успех смо постигли! Муж је био категорички против тога. Он је све фазе наше тешке ситуације прошао касније од мене, али без мужа не бих могла сама. Рекла сам: „Идемо тамо, сада имамо ове процедуре“.Потпуно ми је веровао. Једноставно је рекао: „Добро, идемо." Тек када је Тимоша имао 6 година, коначно смо прихватили Божју вољу за нас и одлучили да се пријавимо за инвалидитет."
Када је муж ово прихватио, пар се отворио људима.
„Недостајало ми је понизности; желела сам да нико не зна. Рођаци, комшије, познаници нису знали, крили смо се од свих и тек недавно смо почели да причамо о томе. Тек сада почињем да схватам речи: живи по вољи Божијој."
Докторка, која и сама има дете са аутизмом, рекла је Кристини веома важне речи: "Касније, када одрасте, бићете изненађени да вас ово дете никада неће издати. Он нема дупло дно, нема зависти и не суди људима. Неће говорити једно, а радити друго. Ова деца су апсолутно искрена и стварна."
Али Кристини је и даље било веома тешко, јер се након смрти свог другог детета удаљила из храма. Постепено, захваљујући Тимоши, вратила се у храм и поново пронашла благодат поста и молитве.
"То је стабилизовало моје сопствено стање ума. Када сам се помирила са тим, схватила сам да је код Бога све другачије. Дајеш му терет који си носио на својим плећима, и постаје лакше живети. Једном смо на одмору срели породицу у којој је најстарији син имао аутизам, а најмлађи није. После разговора сазнали смо да је ово други брак главе породице, а у првом је оставио двоје деце са аутизмом. Да ли је то крст или позив? Не знам, али Господ је очигледно хтео нешто од овог човека, шаљући му такву децу.
Цео мој живот се такође потпуно променио. Каријера, хобији, начин на који изгледам, туђа мишљења - све што је некада било важно за мене је једноставно престало да постоји. Цео живот наше породице почео је да се прилагођава најмлађем детету. Психолози кажу да је то погрешно, али ја сам једноставно заборавила на себе, моји циљеви су нестали у служењу вољенима.
Хвала Богу на свему, хвала Богу на таквом сину, на помоћи и подршци мог мужа. Чула сам како мужеви често напуштају своје породице говорећи својим женама: „У мојој породици није било таквих." И ја сам само са Тимошом научила да будем мајка. На крају крајева, прво сам се са њим преваспитала и променила, онда је то урадио мој муж, а тек онда смо заједно научили да одгајамо посебно дете."
Сада Тимоша завршава прву школску годину у првом разреду редовне школе. А када сам их прошле недеље срела у цркви - коврџавог дечака са јамицама на образима и његову лепу високу мајку - њихове очи после причешћа засијале су од праве среће.

аутор: Ксениа Гринкова

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Видећеш како све брзо прође. Нећеш се ни окренути, а већ ћеш жалити што те више не држи за руку. Окрени, обрни, нахрани, пресвуци, успавај. Изгубимо се у тој свакодневној рутини, врло често не примећујући како се она тихо, полако, али сигурно мења.

Е још само да ухвати ту кашику како треба. Још само да научи да се игра без мене. Кад почне сам да обува чарапе, чини ми се да ћу се родити. Ово да прође и на коњу сам.
Да прође?! Није то нешто што боли, па престане. Шта ми фали да са њим идем пешке! И како ову мисао да сачувам и онда када после седме приче одбија да заспи?!
Вукмане, доста је брчкања за данас. Окупали смо и корњачу и крабу и хоботницу и све рибе. Још само пет минута! А тих његових и мојих пет минута никако да се сложе. Умотавам га у пешкир. Не види му се ни нос. Следи наша игра. Стигао ми је пакет. Како је лепо упакована. Шта ли ми је поштар данас донео? Он се мешкољи и узбуђено чека да му откријем лице. Јао, па ово је најлепши поклон на свету! Пресрећан је.
Узбуђење продужавам чврстим загрљајима. Стискам га у наручју, а око мене лете руке и ноге, спремне за следећи подвиг. Тако разнежена, више за себе, не очекујући одговор, протепах: Јеси ли ти моја беба?
Нисам беба. Ја сам велики дечак. Озбиљан он. Озбиљна ја. Како у исто време да буде и моја беба и велики дечак? И када се, уопште, прелази та граница. Некако се подразумевало да то траје до када ја хоћу. Искрено, још нисам одлучила да му је бебећи стаж готов. Али његов одлучни поглед ми каже да јесте. Бар још увек жели да буде мој поклон.

Аутор: Маја Радовић

https://zelenaucionica.com/jos-samo-da-pocne-sam-da-jede-jos-samo-da-pocne-da-se-igra-bez-mene-jos-samo/

„Закон родитељ неговатељ“, „Нису наша деца бескорисна маса“, „И ја сам ми“, „Шта после нас родитеља?“ само су неки од транспарената који су се могли видети на скупу родитеља деца са аутизмом, који је јуче одржан у четири града у Србији.
Наиме, поводом Светског дана аутизма, 2. априла, у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу одржан је скуп под називом „Родитељи у борби за права деце са аутизмом“. На скупу су родитељи деце, младих и одраслих особа са инвалидитетом истакли кључне захтеве за побољшање услова живота особа са аутизмом у Србији.

Том приликом, прочитано је Отворено писмо родитеља деце, младих и одраслих особа са инвалидитетом, које преносимо у целости:
„Данас је 2. април.
Данас је Светски дан свести о аутизму.
А свест нам данас налаже савести да загрмимо.
Да загрмимо грлено сопственим родитељским гласовима, гласноговорнички у име наших безгласних, наших слабо гласних, наших гласних без моћи… у име наше деце, наших младих, наших одраслих.
Наших најмилијих.
Гласном грмљавином сопствених гласова да срушимо маргине по којима они ходају кроз дане и године.

Замислите да морате у боловима чекати на поправку поквареног зуба месецима.
Они чекају.
Замислите да након завршене средње школе седите данима и годинама у сопствена четири зида са остарелим родитељима.
Они седе.
Замислите да вам је једина будућност институција. Затворен си у њој довека.
Види ли се из ње небо?
Сврати ли икада сунце?
Ћутимо.
Јер би нас одговори смрвили.
Зато гласно загрмимо данас. Не само у наше име. Не само у име наше деце. Већ у име свих особа са инвалидитетом. Наших сабораца и наших савезника.
Чујте нас, доносиоци и извршиоци одлука.
Измените законе, правилнике, одлуке.
Обесправљеној нашој деци омогућите права која им припадају потписаним и ратификованим међународним конвенцијама и домаћим законодавством:
Донесите Закон Родитељ неговатељ.
Омогућите системску здравствену, социјалну и образовну подршку од најранијег узраста наше деце, не само на папиру него и у пракси.
Омогућите им услугу Персонални асистент.
Омогућите им услугу Предах у свим локалним самоуправама.
Омогућите им услугу Становања уз подршку и услугу малих кућних заједница.
Отворите Радне центре.
Укључите их у живот заједнице сходно њиховим могућностима.*
Данас је 2. април, Светски дан свести о аутизму.
Ви, безгласни наши најмилији, имајте свест да нисте сами.
Имате нас.
А ни ми нисмо сами.
Имамо једни друге.
И имамо вас.
Хвала вам на подршци и хвала што данас шетате с нама.“

За сам крај, родитељи су симболично избушили плаве балоне како би скренули пажњу на то да њихова деца немају права која им припадају, те да им формализам без садржине не значи ништа.
Неформална група родитеља, која се самоорганизовала, је изјавила да се ограђује од свих политичких странака и удружења и поручује да тренутни систем не пружа адекватну подршку и да су породице често препуштене саме себи. Истакли су да ће наставити да се боре за остварење ових захтева како би деца, млади и одрасле особе са инвалидитетом имале достојанствен живот и једнака права.

Посебно су желели да истакну да су дубоко ганути подршком коју су добили и још једном се захваљују студентима,ветеранима,неким јавним лицностима и свима који су присуствовали протесту.
Позвали су надлежне институције на хитну реакцију и дијалог у циљу решавања ових проблема.

Аутор: Тамара Марковић

извор

Да ли сте престроги?
Последњих година све више жалимо за временом у ком су ауторитети били строги. С друге стране не желимо да неко буде груб према нашој деци. Тако и треба да размишљамо.
Строгост је сјајна, грубост је забрањена!
Ево и јасних разлика између ове две категорије:
Сурови родитељи не дозвољавају деци да греше, строги не дозвољавају да се озбиљније грешке истог типа понављају. Често заборављамо да детету треба још тридесетак година да буде тамо где смо ми данас тј. да буде органзизовано, одговорно, уредно…
Заборављамо да и ми некад нисмо знали где нам је читанка, да ни ми нисмо уредно слагали обућу уз ивицу улаза… Није свака грешка за реакцију, поготово не за строгу.
Сурови ауторитети дају себи за право да процењују дечју вредност, док они други знају да је вредност сваког од нас непроцењива.
Мудро строг родитељ кажњава одузимањем телефона, а суров ћутањем, игнорисањем, презиром, исмејавањем… Родитељска љубав никада не сме бити доведена у питање, ма шта да је дете урадило.
Сурови родитељи не поштују дечје емоције, док они који су на мудар начин строги, дечја осећања разумеју и прихватају, али им не попуштају. Нпр. ако се дете боји да остане само код куће, онај суров ће га назвати кукавицом и оставити га само онолико времена колико он мисли да треба, док мудар неће осудити дечји страх, чак шта више рећи ће нпр. да се и он бојао кад је био мали и оставити га прво на врло кратко време.
Строги родитељи уручују деци одговорност за своје обавезе, сурови им пребацују сопствене. Строги родитељи знају да деца треба да раде, али на жалост, у последње време све чешће чујем да нпр. нека девојчица редовно уместо маме кува јер мама није талентована или има много обавеза око своје каријере.
Сурови родитељи оптерећују дечију савест осећањем кривице, док строги а мудри знају да је кривица сувишна након што је дете променило понашање или се искрено извинило. Они тада пружају детету утеху и подршку.
Строги родитељи постављају висока очекивања у складу са дечјим способностима, сурови у складу са својим жељама.
Сурови родитељи не разликују лошу намеру од лошег поступка, док мудро строги то одлично знају. Нпр. наше је дете једном тати опрало телефон јер му је претходно упао у прашину са жељом да буде поново леп и чист.

аутор: Биљана Грбовић

https://zelenaucionica.com/8-razlika-izmedju-mudro-strogih-i-surovo-strogih-roditelja/